Иван Лучук

Поезија Словена и ми

Љубазношћу часописа "Ји"
Превод студената треће године Кијевског славистичког универзитета
редакција превода Дејан Ајдачић

Чак ни најелементарније питање не може да претендује на једнозначан одговор. Ево узмимо за пример, чини се, архибанално и малтене наивно питање: шта је украјинска поезија? Може се одговорити да је то поезија украјинског народа (или: сва поетска дела које су створили представници украјинске нације). Али, прво, поезију не ствара читав народ (а она ипак припада целом том народу): друго, украјинску поезију могу да стварају и не-Украјинци; и треће, Украјинци могу да стварају и неку другу поезију. Може се рећи и овако: украјинска поезија јесте поезија на украјинском језику. Иако у давна времена и на књишком језику, иако понекад на дијалекту, али ипак на украјинском (мотиве из црквенословенске традиције, као и са туђих језика засад ћемо оставити на миру). Тако је основни критеријум одређивања украјинске поезије - језик.

Аксиоматично је да се украјинска поезија ствара не само у Украјини, мада је њено основно језгро овде, јер је постојала и постоји таква земља Украјина. И сада постоји таква држава. Али то још не значи да се украјинска поезија, у време када је Украјина припадала у целости или делимично другим државним творевинама, морала сагласно томе називати. Ми се нећемо трудити да штитимо идеју да је украјинска поезија била поезија Речи Посполите (Пољске) или Московског царства или нечега још краткотрајнијег. Украјинска поезија је била и јесте поезија Украјине. Ако је Тарас Шевченко писао у Петербургу и у Косаралу, он ипак није био песник Руске империје. А Иван Франко, живећи у Аустроугарској, није био аустријски песник.

Ми јесмо Словени. Ми, то јест - Украјинци. Ми припадамо словенској заједници, која према језичким цртама улази у индоевропски комплекс, а на географском плану - у европски (различите везе са другим језичким традицијама, пресељење Словена у Азију или Америку убројаћемо у категорију детаља). На културном плану словенство припада европском културном масиву. Према томе, Европа је културна домовина Словена и основни простор за развој њиховог материјалног и духовног потенцијала, а словенски језици су чак "више индоевропски" него романски, германски, келтски или грчки језик, зато што је општесловенски (прасловенски) језик непрекидно продужавао развој из општеиндоевропског језика, за разлику од већ поменуте групе језика, у чијем развоју су биле својствене изненадне промене, које су битно утицале на њихово формирање. Словенска језичка заједница распала се знатно касније од I века, али и знатно пре IX века наше ере. Изгледа да је највероватније претпоставити да се већ пре VII заједнички словенски језик поделио на посебне језике (дијалекте или протојезике) и приближна слика тадашње поделе сачувала се углавном и до наших дана (урачунавајући да су се неки језици губили, поново се формирали, обнављали или су се чак и појављивали).

Наша дисциплина - истраживање поезије (за разлику од истраживања књижевности у целини или поетике као њеног дела) разматра само поезију и све што је се тиче. Питање одређења поезије је изузетно осетљива материја, зато дефинитивну променљивост поезије нећемо узимати у обзир; одредимо још да ћемо у овој прилици под поезијом по општем схватању (ПО) сматрати одређену свеукупност песничких дела, а под поезијом у апстрактном схватању (ПА) одређене квалитативне карактеристике уметничких дела.

У време постојања свесловенске заједнице са једним језиком, уистину је постојала јединствена словенска поезија (у усменом виду, безусловно, а неки њени слојеви подлежу реконструкцији захваљујући одвајању и склапању најархаичнијих фолклорних тема и модела, као што је и прасловенски језик могао да буде реконструисан захваљујући компаративној анализи словенских језика). Али после појаве и у процесу формирања посебних словенских језика (и народа, који су органски били носиоци тих језика), већ су се стварали разни (међусобно различити) поетски масиви. Зато даље не треба да говоримо о словенској поезији, већ о поезији Словена, тј. о поезији посебних словенских народа. Мада постоје мишљења да су свим Словенима својствене неке заједничке црте (малтене на нивоу општесловенске менталности), која могу да буду кључна и за оправдавање аргументације о постојању словенске поезије током последњих хиљаду година, никако није могуће у словенском свету одрицати објективне диференцијације на посебне делове. И сваки од тих делова, тј. сваки словенски народ има своју поезију (ПО). А кључни моменат идентификације сваког словенског народа је његов језик. И обратно - управо матерњи језик сваког словенског народа сведочи о припадању тог народа словенском свету. Због тога, сада можемо да одустанемо од заједничког појма "словенска поезија", али се не можемо одрећи тога да је поезија било ког словенског народа словенска поезија. Ако ми прихватимо појам поезија Словена (у смислу ПА), ни тада нећемо бити у праву. Зато што поезија Словена (већ у смислу ПО) није поезија свих Словена, то је поезија различитих словенских народа (мада не без неког јединства). Поезија Словена може се још назвати поезијом написаном (ствараном) на словенским језицима (тј. укупношћу словенских националних поетских мотива).

Изложена схема изгледа доста прозрачно и, надамо се, разумљиво. Али у њој има пуно нијанси. Неке од њих ћемо додирнути у овој прилици.

На пример, већ је било речи о томе да су неки словенски језици нестајали, а неки су се појављивали. Тако, на пример, полапски језик је постојао до краја XVIII века, док су још живели његови последњи носиоци. Али народ који је говорио на полапском није оставио за собом поезију, ѕато што је сам ишчезао са историјске арене и није се сачувао ни један његов писани поетски споменик. Први чињеница: постојао је словенски народ чији је матерњи језик био полапски, и он није могао а да не негује усмену поезију. И друга чињеница: ми немамо основ за разматрање било какве полапске поезије, зато она за нас не постоји, мада је граматичка структура језика Полаба реконструисана. Друга чињеница заклања прву. И не знамо је ли овде ствар у ратничкој германизацији, или у историјској судбини, јер су Лужичани, у сличним условима, још пола миленијума пре нестанка Полаба певали "Serbja Nemcow wojowachu..." Па и до сада су се Лужички Срби сачували усред немачког мора. Тим поводом изниче још један проблем: Лужички Срби сматрају се једним народом, а њихова поезија стварана је на два језика - горњолужичком и доњолужичком.

А сада неколико речи о оним језицима који су били створени. У датом случају имају се у виду тзв. словенски књижевни микројезици. Набројано их је дванаест, практично онолико колико и савремених функционалних словенских језика. Неки од њих су планули и угасили се, неки су се развили из дијалеката конкретних језика, а неки се просто нису развили у пуноправне књижевне језике. На пример, лашски језик, инспирисан Ондром Лисогорским, постојао је сасвим кратко, али њим је било написано много доиста песничких дела - углавном из пера његовог инспиратора. Из неких хрватских дијалеката развили су се књижевни микројезици који су имали много својих песника (међу њима су најјачи кајкавски и чакавски). Постоје и примери одређених типова мешања: тако је русински књижевни микројезик Русина-Украјинаца из Војводине и Хрватске створен на основи украјинских закарпатских дијалеката повезаних са источнословачким говорима, а касније је био зачињен и српскохрватским. Десетине песника су писали и пишу русинским језиком, а нашем читаоцу треба их већ представити у преводу, као и за словачког, српског или хрватског. Уопште, сваки словенски микројезик има своју јединственост, мада понекад међу њима могу постојати и заједничке тенденције. Кашубски језик имао је прилично чврсте основе за пуноправан развој, али ипак није прешао границу микројезика. И вреди се присетити још једног језика, који се појавио или био формиран као књижевни језик тек у првој половини ХХ века. То је "најмлађи" словенски књижевни језик - македонски. Иако је старословенски језик (који је у своје време испуњавао функцију практично општесловенског књижевног језика) био створен на основи управо македонских дијалеката, сам македонски књижевни језик образован је релативно недавно, и то у великој мери захваљујући делатности песника - најпре Коче Рацина, а потом Блаже Конеског (као и захваљујући политичкој конјуктури).

Ако у случају Лужичких Срба постоји ситуација кад фактички један народ има две поезије (ПО), то јест поезију, стварану на два језика, могу постојати и дијаметрално супротне ситуације, када, обратно - неколико народа имају одређене заједничке поетске слојеве. Јер, шта чинити са народном поезијом Срба, Хрвата, Црногораца, Босанаца, стварану једним, српскохрватским језиком (дозволимо са суштинским дијалектним разликама). То да песме четири тома "Српских народних пјесама" Вука Стефановића Караџића нису само са територије Србије, него и из Црне Горе, Херцеговине, Босне, Далмације, могуће је објаснити тиме да су Срби тамо одавно живели или да су се ту селили због одређених околности. Али и хрватске народне песме створене на темељу "штокавштине" (која је ушла у основу српскохрватског или хрватскосрпског књижевног језика), такође припадају овом поетском масиву. С Босном је ситуација веома компликована, и сада се нећемо удубљивати у њу. Црну Гору можемо сасвим смело да спојимо са српским песничким стварањем, јер је чак и највећи црногорски песник Петар Петровић Његош видео своје место строго на "српском Парнасу". Далматинска ренесансна поезија (са на југ помереним дубровачким језгром) била је писана на латинском, италијанском и хрватскосрпском језику (што сведочи о вишејезичности њеног функционисања, а том питању ћемо се још вратити), - и та поезија чини посебну грану хрватског песничког стварања (истина, раније је прилично често дубровачка, на српскохрватском језику писана поезија разматрана у контексту историје српске поезије). А далматински (посебно дубровачки) песници, који су у свом стваралаштву користили матерњи (хрватскосрпски) језик, врло често су били племићи (властела), а ти племићи су са своје стране врло често били по свом далеком пореклу романизовани Грци и Илири.

Овде се сударамо са питањем о етничком пореклу представника неких словенских поезија (опште етничке карактеристике посебних словенских народа остављамо сада са стране). Сјајан пример може бити Александар Пушкин, песник-симбол Русије, по пореклу (нека буде само по мајци) Арапин (црнац, Африканац, како хоћете). Али постоје и супротни примери: када су Словени постајали сјајни представници поезије несловенских народа. Узмимо оне најпознатије. Славни мађарски песник, јунак и жртва "пролећа народа", Шандор Петефи, у ствари је имао презиме Петровић, а по пореклу је био: по мајци Словак, по оцу - Србин. Али не мање славни румунски песник Михаел Еминеску у ствари је носио презиме Еминовић (типична српска комбинација турске основе emin од арапског Kmin, са словенским суфиксом -овић), и српско порекло по оцу, а украјинско по мајци (њен дед је био козак). (Књижевни историчар, украјиниста из Румуније, Магдалена Ласло-Куцјук у усменом разговору упорно је заступала мисао о потпуно украјинском пореклу Еминескуа). Присетимо се и аутора текста савремене аустријске националне химне "Land der Berge, Land am Strome", Пауле фон Прерадовић, која је била унука хрватског песника Петра Прерадовића. Дешава се и да представник једног словенског народа постаје познати песник другог словенског народа. На пример, пољски романтичар Адам Мицкијевич, по пореклу је био Литванац (Белорус). Дешава се да један песник са путним правом припада двама словенским народима. Као Јан Колар, Словак, који је писао на чешком језику, и заузима достојно место у чешкој и словачкој поезији. Постојали су чак и читави периоди са бројним представницима песника који су припадали двама словенским књижевностима. То су, барем, украјинско-пољски песници, што је у великој мери повезано са вишејезичким функционисањем украјинске поезије XVI-XVII века. Украјински песници тог времена су користили различите језике - и књижевни украјински, и црквенословенски, и латински и пољски језик. Постоји читав низ песника, које називамо украјинско-пољским због конкретних разлога: или су били Украјинци који су писали на латинском и пољском језуику, или су писали на тим језицима и нису били Украјинци, али су тежили украјинству, или и једно и друго ѕаједно. Не улазећи дубље у диференцијацију ових песника, назваћемо само неке од њих: Себастијан Фабијан Кленович, Симон Пекалид, Адам Чагровски, Јан Шчасниј-Гербурт, Симон Симонид, Симон и Бартоломеј Зиморович (троје последњих, међу осталим, била су Лавова јерменског порекла). Можемо, такође, посебно издвојити украјинско-белоруске песнике тог времена: с натезањем том низу могуће је прикључити латинисту Миколу Гусовског, без проблема - нашег Андрију Римшу и неке друге. Каткада се дешава и да иноетнички елементи могу у одређеној фази скоро да формирају лик ове или оне словенске поезије. Тако се десило са пољском поезијом у нашем веку, када се јавила цела плејада пољских песника јеврејског порекла: Л. Стаф, Ј. Тувим, С. Ј. Лец, А. Важик, М. Јаструн и други. У руску поезију нашег века улиле су се украјинска и јеврејска крв - за пример узмимо можда најбоље руске песнике прве половине ХХ века: В. Мајаковског, В. Хлебњикова, Б. Пастернака, О. Мандељштама. Безусловну припадност тих песника овој или оној поезији одређује језик на коме су они стварали - одређени модерни словенски књижевни језик.

А сада се, окренимо првом (најстаријем) књижевном језику Словена - старословенском (староцрквенословенском или црквенословенском). Тим језиком била су написана најранија поетска дела Словена (управно написана, јер се сада не говори о усменом поетском стваралаштву). Старобугарска поезија је стварана на том језику. У разним преписима (или редакцијама) ова поезија је коришћена у стварању поезије раних словенских народа. Тај језик је живео паралелно или се преплитао са књижевним језицима неких словенских народа. Тако је код Срба до краја XVIII века књижевност настајала на тзв. словеносрпском језику. Црквенословенски језик су користили украјински песници или је утицао на књижевни украјински језик такође до краја XVIII века. Црквенословенски је легао у основу формирања руског књижевног језика. Уколико је у случају украјинског књижевног језика (погледајмо као пример макар језик дела Григорија Сковороди) постојао ризик постепене идентификације са рускоим књижевним језиком, то се у српском књижевном језику задржала перспектива формирања макаронског језика. Због тога се већ од самог почетка ХIХ века украјински и српски књижевни језици почињу да поново формирају већ на основи живог народног језика. И то се одражава у песничком стваралаштву или чак инспирише поетским стваралаштвом. А понегде је за реформу (или у датом случају - за обнову) националног књижевног језика (или традиције) био недовољан сам импулс поетског стваралаштва, већ је било потребно и помало благог лукавства - тако се десило са генијалним фалсификатом Вацлава Ханке. Његов "Краљедворски рукопис" (као и Зеленогорски) утицао је не само на препород чешке књижевности, већ се одразио и на другим препородима. Већ у "Русалци Дњестровој" поред превода српских народних песама постоје и Шашкевичеви преводи фрагмената из "Краљедворског рукописа". Узајамни преводи словенских поезија чине уопште веома динамичну и изразиту слику - у којој присвајање само потцртава посебност. И још нешто - о преводу. Тарас Шевченко је преведен на све словенске језике (и на низ других језика) и то безброј пута. А занимљиво је да ли је сам Шевченко преводио? Његови "Давидови псалми", низ "подражавања" и интерпретације фрагмената "Слова о полку Игореву" тешко је назвати преводима. Али, он се подухватао превођења, понечег из Мицкијевича, али то никада није довршио и поцепао је започето на ситне комадиће, да се ни спомен не би задржао, "Можда сама судбина неће да ја преводим пољске песме", рекао је Шевченко.

Свиме овиме, наравно, чак ни приближно се не исцрпљује нијансирање наше схеме. Просто су ницале чињенице (полу-чињенице, претпоставке), строге и слободне асоцијације, које су нам се чиниле довољно илустративним и довољно оправданим. Ако ми у центар поетског грађења света поставимо своју најроднију украјинску поезију, то у правцу од центра можемо да одредимо њено питомо место. Украјинска поезија припада словенском поетском масиву. То је њен просторан или регионалан положај. Истовремено, већ у великом простору она припада и европском поетском систему, коју називамо регионалним или континенталним. И на крају, украјинска поезија припада надсистему светске поезије. Време је веома релативно, а простори су међусобно повезани. Украјинска поезија присутна је у процесима светског поетског развоја: и тада, када се новопронађени примери асиро-вавилонске поезије преводе на украјински језик, и тада када украјинска песма зазвучи у преводу на латински, и тада када помодна поетска струја дође до нас, и тада када "човечанство" проговара трима звуцима фанфара: Шевченко - Витмен - Верхарен, и уопште.