Костантин Москалец

Човек на санти леда

превод Иване Томашевић

1.

Лед се покренуо изненада и затекао човека таман насред реке. Он осети тресак, буку налик на пуцње и осврну се. Санта леда је прелазила преко друге санте, испод кривудавих пукотина надошла је тамно-зелена вода. Само на обали је остао још увек нетакнути лед, тврд и чврст, као и сама земља, али до обале је било далеко. Човек је видео да се нашао на великом пловећем острву, које је све даље и даље на запад односила снажна струја, ослобођена од дугог зимског сна. У близини су пловиле веће и мање санте леда, јуриле једна другу и престизале, одбијале се, мрвиле се, превртале. Тамо, на непомичној обали, која је равномерно пловила на исток, стајали су људи. Они су видели човека на санти леда, викали су нешто, гестикулирајући. Али јак мартовски ветар је односио њихове речи и покрете у беспуће, човек је видео само хаотичну гужву, појединачни звуци, узнемирујући и упозоравајући, једва су додиривали његов слух, и да није ситуације у којој се тако неочекивано нашао, могао би чак да исмеје те људе, показавши им, на пример, шипак. Човек је знао да је он сада недостижан, да му нико од оних што су се комешали на обали не може ни помоћи, ни нашкодити. Овај човек је целог свог живота био велики присталица уметности равнотеже. Зато је и сада више раширио ноге, извукао из џепа лулу и дуван, и почео да пуши, размишљајући шта треба даље да чини и треба ли ишта да чини. Поново се зачуо крик, али је сада допирао одозго, једва чујан због ломљења леда. Човек је подигао главу и угледао како лете дивље гуске. Река је текла од истока према западу, гуске су летеле с југа на север, а тамо где су се два кретања укрштала, стајао је и пушио човек, одржавајући равнотежу.

На овој санти леда није могуће саградити ни кућу за себе, а ни Божји храм. Она је несигурна, она плови и сваког тренутка се смањује, топећи се. И онај човек, који стоји на њој, такође је санта леда, и он се смањује са сваким тренутком, деформише се, стари, удаљава се. Река се може препливати чамцем, у naos – светињи. Али како је могуће сачувати себе од распадања, растварања, када си ти – санта леда, тј. дете реке и њен неодвојиви део. На којој обали ће се сакрити санта леда – и неће се отопити, када је свуда вода, и човек је такође вода, мој драги Талесе, вода која тугује за својом случајном, произвољном формом, детерминисаном кретањем леда? Где он да се дене, када је он – лед, а не дијамант, со, а не драгуљ? Тим пре, што човек и не види оно, што хоће да сачува, чак и не осећа у потпуности и не схвата. Да ли санта леда може сматрати себе реком – од извора до ушћа – а не водом? Не може. Да ли она себе може сматрати водом? То човек не зна. Да ли су лед и вода – једно те исто? – пита се човек, тако, као да он већ зна, у чему је истоветност.

Ево, ова санта леда пати, болује, стари – тешка, крхка, све аморфнија; ево она се моли или се бави јогом, молећи Га да задржи ову форму; ево, она умире – тј. слива се с реком и раствара се, вода – у води. Ево, ње већ нема, брзо тече пун воде Сејм, блештаве рибе с времена на време искачу на површину. "Санте леда нема, али била је" – то је све што се може рећи. Може се додати "Санте леда више никада неће бити у оваквом облику и конзистенцији. Вода се подиже на небо. Вода се враћа са неба." И извадивши лулу из крезубих уста, човек на санти леда гласно рецитује стих:

По реци до извора – против времена –
ликови облака насупрот пливају –
њих се не тиче време што лети.
Небо ће настати из воде, да би се вода с неба пролила
и прошлост вратила у будућност. (стихови Владимира Кашке)

Током целог свог живота човек је тежио да се искристалише, да добије идентитет, да постигне личност, да има свој сопствени поглед на свет и сл. И да заувек чува ту форму. На почетку да добије идентитет – а онда да га задржи. Он никада није размишљао о томе да је то маштање сваке воде. Облаци се одражавају у њој, дрвеће, обале, дивље гуске у пролазу. Мимезис. Удвајање. Мистика огледала: парчићи згуснуте воде умотани у оквир у којем се одражава необријано мушко лице. Али то није одраз, људски; то си управо ти, вода, одражена у води. Врба над реком – свака вода која дотиче до тог мистичног места, где се одражава врба, сматра себе врбом. Две – три секунде. Плови даље, сматра себе редом кулом, птицом, звезданим небом изнад главе, ево овим човеком, моралним законом у њему.

Бог, сагнут над човеком. Загледа се у њега, препознаје сопствене црте у њ е м у: у квадрату или овалу текуће воде. И свака вода, тј. човек, сматра себе одразом и обликом Бога. Сваки тренутак тока. Временом налеће ветар – и тада водом иду таласићи, одражено лице се покрива борама, чинећи се наказним и старим; али Онај, коме припада то лице је вечно млад. И само он има властити лик. И само он може рећи за Себе: "Ја".

Једино што се може рећи о води, јесте – да она постоји. Али вода не може рећи за себе "Ја". Она не схвата себе као реку, која тече с истока на запад и улива се у друге реке, а оне, пак, у море. Она не схвата да тече. Она не схвата. Она није свесна воде. Она свега једанпут плови испод врбе. Einmal ist keinmal. (Једном к`о ниједном)

Дакле, – пита се човек, – шта ти хоћеш да кристализујеш? Тако, као да то зависи од твоје воље – и као да је та воља твоја властита, а не воља струја. Ово уништено тело? Ову угњетену и заустављену душу? Ову биографију разматрајући коју осећаш неизрециву одвратност? Ово сећање, затрпано најразноврснијим отпацима ликова, који су само једанпут минули у теби? Ивер и цигле већ непостојећих зграда, кости давно умрлих најдражих, вуна угинулих мачака и паса – тако оданих Einmal.

Да, тада је ова вода била веома чиста – као и свака вода, која се малопре вратила са младог неба, и због тога је она тако жедно упијала у себе ове скупоцене прве овдашње ликове; али с временом, сасвим брзо ови ликови су почели да се таложе један на другог, да се преламају, криве, хладе. Постало је све теже носити их, водо; ти си постајала гушћа, ти си постала лепљива за саму себе – и за ток. Почињала си да се ледиш. Пролеће и лето су прошли. Ти мислиш: заувек. Како си ти заборавна, водо. Ти заборављаш путовање на небо, постојање раја-дуге и све, што видиш тамо. Веома ретко, али ти ипак сањаш нешто оданде – и тада се будиш са правим осећањем чистоће и савршенства. Али те успомене су, водом, дакле – илузија; ти си, заправо, већ стара, нагрижена рупама, крхка санта леда. Покушаваш да се саставиш у целину. Не течеш, бојиш се тећи. И стално се расипаш. Можда, ти никада ништа нећеш научити, са таквим непостојаним, као јутарња магла, сећањем. И мени је ипак мало жао тебе. Па ти – то сам ја. Кажем ја, изигравајући Оног, ко се на тренутак загледа у мене. А струја односи све даље, од овог "места", од овог "времена", које је израз струје, и ти заборављаш себе, водо, и ти се топиш, санто леда. Још неколико стотина хиљада ликова. Можда чак и милион – ако се узимају у обзир снови. "Брзо пролећу обале" – размишљаш, јурећи поред њих. "Врбе плове тамо, где сам ја већ био" – размишљаш, пловећи поред непомичних врба. И кажеш "Ја" након што је Бог завирио у воду.

Треба истакнути ову принципијелну топљивост човека, другим речима – његову привременост. Човек је неодвојив од тока времена споља, исто тако, као и од чилења времена у себи. Али између ова два времена, спољашњег и унутрашњег, постоји битна различитост. Спољашње време има све ознаке цикличности, у шта је лако уверити се, посматрајући смењивање годишњих доба, ноћи и дана; човек се тако навикава на то смењивање, да га скоро или потпуно не примећује као битно. Уместо тога, унутрашње време је линеарно време; оно има почетак и крај, његов неумољив ток не може се надмудрити имитацијом кретања уназад, тј. успоменама или фотографијама, снимљеним на видео породичним слављима или концертима и сл., исто тако, као и вртоглавим скоковима маште или видовитости. У току целе полусвесности своје приче, човек погрешно изједначава унутрашње време са спољашњим и, конзервирајући и рестаурирајући, сматра, да таквим поступком штити себе од онога, што је, можда, најсуштинскије карактеристика његовог бића: од нестанка.

За то време од човека на санти леда захтева се сасвим друго. Треба по сваку цену сачувати равнотежу. Ако човек с а д а љосне у ледену реку, њему више оданде нема повратка. И иако повратка неће бити, у сваком случају најглавнији услов који постављају закони смењивања јесте благовремено копњење и замрзавање. Још се ниједна санта није успела на небо цела.

"Могуће је ослободити се" – уверавала је једна тридесетпетогодишња санта леда.

"Донео сам вам слободу" – потврђивала је још једна тридесеттрогодишња.

Човек на санти их се сећа, сећа се онога што су рекле, понекад верује, понекад не, не заборављајући да су се и оне отопиле: једна у небеском плаветнилу изнад Витаније, друга – у потпуној нирвани.

И плови тако даље, свом снагом чувајући равнотежу или, другим речима, време.

***

Преводилац, Ивана Томашевић, рођена је 26. децембра 1981. године у Врању. Завршила Гимназију у Врању. Студент је треће године Филолошког факултета у Београду (одсек Славистика).

Костантин Москалец [Костянтин Москалець] је рођен 1963. године у Бахмачу у черниговском крају (на северу Украјине). После студија књижевности, писао је и изводио своје песме у лавовском театру-кабареу “Не журись” и путовао са тим театром по Европи. Посебно је популарна његова песма “Она” (Вона) у извођењу Тараса Чубаја и рок групе “Јеремијин плач”. Од 1991. године живи и ствара у селу Матијивка, близу родног места. Текстови Москалеца су превођени на енглески, немачки, пољски и друге језике. Есеј “Човек на санти леда” јесте насловни есеј истоимене књиге књижевних критика и есеја у издању кијевске Критике (Людина на крижини, 1999).