Ко је рекао да проза није поезија

Разговор украјинског песника и прозаисте Јурија Андруховича са
српским славистом др Дејаном Ајдачићем, управником ПР - Кијев- Лавов

2002

Који су за Вас јаки подстицаји за стварање књижевног текста и како доживљавате “самосталан” живот својих објављених књига?

Сто се тиче подстицаја, то се сваки пут одвија другачије. Могу да се сетим како се то десило, на пример, са истом “Перверзијом”. Морало се много тога збити да осетим неиздрживу жељу да је напишем, страшно много. Морао сам први пут у животу доспети на Запад, то јест негде, где још годину-две дана пре тога нисам ни сањао да доспем, као на неку другу планету - у стару Европу, у само њено средиште: Алпи, Баварска и тако даље. После - а то је још фантастичније - стећи право да отпутујем у Италију. После - провести непуна двадесет четири сата у Венецији, бити заљубљен, при томе фатално заљубљен, бити свестан неминовног раскида у финалу, бити свестан како мало времена имамо, схватити сву пролазност и коначност, а такође привременост - немалу улогу одиграли су ту разноразни наговештаји смртоносне болести (што се касније није обистинило, али ме је онда добрано потресло). Дакле, то је био невероватно снажан осећај да ми је овде и сада даровано ужасно много - али, већ за који трен, све ће бити једном заувек одузето. За три дана, кад сам се вратио из Италије у Немачку, помислио сам да ће ова моја Венеција постати некад мој роман. Био сам сигуран да ће то бити роман. Међутим, требао сам да завршим “Московијаду”, коју сам управо написао до пола. А после, током још три године, скупљао сам и присвајао још нешто за тај венецијански роман, јер прочитане књиге, прегледани филмови, изложбе, научене напамет мапе, речју, читава ова култура, њени знаци и сведочанства такође су постајали подстицаји. Осетио сам одједном своју припадност - назовимо то тако - Контексту или, користећи категорије приучених мистика, Нечему Већем од нас.

Касније сам запазио да ме понеки мотиви романа дозивају на овај или онај начин, подсећају на себе неким реалним догађајима, које бих и данас волео да прећутим. Чак и Стах Перфецки слао је неке поздраве “са оног света”, независно од моје воље - био је, изгледа, спреман да се сваког момента материјализује.

Са двоструким искуством писања књижевних текстова и текстова о књижевности, у чему видите предности, а у чему замке познавања књижевне историје у настанку нових фикционалних текстова?

Бојим се да су “предности” и “замке” у ствари једно те исто. То значи да је страшно тешко разликовати “предност” од “замке” и обрнуто. Рецимо, познавање сто двадесет књижевних текстова које су моји претходници написали о Венецији - је ли то стварно “предност”? Или, рецимо, овако: неминовност да доспете у неко врзино коло венецијанског репертоара (љубав, смрт, карневал, тајне службе, натприродне силе, лутање културним слојевима) - да ли је то стварно “замка"? Ради се о томе да ти се неминовно супротстављаш грађи, а она се, са своје стране, супротставља теби. Елем, твој је задатак да претвараш све те њене припремљене замке у своје предности, а њен - обрнуто - да те намами у замке твојих властитих предности. С обзиром да је роман - прилично велико растојање (упоредио бих чак писање романа са ходочашћем, пешке, у далеку земљу), свашта може да се деси на том путу. Понекад ти савлађујеш грађу, понекад - она тебе. Битно је да коначни резултат буде у твоју корист.

У Вашим делима неколико је градова већ живо представљено као позорница књижевних дешавања. Који градови Вас привлаче као могуће сцене за нека од идућих дела?

У најближем роману то ће бити - већ по који пут - Лавов који нисам исцрпео, али он ће се налазити у дубини, у другом плану, а још дубље иза њега - Беч. Ако се тај роман уопште напише до краја. О даљем развоју догађаја не знам ништа.

Ваше прве књиге су поетске збирке, а песници су, на различите начине, јунаци Ваших романа. У чему откривате изазове прозног повратка поезији?

Ту се, изгледа, не ради о изазовима. Уствари, ја само глумим прозног писца. Моја такозвана проза скоро сва потиче “изнутра”, у својој основи је лирска, а не епска - токови свести, монолози, сновиђења, фантазмагорије. Могу да претпоставим да је поезија једноставно пронашла у мени за себе други облик, а ја сам почео да то зовем романима. Са друге стране, имао сам за то покриће, јер роман може да буде све живо, и, на крају крајева, ко је рекао да проза није поезија?

У обликовању представа о себи, Украјинци су изградили своје националне митове. У чему Ваша лична виђења одступају од тих митова?

Пре свега ваља напоменути да представе Украјинаца о себи ни данас нису до краја обликоване. Ово је резултат још увек актуелног супротстављања, условно речено, двају украјинских свести. Прва од њих остаје привржена империјским митовима - пре свега о братству и јединству са “старијим братом” (историјском, политичком, језичко-културном), а у његовом контексту долази до свесног самопонижења, самопоруге и ништа мање свесног самомученичког уништавања свега, шта указује на изворно украјинство. Друга је настала као одговор на прву, можемо да је окарактеришемо као украјиноцентричку или мегаукрајинску, према којој смо народ најстарији, наша култура је стара најмање 20 хиљада година, ми смо Арији, Орији, Египћани и тд., ми смо најчистији, најморалнији, најспособнији, најбољи, због чега и патимо кроз читаву нашу историју, јер то сви остали народи не могу да нам опросте. Насупрот империјско-митолошком понижењу и пљувању по себи имамо овде посла са пуким самодопадљивим величањем себе.

Моје лично виђење састоји се у томе да ја изнад свега желим да Украјинци буду нормални. Зато прилично често у својим текстовима покушавам да начнем разноразним провокацијама прву и другу свест. Ово је доста занимљив посао за писца, посебно у нашем постмодерном и постколонијалном делу света. Истовремено, прилично болно и горко доживљавам ово као један од становника оног истог дела. Као писац имам хиљаде подстицаја за писање, као грађанин - ништа мање разлога за очај.

Објављујете поред књижевних текстова у угледним листовима и часописима есеје и чланке са политичким виђењима украјинске културе данас. Колико везивање совјетског реалног социјализма за националну ситуацију у Украјини, по Вашем мишљењу, може водити јачању деоба па и сепаратистичких тенденција?

Нажалост, већ је довело. У сваком случају, о томе - о могућности поделе Украјине - сада се код нас пуно дискутује. На пример, на Интернету. А с обзиром на то да наше Интернет-дискусије више личе на свађе, општа је тенденција веома нетолерантна и претећа. Стиче се утисак - барем на нивоу анонимних порука на мрежи - да су “националистички” Запад и “проруски” Исток ужасно досадили један другоме и фактички се уморили да буду заједно, а све што их веже, тачније како-тако држи на окупу - то је бирократско-централизаторска машинерија Кијева. И чим дође до поремећаја у њеном раду - све ће отићи до ђавола, распршити се на све стране. Ја лично нисам за такву перспективу, јер сам уопште против стереотипа, а овде управо имамо посла са правим махнитањем стереотипа. А ја се увек надам да ће живот одбацити све стереотипне сценарије. Надам се, значи, да Књигу Живота не пише графоман.

Како измирујете понекад необавештене или површне захтеве масмедија за представљањем Вашег рада са вишезначношћу Ваших текстова, и докле сежу уступци које сте ради присуства у медијима спремни да учините?

Углавном не успевам да их измирим. То је један од оних пораза које сам стално приморан да трпим, али чији је укус много слађи од укуса понеких победа. Моје присуство у медијима данас - то је моја потреба, ако желите, један од мојих “интерактивних пројеката”, и он је за мене, за сада, веома занимљив. Желим да га наставим. Зато се овде не ради о уступцима са моје стране. Уживам у можда последњим у претоталитарној епохи блесцима слободе израза - и то је све.