Ала Татаренко

Украјина чита Милорада Павића

2003

"Упознавање света као и себе самог (себе самог као и света) може да се почне од било којег места, момента или ствари као згуснутог хронотопа. Од речника, сна, лавовске клепсидре или сувишног палца на руци. Раније или касније имаћеш (или немаћеш) срећу да схватиш како постепено упознавање само удаљава од спознаје. Вратићеш се на почетак и у речнику, сну, невидљивој лавовској клепсидри или палцу на руци видећеш читав свет, и тако ћеш га спознати (или пак нећеш)"^[1], – тако је украјински песник и историчар књижевности Назар Федорак описао своје импресије од првог сусрета са романом Милорада Павића "Хазарски речник". Упознавање стваралаштва несумњиво најпопуларнијег у Украјини српског писца (као и упознавање његовог света) украјински читалац може да почне од речника, од приручника за гатање или од астролошког водича за неупућене. Може да прочита његове приповетке које нису биле ражаловане у романе. Може најпре да се упозна са његовим погледима на књижевност. А може да га доживи и као књижевног јунака...

Сваки од читалаца Павићевих дела има своју приватну причу о сусрету са његовим необичним светом, о непоновљивим авантурама свести, о загонетним догађајима рођеним путовањима пределима сна и јаве. Украјински читалац лако улази у зачарани свет његових књига, креће се у њему, препознајући "већ виђено", или се пак препушта току приповедања који буди у њему успомене на будућност и предосећање прошлости. Не заборавимо: у украјинској књижевности још увек одзвањају барокне ноте, звуци омиљене књижевне епохе писца "Хазарског речника". Одјеци времена кад су српска и украјинска књижевност биле веома блиске. Слични културолошки код приближава Украјинцима јунаке Павићевих повести, а снага непоновљиве пишчеве фантазије ствара дистанцу, неопходну за снажан уметнички доживљај.

Своје прве обожаваоце у Украјини М. Павић стекао је пре двадесетак година – међу славистима који су имали срећу да прочитају његове књиге у оригиналу. Тада почиње и прича о доживљајима и доживљавању "Хазарског речника", књиге која је ушла у украјински књижевни контекст још почетком 90-их, када се појавила у руском преводу на страницама угледног московског часописа "Инострана литература". О снажном утицају те књиге на судбину (пост)модерне лепе књижевности у Украјини сведочи пажња коју јој поклањају украјински писци и књижевни критичари: аутори Мале Украјинске Енциклопедије Актуелне Књижевности посветили су "Хазарском речнику" посебну одредницу, истраживачи савремених литерарних токова баве се компаративним проучавањем овог дела и прозних остварења украјинских романописаца, а постоји и низ чланака о историји украјинског превода. Међу њима на посебну пажњу заслужују "сведочанства" преводиоца романа Ољге Рос и уредника "српске колекције" издавачке куће "Класика" Ивана Лучука, свакако најзаслуженијих за појављивање украјинске верзије Речника.

Чланак Ољге Рос "И урадио сам оно што сам урадио" (из историје украјинског превода "Хазарског речника")^[2] представља емотивну исповест о сложеним односима преводиоца и књиге. Идеја таквог текста родила се захваљуј}и многобројним успешним промоцијама романа, на којима су читаоци неуморно понављали питање да ли је било тешко преводити "Хазарски речник" и шта се за то време дешавало преводиоцу. Магија књиге стварала је у машти читалаца тајанствене слике превођења као својеврсне алхемије, што баш и није далеко од истине...

У свом чланку "Игор Римарук и генеза украјинског издања "Хазарског речника"^[3] Иван Лучук покушао је да стави славни српски роман у шири књижевни контекст, испричавши о дубинским везама између романа М. Павића и песничке збирке познатог украјинског књижевника, добитника Шевченкове награде Игора Римарука "Девица Увреда". Украјински читалац упознао се са овим књигама исте 1998. године (тада се у издању ИК "Класика" из Лавова појавио украјински превод "Хазарског речника"), мада је то само једна у низу неслучајних случајности, нешто "апсолутно реално без обзира на његову илузорност". У збирци кијевског песника наилазимо на цитат из Црвене књиге, из одреднице посвећене хазарској принцези Атех – И. Римарук га је превео са руског, јер у моменту стварања "Девице Увреде" украјинског превода још није било. Заслужују посебну пажњу чињеница да је песник у својој књизи искористио осим овог још само један цитат (који је дао наслов збирци), а такође повлашћен положај који заузима прича о смрти принцезе у структури "Девице Увреде".

Ако верујемо у то да је све на свету у вези, онда нас неће зачудити ни наставак Лучукове приче о судбоносним случајностима: крајем 1997. године исти Римарук се затекао у Лавову, где се задржао неочекивано дуго. Удаљен од своје библиотеке, песник је био приморан да позајмљује књиге од пријатеља. И таман је Лучук наумио да донесе "Хазарски речник" (у руском преводу), кад му се Римарук обратио са таквом молбом. Прочитавши роман, будући аутор "Девице Увреде" не само што је забележио неке фрагменте (један ће од њих ући у његову збирку), већ је препоручио књигу другом познатом украјинском песнику Виктору Небораку. А Неборак је после читања отишао директору новоосноване издавачке куће "Класика" Володимиру Дмитерку са идејом да се украјинским преводом те књиге отпочне делатност овог (сада већ реномираног!) издавача... Тако се затворио круг: роман М. Павића надахнуо је песника на стварање "Девице Увреде", а он, опчињен његовом магијом, инспирисао је друге – на објављивање "Хазарског речника". И све се то десило у Лавову... Изгледа да су судбине "романа-лексикона" и овог украјинског града чврсто везане. У Историјату "Хазарског речника" писац спомиње: "неке дневничке белешке из оног времена начињене у Лавову кажу да у Даубманусов лексикон био уграђен пешчани сат".

Аутор поговора украјинском издању (исти И. Лучук) верује да је баш у Лавову била направљена клепсидра, јер је у овом граду то остало забележено да се зна и памти. Зато је поговор насловљен: "Време и сан у Лавовском пешчанику". Ово издање садржи и изузетно занимљив додатак поговору са одломком из преамбуле првог украјинског (козачког) Устава из 1710. године на староукрајинском, латинском и савременом украјинском језику, где стоји: "Ратоборан прастари козачки народ, раније назван хазарским, Господ је прво уздигао витешком нарави, опширним поседима и вечитом славом". Пажњу читалаца привлачи такође чињеница да се у староукрајинској варијанти каган зове кнезом Хазара, а у латинској – кнезом Козака, тако да се питамо заједно са писцем поговора – какве то дубинске, запретане, још увек неразјашњене везе постоје међу различитим народима?

Украјински песник и историчар књижевности Виктор Неборак наставља ову тему у чланку "Роман-посланица из Београда"^[4], у којем поред својих размишљања о "необичном роману" наводи нове примере тајанствених коинциденција. Један од јунака носи име Коен, а то неминовно подсећа читаоце на једног другог Коена, "једну од кључних фигура актуелног америчко-балканског конфликта" (Небораков текст био је објављен у априлу 1999.). Отровни примерак лексикона доспео је у руке доктора археологије Исајла Сука – и већина украјинских читалаца сигурно се сетила Лавовљанина Сука, музичара популарне рок-групе "Мртви петао"... Дакле, каже Неборак, читалац почиње да примећује присутност ликова из Павићеве књиге у свом животу.

Незаобилазном се чини ова присутност јунака "романа-лексикона" и у огледима украјинских књижевних критичара. Већ спомињани Назар Федорак у рецензији насловљеној "Плес словенског Минотаура"^[5] стално се позива на Павићеве јунаке, ослања се на заједничку са будућим читаоцима његовог чланка рецепцију романа. Оваква кореспонденција са "Хазарским речником" карактеристична је иначе за већину текстова који су се појавили поводом изласка украјинског превода тог дела: размишљајући о славном роману, опчињени (и надахнути) њим књижевни критичари свесно или несвесно посежу за речником, ритмом и расположењима Милорада Павића. Покушавајући да да одговор на питање "О чему је, дакле, овај роман?" В. Неборак улази у сложену мрежу универзалних питања, јер је то, по његовом мишљењу, књига "о магији у нама и око нас", "о томе да је историја – лавиринт, коктел, илузија, коктел протеклих времена, који покушава да попије савремени човек, она је експлозив", "о томе да ништа не свету не нестаје без трага", "о томе да су понеки Украјинци – делимично или у потпуности Хазари", "о томе да властита визија света није ништа мање важна од позајмљене визије"...

Н.Федорак размишља о митском код М. Павића и бележи да "Хазарски речник" дозива у читалачку машту лик Минотаура, "рођеног као моћни мит и затвореног у генијални кавез од огледала Диренматове метафоре. Ово биће у руху историје изводи у шетњу Милорад Павић". По мишљењу украјинског истраживача, српски је писац "у овом тренутку – победилац у вечитој хазарској полемици, а у Минотауровом кавезу одражава се словенски плес -савремени ритам Адамовог тела".

И док већина украјинских књижевних критичара надахнуто представља своје верзије читања "Хазарског речника", историчари књижевности траже у њему нове могућности литерарне интерпретације, жанровске особености, и, наравно, књижевне паралеле. Ирина Старовојт, на пример, налази неочекиване, али стога још занимљивије паралеле између "Хазарског речника" и кратког романа украјинског књижевника Ивана Андрусјака "Рестаурација снега", како на плану постмодернистичке поетике, пре свега нарације, тако и на плану имагологије.^[6]

Велики (уосталом, сасвим очекивани!) успех који је доживео у Украјини "Хазарски речник" охрабрио је издавача и већ наредне, 1999. године "Класика" је објавила "Последњу љубав у Цариграду" у преводу Наталије Чорпите. Томе је преводу опет "кумовао" уредник и аутор поговора И. Лучук, који је том приликом објавио и свој превод "Аутобиографије" М. Павића са (својим) коментарима. Поговор насловљен "Карте и судбина, тарот и роман" посвећен је још једној чудесној књижевној игри – палиндромији – која, по мишљењу Лучука, подсећа на тарот. Ако се некоме учини да би требало можда више рећи о аутору романа, за њега је уредник "Класике" припремио одговор: "Никад није доста речи за причу о Павићу, јер је она већ напустила границе вишедимензионалности и ушла у простор универзалности. А ко ће испричати о Павићу боље од самог Павића?" И тешко је оповргнути такво мишљење...

Изузетно популаран ме|у читаоцима, тражен у књижарама, представљан у ТВ-емисијама, роман "Последња љубав у Цариграду" није тако изазвао украјинске критичаре као најславнији Павићев роман. Можда стога што није личио на већ омиљени Речник? Или је, можда, тако легла карта? У сваком случају, у чланку Володислава Ајнца "Књижевна аритметика, или Књиге воле да их броје"^[7] који се појавио у листу "Поступ" (Лавов) ради се пре о укупном стваралаштву српског писца него о самом роману. Писац тог текста размишља над загонетним питањем колико је романа написао М. Павић (ако рачунамо/или не рачунамо "Мали ноћни роман"), предлажући читаоцима да самостално реше ову књижевну задаћу. И да прочитају роман, наравно. Међутим, "Последња љубав у Цариграду" заслужује посебну анализу и може да буде полазиште размишљања не само о судбини предвиђаној картама таро, већ о историји – како националној тако и универзалној. На тај се роман ослањала у свом тексту "Пораз, омиљени брат Победе"^[8] потписница ових редова, јер је колизија "дуплог П" у том роману представљана под новим, неочекиваним углом. Месту ове Павићеве књиге у контексту светске и српске постмодерне књижевности посвећен је и њен чланак "Роман укрштених судбина и традиција ("Последња љубав у Цариграду" М. Павића)" који се може наћи, на пример, на сајту познатог пројекта "Растко – библиотека српске културе".^[9]

Национална димензија Павићевих дела била је пресудна кад су аутори тематског броја часописа "Ји" (Лавов) радили на његовој концепцији. У жељи да се у броју насловљеном "Југославија. Косово. Европа"^[10], који се појавио непосредно после бомбардовања СРЈ, буде што више текстова који би створили аутентичну слику српске историје и културе, а истовремено би били разумљиви и блиски украјинском читаоцу, они су укључили у њега приче М. Павића "Стаклени пуж" (превод И. Лучука), "Коњи светог Марка, или Роман о Троји" (превод О. Рос), "Принц Фердинанд чита Пушкина"(превод А. Татаренко), "Стезник" (превод Н. Чорпите), а такође његову "Аутобиографију" (превод И. Лучука) и "Почетак и крај романа" (превод Н. Чорпите). Занимање интелектуалаца побудили су и фрагменти "Хазарске призме" Ј. Делића и одломци из "Разговора са Павићем" М. Јевтића, објављени у истом броју. Ово занимање је било толико живо да се родила идеја интервјуа са писцем коју се реализовале Н. Чорпита и А. Татаренко. Украјински уредници, у жељи да удовоље радозналости својих читалаца, неколико су пута прештампавали тај интервју који се прво појавио у листу "Поступ" (Лавов), после (у преводу на руски) у новинама "Столичније ведомости" (Кијев), и најзад у књижевном часопису "Згар" (Виница)^[11]. И било је још часописа, који су хтели објавити тај интервју...

У спомињаном тексту В. Ајнц подсећа читаоце на постојање јарке палете Павићевих прича – којих "има за сваки случај". И стварно, чак актуелни скромни украјински избор приповедака М. Павића сведочи о занимању преводилаца за различите типове прича којих има... "од сваке врсте"! У часопису "Всесвит" (Кијев) појављују се "Шешир од рибље козе", "Стаклени пуж" и "Дамаскин" (превод О. Микитенко). Прича "Веџвудов" прибор за чај" (превод А. Татаренко) краси број часописа "Ји", посвећен проблемима глобализације и антиглобализације^[12], "Живот и смрт Иоана Сиропулоса" појављује се у првом броју часописа "Форма(р)т" (Лавов) и (срећан почетак!) у сваком новом броју тог издања читалац налази преводе са српског... Има међу њима, наравно, и Павићевих приповедака. То су "Прича о души и телу" (у преводу Х. Стељмах), "Руски хрт"... Што се тиче последње приче, иде уз њу и краћи текст инспирисан повешћу о љубитељу сатова и лепоте, који је потписница ових редова насловила "Хипнотичка логика сновиђења, или Скица за портрет дра Стевана Михаиловића".

Набрајајући на почетку овог огледа различите могућности упознавања књижевног света М. Павића, спомињала сам и његов Астролошки водич за неупућене – роман "Звездани плашт", који се појавио у издању исте ИК "Класика" крајем 2002. године и који сам имала срећу да преводим. Изгледа, да су украјински читаоци одавно чекали тај хороскоп за прошлост – на Форуму издавача у септембру прошле године књига је напросто "планула": по подне другог дана тог тродневног Сајма књига она се више није могла купити. А међу срећницима-првим купцима "Звезданог плашта" нашли су се и писци првих украјинских огледа о том роману.

Иван Богословски почиње свој чланак "Астролошки водич за заинтересоване"^[13] напоменом да име јунакиње новог романа Архондуле Нехаме подсећа на једног другог Нехаму, из "Хазарског речника", оног који је судбински везан за топос Лавова. "Звездани плашт" служи као полазиште за размишљања о "хорској биографији" протагониста и о историји народа као "хорској биографији" у националном и универзалном смислу. Као, уосталом, и за занимљиву причу о старим украјинским варијантама имена сазвежђа.

Иван Лучук у тексту "Прогноза за прошлост, или Успомене о будућности"^[14] говори о прошлости и садашњости у роману, позива читаоца да се упусти у узбудљиву авантуру читања, мами га могућношћу да види кућу чији су зидови од четири стихије, да оцени еротско-граматичко "ја вас, ви њега, он вас, а ви мене, ја њега, а он вас, он и вас и мене", да сазна да ли се умире од онога од чега се стари... И, наравно, да уђе у причу јунака и да им помогне.

Володимир Карвацки у свом краћем огледу "Хороскоп за прошлост"^[15] пише о прози М.Павића као о "сасвим пожељним, мада и немогућим верзијама света". По мишљењу украјинског критичара, "књиге српског чаробњака маме као Бермудски троугао... и преображују обичне људе у страсне читаоце".

Овај осврт на рецепцију дела М. Павића у Украјини не би био потпун без песме Ивана Лучука "Делић белог света" у којој ћемо се срести са Павићем – књижевним јунаком. Песник се сећа свог сусрета са класиком српске књижевности, дели са нама своја осећања и мисли. Један део песме чини Лучуков превод "Илијаде" из "Последње љубави у Цариграду". Сада је то и његова песма, и његово размишљање о судбини света и људи, које И.Лучук завршује речима:

"На ушћу Саве у Дунав налази се бели град,
На ушћу Лете у Стикс налази се бели свет".

Упознавање света као и себе самог (себе самог као и света) може да се почне од било којег места, момента или ствари као згуснутог хронотопа. Упознавање српске књижевности за многе Украјинце почиње од упознавања чаробног света Милорада Павића.

***

1. Федорак Н. Танок слов`янського Мінотавра// Поступ.- 22.04. 1999.
2. Рось О. "І зробив я те, що зробив" (з історії українського перекладу "Хозарського словника")// "Ї". - 1999. - № 15. - С.165-173.
3. Лучук І. Ігор Римарук і генеза українського видання "Хозарського словника" // Поступ. - 7.05.2000.
4. Неборак В.Роман-послання з Белграда//Тиждень, ч.15, 8-14.04.1999.
5. Федорак Н. Танок слов`янського Мінотавра//Література плюс. - ч.9-10 (14-15), травень 1999 р.)
6. Старовойт І. Метафорика історії у постмодерній прозі// Наукові записки Національного університету "Києво-Могилянська Академія" . - Т.4.- Філологія. - 1998. -С.31-33.
7. Айнц В. Літературна арифметика, або Книги люблять рахунок// Поступ. - 31.03.2000.
8. Татаренко А. Поразка, вірна сестра перемоги// Ї - N26. - 2002. - C.291-297. www.rastko.rs
9. Татаренко A. Роман укрштених судбина и традициjа ("Послед? а ? убав у Цариграду" М.Пави? а) www.rastko.rs
10. Югославія.Косово.Европа. - Ї -N15. -1999.
11. Мілорад Павич "Літературу веде у майбтнє читач, а не письменник"//Згар. -2001. - N3. - С.91-95.
12. Павич М."Веджувудівський" чайний сервіз // Ї. - 2000. - N19. - C.272-277.
13. Богословський І. Астрологічний путівник для зацікавлених// Молода Галичина. - 26.10.2002.
14. Лучук І. Прогноз на минуле, чи Спогади про майбутнє// Дзеркало тижня. - 14.12.2002.
15. Карвацький В. Гороскоп на минуле// Молода Галичина. -27.02.2003.