:: Насловна
:: Аутори
:: Језик ::
Фолклор ::
Историја ::
Уметност ::
Преводи ::
O Украјини ::
 

Вероника Јармак (Кијев)

Актуелни методолошки проблеми наставе српског језика као страног за студенте почетнике у Украјини

Славистика, Београд, 5, 2001, стр. 245-255.

Проучавање српског језика у источнословенским земљама увек је имало богату традицију, међутим, ако се све до последњих деценија српски предавао само на неколико универзитета (Национални универзитет "Т. Шевченко" у Кијеву, Универзитет "И. Франко" у Лавову), данас су се ти оквири знатно проширили. Наиме, 1994. године у Кијеву је био отворен "Словенски универзитет" - приватна базична установа, где је поред осталих западнословенских и јужнословенских језика отворен и курс српског језика и књижевности: осим тога српски се проучава као други, трећи језик или факултативно још у неколико институција у Кијеву и Одеси. То су, на пример, Одески универзитет или Кијевска дипломатска академија. Према томе све наведене околности свакако утичу на општу концепцију наставе српског језика као страног у Украјини, и то пре свега за студенте почетнике.

У том контексту данас треба имати у виду најмање две ствари: с једне стране, методика наставе страних језика је доста разрађена грана, и за проучавање српског језика као страног без икакве сумње је битно све оно што важи и за проучавање било којег страног језика; с друге стране, логика сугерише да су у праву стручњаци који наглашавају да је неопходно разликовати наставу српског језика за Словене (и међу њима посебно за Источне Словене) и за остале странце[1], и да треба радити на томе.

Као што је познато, у лингвистици има више различитих методика и прилаза настави одређеног језика као страног, иако су се у најновије време, за разлику од старе теоретске усмерености наставе, формирали нови "модни трендови" који тренутно, на жалост, чак и преовлађују на многим високим школама; у њиховој основи је тенденција, по својој суштини, супротна старој тенденцији ка јако израженој теоретској усмерености наставе, а то је - дати студенту што више практичних навика.

Међутим, такав приступ је доста примитиван, он је, у ствари, више комуникативан. док би требало да буде појмовно-функционалан. Комуникативни приступ може да се користи само за студенте-нефилологе и не може да се сматра као адекватан за филологе.

Такве тенденције су само делимично позитивне, нарочито због једног момента који се тиче поменутог "модног тренда" - да се студентима I и II године који, наравно, немају довољну теоретску базу све објашњава скоро без икаквих нових граматичких појмова. Сматрам да то може да се прихвати делимично, у ствари, само као покушај да се модернизира настава за студенте нефилолошког профила, јер користећи такву методику не можемо очекивати продубљену наставу већ само површна знања и површно усвајање, што није циљ наставе српског језика за странце филологе. Иначе та тенденција је доста спорна и може се користити још и за интензивну наставу српског језика за студенте нефилологе који слушају тај курс само као факултативни или додатни.

Што се тиче наставе српског језика као страног за студенте филологе у иностранству, овде би вероватно требало тражити такозвану "златну средину". Пошто је циљ савремене наставе српског језика као страног да се стручњак филолог припреми комплексно, да постепено и систематично савлада граматику и правопис, професор треба да има у виду следеће: будући стручњак треба не само да има у својој активи довољно речи, него мора и да се свесно и свестрано припрема као филолог, зато теорија и сви научни подаци од самог почетка треба да буду у разумној мери "уплетени" у ткиво сваког практичног предавања српског језика као страног.

То су најопштије напомене које сугеришу конкретније препоруке у сваком делу савремене наставе српског језика као страног.

Овде, свакако, треба да кажемо неколико речи о језику земље и о језичкој ситуацији у инословенској средини, где се српски језик проучава као страни.

Украјински спада међу источнословенске језике и његова специфика, као и руског, и белоруског, састоји у томе што поред велике сличности са српским, пре свега на лексичком нивоу, постоји и битна разлика на нивоу фонетике и нарочито акцентуације. Артикулациона база Источних Словена у односу на артикулациону базу Јужних Словена је доста "лабава", мада истовремено украјински језик се у овом смислу сматра као "тврђи" у односу на "мекши" руски и белоруски језик, и према томе, "згоднији" за проучавање српског као страног (ова подела је, наравно, релативна и условна).

Специфичност лингвистичке ситуације у Украјини састоји у томе да је у њој, осим језика других националних мањина, веома распрострањен руски језик. Мада он није прихваћен као други државни језик, позната је чињеница да у западним и делимично северним областима Украјине функционише углавном украјински језик. Истовремено у многим централним, а нарочито источним и јужним областима Украјине (углавном се ради о великим градовима и о Криму) људи више говоре руски него украјински. Има и других нијанси: исто тако, на пример, треба имати у виду да се фонетика Украјинаца који живе у Украјини и чији је матерњи језик руски разликује од фонетике оних људи који говоре руски језик у Русији.

Према томе при проучавању српског језика као страног у Украјини постоје општи моменти, битни и за оне људе који говоре украјински језик, и за оне које говоре руски.

1. Фонетика. Све наведено ствара одређене тешкоће, као што, на пример, Украјинцима (као и Русима) у почетку није лако схватити и научити следеће:

- да испред самогласника предњег реда у српском не мора да стоји мек сугласник (Ниш, ништа, никад, тихо, Тиса и сл.).

- Студент треба да добије посебан коментар за српске гласове и скупове гласова које немају тачне паралеле у украјинском и руском језику: то су пре свега такозвано српско "средњоевропско" л, а такође други гласови - љ, њ (у различитим позицијама у речи - љуска, љубити; муљ, коњ, њихати и др.);

- Посебан коментар је неопходан такође и за опозиције сугласника џ-ђ; - ч-ћ и слично.

Врло је важно одмах објаснити студентима да је распрострањено мишљење да су сродни језици врло лаки и много слични - нетачно и погрешно, и да та сличност у почетку више смета него помаже.

Посебно је битно и пожељно за студенте да од почетка практичног курса српског језика (изван аутентичне језичке средине) често слушају оригиналне магнетофонске касете, ајош боље - и правог Србина са циљем да би се избегла језичка реадаптација која је јако тешка и иначе није пожељна.

Према томе, једна од главних тешкоћа при стварању уџбеника или током рада на теоретском курсу српског језика за Украјинце, Русе, Украјинце који говоре руским језиком (и обрнуто) - јесте одређивање узајамног односа (корелације) фонолошког и фонетског аспекта. На томе с пуним правом инсистирају многи истраживачи,[2] истовремено подвлачећи да излагање у уџбенику не треба базирати на потпуном разграничавању фонетике и фонологије; осим тога - не треба стављати посебан акценат на функционални аспекат фонолошких јединица.

Већ смо констатовали да је говорни апарат Украјинаца ипак "згоднији и повољнији" за учење српског језика као страног него говорни апарат Руса или Украјинаца којима је матерњи језик руски, пошто је он мало "тврђи" у односу на руски. Међутим изговор, на пример, сугласника н испред наредних самогласника "и", "і"'при артикулацији украјинских речи "низький" или "нічого" није сасвим исти као што је, на пример, при изговору српских речи "низак" или "ништа", пошто српски језик, за разлику од украјинског (где има "і" - "и") и руског (где томе одговара "и" - "ы") има само један звук "и", а осим тога српско н постаје много више напрегнуто него н у украјинском и нарочито у руском језику у сличном позицијама.

Ово је само једна од бројних тешкоћа и неподударности. Исто се односи и на специфичне српске сугласнике - средњоевропско "л" и "љ" који немају еквиваленте у источнословенским језицима, мада су у неким украјинским дијалектима ови или слични гласови присутни.

Једном речју, скоро сваки самогласник и нарочито сугласник (ч - ћ, џ - ђ) обавезно треба да се коментарише и о сваком сугласнику треба говорити много детаљније. У вези с тим битно је, на пример, скренути пажњу студентима и на разлику између украјинске фонеме " ч " и руске фонеме " ч " и т.д.

Овде би требало обавезно инсистирати још на једној сличности српског језика са украјинским, а наиме на фонетском принципу српског правописа (уз присуство и елемената морфолошког принципа) и на исто тако претежно фонетском принципу украјинског правописа, за разлику од руског, где имамо морфолошки принцип са елементима фонетског и историјског принципа. Зато у вези с фонетиком увек су од велике користи дијахронични или чак и дијалектолошки екскурси.

Искуство рада са студентима сугерише и још једну општу препоруку која се тиче писма. Као што је познато, Украјинци и Руси користе ћирилицу, Срби користе и ћирилицу и латиницу. Мада то ствара одређене тешкоће у почетку, ипак студенти морају истовремено савлађивати и једну и другу српску азбуку. Касније сваки од студената, наравно, користи углавном једну од две азбуке, међутим треба да зна и једну и другу, независно од тога, да ли се ради о студентима филолозима или нефилолозима.

Што се тиче ове тачке, прелиминарни закључак може бити следећи: фонетика је сигурно једна од најтежих области за Источне Словене при учењу српског језика као страног. Ово поглавље тражи велике напоре и велику концентрацију пажње и од професора и од студената. Поред акцентуације, фонетика је она "подмукла" ствар која "издаје" странце уопште а посебно Источне Словене кад говоре српски. И то није случајно јер граматика, синтакса и друго ипак може да се научи релативно лако.

У вези с фонетиком моје лично искуство и искуство многих мојих колега професора сведочи о томе да не само студенти, него и представници различитих генерација украјинске и руске дијаспоре у Југославији који деценијама живе у тој земљи не могу до краја савладати српску фонетику. Интересантна је класификација коју у вези с тим даје лингвиста Ј. Маркова. Она тврди да сличност карактера руског и српског језика ствара услове за међујезичку идентификацију, то јест мешање двају система на основи њихове сличности. "Та појава обухвата пре свега област лексике, јер је то најпогоднији ниво у смислу његове 'пропустљивости', међутим, то се исто тако односи на морфологију и синтаксу (више него при контакту несродних језика). На последњем месту... се налази фонетика: скоро сви представници прве генерације дијаспоре говоре српски и у већој или мањој мери имају руски нагласак".[3]

II. У вези с темом наше расправе ова теза може да се допуни и да се прошири јер поред фонетике акцентуација је сигурно најтежи, а истовремено и општи моменат, који може нарочито у почетку учења српског језика да збуни и Украјинца и Руса. Познато је да је природа акцента у српском и у источнословенским језицима сасвим различита и српска тонска акцентуација је за стране студенте источнословенског порекла сасвим туђа ствар.

Подсетићемо да динамичку акцентуацију (која постоји у источнословенским језицима) карактерише изразито снажан изговор акцентованих слогова, напрегнута артикулација, што условљава и знатно слабији степен артикулације неакцентованих слогова. Украјински и руски језик имају динамичку акцентуацију.

Најпунију и, вероватно, најадекватнију контрастивну карактеристику динамичке и тонске акцентуације налазимо у радовима академика А. Пеца који одређује акцентоване слогове као знатно јасније, него неакцентоване, а њихову творбу прати изразита напетост говорног апарата; уз то, артикулацију акцентованих самогласника у источнословенским језицима прати и квантитативна супериорност над неакцентованим самогласницима.

Музичку акцентуацију пак карактерише тонска висина акцентованих слогова у односу на неакцентоване. Ова се акцентуација због тога зове још и тонска. Баш такву акцентуацију има српски језик. "За разлику од језика са динамичком акцентуацијом у којима се неакцентовани слогови налазе у сенци акцентованих делова једне речи, у језицима са претежно музичком акцентуацијом врши се такав распоред снаге и фонације струје да се и некацентовани слогови артикулишу са довољним интензитетом да би могли чувати своје основне фонетске карактеристике".[4]

Из датих дефиниција произлази да је акцентуација најкомпликованији део наставе српског језика за студенте странце (у датом случају Украјинце и Русе), и то пре свега зато што је за њих српски четворо акценатски систем појава која нема паралеле ни у њиховим књижевним језицима, нити у бројним говорима (за разлику, на пример од Словенаца, Чеха или Словака у чијим језицима има више или мање сличних појава).

Корисне практичне препоруке налазимо и у теоретским радовима познатих лингвиста: Р. Кошутића, А. Потебње, А. Белића, Л. Булаховског, П. Ивића, где се даје опис природе сваког типа српског акцента.[5] Све побројано је без икакве сумње корисно, међутим за студенте који још немају довољну теоретску базу тезе ових расправа су још сигурно компликоване, зато за студенте I године најкорисније би биле, вероватно, препоруке које могу задовољити пре свега практичне критеријуме. Као најпоузданија варијанта у овом смислу може да служи "Акценатска читанка за више разреде основне школе" академика Асима Пеца, јер ту налазимо добро формулисана јасна и конкретна правила за класификацију акцената, прихватљива баш за студенте-почетнике.

а) Вероватно је за странце, па, према томе, и за Украјинце и Русе актуелно проучавање српске акцентуације на примерима најпрогресивнијих говора штокавског дијалекта који имају два силазна акцента (дуги и кратки) и два узлазна акцента (дуги и кратки). Код свих акцената се разликује тонска или музичка страна, затим јачина и трајање.

Треба добро промислити како би требало на часовима представити физиолошку страну акцената сваког типа.

Од великог значаја су исто тако својеврсне илустрације различитих типова акцената - цртежи, шеме, слике, дијаграми и слично.

И још неколико речи о споменутој књизи А. Пеца: мада је она намењена вишим разредима основне школе (тј. са српску децу), ипак у њој студенти могу наћи не само опис акцената, него и одређена правила: "У... говорима штокавског дијалекта силазни акценти, и кратки и други (курзив мој - В. Ј.), јављају се када се ради о речима домаћег порекла, искључиво на првом слогу - без обзира на то колико слогова има акцентована реч, на пример: сан, дед, птица, ватра; твој, млади, застава, представа и сл.;

б)... Што се тиче акцената узлазне интонације, они се никад не јављају на последњем слогу, па према томе ове акценте никада немају ни једносложне речи: вода; капетан; развеселити; рука; предавати; загонетати итд."[6]

в)... Исто тако треба објаснити студентима да сви говори, мада не у подједнакој мери, имају дужину иза акцентованих слогова: воде; заповеда; изговара.

Из тога се може извући закључак да су силазни акценти везани за први слог, а узлазни акценти не могу се појављивати на последњем слогу акцентоване речи.

Посебне тачке у току курса српске акцентуације за стране студенте-филологе биле би и ове:

- ненаглашене дужине;
- преношење акцената на проклитике;
- акценатски дублети;
- акценти као носиоци разлике у значењу;
- акценат сложеница;
- акценат у речима страног порекла итд.

Пошто курс акцентологије треба да буде конципиран као компаративни, у аудитивној методи веома важну улогу има исто тако илустративна страна акцентолошких предавања и у вези с тим компаративни аспект - стално поређење са украјинским и руским језиком, а нарочито с речима које гласе исто у српском, украјинском и руском језику.

Овде се могу направити и упоредне табеле "класичних", најфреквентнијих грешака за сваког студента. Оне се после могу убацити у компјутер и даље користити, јер из таквих табела се нарочито добро види које грешке је раније правио стутент, које грешке он прави сада и на чему треба највише радити.

Дакле, богата лексичка и акценатска грађа источно и јужнословенских језика сведочи о томе да су фонетика и акцентуација две најтеже области у настави српског језика као страног, чак и за Украјинце и Русе. То произлази из особина артикулационе базе Источних и Јужних Словена, из особина природе источнословенске и јужно словенске акцентуације; не смемо да заобиђемо овде ни лингвистичку ситуацију у земљама о којима се ради.

III. Није случајно да једно од најглавнијих поглавља наставе сродних језика уопште, а посебно словенских језика различитих група јесте лексикологија, то јест део науке о језику који се бави проучавањем речи. Пошто је објекат ове гране лингвистичке науке заиста безграничан, покушаћемо у оквирима овог кратког чланка да скренемо пажњу на неке посебне фрагменте целог низа проблема везаних за међу језичку интерференцију. Реч је о међу језичким хомонимима или, како се они још зову, "лажним пријатељима преводиоца", то јест о великом корпусу лексема које у сродним језицима гласе исто или скоро исто, али имају различито значење.

Проблемима међујезичке хомономије посвећена је огромна научна литература, но, пошто нас ту интересује чисто утилитарна, примењена компонента овог проблема, треба да се вратимо тези о томе да доста велика сличност јужнословенских и источнословенских језика у области лексике на почетку наставе српског језика за стране студенте више смета, него што помаже. С друге стране, међу језички хомоними чине лексичку групу која увек привлачи пажњу студената и у усменој комуникацији, и у текстовима.

Студенти увек емотивно реагују на таке лексеме, нарочито кад је фонетска слика речи идентична, а значење сличних лексема у њиховим матерњим језицима се много или апсолутно разликује. Често баш захваљујући проучавању таквих лексичких јединица настава постаје жива и емотивна, а уједно се побољшава атмосфера, односно контакт професора са студентима, и зато он обавезно треба да искористи сва умећа. С обзиром на то да међу језички хомоними постоје у свим групама словенских језика, неки моменти општег карактера или неке методолошке доминанте могу да буду корисне за наставнике било којег словенског језика као страног. Према томе за студенте почетнике од велике користи могу бити упоредне табеле најфреквентнијих међу језичких хомонима.

б) Посебно су важне за студенте почетнике и неке интересантне особине српске хомонимије, наиме чињеница да се редови синонима у српском језику (као и у другим словенским језицима) често формирају захваљујући и домаћим речима, и речима страног порекла које понекад имају само ситне разлике у значењу, а понекад те нијансе постају битније (јако важну улогу при томе често имају турцизми, и то може да се сматра за карактеристичну црту баш српске хомонимије).

А) Табела фонетски скоро идентичних најфреквентнијих међу језичких хомонима у српском, украјинском и руском језику

Основна значење у српском језику

Основна значење у украјинском језику

Основна значење у руском језику

1. Бранити (глагол) (1.штитити; 2. заступати пред судом)

Боронити (дієслово) 1) розпакувати бороною; 2) захищати (друго значење)

боронить (глагол)- 1) разрыхлять бороною (значење се подудара делимично)

2. Буква (именица) (1. велико планинско листопадно дрво; 2. бадањ)

буква (іменник) 1) літера (друго значење)

буква (имя существительное) - 1) знак азбуки (друго значење)

3. Верити (глагол)1) уговарати брак с неким

вірити (дієслово) 1) приймати на віру (друго значење)

верить (глагол) -1) принимать на веру (друго значење)

4. Враг(именица) 1) натприродно биће које према веровањима живи у паклу

ворог (іменник) (протилежне до „друг") (друго значење)

враг (имя существительное) - 1) тот, кто находится в состоянии вражды с кем-либо; неприятель (друго значење)

5. Вредан (придев) 1) који свесно и с љубављу ради; 2) који вреди, има цену

вредний (прикметник)- що приносить шкоду; небезпечний (друго значење)

вредный (имя прилагательное) -причиняющий вред, опасный (друго значење)

6. Дуга (1) - (именица) 1) разнобојна лучна трака преко неба; Дуга (2) - (именица) 2) узана бочна даска на бурету

дуга (іменник) - 1) те саме, що и в російській мові; 2) те саме, що і в російській мові (друго значење}

дуга (имя существительное) - 1) принадлежность упряжки в виде изогнутого ствола дерева...; 2) часть окружности круга или другой кривой линии (друго значење)

7. Ђаво (именица) - по религији и народном веровању зао дух

диявол (іменник) - 1) у релігійно-містичних уявленнях; злий дух чорт, нечиста сила (исто значење)

дьявол (имя существительное)- 1) в религиозно-мистических представлениях: злой дух, черт (исто значење)

8. Живот (именица)-1)облик постојања људи„ животиња и биљака који се огледа у размени материје (метаболизму) и сл.; 2) ток постојања телесног и духовног живог бића; 3) стање и делање човека док је жив; 4) начин живљења итд.

живіт (іменник) - 1) частина тіла, в якій розташовані органи травлення; 2) шлунок кишечник (розм.) (друго значење)

живот (имя существительное) -
1) часть тела, в которой расположены органы пищеварения; 2) желудок, кишечник (разг.);
3) жизнь (устар.) (друго значење)

9. Љубити (глагол) - 1) додиривати уснама у знак љубави, пријатељства или поштовања: 2) песн. волети

любити (дієслово) - 1) відчувати любов до когось; 2) мати схильність до чогось: 3) бути задоволеним чимось (значење се подудара делимично)

любить (глагол) -1) испытывать любовь к кому-либо; 2) иметь склонность, пристрастие к чему-либо; 3) быть довольным чем-либо; нуждаться в каких-либо условиях (значење се подудара делимично)

10. Магазинн (именица)- 1. магацин; 2. велика трговачка продавница`

магазин (1) - (іменник) - приміщення для торгівлі чимось; 2) склад для зберігання чого- небудь: магазин (2) - коробка або трубка в апараті, пристрій для закладання патронів до зброї (значење се подудара делимично)

Магазинн (1) (имя- существительное) -1) помещение для торговли чем либо; 2) склад для хранения чеголибо; магазин (2) - коробка или трубка в аппарате (значење се подудара делимично)

11. Пријатељ (именица) - 1) који је с неким везан узајамним поверењем; 2) (нечега) онај који воли нешто, који се стара о нечему; 3)сродник по браку.

приятель (іменник) - близький
знайомий, с яким перебувають у дружніх стосунках (значење се подудара делимично)

приятель (имя существительное) - близкий знакомый, с которым состоят в дружеских отношениях (значење се подудара делимично)

12. Суша (именица) - дуготрајно време без кише.

суша (іменник) - земля; поняття протилежне водному просторові (друго значење)

суша (имя существительное) -
земля в противоположность морю, водному пространству. (друго значење)

Б) Табела најфреквентијих међујезичких хомонима у српском, украјинском и руском језику (лексеме које су по сличном фонетском виду присутне само у неким од трију сродних језика).

Основно значење у српском језику

Основно значење у украјинском језику

Основно значење у руском језику

1) Бања (именица)- 1) лечилиште на извору минералне воде:2) јавно купалиште с топлом водом - хамам

Баня (іменник) - те саме значення, що і в російській мові (значење се подудара делимично)

Баня (имя существительное) - специальное помещение, где моются и парятся (значење се подудара делимично)

2) Врач (именица) - 1) гатар, онај који погађа прошлост и будућност; 2) чаробњак, маг.; 3) човек који лечи бајањем

Такве речи у украјинском језику нема

Врач (имя существительное) - лицо с высшим медицинским образованием, лечащее больных (друго значење)

3) Кућа (именица) - 1) зграда за становање; 2)породица:3) трговачка установа, фирма; 4) вар. в. кухиња.

Такве речи у украјинском језику нема; има слична реч купа која има исто значење што и реч куча у руском језику

Куча (имя существительное) - 1) скопление чего-либо сыпучего; 2) нагромождение, множество чего-нибудь (друго значење)

4) Лекар (именица) - онај који лечи, синоними доктор, медик, лијечник

Лікар (іменник) - те саме значення, що і н російській мові (значење се подудара са значењем у српском језику)

Лекарь (имя существительное) -
устар. - врач (значење се подудара са значењем у српском језику)

5) Пушка (именица)- 1. ручно оружје с једном или с две дугачке или кратке цеви; 2) фиг. човек који носи пушку.

Такає речи у украјинском језику нема; у значењу руске речи пушка употребљава се реч гармата

Пушка (1) (имя существнтельное) Артиллерийское длинноствольное орудие: Пушка (2) имя существительное - вранье, ложь (перен.) (значење се подудара делимично)

6) Шиш! (узвик) - за терање кокошију; иш!

Такве речи у украјинском језику
нема; у значењу руске речи шиш
употребљава се реч дуля

Шиш (имя существительное) - (разг.) - кукиш (друго значење)

7) Жир (именица) - збир. плод свих врста храста; синоним
желуд.

Жир (іменник) - те саме
значення, що і в російській мові
(друга значење)

Жир (имя существительное) - не
растворимое в воде маслянистое
существо, содержащееся в
растительных и животных
тканях (друго значење)

Понекад студентима треба понудити и овакве вежбе:

- дати им неку реч и замолити их да они наставе ред синонима, а после проанализирати порекло искоришћених речи. Понекад такве или сличне вежбе дају могућност стварања читавог низа блиских по значењу речи домаћег и страног порекла, на пример:

- бележница - џепна књижица - подсетник за ситне прибелешке - нотес (лат.);
- вага - теразије (тур.);
- водоскок - водомет - извор - фонтана (итал.) - шедрван (тур.);
- господар - газда (мађ.) - домаћин - власник - сопственик;
- добро - прекрасно - сјајно - фино (тал.) - перфектно (нем., из лат.) луксузно (нем., из лат.);
- ђаво (грч.) - враг, сотона, хроми даба, нечастиви;
- зачин - додатак јелима - мирођија (грч.);
- јадник - несрећник - сиромах;
- јунак - херој (грч.);
- козметика (грч.) - шминка (нем.);
- крвник - главосек - џелат (тур.);
- кројач - терзија (тур.) - шнајдер (нем.);
- љубавник - драган - милосник - лола - швалер (фр.) - ашик (тур.) женскарош;
- наравно - свакако - дакако - сигурно (тал.) итд.
- ножице - шкаре (нем.) - маказе (тур.);
- шетња - шпацир (или шпанцир) (нем.).

Радећи на таквим својеврсним низовима корисно је скренути пажњу студентима да се понекад посуђеница употребљава чешће него домаћа реч.[7]

Такве или сличне вежбе су корисне још и зато што оне проширују фонд лексема којима оперише студент и усмерене су на то да студент употребљава те речи у низу синонима скоро аутоматски.

Исто се односи и на вежбе са антонимима.

Један специфични корпус речи које ћемо овде само успут споменути чине позајмљенице у српском, украјинском и руском језику, а у вези с тиме је, наравно, и компаративни аспекат у смислу адаптације позајмљених речи у словенским језицима, што је важно за стране студенте. Као што је познато, у вези са развојем науке, технике, различитих грана културног и политичког живота и међународних контаката речи страног порекла се у модерним jезицима све више актуализују и заузимају све већи сегмент језичког пространства.

За студенте I године најнеопходнији је коментар који се односи баш на фонолошке и морфолошке адаптације страних речи. Овде би ваљало говорити, пре свега, о огромном заједничком масиву позајмљеница-интернационализама из различитих области, грчког и латинског порекла, позајмљеница из германских и романских језика итд. у свим нашим словенским језицима, затим - о специфичним цртама етимолошке лепезе позајмљеница у јужнословенским и источнословенским језицима (место турцизама или, на пример, мађаризама као посебних група у оквирима лексичког богатства српског језика) и, најзад - о карактеристичним цртама живота и прилагођавања речи страног порекла особинама српског језика.

Посебна група позајмљеница, у вези с којом је нарочито важан компаративни аспекат са источнословенским језицима у наставној пракси за студенте I године, су именице типа резиме, метро, ауто, атеље итд. (оне су и фонетски врло сличне у нашим језицима) које у украјинском и руском језику остају непроменљиве, а у српском функционишу према законима овог језика, тј. имају деклинацију: метро-а, резиме-а, аута, атеље-а. У савременом украјинском језику, вероватно, исто тако постоји слична тенденција: ако је за руски језик норма - нет пальто, этому пальто, с этим пальто, на (об, в) пальто, - у украјинском се каже у пальті, на пальті и т.д. Тренутно је то једина таква именица у украјинском језику, међутим колико је витална и озбиљна татенденција може да покаже једино језичка пракса.

Горепоменути компаративни аспект за студенте II године би могао да се продуби на рачун анализе чисто творбеног аспекта позајмљенице-интернационализма, наиме, разлике између украјинског, руског и српског језика у оформљењу финалног сегмента код именица страног порекла. С обзиром на то да је дериватологија у славистици у данашње време, захваљујући многим фундаменталним теоретским радовима, стекла статус посебног језичког нивоа,[8] професор би морао да упозна студенте и са неким специфичним творбеним моделима српског језика.

Пре свега за студенте у том смислу интересантна је група речи које се често употребљавају: а то су именице са значењем припадности професији. Српским изведеницама на -ичар (математичар, теоретичар, комичар, сатиричар, техничар итд.) у украјинском најчешће одговарају изведенице на -ик, -ш (математик, теоретик, комік, сатирик, технік) у руском - углавном на -ик (математик, теоретик, комик, сатирик, техник). Док именицама страног порекла са сложеним суфиксом -алац (феудалац, професионалац, неутралац) одговарају руске именице на -ал (феодал, профессіонал, нейтрал), а у украјинском језику исто тако именице на -ал (феодал, професшнал, неитрад) итд. Има, међутим, и компликованијих случајева, наиме, случајева неподударности које такође треба посебно анализирати.

Као што видимо, савремена настава српског језика за студенте-почетнике (Источне Словене) има низ својих специфичности, од којих смо неке већ споменули. Наравно, оквири чланка не дозвољавају говорити о томе детаљније, али на читавом дугом путу који се прелази при савладавању језика ваља увек изналазити нове, свеже подстицаје.

Фусноте

  1. Б. Станкович, Состояние и перспективы изучения славянских языков в инославянской среде. Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини. - Београд, 1998. стр. 7-12.
  2. На пример, А. Терзић, О концепции учебника фонетики русского языка для сербов // Состояние и перспективы сопоставительных исследований русского и других языков. V Международный симпозиум. Доклады. Белград 2000, стр. 116-123.
  3. Е. Б. Маркова. Речь русской диаспоры в Югославии в свете теории языковых контактов // Состояние и перспективы сопостал.вительных исследовании русского и других языков (V Международный симпозиум. Доклады). Белград, 2000, стр. 87-88.
  4. А. Пецо. Основы акцентологије српскохрватског језика. - Београд, 1991, стр. 17.
  5. На пример: а. А. Потебня, Ударение. - К., Наукова думка, 1973, стр. 133; Л. А. Булаховський.Вибрані праці в п'яти томах. Т. 5, К., Наукова думка, 1983, стр. 343-424.
  6. А. Пецо. Акценатска читанка за више разреде основне школе. - Београд, Научна књига, 1973, стр. 11-19.
  7. Исп. Данко Шипка. Основи лексикологије и сродних дисциплина. - Нови Сад, Матица Српска, 1998, 245 стр.
  8. Детаљније о томе у књизи: Б. Терзић. Руско-српске језичке паралеле. - Београд, 1999, стр. 129-134.
 

Projekat Rastko
Projekat Rastko Budimpesta Sentandreja
Projekat Rastko - Rumunija
Projekat Rastko - Boka
Projekat Rastko Gracanica Pec
Projekat Rastko Cetinje
Projekat Rastko Luzica
Projekat Rastko Skadar
Projekat Rastko Bugarska
Projekat Rastko Banja Luka

 

 

 

 

// Аутори / Језик / Фолклор / Историја / Уметност / Преводи / O Украјини //
[ Пројекат Растко - Кијев- Лавов| Контакт | Пројекат Растко - Београд ]
©1997-2006. Пројекат Растко и носиоци појединачних ауторских права.