Дејан Ајдачић

Феминизам или исмејани феминизам – о роману Светлане Пиркало

Песник и књижевни критичар Андриј Бондар, написао је у свом прилогу о другом издању романа Светлане Пиркало http://www.zn.kiev.ua/ie/show/427/37333/ како је ауторка покушала да измири масовно и елитно. Мимо његовог коментара о успешности или неуспешности овог покушаја, чак и мимо питања о књижевној вредности овог дела, ова књижица праћена речником савременог сленга, отвара занимљива питања о променама у савременом друштву. Појава и продубљивање јаза између масовне и елитне културе, у олујном продору потрошачког друштва у земљама бившег совјетског социјалистичког блока, јесте појава чији значај далеко превазилази интересовања опсенара рекламних агенција, социолога, писаца и водитеља телевизијских ћаскаоница о данашњем друштву. Отуда и ових неколико редака намењених српском читаоцу који би могли да му приближе једно дело савремене украјинске књижевности.

Изазовне слике раја које тобоже свако може себи јевтино приуштити, наравно прате изневерена очекивања што се обећани свет благостања и среће већ није остварио. Наслов романа Светлане Пиркало Зелена маргарита симболички означава име коктела на који јунакињу Машу позива Кирил, њен имућни удварач, креативни директор супарничке рекламне агенције. Она се препушта задовољствима, али на крају не зна да ли су она била стварна или само сањана (јунак Пељевиновог романа Генерација Пи припада такође свету реклама и дроге). Свет обиља представља и Америка у коју јунакиња – амбициозна новинарка једног женског часописа у Кијеву – жарко жели да оде. О неким сродностима фикционалног лика и саме ауторке, ваља додати да млада и амбициозна књижевница Светлана Пиркало данас ради као новинар у Лондону, али то наравно не значи да у лику Маше треба по сваку цену тражити аутобиографске црте.

Марусја (Маша) Похрибна, јунакиња ове прозе псеудоисповедне, невелике књиге описује свој 21 дан свог живота у постсоцијалистичкој Украјини. Тамо су се после деценија одсуства комерцијалних реклама сви већ привикли на рекламне понуде и потрошачку грозницу. Кроз њен живот пролазе познаници, пријатељи, заморне колегинице, младе новинарке, колеге са студија. Беспарица, сан о богатијем животу, отаљавање рубрике, дружење са пријатељима и одлагање сусрета са удварачем представљају свакодневицу ове јунакиње коју често муче главобоље. Богатство језичких израза чине психолошки осмишљено карактеризовање јунака кроз коришћење украјинског или руског језика и суржика (мешавине украјинског и руског), употреба жаргона и цитата из огласа и реклама, те одломака из телевизијских емисија које уморна јунакиња гледа.

За разлику од колега, чијем се бесплодном раду у библиотекама подсмева, она освајајући свет открива читатељству суштину савременог убрзаног друштва и саветује их како да искористе мушкарце. Новинарка Маша труди се да обликује идеале жена купаца и немилосрдних љубавница, поучавајући лаковерне и наивне жене пожељном понашању у савременом свету. Иако пише текстове са феминистичким односом према свету, због којих је пореде и са у Украјини познатом ауторком феминистичких студија, Оксаном Забужко, ауторка псеудонимима прикрива своје ауторство, као што у свом друштву минимизира озбиљност онога што пише за новине. Њене су новинарске поуке иронијски заоштрене и појачане феминистичке пароле. Тако, она пише како је мушкарац као биће изузетно користан за преношење тешких ствари, затварање кривих прозора и врата, трешење тепиха, за чување стана у време одмора, за кување хране, за вожњу колима, за куповину минералне воде или цигарета, за забаву, причу и показивање гостима, за обезбеђивање пара, за интимну корист (мушкарац може служити као јастук, гладити вашу косу, ујутру доносити папуче, љубити итд.).

Док је однос према реклама које исмева видно пародијски означен, јер читалац увек, чак и када не познаје текст изворника наслућује текст-предложак за пародијско обликовање, однос према феминизму у роману Светлане Пиркало је двосмислен и неразрешен. Нико не може оспорити да су неке њене странице у видном иронијском отклону према жутој штампи и порукама које најчешће носе невешто скројене парафразе криво схваћених феминистичких идеја. Насловном страном ауторка ступа у дијалог са потрошачким друштвом – у дизајну кориштене дречаве боје у стилу најгоре жуте штампе и кратке поруке из романа (млада девојка 90-60-90 продаје навелико две тоне цемента; Маријела! Ти си затруднела са Хозеом!). У испитивању манипулација савремене жуте штампе, у књизи Светлане Пиркало преплићу се феминизам и исмејани феминизам, али читаоцу је остављено да сам одређује меру отклона од идеја које књижевница представља.