Драган Великић

Европа "Б"

1.

Кад кажемо "Европа", не мислимо на Молдавију, Босну или Србију, јер географска одредница није сама по себи довољна да би се припадало партеру тог појма. Партер је Европска заједница. А изван шенгенских зидина простиру се галерије на којима чекају земље европске периферије да се једнога дана спусте у тај обећани партер. Када је у питању Србија, или тачније, Југославија, разлог за скоро десетогодишње протеривање, чак и са галерије појма "Европа" свакако су ратови на Балкану током протекле деценије. Оног часа када се догодио рат, та земља је престала да буде европска.

"Европа" је једна норма која се не своди само на удобне и тачне возове. Међутим, Европа су и возови. И нимало случајно, возови који са европских галерија стижу у европски партер - свеједно да ли је то мађарски "Бела Барток", хрватски "Мимара", српска "Авала" или пољски "Варшава-Експрес" - изгледом, комфором и тачношћу јесу на нивоу европског страндарда. Слутим да ће земље Источне Европе ући у уједињену Европу тек онда када им на домаћим линијама буду саобраћали исти онакви возови какви их повезују са Западом. А пример Велике Британије потврђује моју претпоставку.

Изгон Југославије из Европе почео је возовима. Почетком деведесетих година Београд преко ноћи ишчезава из редова вожњи европских железница. Нема га ни на аеродромским билбордима. И не само то. Због санкција међународне заједнице према Југославији, немогуће је било послати пошиљку тежу од двадесет грама из неког европског града у ту земљу, која је постала кућа без броја. Строги режим виза претворио је Југославију у карантин. И тако је пасош земље који је деценијама био најтраженији на црној берзи, будући да су Југословени без виза путовали како на Запад, тако и на Исток, сведен на безвредан папир са којим се могло путовати само у неке суседне земље. Свака изолација временом ствара ендемски свет у којем почиње да се буди бункерски менталитет. Недавне политичке промене у Србији вратиле су ту земљу на галерију, у последњи ред, одакле јој предстоји дуг и напоран пут, чији коначни циљ је свакако европски партер.

Појам "Европа" као да је лишен негативних конотација. Европа је простор где је остварен високи квалитет живота. То је простор реда и мира. Барем тако Европу виде сиромашни рођаци са њене периферије. Они се годинама спремају да уђу у ту уједињену Европу. Постоји поглед Европе који она замишља као поглед периферије њој упућен. И тај поглед она жели да јој и периферија потврди као свој властити поглед. Тачније, њено тржиште често тражи од периферије да јој уместо аутентичних уметничких дела испоручује стереотипе који су временом постали званична верзија култура земаља европске периферије. У томе би пре свега требало тражити разлоге за успех неких филмова, позоришних представа и књига које вешто филтрирају све оно што се не уклапа у створени клише. Тако долазимо до парадокса да се у земљама европске периферије тј. Источне Европе, судећи на основу неких уметничких дела, дешава не оно што им се уистину дешава, већ оно што као њихова стварност постоји у мишљењу Европе.

У време опште глобализације, јединствених компјутерских програма, моде, супермаркета и трговинских центара, могуће је у тако различитим просторима купити исте производе, од грчких маслина и бугарског јогурта до данског бутера и италијанске пасте, од француских парфема и португалске обуће до шведског намештаја и швајцарских сатова. Сви ћемо једног дана имати исту понуду, и на сваком месту биће могуће купити све. Као последица опште глобализације, сва места ће запасти у ужас истости. Па ће и путовања постати сувишна. Јер, до онога што је исто не може се допутовати.

Ипак, за сада је то само привид да је исто, заиста исто. Лиценце јесу све бољег квалитета, и оригинал ће ускоро постати сувишан, међутим, још увек постоји разлика између "милка" чоколаде и "нестле" кафе произведене у Швајцарској или Немачкој од мађарских и чешких лиценци. Читава индустрија "истог" инсталирана је на европској периферији, тако да лиценце, назовимо их "Б" производи, снабдевају Европу "Б", како би се задовољиле потребе становништва тог региона. Ту, наравно, не мислим на пиратске производе сумњивог порекла. И ништу ту лоше није, јер то је једна реалност. Уосталом, српска coca-cola по многима је боља од француске. Производни програми мултинационалних корпорација претварају читав свет у једно место.

2.

У последњих неколико година само је један филм са Балкана доживео велики успех на Западу. Ради се, наравно, о филму Емира Кустурице, Underground. Иако су артистички квалитети овог филма неоспориви, уверен сам да они нису пресудан разлог за његов успех. Овај се разлог пре налази на равни садржаја, на равни слика о Балкану које су Западу понуђене. Подсетићу вас: у овом филму Балкан је осликан као место оргија, место чистог лудила, као један простор у коме се само једе, пије, пева, води љубав и убија, дакле, скоро као једно митско место, дивљи простор у коме је све допуштено. Ништа није парадоксално у чињеници да је управо оваква слика Балкана задовољила око Запада, јер она је потврдила, чини ми се, јавно неизречену, фантазматску претпоставку Запада о онима са Балкана као некима који су од нас, са Запада, потуно различити, и учврстила веру Запада у властиту јединственост и недостижност. Оваква представа о Балкану изазвала је задовољство у погледу Запада, јер је Западу понудила управо оно што је он желео да добије као слику о самом себи, као потврду властите савршености.

Када је у питању књижевност, Запад се отвара за ону врсту књижевности са Балкана, која тематизује одсуство демократичности, која вапи за таквом демократичношћу, која стално за мерну јединицу узима Запад, другим речима, отвара се према оној литератури којој је слика Запада оно што је тематски организује. У оваквој литератури, западни поглед поново може да ужива, да себе увери како је апсолутно жељен, да себи потврди како је на добром путу. У оваквој литератури, Запад нарцистички ужива у себи самом као у недостижном предмету жеље другог. За ону врсту литературе, која на Балкану, такође, постоји, чији поступци и теме нису профилирани "политичким" или идеолошким предусловима, за литературу која се не своди на некакво сведочење о суровом животу европске периферије, за литературу коју бих назвао "чистом литературом", тј. литературом окренутом себи и преиспитивању литерарних могућности језика, Запад је, колико ми је познато, прилично затворен. Јер, претензије које оваква књижевност има, претензије на уметничко експериментисање, западни културни простор чува за себе, он само себи мандатира право на обрате и преокрете у књижевној пракси. И ово је, такође, једноставно објашњиво: само тако Запад може да "осигура" властиту доминацију, да потврди идеалну слику о себи као о простору у коме се врше софистицирани духовни "захвати", и да продужи са својим нарцистичким самоуживањем.

3.

Не постоји такав процес електролизе којим би се један књижевни свет довео у стање грађе из које је настао. За једног писца трећи родитељ је лектира на којој је растао, на којој се формирао његов свет. Лектира је име матичне луке исписано на крми брода. И, наравно, може се бити писац једног простора, а да се физички у том простору не борави, као што ни бродови швајцарских поморских компанија не упловљавају у земљу чија се застава виори на њиховим јарболима.

Писање је покушај да се сагледају неки други могући животи. Сингер је  у праву кад каже да писац није онај који се сећа, већ онај који измишља властито сећање. Сећања своја и "туђа" (јунака), можемо измишљати уколико носимо чежњу за дописивањем живота, не зато што смо незадовољни сопственим животом, већ зато што сваки писац живи у својим књигама могуће варијанте оне једине стварности.

А измишљање мог сећања почело је једног новембарског дана 1958. године, када се београдски воз зауставио на пулској риви, на колосеку који  као да нестаје у мору. Следећи призор осветљен је сијалицом у дну широког емајлираног абажура: соба хотела "Централ", који се давно, у време када је Пула, град мог одрастања био италијански, звао "Милано". А у време Аустроугарске, почетком прошлог века, када је у Пули неколико месеци живео ирски писац Џејмс Џојс, тај хотел носио је назив "Европа".

Верујем да сваки писац поседује скроман број тонова, призора, шумова и мириса доживљених у детињству, у оном "неисторијском" периоду свога живота, дакле, у властитом миту. То су кулисе са којима ће увек изнова, у свакој следећој књизи, градити свет изналазећи оно што је неисцрпно: комбинације. Сваки писац носи у себи део глобуса, свеједно да ли је то Макондо или Буенос Аирес, Александрија или Даблин, Трст или Берлин. Писање и јесте вештина претварања унутрашње мапе у систем знакова. Хајнрих Шлиман је трагајући за Тројом користио Хомерове мапе. Иако археолог аматер, Шлиман је разумео поруке скривене у стиховима Илијаде. А ирски писац, Џејмс Џојс саградио је читав један град добро проучивши путање Одисеја. Сањао је Даблин у Трсту, Пули, Цириху, Паризу. Многе улице старог Трста преселио је у Даблин, као што је осетљивим слухом дозивао имена из телефонског именика, и даривао их својим јунацима. У "уличном намештају" Даблина препознао је онај непропадљив слој.

А трајање је и пропадање, труљење. Чин препарације подразумева сламу и вату, етерична уља, киселине и барем пар стакленаца уместо очију. Али, те стаклене очи виде дубље од трошних, слузавих пиљака, те очи чују шумове речи, звук који крије непознато порекло. У дубоким слојевима језика постоји шифра, графичка и звучна, а оно мало значења што исцури као млаз песка на светлост дана називаћемо у својој глупости  коинциденцијом, судбином.

Књижевна радионица је складиште. Креација се састоји у начину претраживања тог складишта. Талог из којег сваки писац гради свој литерарни свет јединствен је и непоновљив као отисак прста. Верујем у прикривене паралелне светове који нас окружују и чије трептаје само понекад приметимо. Писац заправо трага за тим вибрацијама. Као паук, писац плете мрежу, из себе самог, из свог талога. Као горњи и доњи притисак у човечјем телу, тако пулсирају свет стварности и свет литературе. Моја кула, у којој сам станар откако сам ишчитао романе Карла Маја, саграђена је од Сервантесовог хумора, тескоба Итала Звева, кружних путања Џејмса Џојса, панонских успомена Данила Киша, од месечарства Хермана Броха. Споне које ме повезују са другим књижевним световима, невидљиве су попут "колонијалних стилова".

Писац нема другог идентитета до у литератури. Или су то можда подаци из пасоша? А тек рођење? У мом случају, чињеница да сам рођен као Србин у Београду, а одрастао у хрватском граду Пули на Јадранском мору, постоји пре свега као начин улажења у литературу, прво као читаоца, а затим и као писца. То је та посебност која се добија рођењем и случајним кулисама међу којима растемо. Касније, на ту посебност, таложе се подаци из биографија  омиљених писаца и слојеви њихових књига. Таложе се простори кроз које само прођемо ноћним возом, као што се таложе и речи језика које не познајемо.

Као дечак, често сам шетао пулским гробљем Monte Ghiro. У старом делу гробља, међу чемпресима, налазе се и данас трошне надгробне плоче које откривају имена данских, холандских, шведских официра и инжињера који су средином 19. века градили пулску луку и арсенал. Налазио сам и имена мађарска, славенска, јеврејска, италијанска, германска. Све је у вези, говорио је класик српске књижевности, Милош Црњански. У његовим путописима, препознајем шум Дантеових терцина, као што апсурдне ситуације Гогоља наслућујем у причама Набокова. Као што густ ваздух ентеријера Бруна Шулца испарава у причама Кишовог породичног циклуса.

"Перпетуум мобиле" књижевне грађе је моћна материја која преноси записе "осетљивима".

Пријатељ који је дуго живео у Риму, причао ми је како лети, рано ујутро, за ветровитих дана, црвенкаста прашина прекрива аутомобиле на улицама. Када је једном питао неког пролазника одакле тај прах, добио је следећи одговор: "То је песак из Африке".