Олександар Гриценко

Верка Сердјучка као огледало украјинске културне трансформације

Верку Сердјучку родила је телевизија. Родила је и у буквалном, фактичком, али у много дубљем смислу - нагло формирање постсовјетске медијске културе управо је учинило могућом Верку као културни феномен.

Пратећи кијевску популарну штампу, није тешко закључити да Верка Сердјучка не припада ни најпознатијим, ни најомиљенијим лицима популарне културе, али је мало ко из света шоу бизниса и телевизије изазвао толико страсне и контроверзне коментаре које је она изазвала. Верка је парадигматична (умало не рекох: "архетипска") личност за новостворену медијску културу савремене Украјине, зато, неоспорно заслужује посебан, озбиљан разговор.

Верка Сердјучка је појава у нашој култури, са једне стране, врло традиционална, али са друге - начелно нова. Као узор травеститско-верникуларног хумора она има дуги низ претходника, од "Енејиде" Котљаревског, Квиткиног "Шељменка-посилног", преко пред ГУЛАГ-овских "Вишњиних осмеха", Тарапуњке и Штепсеља, суржиковских естрадних "осмеха" Глазовог, све до Веркиних савременика, "кунића" [два кијевска комичара наступају под називом "Кролики"] и "Дугоносих" [назив забавне ТВ емисије].

Са друге стране, Верка је, како је већ било запажено, несумњиви производ телевизијске епохе (или како западни културолози кажу - "медијске културе"), и наше постмодерно-постсовјетске ситуације, рушења не само политичких забрана, већ и идеологија, вредности, укуса, канона.

Као и њене западне и домаће аналогије (наши "Дугоноси", московски "О.С.П.-студио", и Бивис и Батхед са МТВ), Верка гради саму себе и своје артефакте из материјала масовне културе, који углавном нуде електронски медији. Као творевина електронског доба, Верка је еклектична, аполитична, пародијска и провокативна. Међутим, покушајмо да потврдимо ове тврдње чињеницама.

Биографија јунакиње

Примајући госте у свом програму "СВ-шоу", Верка их обавезно пита о интересантним моментима из периода детињства, додајући при том неколико изузетно јарких детаља из властитог детињства, који углавном противрече један другом.

Ово није чудно - јер се Верка родила сасвим недавно, и то не под срећном звездом већ у железничкој униформи.

1995. године на украјинским ТВ екранима појавило се неколико рекламних спотова "Приват-Банке" из Дњепропетровска, у којима је главно (или чак једино) лице била мршава али сисата, вулгарно намазана и бучна спроводница [кондуктерка] са железнице, која је суржиком [мешавином руског и украјинског језика] исказивала своју приврженост "Приват-Банци" чије је акције, она, тобоже, купила "Дивиденде Приват-Банке нама су корисније од пијанке!"

Улогу спроводнице одиграо је веома млади студент естрадно-циркуске школе Андриј Даниленко, и мало је вероватно да су и он или наручиоци намеравали да наставе телевизијски живот споменуте ТВ јунакиње, која тада, чини се, није имала чак ни презиме.

Како је, очигледно, банка одвојила много новца за рекламу, спот се неколико месеци вртео на ТВ екранима и задејствовао је ефекат ТВ пропаганде: смешну спроводницу већ је упознала цела Украјина. Вреди приметити да се спот са Верком видно разликовао на фону шаблонских реклама свакаквих пепси-кола и детерџената са нестварно лепушкастим јунацима и њиховим апсурдно правилним фразама о кисело-базном балансу или о корисности сувих пелена. Ироничност спотова "Приват-Банке", њихов препознатљив "постсовјетски" дух, и најважније, неоспорни комички таленат Андрија Данилка, одрадили су свој посао: није познато колико је порастао број акционара банке, али популарност спроводнице Верке је достигла свеукрајинске размере.

После овога, Верка Сердјучка је могла да уверено започне свој властити, ван банковни естрадни и телевизијски живот. Данилко-Сердјучка је, окупивши малу групу глумаца, почео да гостује у Украјини са сопственим хумористичким програмом, са одавно и вишеструко доказаним стилом естрадних хумористичких скечева (Рајкин, Тарапуњка и Штепсељ, Карцев и Иљченко, "Кунићи" и др.), а 1996. чак је почео да се појављује на владиним концертима - разуме се, у лику Верке Сердјучке, са сценама - монолозима о животу у вагону. Млади глумци су сами себи били аутори и режисери, што, наравно, није доприносило савршенству њиховог "уметничког дела", али му је обезбеђивало одређену свежину и непосредност. Из интервјуа које је тада новинарима давао Андриј Данилко, било је могуће закључити како су покушаји да се све измисли и оствари самостално, без помоћи искусних "старијих" глумаца, сценариста и режисера - у извесној мери, принципијелна ствар за младу естрадну величину.

Чинило се, да даљи пут А. Данилка није тешко изпрогнозирати: даровити млади глумац ће стећи професионализам, "обогатиће стваралачку палету" (не ограничавајући се само на Верку), и заузеће достојно место међу другим, даровитим естрадним хумористима - "Кунићима", "џентлменима из Одесе" и др.

Међутим, сам Данилко или судбина одредили су друкчије: кроз неколико месеци на телеканалу "1+1" јавља се властита емисија Верке Сердјучке "СВ-шоу". Спроводница Верка обучена у шљокицама посути "звездани" жакет и исцепане хулахопке, прима, као водитељка, различите госте - филмске и ТВ звезде, звезде шоу бизниса, не интервјуишући их само, већ забављајући и њих и публику. При томе, госте "Купеа СВ" још часте типичном "храном на путу" - куваним јајима или домаћом кобасицом, и обавезно наливају капљицу по капљицу у пластичне чаше (одатле је, ваљда и назив Веркиног техно-хита "По чуть-чуть"). На крају, Верка предлаже госту/гошћи да се сместе за спавање, заједно прилегну на диванчићу под једно ћебе.

После неколико недеља приказивања емисије "СВ шоу" о Верки су проговорили сви - не само новински ТВ критичари, него и реномирани интелектуалци, па чак и народни депутати. Говорили су различито - чешће су je нападали, него хвалили, али је све то, јасно, само доприносило Веркиној популарности (или ТВ рејтингу). Ускоро је Веркина емисија емитована на московском каналу ТВ 6, а сада је, говори се, рејтинг спроводнице-звезде код руских гледалаца приметно виши, него међу украјинским, који су су се током две годиле навикли на Верку и унеколико се охладили.

Не одмарајући се на ловорикама, В. Сердјучка је овладала другим уметничким вештинама - почела је да пева, снимила је цео албум "композиција" у сопственом извођењу, а ове године су се на екранима чак појавили и видеоспотови ових "композиција" (најпознатнија је "По чуть-чуть", са бесмртним рефреном "Без бокала нема вокала, Лида!").

Последњи стваралачки пројект Верке Сердјучке јесте представа "Титаник", која је неколико пута успешно одиграна у позоришту "Лесје Украјинке" иако су карте биле прилично скупе. У овој представи Данилко игра неколико улога, али основна, које се све држе, јасна ствар, остаје Верка, чију већ саму појаву на сцени дочекују овације.

На тај начин, уместо "ширења дијапазона", десио се "раст" уметника и његовог лика, појачан "растом" ових Сијамских близанаца са својим главним медијем - телевизијом. Може се чак рећи, да не постоји чувени Данилко, нити Данилко - самостални уметник, постоји само "ТВ звезда" Верка Сердјучка.

Уметник Данилко, као што се види, покушава да се ослободи власти свога лика: у представи "Титаник", или учествујући у сверуском конкурсу хумора 1999. године, где је он победио, не искористивши "разрађени" лик Верке, али то су све само посебне епиизоде.

Тако је некада Остап Вишња потпуно пригушио собом реалну особу Павла Губенка; Тарапуњка и Штепсељ - уметнике Тимошенка и Березина, а криминална тројка Трус, Балбес и Бивалиј - сагласно Вицина, Микуљина и Моргунова (само је Никуљин, међу њима најјача личност, успео да се ослободи власти лика, али ни он у потпуности).

Треба приметити да су сви споменути естрадни и филмски ликови имали наглашено гротескни, забавни, "неинтелектуални" карактер, са неким цртама социјалне или културне маргиналности (од сукоба са законом до некњижевног или не сасвим књижевног језика), карневализације. То је понекад изазивало оштру критику културних пуриста или елитиста. Антоненко-Давидович писао је 1930. године: "само ниски културни ниво или права 'култура примитивизма' могу да произведу Вишњин хумор и да се њиме хране... Блиска будућност носи заборав Остапу Вишњи". Као што се показало, блиска будућност, није донела заборав, него ГУЛАГ - и Вишњи, и Антоненко-Давидовичу, а без обзира на то што је последњи тако презривао звао, "културом примитивизма", она живи, живеће и преживеће, можда, стваралаштво било ког конкретног писца или уметника. То је просто људска природа: смејати се томе шта је смешно, не обазирући се претерано на префињеност свог смеха.

Али, ни Антоненко-Давидович није био изузетак, у време "обнове" заориле су се закаснеле оптужбе на рачун Тарапуњке и Штепсеља, као "приврженика русификације", који су својим "ниским" суржиковским хумором тобоже доприносили формирању комплекса мање вредности и провинцијализма код Украјинаца.

Веркино "одело"

На почетку свог постојања, у реклами "Приват-банке", визуелни изглед Верке је изграђен на основу обичне униформе спроводнице у возу - плави сако са нашивеним чекичићима на реверима, беретка навучена на чело, намотана сигнална заставица. Гротескни ефекат је остварен помоћу прилично "надуваних" прса, гестикулације и немилосрдног суржика. "Рана" Верка била је, у суштини, карикатура многих реалних, крештавих украјинских спроводница, с којима се, ваљда, често морао сусретати Андриј Данилко у возовима ка родној Полтави или на другим правцима.

И скеч-монолози "ране" Верке заснивали су се на тачно ухваћеним фразама из живота, смешним или апсурдним ситуацијама на путу ("шта ми оно смрди", дајте чаја, јер чамим" и други слични хумористички бисери). Треба приметити да Андриј Данилко има изузетну вештину да уочи комично у свакодневици, као и неупоредив слух за свакакве колоритне фразице, речи, обрте - чини се да он све то упија из околног живота, као сунђер, а затим тиме пуни своје импровизације пред камерама - и, мислим да је управо у томе један од узрока његовог уметничког успеха.

Када је естрадна популарност Верки отворила пут за наступе на телевизијском екрану сваке недеље (па приде и на најпопуларнијем украјинском каналу), њено одело се променило, можда не у великој мери, али принципијелно. Уместо обичне униформе-сакоа, појавио се скоро елегантан капут, сав посут некаквим шљокицама, и беретка је са шљокицама. Сукња је остала иста, миш боје, али су хулахопке добиле рупе - рупу на видљивом месту, а надуване груди су се још повећале. Из многобројних интервјуа А. Данилка у новинама и на телевизији, гледаоци су дознали да се груди праве помоћу два надувана кондома - на гостовањима, каже, он регуларно купује нове кондоме "за уметничке циљеве". Блистава Веркина рамена огрнута су дугим дреч зеленим шалом. Овај имиџ заокружују ципеле са високим потпетицама (Данилко-Сердјучка, међутим, још није научио да се лако креће, - а, можда се он ни не труди, да не би изгубио гротескност).

Дакле, визуални лик се из карикираног претворио у гротескно-пародијски: данашња Верка јесте пародија на новопечене "звезде шоу бизниса", које се труде да изгледају као гламурозне звезде Холивуда, али и даље подсећају на провинцијалне спроводнице или продавачице.

Са друге стране, такав гротескно-амбивалентан имиџ, могуће је још сматрати и пародијском илустрацијом познате "херојске парадигме", по којој херој мора да буде "један од нас", а истовремено и "бољи од нас". Дакле, данашња Верка је успешна пародија звезде, али ова пародија постаје права звезда.

Пародија и провокација

Пародичност и провокација спољашњег изгледа ТВ Верке прати не мање пародично-провокативно понашање у емисији "СВ шоу". Већ први уводни кадрови емисије, шпице, изразито су пародијски: отварају се врата аута, из кога се појављује Веркина нога у бљештавим хулахопкама - тачно као у преносима са уручења "Оскара", који увек почињу доласком супер-звезда, избацивањем "ногу" из лимузина, свакаквих Шерон Стоун, Џулија Робертс и других.

Примајући у свом "купеу СВ" поп певачицу Таисију Повалиј (коју препознају по песми "Просто Тају"), Верка саопштава гошћи да је и она написала нову песму, и тада непријатним, "тобоже џез" гласом почиње:

"Просто Вєра, просто Вєра,
я від природи Венєра!
Не бере мене ні свинка, ні холера..."

А дочекујући другу месну поп-звезду - Олександра Пономарјова (који је мало пре тога објавио спот са својом песмом "о срдашцу", у коме је штедро, али прилично невешто користио фрагменте филма "Горштак"), Верка предлаже госту да организују борбу мачевима, "као прави горштаци", и укључује песму "о срдашцу", али уместо мачева се појављују метле.

Примајући московског поп-композитора Игора Крутог (та је ајкула шоу бизниса позната по томе што "пече хитове као палачинке" - малтене стотинама, све један налик другоме), Верка предлаже госту , да ту, у студију, напише песму, рецимо - на стих Шевченка "Мени је тринаест прошло, ја сам пасла телад иза села" (Верка тада рецитује).

Господин Крутој, стварно, за неких десетак секунди ствара бедну мелодију у стилу тих песмица које певуше просјаци у возовима и на станицама, а Верка одмах почиње да пева ту, назови песму, тобож Шевченка, заузевши мученичку позу и испружајући руку. Ту постоји двострука провокација: "познатог композитора" (који је тешко крио своју очигледну нервозу током емисије) као и "правих украјинских патриота" (а како, насрнути на самог Шевченка).

А у последњем (у време писања овог текста) "СВ шоуа", познатог играча неодређене сексуалне оријентације, Бориса Мојсејева, Верка је чак наговорила, да пред ТВ камерама скине панталоне.

У првим месецима у "СВ шоу" су се, с времена на време, појављивали кратки одломци "Из успомена звезде", у којима је Верка снимљена у крупном плану како булазни некакве глупости "егзистенцијалног" садржаја - што је очигледна пародија на "елистистичке" ТВ интервјуе са "угледним посленицима културе", и истовремено - свесна или нехотична провокација, усмерена према тим и таквим "светилима нације". Могуће је рећи да је провокација одрадила своје - нисам био у прилици да чујем или прочитам ни један позитиван утисак о Верки од величина "високе уметности", то су све само увредљиве фразе a la Антоненко-Давидович.

Уопште, стални извор провокативне напетости у "СВ шоу" је већ сама концепција - фиктивна водитељка (или пак водитељ - момак пресвучен у тетку), у споју са "правим" гостом који (која) често не зна како да се односи према Верки - као према жени (прихвативши "фиктивну" реалност), или као према мушкарцу који "просто игра улогу" (ризикујући тако да "поквари игру"). Мало ко успешно решава тај проблем, а то време, гледаоци га прате са интересом, злобно или са саучешћем.

Пародичност Верке-звезде следствено, испољава се и на "микроплану": њено "певање" (само по себи пародијско), објављивање "првог албума", учешће у "хит парадама", а затим и појава спотова (такође, отворене пародије на техно-спотове који се "врте"); све је то - макропародија на "каријеру звезде" у шоу бизнису (што, међутим, не смета да се албуми продају, а спотови освајају пажњу гледаоца).

И на крају крајева, није ли сама идеја о"спроводници-звезди" пародија на нашу савремену културну трансформацију, чудесно претварање из "совка" у "центар Европе". С обзиром на то, нашу посебну пажњу изазива европски и светски културни контекст појава сличних Верки.

Светски контекст

Жанр естрадних хумористичких аутора-извођача има другу традицију, о чему се, уосталом, већ говорило. Практично свим таквим хумористима, с обзиром на специфичност њиховог заната ("живи" наступи пред широком, социјално разноврсном публиком) били су, више или мање, својствени "нелитерарност" (оријентација на живи разговорни језик и комична игра са језичким неправилностима) и културни демократизам, антиелитизам, каткада чак анти-интелектуализам.

У нашем кратком излагању, нећемо се удубљивати у удаљене ТВ епохе, штавише, ограничићемо се на формирање постиндустријског друштва, када је као последица дубоких друштвених културних, идеолошких промена никао тзв. postmodern condition. По мишљењу неких истраживача (в. нпр. Kellner), важна појава друштвене постмодерности у масмедијима постала је управо појава звана loser television, "телевизија губитника", чији су хероји постали маргинални или чак лумпенизовани представници доњих слојева друштва. Даглас Келнер тврди: "То што називају "loser television", нова је појава у историји ТВ: У претходна времена, телевизије су увек давале предност сликама живота богате или средње класе, посебно - представама успеха и породичне среће. Сматрало се да је управо такав контекст потребан за успех рекламе и пораст продаје рекламираних производа, због чега су током деценија живот и проблеми радничке класе и маргиналних друштвених група били скоро потпуно одсутни са ТВ екрана. Али, сурова реалност де-индустријализације и индустријског пада срушили су ту илузорну слику. Сада много шири круг ТВ гледалаца привлаче емисије, које представљају њихову властиту фрустрацију, њихово искуство погоршања живота и осећање безнађа. Одатле популарност "ТВ за губитнике", "Симпсонових", "Розане", "Бивиса и Батхеда" (Kellner, р. 149).

Било би погрешно у тај тип сврстати појаве медијске културе, као што су "црњак" перестројке и постсовјетског периода - па, "ТВ за губитнике", пре свега, остаје забаван и комерцијалан продукт, практично лишен елемента свесног социјалног протеста и политичке опозицијности.

И зато, ако говоримо о примерима loser television на постсовјетским просторима, то неће бити програм "Поглед" или "600 секунди" Невзорова, већ наша Верка Сердјучка и њене московске "колеге", лица програма "Зло рекордима" ОСП-студија "татица и синчић Звездјукови": неотесани тирански татица, који држи "лекције о спортској храбрости" свом напола дебилном синчићу (чији је лик, подозревам, просто преписан из Бивиса и Батхеда).

Процват тог "ТВ за губитнике", између осталог, почео је из борбе канадске власти за јачање канадске националне културе.

Почетком 1980-их година на канадском телевизијском каналу СВС емитован је прилично популаран хумористички програм SCTV (каламбурни наслов звучао је као "as see TV"), који су чинили понајвише сижеи-пародије на шаблоне америчке комерцијалне телевизије, а који је и у самим САД доживео велики успех (тамо га је емитовао један од највећих канала - NBC). Једног дана продуцент SCTV објавио је колективу да управа канала тражи од програма да се придржава "правила о канадском садржају". Та правила која је донела федерална влада, позната као "кан-кон" (кратица од Canadian Contents Regulations), захтевала је да у сваком ТВ програму буде нека минимална квота времена са "изразито канадским садржајем" (пошто, додајмо, посебан "канадски" језик не постоји). Тако се и у програмима SCTV морао појавити регуларни, најмање двоминутни "изразито канадски" фрагмент. Како причају Џоф Певер и Грег Дајмонд у својој енциклопедији канадске поп-културе - књизи "Мondo Canuck", двоје учесника програма - глумац Рик Моранис (познат нашим гледаоцима по главној улози у комедији "Драга, смањио сам децу", и његови стални партнер, сценариста и глумац Дејв Томас, најпре су се увредили: "Па ми смо - Канађани, и ми правимо свој шоу у Канади. Каква им је још канадскост потребна?". Али, размисливши мало, Моранис је рекао: "Но, добро, ви хоћете нешто истински, несумњиво канадско? Одлично, имаћете га. Нама треба мало сувог меса, роштиљ и неколико сандука пива".

Тако су се родиле данашње суперзвезде северноамеричке телевизије - два провинцијална простака Бог и Даг Маккензи (Рик Моранис и Дејв Томас), ликови двоминутног програма "The Great White North" - оба у завезаним скијашким капицама и топлим јакнама са капуљачама - "националним костимима" канадских простака. На екранима Боб и Даг ништа не раде, само седе пред телевизором у скијашким капицама и јакнама, дудлају пиво, пеку месо на жару и воде тупав разговор на неку "изразито канадску" тему - нпр. како утерати миша у флашу са пивом, а затим у радњи за флашу купљену тобоже са мишем, тражити цео сандук пива.

На почетку сваког фрагмента чула се "theme song" браће Маккензи у њиховом сопственом "а капела" извођењу (Mondo Canuck, p. 106).

По каснијим успоменама Томаса и Мораниса, током једног рада дана било је импровизовано и снимљено више од тридесет двоминутних фрагмената са учешћем Боба и Дага. По замисли твораца, све ово требало је да буде само принципијално идиотски "једнократни трик" који би показао управи телевизијског канала апсурд придржавања правила "кан-кон" на таквом програму као што је SCTV. Али, десило се нешто управо супротно. После неколико пуштања The Great White Horth адреса програма била је засута огромним бројем одушевљених писама гледалаца. Двоје пробисевета Боб и Даг су за неколико месеци постали општеканадска знаменитост, на концертним наступима чекале су их пуне сале одевене у скијашке капице и јакне "обожавалаца", који су нескладно у хору певали "Куру-куку-у-у!!!".

У Канади, а затим и у САД почела је силна, мада не и предуга епидемија "Маккензификације" и "простаклукоманије". Девј Томас се сећа да он 1982. године није могао да уђе у куповину у супермаркет, јер су се одмах скупљале десетине "простака" у капицама и почињале да урлају фразице које је он сам смислио "Take of, hoser", или да певају "Ку-куру-куку! Куку, куку-у-у!"

Као прави северноамериканци и већ искусни професионалци на телевизији, Томас и Моранис су разумели да ће "простаклукоманија" убрзо утихнути, трудили су се зараде новац на браћи Маккензи, док су они још "звезде". Пробијајући пут којим је после неколико деценија пошла Верка Сердјучка, они су снимили први и једини албум песама браће Маккензи, а потим су снимили и дугометражни филм "Strange Brew", у коме Боб и Даг спасавају свет од пивара-манијака кога је обузела манија величине. Филм, међутим, није имао успеха, јер се "простаклукоманија" већ брзо губила.

После браће Маккензи, на ред су дошли бројни други хероји "простаци" америчке телевизије - породица Симпсони, домаћица Розана из истоимене "сапунске опере", на крају миљеници тинејџера - глупави и агресивни поклоници хеви метал музике - Бивис и Батхед са МТВ канала.

Даглас Келнер сматра да серија о Бивису и Батхеду "показује рушење рационалног субјекта на телевизији, а можда и свеукупан крај Просветитељства у савременој медијској култури. Бивис и Батхед реагују зверски на све што виде на ТВ екрану, кикоћу се и ржу, слике насиља и еротске епизоде сматрају "супер", док било шта сложеније, што захтева напор тумачења, њима јесте "будалаштина". Лишени укуса, способности за осмишљене рационалне судове, без било каквих етичких или политичких вредности, ови ликови на све реагују на бесмислен начин и, како се чини, немају никакве когнитивне, ни комуникативне склоности" (Kellner, p. 143).

Али, вратимо се домаћем медијском простору. Совјетска телевизија чак и у време перестројке продужила је да функционише по тзв. патерналистичком моделу културне комуникације. По одређењу познатог британског културолога Р. Вилијамса, "Патерналистички систем јесте ауторитарни систем, који има савест. Основна разлика је у постављању владајуће групе према већини у друштву... У патерналистичком систему владајућа група третира већину као заосталу, незрелу масу, у многим аспектима сличну деци, ускраћену, неспремну за самосталан живот... Такав систем има доста квалитета, он је одговоран, а људе који у њему раде, обично испуњава осећање обавезе и своје службе као друштвене ствари. Али, управо због тога што су они тако свесни, они одају све силе, ови људи се веома срде када неко сматра да њихов систем није идеалан" (Williams, p. 25).

И наша је телевизија, чак и у последњим горбачовским годинама и у првим годинама независности, остајала "сејач разумног и доброг", извор "правилних" погледа (мада не више комунистичких, већ национално-демократских и либерално-тржишних), еталон естетског укуса и мерило моралних вредности, а људи који су се појављивали на екрану, били су узор добрих манира, пристојне спољашњости и "правилних изгивора" (како би рекао Мина Мазаило). Иако је почетком 90-их почела комерцијализација телевизије (најпре у Москви, а потом, помало и код нас), веома се појачао елемент забаве, али ко су постале "звезде" те обновљене телевизије? Творац првих телевизијских игара и мотор комерцијализације московског ГРТ био је Влад Листјев, култна ТВ величина "перестројке", еталон џентлмена на екрану. Идеолог нај "напреднијег" канала НТВ је Леонид Парфјонов, узор интелектуалца. У Украјини, творац канала "1+1" такође није постао некакав сноб, већ Олександар Родњански, филмски режисер овенчан са неколико међународних фестивалских награда. Па и водитељи тог канала најпре су били скоро искључиво интелектуалци - О. Ткаченко, М. Вересењ, О. Герасимјук, Д. Јаневски, Ј. Макаров. У јутарњем програму је чак у кухињи кувао доктор филозофије Мирослав Попович. У медијском простору СНГ до појаве "дугоносих" и Верке, можда је само незаустављиви петрограђанин М. Фоменко рушио ту просветитељску традицију.

Али, средином 90-их година, полако су нарастале две културне промене: прво, израсла је нова генерација гледалаца, која не бира либералну (нити било коју идеологију), ни добре манире, већ пепси, фудбал и филм "Титаник". Друго, чак и "стари Украјинци" су већ изгубили илузије о малтене рогу изобиља који само што се није излио над Украјином, као последици добијања независности, приватизације и интеграције у Европу. Када они виде на телевизијском екрану наредну црвену дебелу њушку домаћег политичара, они одмах прелазе на акциони филм или на "дугоносе", који ударају један другог по глави или на сумњива "завитлавања" Верке Сердјучке. Јасно, на нашој телевизији и даље је интелектуалаца више од "маргиналаца" Веркиног типа, али ови први су много ређе објекат оштрих дискусија но ови други.

Друштвене вредности и будућност хероине

Џ. Нехбар и К. Лоуз, амерички теоретичари, у истраживањима савремених јунака или звезда као културних феномена, сматрају да међу кључним питањима на које ма које слично истраживање треба да одговори јесте: "Која друштвена (етничка, културна, узрасна) група идолатризује управо тог хероја? Да ли та група поседује неку посебну веру (култ) или вредности које се отелотворују у тој херојској индивидуи или она помаже њиховој заштити?" (в. детаљније о томе у Гриценко: 42)

И ми ћемо покушати, претходно сумирајући запажања, да дамо одговор на та питања. Потрага за одговором усложњава се темељном нејасношћу да ли је Верку уопште могуће подвести под појам "херој"? А. Данилко је, несумњиво, славна личност мас медија и шоу бизниса, али је ли славна пародија јунака - јунак? Тако постављен проблем треба прецизирати: коме су хероји који Верка пародира идеал, и какве нове друштвене вредности они оличавају? Како је већ речено, Верка није само производ епохе електронских медија, већ је њу створила и постмодерно-постсовјетска ситуација, време померања, мешања, судара различитих погледа на свет, система вредности, укуса, време у коме објекат преосмишљавања и пародизовања (а истовремено и естетизације, превасходно ироничне) постаје било ко - од одела "звезда" до антологијских стихова националног пророка Шевченка, од језика (Веркин суржик) до најмопомоднијих акционих филмова (Веркин "Титаник").

Верка пародизује (и значи, по своме уобличује) постсовјетске звезде, све више комерцијализоване и аполитичне медијске културе, а они су, очигледно "кумири" тог млађег и средњег поколења, које "бира пепси", а не политику, жели брзу каријеру са лаким парама, а не тешко зарађен кућни мир или унутрашње усавршавање душе, која "мора да се мучи и дан, и ноћ".

У том смислу, Верка је слика, с једне стране, културног света савремених нових богаташа ("нових Украјинаца" који покушавају да се претворе у "нове Европејце"), а с друге стране, својеврстан узорак менталитета разочараног, унутрашње изгубљеног, просечног становника Украјине, који, одвајајући се (вољно или невољно, али скоро увек тешко) од своје прошлости, радује се свакој прилици да се при томе "опусти и доживи задовољство), макар и гледајући Верку и друге сличне шоу програме.

Каква перспектива очекује Верку - бесмртност или брзи заборав? У одређеном смислу, и једно, и друго. Ако талентовани млади уметник Андриј Данилко обогати своје искуство и задобије шире мајсторство, значно проширивши своје несумњиве таленте и ослободи себи пут од Веркиног имиџа, он ће, сасвим могуће, заузети значајно место у националној култури - заувек, поред твораца "Шељменка" и "Вишњиних подсмеха".

Али, овде није реч о А. Данилку, већ о Верки, која није и никад неће постати појава високе културе. Она је из сфере поп-културе, у којој дејствују други закони. Како показују примери браће Мекензи, Тарапуњке са Штепселом, Бивиса са Батхедом и многих других величина ове врсте, њихова популарност и статус "звезда" никада не траје дуго, јер им на смену неодложно стићу други Бивиси и Батхеди, Тарапуњке и Верке, и тако ће трајати, док постоји човечанство.

Л и т е р а т у р а

• Гриценко О.Своя мудрість: національні міфології та громадянська релігія в Україні, Київ: УЦКД, 1998.
• Mondo Canuck: A Canadian Pop Culture Odyssey. By G. Pevere and G. Dymond. - Prentice Hall Canada, Scarborough, 1996.
• Kellner Douglas. Media Culture. Culture studies, Identity and Politics Between the Modern and the Postmodern. - Routledge, London, 1995.
• Williams R. Resources of Hope. - London: Verso, 1982.

Герої та знаменитості в українській культурі, Київ, 1999, с.340-351.
превела 2004. године група студената треће године Кијевског славистичког универзитета, редакција превода Дејан Ајдачић