Иван Лучук

Прогноза за прошлост или успомене о будућности

Милорад Павич, Зоряна мантія. роман, "Класика", Львів 2002.
Дзеркало тижня, 14-20. децембра 2002 године, (423) http://www.zn.kiev.ua/nn/show/423/37025/
превеле Људмила Даниљук и Љена Николајева, редакција превода Дејан Ајдачић

Поштоваоци талента познатог српског писца Милорада Павића имају срећну прилику да прочитају његов најновији роман "Звездани плашт", који је био издан у Југославији 2000. године, а у преводу на украјински, недавно је објављен у лавовском издавачаком предузећу "Класика".

Сам Павић написао је у аутобиографији: "До 1984. године био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти у виду приручника за гатање картама тарот".

Овога пута пред нама је астролошки водич за љубитеље мистерија. И, како се то увек код Павића дешава, очекује вас мноштво тајни, шифара, загонетака, изненадних ликова и језичких открића.

"Откријте своју прошлост на време, и њој истиче рок употребе" - баш таквим епиграфом открива се роман. Ауторство ового епиграфа Павић је приписао једној од јунакиња ове књиге - Архондули Нехами, која се појављује и нестаје у одељцима посвећеним хороскопским знацима Девице и Близанаца. Читаоцима упознатим са украјинским тумачењима дела Павића, одмах би морао да буде познат још један Нехама, непосредно везан за топос Лавова, јер управо Нехама (могући предак Архондуле), који је умео да пише и говори истовремено, ставио је у клепсидру "златни примерак" Даубманусовог издања "Хазарског речника", који је био прототип за Павићеву реконструкцију, која је стекла светску славу и захваљујући којој је Павић постао најпознатији Србин у свету.

Уобичајено је откривање помоћу хороскопских знакова своје будућности, али је Милорад Павић и овде изузетно оригиналан, јер пре саветује упознавање своје прошлости помоћу тих истих хороскопских знакова. Таква је прогноза за прошлост (или сећање на будућност?). На крају крајева, то није једино "наопако" у роману. Један од одељака је књига за тумачење снова, али она не тумачи, него предсказује, пророкује снове на основу јаве. А затим... затим, мораћете да прошетате лавиринтима јаве и сна, губећи се у њима и бркајући једно са другим.

Радња романа М. Павића догађа се у различитим временским и просторним равнима, које је боље назвати пољима, зато што нас на сваком кораку не очекује вулгарна баналност, него необична ширина видокруга. Приповедач као приповедач, скоро одсутан у целом тексту, појављује се само на крају захваљујући каприцима бога приче. Зато је главни јунак присутан током целе приче, при чему у различитим облицима, претежно женским. И управо жена, ошишана до главе, Францускиња, већ у предговору даје камертон целом роману. У сваком одељку она се буди из сна као друга личност, у другом месту, и у другом времену. А сам роман је стварно водич по њеним претходним животима, њеној "хорској аутобиографији". Линија времена прави некакву криву путању од савремености до савремености, ако је схватамо не само као један тренутак, већ као нешто шири период. Београд у време последњих бомбардовања је почетна и крајња тачка приче. А у различитим одељцима се појављују свакаква друга места.

Најпре се радња пребацује из Београда у провинцијски српски градић Шабац, одакле се премешта у Хајделберг, где је потенцијални партнер "јунакиње" приче усредсређен на постизање одређеног циља "Сео сам уз онај чувени прозор, кроз који је не знам који знаменити професор са хајделбершког универзитета, чини ми се неки Рус, Чижевски, видео ђавола"

Ми можемо лако да опростимо аутору што он истакнутог украјинског научника, Дмитра Чижевског назива "Русом". Опраштамо му због два разлога: прво, он се осигурао ограђујућим речима "чини ми се", а друго Д. Чижевски је у својим славистичким интересовањима посвећивао значајно место руским питањима. Даље, радња се синхроно преноси у Париз, затим у XV век на Дунав, где преображена јунакиња Филипа Авранезовић чита фрагменте песме деспота Стефана Лазаревића "Слово љубве". Баш тако - "љубве", а не "љубави", преводио је овај наслов аутор реценције да би најадекватније пренео древни српски оригинал. Даље су, поново, бомбе падале на Београд. Затим је био XVIII век, омиљено Павићево доба, који, између осталог, јесте и изванредан познавалац српске и украјинске барокне књижевности. Нарочито интересантна и битна игледа молитвена формула, актуална не само у доба барока: "Душа на Истоку, срце на Западу". Исток и Запад буче у душама у читавом нашем мегарегиону; где је свим мислећим људима јасно као бели дан да је Запад - негде тамо на западу, а Исток - негде тамо на истоку. После путовања Архондуле Нехами по грчким острвима, у приповетку се поново увлачи лутање, и она открива свој крај у бомбардованом Београду.

Осећа се да је Милораду Павићу то злосрећно бомбардовање родне земље, не само ранило срце, већ и утицало на тематику његовог стваралаштва. У овом, последњем роману, догађаји, који су створени имагинацијом аутора, имају нешто заједничко са страховитом стварношћу садашњости. Смртоносан, отрован пољубац Филипе Авранезовић, петнаестогодишње девојке из XV века и мисли савременог Београђанина о томе да "Риба није долазила у обзир, јер је Дунав био загађен осиромашеним уранијумом и живом из бомби". И још - вечерњи пејсаж за заљубљене са противавионским ракетама и лажном звездом, која је у ствари сателит-шпијун са нежним именом "Мама", који носи граду смрт. Због неких грехова Србе су бомбардовали још већи грешници. То јест, чак само због грехова диктаторе и његове гарде. И зар не може још некоме да запрети нешто слично усред Европе, ако се, на пример, неко од ненаситних силника обогатио на непоштен начин мешетарећи са неким тамо "кољчугама"? Не обазирући се на овакве, тематске (иако и кључне) уметке, Милорад Павић, и даље остаје према мом суду потпуно аполитичан писац, изванредан писац чији је роман "Звездани плашт" изузетно оживела на украјинском језику чувени преводилац са српског, Ала Татаренко.

Ако вам је интересантно да видите кућу чији су зидови четири зодијачке стихије, па замислите "иночки осмех, пун зелених, црвених и плавих зуба", да зачујете "ветар по имену 'Праскавац'", па пробате "јареће уши са репицом" или "коприву кувану са овчетином", па оцените еротско-граматичке "ја вас, а ви њега, он вас, а ви ћете мене, ја њега, а он вас, он и вас и мене", да уживате у неочекиваним ликовима, па дознате "Да ли се умире од онога од чега се стари", или шта је "секундарна смрт" или "читање унакрст", зашто умире љубав и како је спасти... и још, и још много што шта, водич је вама на услузи. Више од тога, читалац, као и у претходним романима Милорада Павића, помоћу интернета може да се умеша у судбину јунака, па им може помоћи. Или, оставити све тако како јесте.

"Прича увек има свога бога. Свака. И најгора. Ја сам бог ове приче. Моје речи дошле су до вас још на почетку овог казивања.Од телесног састава живих бића најдуже траје после смрти управо реч"

Следимо своје речи.