Јуриј Андрухович

Фељтон

(из књиге "Моја Европа", Класика, Лавов, 2001, стр. 84-87)
превео Дејан Ајдачић

.

Ослободити будућност од прошлости?
Ослободити прошлост од будућности?

То изгледа као почетак стиха. Али, по мом виђењу, стих је превише апстрактан, превише хладан, и истовремено прилично патетичан. Једино што спасава ову конструкцију од потпуног неукуса јесу знаци питања на крају. Добро је да су они ту.

Једном сам, као десетинама пута после децембра 1991. године, пратио текући и типичан сусрет западних и источних интелектуалаца. Разјашњавала су се многе, како им се чинило, изузетно важне ствари - о "паду Зида и култури без граница", о "зближавању и супротностима менталитета", о "новим веловима старих национализама", о "духовној архитектури Европе у трећем миленијуму", о "посткарневалском бесмислу света". Дискусије нису биле превише оштре, јер на сличним конференцијама "Истока и Запада", у некаквом комфорно-угоститељском гнезду исте те Мителеуропе, оне углавном оштре и не бивају - нико од химера садашњег антиполитикума не би их изненадио својим присуством: ни Ле Пен ако би ујахао на коњу и одржао говор, ни Жириновски са голим женама и хепенингом a la Calachnikoff, ни Садам-Караџић-Милошевић који би прочитао патриотске стихове, ту ти нема злог генија, црног лабуда, никакавог курвиног сина или фанатика, већ су све углавном скоро истомишљеници, доктори филозофије, филологије, филантропије, универзитетски универзалисти.

Али, ипак, ту и тамо, ничу непринципијелне разлике, некакви каменичићи спотицања. То је лако објаснити дуготрајним животом у сасвим различитим системима, који фактички, трају и данас. Само тако могуће је појаснити свакакве друге зидове и баријере, разумети, на пример "византијску свест", "протестантску етику", "постколонијални синдром", "постмодерну исцрпљеност".

И баш током тог сусрета, један од доктора који је дискутовао (чини ми се из Шведске, а за дивно чудо, и сам Швеђанин), приметио је отприлике следеће: "Ми немамо потребе да знамо своју историју, јер се ми на њу никада не позивамо. Срећна друштва немају потребу за историјом. Само је несрећним друштвима крајње потребна њихова историја, јер се они труде да њом објасне себи и другима своје несреће, да легитимишу своје неуспехе и своју неспособност". Не знам да ли је он то чинио свесно или не, али ми се чинило да је он уистину хтео да пробуди дух Ничеа, веома вулгаризованог Ничеа, као некаквог Ничеа за масе.

Историоцентризам се равна са фалоцентризмом, инсистирала је нека његова колегиница, на другој конференцији. То је тај вектор, та срж, то жезло, који чине саму бит погледа на свет многих интелектуалаца на Истоку. То је та палица којом ви сами себе вечно ударате. Ослободите своје мишљење од диктата историје и постаните коначно достојни стварности, преклињала је она.

Али, у таквим приликама, бунили су се представници несрећних друштава, али те наше несреће не долазе из нашег старања да се заглибимо у дубине своје историје. Ту је пре ствар обрнута - ми је премало знамо, јер су нам је у време тоталитаризма давали фалсификовану, препарирану, дестиловану, ојачану (али и ослабљену) "једино правилним методом". Она је јадна светлела из ужасних семантичких рупа, из ње су испадале не само неке фигуре или догађаји, већ и читави периоди, процеси, тенденције. Из ње је испадао њен садржај. Ми тек почињемо да је реконструишемо и то мора да се изведе.

Наивчине, противили су се томе представници срећних друштава, наивчине, ви маштате да управо сада нађете коначно неки други "једино правилни метод" и решите се свих својих проблема захваљујући истинитом тумачењу историје. Али, реч је управо у томе, што је то илузија, јер је историја само збир супротстављених верзија онога што се уистину дешавало или се, исто тако, у другој димензији - није дешавало. Одатле, историја је фалсификована и редукована a priori и веома је опасна, али је мање опасно бити тога свестан и знати право место историје. Историја, то је замаскирана митологија са значајним, ако не и одлучујућим, додатком идеолошке некрофилије, не више. Сама љубав за историју родила је злочинце дучеа и фирера, јер одакле би се јавиле те ликторске палице и знаци руна, сви ти помпезни римско-нордијски атрибути са својим цезарима и зигфридима? Уосталом, погледаје у своје - већ садашње, већ "нетоталитарне" (неототалитарне, да!) школске уџбенике историје - шта је све тамо написано о вама суседеним нацијама? Прочитајте - и тада се тек запитајте и зачудите откуд у овом свету настаје мржња и због чека се људи до данас убијају искључиво због њихове припадности одређеној нацији.

Ви нас нећете никада разумети, казали су на то неки од историоцентричних несрећника. Код вас је атрофирао тај орган којим се разумева други. Ваши супермаркети и шесто шезедсет шест ТВ канала учинили су вас и уображеним и самодовољним. Ви добро нећете завршити, у праву је био Шпенглер.

А вама, одвраћали су на то ванисторијски срећници, вредело би да се најпре позабавите својом менталношћу. Она је остала тоталитарна и то значи да су ваше краткотрајне демократије изложене сталној претњи. Уместо ксенофобичног копања у митовима историје, било би боље да нешто урадите са мафијом и корупцијом у вашим државама. Са таквим стањем ствари, ви не можете да рачунате у блиској перспективи на присаједињење Унутрашњој Европи, са њеним либерално-космополитским и конзумативно-хедонистичким вредностима. И тако, ви слепо дограђујете зид, који, чинило се, - ми смо се тако договорили! - мора бити срушен.

Тако су у међусобним оптуживањима прошле неплодне дискусије, мада су, по правилу, завршавале помирењем: са стране модератора изницала је спасоносна мисао о терминолошкој неусаглашености, нетачностима у синхроном преводу, неопходности да се разговара на лошем енглеском, коначно, неко од најстаријих би, и тако ништа не схвативши, почео све да убеђује да је право свих да имају сопствено мишљење и како је разноврсност ставова гарант интелектуалног богатства света.

О закључној вечери довољно је рећи само да је све, у потпуности усаглашено током њеног одржавања.

Био је истина, један радикал из Москве, који је себе назвао псом и трудио се да угризе листове западним дамама. То је била делимична реализација његове концепције о узалудности било каквих напора за обједињење и о онтолошкој немогућности разумевања Истока и Запада. Полиција се у то није уплитала, заправо, ње није ни било. Шта ће полиција тамо где се говори о ослобађању?