Гост Београда: Јуриј Андрухович

Реч је музика језика

"Политика", Београд, 8. новембар 2002.

Трудим се да се издајем за романсијера. Кажем "пишем роман", али негде из дубине израња песник, и прозни текст претвара у стих

Један од најпознатијих и најпопуларнијих писаца Украјине, романсијер Јуриј Андрухович, био је недавно гост издавачке куће "Клио" која је управо за Београдски међународни сајам књига у едицији "Грал" објавила његов роман "Перверзија" у преводу Милене Ивановић и Але Татаренко са украјинског језика на српски. "Перверзија" је и најпревођенији Андруховичев роман - до сада су га могли прочитати фински, бугарски, руски и амерички читаоци, а у децембру се очекује његова "премијера" и у Пољској.

Мајстор прозе, Јуриј Андрухович уводи "на велика врата" савремену украјинску романсијерску књижевност, код нас до сада познату углавном по поезији (Антологију украјинске поезије од ћЯо до ћћ века сјајно су превели на српски М. Сибиновић и Љ. Поповић, која је Антологију и приредила). У разговору са Јуријем Андруховичем може се сазнати много тога, не само о његовом стваралаштву, већ и о литератури његове земље, о њеним токовима, и утицајима...

Зову Вас "живим класиком" али и "постмодерним скандал-мајстором". Где Ви себе налазите?

- То није нешто о чему се ја питам, то су једноставно етикете споља. Ако се каже класик, онда то значи да ми је књижевна судбина наклоњена. Да ме много читају, да ме знају, да ме хвале. Ја на то протестујем, али, с друге стране, парадоксално, постоји исто толико људи који не поздрављају то што радим, и све што испишем код њих изазива осећај да себи правим рекламу. Тако морам да се, између ове две тенденције, борим за себе, оног правог.

Слобода писања

И, који је прави Јуриј Андрухович?

- Себе стално покушавам да откријем у сваком тексту. Желим да будем другачији, да мењам своје ставове. Идеална ситуација коју замишљам јесте да у ономе што пишем оставим одраз те своје променљивости, а да при том ниједан спољни коментар не буде од значаја. Другим речима, да у себе проникнем кроз самодовољност исписаног текста.

Украјинска књижевност је све познатија, али ипак више по поезији. Да ли се тај "литературни тас" мало мења у корист неког другог жанра? И не само у Украјини, већ и у централној Европи?

- Мислим да и данас том територијом влада поезија. То је за нашу културу традиционално. Песници могу да пишу и прозу, али они само формално пишу романе. Идеално преплитање поезије и романа за мене је, међутим, есеј. То је место где се ова два жанра идеално спајају. И оно што се сада пише у централној Европи управо је есеј.

Есеј какав пише Александар Генис, а који осваја и руску модерну књижевност?

- Проза Александра Гениса само је једна од могућности. Али, оно што је несумњиво нешто заједничко свима то је потпуна слобода писања, која је садржана у есеју. И без ње есејистика би била суштински немогућа.

Којим токовима, онда, већ једанаест година од добијања независности Украјине, иде проза Ваше земље? И да ли се она много разликује од онога што је писано, док је украјинска књижевност била "под московском метрополом"?

- Велики књижевни квалитет наше литературе појављује се управо са временом независности. Ако се овом напоменом учини као да сам прецртао време пре, онда сам рекао само део истине. Али, од највећег значаја за нашу савремену литературу био је фактор нестајања цензуре. Јер, два века украјинске књижевности као да личе на два века цензуре. Тек је у последњој деценији овај чинилац престао да притиска ауторе. И то не само споља, него се радило и о унутрашњој цензури, том унутрашњем страху који није дозвољавао писцу да погледа у провалију. А за праву прозу не треба имати страх од гледања у провалију. И зато, што се тиче украјинске књижевности, ја највише наде полажем у млађе ауторе. Било би превише сурово једноставно прецртати наше претходнике, па сам зато склон да мислим да смо сви у једном, одређеном ланцу али да смо ми, и млађи од нас, само имали срећу да живимо у бољем времену.

Тајна Милорада Павића

Ваш роман "Перверзија" одиграва се у Венецији, а и назвали сте га сами "венецијанским романом". Који вас још градови инспиришу?

- Ствар је у томе што не планирам своје стваралаштво. Писање има смисла ако настаје у мени спонтано, али да би тих градова било више, ја путујем. Дакле, радња романа може да се деси било где, и било кад. Који ће следећи град бити град моје прозе, још нисам спреман да одговорим.

Главни јунак, Станислав Перфецки је музичар, и цела "Перверзија" као да је зачарана музиком. Колико је звук значајан за Вашу прозу?

- Почећу од музике. Подсвесно, увек сам желео да будем музичар. Ја не умем да свирам али зато мој јунак свира све инструменте. Али, могућност коју ја имам на располагању јесте музика језика, и ја је свирам на мом инструменту. Почео сам као песник, и музика, односно звук јесу подсећање песника да је остао у мени. Нигде није нестао. Ја се трудим да се издајем за романсијера; кажем "пишем роман", али негде из дубина израња песник, и прозни текст претвара у стих.

Неки читаоци "Перверзију" ће доживети и као уџбеник постмодернизма?

- Не волим појам уџбеника. Никада нисам био лош ученик, али не желим да будем ни најбољи. Од свих књига, тешко да је уџбеник мој омиљени жанр. Ја сам иначе веома сумњичав према постмодернизму, мада је то мало непоштен коментар јер, када сам писао "Перверзију" заиста сам мислио да ће то бити постмодернистички роман. Захвалан сам што је роман објављен, али данас бих радије говорио о другим стварима него о постмодернизму. Но, то је већ мој проблем.

Читате Милорада Павића?

- Прочитао сам "Хазарски речник" и "Последњу љубав у Цариграду", нисам још "Звездани плашт". Први пут сам се са Павићевим делом срео 1994. године, када је "Хазарски речник" преведен на пољски језик. Био сам са пријатељем у Варшави, и имали смо таман толико новца да купимо један мушки, и један женски примерак романа. Обећали смо један другом да ћемо књиге разменити, и видети у чему је тајна. Од тада се више нисмо видели. И та разлика између мушког и женског примерка "Хазарског речника" и даље је за мене загонетка.

Анђелка Цвијић
ФОТО: Ж. Јовановић