Неда Неждана

Онај, ко отвара врата. Црна комедија за театар националне трагедије

Превод са украјинског на српски Дејан Ајдачић

Ж е н а – В е р а, 30-32 година.

Д е в о ј к а – В и к а, 25-26 година.

Радња се одиграва у мртвачници, полуподрумској просторији, у наше дане, у прохладно доба, у Украјини.

ПРОЛОГ

На сцени је пријемна просторија у мртвачници. Десно и лево су врата. На зиду је план евакуације. Ту може бити и нешто налик лежају. На средини собе, за столом седи ЖЕНА са плејером и певуши неку популарну мелодију, листа часопис, очигледно женски.

ЖЕНА. Измишљају бог зна шта, а ти наседај на шарене лаже. А ово није лоше, еротично је. Али на њој изгледа као потковица жаби. А мени је као саливено. (Поправља фризуру и критички гледа своју фигуру). Само где ћу ја то да обучем – да заводим мртве, прости ме боже? Фуј, у овој проклетој мртвачници мисли непрестано лете око истог, далеко јој лепа кућа. (Листа). Тако, листамо даље. О, гимнастика за груди. То ми баш треба, иначе ће ускоро морати и микроскопом да их траже. (Певуши). "У потрагу крећеш, наћи скоро нећеш." (Устаје од стола, почиње да ради вежбе.) Тако, а како да их покрећем? (Чују се неки звуци иза сцене, налик шкрипи, ЖЕНА ослушкује). Ој, зар моје груди тако шкрипе? (Поново шкрипање). Ма не, то су, вероватно, мишеви. (Јачи звук.). Охо, мишеви, а топћу као вепрови. Треба их нечим потровати: умрли не умрли, али неће бити више тако здрави, као сада… А можда су пацови? (Поново звук). Да, треба узети коктел: (узима лекове, капље у чашу са водом) валеријана, корвалол, нана… (Пије с гађењем). А рекли су: посао миран, чист. Контингент је тих, ни на шта се не жали. Непријатни су само мириси. А нерви?! Они се не обнављају, узгред буди речено. Па, ја треба да пијем млеко на литре, треба да се заглушујем мегабајтима. (Навлачи слушалице). Доста, опусти се, ја сам видела те мишеве са пацовима у ковчегу у белим папучама…

У тај трен отварају се врата са десне стране и појављује се полугола ДЕВОЈКА са "плочицом" на нози у необичном светлу. ЖЕНА тихо крикне и пада у несвест, стровали се на сто. ДЕВОЈКА улази у собу, окреће се, загледа собу. Она је симпатична, али са траговима ко зна како проведене ноћи. Она најпре и не примећује ЖЕНУ.

ДЕВОЈКА. О, где сам то ја? Као нека канцеларија… Можда је ћелија за трежњење? А где су сви остали? Шта је то, само сам ја пијана у целом граду? Је ли то код нас прохибиција, суви закон? Па ја… и пијем суво. А што је тако хладно? (Тек сад примећује да је скоро гола). Ој, мамице! Макар да су ме неком крпом покрили. Али не, озеби, мила, навуци запаљење плућа. (Примећује гомилу ћебади, умотава се у једно, изгледа као у грчкој туники). Биће стил "антик". (Види регистрациону књигу на столу). Дневник мртвачнице број 5. Ух, мама миа, па то је мртвачница! Наљокала си се, другарице, до даске… Пуна амнезија са делимично сачуваним интелектом… Ехеј, има ли овде неког живог? Мада, какви живи у мртвачници? (Седа на столицу и примећује ЖЕНУ). Охо, а ко је ово? (Гледа). Чини се, не дише. И каква је ово мртвачница. Крш, а не мртвачница. Трупови се под ногама ваљају, живоме човеку не дају да прође. Свакаки пијанци тумарају. Мада, ја сам скоро већ трезна. Треба је негде склонити, ово некако није људски.

Превлачи ЖЕНУ на лежај, у том моменту она отвара очи. ДЕВОЈКА се стресе као опарена и бежи на безбедну удаљеност.

Сцена 1.

ДЕВОЈКА. Умри. Стој тамо, не прилази!

ЖЕНА. (унезверено) Ој, а ви сте, извините, изгледа, труп.

ДЕВОЈКА. Шта? Леш ће да ми каже!

ЖЕНА. Ви сте мртви. А како Ви разговарате? Је ли то сан?

ДЕВОЈКА. Ма какав сан… Мада може бити и сан, вечни. А ви мене видите, јер сте извините, такође, издахнули, испустили дух…

ЖЕНА. Где сам?

ДЕВОЈКА. Ето појавили се и дрски и мртваци – ем умрла, ем још и пита. На ономе свету, с оне стране, како би се рекло.

ЖЕНА. А ко сте па Ви?

ДЕВОЈКА. Постоји неколико варијаната: још леш, већ леш и просто леш.

ЖЕНА. Ви хоћете рећи, да сам је већ све…? То је немогуће, зар не?

ДЕВОЈКА. Изненадна смрт.

ЖЕНА. Не, ја нећу… (На очи јој навиру сузе)

ДЕВОЈКА (прилази, теши је). Сви кроз то пролазе. Макар да има разлога да се због нечег тресеш. Сада је живот скупљи. Купи ово, набави оно. А покојнику – само ковчег треба.

ЖЕНА (кроз сузе). А ковчези, знате ли колико су они сада скупи?

ДЕВОЈКА. Па нећете Ви морати да га купујете, него животни изабраник. А у ковчегу лежиш, одмараш, то јест лешкариш, и немаш никаквих проблема око облачења и исхране трошног тела. Изабраник доноси цвеће на гроб. Да ли ти га је често поклањао током живота?

ЖЕНА. Ах, па ја се ни са човеком нисам опростила. То је за њега такав удар…

ДЕВОЈКА. Удар? Па он ће само са олакшањем да уздахне. Шта ће њему да цео живот да се тегли са једном женом? Сама си поживела, пусти мужа да и он поживи. На слободи…

ЖЕНА. Чекајте, како се то десило? Ја сам била здрава.

ДЕВОЈКА. Ма хајде, немојте да ми причате. Ма какво здравље са нашом екологијом? Земља ври од хербицида, па и пестициде избацује. У ваздуху, извините, отровни гасови, у води, бог те пита шта. Н₂О није ни помирисало. Наслаге ђубрета су до гуше и – крај.

ЖЕНА. А ја сам и гимнастику радила… за груди, и нисам претеривала са алкохолом… малте не, и тај одвратан балзам сам пила, како оно беше, са оригиналним поклопцем.

ДЕВОЈКА. Како сте Ви залуд бацали паре. Срце је пукло. Бум – и шапе горе.

ЖЕНА. Какви су Вам то изрази! Како је могуће шалити се у таквом трену? Имате ли Ви за чим да жалите?

ДЕВОЈКА. Ја управо и имам чега да се сећам. Али какав је смисао кукати? Кога Ви намеравате да растужите? Ону безвезну даму са киком. Баш је брига. Не, боље да је сретнем са подигнутом главом и руменилом на образима, а не са сињим бледилом на лицу.

ЖЕНА (брзо се погледа у малом огледалу). Узгред, ја уопште не личим на леш, никаквих таквих сињих пега, на које ви алудирате.

ДЕВОЈКА. А шта ви хоћете – тренутни ефекат? Треба сачекати макар неколико дана. Ви се боље побрините о нечему важнијем. Имате ли место на гробљу?

ЖЕНА. Не.

ДЕВОЈКА. А рођаци? Сада је могуће подселити се испод неких рођака.

ЖЕНА (уздише). Не, на жалост, моји су сви живи.

ДЕВОЈКА. Онда, ваљда, крематоријум.

ЖЕНА. Ма шта Вам је, ето тако да жива изгорим?

ДЕВОЈКА. Као прво, не уживо, а умртво. А као друго, зашто да не? Боље је брзо изгорети, него дуго и досадно, извините… распадати се.

ЖЕНА. Бр-р… Чујте, зар Ви немате неку другу тему? И зашто ми овде седимо? Где је рај, где је пакао, тунел са светлом, било шта налик на уобичајени онострани живот?

ДЕВОЈКА. Ваљда ми чекамо да по нас дођу. Знате ли колико сада народа гине! Ваљда постоји неки ред

ЖЕНА. Ви ћете бити последњи?

ДЕВОЈКА. Ваљда.

ЖЕНА. Онда ја после вас… Ужасно не волим да чекам. Одмах почињем да се нервирам.

ДЕВОЈКА. Не брините се, све се већ десило.

ЖЕНА. А шта сада чинити?

ДЕВОЈКА. Па сада управо ништа и не треба чинити. Одмарајте и овај… умирите се. Узгред, можда да се упознамо? Последња прилика, ипак. Викторија. Може и само Вика.

ЖЕНА (кроз зубе). Може само Вера… Георгијевна

ВИКА. Ве-ра Ге-орги-је-вна! Замисли, како ће лепо бити то име златним словима на граниту… А испод епитаф: "Од дубоко оданих потомака",

ВЕРА. Али ја немам ни потомке.

ВИКА. Онда овако: "У памјат, част и славу, на вјеки вјеков!"

ВЕРА. Амин… Ох… Не, ја толико нећу проживети.

ВИКА. Нећеш проживети, већ ћеш промрети… Може и овако: "Ти ћеш живети у нашим срцима". Тачка.

ВЕРА. Фали топлина, некако је званично.

ВИКА. Па теби је немогуће угодити… А имаш ли лепу фотографију за надгробни?

ВЕРА. Ух, немам… Имам за пасош. Нисам баш много фотогенична, а тек фигура…

ВИКА. Зашто? Твоја фигура није лоша – за ковчег… И главно, економски је исплатива: може да се направи и ужи ковчег, јевтиније је. И тканине за одећу треба мање…

ВЕРА. Ух, немам ништа ни да обучем… Мада, за бунду сам се недавно просула, стварно.

ВИКА. Не, у бунди у ковчегу… није пристојно, може и претопло да буде.

ВЕРА. А имам и нови, ни једном обучен купаћи, весео, на цветиће.

ВИКА. Не, на цветиће не иде, да је барем црн или тамно плави… Ето то је све та наша соц-навика – остављати све за касније… некако некада негде…

ВЕРА.Тако се изненада десило, нагла смрт!

ВИКА. На то су управо сви упозорени. На време. Свему нас уче. Вожња кола – три месеца, испит – тек онда крени. А за смрт – нико није спреман. Потребни су неки курсеви, испити. И тако: ниси спреман – не срљај да умиреш.

ВЕРА. И ја се слажем. Зелена сам још. А можда ме неће примити?

ВИКА. А што ти мене питаш? Ја знам колико и ти.

ВЕРА. А изгледа као да си прилично искусна. Као да си десет пута умирала.

ВИКА. А зашто је тако? Логичко мишљење… Нешто ме је глава страшно заболела. Можда је покојницима штетно да много мисле?

ВЕРА. Покојницима више ништа не штети.

ВИКА. Трезвена мисао. Требало би попити неке лекове, ја сам ту негде видела (тражи на столу, пије, седа за сто и заспи)

ВЕРА. Дај и мени. Од ових новина глава ми се завртела (такође узима). На нешто ме подсећа. Изгледа, моје пилуле за спавање… Идем, можда ћу се мало смирити (иде до лежаја, леже).

(Затамњење)

Сцена 2.

ВЕРА (буди се, полако се диже, трља очи, гледа собу, примећује Вику и прилази јој, "кашљуца" над њом и она се буди). Извините, а шта Ви ту радите?

ВИКА (кроз полусан, не схватајући шта се дешава). Ја? Где? Шта? Чекајте… Ја сам пошла са Тољицом… Ти га знаш?

ВЕРА (изнервирано). Не знам и нећу да знам.

ВИКА. Ваша срећа. Олош невиђени – напио и шутнуо. Или, обрнуто шутнуо и напио?… Будим се, ледено, под ногама лешеви… и ти си, изгледа, један од њих. А, сетила сам се. Зовеш се Вера.

ВЕРА. Истина. А ти си Вика… Дакле то није био сан?

ВИКА. Какав црни сан? Погледајте на мене. У очима лед, на нози плочица, типичан представник рода лешева. Ни ти ниси боље.

ВЕРА. Какав апсурд. Ја сам мртва?

ВИКА. Не, ти си просто шетала поред, па си помислила – дај да завирим у мртвачницу број 5, чудесно место за провод, тако освежавајућа хладноћа!

ВЕРА. Мртвачница број 5? Па то је моје радно место, ја ту радим као спремачица. Значи ја сам жива?

ВИКА. А зашто си се онда ваљала као најобичнији леш?

ВЕРА. Нисам се ваљала, него сам пала у несвест. Учинило ми се да си ти авет. Иако је мртвачница, живи лешеви се ретко срећу. Ти си ми први.

ВИКА. Јесам ли ја жива, леш или авет? Већ сам се запетљала.

ВЕРА. Можемо да штипнемо једна другу. (Штипају се.)

ВИКА. Ох, не тако јако.

ВЕРА. Ко би рекао.

ВИКА. Допустимо да смо живе. Али како сам се ја овде нашла?

ВЕРА. Чекај, ти си нешто казала о некој пијанки. Можда си се напила ко стока, одрвенела негде на улици, и покупили су те као покојницу.

ВИКА. А како је лекар констатовао смрт?

ВЕРА. Чудо је да он и своју још није констатовао! Нализао се, а онда на аутопилоту…

ВИКА. Како такве држе?

ВЕРА. Нико се не жали. Ти си прва. Још буди захвална – овде си се пробудила, а не у крематоријуму. Мање треба пити.

ВИКА. Ма, то је због неискуства. Чуј, па ми смо живе?

ВЕРА. Слава Богу! Све је добро што се добро сврши.

ВИКА. Ја бих пре рекла, што се не сврши. (Смеју се.) Оо, треба се што пре јавити кући, да не брину…

ВЕРА. Само не говори одакле се јављаш.

ВИКА. Могу ли? (Проба да телефонира, али не успева). Изгледа да не ради.

ВЕРА. Како то да не ради? Дај, ја ћу (проба, али безуспешно)… Стварно… Чудно. Никакав звук, као одсечено. Нема везе, ту иза угла је говорница.

ВИКА (иде до врата, зауставља се). Ах, а како ћу ја оваква? Још ће ме, не дај Боже, у лудару одвести, или силовати…

ВЕРА.Чекај, одећа је ту, у предсобљу. Надам се да си је имала?

ВИКА. Некада сам имала, тачно. Такав костимић на пруге.

ВЕРА (гура врата, али се испоставља да су она затворена). До врага! Затворено. Да ли је то нечија глупа шала или… Чекај, ту постоји и помоћни излаз. (Трчи до супротних врата, проба, али је и тамо затворено). Па шта стојиш као укопана? Помози. (Пробају удвоје, али безуспешно).

ВИКА. Та-ако, весела ситуација. Тихо место мртвачница... И колико ћемо овде џиџати? Узгред, колико је сати?

ВЕРА (налази часовник). Стао је. Можда се покварио када сам пала. А ти немаш?

ВИКА. Ја имам само плочицу (диже ногу и загледа). Па, нормално, број 13, са таквим бројем није дозвољено чак ни да људски умреш.

ВЕРА. И шта да сада радимо? И, главно, шта ово све значи?

ВИКА. Можда да пробамо да разбијемо врата?

ВЕРА. Безнадежно. Блиндирана су.

ВИКА. Каква нам је земља глупава! Због чега су у мртвачници блиндирана врата? Да покојнике не покраду? Да се они сами не разбеже?

ВЕРА. Ма не. То је просто било склониште. За случај нуклеарне, хемијске или неке друге опасности… Ту је негде био и план…

ВИКА (налази тај план). Ево га. (Проучава план, њој прилази и Вера.)

ВЕРА (чита). Када се појави нека опасност, активира се заштитни систем и врата се блокирају.

ВИКА. Хоћеш да кажеш да…

ВЕРА. Ја ништа не говорим. Само констатујем чињеницу. Можда је то случајно…

ВИКА. А телефон су искључили – такође случајно?

ВЕРА. Господе, како је постало језиво. Само то не! Некако ми је тешко да поверујем…

ВИКА. Када је пукао Чернобиљ, такође нико није веровао.

ВЕРА. Можда је он поново експлодирао?

ВИКА. Ко зна… Једно је јасно – опасно је излазити. Тамо може бити ко зна ко и ко зна шта: нека хемија, епидемија, радијација…

ВЕРА. Откуда се та куга јавила? Све је било као тихо…

ВИКА. Веома једноставно. Америка је послала бомбу на Ирак. Русија се заузела за руско становништво Израела и опалила у Америку, а за њих су то све "Рашн" – мало ближе, мало даље – исти ђаво. Ето и бааам.

ВЕРА. Какве ли сам ти среће – право у мртвачницу број 5, и још када сам дежурна… А мислила сам, то је све, крај… а оно, има још и горе.

ВИКА. Зашто? Када смо ми као биле мртве, сви су били живи, а сада је можда обратно.

ВЕРА. У друштву је некако боље… Ти стварно мислиш да смо ми последњи људи?

ВИКА. Свашта може да се деси. Ко зна?

ВЕРА. Баш нешто мислим, што је Богу било потребно да остави две жене? Ето, Ној је имао од сваке зверке по пар. А шта ћеш од нас?

ВИКА. И Бога је некада тешко разумети. Можда да више не буде ратова? Ја сам једном гледала неку фантастику, тамо су девојке гајили у епруветама. Имаш ли ти појма о биологији? Шта је то вештачка оплодња?

ВЕРА. Па ја сам медицинар. Вештачко је – вештачко, али без мушкараца ипак се не може…

(У том трену чује се рески звук телефонског звона. Жене занеме, потом се скамене, звоњење се понавља).

ВИКА. Дај, дижи слушалицу! То је твоје радно место.

ВЕРА (диже слушалицу и дрвеним гласом). Ало… да… да… (спушта, ћути).

ВИКА. И шта, ко је звао?

ВЕРА. Не знам.

ВИКА. Па, макар, мушки или женски глас?

ВЕРА. Мушки, изгледа.

ВИКА. Слава Богу, макар један човек је преживео. И шта је он рекао?

ВЕРА. Да су они већ кренули и скоро ће бити овде.

Сцена 3.

ВИКА. Шта је то, за неки труп?

ВЕРА. Не, када долазе по труп, тако не говоре… Не, они до мене, или до нас…

ВИКА. И шта то значи?

ВЕРА. Када бих знала…

ВИКА. Макар је телефон прорадио. (Узима слушалицу). Ој, поново је мртав…

ВЕРА. Можда је то намерно, ради само ако нас зову… Затворено. Нека мистика.

ВИКА. Дај да размислимо логично: пошто смо живи, то су неке глупе шале и треба сачекати да се све сврши.

ВЕРА. А ако ми… нисмо живи?

ВИКА. Тим пре треба чекати. Ништа не треба чинити.

ВЕРА (седају, пауза). Али ја не могу тако да скрстим руке! (Устаје) Треба нешто предузети!

ВИКА. Имаш ли цигаре?

ВЕРА. Да, а зашто?

ВИКА. Ти кажеш нешто да предузмемо, хајде да запалимо. (Вера вади цигаре, узима и пружа их, пале, потом своју она згужва). Шта ти је?

ВЕРА. Ја нећу. А шта ако стварно… буде суд. А пушити је грех.

ВИКА. Ако је то стварно – ти си већ довољно згрешила. Већ се то не рачуна. Можеш да се предаш свим радостима живота… пардон, радостима смрти.

ВЕРА (узима нову цигару). Убедила си ме. Дај да запалим. (Дубоко увлачи).

ВИКА. Једна цигара мање више… Боље да бринеш о нечем озбиљнијем… Да се помолиш, ако си верник.

ВЕРА (стаје у позу, моли се, једва мичући уснама). А ти се ни за шта не кајеш?

ВИКА. Нема смисла. Кајао се – не кајао се, свеједно ћу тамо (показује надоле) допасти… Није ми ишло к’о по лоју… Кад сам се удала – одмах сам се развела, од института сам се бацила у промет, кренуло је… Зато сам се испроводила и живота нагледала… сита, до грла!

ВЕРА. Свеједно, ако се искрено покајеш… Можда је то као чистилиште. Они, специјално, нису одмах стигли, да би нам дали шансу.

ВИКА. Теби је лако да кажеш. Ти си тешко радила. Од јутра до сутра – може се рећи. С једним човеком си живела, можда му ниси била ни неверна?

ВЕРА. А шта ти знаш? Боље да сам била неверна, него тако…

ВИКА. Како? (Пауза). Ако нећеш да кажеш – немој.

ВЕРА. Слушај, а можда могу теби да се исповедим? Као свештенику.

ВИКА. Чекај. (Гаси цигару). Сада се кај.

ВЕРА. Укратко, направила сам абортус, два пута. Једном, још сасвим млада, била сам зелена. Случајан момак, једном је и било…

ВИКА. Не мораш даље на објашњаваш… А други?

ВЕРА. Већ у браку. Ми смо тако сиромашно живели, изнајмљивали собу… Мислила сам, куда на ту беду… А после ми се тај дечкић јављао у сну. Знаш, као гадна олуја, и неко лупа у врата и тихо овако: "Мама, пусти ме, мени је страшно…" Отварам врата, а тамо нека никога. Пробудила сам се и ридам… Рекли су ми – када због неког направиш абортус – нема живота са њим, а ја раније нисам веровала. Жена за абортус плаћа, и током живота, а после још више.

ВИКА. За дете такође. Абортусе скоро сви раде, такав је живот. Код мене је било још горе. Када сам била трудна, мој јарац ме је изневерио, и ја сам га отерала. Он је отишао… А дете се родило мртво: обавијено пупчаном врпцом. Кажу, оно се осећа кривим и веша…

ВЕРА. Зар они могу "тамо" да разумеју такве ствари?

ВИКА. Још боље но ми… Знаш, боље да сам направила абортус. И ја бих се мање намучила и моја несрећна девојчица… Њој би тако било лакше.

ВЕРА. Слушај, људима који су страдали многи се греси праштају.

ВИКА. Мени је после тога било свеједно. (Чује се звоно. Жене занеме.)… Узми брзо слушалицу. Само све се распитај!

ВЕРА. Ево ти и распитуј се. Твој је ред. (Пауза). Узми, нећеш стићи!

ВИКА. (Узима слушалицу.) Хало… Слушам… Да… Ја сам само хтела… (спушта слушалицу).

ВЕРА. Шта је рекао?

С ц е н а 4.

ВИКА. Не узбуђујте се, скоро ћемо… И додао је: никаквих непромишљених корака – да не нашкодите себи.

ВЕРА. Чекај. Како ми можено себи нашкодити, па ми смо… живе?

ВИКА. Стварно. Какви су то кораци код покојника. Још и непромишљени? Све је јасно.

ВЕРА. Мени то личи на прави лекарски тон: не узнемирујте се, све је у норми, а ако одсеку ногу до краја, зар вам она уопште и треба?… Идеја. Да ли си пила ко звечка?

ВИКА. Ма ја сам по мало.

ВЕРА. Али много пута. Делиријум, мила моја.

ВИКА. Шта?! Да ниси шенула?

ВЕРА. Шенула, наравно. Посао пун стресова, премор, кидања. Ко би то издржао. Још је добро, да су ми још неке даске у глави.

ВИКА. Шта то брбљаш? Хоћеш да кажеш да смо луде?

ВЕРА. Две су варијанте: прва и друга. Или смо луди, или постоје још већи лудаци који нас сматрају лудим.

ВИКА. Да претпоставимо… Али зашто су нас затворили?

ВЕРА. Манијакално-депресивни синдром. Ми смо социјално опасни типови. Или типице. Или типкиње? Или типаре? Тупаре?…

ВИКА. А зашто нисмо у лудари, него у мртвачници?

ВЕРА. Таква је метода – радна терапија без прекида стажа.

ВИКА. Ја овде уопште не радим!

ВЕРА. Или без одјаве места становања… привременог…

ВИКА. Добро, шта значи фраза: "Да себи не нашкодите?"

ВЕРА. Па, да не ударамо главама у зид на не би оштетили друштвену својину.

ВИКА. Је ли твоја глава нечија својина?

ВЕРА. Зид… или ова издрана врата (затрчава се у њих, али се зауставља).

ВИКА (замишљено). Откуда сам ја луда? Ја трезвено мислим.

ВЕРА. На нечијем месту ја бих ћутала о тој трезвености. А чија је фикс-идеја о оном свету?

ВИКА. А ко је устројио нуклеарну зиму у једној обичној мртвачници?

ВЕРА. То је то, ти си типичан шизоидни параноик, а ја сам параноидални шизофреник.

ВИКА. Господе, то звучи као идиотизам… који личи на истину… Слушај Вера, ти се медицинар, ти се разабиреш у томе… ја знам: фаза за фазом, а куда, одакле, и која фаза…

ВЕРА. Ја, наравно, нисам психијатар… Чуј, а није ли се теби чинило да те неко прогања?

ВИКА (присећа се). Било је, било је. Чим ја обучем мини – одмах се неко псето прилепи и прогања ли прогања…

ВЕРА. А дугу сукњу?

ВИКА. Како коју. Ако је са изрезом, онда исто…

ВЕРА. Ето видиш: опседнутост са стабилним асоцијацијама.

ВИКА. Ој, мамице, нећу у лудару.

ВЕРА. Није то страшно, свеједно пацијентима је боље него медицинском особљу: лежиш, одмораш… Штета за те сестрице: падају на нос од напора, а ти се још жале. Зашто сам ја у мртвачницу пошла? Ту су сви задовољни, никаквих притужби. Мртви пацијенти су сто пута бољи од живих.

ВИКА. Стани, стани, ја знам шта ти имаш. Некрофилију.

ВЕРА. Јеси ли полудела? Ја их ни једном нисам ни такнула.

ВИКА. Значи платонска некрофилија. Први стадијум.

ВЕРА. А код тебе је, по мени, последњи… (Пауза, тихо). Чуј, ја знам шта да радимо да би нас пустили. Треба да покажемо да смо на путу излечења, разумеш?

ВИКА (клима главом да је разумела, гласно). Ја више никуда нећу поћи.

ВЕРА. А ја се нећу приближавати покојницима. Отићи ћу из мртвачнице већ сутра, не, данас!

ВИКА. Мени је већ огавно од тог мириса алкохола!

ВЕРА. А мени је огавно до мириса тих…

ВИКА. Као доказ ступићу у друштво трезвењака.

ВЕРА. А ја ћу поћи на најгоре, у хитну помоћ, чак на пријем анализа, само не ту. (Одјекује телефонско звоно, тихо). Можда су нас чули?

ВИКА. Хеј, дај, узми слушалицу, попричај са њима као лекар са лекарем.

ВЕРА. Хало… Да… (пауза). Молим, нећете ли рећи… (спушта слушалицу).

ВИКА. И, шта је рекао лекар?

ВЕРА. По мени, то није лекар… Рекао је да су се задржали. А да се ми …

С ц е н а 5

ВИКА. Око чега?

ВЕРА. Не знам. Ако би нас сматрали лудацима, тако не би рекли. Лудаци се не проглашавају, њих дијагонистикују…

ВИКА. Тачно… Бирајте… Просто као на изборном листићу…

ВЕРА. Чек, ти си ми дала добру идеју… А шта ако је то преврат?

ВИКА. Какав преврат?

ВЕРА. Политички, наравно. Код њих тамо у врховима се боре за власт, а народ су затворили по кућама, да им се не плете под ногама. А ми морамо да изаберемо за кога смо – за наше или за ваше. А позивима појачавају притисак…

ВИКА. Али где су "наши", где "ваши"?

ВЕРА. Зар ти није свеједно? Горе него што је, већ неће бити…

ВИКА. Зашто?

ВЕРА. Нема куд. А овде ће можда и неки ред да уведу: некога ће затворити, некога стрељати – већ ће се лакше дисати.

ВИКА. А када ће нас да стрељају и затворе?

ВЕРА. Како то? А за шта нас?

ВИКА. Када би знали за шта, већ би то давно (показује гестом пиштољ). А овако они још мисле. Рекли су да изаберемо. Значи, треба рећи, макар леви или десни?

ВЕРА. Ти кажи људски.

ВИКА. Ти си дудук. Леви су за уравниловку, да свима буде подједнако куку леле и за потпуно и коначно јединство за разним братским народима, а десни – то су ти као патриоти, који хоће да куку леле буде свима, али не једнако, а братским народима сматрају оне чије су банке набијеније…

ВЕРА. То јест куку леле ће свеједно да буде.

ВИКА. Ко га зна… Само, ако ми не изаберемо, свима ће да буде гадно, а нама ће бити јебено! Јасно?

ВЕРА. Скоро… Па те будале су, пре, леви.

ВИКА. Псс… (тихо). Бирај изразе, шта ако нас прислушавају.

ВЕРА (гласно). А зашто ја за светлу будућност… ја сам пре, за садашњост. Све свима подједнако – јахту, вилу, мерцедес – по глави становништва.

ВИКА (тихо). Шта мељеш? Какав мерцедес?

ВЕРА. Па, онда свима по исти бицикл… не… боље тротинет… црвени!!! Јефтино и није потребан никакав фитнес. И нема разлога да се ступа у НАТО. А то вечно ми негде ступамо, а после се не можеш извући…

ВИКА. А што, можда ће неки инострани контингент да се појави, симпатичан… Ој… Ја сам хтела рећи – идеолошки непријатељски!… Замисли Вера, како ћемо добро почети да живимо!…

ВЕРА. Када?

ВИКА. Када са лица земље нестану ти проклети ноћни клубови, казина, дискотеке и друге превазиђене ствари дивљег Запада…

ВЕРА. Правилно, а то људи не могу ни да се испавају! Са нашим здрављем целу ноћ цупкати?

ВИКА. А у казину ћеш добити шипак, ја сам већ добро проверила – тамо гадови све намагарче, као последње будале. Машине подешавају, обмањују. У затвор!

ВЕРА. Тачно. А уместо казина нека буду позоришта, концертне сале, или галерије!

ВИКА. Правилно. И још проституткама – нормирани радни дан… или ноћ. И синдикат за викенде, боловања, одмор – све по заслугама…

ВЕРА. Па боље да их пошаљу на неограничени одмор. Заувек. Довољно је. Нека мушкарци носе паре у породицу, зашто да се троше на курве. А овако пара нема, само сузе…

ВИКА. Паре нису главне.

ВЕРА. А колико их је? То ја знам…

ВИКА. Ма не. Главно је да душа пева…

ВЕРА. А-а-а… О, идеја, а дај да запевамо неку револуционарну песму (намигује, тихо). Кад они чују, одмах ће се разнежити и пустити нас.

ВИКА. Дај онда "Марсељезу". (Тихо). Ја се ничега другог не сећам. (Почиње да маршира и певуши песму на "ла-ла-ла")… (престаје да маршира). Можемо и ватру да запалимо… (шапатом) и спалимо компромитујуће материјале. Макар овај дневник – то је типична порнографија.

(ВІКА граби часопис, ВЕРА се труди да јој га отме).

ВЕРА. Ма каква порнографија? Обичан женски часопис… (Отима часопис).

ВИКА. Аха, а тетка обмотана тракицом, као фол купаћи костим…

ВЕРА. А шта, она треба и лети у бунди да иде? (Крије). Чекај, мени се чини, да то нису леви…

ВИКА. А ко?

ВЕРА. Па сети се, како ти се обраћао?

ВИКА. Он је рекао "госпођо", тачно, …

ВЕРА. Ето видиш. наравно, то су десни…

ВИКА. Аха … То су десни, тачно

ВЕРА. А ми смо ту толико тога избрбљале!

ВИКА. Не, па ипак ће у тој светлој будућности да буде куку леле.

ВЕРА. Већ смо се довољно побратимили. На тротинету не можеш далеко да одеш – покосиће те џипом, само тако.

ВИКА. А Запад – је и у Африци Запад. Живе бре људи, можда ћемо и ми некада да ступимо у нешто пристојно, главно је држати правилан курс.

ВЕРА. Да, да смислимо имиџ срдачних Украјинки.

ВИКА. Да немаш случајно везене кошуљице?

ВЕРА. Шта фантазираш, да се покојници овде у слободно време баве уметничким везом?

ВИКА. Охо, како смо саркастични! Ја сам једноставно питала. Онда песме. Да ли знаш неке патриотско-свесне, пожељно оригиналне?

ВЕРА. Знам оригиналну.

ВИКА. Дај. (Вика "најављује тачку"). Пева фолклорни ансамбл мртвачнице број 5. Музика народа, речи народне, изводи…

ВЕРА. Народ. (Почиње). "Ој тамо, на пијаци, на тезги жене мушкарце продавале…"

ВИКА. Шта ти је, шта ти певаш? Рећи ће, прво мушкарце, а онда и целу слободну државу ће продати! Не дај Боже такву песму… Нешто друго, о војничким подвизима…

ВЕРА. Ја знам једну, о козацима.

ВИКА. О козацима, то је добро.

ВЕРА. "Јахали козаци, са Дона кући, отели Гаљу, повели са собом. Ој, ти Гаља, Гаља млада, обманули, повели са собом…

ВИКА (тихо). Даље, даље, када већ тамо о јунаштву…

ВЕРА (брзо). Привезали Гаљу косом за јелу, запалили јелу…"

ВИКА (прекида је). Шта ти је? Где си сакупила такав садистички репертоар? Рећи ће, срамота за војничко јунаштво и част… Дај боље да заплешемо. (Поново оглашује "тачку"). Наступа фолклорни плесни ансамбл мртвачнице број 5. Коло-свита.

ВЕРА (почиње да плеше. Вика прихвата, потом се Вера хвата за крста). Ој, ушинула сам се, проклети посао у столици, још и у подруму.

ВИКА. Не, то је све проклети аматеризам. Главно је пореко. Како се ти презиваш?

ВЕРА. Пројдисвет. То је мужевљево.

ВИКА (смеје се). Ала си ти нашла мужа! Јеси ли га дуго тражила? (Озбиљно). Али у нашој ситуацији је идеално. Ухваћен је, чини се, национални карактер. А које ти је девојачко?

ВЕРА.Травуљан.

ВИКА. То је већ горе.

ВЕРА. Што, трава, па – травица.

ВИКА. Аха. Вуче на дрогу. Кобајаги украјинско, а оно кавкаско. Наргиљан… Чек, чек, а је ли било у твом роду Јевреја?

ВЕРА. Ваљда није… Чуј, неће ли можда да тако рију по рођацима?

ВИКА. Како да не! До деветог колена. Знала сам једног таквог типа, све је питао ко је Украјинац. Хајде, кажем му на Вердијев "Риголето". А он опет: "Је ли он Украјинац?" "Ко – питам – Верди или Риголето?" А он, "Обоје". Аа. Смешно?

ВЕРА. Не. А, које је твоје презиме? (Узима у руке протоколну књигу, Вика јој отме)

ВИКА. Чему то, ја могу да се правим леш, привремено, ту је и документ са печатом.

ВЕРА. Као прво, леш можеш не само привремено, а и дуже. А друго, не каже се да бију по печату, него по њушци… (одјекује звоно. Оне се умире)… Твој је ред. Пробај по гласу да одредиш партијску припадност.

ВИКА. А можда и боју гаћица (узима слушалицу). Ало… (дуга пауза). Крај.

ВЕРА. Како? Већ? Који су, леви или десни?

ВИКА. Не знам. Ми смо на крају. Они су још на путу. А нама су рекли да будемо спремне на све, можда и на најгоре…

С ц е н а 6

ВЕРА. На најгоре? Господе, зар може да буде и горе? Били смо већ мртви, луди, преживели смо атомски рат и два пуча, колико је могуће иживљавати се?

ВИКА. Али сети се, то смо све саме ми смислиле.

ВЕРА. Не, ја више тако не могу. Та проклета неизвесност. Ја сам спремна већ на све. Само да изађем одавде.

ВИКА. Кажеш на све? Хајде онда, свлачи се.

ВЕРА. Јесу ли ти свраке сав мозак попиле, до краја?

ВИКА. Ма не, просто ми је пало на памет нешто да проверимо. Хоћеш ли одгонетку тајне?… (Вера се повлачи). Па не бој се: с мојом сексуалном оријентацијом је све у реду.

ВЕРА. Шта си то смислила? Но, добро (почиње да се свлачи). Хладно је, ипак.

ВИКА. Ништа зато. Ускоро ће ти бити врело.

ВЕРА. О чему ти?

ВИКА (Оцењивачки загледа). А твоја фигура и није лоша, све је на месту.

ВЕРА. Треба ли још дуго да се смрзавам? Да ли би могла напокон да ми објасниш?

ВИКА. Можеш да се облачић. Ми смо измишљале бог зна шта, а све је врло просто и банално… Помисли и сама: симпатична цава, то јест – ти, сама, да покојнике не рачунамо, ноћ, на интимном, усамљеном месташцу. Зашто плаћати курвама? Врата се могу закључати, пар сати психичког притиска и брзо ћеш бити спремна, како си сама рекла – на било шта.

ВЕРА. Знаш… тај пригушени глас је нало налик бандитском… Ој, мамице, шта да радимо?

ВИКА. Излаз је само један, сама схваташ.

ВЕРА. Шта, ти озбиљно хоћеш да ми…

ВИКА. Ја нећу, наравно, али ако се мора…

ВЕРА. Треба одавде бежати.

ВИКА. Већ смо пробали, сама знаш. Можда се можемо некако сакрити?

ВЕРА. Куда? Једино код покојника, али ја тамо нећу. Ма и тамо нас је лако наћи.

ВИКА. Ја тамо још мање хоћу. Онда нема избора.

ВЕРА. Ја ћу да се браним, вичем, тучем. Напокон, могу да запретим милицијом.

ВИКА. Баш си глупа, ти, Верка. Ако ти је живот јефтин, вичи – на здравље ти. Ти као да уопште не читаш новине? Када је све ћутке, они своју прљаву ствар направе и оду. А ако осете претње – мочугом по глави, и готово. Под руком им је замрзивач, убаце те и крај. Један леш, више – мање, нико неће ни да примети.

ВЕРА. Како неће да примети. Овде је прецизна документација.

ВИКА. Је ли ти због тога лакше? Боље пола сата непријатности, него цео живот као леш. Мада моје искуство као леша није предуго, мени је више него довољно.

ВЕРА. Али ја не могу тако да пређем преко свог: без припреме, са било ким…

ВИКА. Па неће ти чупати зуб. Можеш нешто да замишљаш…

ВЕРА. Како то?

ВИКА. Мени се један накачио неки тип: "Хоћеш ли да ти направим оно пријатно?" А ја њему "Имам ја ко ће то да ми чини". А он: "Можеш да га замишљаш у то време, нећеш ме увредити".

ВЕРА. И сложила си се?

ВИКА. Не, наравно, али то је сасвим други случај, И што се и одмах очекујеш најгоре? Није обавезно да то буду неке гориле. Могу бити и симпатични момци.

ВЕРА. Симпатични ће и тако да нађу жену (Одјекује звоно телефона).

ВИКА. Идеш.

ВЕРА. Дај, боље ти. Ти имаш више искуства…

ВИКА (Узима слушалицу). Ало… (дуга пауза, спушта слушалицу, занеми)

Е п и л о г

ВЕРА. Па, шта је он рекао? (Пауза). Што ћутиш? (Пауза). Немој да ме плашиш. Је ли то то што си ти мислила? (Вика клима главом "не") А шта је онда? Ко је то био? Кажи, не мучи ме!

ВИКА. Не знам… Он је рекао да су се предомислили и да неће доћи.

ВЕРА. Како неће доћи? Зашто?

ВИКА. Он није објашњавао. Додао је: "Ми можемо сами да бирамо: да идемо или останемо…"

ВЕРА. Каква дрскост! Откинули муви крила – па лети муво… Чекај, знају ли они барем да смо ми овде затворене?

ВИКА (Још увек замишљено). Мени се чини да они о нама знају много више но што ми мислимо. Можда и то што и саме о себи не знамо…

ВЕРА. Па вратили смо се на почетак: не знамо ко смо, где смо, шта се са нама дешава, и ко када ће да отвори врата…

ВИКА. Чекај, он је рекао да можемо да идемо. Пробај та врата.

ВЕРА. Колико пута? Мени је већ досадило. Али да не би сумњала… (Гура врата, она нису затворена, и она замало да не падне тамо). Ој, мамице… Тамо је неки тунел и светло…

ВИКА (Трчи до других врата, и та су отворена). И ова. Ох, улица, изгледа да свиће… Погледај брзо на свој сат.

ВЕРА. Па он… (Вади и слуша). Ради, Вико, Чујеш ли, куца! Није ваљда свему крај? Нисмо ли слободне? (Врата отворена широм).

ВИКА. Готово је? Не, све тек почиње…

ВЕРА. Нова верзија? Шта почиње?

ВИКА. Најгоре. Сећаш ли се шта је рекао за најгоре?

ВЕРА. Зашто најгоре?

ВИКА. Не разумеш? Они су ти подарили избор.

ВЕРА. Шта је ту лоше?

ВИКА. Они су нам га бацили као коску псету. Ево вам ваша слобода, задавите се њом. Можеш да идеш, а можеш да останеш. Ти можеш да будеш жива, а можеш и мртва. Ти сама бираш. Нема ничега ни горе, ни доле. Ничега! Никога није могуће оптуживати за своје несреће и грешке. Ти не треба да се прилагођаваш приликама. Ти их сама ствараш. Твоје речи су твоје речи, твоји кораци то су твоји кораци, твоја сенка јесте твоја сенка… Ми смо све чекале на тога ко ће да отвори та врата – узалуд. И најстрашније, телефон више никада неће зазвонити – они су прошли поред нас. Они су учинили најгоре…

ВЕРА. И шта ће са нама даље бити?

ВИКА. Даље? Не знам…

(Две жене су се стисле једна уз другу на средини сцене. Врата остају широм отворена. Светла која долазе иза тих врата су различита. Илузија силне промаје. Жене замиру у сенци. Полако се гаси светло).

З А В Е С А.