Људмила Поповић

Поетски и метатекстуални хронотоп у новели В. Стефаника Пут

Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, 46-47, 1994, стр. 213-218.

Велика популарност линвистике текста, чији је посебно интензивни развој обележио 60-70-те године овог века, између осталог се објашњава њеном интердисциплинарношћу. Од дисциплина са којима текстуална лингвистика има највише додирних тачака често се указује на когнитивну психологију, психолингвистику, социјалну психологију, антропологију и сл. Међутим, почев од саме дефиниције текста до проблема анализе његове структуре, све очигледнија постаје блискост лингвистичког и теоријскокњижевног аспекта који подразумева примену устаљеног у једној дисциплини методолошког и појмовно-терминолошког апарата у другој апликацији истраживачких модела и слично.

Прилажење тексту као градуелно структурираној садржајној целини посебно зближава текстуалну лингвистику и структуралну поетику и у први план истиче проблем целовитости текста, која очито не може да се сведе на анализу граматичких и лексичких средстава његове кохерентности. "Язык художественного текста в своей сущности является определенной художественной моделью мира и в этом смысле всей структурой принадлежит содержанию" - пише Јакобсон у Граматици поезије и поезији граматике, а А. Вјежбицка тврди: "Zasadnicza jednosc tekstu lezy w plaszczyznie semantycznej".[1]

Комплекс истраживања целовитости уметничког текста у структуралној поетици укључује категорију наративности и, као аутономни концепт, идеју хронотопа, који "одређује уметничко јединство књижевног дела и његов однос према стварности".[2]

Од времена кад је био дефинисан у радовима Бахтина поетски хронотоп задобио је многе присталице и постао је неодвојив део појмовног система модерне поетике. Метатекстуални хронотоп припада појмовно-методолошком апарату лингвистике (или, прецизније, лингвистике текста) и много је каснијег порекла.[3] Наслањајући се, као и поетски хронотоп, на категорију просторно-временске локализације, он спада у функционално-семантичке категорије језика. "За моделирање хронотопа текста најреалнија је чињеница да је хронотоп у основи локализација - просторно-временска, односно просторна или временска, због чега је основано претпоставити да механизам хронотопа функционише у бити на сличан начин на који и изван категоријалног комплекса текста функционишу категорије времена, простора, компарације, посесивности и друге које се заснивају на категоријалној ситуацији локализације, која укључује као конституативне факторе - просторни, временски или неки други локализатор, објект локализације и оријентир (односно конкретизатор релације између локализатора и објекта локализације), а као променљиве категоријалне величине укључује локативност, или директивност (аблативну, адлативну или перлативну)."[4]

На примеру новеле В. Стефаника Пут покушаћемо да покажемо да су у моделирању хронотопа текста обе дисциплине веома блиско пришле једна другој, било као јединство временских и просторних односа, уметнички освојених у књижевности[5] било као систем граматичких и лексичких средстава "којима се текст или његов део просторно-временски локализује у односу на друге делове истог текста, на друге текстове или говорну ситуацију".[6]

Пут је новела алегоријског карактера, у којој писац пружа поетски израз својих уметничких задатака. Основни мотиви новеле: одлазак на пут, сусрет са људима, рађање песме, наставак пута, нови сусрети, разочарање у одабраном путу, несретна љубав, долазак на мајчин гроб, молитва на крају пута, проналазак свог последњег уточишта - распоређени су у осам параграфа, од којих сваки структурно гледано представља засебну композициону целину, маркирану почетком и крајем, заплетом и расплетом. Разбијање према обиму тако мале новеле (2 странице) на осам параграфа, означених алинејама није случајно. Према Ј. Лотману граница се увек налази у структурно јаком положају, управо она "активира у свести читаоца цео систем одговарајућих уметничких кодова"[7]. У овоме случају структурно јаке границе параграфа супротстављају се исто толико структурно јаком хронотопу пута, разбијају његову целину на хронотопичне мотиве. Сваки од ових хронотопичних мотива садржи свој хронотоп као центар основних сижејних догаћаја. Најчешће је то хронотоп растанка или сусрета, који су синонимични због блискости просторно-временских одредница. Сви су хронотопи везани у једну целину хронотопом пута, који се наглашава у самом наслову новеле. Цикличност пута, који је алегорија животног, очигледна је: одлазак од мајке и враћање мајци, иако мртвој, немој према сузама кајања, али стрпљивој и свепраштајућој, мајци-земљи. Кад проће сто гробова, стопрви би његов. Приви се уз њега као давно некад уз мајчина недра. Пут постаје пред нама као зачаран круг из ниоткуд у нигде, пун узлета, али надасве падова и разочарања. На такав начин долази до израза експресионизам у стваралаштву Стефаника, који, схватајући бесмисленост својих напора, а и самог постојања, моли: Боже, поклони ми остатак пута јер не могу да наставим.

Да сагледамо структуру новеле с тачке гледишта лингвистике текста и теорије метатекстуелног хронотопа који се заснива на категоријалној ситуацији локализације! Наиме, задат је субјект С (јунак), предикат П (знак релације између субјекта и локализатора, који може да буде статичан или динамичан) и постоји локализатор (просторно-временски) лт. Очигледно је да сваки параграф представља засебну целину управо због промене локализатора, јер: л₁т₁није једнако л_гт₂, а л₁т₁ < л_гт₂ < л₃т₃ и тако даље. Предикат указује на перлативност која може у односу на л₁т₁ < л₂ш₂ да се карактерише као адлативност или у односу на л_гт₂ > л₁т₁ као аблативност. Тако се може објаснити уочена од стране Бахтина синонимија хронотопа сусрета и растанка.

С обзиром на то да је у овој мовели локализатор лт једина променљива величина (субјекат и предикат остају исти) занимаће нас пре свега, ск\ш средстава за исказивање његове променљивости, а уједно и очувања целине текста.

Прича отпочиње дијалогом, који садржи хронотоп растанка. Време и простор стопили су се у једно и као да су замрли у ишчекивању кретања. Катафоричност наслова постаје очигледна и добија на снази.

Постизање ефекта динамичности нарације остварује се увођењем у текст момента говорне ситуације, "која је у сваком исказу обавезна и највиша временска инстанца, према којој било-који други локализатор има статус објекта локализације"[8].

Структурно најуспелија дела обично садрже тај почетни локализатор, почетну одредницу време-простора. Сетимо се Старог завета: У почетку створи Бог небо и земљу или Толстојеве "Ане Карењине" Все смешалось доме Облонских, где долази до израза основни хронотоп Толстоја, уочен од стране Бахтина, "биографско време које протиче у унутрашњим просторима племићких кућа"[9]. Дакле, растанак тиме постаје иницијални локализатор, у односу на који су сви остали подређени. Ова хијерархичност наглашава моменат кретања, одлучност јунака и његову веру у непогрешивост донесене одлуке. Време се улива у простор и одбројавање отпочиње.

Динамичност и транспозиција глаголских времена постиже се понављањем глагола идем, први од којих функционише као временска детерминанта која изводи радњу ван граница говорне ситуације, чиме други - презент у функцији футура - добија семантику најближе будућности која отпочиње у моменту говора. Постаје уочљива адлативност предиката метатекстуелног хронотопа.

Понављање реплике мајке у контексту опраштања звучи као одјек, својеврсно искушење и позив, али и упозорење које ће пратити сина током целог алегоријског пута и наслућује мотиве кајања, разочарања и повратка, чиме се имплицитно наглашава цикличност пута, а тиме и време-простора у којем се креће јунак, а саму реченицу чини катафоричном.

Увођење на почетку следећег пасуса облика свршеног перфекта, који због наглашавања актуелности догађаја у одрећеном тренутку прошлости добија функционално значење аориста, контрастира поменутом футуру из дијалога. Тиме се не само наглашава динамичност нарације, већ се и ствара неједнакост локализатора л₁т₁ =# л₂т₂. Анафоричност прве реченице новог пасуса новеле: Оде, јер простре се пред њиме јасан и широк основана је на вези са насловом који би био логички наставак ове реченице. Тако се обликује целина текста и наглашава увођење новог хронотопа пута кроз своју земљу, у почетку праћеног оптимизмом јунака, што ствара илузију његове бескрајности.

До сужавања ове перспективе долази већ у следећем пасусу - новој композиционој целини, увођењем хронотопа сусрета, који се органски преплиће с хронотопом пута. Неочекиваност сусрета, испољена помоћу речце аж, сабија време-простор, чини га реалним и прекида идилу. Опис људи које је срео јунак ...забијени до колена у земљу... указује на статичност предиката П₂ који обележава везу између локализатора л₃т₃ и новог субјекта С₂. Статичност П₂ подразумева аблативност П₁ уколико је хронотоп сусрета, апсолутним подударањем локализатора оба субјекта.

Даљи прелазак од аблативности до перлативности постиже се увоћењем у текст сложеног темпоралног предлога а кад... онда и глагола постати, који подразумева постојање имплицитне опозиције бити - стати (ако прихватамо теорију о вези између устаљене слике структуре света и синтагматске оријентације лексема[10] ова се опозиција доводи у директну везу са кретањем). Динамичност кретања наглашава глагол корачати. Шема сигурности, својствена овом глаголу кретања, гграти мотив рађања песме и ствара ефекат оптимистичке слике.

Поновни хронотопични мотиви сусрета са статичним субјектима С₃С₄, с једне стране, наглашавају динамичност и аблативност предиката П₁ и стварају ефекат покретне слике (није случајна употреба глагола стајати, који се у украјинском језику често подудара с глаголом дочекивати, читалац као да поистовећује себе са субјектом сј и доживљава сцене у покрету), а с друге стране, помоћу анафоричког прилога опет потврђују у почетку наговештену цикличност кретања, праћену мотивима разочарања и безнађа, којима доприноси контекстуелна контрарна антонимија са особинама градуелности епитета за кључну реч пут: јасан, далек, бескрајан, попут платна - тврд, мрачан.

Мотив доласка на мајчин гроб садржи хронотоп гробља, где се завршавају сви путеви, а време-простор се рециклира. За овај хронотоп релевантна је само адлативност, реално кретање се прекида, круг се затвара. Тако, устваши са мајчиног гроба, наш јунак наставља кретање прескачући са гроба на гроб до свог последњег уточишта, које доживљава као мајчину утробу. Занимљива је у овом погледу контекстуелна градација глагола кретања: кренути, ићи, вући се, тетурати се, спотицати се, прескакати. Последњи глагол не само што подразумева одсуство реалног време-простора, већ га и максимално сабија, претвара реално у иреално.

Изложена анализа структуре уметничког текста с тачке гледишта поетског и метатекстуелног хронотопа наводи на закључак да се оба хронотопа наслањају на категоријалну ситуацију локализације, у којој издвајамо субјекте С₁ и С₂С₃... Сн, предикате П₁ и П₂П₃... Пн, од којих су једни динамични (аблативни, перлативни и адлативни), а други статични, и променљиве локализаторе л₁т₁ < л₂т₂ < л₃т₃ < ...л_нт_н ⁼ л₁т₁. У основи механизма обликовања структурне целине текста делују две тенденције: тенденција ка очувању његове целине и тенденција ка разбијању те целине, својеврсна центрипеталност и центрифугалност,¹¹ чијим се противудејством постиже ефекат посебне драматичности. С тачке гледишта категоријалне ситуације локализације центрифугалност се поистовећује са адлативношћу и перлативношћу, а центрипеталност - са аблативношћу, што подразумева да хронотопи пута и растанка служе као средство разбијања целине текста и постизања ефекта динамичности, а хронотопи сусрета и гробља су усмерени на очување његове структурне целине. Анализа метатекстуелног хронотопа показује да центрифугалности служи скуп катафоричких средстава: наслов, контекстуелна градација глагола, опозиција и транспозиција глаголских времена, опозиција егзистенцијалних глагола, темпорални сложени предикати итд., а центрипеталности - анафоричке заменице, једнокомпонентне одређено-личне синтаксичке јединице, прилози опет, поново и сл.

Дакле, уметничка и језичка целовитост текста постиже се истим формалним средствима која се сагледавају на семантичком нивоу, а теорија о хронотопу као чиниоцу целовитости текста може се сматрати додирном тачком теорије поетског и језичког хронотопа у низу многих сличних с обзиром на функцоналне и структурне повезаности оба модела.

Напомене

1. A. Wierzbicka, O spojnosci semantycznei tekstu. - [U:] Prace z poetiky (poswicone VI midzynarodowemu koongresovi slawistow). Wroclaw - Warszawa - Krakow, Zaklad narodowy imienja Ossolinskich, Wydawnicatwo PAN, 1968, 61.
2. М. Бахтин, О роману, Београд, Нолит, 1989, 372.
3. Појмовно-термонолошки идеја метатекстуелног хронотопа као функционално-семантичке категорије језика разрађена је у радовима П. Пипера: Локалистическая теория падежей и функциональная грамматика русского языка как иностранного. - Русский язык за рубежом, Москва, 1986, 6, 79-83; Language in space and space in language. - (In: Yugoslav General Linguistics, Amsterdam; Johm Benjamins, 1988, 241-263; Локализација као принцип структуирања граматичких и семантичких категорија. - Зборник реферата са конференције Комисије за проучавање граматичке структуре словенских језика одржане 1989. Год. У Малој Моравки); Хронотоп текста као функционално-семантичка категорија српскохрватског језика. - Зборник МСЦ, Београд, 1990, 23-31.
4. П. Пипер, Хронотоп текста као функционално-семантичка категорија. - српскохрватског језика, 1990, 26.
5. М. Бахтин, О роману, 1989, 193.
6. П. Пипер, о.с. 29.
7. Ј. Лотман, Структура уметничког текста, Београд, Нолит, 1976, 36.
8. П. Пипер, Основе универзитетске наставе функционалне граматике, - Зборник радова. Друга конференција Живи језици, Нови Сад, Институт за стране језикс књижевности, 1991, 115.
9. М. Бахтин, О роману, 1989, 379.
10. W. Cooper, J. R. Ross, World order. [In:] Funktionalism. Chicago, 1975.
11. П. Пипер, Темпоратност и дискурсни маркери у српскохрватском језику. - Зборник реферата са конференције Комисије за проучавање граматичке структуре словенских језика одржане 1989. год. у Малој Моравки, 3.