Ала Татаренко

Милош Црњански - јунак
постмодерног доба

"Био сам типични сметењак свог времена"- волео је да понавља Милош Црњански, и та изјава, понекад у нешто ублаженом, из поштовања према славном писцу, облику кружи књижевним простором српске постмодерне. Не мислим овде на књижевно-историјске расправе: Црњанског  воле да цитирају у аутопоетичким и есејистичким текстовима приликом размишљања о актуелним литерарним збивањима и властитом књижевном "вјерују". Још један експлицитан доказ сталног присуства тог писца у савременој књижевности наћи ћемо у чињеници да Милош Црњански, поред Ива Андрића, спада у омиљене књижевне јунаке постмодерних аутора. Ови се књижевници често јављају у пару, и то у делима различите жанровске организације: у роману Милисава Савића Ожиљци тишине, причи Милована Марчетића Парламентски парк, у поезији и есејистици Милана Орлића... Књижевници додељују тим писцима различите улоге, и њихови преображаји, доживљени преласком у категорију књижевних ликова, могли би да буду тема посебног истраживања. Кад је реч о имплицитном, не тако уочљивом, али ништа мање снажном присуству Црњанског у делима наших савременика, тумачење једног од аспеката тог феномена налазимо у Записима из поларне ноћи М. Орлића, доследног поштоваоца "Учитеља Милоша", који се детаљније осврће на улогу два највећа српска писца XX века у својој духовној биографији: "Ако је мој лични Хомер, у укупном сазревању био Иво Андрић, његова класицистичка одмереност филозофа, тражила је извесну равнотежу коју је давао бунџијски дух, експресионистички грч прзнице Милоша".[1]

М. Црњански-књижевни јунак појављује се и у причи Милорада Павића Смрт Милоша Црњанског, чију необичност чини заправо сам избор протагонисте: као што знамо, пределима приповедака аутора Хазарског речника најчешће се крећу писци-његови савременици (укључујујћи и самог Павића) и књижевници епохе барока и Просвећености, према којима он, и као историчар књижевности, гаји посебну наклоност. М. Црњански - ретки модерниста, залутао у Павићеве књижевне просторе - проговара о тајнама приповедања и писања... Рађа се питање: да ли се ради о дијалогу две књижевне епохе, о духовној сродности аутора или пак о заједничким поетичким премисама на којима се граде њихова дела? Одговор на ово питање потражићемо у књижевним исказима самог Црњанског, у његовим Коментарима који, сасвим оправдано, изазивају интересовање код књижевних критичара и историчара књижевности (а и код писаца) [2] и, пре свега у Објашњењу "Суматре".

Потрага за духовним коренима постмодерних експеримената са формом неизбежно води модернистичкој побуни против традиције, чији антологијски израз представља Објашњење. Сагледан из постмодернистичке перспективе, тај експресионистички манифест нуди нове, додатне могућности интерпретације. Непристајање на клишее, устаљене форме, традицију (пре свега, песничку) има много ширу подлогу и далекосежније по целу српску књижевност XX века последице: "Чист облик екстазе", који се даје "непосредно", звучи заиста експресионистички, мада констатација "Не мећемо све то у приправљене калупе" [3] води даље, ка свести о новој форми, која се заснива на тотално другачијем односу према језику. Постмодернистичка неспутаност језичких игара зацртана је већ у Објашњењу "Суматре": "Ослободили смо језик баналних окова и слушамо га како нам он сам, слободан, открива своје тајне" [4]. Није реч о експресионистичком самоизражавању кроз језик, ради се о исповедном говору језика самог... Постмодерна фантастика, која полази од друкчијег третирања времена и његовог протицања, нашла би подршку код писца који подсећа: "Давно је Бергсон оделио психолошко време од физичког" [5], а у речима Црњанског "Делимо ритам сунчаних дана, од вечерњих ритмова" [6] конституише се подела која звучи сасвим постмодернистички. Као што, уосталом, и изјава "Расно, јасно, просто" у уметности не помаже ништа" [7] - могла би да буде лозинка данашњих књижевних александринаца. Изразито занимање за ониричко, испољено у српској постмодерној фантастици, налази тумачење у речима Аристотела ("Кад смо будни, имамо сви исти свет, а кад сањамо, свако свој!") [8] које наводи писац, стижући до представе о књижевности као сну, чију параболичну слику нуди Борхес.

Ништа мање занимљивом са гледишта књижевних паралела чини се брига за читаоце, коју у свом манифесту показује Црњански: "Верујмо у те невидљиве, предестиниране, слушаоце и читаоце наше!"[9]. Са вером у те читаоце књижевник исписује своје аутопоетичке коментаре, који ће се крајем XX века претворити у посебан жанр књижевности. Како тврди М.Орлић, "коментар, у овом случају, схваћен као меланж, хибридни жанровски продукт коментара sensu stricto, мемоарског записа и, наравно, свепрожимајућег есејизовања" [10], а М. Ненин назива их "романсираном аутобиографијом". [11] Међутим, кад је реч о Коментарима уз "Лирику Итаке - у овом случају не ради се увек о текстовима, уједињеним истим концептом. У Сабраним делима М. Црњанског у блоку таквог наслова налазимо све што тематски улази у тај круг, а писано је у временском периоду од неколико деценија. Та чињеница неизбежно води промени не само приповедачке перспективе, већ и пишчевих наративних интенција. Коментари представљају заправо део Црњанскове аутобиографије, везан за период Првог светског рата и на један неочекиван, индиректан начин допуњавају његова књижевна сведочанства, дајући им нову димензију. Иза изразито лирске љубавне песме Траг стоји прилично сувопарни коментар који никако неће упутити на тајне песниковог љубавног живота, док уз песме које немају у себи ероске компоненте, иду коментари исповедно-емотивне природе. Црњански подрива читаочеву наивну веру у миметички модел, у књижевност која следи живот и преноси га у дела - у песме као непосредне слике песникових доживљаја.

Постмодерни читалац обратиће сигурно пажњу на то како се често приче о женама у Коментарима преплићу са причама о књигама које су оне читале или које је Црњански захваљујући им, прочитао. Странице Коментара уз "Лирику Итаке" постају место сусрета живота и литературе. И не само оне: исписујући поглавља Дневника о Чарнојевићу који баш и није класичан дневник [12] -(нити је (само) о Чарнојевићу), писац, кријући се иза маске Петра Рајића и ја-наратора ствара изузетно занимљив образац - пример брисања граница реалног и фиктивног у тексту. Његова фрагментаристичка, дисперзивна структура сведочи како о доживљавању света као хаоса, тако и о стварању услова за слободно протицање литерарне грађе, која реално претвара у књижевно, а књижевном даје статус реалног. Протагонисткиње његовог стварног живота претварају се у случајне пролазнице, ликове-статисте који остају у сенци књижевних јунакиња романа. Заметајући трагове искуствене стварносри, а не зелећи да је се одрекне, М.Црњански на вешт начин уклапа их у романескну слику. На почетку Дневника о Чарнојевићу аутор помиње једну младу госпођу са двоје деце, супругу мајора Штурма, која ће се касније изгубити међу другим случајним пролазницима кроз Рајићев живот. И тек понеки читалац (и преводилац, осуђен на болесну пажњу према свакој речи) запитаће се зашто јунак каже: "И било је бљутаво: како су је облетали" [13]. Објашњење нелагодности протагонисте наћи ћемо на необичном месту, у Коментару уз "Здравицу", написаном много година касније. Сазнаћемо да је изгледа због те жене Црњански дошао у Нови Сад и остао у њему, и да је  касније са њом био ухапшен у Сегедину при покушају да пређе у Србију: "Откуд ту и ја, то би била дуга прича и не тиче се никог. Давно је мртав тај чувени музичар у Новом Саду, и тај чувени официр, а мртва је и она.

Још само моје срце слушам како куца.
Cor meum vigilat". [14]

Дакле, Коментар уз "Здравицу" испричаће о јунакињи Дневника о Чарнојевићу, али неће објаснити пуно тога у вези саме песме...

Кад набрајују женске ликове Дневника, све победе и пожуде оног који поносно "као Казанова" пише своје записе, углавном помињу Мацу, анонимну Пољакињу  и сестре Марију и Изабелу, док девојка са чудним именом Лусја остаје у сенци. Она, коју је јунак изабрао  ("Ту ћу"), која је имала топла уста и коју је страсно љубио у шуми : "Љубио сам је, као да никог немам на свету целом осим ње". [15] Повлашћени код Црњанског простор (шума са руменим врховима) даје овој епизоди посебан значај - у једном тренутку долази до стапања узвишене љубави према руменом дрвећу и телесне пожуде (није случајна ни паралела са птицом која заокружује тај фрагменат). У коментару уз Војничку песму Црњански ће испричати о својој познаници Лусји: " Јесен је лепа и топла, и ми се купамо у Дунаву, у Крицендорфу. Лусиа Рајцес (из Лемберга) толика је лепотица, да се свет скупља да је гледа кад из воде излази, као Анадиомену". [16] И након више деценија Црњански се сећа лепоте те Лусје из Лавова и  прича о њој - у неколико речи Коментара. Ко зна како би изгледао Коментар уз Дневник о Чарнојевићу који је Црњански имао идеју да напише, али, по свему судећи, ни он не би рекао читаоцима више од фикционалне прозе, у коју је уткано животно искуство. Можда баш стога књижевник није написао тај Коментар?

Мада се обично разматра као експресионистичко сведочанство о Првом светском рату, Дневник нуди и више и мање од тога.  На првој његовој страни стоји: "И пун успомена, ја их пишем поносно, као Казанова за оне који су горели у пожару живота и који су сасвим разочарани." [17] . Спомињјајући великог љубавника, Црњански усмерава пажњу оног предестинираног читаоца на још једну рецепцијску шифру, на јос један кључ у којем се та књига може читати. И док дневник обично служи као уточиште драгих успомена или бар оних догађаја које аутор сматра вредним сећања, Дневник о Чарнојевићу то очито  није : "Ја пишем много шта, чега се нерадо сећам" [18] - прави дневник "откуцаја срца" остаје у наслућиваном подтексту. Није безначајно ни инсистирање на "писању" а не, рецимо, "бележењу" успомена - што опет кореспондира са постмодерним поступком, у којем се наглашава књижевни карактер записа. Фикционално искуство замењује стварно, које писац љубоморно чува за себе и које се на моменте јавља као пропламсаји ретке светлости. Ти тренуци истине означени су појединим фаворизованим реченицама на чије посебно место указује стално пишчево враћање њима. Налазимо код Црњанског и занимљиве примере аутоцитатности, које свакако заслужју посебну пазњу. У љубавној епизоди са младом Пољакињом одједном израњању реченице из Адама и Еве. Исти месец новембар, почетак љубави који се поклапа са првим снегом, чиста уста јунакиње, младе и танке, "као девојче кад први пут иде на бал",  чије "тело је знало само цвокотати зубима од страсти". Исти песнички, упечатљив опис њених руку, иста опаска да је читала Ничеа, само овај пут речи "висока #зена" јављају се под наводницима.

Употреба наводника родила је и једну интертекстуалну загонетку. Док у приповеци Адам и Ева Црњански у улози класичног приповедача казе: "Никад јој не сагледа груди. Оне су биле мале, нежне и имале су дубоко страсно таман љубичаст цвет" [19], у Дневнику о Чарнојевићу, после речи наратора "Никад јој не сагледах груди" иде фраза: "Биле су мале и нежне и имале су дубок страшно љубичаст цвет" [20] - коју сад изговара Рајићева драгана, као да цитира неки роман, претварајући "страсно таман љубичаст цвет" "у страшно љубичаст"... И обрнуто, фраза "Спавала је добро, од када мене зна спава добро" [21] добија неочекиване  наводнике у Адаму и Еви ("Спавала је добро, откад њега зна, увек спава добро" [22]) да би опет зазвучала помало извештачено, као цитат. Ко зна, коме су биле упућене ове игре у језику, али овај пример аутоцитатности изгледа као прилично интенционалан и опет наводи на размишљање о балансирању писца на танкој жици жанра дневника. И док Дневник о Чарнојевићу има статус лирског романа (мада сам Црњански, у истим Коментарима, избегава такво или друкчије жанровско именовање свог дела), где претварање чињеница у књижевно ткиво представља сасвим очекивани поступак, стварање нове фикције од по дефиницији  "веродостојног" жанра коментара заслужује пажњу истраживача.

Као пример те метаморфозе може да послужи Објашњење " Суматре" - којем се, изгледа, може исто толико веровати колико књижевним делима Црњанског која глуме мимесис. Подсетићемо се последње реченице тог најславнијег Црњансковог коментара, која завршава причу о томе "како долази до тих песничких, хипермодерних, бунцања као што је Суматра" [23]: "После у Новом Саду у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песму" [24] . Међутим, Суматра (једина међу песмама М. Црњанског) има друкчију "поштанску адресу", која означује место њеног настанка. Испод ње пише: Београд, Браће Недића 29. ...

Коју је онда песму написао Милош Црњански у новосадској хотелској соби? Изгледа, неку другу, уз коју иде Објашњење "Суматре"... Шта је то - књижевна енигма, занимљива интертекстуална веза или тек једна од манифестација инаџијског духа Црњансковог стваралаштва који претвара "типичног сметењака свог времена" у јунака постмодерног доба?

1. Милан Орлић, Записи из поларне ноћи, Београд, Просвета, 1997, 15-16.
2. Види о томе: Марко Недић, Милош Црњански у књижевном времену у: Милош Црњански. зборник радова, Београд, Институт за књижевност, 1996.
3. Милош Црњански, Објашњење Суматре у: Милош Црњански, Песме, Београд, Нолит, 1983, 210.
4. Ibidem.
5. Ibidem.
6. Ibidem.
7. Ibid., 209.
8. Ibid., 211.
9. Ibidem.
10. Милан Орлић, Записи из поларне ноћи, Београд, Просвета, 1997, 50.
11. Миливој Ненин, Понешто о лирици Милоша Црњанског у: Миливој Ненин Ствари које су прошле, Нови Сад, Дневник, 2003, 113.
12. То убедљиво доказује Татјана Росић (Дневник о сну: о дневничком предлошку у "Дневнику о Чарнојевићу") у: Милош Црњански. зборник радова, Београд, Институт за књижевност, 1996.
13. Милош Црњански, Дневнику о Чарнојевићу у: M.Crnjanski. Дневнику о Чарнојевићу, Београд, Нолит, 1983, 9.
14. Милош Црњански, Песме, 138.
15. Милош Црњански, Дневник...,  23.
16. Милош Црњански, Песме, 174.
17. Милош Црњански, Дневник..., 7.
18. Ibidem.
19. Милош Црњански, Адам и Ева у: Милош Црњански, Дневник..., 99.
20. Милош Црњански, Дневник..., 44.
21. Ibidem.
22. Милош Црњански, Адам и Ева, 98.
23. Милош Црњански, Песме, 211.
24. Ibid., 214.