Лесја Украјинка

Избор из књиге Ломикамен (Пожаревац, Браничево, 1971)

МI

(Успаванка. Аrpeggio)

МИли мој синчићу,
Месец на ланчићу
И ноћца гледају нас.
Затвори очице, птићу,
Позни је час.

С тугом се не мајеш,
Беду не познајеш
И никакво зло.
Ал' срешћеш се,
Срешћеш скоро, скоро.

Пут је кривудав.
Судбина нејасна
Чека нас, мој сјају.
Чемерна ил' красна -
Ни мудри не знају.

Време самотно!
Безнађе срамотно!
Како у злу бити?
Детешце моје драго,
Живети - сузе лити!

Мили мој синчићу,
Месец на ланчићу
И ноћца гледају нас.
Затвори очице, птићу, -
Куцнуће твој час!

Тренутак очаја

О, тешко оном ко се роди у тамници,
Ко свет из тамнице згледа, тешко томе,
Тамница је обруч проклете чаробнице,
Локоти његови никада се не ломе.

О, тешко онима привиклим чим се роде
На зид плесниви из кога влага пишти,
Свет им је сив као небо за непогоде
И мален као тамничко двориште.

О тешко људима привиклим на ропство,
На терет окова у рђи и плесну;
И кад се ослободе, жуљ на телу ост'о,
Сваком говори ко су, одакле су.

О, тешко онима који су часни, прости,
Ако им је вера јоште дана,
А морају молити милости:
“Пошљи нам, боже, честита душмана!”

О, тешко нама! Нека се лишимо свих блага,
Само нека се сруши тамничка стена,
Ма под њеним рушевинама без трага
Нестало и нас и наших имена.

Одломци из писма

Друже мој, не чудите се немарноме стиху.
Риме, кћери бесаних ноћи, напуштају ме,
А размер као химерични талас
Разбија се нагло и о препреку најмању,
Узалуд бисте у њему тражили вал девети,
Силовит талас што океанској струји такт даје,
Мисли моје сада Црно заокупља море.
Дивље, нестварно, оно за склад и закон не зна:
Јуче се играло, шумело
По ведром, спокојном времену,
Данас већ тихо и смирено обали шаље своје вале,
Премда ветар по горама бесно сиве облаке гони.
Тако бих лежала увек крај ове живе воде.
Гледала бих како, не жалећи, сипа бисере и драгуље
На обалско камење,
Како тихе шарене сенке златастих облачака
Промичу површином и сребрном и плавом
И нагло нестају,
Како бела пена нежно се румени
Као стидљиво лице лепотице,
Како горе тамне, овите белим велом,
Тако спокојно стоје,
Јер бди над њима поворка достојанствених кипариса,
Озбиљних и високих ...
Тек што сам поново прочитала
Ваш снажни к'о у челик оковани,
Сигурно изграђени стих.
Како би за њега требало да Вам захвалим?
Можда да Вам испричам причу, а поуку извуците сами.
Друмом старим и стрмим
Пели смо се на обронке Ај-Петри.
Већ остависмо бујне винограде, густе и кудраве,
Што покривају подножје горе као ћилим раскошни,
Већ ни ловоре вољене од песника,
Ни горде магнолије не видиш,
А ни витке кипарисе густо обвијене бршљаном,
Нити платна раскошне шаторе,
Само су нас сретали земљаци наши - брезе беле,
Јавори и храшће мрачно, на невреме и олује свикли.
Само трње, чичак и пелен беху нам другови на путу,
Потом нестаде и њих.
Кречњак, песак, пурпурно и бело камење
Свуд над шатором наднето, неплодно и голо,
К'о глечери на северноме мору.
Суво, нигде ни травке, све је угушио камен,
Као вечна тамница.
Сунце на бели кречњак сипа жарке стреле,
Ветар прашину диже,
Загушљиво... воде ни капи... то је као пут у Нирвану,
Предео свемоћне смрти ...

Ал' гле, на врху,
На сивом оштром камену бљеснуло нешто к'о пламен.
Цвет велики, диван, свеже латице раскрио,
И капље росе к'о драгуљи блистаху на дну.
Камен је пробио, тај камен што све савлада,
Што угуши и храстове моћне
И трње непокорно.
Цвет тај учени људи зову Saxifraga,
Ми, песници, назовимо га ломикамен
И ценимо га више од гордога ловора.

Не бојим се гробља

Људи се по ноћи боје гробља,
Језивих прича и призрака,
Страше се дању од утвара,
Црних одежда и катафалака.

Ја се тога не бојим, тужно гледам
На спровод који гуши се од плача,
Драге сени за мном у стопу иду
Док враћајући се с гробља корачам.

Сећања жива мени живој зборе,
А мртва хумка не прича о смрти,
Ни о страшним тајнама испод ње
Глас сахрањених у њој нећеш чути.

Ја се не бојим - мучаљива хумка
Не збори шта се у њој збива сада,
Ја се бојим вас, живи гробари
Наших маштања, љубави и нада.

Вас се бојим, другови издајници,
Само не злобних речи ваших,
Не бојим се ни претњи ни прекора,
Нити се ваших очију плашим.

Страх ме од вашег слаткога гласа,
Израза лица, кретања жива,
Прочитаћу у трен по знацима тима
Све што вам душа потајно скрива.

Зачас ћу згледати нагрђене снове,
Мртве наде и љубав угашену,
Мртва душа стаће пред очи као авет
И заледиће ми крв у трену.

Мртва душа ће ћутати кобно,
А проворити хумка жива ...
Ја се гробља по ноћи не бојим,
Дању се плашим шта реч ваша скрива…

Вила посестрима

Боже мили, чуда великога!
Не нашао јунак побратима
Међ' момцима ни међ' девојкама.
Белу вилу из горе сусрете,
Белу вилу ока урокљива.
Разменили перне буздоване,
Бело јој је лице пољубио,
Руку стиск'о, назв'о “Посестримо!”.
- “Побратиме!” - она одговара,
Те заједно гором појездише.
Јашу тако кроз гору зелену
И говори јунак посестрими:
“Вило, вило, посестримо мила,
Видиш шта се оно доле црни?
Да гаврани оно црни нису,
Ил' су гору Турци опкрлили?”
“Оно ти се гаврање не црни,
Већ су Турци гору опколили,
Са свих страна пред нас ће ускоро.”
“Вило, вило, посестримо мила,
Бежи, вило, док си јоште жива!
У теби је крилат коњ волшебник,
Полети ли - не стигоше Турци
На арапским брзим коњицима!”
“Побратиме мили, бога бој се!
Какве речи ти сада изусти?
Зар се зато с тобом побратимих
Да бих срамно одмах те издала?
Ако хоћеш - бежимо заједно,
Обоје ће мој коњиц изнети.”

Побратим јој гордо одговара:
“Витезима бекство не приличи.”

Ништа вила на то не одвраћа,
Коњу моћна завезује крила
Да сам увис не би наумио,
А затим је узде повезала
Да се коњи не би разбежали.
“И судбе су сад нам повезане.”

Побратим је опет приупита:
“Вило бела, мила посестримо,
Мада ти је разум волшебнички,
Срце твоје јесте девојачко,
Ако би нас Турци опколили,
Страх ме, сестро, да се не уплашиш!”

Није вила речи прозборила,
Само поглед загонеган баци
Као светло и оштро сечиво.
Још јој витез нешто рећи хтеде,
Али ту их опколише Турци,
Крволочно, гаврански, гракћући,
Ухватише вилу и јунака,
Хоће руке с леђа да им вежу
И у турско ропство да их воде,
Но они их погледом орловским
Мотре и у ропство се не дају,
Мада знају да им спаса нема,
Свог оружја неће да срамоте.

Боже драги, казни јаничара!
Он са крила среза коњу узе,
Коњ осетив крила на слободи,
У трену се вину и узнесе
И покидав свилене пређице,
Белу вилу носи под облаке.

Ту проклиње јунак посестриму:
“Нека, вило, господ тебе казни,
Братске ти си прекршила речи!

За свог века среће не имао;
Ко се буде с тобом братимио!”
Јунак златни буздован одбаци,
Криву сабљу на двоје преломи.
“Гини, сабљо, кад верности нема!”
Види вила пропаст побратима,
Пада озго к'о стрела из лука,
Но на гору није она пала,
Већ у дољу, а на бор зелени,
Окачив сс белим копренама
Као облак кад се с неба спусти.
Дохватила вила оштру сабљу,
Па копрене њоме реже беле.
Као срна јури она горе
Ка јунаку, своме побратиму.

Дотрчала већ до висоравни...,
Авај, боже, нигде трага нема,
Само трава од крви се црни.
Гледа вила: стене и урвине,
Којом ли су стазом пошли Турци?
Куд ли су јој дели побратима?
Да ли жив је, ил' душу испусти?

Заридала, завапила вила:
“Ој, ти коњу, крилато виђење!
Где ти сада под облаке луташ?
Ти погуби душу побратиму,
Помози ми да му тело нађем!”
Кличе вила, дозива и цвили, -
У долини људи мисле бура.
Кличе вила, по горама блуди,
У бездане и јаме загледа -
Побратима она свога тражи.
Вилински се разум с јада мути,
Потамнео поглед јој волшебни -
Не познајеш у њој вилу белу.
Дан је и два тако пролутала
Стално коња вичући с облака,
Напослетку он чу дозивање,
Из незнаних долете даљина
И на земљу паде као ђуле.

Ускипело срце вили белој:
“Ој, ти коњу, неверни, проклети,
Када бих те могла усмртити,
Срцу моме већ би лакше било!”

Коњ волшебни одговара вили:
“Узалуд ме, госпо, не проклињи,
Да те нисам под небо узнео
С јунаком би и ти пала ропства.
Ниси зато вилом се родила
Да би те зли везивали људи!”

Ћутећ' вила коња оседлала,
А на срцу змија јој се клупча...
Коњ волшебник речима јој збори,
Госпу своју хоће да утеши:
“Госпо моја, не жалости ми се,
Не жалости, ни јаду подавај,
С тобом ја ћу наћи побратима.
Је ли жив - знај да ћеш га спасти,
Је ли мртав - сахранићеш лепо,
Издаје међ' вама бити неће.”

Ћутећ' вила на коња се баца
И узде му низа ветар пушта.
Коњиц под њом као птица јурну,
Попут орла планину пролеће,
Понор мери погледом сокола,
Над пољем се као ласта вије,
Понад града лети као сова,
Таму жарким просеца погледом.
Три су дана и ноћи летели,
У Стамболу граду спустили се.
Ту се вила турски оденула,
Прерушила у просту сељанку,
Улицама, плочницима ступа,
Где робови стоје на продају,
Свуда иште свога побратима:
На све стране момци туда врве,
Само вили побратима нема...

Тако стиже султану до двора,
А у њега дворови се беле
И под њима све тамнице црне
Где робови оковани чаме,
Светлог сунца очи су им жељне.
Само што ноћ сакрије путеве,
Тамницама вила се прикраде,
Стражу маглом густом обавије
Да јој тврди сан падне на очи.
Уз зидине ухо свуд прислања
Не би л' звук макакав зачула.
Слух волшебни има чаробница,
Но тамница ћути као хумка.
Треће ноћи тек вила зачула,
Неко тешко у тамници јечи:
“Казни боже, посестриму вилу!”
Кад је вила то јечање чула:
“Тешки мени! Глас мог побратима!”

Скида вила јатаган с појаса,
У зид бије, тврди камени руши,
Те пробија уску пукотину
И дотура свој глас побратиму:
“Не куни ме, мој вољени брате,
Знај за бога и светог Јована!”
Тебе, мили, ја нисам издала,
Већ обоје нас коњиц крилати.
Враг му с крила расекао узе,
Коњ узлете са мном до под облак.
Бог је сведок - ја то нисам хтела!
Ево стојим крај тамничког зида,
Теби, брате, у помоћ сам дошла!”

Млад се витез вили одазива:
“Хвала теби, мила посестримо,
Што си мени у помоћ потегла,
Само штета - касно си ми стигла,
Дуго си се за Турке китила!”

Вили срце крвљу се облило:
“Не љути се залуд, побратиме!
Када би ме сада угледао,
Не би рек'о да сам се китила...”

Смерно вили побратим одврати:
“Е, па да се помиримо, сестро!
Што је прошло више се не враћа,
Сад је касно мене спасавати.
И хвала ти бар за пукотину,
Угледаћу светлост у тамници.
Бог још моју не призива душу.
Да је хоће час пре бар примити!
И смрт мене ето заборави.”

И опет му говорила вила:
“Побратиме, зашто такве речи,
Жив о живом дужан је бринути.
Стража спава, на улици никог.
Прозорак ћу шири отворити,
Теби додат свој огртач бели,
Допузаћеш по њему до мене.
Чим зазвиждим, коњ ће се примаћи.
У планини бићемо у трену.”

Побратим се опет одазива,
И говори к'о да ножем реже:
“Што је прошло више се не враћа,
Сад у гори нема ми слободе.
Ремење се у тело усекло
И железо кости прорезало,
А тамница очи помутила,
Стид ми горки срце сасушио
Што сам своје оружје сломио
И жив пао у ропство Турчину.
Живот мени више се не мили
Ни у ропству нити на слободи!”

Одговара вила побратиму
И заклиње њега богом живим:
“Ја ћу сићи теби у тамницу
И отуд те жива избавити:
Да се само шуме докопамо,
У њој бих те излечила, мили,
Нисам залуд вила чаробница,
Све ћу твоје ране исцелити.”
побратим само тихо стење,

И ни речи не одвраћа вили.
“Залуд, вели, твоје муке, сестро!
Ја не страдам од јуначких рана.
Приђи ближе и видећеш сама
Да лечити мене нећеш хтети.
Ако си ми верна посестрима,
Учини ми последњу услугу:
Одузми ми живот чиме ти је драго,
Само нек је пресветлим оружјем,
И сахрани напаћено тело:
Да се над њим душман не наруга.
Ако молбе моје не услишиш,
У тебе је срце издајничко.”

Заридала, стужила се вила,
Закукала као кукавица:
“Шта то рече, мио побратиме?
Зар ја на те да подигнем руку?”

Ту се сужањ богу обратио:
“Зашто ли ме, господе, кажњаваш?
Не даде ми, боже, побратима,
Већ ми вилу даде посестриму,
Тe сад тако помоћи не видим,
Већ запевке слушам девојачке,
А и без њих имам доста мука.”

Ту ни речи вила не прослови,
Махну само белим копренама.
И широка муња намах бљесну
Те ослепи све Турке на стражи,
А тамничка све попали врата,
Пут осветли посестриме брату.
Вили белој срце се сапело:
Пред њом није леж'о витез млади,
Него старац као голуб седи
Израсецан сав грубим ремењем,
Кроз ране му кости пробљескују.
Он не пође према вили белој,
Само тихо звекну синџирима.
Опет махну вила посестрима
Осветливши јасно сву тамницу.
“Овде сам ти, брате мој, погледај!”
Одзива се сужањ једва чујно:
“Не видим те, поглед ми замућен!”

Посестрима чврсто стиште груди
Да од јада срце не пресвисне.
Не могаше ни речи изрећи,
Већ једино једва чујно писну
Да би коња дозвала што брже.
Коњ је зачас чуо тихи звиждук,
Пред капијом већ копитом туче.
Вила брата на руке узима
И на седло пред себе га ставља,
Само он не седи као витез,
Већ к'о дете дрхти и свија се
Јечећи и плачућ' вилу моли:
“Не носи ме, сестрице, високо,
Срцу ми је тешко до зла бога,
Остави ме боље у тамници...”

Тихо, тихо вила одговара,
Испод земље к'о да глас долази:
“Побратиме, уза ме се стисни
И не бој се - ја ћу те држати.”

Загрлила брата посестрима,
Левом руком чврсто држи њега,
А десницом кинжал свети диже
И у срце зари га толико
Да би двоје могла усмртити
Кад би вила смртно биће била.
Већ остаде посестрима жива,
Само јој се срце крвљу обли.
Коњ осети задах крви свеже,
Као искра крвава успламса,
Густом гором мину као стрела
И у пољу наједном застаде,
Копитама узе земљу тући,
Брзо јаму црну ископао.
Бела вила ту с коња сјахала,
Попридигла она побратима
И копреном белом обавила,
У гроб спушта да сан вечни сања,
И кинжал је с њиме сахранила
Да не буде јунак без оружја.
Земљу црну у скутима носи
И хумку му насипа високу,
Као гору до неба је диже.

Сахранила вила побратима,
Ускочила на коња, крикнула:
“Ој, носи ме, носи у просторе!
Јад ме дави. Срце ми је тесно!”

Коњ узлете повише облака
И узнесе госпу у просторе.
Тужбалицу тужну започиње.
Људи веле: “Гром пролећни јечи.”
Сузе горке бела вила рони,
Људи веле: “Дажд пролећни сипи.”
Понад горе дуге се узвиле,
По долини оживеле реке,
Гудурама траве бујне ничу,
Заоблачна тешка туга тихо
На земљи се у радост претвара.