Румунске
народне
бајке

Избор и превод с румунског:
Мирко Цветков

Београд

1974

Латинична верзија

Садржај

• Питика
• Јон Милеа
• Чаробна крава
• Нежељени наследник
• Пепељуш Петру
• Тодераш и царева кћи
• Фурга - Мурга
• Врач погађач
• Наход Јон
• Дафир, Афир и царевна Киралина
• Златокоси лепи младић
• Младост без старости и живот без смрти
• Дванаест царевих кћери и зачарани двор
• Илеана Симзиана
• Мирко Цветков: Поговор књизи "Румунске народне бајке"

Питика

Питик, Питика значи на румунском мален сасвим мален, мајушан; кепец

Био некад, у старо време, неки човек па имао јединца сина, дечака, који се звао Питика.*

Питика је био тако мален да чисто не поверујеш како је и он људски створ: стасом не виши од пола педља, то јест ништа већи но велики прст.

Човеку је било криво што му син није нарастао, но шта је могао.

Једнога дана пође човек с плугом на њиву да узоре земљиште за сетву пшенице. Поведе са собом и Питику. Узорао је колико је узорао, док одједном поче да пљушти киша.

Човек одјарми волове и пусти их да пасу, а сам се подвуче под кола, док се Питика, у страху од страшне кише, сакри под један лист и сеђаше ћутећи. Али се случајно догоди да један во, пасући, прође управо поред њега, захвати језиком лист под којим је био Питика и прогута лист заједно са Питиком.

Кад је киша престала да пада, отац поче тражити сина; тражио га је и овамо и онамо, али узалуд, нигде да га нађе. Дође цело село да га тражи; тражили га испод сваког листа, у свакој бразди, али Питике нема и нема, као да га је земља прогутала.

Жао било човеку, јер је само тог сина имао; мален - мален, али је његов син, а он се ипак надао да ће можда, можда дати бог да порасте.

Док га је тако тражио, зачу одједном глас који као да допираше издалека:

- Оче, убиј вола ако хоћеш да још видиш свога сина у животу!

Човек је чуо ове речи, али је мислио да то ђаво хоће да му се наруга, и тако не уби вола.

Једнога дана изведе вола из стаје и остави га да пасе у башти дуж куће. Во је пасао и пасао.

Кад Питика виде да му у воловском трбуху неће више остати места за шетњу, озлоједи се и од једа не знађаше шта да ради. Онда стеже бич - да, заборавих вам рећи да је имао уза се бич кад га је во прогутао - и стаде ударати бичем десно и лево. Вола спопадоше болови, престаде да пасе, оде и стаде уз кућни зид. Питика зачу очев глас у дворишту и поче опет, што је јаче могао, викати оцу да убије вола.

Човек беше у недоумици шта да чини. Било му жао да убије вола, јер један во није мала ствар у кући сиромашна човека. А да га не убије, жао му било Питике, јер макар да је био онако мајушан, био је његов син и срце га је болело за њим; а бојао се и греха што би га навукао на себе кад би оставио сина да умре као пас.

Тако се одлучи да убије вола. Позва неке људе те убију, одеру и разуде вола. Дроб даде једној жени да оде до реке и тамо испере. Док је она у реци испирала црева, Питика одједном искочи из бурага, узвикнувши весело:

- Ура! Ево ме опет, на свету!

Кад жена зачу Питикин узвик и кад га угледа, помисли да се појавио сам нечастиви, остави све и побеже главом без обзира.

У истом часу шуњао се онуда један вук и кад смотри црева и шкембе, притрча и сместа прогута дроб заједно с Питиком.

Питика је сав киптео од љутње што се, тек изишавши из утробе вола, нашао у утроби курјака.

"О господе, какву ли корист има отац од тога што вола уби, а мене не доби?" рече сам себи.

И огорчен, као што је био, стаде викати у сав глас:

- Хеј, пастири! Пазите на стадо, ево курјака!

Вук је био начисто с тим да вика потиче из његове утробе, па мислећи да је то у њему сам ђаво, а не шта друго, поче бежати кроз шуму, и бежао је тако као да му за репом букти ватра, све док се не сусрете с медведом.

- Куда то хиташ, вуче, рођаче? - запита га медвед.

- Не хитам никуд, него се у мене увукао ђаво и не знам како да се избавим од њега.

- Не бој се, вуче! Хајде са мном до тета-лије, велике врачаре; она ће те свакако избавити.

Вук пође с медведом, па су ишли кроз шуму све до врачаре лисице. Нађоше је код куће, јер није могла никуда да излази пошто је била ћорава. У три ноге била је ћопава, а од четврте ноге пола јој било одломљено.

Кад уђоше, лисица их понуди да седну и запита шта желе. Вук јој исприча своју невољу, увукао се, вели, ђаво у њега.

- Тако шта нисам досад доживела! - каже лисица и настави: - Деде, зини, да видим!

Вук зину, а лисица повика:

- Слушај ти, нечастиви ђаволе, напоље из вукове утробе! Ко ли ми те то натента да се увлачиш тамо где ти није место?

Вук је био окренут према сунцу те му у разјапљену чељуст уђе светлост. Питика угледа дан, изиђе до вукове гуше, до корена језика, попе се и узјаха на језик, па рече:

- А ко сте ви да ми наређујете тако шта? Овде сам ја господар и чиним што ме је воља. Али да не бисте мислили да сам опак човек, ево изаћи ћу, ако ме вук буде однео до куће лопова у шуми, с тим да иде донде овако разјапљене чељусти.

Вук пристаде да иде тако, те пође, а с њим и медвед.

Седећи на вукову језику као у седлу, гледао је Питика на све стране док не стигоше близу куће лопова, а тамо искочи из вукове губице. Вук и медвед изразише му своју захвалност и рекоше да само звизне ако му кадгод њихова помоћ устреба, а они ће одмах доћи и помоћи му. Потом вук и медвед оду.

Весело је ишао Питика кроз шуму, корачајући тихо као миш, ка лоповима који су управо вечерали, на зеленој трави, крај велике ватре.

Пошто га лопови нису могли видети, прво, што је био мален, а друго, што се крај ватре није у мрклој ноћи видело далеко - приђе им сасвим близу, попе се по сари и завуче у чизму харамбаше лопова, те оданде слушаше њихов разговор.

Лопови су се баш договарали како да те ноћи украду цареву кћер, јер се причало да је царева кћи особито лепа, а харамбаша био млад и стасао за женидбу.

Питика је све чуо, али је ћутао, па и сам смишљао нешто у својој малој глави.

О поноћи лопови пођоше и доспеше до цареве куће, отворише тамо сва врата, јер су имали кључеве од сваке руке, и уђоше а да их нико није приметио. Царева кћи је спавала сама самцата. Лопови хтедоше да је свежу и понесу са собом, но у том часу изиђе Питика из харамбашине чизме, где се био сакрио, и викну пискавим гласом:

- Да се нисте такли девојке, иначе ћу вас све побити!

Чувши то, лопови се уплашише и појурише из девојчине собе. Питика, међутим, скиде прстен с девојчина прста, оде брзо у цареву собу, попе му се на кревет, ухвати цара обема рукама за браду, поче да га дрма и повиче:

- Забога, царе, устај, јер ево дођоше лопови да те покраду!

На то цар скочи брзо из кревета, зазвони на узбуну, сви стражари и чувари пођипаше, похваташе лопове и све их побише, ниједан не остаде жив.

Ујутру потражи цар свога доброчинитеља да му захвали, али га нигде не нађе, јер се Питика био сакрио на једно место одакле је боље могао да види лепу цареву кћер.

Цар се закуне пред много људи да ће спасиоцу свога дома, кад га буде нашао, уступити царски престо и дати му кћер за жену.

То је Питики и требало. Изиђе из куће, зазвижди, вук и медвед дођу преда њ, и он им рече:

- Ти ћеш, вуче, поћи са мном до лопова у шуми, а ти, медведе, пођи напред и прибави кола да однесем њихово благо.

Медвед одмах пође, Питика се, пак, попе вуку на леђа, узјаха га, па ђи-ђи! - напред ка кући лопова. Кад стигоше тамо, видеше кола натоварена златом и сребром и шест медведа упрегнутих у кола. Онда крену с товаром кроз шуму пут Питикине куће, да његовим родитељима однесу благо лопова.

О подне доспеше на неко високо брдо и тамо, поред једне стрме стене која се уздизаше као зид, засташе да се одморе. Питика је био јако ожеднео те узе да тражи неки извор, али узалуд. Онда погледа ону велику стену и рече:

И гле чуда над чудима: из стене поче шикљати вода као из каква шмрка!

Питика стаде жудно да пије, но гле опет једно чудо: са сваким гутљајем те воде растао је све више и постајао све већи, а кад је угасио жеђ, био је висок, крупан и кошчат младић, леп да га прогуташ у кашици воде, само кад би сад могао!

С водом које се Питика напио било је овако: извор је био чаробан, а вода из извора чудотворна. Сваке девете године, и само једанпут, шикнула би вода из тог извора, текла од подне један час, а онда стала. И ономе ко би се нашао тамо у томе часу и напио воде из тог извора испунила би се једна његова жеља, било каква да је.

Питика је, пак, имао срећу да буде први који се напио те воде, а његова највећа жеља била је да буде и он одрастао и велик као други људи, а не кепец као дотад.

Сад му је жеља била испуњена: био је велик и снажан, права момчина.

Тако потера медведе да крену с товаром, узвикнувши:

Кад је стигао кући и казао се родитељима, они спрва не хтедоше веровати да је он Питика, њихов син. Али видећи благо што га донесе, повероваше, јер где би какав туђинац обдарио толиком имовином њих, јадне, сиромашне људе.

Онда Питика отпусти медведе и вука да иду куд хоће.

После неког времена рече мајци:

- Мати, дошло је време да се оженим. Иди цару и испроси за мене његову кћер.

- Ћути, сине - каже му на то мајка - не говори тако шта! Како ти само паде на памет да тражиш за жену баш цареву кћер? Него хајде да узмемо теби невесту а нама снаху, девојку према нашем стању. Не пењимо се сувише високо, јер што с вишег паднеш тим се већма угруваш.

- Знај, мати, да нећу никоју другу девојку, него управо цареву кћер, јер сам је видео и драга ми је толико да се топим од жудње за њом.

- Лепо, лепо, сине, добро је што ти је она драга, али да ли си ти њој драг? Знаш како се оно у песми каже:

- Не, мајко, неће она тако рећи, јер ја сада нисам Питика какав сам пре био, него се сматрам човеком достојним да постанем царев зет. Само ти пођи и запроси му кћер за мене!

Тако Питикина мајка оде у двор, у просидбу цареве кћери. Цар јој рече:

- Е, женска главо, не могу ти дати кћер за твога сина, јер сам се заклео да ћу је удати за човека који ми је спасао од лопова и њу и моју имовину.

Врати се Питикина мајка кући и каже сину шта јој је цар рекао.

Не премишљајући много, Питика, који је горео од чежње за царевом кћерком, обуче најлепше одело и оде у царски двор.

Тамо рече цару:

- Узвишени царе, ја сам тај који ти је тресао браду кад су ти лопови били у кући и дошао сам да ми даш кћер за жену, јер тако си тада обећао: да ћеш је дати томе човеку кад сазнаш ко је он.

- Заиста сам - рече цар - тада тако обећао и заклео се да ћу је дати, и даћу је, јер царска се не пориче. Но по чему ти могу веровати да си ти тај? На голе речи и хвалисање не могу да ти верујем, јер данас се свет покварио и многима су пуна уста лажи. Покажи ми штогод као доказ, па да ти верујем.

На то Питика извади из џепа прстен који је тада скинуо царевој кћери с прста, показа га цару и његовој кћери, која одмах познаде свој прстен, те се уверише да је пред њима заиста њихов спасилац.

Тада цар пољуби Питику у чело и рече му:

- Ти си мој зет!

А она, царева кћи, била се заљубила у Питику чим га је видела.

Онда се тамо приреди велики, велики сватовски пир, који трајаше непрекидно седам дана и седам ноћи. Цар даде зету пола царевине, а после смрти остави му престо и целу државу.

Тако је Питика постао цар.

---

Јон Милеа

Три човека пошла једног летњег дана у косидбу сена. Од тешка рада на припеци добро се ознојили, и кад су у подне сели у хлад једног дрвета да се заложе мршавим ручком и мало предахну, један рече:

- Ех, кад би се десило да код куће нађем пуну пећку колача.

- Моја жеља је много већа - рече други. - Ја бих желео да код куће нађем саме дукате, пуну собу дуката, свуда око мене, где год станем и седнем, толико да будем у недоумици куд ћу и шта ћу с толиким дукатима!

- А ја бих хтео - рече трећи - да имам и код куће затечем хиљаду синова, хиљаду и једног повише!

И гле! Свој тројици испунише се жеље.

Први нађе код куће пуну пећку колача.

Други нађе пуну собу дуката: на столу и под столом, на клупама и под клупама, на кревету и под креветом, и свугде где год је у соби крочио - шта да вам много причам, човек није просто знао ни где да седне ни где на легне - свуда су били сами дукати.

Кад трећи дође кући, а тамо... мајко мила!... хиљаду синова и један повише, и ни један мање! На коју страну да се окрене? Није то шала, кажем вам! Било је међу њима малишана злата вредних. А онда - хиљаду и један! Овде се драо један, тамо други, овде се двојица тукла, тамо двојица певала, одонуд двојица врискала. Било је као на вашару. Да сте се тамо десили, мислили бисте да сте доспели у лудницу.

Видевши овај метеж, отац се пренерази, окрете се и побеже од куће, па се чак ниједанпут не осврте за собом.

Тако му жена остаде сама са децом, а није, богме, мала ствар за једну мајку отхранити без оца и однеговати хиљаду синова. Хиљаду и једног! Питаћете како је то могла? Да, човек се каткад заиста зачуди кад види и чује шта је све мајка кадра да учини.

*

Деца су расла. И мада су често и гладовала, а каткад и зебла, ниједно није умрло од глади нити се смрзло. Сва су се развила у ваљане и красне дечаке, а кад су дечаци одрасли толико да су и сами могли да се прихвате посла, требало је видети како су текле ствари у дому.

Најмлађи међу свима звао се Јон Милеа. Он је био паметнији, разборитији и досетљивији од све хиљаде осталих и међу свом браћом имао најбистрију главу.

Једнога дана упита Јон Милеа мајку:

- Кажи нам, мати, зар ми немамо оца као друга деца и дечаци? Ми увек видимо само тебе - ти си нам мајка, то знамо - а ко је наш отац, где је он и како изгледа, о томе нам никад нико није ништа рекао.

Мајка на то уздахну.

- Да, чедо моје - одговори му - ваш је отац побегао од куће док сте још били мали. Због вас је отишао у свет; њему вас је било премного и није могао да издржи вашу дерњаву.

- А куд је отишао?

- То вам не знам рећи. Ја сам само видела како је отишао у велику шуму и нестао.

Тада дечаци пођоше да траже оца.

Нису, међутим, морали ићи далеко, нит им је за трагање требало много времена, јер он се налазио у шуми сакривен у једној пећини и живео је од корења и биља као какав испосник. А кад хиљаду момчића и к томе још један узму да претражују шуму, наћи ће оног кога траже, па макар се тај завукао у мишју рупу.

И тако нађу оца у пећини. Он је већ био сасвим подивљао, одавно на њему није било никакве одеће и сав је био орутавио, а чинило се да је већ упола и шенуо памећу.

Они га доведу кући, жена га позна и чинила му је сва добра којих је тако задуго био лишен. Сад је опет имао кров над главом и топла јела, одело да се обуче и да опет спава у постељи, те је полако долазио к себи.

Младићи му нису давали да ради ниједан тежи посао, његово је било само то да им сваког дана довезе колима у поље ручак што им га је мајка скувала.

Тако су младићи живели од рада својих руку и расли; напослетку је дошло време кад су сви хтели да се жене. Али оженити одједанпут хиљаду и једног момка није, богме, проста ствар. Где да им нађеш толико девојака - хиљаду и једну? Мораш обилазити и обилазити земљу док их толико нађеш заједно.

Једнога дана рекоше младићи оцу:

- Време нам је, оче, да се оженимо. Пођи у свет и потражи невесту сваком од нас. Тражи док год их не нађеш.

- О, синови, а где да нађем толико девојака? - запита их отац у највећој недоумици.

- То је твоја ствар! - одговорише му синови.

Жена испече лепу проју, спреми је мужу у торбу и он пође од куће. Крене пут југа. Ишао је и ишао три дуга дана, али не нађе оно што је тражио. А у кога, забога, и да нађе толико кћери удавача?

Човек се врати кући. Но кад му синови чуше да се враћа несвршена посла, не дадоше му ни преко кућна прага прећи.

- Тражи и даље - рекоше му - тражи док год их не будеш нашао!

Јадан отац окрете се и пође сада пут запада. Ишао је путевима и стазама, ишао три дуга дана и опет узалуд. Поново се вратио кући, но синови му ни тада не дадоше мира. Може рекоше, ићи куд хоће, али да се не враћа кући несвршена посла.

Онда пође пут севера, али ни на тој страни не нађе ништа.

Шта да ради? Мука је то лутати тако по свету узаман.

Још једном испече жена лепу, велику проју и он по четврти пут пође да тражи синовима невесте. С палицом у руци а торбом о рамену, опет је ишао путевима и стазама, ишао без одмора и дању и ноћу, распитивао се свуда о девојкама удавачама, али не доби нигде жељени одговор.

Но једног јутра, у недељу, дође близу некаква села и угледа у пољу једног попа како оре; у плуг је био упрегао једног петла и два патка.

- Добро јутро, пречасни оче! - рече човек. - Но како то да си се данас, уместо да служиш у цркви јутрење, дао на орање?

- Ах, синко, одговори поп - шта да радим! Ја сам ти један бедан човек. Мојој муци нема равне, и ако само на час застанем да предахнем, оде ми време које после не могу више накнадити. Јер мене је бог обдарио с хиљаду кћери, хиљаду и још једном повише! Па девојкама треба и хлеба и хаљина, и ово и оно. А и кад бих хтео да недељом не радим, како бих онда ухватио крај с крајем? А нарочито сад, кад су ми све кћери стасале за удају?

На то оцу хиљаду синова и једног преко хиљаде заигра срце у грудима.

- Да бог да, пречасни оче и драги пријатељу, да дуго поживиш! - узвикну радосно. - Тебе управо и тражим! Знај да ја имам исто толико синова и већ су ми, ево, пробиле власи кроз шубару откако се ломим путујући и путујући, данима и ноћима, све тражећи невесту сваком од њих. Судба нам је досудила да се састанемо. Сад је мојем лутању по свету крај!

- Хвала ти, драги пријатељу, на доброј речи! - одговори му поп.

И онда се очас споразумеше да им се деца узму и да свака девојка добије свог момка, а сваки момак своју девојку, пошто их је управо подједнако на броју.

Тако се два оца ослободише свих брига и договорише да момци дођу по девојке и одведу их.

Кад се човек опет вратио кући, опази Јон Милеу већ издалека да им отац овог пута није узалуд ходао по свету.

Онда приђоше свим потребним припремама за одлазак по девојке. А кад је дошао дан да се крене, Јон Милеа рече:

- Ти, оче, пођи с браћом и доведи ми моју невесту, а ја ћу остати код куће да спремим све што треба за свадбу. Само их немој водити заобилазним путем, којим си ишао тамо и којим си се вратио, него удари најкраћим путем, који води кроз Бакарну шуму. Али морате пазити да кроз ту шуму пролазите без вике и буке, а највише на то да у њој не откинете ни једну једину гранчицу, јер то не би за вас било добро.

Браћа се с тим предлогом сложише и онда с оцем кренуше на пут. Сви су се својски старали да се не огреше о добре поуке свога најмлађег брата: кроз Бакарну шуму прођоше ћутећи и не откинуше са дрвећа ни једну једину гранчицу.

Тако приспеше својим невестама здрави и чили. Дочекали су их с радошћу, лепо почастили и угостили и сваком момку привели његову девојку: "Ова је твоја, а ова твоја!" Најмлађа је намењена Јону Милеу, који ју је чекао код куће.

Онда сваки момак узе своју девојку за руку и весела дружина крену пут завичаја женика.

То је био невиђен призор: хиљаду младожења с хиљаду невеста - девојке у својим најлепшим хаљинама и красно отканим шареним кецељама, с врпцама и цвећем у коси - и наочити момци у као снег белим, дугачким кошуљама, које су им висиле испод широких појасева, и с китама цвећа за шеширима.

Тако су, певајући и шалећи се, ишли својим путем, а кад су дошли до Бакарне шуме и зашли у њу - нису мислили на опомену Јона Милеа него су причали и гласно се смејали. Девојке су биле нарочито живахне и са бакарног дрвећа кидале гранчице, које су на сунцу блистале дивним сјајем, па их задевале момцима за шешире.

Док су тако ишли кроз шуму с попевком и ћеретањем, жагором и ијујукањем, изниче одједном око њих висок зид и они се нађоше у потпуно затвореном кругу: на коју год страну да пођу, наиђу на зид, а излаза нигде! Горе, пак, на зиду, седео је један стар човек с камилавком на глави, а то није био нико други него главом скараоцки, кнез ђавола.

- Отварај пут! - викну му поп.

- Није ми ни на крај памети да вам га отворим - одговори нечастиви. - Направили сте у мојој шуми штету, кидали сте са дрвећа лишће и гране и без откупа нећу вас пустити да одете.

Ту се сад није дало ништа учинити. Могли би тако остати заточени до судњег дана. Ђаво је био вољан отворити им пут само под условом да му предаду најмлађу девојку, невесту Јона Милеа.

Тако им не остаде ништа друго него да пристану на захтев кнеза ђавола. Уговор о томе морадоше потврдити поп својим потписом, а остали, који су били неписмени, отисцима својих прстију. Онда скараоцки узе девојку за руку и нестаде, а с њим нестаде и зида којим су били окружени.

Сад су били слободни и могли су да наставе пут кући, али њихово путовање није више било весело.

Јон Милеа имао је дар видовитости и још пре него што су ишта рекли, знао је шта се све догодило у Бакарној шуми. И кад су му браћа са својим невестама приспела кући, он је већ био спреман за пут.

- Венчајте се и одсвадбујте свадбу - рече им чим су стигли - а ја одох најкраћим путем у пакао. Или, зар мислите да не знам шта је било у шуми и да сте моју невесту предали ђаволу? Остајте у здрављу! Одох, па или ћу се вратити заједно с мојом девојком или се уопште нећу вратити.

Нечастиви се веома зачудио кад је видео Јона Милеа где пролази кроз капију пакла, јер још никад није доживео да се који човек добровољно к њему запути.

Девојка, пак, коју је ђаво довео и коју је ђаволова баба узела у службу, није пала на теме, него је имала отворене и очи и уши и у паклу већ увребала прилику да научи многе вештине. Тако је одмах знала да младић који је добровољно дошао у царство којег су се људи иначе тако бојали - није могао бити нико други него њен младожења, Јон Милеа.

- Шта да радим с овим младићем? - запита ђаво своју бабу, на што му она одговори:

- Зар ти је за то потребан мој савет? Па учини нешто сасвим просто: нареди му да ти одведе коња на појило, претвори се сам у ждрепца, и кад те буде узјахао, полети с њим високо у облаке, а онда га збаци са себе - и нећеш више имати с њим кубуре!

Девојка је, међутим, стајала крај врата, прислушкивала шта говоре и све чула. Онда оде брзо ковачу и - "по налогу нашег господара скараоцког", како рече - наручи једну тешку гвожђем обложену ћулу.

Ковач хитро обави свој посао, девојка узе ћулу, оде Јону Милеу и рече:

- Буди на опрезу! Нечастиви хоће да ти дође главе! Он ће се претворити у коња, којег ћеш и мати да одведеш на појило. Кад га будеш узјахао, уздићи ће се небу под облаке и збациће те с толике висине да ћеш пасти и размрскати се.

- Зато ти, ево, ова ћула, те кад будеш приметио да се ждребац одбија од земље, ударај га снажно ћулом по глави. Онда ће постати сасвим кротак, мораће ићи кораком и теби се ништа неће моћи догодити.

Младић није морао да пита ко је та девојка - докучио је на први поглед да је то његова невеста - и узе је за руку. Био је усхићен њезином лепотом и памећу.

И онда се догоди оно што ђаво није ни слутио. Управо у часу кад се с младићем хтеде уздићи у ваздушне висине, доби по челу такав ударац ћулом да је чуо певање свих анђела, а то је ђаволима нарочито неугодно. Тако мораде ићи сасвим полако, кораком, и чим би се макар мало ритнуо или учинио било какав сумњив покрет, ћула, која му је лебдела над главом, сместа би му заиграла по челу.

- О, бабо моја, ала ме тај удеси! - жалио се ђаво увече. - У глави ми све сева; замало, па да ми ћулом расцопа лубању.

- Видим већ - одврати баба - да с њим морамо поступити друкчије. - И онда се узму договарати како да насигурно дођу главе Јону Милеу.

Девојка је опет прислушкивала и све чула, те у ноћи оде кришом своме младожењи и рече:

- Бежимо!

Кад су се ђаво и његова баба изјутра пробудили, а двоје младих нигде ни од корова.

- Ови побегоше! - рече ђаволова баба. - Крени одмах за њима и не дај да ти умакну.

Јон и његова девојка ишли су брзим кораком и већ су били добро одмакли, кад девојка рече:

- Осврни се да видиш шта је за нама; нешто ме јако пеку леђа.

- Видим црвен пламен од неба до земље - одговори Јон.

- То је ђаво! - узвикну девојка. - Сад само чини све онако како ти кажем. Ја ћу скочити преко главе и створићу се старом - престаром црквом од три-четири стотине година, с кровом од натруле шиндре, пуном паучине у којој ће висити угинуле муве.

- Скочи и ти у ваздуху преко главе и створи се, исто тако, старим, престарим калуђером од три-четири стотине година и стално пој црквене песме из часловца што ћеш га имати у рукама.

- А кад буде стигао скараоцки и запитао те да ли си видео да прође овуд нека девојка с једним младићем, одговори му: "Видео сам их негда давно; то је било тада кад се ова црква зидала, а ја био дете. Да, биће да је то тада било."

Тако и учинише. Девојка се претвори у стару - престару цркву пуну паучине с угинулим мувама, с натрулим кровом на којем су, на многим местима већ биле поотпадале шиндра. А као стар калуђер дугачке седе браде, стојао је Јон Милеа у цркви и тихо и једнолично и тек једва чујно појао црквене песме.

Ђаво уђе у цркву.

- Слушај, пречасни оче! - узвикну калуђеру, који се правио као да ништа није опазио, него је појао и појао.

Ђаво приђе ближе.

- Слушај, пречасни оче! - викну тако гласно да су се заклатили зидови.

На то калуђер подиже главу.

- Шта желиш, синко? - упита скараоцког.

- Реци ми, пречасни, ниси ли видео да малопре прођоше овуда једна девојка и један младић?

- Ехее, хеее, хе-хее, драги мој, шта ти то питаш? Ах, ја сам био још мален, тешко да ми је тада било и пуних седам година - управо у то време учио сам да читам - кад видех да прођоше овуда. Давно је то било. Људи још нису били ни завршили зидање ове цркве. Да, да, сад се сећам, - то је било баш у оно доба.

- А зашто се ти још и сад распитујеш о њима? Боље иди кући и гледај своја посла.

Кад је ђаво то чуо, окрете се и сместа похита натраг у пакао.

- Но, јеси ли их стигао? - упита га његова баба.

- Не, нисам ништа нашао.

- Како, ништа? Баш ништа?

- Нешто сам нашао: једну цркву, стару као свет, и у њој једног калуђера седе браде, који је појао црквене песме. А на моје питање старац рече како је девојку и младића видео где прођоше онуда кад је њему било седам година и кад се она црква још зидала.

- О, ти, шепртљо и тупане један - узвикну ђаволова баба ван себе - нисам мислила да си тако глупав! Па то су били њих двоје, баш они: девојка - црква, а младић - поп у цркви.

- А сада брзо опет за њима, жури што више можеш и стигни их још за времена!

Девојка и младић су, међутим, опет постали људи и већ прешли добар део пута. Одједном девојка опет рече:

- Јоне, пеку ме леђа!

Јон се окрете.

- Видим - рече - зелен пламен од неба до земље.

- То је опет ђаво! - узвикну девојка. - Сад пази шта ти кажем. Претвори се у као гавран стара чобанина с фрулом у руци, а ја ћу се претворити у стадо оваца, тако велико да се одавде не узмогне цело ни прегледати.

Чим се то догодило, дојури већ и ђаво. Угледавши чобанина, стаде да предахне, а онда повиче:

- Хеј, старче!

Али се чобанин правио као да ништа не чује. Свирао је у фрулу да се све разлегало по долинама, свирао свирку за свирком.

- Хеј, старче, слушај! - викну скараоцки што је јаче могао.

Напослетку окрете чобанин главу к ђаволу.

- Но, синко - рече му - шта тражиш од мене?

- Ниси ли видео једну девојку и једног младића да прођоше овуда? - запита ђаво.

- Хе, ехее, хеее, драги мој, прођоше, јест, прођоше кад је мени било тако седам-осам година, кад сам учио да свирам у фрулу. Тада смо имали само једну овцу, прамајку овог стада, и једног овна. Од тог доба мора да је прошло тако три-четири стотине година. Тада сам их видео да прођоше овуда.

- А шта би хтео од њих? Боље иди кући и гледај своја посла него да трчиш за неким кога нећеш стићи ни до судњег дана!

Кад је ђаво чуо шта каже чобанин, би му доста. Подви реп и похита натраг у пакао.

- Но, синко - рече му његова баба - зар ниси ни сад ништа постигао?

- А како и да постигнем нешто тамо где нема шта да се постигне?

- Па зар на свему твојем путу ниси ни на кога наишао?

- Наишао јесам! Наишао сам на велико стадо оваца и чобанина коме је три-четири стотине година и који ми рече да је још био дете а стадо се састојало од само једне овце, прамајке садашњег стада, и једног овна - кад је видео да девојка и младић прођоше онуда.

На то ђаволова баба стаде од једа чупати косу.

- О, ти, недотупавни сметењаче - викала је - па то су били они, баш они: чобанин - младић, а стадо - девојка!

- Било како било, ја сам већ свега сит - одговори скараоцки. - Сав сам се изргао те једва могу да дишем. По мени, нек иду у бестрагију!

- Е, то је сасвим налик на тебе, шмокљане! - узвикну јетко ђаволова баба. - Прво направиш глупост, а после дижеш руке од свега! Но сад ћу ти показати шта ја могу. Поћи ћу у потеру за њима, па ако на путу не будем нашла ништа друго доли једну муву - чак ћу и њу прогутати.

Тако рече ђаволова баба и пође у потеру за Јоновом девојком и Јоном.

За то време младић и девојка су подобро одмакли. Онда одједанпут девојка опет рече:

- Обазри се, Јоне, јер ме страшно пеку леђа!

- Видим плав пламен од неба до земље - одговори Јон.

- Ох! - узвикну девојка - то је главом сотонина жена, баба скараоцког. Ако тој умакнемо, онда знај, Јоне, да смо спасени. Буде ли друкчије, значиће да нам је друкчије суђено.

- Него да се сад брзо припремимо. Ја ћу се претворити у језерце слатка млека, а ти се створи патком и пливај средином језерца.

Кад је ђаволова баба стигла и видела језерце и у њему патка, знала је с ким има посла. Леже на обалу и запе да попије језерце - сркала је и сркала и сркала. Али није попила ни половину млека, кад се толико надула да пуче и распаде се, остаде мртва, сасвим мртва све до данашњег дана.

Девојка, пак, и Јон Милеа претворе се опет у људе, а онда - пут под ноге па кући, те спремај свадбу, па једи, пиј, певај и играј!

---

Чаробна крава

Био негда један човек, па му жена умрла те остао сам с малом кћерком. Прошло је неко време, и шта је удовац смислио? Ништа друго него да се ожени.

- Да нађем неку добру душу, да нам води кућу и брине се о нама - каже човек.

Тако нађе једну удовицу и ожени се њом. И она је с првим мужем имала кћер.

Док је његова кћи била девојче, ствари у кући текле су како тако, али кад је одрасла и постала права девојка, маћеха и њена кћи почеше да јој завиде и злобе, јер је била врло вредна и врло лепа. Кад би који момак пролазио њиховим сокаком и видео њу, кривио би врат осврћући се и гледајући за њом. А кад би видео маћехину рођену кћер, брзо би нестао, јер је, сирота, била ружна и разрока.

Злоба маћехе и њене кћери све је више расла и пасторка већ више није знала шта да чини да би им ушла у вољу, јер су је стално грдиле и тукле за све што би урадила, говорећи да је рђаво урадила.

Једну утеху имала је и она, јадна пасторка: краву која јој је остала од мајке. У својем самртном часу мајка ју је позвала к себи и рекла јој:

- Кћери моја, ја ћу умрети, а ти се брини о крави. Кад ти буде тешко, изјадај се крави; она ће те разумети и помоћи ће ти оним чиме буде могла.

Крава се звала Белка и само ју је она водила на пашу. Кад би била ојађена срца, плакала би и казивала крави своје јаде, а крава би је лизала, па би се и она, јадна крава, ражалостила, да помислиш: "Е, потећи ће јој сузе из очију, као у човека."

Маћеха је приметила да јој пасторка, кад год би је изгрдила или истукла, одлазила у крављу стају, а и иначе тамо покаткад навраћала. А видела је и то да се крава није дала мусти ни од кога другог него само од ње, пасторке, а њу и њену кћер бола је и ударала ногама.

"Ту мора да је нешто посреди!"- мислила је маћеха у себи, злобећи и крави.

Једнога дана, кад је са кћерком пошла у друго село да се види с једном својом сестром, остави пасторки да уреди кућу, а поврх тога да до вечери, кад се оне буду вратиле, опреде пуну велику корпу вуне. Рече јој да ће је сву испребијати ако тај посао не сврши на време.

Шта да ради јадна девојка? Како да за само један дан опреде толико вуне? Плачући оде крави и рече јој шта маћеха тражи од ње.

- И казала је - јадала се девојка - да ће ме испребијати ако до вечери не свршим све што ми је наредила.

На то крава проговори људским гласом и рече јој:

- Немој, дете моје, да се жалостиш; преди, само преди, па ћеш све опрести, и још ће ти остати времена да уредиш кућу и спремиш вечеру.

И девојка узе да преде, па је прела и прела, тако брзо да су јој заједно с вретеном и прсти зврјали; пре него што је сунце зашло за брда, сва је вуна била опредена, и она се чудом чудила како се тако шта могло да догоди.

Пошто је завршила предење, лати се посла да у кући све уреди и скува вечеру; и кад је увече дошла маћеха са кћерком, имала је шта да види. Све чисто, кућа уређена, стока напојена, вечера зготовљена и сва вуна опредена.

На маћехина питања ко јој је и на који начин опрео вуну, девојка одговори да ју је сама опрела, а да ко би други.

Немајући шта да каже маћеха је ћутала, али је у себи мислила како овде мора бити да је неко умешан, јер да то нису чиста посла. Помишљала је на краву.

Наредне недеље спреми се маћеха да са кћери иде на игранку. Пре но што ће поћи, позове пасторку и рече јој:

- Ево ти остављам ову мерицу жита да ми пребереш зрно по зрно, свако зрно опереш и осушиш и да ми даш пребрану пуну мерицу.

Девојка оде опет крави плачући.

Крава рече:

- Само се ти, дете моје, лати посла, па ћеш и извршити.

Тако она узе да пребира жито, и како су јој прсти радили или не радили, стигла је да пре сунчева заласка изврши и све што јој је маћеха одредила и да обави редовне кућне послове.

Маћеха је стално одлазила на игранке у нади да ће тамо наћи младожењу за своју кћер, и кад се наредне недеље спремила да пође, позва пасторку и рече јој:

- Ево ти ова мерица проса да ми га пребројиш. Прави гомилице од по сто и по хиљаду зрна, али добро број, јер ћу их и ја бројати, па не буде ли тачно, курјуке ћу ти одсећи и очи ти ископати!

Овога пута девојка није плакала, јер се била охрабрила видевши како јој крава помаже да изврши све задатке. Само оде у стају и рече крави шта маћеха сад тражи од ње.

И, заиста, крава јој одговори:

- Број, дете моје, само број, јер ћеш до њихова повратка с игранке и то свршити.

Кад се маћеха вратила и видела како је и тај задатак извршила до краја, веома се озлоједила. У себи рече:

"Мора бити да је то урадила крава, јер ко би други?"

И њена потајна мржња на краву изби тада свом силином.

Идућег дана оде мужу и каже му:

- Слушај, мужу, што ми још држимо ту нашу краву, што је не закољемо? За приплод ионако не ваља, а није ни нека добра млекуша, него само џабе ждере. И тако је зла да јој нико не може да приђе.

Муж се поче изговарати:

- Тешко мени - рече - како да закољем јадну краву која ми је остала од прве жене? Па то је једино што имам од ње.

- Тако? - рече жена јетко. - Имаш је од своје прве жене? Али кад је тако, онда иди и живи са својом првом женом!

И жена оде исказавши још много сличних речи, уз остало и то да, не буде ли заклао краву, хлеб и со неће више јести с њом.

Може да се замисли како је девојка бризнула у плач и стала да јадикује кад је разумела маћехину намеру. Но шта да се ради кад јој је отац био мек човек, те је, после неколико женина захтева да закоље краву, одлучио да је закоље.

Тада она оде крави и каже јој како је маћеха смотала оца и навела га на страшну одлуку.

Крава јој рече:

- Немој плакати и немој се бринути - ја сам наздраванка, чаробна крава, и нећу пропасти. Него боље послушај шта треба да урадиш кад ме буду заклали: покупи ми кости, папке и рогове, и ноћу, кад те нико не види, закопај све у сметлиште. А кад ти будем од потребе, дођи до тог места и кажи све што будеш имала рећи, јер ја у својем десном рогу имам велику моћ.

И отац закла краву, а кћи уради све онако како ју је крава научила.

Маћеха је сазнала да се момци стално врзмају око куће кад она некуд оде, а њој је било много стало до тога да се пасторка не уда пре њене кћери. И на какву је мисао дошла? Наредне недеље. пре него што је са кћери пошла на игранку, покваси пасторки главу па јој на мокру косу саспе пепела и трица, а очи замаже чађу и тако је остави, запретивши јој да се не сме умити, него да је такву затекне кад се врати, иначе ће је, рече, испребијати на мртво име.

Кад је маћеха са кћерком отишла, пође девојка плачући сметлишту и на месту где је закопала кости своје краве рече шта јој се десило, па запита:

- Докле ћу морати овако живети?

Тада зачу глас:

- Немој, дете моје, да плачеш и мучиш себе, него ископај мој десни рог и кажи му да ти да лепе хаљине и накит и нека те научи како да се обучеш и украсиш, а затим иди и ти на игранку.

Она уради тако како ју је глас подучио и пред њом се створише дивне хаљине, а кад их је обукла, била је лепа као каква царска кћи. Оде на игранку, ухвати се у коло и играше тако лако као да је била лептир. Сви су се дивили гледајући је, и сви су, један за другим, само питали:

- Ко може да буде ова девојка? Да ли је ко познаје?

Али нико о њој није знао ништа рећи.

Прича се како је у оно време био обичај да и царски синови и кћери долазе на игранку, хватају се у коло и играју. Тако се догодило да син цара онога краја дође на игранку управо истога дана којег је дошла и пасторка.

Кад ју је царевић видео, ухвати се у коло поред ње. Питао ју је и отворено и заобилазно ко је она, али му она није одговарала. Она је после тога још трипут играла, а онда се пустила из кола и учинила невидљивом, као да је није ни било.

Оде кући, свуче се и остави хаљине и накит у рог, који закопа на исто место у сметлишту. У томе часу лице и глава постану јој опет замазани као пре, те оде да чека крај ватре, где је маћеха и нађе кад се вратила.

Маћехина кћи исприча и њој шта је видела, како је, у красној хаљини, дошла на игранку и једна чудесно лепа царска кћи, како се ухватила у коло, како се поред ње ухватио у коло и царев син и како је после лепотица нестала.

- Кад њу ниси видела, онда знај да ниси ништа видела! - рече на крају маћехина кћи, више због тога да је наједи тиме што је она видела оно Што пасторка није.

Пасторка одговори:

- Нисам имала хаљине да пођем с вама па да је и ја видим.

На то је маћеха осу грдњом:

- Шта би још хтела? Зар простакиња као ти да гледа такве дивоте? Ти ћеш да останеш код куће у пепелу, а не да се хваташ у коло! Јеси ли чула? Не у коло!

Неколико дана после игранке, на којој је била пасторка, појавише се изненада људи с телалима, објављујући у градовима, по селима и катунима онога краја да царев син у двору свога оца приређује идуће недеље велику светковину с играма и весељем, па ко је лепа лица, нека изволи доћи.

Приређујући такву светковину, царев син се, изгледа надао да ће том приликом можда доћи и дивна девојка крај које се ухватио у коло и која је нестала као какав дух а да нико није знао ни како је нестала ни куд је отишла.

И маћехина кћи спремала се да иде на свечану приредбу царева сина - она се, сирота, сматрала лепом. Од ње је пасторка и дознала о светковини у цареву двору.

И кад је у недељу маћеха са својом кћери отишла, она отрча к рогу и затражи да јој да свечане хаљине, змајевита коња и једног човека да јој придржи коња док не буде изишла из двора, јер је и она хтела поћи тамо да игра.

Рог јој даде што је тражила, и она оде.

Кад је стигла до улаза у двор, изиђе пред њу царев син, дочека је и узме да је о свему пита, трудећи се да дозна о њој све што је желео. Она му је одговорила да има моћ да се учини невидљивом, да остаје који час где хоће да остане, па оде.

Онда јој царев син рече да је воли, а она му одговори да још није никог заволела. Ипак је играла само с њим и ни с ким другим. Кад је хтела да пође, царевић јој затражи прстен с њезина прста и она му га даде.

Како није могао да издржи без ње, царев син позва и следеће недеље млад свет на светковање. Она дође и тад, у још лепшим хаљинама, и опет исто онако као пре ишчезну остављајући царевића у великој недоумици.

Шта је тада наумио царевић? Наумио је да следеће недеље још једном позове млад свет на светковање па у погодном часу узме девојци с ноге ципелицу, а после ће већ знати што ће и како ће даље.

Тако и учини. И кад она, пошто је играла колико је играла, науми да оде, царевић пође за њом и, помогавши јој да уседне на коња, скиде јој ципелицу и она одјезди тако, једне ноге обувене, друге босе.

Чим је идућег дана устао, оде царевић и исприча оцу сва та збитија, и још му рече како с ципелицом и прстеном девојке која му се свиђа иде да је тражи и да се неће вратити док је не буде нашао.

Тако пође, па је, тражећи је, ишао и ишао, навраћао у градове и села целе државе, док није дошао у село у којем је живела она с оцем, маћехом и маћехином кћери. Идући од куће до куће и тражећи, дође напослетку и до куће њена оца, па завиривши свуда, нађе његову кћер, замазану и с пепелом и трицама на глави, јер ју је сада маћеха стално држала тако. Но кад јој је обуо ципелицу, а ципелица таман за њезину ногу.

Тада је царевић запита је ли она та девојка поред које се ухватио у коло и с којом је играо у селу и трипут у двору свога оца. Она одговори да јесте. На то је маћеха поче да грди а царевићу да говори како то није истина, да је она лажљивица и простакиња.

Но девојка рече:

- Височанство, ја сам та. А ако ми не верујеш, сачекај мало, па ће те твоје очи у то уверити.

И онда оде до места где је закопала кости своје краве, извади рог и затражи му хаљине што их је имала на себи кад ју је први пут видео царев син, па се врати тако обучена. Затим је трипут одлазила и враћала се обучена оним редом како је била обучена на свечаним приредбама у двору, те се царевић потпуно уверио да је заиста она та девојка.

И тако је понуди да се попне у његова царска кола и поведе је са собом у двор, где се обави царска свадба, која је трајала седам дана и седам ноћи. Њена маћеха свисну од једа, а маћехина кћи оста да неудата плете седе косе. Оца доведе кћи к себи у двор, где је живео док није умро.

---

Нежељени наследник

Био негда један богат бојар.* Умро је преком смрћу, па вам и не спомињем његово име, доста вам је да знате да је био врло богат и да се све више богатио тргујући воловима навелико, одлазио би на вашаре и за коју хиљаду дуката куповао волова, дотерао би купљену стоку на своје пашњаке, држао тамо на доброј паши, па после угојену скупо продавао и на тај начин стицао гомиле новца. А имао је бојар и срећу у трговању, те тако за неколико година постаде трули богаташ.

Једном је опет са двојицом поузданих слугу пошао на вашар негде далеко, он јашући, а слуге пешице, јер у оно време није било железнице, па чак ни добрих колских путева као сада.

Тако су ишли данима и једне позне вечери обрели се у неком селу. Видевши светлост у једној кући - а то је био дом неког сиромашна човека - сврнуше тамо да затраже преноћиште.

- Пусти нас унутра да се преко ноћи одморимо - рече бојар домаћину - јер ето нас ухвати мрак и не видимо куд идемо, а и киша тек што није почела, па да не останемо тако напољу. Буди добар и пусти нас у кућу.

- Радо бих вас пустио - одговори домаћин - но жена ми је у бабињама, управо пре три дана родила ми је детенце, мушкарчића - нека га бог поживи! - а сад и бабица има посла у кући; а ове ноћи доћи ће суђаје да детету одреде пут и срећу у животу и нема места у кући, мала је, шта ћу кад сам, грешник, сиромашан човек, иначе бих вас радо примио, јер сам човек гостољубив, како нам прописује наш стари закон.

- Та ми бисмо били задовољни и с мало места на доксату, ту под прозором - рече бојар - само да смо под кровом, да нас не бије ветар и да не киснемо; имамо покриваче, неће нам бити хладно, само нам је до тога да не будемо под отвореним небом.

- Кад је тако, она уђите - рече домаћин - радо вас пуштам, само ми је жао што сте се намерили баш у време кад не могу да вас угостим како би требало.

И човек донесе из баште овсене сламе за два лежаја на доксату, један за бојара, други за слуге, а коња одведе у стају и даде му сена.

Затим донесе и простре преко сламе белу поњаву и намести сваком по један јастук као узглавље; бојар и слуге вечераше топлу мамаљугу с млеком, којом их понуди човек добра срца, те полегаше.

Слуге намах и заспаше, јер су од дуга пута били уморни, док бојар не могаде брзо да заспи. Хиљаде мисли врзле су му се по глави, те ни до поноћи не склопи очију.

Већ су се били јавили и први петли, сви у кући спаваху, само он, бојар, никако да заспи.

Одједном се зачу некакво лагано хујање, као од блага ћарлијања ветра, као од лепршања меких птичјих крила, и зачуђени бојар погледа на прозор" јер му се чинило да је шум долазио одонуд. Уто шума нестаде, а зачуше се некакви танани гласови као звуци сребрних прапораца.

С великом пажњом слушао је бојар те гласове.

"Биће" - размишљао је - "да су то дошле суђаје да детету одреде ход, судбу и срећу у животу." - Слушао је добро наћуливши уши.

Доиста су то и биле суђаје, и прва од њих рече:

- Ово ће дете бити храбар и леп, добро грађен, кротак и паметан човек.

Друга рече:

- Ово ће дете бити бистар и спретан човек и пратиће га срећа.

А трећа суђаја рече:

- Ово ће дете наследити све имање бојара који спава ту под прозором.

Потом се опет зачу лагано хујање, као. ћарлијање поветарца, као лепршање меких птичјих крила, а онда се све стиша и суђаја нестаде као да их није ни било.

Бојара обузе срџба; био је љут и узнемирен. "Шта! Зар да ово шкембе, створ простих људи, наследи све његово велико имање што га је он с тако много труда стекао?"

"Не" - рече у себи - "то неће бити! Ја ћу то спречити и неће бити тако како су казале проклете суђаје!"

И опет се бојар предаде мислима и не могаде да заспи. Зора га је затекла пометена неспокојством и несаницом. Устаде тако изнурен, захвали Човеку добра срца на гостопримству и рече:

- Слушај, добри човече, ја сам велики бојар, имам земље, њива и шуме колико очима догледати можеш; имам свега што ми треба, али немам сина. Ти, видим, имаш гомилу деце, па дај мени то новорођенче да ми буде као син, да га однегујем, учиним великим бојаром и срећним.

- Не, бојаре, то је немогуће! - каже човек. - Ми смо ти, ето, сиромашни људи, то је истина, и имамо пуну кућу деце - нека су нам срећна! - али тако шта не може бити, јер ми смо хришћани, а о теби не знам којег си закона. Не, бојаре, тако нешто не можемо. Велик је свет, па потражи себи дете међу људима твојег реда.

- Добро! - рече бојар. - А шта има у том ако ми дате дете? Уз мене ће постати велики човек, док ће уз вас умрети од глади.

- Нека буде, бојаре, како буде - рече мајка - но ми се не можемо да поуздамо ни у кога другог и не можемо да учинимо такво дело.

- Та можете, можете! - узвикну бојар, па извади из недара кесу пуну дуката, изручи је на сто и засјаше дукати по свему столу да ти очи засене.

- Ево, нека овај новац буде ваш - рече бојар - али да ми дате то дете, јер ми је веома драго.

Разрогачених очију гледали су родитељи новорођенчета у дукате на столу. Они никад нису видели дукате, а сад их одједном виде тако много. Стајали су мислећи и били у недоумици шта да раде: да ли да даду дете или да га не даду. А зна се да је новац ђаволово око, које доводи човека у искушење и које омекшава и најтврђа срца.

Тако је било и овде.

Бојар је изишао и родитељима новорођенчета оставио времена да се споразумеју.

Тада човек рече:

- Слушај, жено! Хајде да дамо дете, јер, ваљда га не предајемо смрти, већ га дајемо да га учинимо срећним, да, барем, он поживи боље но ми, ми смо окусили доста горчине. Нека онда овим новцем окусимо и ми нешто слатко, а биће добро и за њега и за нас. Кад је и нама једном срећа дошла до руку, лудо би од нас било да је пустимо из шака.

- Добро, мужу мој - рече жена - пристајем и ја, али да најпре крстимо дете по нашем закону а онда да му га дамо.

Тако и учине. Позову сеоског свештеника, који крсти новорођенче именом Бужор, а онда привежу детету о врат запис с његовим именом, повију га и даду га бојару. Овај преда дете једном слузи да га носи и, опростивши се с њима, оде.

Задовољан у души, рече тада бојар у себи:

"Да видим сада како ће то да се испуни реч суђаја о овом детету и наследству мојег имања."

И пролазећи високом планином, узе дете и однесе га у дупљу једног дрвета, да јадно детенце онде само пресвисне, јер убити га не смеде - бојао се греха.

Тако га остави тамо да умре од глади, па са слугама оде својим путем.

Бојар је, наравно, мислио да ће дете онде, усред високе горе, неминовно скончати од глади и да се реч суђаја никако неће обистинити.

Догодило се да управо тога дана крај оног места прође неки старији човек, овчар, који је у близини, на једном пропланку, имао стадо оваца. Био је пошао у шуму по дрва и учинило му се као да однекуд чује некакво цвиљење, као кмечање малог детета. Погледа на све стране, али у том часку не чу ништа. Кад хтеде да пође даље, опет му се учини да нешто чује. Бојећи се да то нечастиви хоће да га искуша, човек се прекрсти, но тада зачу сасвим разговетно кмечање малог детета.

Ослушну још једном и пође очију упртих право у место одакле је, како му се чинило, допирао глас. И гле чуда веља: у једној дупљи нађе човек повијено детенце које је мицало језиком и устима као да сиса, јер је било гладно.

Човек се јако обрадова видевши дете. Жена му није имала деце па је мислио да га узме и однегује као своје рођено и да им то дете буде од помоћи кад сасвим остаре.

И узе човек дете у руке, однесе га својој жени и рече јој:

- Погледај, бабо, шта нам је бог дао! - И исприча јој како је нашао дете у шуми.

И жена се много обрадова детету и узе да га негује као да је њихово рођено.

Не знајући да прочитају име на запису који је находу био на грудима, оду са записом своме свештенику и од њега дознају како је детету име и кад је рођено и крштено. Много су се радовали и чича и баба кад су чули да је дете њихове вере и да му је име Бужор.

После се чича не могаде помирити с тим именом и рече жени:

- Добро, бабо, добро што је детету наденуто то име, но пошто сам га нашао тамо у шуми, ја бих рекао да би му више приличило име Наход него Бужор.

- Та мани се, чича, одкуд тако шта? Да детету није наденуто име, још и хајде-де, али кад га већ има, и чак тако лепо име, Бужор, шта онда хоћеш?

- Па добро - рече на то муж - ти га зови Бужор, а ја ћу га звати Наход.

- Не, чича - каже жена - тако неће ваљати, Него да га зовемо Наход Бужор, па ћемо имати и козу и купус, да не буде љутње.

И отад остаде детету име Наход Бужор.

Дете је расло као из воде, баба га је хранила овчјим млеком и купала га и чувала као очи у глави. И разви се Наход Бужор у кршна младића, паметна и спретна.

Он је био највећи старчев ослонац, како у пољским пословима тако и у старању око оваца, које су се, од дана кад је донео кући нахоче, множиле и напредовале као у причи. Срећа је одједном с дететом дошла у старчев дом.

И сад чича није мислио ни на шта друго но само на то да ожени младића, да му посинак доведе у кућу снаху, јер он и баба су остарели и једном ногом већ у гробу. А снаха би се лако добила, јер за младића тако лепа, снажна и бистра какав је био Наход Бужор, ко не би дао кћер? Девојке, пак, у селу топиле су се, сироте, од чежње за њим, јер момка њему равна нећеш наћи па макар га тражио у седам атара.

Једнога дана чича и Наход Бужор налазили су се у бачији, где су сирили млеко, и таман - да мало предахну - били застали с послом.

Младић оде и леже у хлад једне велике букве и узе да свира у фрулу некакву тиху, отегнуту севдалинку да су и овце плакале, па се и лишће шумског дрвећа стишало и сањарило слушајући слатку свирку. А младић свираше:

Одједном се на друму зачу трускање господских кочија и Наход Бужор скочи да би отерао с друма овце да их коњи и кочије не погазе, док чича, скинувши с главе шубару, поздрављаше бојара на чијим је пољима напасао овце.

Кочије се зауставише и бојар рече старцу:

- Кршна сина имаш, чичо, како да ти га не узеше у војску?

- Да живи твоје господство - одговори старац уврћући у руци шубару - млад је за војску, још две године и онда ће га, јер су и тамо такви потребни, можда и узети. Но ја сам стар, а и жена ми је стара и немамо никог ко би се бринуо о нама.

И поче старац да прича бојару како је свога посника пре осамнаест година нашао далеко у шуми, остављеног у дупљи једне букве и скоро премрлог од глади.

Бојар задрхта чувши старчево причање: сетио се да је управо он оставио тамо дете, оставио га да умре, и ето како му сад опет излази на пут.

"Али се сада неће спасти!" - рече у себи бојар, смисливши како да младићу дође главе.

- Чичо - каже старцу - ја сам, као што видиш, на путу. Кренуо сам од куће на недељу дана, а заборавио да нешто кажем бојарки. Нека ти посинак оде до мојег двора и однесе госпођи бојарки једно писмо.

- Учинићу како наређује твоје господство - одговори старац, јер није могао да одбије захтев бојара - био је с овцама на његову имању, па је ваљало да га послуша.

И бојар написа што написа, сави и запечати писмо и даде га младићу, рекавши му оштро:

- Однеси ово писмо у мој двор и предај га госпођи бојарки у руке. Али крени одмах, сместа, да стигнеш до вечери.

Наход Бужор брзо прихвати писмо, задену га за шешир и пође.

Бојарски двор налазио се далеко од оног места, чак у трећем селу, но нека, не мари ништа - младић је имао снажне ноге.

Прешао је добар део пута, кад га од велике врућине поче јако да мори жеђ. Убрзо наиђе на извор бистре воде, угаси жеђ и извали се у хлад једног дрвета да мало предахне. Али га ухвати сан.

Догодило се да баш тада прође онуда бојарев учитељ. Бојар је имао кћер и довео јој је за наставника једног способног учитеља. Но како учитељ хтеде да постане бојарев зет, бојар га одби - јер се уча није свидео његовој кћери - и отера га из двора.

Видевши за шеширом уснулог младића писмо, учитељ га узе, па познавши бојаров рукопис, отпечати га и прочита. Писмо је гласило:

"Драга моја жено, младић који ти доноси ово писмо је наш смртни непријатељ. Зове се Наход Бужор. Наређујем ти најстроже да га затвориш у подрум и натераш наше пољаре да га преко ноћи убију, искомадају и укопају, да не остане од њега ни трага. Јеси ли ме разумела? Учини тако и никако друкчије. Не учиниш ли тако, тешко твојој глави - немој да ме чекаш код куће."

Прочитавши писмо, учитељ се сажали на младог човека, јер виде какав га удес чека, и брзо се реши те написа друго писмо, у којем је стајало:

"Драга моја жено, младића који ти доноси ово писмо изабрао сам да нам буде зет. Зове се Наход Бужор и момак је какав нам управо треба. Овим ти најстроже наређујем да га, чим стигне, обучеш господски, како приличи члану наше породице, и позовеш једног свештеника да га венча с нашом кћери. Знам да ће се младић свидети Гарофици.** Тако ти наређујем, тако учини."

Писмо заврши учитељ потписом бојаревим и печатом што га је био украо одлазећи из двора.

Онда затвори и запечати писмо и младићу, који је још спавао, задену за шешир, а прво писмо исцепа да младог човека спасе неминовне смрти. Потом оде својим путем.

На тај начин хтео је учитељ да се освети бојарској породици зато што га је бојар отерао из двора.

Кад се младић пробудио, опипа писмо за шеширом па, звиждућући, пође даље. Стиже у бојарски двор и предаде писмо госпођи бојарки.

Прочитавши писмо, бојарка и Гарофица позваше младића унутра и рекоше му шта пише у писму и да је он одсад зет бојарев. Наход Бужор се обрадова неочекиваној срећи а нарочито кад виде лепу као ружа Гарофицу, која га тако гледаше да мислиш: - е гута га својим топлим очима. Позваше брзо сеоског свештеника, који их идућег дана венча у цркви. Лепше и боље састављене младенце ретко би кад и мало где могли наћи.

Младенци су проводили дане као голуб и голубица, у љубави и срећи, а бојарка у нај- већем задовољству што јој се кћи и зет тако воле.

Али кад бојар стиже кући и сазнаде шта се догодило, рече жени у највећем гневу:

- Како си могла да учиниш тако нешто с нашом кћери?

Бојарка му показа писмо с његовим потписом и печатом.

- Ево, погледај ово! - одговори му. - Како си ми писао тако сам учинила. Шта сам ја крива?

Бојар прочита писмо, угризе се од беса за усну и рече у себи:

"Сад ми је зет, и оно што је учињено не може се више покварити. Али ми, ипак, неће наследити имање."

И љутит као што је био, оде у један од својих вртова пун стабала са зрелим, крупним, лепим трешњама, и сав свој јед сручи на човека који је чувао трешње и становао у кући усред врта.

- Ти, Ницо, неверна слуго - дрекну на њега - како ти то чуваш моје трешње кад видим да их је из дана у дан све мање? Наређујем ти сада, једанпут за свагда, да добро пазиш на трешње. Видиш ли којег од лопова, макар се само и врзмао близу врта, опали, пуцај на њега, јер чему ти другом служи пушка што је имаш код себе? Не поштеди ни рођеног оца, јер зашто те плаћам него да имам од тебе користи? Иначе тешко твојој глави!

- Сутра ћу опет доћи овамо и ако нађем мање трешања а ти ми не будеш могао дати у руке лопова, немој да ме дочекаш, јер неће бити добро с тобом. Јеси ли разумео? Не штеди никог, чујеш ли, никог!

И оде љутит.

И шта бојару паде на памет док су вечерали?

- Хтео бих - рече - да једем трешања. Иди, зете, и набери ми мало.

Гарофица, међутим, примети:

- Па, ево овде трешања, данас су узабране.

- Пих! - рече бојар - нису сасвим свеже.

На то Гарофица опет рече:

- Па да пошаљем кога другог да набере трешања. Зашто да иде баш Наход Бужор?

- Хоћу тако - каже бојар. - У њега имам поверења.

- Онда идем и ја с њим - рече Гарофица.

- Не! - вели бојар. - Шта ће му пратиља, није дете.

И Наход Бужор пође по трешње.

Бојар му рече:

- Бужоре, синко, узабери их с оних воћака које се налазе наспрам врата чувареве куће. Тамо су трешње најлепше.

- Добро, оче - каже зет - урадићу тако.

Задовољан, рече бојар у себи:

"Сад ми се, богме, нећеш спасти!"

Али после једно пола часа ето Находа Бужора где се враћа с пуном котарицом свежих трешања, крупних и лепих да их једеш очима.

Кад га виде, бојар се толико наљути на чувара да се не могаде савладати већ оде до њега да га казни због небриге.

Али кад уђе у врт, чувар га смотри и верујући да то неки лопов долази у крађу трешања, узе пушку, нанишани, опали, и бојар паде.

Његови га ујутро нађоше укочена - мртва.

А Наход Бужор наследи, по речи суђаја, бојарово имање и са својом Гарофицом поживе као у божјем рају. Чича и баба су имали отада довољно пашњака за своје овце.

* Бојар - племић, великаш.

** Називе цвећа, као у овој бајци бужор и гарофица што значи божур и каранфилић - Румуни узимају и за лична имена, већином женска, али често и мушка (кад је именица на румунском мушког рода).

---

Пепељуш Петру

Био негда један врло сиромашан човек, имао шест нејаких синова и на једвите јаде стизао да их отхрани.

Кад су му синови ојачали толико да су могли да раде, замоли човек кнеза (председника општине) за одобрење да на општинској утрини, на крају села, огради нешто земљишта па обрађује као башту. Тамо ће засејати мало кукуруза, мало пасуља или кромпира, леју - две лука и друга поврћа те тако олакшати себи живот.

То одобрење је добио.

Његови синови латише се тада ашова и мотика и прионуше својски на посао, јер је башта била овећа.

Сиромашни човек се радовао што су му деца тако вредна и уживао је у красним плодовима њихова рада. Сви су му синови били спретни и хитри као мрави, а једино најмлађи, који се звао Петру, беше друкчији. Тај је по природи био тром и лењ и ниједан посао није му се свиђао - вас дан је седео у куту крај огњишта, разгртао пепео, па из пепела вадио и јео недогореле остатке угља.

У првој, другој и трећој години засејавали су кукуруз, пасуљ, бундеве, конопљу, лук, салату, кромпир, а четврте године засејаше детелину, јер човек беше прибавио једну кравицу и два јунета, па је за стоку била потребна зелена пића.

Њихова детелина расла је необично лепо и брзо, као из воде, и с великим задовољством могао си наслађивати очи гледајући тај зелени ћилим, ту младу детелину што се према ветру повијала удесно и улево као таласи каквог великог језера.

Човек није пропустио ниједан дан а да се није појавио у башти - бојао се, сиромах, да не дође когод и покраде га, јер такве детелине није било у целом атару.

Једном, тамо после Ускрса, око Ђурђева дне, учини се човеку да је неко изгазио детелину - канда коњи.

Кад је то видео, пошаље човек најстаријег сина да обноћ чува детелину, наредивши му најстроже да пробди целу ноћ те можда ухвати ниткова који им прави тако велику штету.

Саслушавши очеву наредбу, син оде, решен да не спава целе ноћи. Бдио је, до под крај ноћи, али пред саму зору не могаде се више савладати, очи му се склопише, обузе га некаква млитавост и - заспа.

Сунце је већ било одскочило за једно копље, а он је још спавао; увелико се разданило, а он се није враћао кући. Страхујући да се младићу није шта догодило, човек се диже и пође у башту да га види. А како се само запрепасти и какав га јед обузе кад затече тамо сина где спава хрчући, а детелину нађе тако изгажену да је жалост била погледати на то пустошење.

Видевши то, сиромах човек изли сав јед на сина, погружена и унезверена од страха, грдњи и удараца очевих.

- Тупане и чмавало, зар такав ослонац да ми будеш? Погледај и види каква нам је детелина! Тако ли ти умеш да чуваш наше добро? Тешко мени с вама! Доста сам се једио док нисте одрасли, а сад, кад сам поверовао да имам помоћ, ето какво ми је поуздање у тебе - ни једну једину ноћ ниси могао да стражариш, да не заспиш, чмавало и тупане! - викаше отац у највећој љутњи.

Следеће ноћи пошаље другог сина, треће ноћи трећег, и тако се изређаше пет синова, али као да су их чини опчиниле а не шта друго, ниједан не могаде да стражари целе ноћи, све их је тамо савладао сан пред зору, а баш у то доба доводио је нечастиви неког да изгази детелину. Отац се љутио, грдио их немилим речима, тукао обојком, но узалуд - и сами синови су хтели - и те како хтели! - да за све време остану будни, али нису могли да надвладају сан. Није било начина да се стража одржи целе ноћи.

Сад је био на реду најмлађи син, Петру. Он се диже из својег кутка крај пепела, оде мајци и рече:

- Знаш шта, мати? Да ми умесиш и испечеш погачу од пепела, па да видиш нећу ли посрамити сву браћу, мада се толико диче својом спретношћу и памећу.

- Де, ћути, лудове! - рече му љутито отац. - А који ће онда враг јести ноћу несагорели угаљ из пепела? Или си ти можда бољи од твоје браће?

- Оче - одговори Петру - примам се да пазим на детелину. Пусти ме вечерас!

- Добро - рече отац. - Али знај да нећеш појести много угља из ватре, ако не будеш докучио ко ли су то ти што ми газе детелину. Јеси ли чуо? Немој мислити да се шалим, јер. сам вас свих сит!

Мајка му спреми погачу од пепела. Пепељуш Петру - надимком Пепељуш звали су га људи из подсмеха - узе погачу у торбу и о смирају сунца упути се ка башти.

Стајао је на стражи целе ноћи и није задремао. Кад је било пред зору, подухну некакав млак, опојан ветар од којег му трепавице и очни капци тако отежају да је једва успевао да их не склопи. Али се Пепељуш Петру не даде. Кад виде да се сну не може да одупре друкчије, оде до баштенске ограде, узе с плота неколико трнових грана и метну их око себе. Тако би се, кад год би задремао, набо на који трн и сан је бежао од њега три хвата далеко.

Тако је било до пред сам освит дана.

Уто се одједном стуштише у башту три коња, као три брда, и почеше да јуре по детелини. Пепељуш Петру се брзо прибра, учини шта учини, и ухвати сва три. То су били коњи вила, а из ноздрва тих коња избијао је млак, пријатан ветар, који је успављивао сваког. Али били су зачарани тако да, чим их угледају нечије очи, постану кротки као јагањци и да их тада свако може да ухвати.

Кад их је Петру похватао, хтеде их одвести кући, оцу, али му коњи рекоше:

- Буди добар па нас пусти да одемо, јер смо и сувише закаснили. С нама не би могао ништа да радиш, јер ми нисмо као други коњи. Но ако нас ослободиш, бићемо ти једном од велике користи.

Петру пристаде да их пусти, а они му онда дадоше три улара, бакрени, сребрни и златни, сваки по један улар, и рекоше му:

- Кад ти, Петру, будемо потребни, кад будеш у каквој невољи, ти само затреси уларе и ми ћемо одмах доћи и помоћи ти. Али о нама немој ником ништа говорити.

И коња одједном нестаде као да их није ни било. Петру узе уларе и метну у недра, па пође кући.

Код куће рече оцу да не брине бригу о детелини, јер убудуће неће више бити сатирана.

Потом се Петру повуче опет у свој кутак с пепелом, а остали наставише свој посао; били су вредни и све им крену на добро, те стекоше лепо имањице.

У то време пронела се у оној држави вест да остарели цар тражи зета, којем би уз своју кћер дао престо и државу. По његову налогу објављено је свима и свакоме да се младићи који смерају да освоје руку царевне окупе крај престоног града те да један од њих постане њен изабраник.

Избор је имао да се изврши тако што ће царева кћи седети на одређену месту и држати круну у руци а такмичари ће на коњима проћи у трку поред ње, те онај који јој сабљом у три такмичења трипут избије круну из руке - постаће царев зет.

Према поретку који је владао у оно доба, у обзир су долазила не само лица високих положаја, као иначе, него је и обичан ратар могао постати царев зет уколико би се његовој кћери свидео и ликом и витешким одликама. Јер тада се много држало до човекова отшроумља и витештва а не само до богатства, висока положаја и господства. Стога је цар позвао не само синове кнежева и царева него и синове ратара да дођу на свечано такмичење, те да његова кћи изабере себи за мужа онога који се за то буде показао најдостојнијим.

И дођоше, мајко мила, као на какав велики вашар, младићи из целог света, синови царева, краљева, кнезова, племића и ратара, обучени један лепше од другога, на најбржим коњима који, чинило се, сипају ватру из ноздрва. Сваки од окупљених такмичара жарко је желео да њему припадне царева кћи, која је, бог је не убио, била лепа да јој срчеш воду из усташца, имала велику и красну државу и неизмерно богатство и била јединица у својих родитеља.

За све ово чуо је и Пепељуш Петру, и шта је смислио? Изишао је из својег кутка те хајд, бого мили, да и он покаже своје витештво пред царевом кћери и добије њезину руку.

Видевши да су му сва браћа отишла а да ниједан од њих није позвао и њега, није премишљао дуго, него пође сам, а кад је био ван села, извали бакрени улар, затресе га трипут и дотрча бакрени коњ, црвен као пламен и брз као арапски коњи, те рече:

- Шта заповедаш, господару?

- Да ме однесеш до цареве кћери и пронесеш поред ње на витешки начин, да би јој избио из руке круну.

- Добро, господару, али, де најпре обуци одело што ти га донесох и припаши сабљу, а све остало биће моја брига.

И обуче Пепељуш Петру одело што му га донесе коњ те опаса сабљу, и промени се човек да га не би познао и да си му рођени брат. Како му је само сјало одело, сабља и мамузе - као пламен ватре преливајући се у црвеножуто, а његово лице као сјај вечери. Такав је био и таква га је донео коњ на чело окупљених младића.

Него заборавих да вам кажем да је Пепељуш Петру, јездећи ка граду, наишао на своју браћу; кола им се била заглибила у некаквој барици и јадни коњи никако да их извуку из глиба. Он их познаде чим их виде, док они, кад га угледаше, поскидаше шешире верујући да имају пред собом неког царевића, тако је био одевен и украшен.

- Шта је Павеле, Јоане, Гицо, Данило и Јеремија - не могу коњи да вас извуку из блата? - рече Петру браћи.

- Не могу, височанство - одговорише му браћа, чудећи се откуд он зна како се они зову - слаби су јадни наши коњи.

- А где вам је Петру, ваш брат? Што га не поведосте са собом? Он би вам раменом о левчи изгурао кола из глиба.

- Остави га, височанство, на миру, јер човек какав је он не заслужује ни да му се име помене.

- Тако кажете ви, али знајте да вас Пепељуш Петру извлачи из блата.

На то његов коњ духну једанпут из ноздрва и одгура кола с коњима његове браће на три дужи њива.

Браћа се чудила речима непознатог младића и гласу сличном гласу Пепељушевом, али где би то могао да буде он кад су знали да су га оставили код куће у његову кутку; а онда, откуд ли му онакво одело и коњ. Не, то није могао бити њихов брат Петру, не, никако!

Тако су говорила његова браћа, док Петру много пре но они стиже до царског града.

А тамо - света и света колико у гори листа. Кад је он приспео, очи свих окретоше се ка њему - а коме би другом! - и сви стадоше питати којег ли ће цара син бити. Једни рекоше да је син Црвеног цара, други да је Зеленог, некоји су, пак, мислили да је син Жутога цара. Сви су га краљевићи гледали непријатељски јер је по свему био бољи од њих, а нису знали ко је; сматрали су да је дошао само зато да поремети њихову срећу.

Уто затрубише трубе, што је био знак да почиње такмичење.

Царева кћи попе се на један сто израђен с много вештине и извајан у црвеном мермеру, опточен златним жицама и украшен драгим камењем које је блештало као сунце - па седе на златну столицу држећи у руци царску круну. Они, пак, који су желели да имају ту круну и девојку, пролетали су редом крај ње на својим као ластавица брзим коњима, покушавајући да сабљом избију круну из девојчине руке. Али се сваком после ударца једино преломила сабља а да се круна није ни заклатила.

У мало времена, после само неколико часова, пред ногама цареве кћери лежала је гомила поломљених сабаља.

Сви окупљени гледаоци чудили су се што је младић у бакреној одећи допустио да буде последњи.

Кад су се сви такмичари изређали, ободе Пепељуш Петру коња те муњевитом брзином пројури поред девојке с круном, а круну удари сабљом тако силовито да само што не одлете у његов кутак с пепелом.

На то се разлеже пљесак одушевљених гледалаца и цар почасти сав окупљени свет јелом и пићем и рече да после три дана дођу опет сви, јер ће се такмичење наставити док год који од такмичара не буде сабљом трипут избио круну из руке његове кћери. Људи су се веселили и сви су говорили само о младићу у бакреној одећи; после се они који су пребивали близу престонице разиђоше, док други, који су дошли из удаљенијих крајева, осташе тамо да чекају наставак такмичења.

И Пепељуш Петру се врати кући или, боље рећи, у свој кутак крај пепела.

Кад његова браћа стигоше кући, почеше да причају о оном што су видели. Петру је ћутао и слушао. После браћа рекоше како су им се кола била заглибила у једној мочвари, и да није наишао некакав велики господин у сјајном руху и помогао им, не би их оданде могли извући. На то се Петру у својем кутку поче да смеје и рече им:

- А ја сам видео како је коњ оног господина духнуо једанпут из ноздрва и одгурао вас заједно с колима и коњима на три дужи од оне барице.

- Откуд ти, лудове, то знаш? - запиташе га браћа. - Откуд знаш?

- Питате откуд то знам? Ево откуд: пепео сам се на кокошињац и видео сам боље но ви.

И још браћа испричаше како су се надметали краљевићи и кнежевићи да избију круну из руке златокосе девојке, али како је који ударио сабљом, она му се ломила надвоје, док се круна није ни заклатила. Кад напослетку дође и господин који им поможе да се извуку из баре, и кад он удари сабљом, одлете круна преко глава окупљена света ко зна докле.

- А ја сам - рече Петру - видео да је онај господин био особито лепо обучен, и он и његов коњ, у витешкој одећи од бакра, црвеној као пламен. С нашег кокошињца све се види.

Браћа га, по својем обичају, изгрде па у љутњи оду и сруше кокошињац говорећи да их Петру само исмејава, јер где би он с кокошињца могао да види боље но они који су били тамо.

Трећега дана, одређена за скупљање света и наставак такмичења, Пепељушева браћа упрегоше коње у лака кола, па хајд, ђи-ђи - кренуше пут царева престоног града.

Кад су му браћа отишла, диже се Петру из својег кутка, па пође и он. Изишавши из села, извади из недара сребрни улар, затресе трипут и истог часа створи се пред њима диван сребрни коњ, који му донесе одећу, сабљу и панцир - кошуљу од сребра. Петру се обуче и уседе на коња, који га брзином ветра однесе до царева града. Тамо је сада било окупљено још више света него приликом првог такмичења. Одеће краљевских и кнежевских синова беху од злата и свиле; у ишчекивању трке, коњи су им копали земљу копитима и гризли жвале.

Али кад стиже Петру на коњу наздравану, прекри својим сјајем све такмичаре - према његову сјају њихов није био никакав; они су га гледали непријатељски, јер су у њему познали победиоца првог такмичења и осетили да ће победити и сада.

Онда отпоче борба или игра сабљама; Петру је опет остао последњи учесник.

Као у првом, тако је било и у том, другом, такмичењу: такмичарима који су по реду ударали круну сабљом, сабље су се ломиле у комаде, а круна се није ни помакла; а кад је Петру дошао на ред и ударио круну сабљом, она с варницама за собом одлете некуд далеко.

Сви гледаоци беху задивљени лепотом и витештвом тога младића, називајући га "Црвеним краљем".

Као и после првог такмичења, цар и сада даде Пепељушу писмо с потврдом о победи, а у исто време позва окупљени свет да после три дана дође опет, трећи и последњи пут, јер ће тада бити дан коначне победе.

Свет се разиђе, а Пепељуш Петру или - да га тако назовем - Црвени краљ врати се опет у свој кутак с пепелом да чека тај трећи дан и тада се једном и он провесели.

Кад су његова браћа стигла кући и почела да описују шта су видела, Пепељуш Петру рече како он зна то боље него они. И стаде тако да им прича да су се они чудили шта све зна и говори баш као да чита из књиге.

А кад га запиташе откуд то да он зна све што се тамо догађало, Петру им одговори:

- Откуд знам? Па попео сам се на кочину и све видео. А да нисам видео, зар бих вам знао испричати?

И браћа се наљутише на њ што зна боље од њих који су тамо били и гледали такмичење, те порушише кочину на коју се Пепељуш, како рече, био попео.

Освануо је и тај трећи дан, дан награда, и Пепељушева браћа кренуше ка царској престоници.

Кад су они отишли, диже се Петру из својег кутка па пође и сам. Ван села, где га нико није видео, затресе трипут златни улар и дође, бого мили, прекрасан коњ, сав у злату, са златном уздом и седлом, и донесе му одело проткано златом, златну сабљу, панцир - кошуљу и мамузе, све од сува злата. И кад је Петру обукао то одело и појахао коња, морао си помислити да је пред тобом син Сунца, а не ко други, тако је блистао и он и коњ и његова бојна опрема.

Пред престони царев град сада се слегло још много више света него приликом прва два такмичења. Сви су тражили очима витеза који је први пут био у одећи протканој бакреним жицама а други пут сребрним, јер су знали да ће само он бити кадар да избије круну из руке цареве кћери. Сви су говорили само о њему и освртали се на све стране изгледајући Црвеног краља. Уто се указа у даљини облесак светлости: - то је на коњу наздравану стизао Пепељуш Петру у сјају да ти очи засену.

Дочекан је бурним пљеском и поклицима: "Да живи Црвени краљ!"

Само га је син Црног цара гледао с мржњом, тај се био јако заљубио у цареву кћер и о њему се говорило да је рекао како би дао целу државу свога оца само да добије лепу цареву кћер. Али она није хајала за њ, јер је желела да јој њеног будућег мужа, поред лепоте, красе и одлике витештва, а у сина Црног цара ниси могао наћи никакве добре особине, ни лепоту, ни витештво. То је увиђао и сам, и то га је гризло.

Отпочео је трећи чин такмичења и Пепељуш Петру остао је при истом реду као у прва два такмичења - био је последњи. Желео је да се не каже како хита да што пре стекне право на величање и господарење. Исход трећег чина такмичења био је исти као исход првог и другог, једино је он избио сабљом круну из девојчине руке и никоји други такмичар...

Царева кћи седела је и чекала да јој свечано буде приведен победилац у такмичењу, њен будући муж и цар. Она се жарко заљубила у њега чим га је у првом такмичењу видела, а исто тако и он у њу. И кад јој је Пепељуш Петру, кога народ назва "Црвени краљ" - пришао, она му је ставила круну на главу, сишла, узела га за руку и рекла му да га воли и да ће само он бити изабраник њезина срца.

Уто дође и девојчин отац, цар, и даде кћери и победиоцу у такмичењу родитељски благослов, те доведу свештеника, који их венча пред очима скупљеног народа. Наста сватовско весеље, а на царској гозби, приређеној у част младенаца, сви који су дошли да гледају витешко такмичење били су цареви гости.

Петру позва своју браћу и оца, одведе их у собу одређену само за њих и рече им:

- Ја сам Пепељуш Петру, ваш брат, и твој син, оче. Била је моја срећа што сам отишао да у нашој башти будем на стражи - коњи који су нам газили детелину донели су срећу мени, а и вама.

На то његова браћа падоше пред њим на колена молећи га да им опрости, а он их изљуби све редом и одведе у свој двор.

Свадба се свадбовала целу недељу дана, сви су се веселили, а највише царева кћи, јер је добила савршена мужа. Остарели цар предаде власт своме зету, званом Црвени краљ, који је годинама владао благо и паметно, па ако није умро, живи и данас.

---

Тодераш и царева кћи

Прича се да је негда живео један сиромашан човек који је имао три сина. Не знам како су звали двојицу старијих, али о најмлађем знам да му је било име Тоадер, а пошто је био мезимац, звали су га од милоште Тодерика и Тодераш.

Кад су сиромахови синови одрасли, они научише да лове. Лови данас, лови сутра - и толико заволеше лов да се нису могли да скрасе код куће већ су се по вас дан бавили у шуми с пушком о рамену.

Једном их у шуми ухвати ноћ. Они онда скрену мало с пута, оду под једно велико дрво, наложе ватру и спреме вечеру. После вечере посаветују се о томе како да проведу ноћ. Не би, рекоше, било добро да у исто време спавају сва тројица, него нека спавају само двојица, а трећи да на путу стражари. Јер ноћ је ноћ, па да им се штогод не догоди, да когод дође те им уснулима узме оружје или их, можда, чак и побије.

Тако двојица млађих легну да спавају, а најстарији напуни пушку и оде да дуж пута стражари.

До поноћи не виде ништа - а била је месечина - али о поноћи прво зачу, а одмах затим и виде како му се приближују четири у каруце упрегнута вранца.

- Стој! Ко си? - викну онима у каруцама, али се на његов позив нико не одазва.

Он викну други пут, али одзива не би ни тада. Онда викну трећи пут:

- Стој! Ако не станеш, пуцаћу.

На то се из каруца зачу глас:

- Не пуцај! Кад стигнемо до тебе, стаћемо.

И младић не окину.

Кад стигоше до њега, коњи стадоше и један човек из каруца даде му некакав рог и рече:

- Ево ти овај рог, и кад се будеш нашао у каквој големој невољи, ти само духни у рог па ће доћи силно мноштво војника и помоћи ће ти. А кад будеш хтео, духни у други крај рога и војници ће постати невидљиви.

Тако му два човека - јер двојица су била у каруцама - дадоше рог и одоше.

Оставши сам, духну младић једанпут у рог да види какве је моћи, а чим је духнуо, створи се око њега безброј војника; онда духну у други крај рога и војника нестаде.

Кад је свануло, оде двојици браће, који су још спавали.

- Добро јутро, браћо! Јесте ли се одморили?

- Богме, брате, јесмо. А ти, да ли си бар мало спавао? И шта си видео?

- Што се спавања тиче - нисам спавао, јер ко се прими дужности да стражари, ваљда се неће пустити сну да га савлада. А видео нисам ништа.

Онда младићи наложе ватру, испеку на жару зечја меса, доручкују, па пођу кроз шуму да избију негде на чистину, јер су били остали без соли, а и барута им је понестало.

Ишли су и ишли цео боговетни дан, не доспевши ни на којој страни до краја шуме, а кад се почело да смркава, нађоше се управо на истоме месту с којега су тог јутра били пошли.

Шта им је друго остало него да проведу ту и ову ноћ.

Тако упале ватру, спреме вечеру, вечерају и споразумеју се да опет један од њих оде на пут и стражари.

Сад пође на стражу средњи брат, и он с пуном пушком и припаљеном лулом, да се пушењем брани од сна.

До поноћи не виде ни он ништа, мада је била таква месечина да си могао пребројати дукате - само да си их имао. Али о поноћи зачу трускање каруца, а потом их са четири упрегнута вранца одмах и угледа.

- Стој! Ко си? - викну.

Али му нико не одговори ниједну реч.

Викну још једанпут, али се ни тад нико не одазва.

Трећи пут повика младић:

- Стој! Ако не станеш, пуцаћу.

- Не пуцај! - одазва се на то један човек из каруца. - Кад стигнемо до тебе, стаћемо.

И младић не окину.

Кад два човека с каруцама стигоше до њега, стадоше и рекоше му:

- Ево ти ова кеса с новцем, и ма колико из ње вадио и трошио, никад нећеш све потрошити.

Потом људи у каруцама одоше, а младић провери да ли је примљени дар заиста тако чаробног својства како му она двојица рекоше. Захвати из кесе добру шаку дуката, па видевши да је кеса опет пуна као што је била, би му мило.

Кад је свануло, оде и пробуди браћу да спреме штогод за доручак, јер је, пробдевши целу ноћ, био огладнео.

- Но, брате, јеси ли шта видео? - запиташе га она двојица.

- Нисам ништа видео, само сам мало уморан, јер целе ноћи нисам спавао, а и гладан сам. Него де да спремимо штогод за доручак, па да пођемо; можда ћемо негде моћи изићи из ове чудесне шуме.

Тако и ураде: наложе ватру, испрже на жару меса, добро се наједу и крену не би ли негде избили из шуме на чистину. Но што су даље ишли, све су се више у шуми губили, и кад се поче спуштати сумрак, нађоше се управо на истоме месту с којега су тог јутра били пошли.

Опет онде наложе ватру, спреме вечеру и вечерају.

После вечере двојица старијих легну да спавају, а Тодерика, на кога је дошао ред, оде да стражари. Пушећи, пазио је до поноћи и на једну и на другу страну пута и ништа није видео, О поноћи, пак, учини му се да чује топот коњских копита и трускање каруца. Ослушну боље, погледа на ону страну држећи пушку у руци, и виде где му се приближују каруце с упрегнута четири вранца.

Чим их Тодераш угледа, викну:

- Стој! Ко си?

Не добивши никакав одговор, викну још једанпут, али му се ни на други позив нико не одазва. Тада Тодераш, видевши да му се каруце сасвим приближују, стави прст на ороз пушке и викну трећи пут:

- Стој у месту! Ако не станеш, пуцаћу. На то доби из каруца одговор:

- Не пуцај! Стаћемо кад стигнемо до тебе. И Тодерика не окину.

Кад су стигли до њега, коњи стадоше и Тодерика виде да се у каруцама налазе два човека. Један од њих даде му некакав шешир и рече му:

- Зато што ниси пуцао на нас, ево ти дајемо овај шешир. Кад га метнеш на главу, где год помислиш да будеш, тамо ћеш бити и нико те неће видети. Можеш пожелети да будеш код цара за трпезом и сместа ћеш бити тамо, јешћеш и пићеш с њим и његовим званицама, а нико те неће видети.

Потом два човека у каруцама одоше. Радостан због дара што га је од њих примио, Тодераш метну добивени шешир на главу и рече:

- Да будем код цара за трпезом! - одмах се створи тамо.

У цареву двору била је велика гозба у част просилаца цареве кћери. Тодераш седе за трпезу те је јео, пио и чуо шта су говорили, а видео све, док њега нико није видео. Видео је да је царева кћи лепа девојка и чуо како је казала да ће се удати само за оног просиоца који је буде надиграо у игри карата. И све их је Тодераш видео и све чуо, не рекавши сам ништа доли једино, кад се најео и напио:

- Да будем код своје браће у шуми! - И одмах се створио у шуми.

Већ се било разданило кад се вратио, али су летње ноћи кратке и браћа су му још спавала. Тако их он пробуди и они га запиташе:

- Но, брате, да ли си шта видео?

Тодераш им одговори:

- Не, хвала богу, нисам ништа видео.

Онда пођоше кроз шуму.

Ишли су колико су ишли, и тако наишли на једну стазу која их је извела из шуме. Идући даље том стазом, доспеше у једно село. Тамо се два старија брата оженише и латише посла, а Тодерика оста момак.

Дотада ниједан од њих није знао шта су друга двојица добила од оних људи из каруца, а тада сваки рече шта је добио и сваки се дивио даровима двојице других.

Обративши се средњем брату, Тодерика рече:

- Слушај, брате, ти си ожењен, ја нисам: А ето, чуо сам цареву кћер кад је говорила да ће се удати само за оног просиоца који је буде надиграо у игри карата. Дај ми твоју кесу а ја ћу ти дати мој шешир. Знам да ми сав новац из твоје кесе не може да добије, а кад је будем надиграо, постаћу цар и вас, своју браћу, учинићу генералима.

Средњи брат пристане на то, да му кесу, а Тодераш њему шешир.

Тада Тодераш оде право у цареву престоницу, купи и обуче одело какво носе царевићи и јави се у двору као просилац цареве кћери.

Царева кћи му рече:

- Видим да си ваљан момак и драг си ми, но ја сам се решила да се удам само за онога ко ме надигра у игри карата.

- Добро - каже Тодераш - па хајде да играмо!

И онда су почели да играју карте. Играли су три дана и три ноћи и царева кћи добила је од Тодерике три гомиле дуката, али дукатима из његове кесе није било краја.

После три дана и три ноћи уморише се и нису више могли да играју.

Задивљена што је Тодерика из своје чудновате кесе вадио и вадио дукате, па их губио и губио, а онда опет вадио и вадио друге, царева кћи рече:

- Знаш шта, Тодерика, хајде да се манемо игре! Ти си ми драг и хоћу да се удам за тебе; од сада сам твоја невеста.

И онда се оставе игре и узму да се часте, једу и пију.

Заморен неспавањем и пијући добра вина из царских подрума, Тодерика се опије, легне и заспи као мртав.

Царева кћи му узме кесу а уместо његове тутне му у џеп једну другу.

Кад се Тодерика пробудио, она му рече:

- Хајде да још играмо карте; можда ћеш сада бити боље среће но досад.

Почну опет да играју, али Тодерика очас изгуби сав новац, јер није имао чаробну кесу. А кад је остао без новца, истера га царева кћи напоље.

Онда Тодерика оде најстаријем брату, исприча му све шта се догодило и замоли га да му да рог с војницима да би потукао цара и сву његову војску и узео му кесу.

Брат му да рог. С рогом у џепу, пође Тодерика и стиже у царев двор. Тамо духне једанпут у рог и изиђе толико војника колико је у гори листа а у пољу травки, те поче ужасан бој с царевим војницима и царем.

Цар се уплаши и рече Тодерики:

- Знаш шта, Тодерика? Хајде да се помиримо! Повуци своје војнике, па да ти дам кћер.

И убоги Тодераш поверова. Духну у други крај рога и војници се тог часа учинише невидљивима.

Цар и царица, а нарочито царева кћи, позваше Тодераша унутра, у двор, добро га угостише и рекоше му како ће одмах послати по попа да га венча с принцезом.

На те њихове речи поверова Тодераш да га сад неће обманути, те седе и узе да једе и добро пије, можда и мало више него што приличи да пију просиоци и младожење. Опивши се, леже и тако заспа као да га нема на овом свету.

Кад видеше да је утонуо у сан, узеше му рог и метнуше му у џеп један други, затим га пробудише и рекоше како је тако шта немогуће, да он добије за жену цареву кћер, него да иде откуд је дошао.

Тодераш се наљути, извади из џепа рог и духне у њ, но могао је дувати и дувати - из рога не изиђоше војници!

Ожалошћен и посрамљен, стаде Тодераш молити цара и сав његов дом да му не узимају силом рог и кесу, а не љути се, рече, што му не дају принцезу за жену.

Служитељи га, међутим, без много речи избацише и још напујдаше псе да га прогоне до на крај града а не само до излаза из дворишта.

Огорчен као што је био, ишао је Тодераш све смишљајући шта да ради, док се не прену из мисли кад се нађе у селу у којем пребиваше његов средњи брат. Замоли га да му да чаробни шешир, ваљда ће, рече, помоћу шешира моћи извући кесу и рог, јер, ето, десило му се то и то.

И брат му да шешир. Тодераш метну шешир на главу и рече:

- Хоп, хоп! Да будем у цареву двору, с царем и његовом кћери за трпезом!

И чим је изговорио те речи, већ се створио код цара за трпезом и све их гледао, док њега нико није видео. Тамо је јео, добро пио и частио се, а онда одједном учини да му као случајно спадне шешир с главе, и тако га сви видеше и зачудише се: "Откуд Тодераш за трпезом, кад је дошао и како ушао?" А чим је опет метнуо шешир на главу, нико га више није видео где, раме уз раме, седи поред цареве кћери.

Кад се добро најео и напио, узе Тодераш цареву кћер у руке - а нико га није видео, једино што се чуло како је она викнула да је пусти - и рече:

- Хоп! Хоп! Да будем с царевом кћери усред оне шуме где смо се ја и браћа били изгубили!

И одмах се, с њом у рукама, нашао у оној шуми, на убаву једном пропланку с таквом хладовином да ти се онде никад не би било доста наседети и науживати.

Тамо Тодераш скиде шешир с главе и тада цареву кћер прође страх видевши да је то он, Тодераш. Правећи се да јој је особито мило што се овако сама нашла с њим у шуми, она му рече:

- Видиш, лудице, камо среће да си ме тако украо одмах с почетка, јер ја сам те већ тада јако заволела, само ми мајка и отац нису дали да се удам за тебе. Него оставимо то што није било, добро је што смо се спасли од њих, па ћемо сада нас двоје, овде у гори, још боље живети. Ја ћу ти помоћи да из очева двора извучеш свој рог и своју кесу па да после ти посрамиш оне који су тебе посрамили.

И онда пољуби Тодераша, те се у шумском хладу играху као што се играју два умиљата детета, те су легли и спавали те су после причали, док га она причањем и миловањем није навела на то да поново учини нешто неразборито.

- Ала си вешт лопов, Тодерашу! - рече му. - Како си само могао да удесиш да се освестимо тек овде?

Опијен милоштом, Тодераш се опет предаде.

- Ех, одавно бих ја тебе украо да је овај шешир био у мене - одговори јој. - Јер кад тај шешир метнем на главу, нико ме не види; а кад кажем: "Хоп, Хоп! Да будем тамо и тамо!" - то јест онде где пожелим - ето ме тамо! Таква је моћ у тог шешира.

Сад је царева кћи знала доста и колико треба.

Затим је наставила да се забавља с њим све док није видела да га хвата сан, а онда се учини као да и она спава. Кад је опазила да је заспао, узе му шешир, стави га на главу и рече сасвим тихо:

"Хоп, хоп! Да будем код оца у двору!"

У истом часу царева кћи већ се нађе код куће, у очеву двору, док Тодераш остаде у шуми у дубоку сну.

Кад се пробудио, био је сам и без шешира.

Тада поче да очајава. На то да оде кући, својој браћи, није ни помишљао, пошто је упропастио све дарове, и њихове и свој.

Него, као у бунилу, пође оном чудесном шумом са жељом да се појави чудовиште и прождере га. Да несрећа буде већа, поврх свих незгода почеше га мучити још и глад и жеђ, а ништа није имао, баш ништа, осим оног на себи и голе главе.

Идући тако замишљен кроз шуму, наиђе на једну велику воћку с некаквим јабукама црвеним као ватра и крупним као песница, зрелим и лепим да их једеш очима. Онако гладан и жедан као што је био, узабра две јабуке и сместа их поједе.

Чим их је појео, израстоше му два рога, велика и завојита као у мађарских волова.

"То је добро!" - рече сам себи с горчином. "Све се сама добра збивају са мном! Само сам ових рогова и достојан, да бодем као говедо, јер дарове сам имао, лепе божје дарове, али сам их упропастио због цареве кћери! Рогови ти и приличе, празна главо! То ти је царева кћи!"

Не смеде појести још коју јабуку, већ пође посрамљен даље.

Није, међутим, дуго ишао, кад наиђе на једно стабло крушке с крупним и лепим, жуто-црвенкастим зрелим крушкама, великим као гушчија јаја.

Још је био гладан, а и жеђ га је морила, но ипак премишљаше да ли да их једе ил не.

"Нек буде шта бог да!" - рече у себи, па узабра једну крушку, и чим ју је појео, отпаде му један рог. Захвали богу и поједе још једну, те му отпаде и други рог.

Сад Тодераш постаде опет добре воље и поче мало да мисли и премишља.

Онда се врати првој воћки и узабра неколико јабука, онолико колико је сматрао да му ваља понети, а потом узабра и неколико крушака, те пође шумом да избије негде на чистину.

Лако се на чистину намерио.

Кад је изишао из шуме, угледа у даљини град,

"Идем тамо!" - рече у себи. И упути се ка граду.

Кад је стигао у град, свет је управо излазио из цркве.

Тодераш разви малу шатру као на тргу и постави на тезгу оне скупоцене јабуке. Очас се људи окупише око њега гледајући његову тезгу као чудо, јер тако лепе јабуке још нико није видео.

На њихова питања шта тражи за јабуке, Тодераш одговараше:

- Свака јабука стаје четири добре стотинарке.

Људи се запањише кад чуше тако високу цену. Четири стотинарке за једну јабуку! Па то је новац за који се могао купити пар волова!

Вест о прекрасним и скупим јабукама допре убрзо до царских двора и царева кћи посла слушкињу са шеснаест лепих стотинарки да јој донесе четири јабуке, једну за цара, једну за царицу, а две за њу.

Слушкиња се зачас врати с четири јабуке и предаде их царевој кћери. Ова одмах оде оцу и даде му једну јабуку, потом оде мајци те и њој даде једну, а за себе задржа две, па тркну у своје одаје.

Цар поједе јабуку, а чим ју је појео, изби му на челу рог велик као у расног румунског вола. Поједе и царица своју јабуку, те израсте и њој такав рог као на цареву челу. Царева, пак, кћерка, алапљива као сва млада створења, поједе облапорно обадве јабуке и њој израстоше два љупка рога да си могао помислити: "Е, ове рогове као да је узајмила од каквог крупног ердељско-саског вола!"

Али она није знала да су јој израсли рогови, као што јој ни мајка није ништа знала о својем рогу ни отац о својем.

Кад се у подне нађоше заједно, запрепастише се све троје.

- Оче, рече царева кћи - па ти имаш рог на челу! А и ти, мајко, имаш на челу рог!

- А ти имаш два! - рекоше кћери цар и царица.

Тек тада приметише све троје да су постали рогати.

Онда почеше да долазе доктори за докторима, све тражећи у апотекама лек за видање од рогова, али га не нађоше.

Примивши од слушкиње цареве кћери шеснаест стотинарки, купи Тодераш докторску одећу и шешир велик као мерица, купи црне наочари, удеси се као лекар, па, крећући се раскречених ногу, одгега право у царски двор.

- Шта тражиш - упита га дворски служитељ - и ко си ти?

- Ја сам доктор - одговори Тодераш - и то од оних који лече рогове у људи. Долазим светлом цару да му одам поштовање.

- Намерио си се управо на добро место - рече служитељ - јер је и светлом цару израстао један рог.

И одмах га пусти унутра и Тодераш каже цару шта зна.

- Добро што си се овамо намерио - рече цар - јер ето шта сам управо доживео, да ми одједанпут израсте рог, а и царици један, а два нашој кћери. Што се мене и царице тиче, хајд још и којекако, јер смо већ остарели, али јадна девојка остаће, сирота, без просилаца. Ако нас узмогнеш да излечиш, богато ћу те наградити.

- Биће како треба - одврати Тодераш.

И доктор Тодерика даде се на посао, те узе да маже царев рог, а онда извади из џепа једну крушку, пружи је цару и рече му:

- Окушај ову крушку и поједи је док те будем лечио.

И цар одмах загризе и поче да једе укусну крушку.

За то време доктор Тодерика трљао му је и мало продрмао рог, а кад цар поједе крушку до краја, нестаде му рога с чела те остаде онакав какав је био пре него што је појео ону јабуку.

Цар није знао шта ће од радости. Даде Тодерашу кесу новца и одведе га царици, те доктор Тодерика излечи и њу исто онако као и цара, па опет доби кесу новца.

Онда га цар одведе у одаје своје кћери да и њу излечи. Кад је виде са два рога, Тодерика рече:

- Драги моји, случај у госпођице је много тежи, јер госпођица има два рога, и то много крупнија. Но ја се ипак обавезујем да ћу и њу излечити, али не тако брзо. Оставите ме с њом насамо и немојте овамо долазити један час. Можда ће госпођица јаукати, можда ће је лечење болети, јер је госпођици требало одсећи рогове одмах на почетку. Али ви немојте улазити у собу; послушајте ме, ако хоћете да вам кћи буде опет онаква каква је пре била.

- Како те не бисмо послушали! - рекоше цар и царица излазећи.

Царева кћи се јако обрадовала кад је видела да јој долази учени доктор који је за кратко време излечио од рогова њене родитеље, а још више кад је чула да ће у току једног часа излечити и њу.

Оставши насамо с царевом кћери, Тодерика јој нареди да се свуче до голе коже.

Она га послуша.

Он онда извади из џепа конопац, свеже га једним крајем за греду таванице, а други крај обмота око њезиних рогова, па је подиже увис, затеже конопац и чврсто завеза за рогове, тако да је царева кћи висила у ваздуху.

Тешко је било јадној девојци да тако виси, али је мислила како јој ваља издржати да би је доктор могао да излечи.

Но кад ју је добро свезао, лупеж од доктора дохвати шибу па је стаде да удара по плећки, по леђима, по ногама и свуда, док је није сву прошарао масницама.

Царева кћи је врискала да си могао да помислиш: "Е, овој ломе кости!" али Тодераш није обустављао лечење.

На њезино врискање и јаукање упадоше у собу цар и царица и видеше муке тучене кћери.

- Али шта радиш, докторе? - узвикнуше у исти мах. - Па ти ћеш нам убити кћер!

- Не, нећу; само је лечим - одговори Тодерика. - Него, где су рог, кеса и шешир што ми их варалачки узе ова девојка? Дајте овамо те моје ствари, па да је пустим. Ако их не будете дали, тућићу и вас.

- Одвежи је и немој је више тући, даћемо ти твоје ствари рекоше цар и царица.

И Тодерика одвеже цареву кћер. Она одмах отвори ковчег, извади његове ствари: кесу, рог и шешир, и даде му их без поговора, само да се спасе.

Не казавши јој ни збогом, стави Тодерика шешир на главу и рече:

- Хоп, хоп! Да будем код своје браће!

И одмах се створи код браће и исприча им своје доживљаје с царевом кћери, од часа кад ју је украо па, све редом, до краја, онако како сам вам ја испричао.

Не зна се да ли се Тодераш оженио или је остао нежења, али поуздано знам да није више одлазио у просидбу царских кћери, и ако није умро, жив је и данас.

---

Фурга - Мурга

Била негда једна сиромашна жена и није имала ништа друго доли малу колибу, где је пребивала са сином делећи с њим радости а много чешће тегобе живота.

Обдан је убога жена радила у туђим кућама кад већи, кад мањи посао, како где, и тако зарађивала хлеб и покоји комад старе одеће за себе и сина. Била је задовољна што је могла да заради барем толико да не мора просити.

Једнога дана да она сину три марјаша и рече му:

- Ево ти, сине, три марјаша, па иди до хлебара и купи нам хлеба. Али пази да не изгубиш новац, иначе нећемо ручати, јер другог новца немамо.

Дечак узе три марјаша па, скакућући на једној нози, похита по хлеб.

Уз пут наиђе на гомилу деце која су се играла сједним јеленком. Јеленак је стално покушавао да одлети, али га деца нису пустила.

Сиромашном дечаку би жао јеленка и рече деци:

- Немојте да кињите јеленка, није вам учинио никакво зло. Боље га дајте мени, а ја ћу вам за њега дати један марјаш.

Деца му радо дадоше јеленка; син сиромашне жене лепо га узе, поглади га и метну у недра, а онда настави пут.

Није много прешао, кад наиђе на другу гомилу деце. Ова су ухватила једног миша и играла се с њим.

Видевши јадног миша, од умора више мртва но жива, син сиромашне жене рече деци:

- Еј, децо, немојте да кињите јадног миша, није вам учинио никакво зло. Боље га дајте мени, а ја ћу вам за њега дати један марјаш.

И деца му радо дадоше миша.

Дечак узе миша, поглади га од главе до репа па и њега метну у недра, а онда пође даље.

Уз пут наиђе опет на гомилу деце која су се играла с једним змијчетом. Змијче је стално покушавало да побегне у рупу, али га деца нису пуштала.

Кад син сиромашне жене дође до њих, би му жао змијчета и рече деци:

- Еј, децо, немојте да кињите змијче кад вам није учинило никакво зло. Боље га дајте мени, а ја ћу вам за змијче дати један марјаш.

Деца пристадоше на то, примише марјаш, а син сиромашне жене узе змијче и нежно га метну у недра, поред миша и поред јеленка.

Тако није више имао с чим ићи пекару. Врати се кући, к мајци, и, уместо хлеба, извади из недара јеленка, миша и змијче.

Кад виде шта је донео, жена се згрози, а кад разумеде да није купио хлеба, оштро га укори и мало удари.

На то јој син рече:

- Немој, мати, да ме тучеш! Не зна се, можда ће нам ове животињице донети једном какво добро.

И онда узе змијче, нађе му нешто те га прво нахрани па смести у један земљани лонац; јеленка и миша метну у два лончића, па сва три лонца стави на полицу изнад прозора. После је сваки час долазио да види шта раде његови штићеници, како живе и како спавају.

У топлим данима износио их је на сунце, доносио им и давао храну, научио их да му разумеју речи. Кад би викнуо:

јеленак би излазио из лончића и раширио ноге као маказе, а он би му давао мрвице погаче или проје, шта је кад имао; јеленак би их појео, па, на дечакову радост и дику, играо као лутак.

Од неког времена и дечакова мајка била се спријатељила с његовим животињама, смејала би се гледајући их како играју и вежбају као војници.

Мишу се дечак јављао овако:

На то би се миш брзо успузао на врх лончића и на његове речи:

прочешао би њушкицу својим малим ногама, скочио, омирисао чварчиће, уздигао брчиће и узео да грицка.

Дечку је срце играло од радости гледајући како његове животињице једу и напредују.

Змијче је овако мазио:

Чим би зачуло његов глас, змијче би сикнуло, издигло главу изнад лонца и излазило палацајући према њему у знак радовања.

Дечак би му дао да једе, а онда би се играо с њим.

Кад су му животињице порасле, он би их само зовнуо, оне би изишле из својих лонаца, дошле к њему и он би се играо с њима као што се игра дечак са својим другарима.

После неког времена змијче је толико било нарасло да није више могло да стане у лонац. Он га премести у један чабар, а касније, пошто је расло као из воде, у једну велику кацу.

Играо је дечак од радости гледајући како је велико и како сикне као да звижди, и то тако јако да се затресе колиба.

Мајка дечакова толико се спријатељила с његовим животињама да се чисто осећала мање сиромашном него што је била раније и не би кварила сину вољу ни за шта на свету. Кад би дечак отишао некуд, она би бринула о животињама, хранила их и износила на сунце да се играју, и било јој је срце пуно видевши да сада није више тако сама и тако напуштена од целог света као дотад.

Кад се враћао, дечак би је запитао:

- Мати, јеси ли нахранила животињице?

- Јесам, пиле материно.

- Јеси ли их износила на сунце?

- Износила сам, чедо моје.

И онда би јој се он обиснуо о врат и пољубио је, а она му гладила косу, упила би му се у очи па га пољубила. Мислила је да таква сина какав је њен нема нико, и не би га дала ни за све благо на свету.

Тако су срећно живели много времена.

Но једнога дана "зазвижди" змија много јаче него обично и младић јој одмах приђе и запита:

- Шта је, драго моје, чега немаш? Зар ти нисам дао доста и довољно свега што ти треба?

- Та дао си ми, господару, дао си ми свега у изобиљу, и хвала ти, само је, ето, обузела и мене чежња за оцем и мајком и за мојом браћом, јер одавно ми нису пред очима, а онда, господару, дошло је и мени време да се женим, а моја вереница је тамо, у мојој земљи. Стога те молим да ме ослободиш те да пођем кући.

- Ослобађам те, пријатељу мој - одговори младић - мада ћу без тебе бити лишен једне радости. Али нећу да ти кварим вољу, дајем ти слободу.

На то му змија рече:

- Добро, господару, хвала ти. Али те молим да пођеш са мном и ти, јер би ми било тужно самој, а хоћу и да те мој отац и мајка награде за велика добра што си их мени учинио.

Младић на то одговори:

- Добро, идем, а како бих те и могао пустити да пођеш сама на тако далек пут. Сачекај мало, па да пођемо.

Тако младић оде мајци, каже јој шта је наумио и замоли је да му за пут умеси и испече погачу и спреми торбу.

Кад је чула шта јој син смера, мајка се веома ражалости и стаде га преклињати да не одлази на тако далек и опасан пут и да је сад у њеној старости не оставља саму.

Син јој, пак, рече:

- Остани с ове две животињице и старај се о њима док се не будем вратио. Ја ћу се журити и нећу се нигде задржавати. А кад се будем вратио, биће нам добро. Сад, пак, морам поћи, јер не могу оставити наше питомче да иде само.

Затим пољуби мајку у руку, обеси торбу о врат, узе штап у руке и са змијом за собом крену на пут, док мајка остаде сама очију влажних од суза и смрвљена срца. Пратила га је очима док год јој није нестао с видика.

Ишао је младић са змијом за собом, ишао три летња дана од уранка до сумрака, а после друга три дана и још тридесет и три, док није дошао до једне шуме. Тамо застане да се одмори у сени једног великог дрвета. Извади из торбе јело, заложи се, дајући и змији, затим се напије воде из једног извора па се опружи да мало одспава.

Кад се пробудио, настави опет дуги пут кроз шуму док не изби на чистину с друге стране шуме. Тамо му змија рече:

- Господару, ускоро ћемо доспети до једне велике воде, а кад пређемо преко те воде, наћи ћемо се у мојој земљи. Оданде до куће мојих родитеља није далеко.

- Кад будемо тамо и кад ме буду видели мој отац и моја мајка, они ће те од радости прогутати. Но ти се немој да уплашиш, јер ће те они избацити из себе лепша и снажнија него што си сада.

- После, кад те буду запитали шта тражиш за старање око мене, не ишти ништа друго, ни злато ни сребро, него само драги камен што га мој отац има за кутњаком, јер је тај камен чудотворан и помоћу тога камена можеш да учиниш што год хоћеш и што год помислиш кад само духнеш трипут на њ.

Онда се змија затресе једанпут, на што јој испод љуски избише крила.

- Господару, уседни на мене! - рече младићу.

И кад је он усео на њу, она као муња прелете на другу обалу воде.

Сад су били у царству змија. Где год су крочили, сусретали су се са змијама, али ниједна није била тако лепа и тако снажна као његово змијче. У подне стигоше у змијски царски двор, а младићево змијче било је заправо син змијског цара.

Кад видеше да прође кроз капију и да им долази син, цар и царица похиташе му у сусрет и стадоше да га грле и љубе, а онда га запиташе шта је све доживео и како је стигао до куће.

Син, царевић, показа младића и рече им да је он његов спасилац.

На то змијски цар од радости прогута младића, али га одмах и избаци из себе, лепшег него што је пре био. Затим га прогута и царица змија па га и она избаци из себе лепшег него што је пре био.

После тога цар змија запита младића:

- Јуначе, шта тражиш за добра дела која си ми учинио тиме што си ми сачувао и довео сина којег смо сматрали изгубљеним?

- Шта да тражим? - одговори младић - Злато и сребро не могу да понесем јер су тешки а пут далек. Али ако ипак хоћеш да ми учиниш добро, да би те спомињао, дај ми драги камен што га имаш за кутњаком, и бићу задовољан.

Кад је змијски цар чуо шта младић тражи, расрди се па га прогута и не хтеде да га избаци из себе.

Тада младићево змијче, са сузама у очима, узе преклињати оца да избаци из себе његовог спаситеља и испуни му жељу, јер да без тога младића не би имао свога сина. И цар змија сажали се, избаци из себе младића, који је сад био још лепши него пре тога, даде му драги камен и пусти га да оде.

Змијски царевић пође с младићем, пренесе га на другу страну воде, а онда се изљубише и расташе. Змијче младићево врати се своме оцу, а младић крену натраг путем којим је дошао.

Кад је стигао на крај шуме, где се раније одмарао, хтеде да покуша моћ драгог камена, да види је ли тако како му је рекло његово змијче. Духне трипут на камен помисливши да се створи велика кућа пуна свакојаке ђаконије и - да чуда великога! - све се одмах створи пред њим и управо онако како је пожелео.

Младић седе за трпезу, прихвати се јела и почасти се, па пође опет на пут.

После много дана стиже кући и нађе мајку у жалости и кукњави за њим као да је покојник. Али кад виде сина, своје благо, где јој се враћа, лепши него што је пре био, жалост јој се претвори у радост; љубила га је и мазила и била опет срећна знајући да је он близу ње.

Но каква ли се то мисао родила у младићевој глави кад једног дана рече мајци:

- Мати, тешко је бити сам у свету, јер треба урадити многе послове, а ти си остарела, слаба си и не можеш да их обављаш. Шта ли, пак, могу учинити ја сам? Један не вреди као двоје, а ни двоје као троје. И ево, мати, шта сам смислио да бих ти смањио тегобе и спасао те невоље: - Иди и доведи себи снаху а мени жену, паметну и вредну, јер доста смо се досад патили овако сами. Шта велиш, мати, на то? Је ли добро тако?

- Добро, пиле моје, добро, само се бојим да нам нико неће дати девојку пошто смо сиромашни, јер, видиш, ни кућу немамо. А знаш како се каже:

- У нашем селу нико нам неће дати девојку, него да пођем у друго село, где нас не познају поближе.

- Па ја те, мајко, и не терам да идеш у просидбу у неког у селу, јер ми се ниједна девојка из села не свиђа. Него се ти, благо мени, лепо обуци па иди право к цару и запроси за мене његову кћер.

- Леле, мајци! - лелекну жена. - Па ти си, сине, полудео, или шта се то, наопако, догодило с твојом главом те се усуђујеш и да помислиш на тако шта! Ти, који си најсиромашнији у селу, тако дроњав, с мајком, тако јадном старом женом каква сам ја - да се жениш царевом кћери! Сачувај ме боже! Морам, синко, да се од чуда прекрстим левом руком. Каква ти је то мисао пала на памет! Него ћу поћи тамо у суседно село, до човека из наших редова и немој се уздизати у облаке где нам није место, јер ћемо пасти и пропасти.

- Не, мајко, нећемо пасти; ја, мати, знам шта знам. Само ти иди право к цару и тражи му кћер за мене, па ако ти је буде дао - добро, а ако ти је не буде дао, опет добро - нема љутње. Али ја знам да ће ти је дати, јер у мене је већа моћ него што је његова. И да видиш, мајко, па да верујеш у то што ти кажем, ево пожелећу за тебе лепе хаљине као у жене нашег кнеза, да их обучеш и одмах пођеш у просидбу.

И то рекавши, син сиромашне жене духне трипут на драги камен и сместа се насред њихове колибе створи трпеза а на трпези најбоља ђаконија с пићем и један ковчег набијен лепим хаљинама, скутима с чипкама, папучама с копчама, свиленом марамом, грудњаком, огледалцима, ђинђувама и ђерданима, с драгоценом огрлицом, прегачама протканим златним нитима и ибришимом, златним везовима да ти засене очи.

Задивила се сиромашна жена тим стварима, чинило јој се да сања гледајући све оно што се створило пред њеним очима. Сели су за богату трпезу и јели најодабранија јела, а онда се она обукла лепо као млада жена и посматрала у огледалу да види како јој шта стоји, јер такве хаљине никад дотад није обукла. Само огрлицу, украсе за косу и ђердане није узела, јер су били прекомерно лепи а она одвећ стара, те се нису слагали с њеним годинама.

И пође сиромашна жена к цару у просидбу, али јој се чинило да јој на срцу стоји трн, и кад се приближила царском двору ноге као да је издадоше, срце јој поче јако куцати, и да пред дворском капијом није нашла једну клупицу да се одмори, била би пала - таква ју је слабост обузела. Није се усудила да уђе у двор и остаде тако напољу до сумрака.

Кад се почело да смркава, оде до куће с кулом где је седео цар, јер је видела да је унутра осветљено, и на прозору повиче:

- Узвишени царе, дошла сам да ми даш своју кћер за мога сина!

И то рекавши, поче одмах да бежи кући.

Цар је чуо њезине речи, те отвори прозор да види ко то виче. Не видевши никог, мислио је да у ствари нико није ништа ни викнуо него да му се само тако учинило.

Друге ноћи дође жена опет и викну на цареву прозору:

- Узвишени царе, дај ми своју кћер за мога сина! - и опет се даде у бег кући.

Цар је сада добро чуо, а не као прошле ноћи, а чула је и сама његова кћи и отворила прозор. Али како је био мрак, а жена клиснула муњевитом брзином - шта све човек не би могао учинити од страха! - не виде никог.

Пошто није више било никакве сумње о томе да је неко викао, нареди цар чуварима да стражаре и ухвате оног ко још буде викао на његову прозору или буде прозору прилазио.

Немајући од сина мира, сиромашна жена дође и треће ноћи и на прозору царева двора повика опет:

- Узвишени царе, дај ми своју кћер за мога сина!

Тада чувари, који су у потаји стражарили, ставише руку на њу и одведоше је горе, к цару. Кад је виде, цар јој рече:

- Еј, бабо слаба, па ко си то ти и шта хоћеш? И што ме толико узнемирујеш вичући под мојим прозором?

- Да живиш много лета, узвишени царе! - одговори сиромашна жена. - Послао ме је син у просидбу кћери твојег величанства, но ја се не усуђивах изићи пред твоје лице, јер сам слаба баба, док је лице твојег величанства пресветло.

- Добро, бабо! Ја имам кћер за удају, а ти, како рече, имаш сина за женидбу. Дуг је пут од тебе до мене, но видећемо да ли ти је син достојан моје кћери. Пошаљи га, дакле, овамо да га видимо и ја и девојка, па ако буде и божја воља, онда ћемо се опријатељити, а ако не буде, платиће главом своју смелост!

Оде јадна жена из царева двора и последње речи: "Платиће главом своју смелост" никако јој нису излазиле из ушију.

"Остаћу без сина!" - говорила је у себи. "Знам да ће цар тражити зета из својих редова, а мој лепи син свршиће на вилама као разбојник!"

"Постараћу се да му избијем из главе ту проклету мисао да проси за жену цареву кћер. Него ћемо ми изабрати себи девојку из наших редова и живећемо како будемо могли, као сви сиромашни људи."

С том одлуком, враћала се жена кући. Син јој изиђе пред њу и запита је:

- Јеси ли била, мајко, код цара? И шта је рекао?

- Шта да каже? Зло, сине! Бојим се да ћеш страдати. Цар је рекао да му одеш да те види, па ако се будеш свидео њему и његовој кћери, онда је добро, а ако се не будеш свидео, платићеш главом своју смелост.

- Језа ме хвата кад помислим на то.

- Прођи се, сине, наума да се жениш царевом кћери. Него ће ти мајка отићи у село с оне стране брда, до Станимира, човека нашег реда, и испросиће ти његову кћер. Добро ћеш живети, јер је девојка ваљана и лепа. Остави се мисли на нешто високо, јер се бојим да ћеш зло проћи.

- За мене не брини, ја сам стара и близу краја, само ми је жао да ти, тако млад, скончаш на вилама као какав разбојник. Мани се, сине, цареве кћери! Послушај своју мајку само сада, само једанпут!

На то јој сине рече:

- Нека те, мати, није страх за мене. Нећу никоју другу девојку, него само цареву кћер; ја сам ње достојан и ускоро ћеш видети да ћу постати царев зет. Немој се жалостити због мене, ја знам што знам, и биће добро.

- Дабогда било добро - одговори жена - само ме је страх и жао ми је тебе.

И младић се лепо обуче, узме драги камен, пољуби мајку у руку и пође к цару.

Кад је стигао у двор, цар га запита:

- Како се зовеш, јуначе?

- Фурга-Мурга, величанство!

- А шта си научио? Шта знаш? - запита га цар даље.

- Знам све - одговори младић. - Што год захтеш, кадар сам учинити. Само заповеди, величанство, и ја ћу одмах извршити све што будеш хтео.

- Видећемо! - рече цар. - Царева кћи се не може добити тако лако. Знај да ћеш је добити ако преко пута до сутра ујутро створиш куће као ове моје, да ми кћери не буде досадно; а ако то не узмогнеш, свршићеш на вешалима.

- Разумем! - одговори младић.

Цар га одведе у једну велику кућу и нареди слугама да га добро угосте и послуже свим што год му срце пожели. Младић је био весео јер је знао да помоћу својег драгог камена може све.

Кад је било пред зору, пробуди се иза сна, духне трипут на камен и помисли да се преко пута створе куће као што су цареве, и све се створи како је пожелео.

Једна слушкиња била је ујутро прва која је видела куће и одмах отрчала цару да му јави то чудо. Цар се наљути кад је чуо да говори нешто што није могао да верује и у љутњи ошамари је тако жестоко да је слушкиња пала мртва.

Уплашен оним што је урадио, отвори цар прозор да види је ли тако како је слушкиња рекла.

Кад погледа кроз прозор, а оно све баш тако, права правцата истина. Куће преко пута блистале су на сунцу дивотније неголи његове. Чудио се цар и би му жао што је убио слушкињу.

Тада нареди да се позове Фурга-Мурга и рече му:

- Видим, јуначе, да је у тебе велика моћ, али знај да ти не могу дати своју кћер за жену док не оживиш моју слушкињу која је умрла - јер ко је још видео свадбу са погребом? - и док од мојих кућа до оних твојих не подигнеш два моста, један од злата а други од сребра, да моја кћи иде по њима од мене до тебе. И то чудо да ми створиш до ујутро, иначе неће бити добро с тобом.

Потом нареди опет да се Фурга-Мурга почасти јелом и пићем као какав цар.

Кад је било пред зору, младић духне трипут на свој драги камен и пожели да буде тако како је цар рекао. И одмах се створише мостови, један од злата, други од сребра, који спојише куће једне с другима, док се слушкиња као из тешка сна пробуди, па, протрљавши очи, рече како је сањала прекрасан сан.

- Сањала сам - говорила је - да сам била у једној великој градини с много правих и широких стаза. И с једне и друге стране стаза било је лепа цвећа у свима бојама, родних воћки и зелене траве, чесми и водоскока с којих прскаше вода падајући у ситним капљицама на цвеће, воћке и зелену траву. Воћке су биле расцветане и мноштво птица слетало им је на грање и певало умилне песме; зујкајући, летеле су безбројне пчеле са цвета на цвет воћака, и било ми је тако добро и живот тамо тако сладак да ми је чисто жао што сам се пробудила.

- И један велики цар и царица шетали су тамо држећи се за руке и сви су гледали на њих, клањали им се и слушали их.

- Блиставо сунце загревало је тамо свет и људе који су седели у сенама воћака на столицама од злата и уживали у мирису цвећа, певању птица, цвркутању ластавица, у зујкању пчела, жубору воде. И било је тамо такве дивоте какве око човеково није видело, која се умом не може схватити ни речима изразити.

- И мени је жао, хиљаду пута ми је жао што сте ме пробудили, што ме нисте оставили да вечно живим у онаквом сну, у оном рају од блаженства.

Тако је говорила слушкиња кад се пробудила, то јест кад је оживела.

Кад је ујутро свануло, цар се пробуди и отвори прозор да види је ли младић учинио оно што му је наредио. И кад је видео да је све извршено онако како је желео, веома се зачудио те похита да види је ли оживио слушкињу. И кад је видео да је жива и чуо шта је сањала, позва одмах к себи Фурга-Мургу и рече му:

- Слушај, јуначе, да ми испуниш још једну жељу, последњу. Ако и то будеш извршио, бићеш мој зет, а ако је не будеш извршио, бићеш син смрти.

- А шта то треба да буде? - запита Фурга-Мурга.

- Велика ствар! - одговори цар. - Нека ти слушкиња исприча сан што га је сањала, а ти онда да тај сан оствариш.

И слушкиња поче да прича свој сан. Фурга-Мурга саслуша је до краја, па рече:

- Узвишени царе, у велику си ме бригу бацио! Покушаћу, и можда ћу тај сан моћи остварити, а ако га не остварим, нека се изврши виша воља!

Онда цар оде да гледа своја посла, а оде и Фурга-Мурга да се разоноди до следећег јутра кад му је ваљало да изврши последњи царев захтев.

Слуге и слушкиње морале су да га послуже свим и свачим по његовој жељи и прохтеву, нарочито сада, кад су и цар и сви дворјани увидели да Фурга-Мурга није обичан човек него искусан врач или човек из другог света, који уме да ствара невиђена дела.

Чудом се зачудише сви кад им се следећег јутра дуж царева двора указа прекрасна велика градина, управо онаква какву је царева слушкиња видела у сну. И толико је било дивоте у градини да се то не може да представи. Видео је све то и цар, видео и чудио се. Напослетку рече Фурга-Мурги.

- Заиста си, јуначе, велики мајстор, али моја слушкиња је сањала да је тамо био и један цар, који се шетао с царицом држећи је за руку и сви су им се клањали и слушали их - где је тај?

- Узвишени царе - одговори Фурга-Мурга - тај цар сам ја, а царица је твоја кћи, моја жена.

- Нека буде тако! - рече цар - Достојан си да ми будеш зет!

Пошто се царева кћи венча с Фурга-Мургом па се приреди сватовски пир, господе, величанствен како само може да буде! На венчању и свадби била је и мајка Фурга- Мургина, која се није могла доста да наљуби снахе и сина и која се осећала најсрећнијом женом на свету. Таква је била, а и приличило је да таква буде.

Дуго су у срећну браку живели Фурга-Мурга и његова жена, но знате како је у животу:

Тако се и њихов срећни брачни живот поче да мења чим Фурга-Мурга дознаде да му је жена, пре но што се удала за њега, волела другог. То је био један Арапин, син арапског цара, али веома ружан. Мада је био тако ружан, царева кћи га није заборавила. А чули сте како се каже:

Та реч и овде се обистинила. При свему том што је Фурга-Мурга био и прави јунак, и леп, и творац толиких чуда, царева кћи није могла да заборави Арапина.

И кад је Арапин дошао једном у њихов двор - а да Фурга-Мурга није за то знао - и с њом разговарао, замоли је да каже и њему у чему лежи моћ њеног мужа да створи што год хоће. Она му рече да то ни сама не зна, јер да ни њој није хтео да ода своју тајну, мада га је о томе питала више пута.

Али се ђаволски Арапин није предавао него је и даље наваљивао на њу, а она на Фурга- Мургу, док није дознала његову тајну и вредност његова драгог камена.

То је Арапину и требало.

Тада је узе да наговара да украде мужу тај камен и преда га њему.

И једнога дана, док јој је муж спавао, слаба и подложна жена украде чудотворни драги камен и даде га своме Арапину.

Не часећи часа, Арапин духну трипут на камен пожелевши да се двор и градина Фурга-Мургини преместе на морско острво, а он са принцезом да буде тамо. И одмах све се збило тако.

Кад се јадни Фурга-Мурга пробудио, виде да се налази - не у двору, него опет у својој колиби. Учини му се да сања, али се убрзо увери да то није сан већ права правцата јава, јер када је потражио свој чаробни драги камен, није га нашао. Тада схвати - само и сувише доцкан - да га је жена преварила. Веома се ожалости и поче да размишља шта да ради.

Видевши га тако ожалошћена и замишљена, јеленак и миш му рекоше:

- Господару, одавно те нисмо видели тако жалосна као сад. Шта то може да буде? Кажи и нама, па ћемо се, колико будемо могли, побринути и ми за тебе као што се ти толико времена бринеш о нама.

И Фурга-Мурга им каже каква га је недаћа задесила, на што му јеленак и миш рекоше:

- Не брини, господару, идемо ми по твој камен!

Тако јеленак и миш кренуше на пут, јеленак летећи, миш трчећи - све по трагу бегунаца, док не стигоше до мора. Тамо миш узјаха јеленка и оп полете с њим преко мора до острва и двора Арапинова. Миш одмах поче да гризе једна врата за другима, док није прогризао толико да кроз рупе доспе у собу где је царева кћи спавала с Арапином.

Тамо се успуже на кревет, али је Фурга-Мургин драги камен био зашивен у рупици Арапинове кошуље, а глава цареве кћери почивала је на њој. Миш је тада уједе мало за чело, она се почеша и окрете главу на другу страну, а миш брзо прегризе конац на рупици, узе камен у њушкицу и изиђе из собе.

За мишом је, међутим, ушао у собу и јеленак. И кад је миш обавио посао ради којег су дошли а затим изишао, слете и јеленак на кревет цареве кћери и њеног љубимца, загади их, замаза им лица и уста, остави их тако исмејане и осрамоћене, оде из собе и настави пут с мишом. Кад стигоше до обале, опет миш узјаха јеленка и полете с њим ка супротној обали.

Док је тако летео преко мора, поче јеленак да прича мишу како се наругао царевој кћери и Арапину, па се и један и други узеше да кикоћу. Смејући се тако заборави миш на оно што носи и чудотворни камен испаде му одједном из њушке и паде у море; видели су добро како је једна велика риба укечила и прогутала камен па нестала у дубини.

Велика жалост обузе јадног миша и јадног јеленка кад осташе без драгог камена и кад видеше да им је њихову наду прогутала риба; приспевши на обалу, бризнуше у плач као два мала детета.

Уто доплива до њих цар морских риба, па видевши их како плачу, сажали се и запита шта им је. Они му испричаше све онако како се догодило. На то им цар риба рече:

- Немојте плакати, ја ћу вам зачас дати тај камен.

И цар нареди свима рибама у мору да сместа донесе камен она риба која га је прогутала.

У трен ока доплива једна риба са драгим каменом у устима, предаде камен цару риба а овај мишу.

Неизмерно се обрадоваше сада миш и јеленак, захвалише цару риба и наставише пут смејући се и подвикујући као два јунака. После кратког времена стигоше до свога господара, предадоше му камен и испричаше све што се догодило откако су кренули на пут.

Кад Фурга-Мурга виде опет чудотворни камен, захвали се својим животињицама што су му га донеле и одмах пожели да му на два магарца дођу Арапин и царева кћер.

И ево их где стигоше осрамоћени као нико њихов, јер су их сви људи пљували и исмејавали. Онда их Фурга-Мурга свеже обадвоје магарцима за репове, слугама нареди да магарце проведу кроз град, а Арапина и цареву кћер да казне смрћу.

После се Фурга-Мурга ожени кћерком једног другог цара. И кад му је таст умро, наследи престо и постаде цар добар и правичан, и сви су били задовољни њим.

И ако није умро - јер отада је прошло много времена - жив је и данас.

---

Врач погађач

Био негда један папуџија, сиромашан, добога сиромашан, онакав каквих међу јадним обућарима има и данас. Јер ништа друго није имао убоги папуџија доли алата, а и тога тако мало да ти је сав могао да стане у једну шаку.

Но ако јадни човек није имао шта друго, деце је имао, и то гомилу мале деце, осморо на броју, као осам лончића. Јер тако ти је то у сиромашна човека: имао шта или немао, деце зацело има.

Да је убоги наш папуџија имао барем кућу, па још и како-тако, али је није имао, него је пребивао на ћошку једне улице, у дашчари покривеној рогозином и тамо радио по цео дан крпећи стареж. Крпио је папуче, чизме, опанке, старе амове. Ни жена му није седела скрштених руку, она је крпила подеране вреће, прала кошуље и чистила таване у кућама богатих.

Али све што су зарадили он и жена, било је недовољно, јер како четири руке и да смогну хране за десеторо уста? Кад су набавили једно, нису могли да набаве друго, кад је било брашна, није било сланине, а кад је било сланине, није било брашна, и тако два добра никад да се нађу заједно у дому јадног човека.

Боље би сиромах папуџија пролазио да је израђивао нове папуче, но њему нико није долазио с таквим наруџбинама, јер ко би, забога, дао једном крпи да му прави нове папуче! А кад је било да се шта окрпи, онда је свако долазио само к њему, пошто се друге папуџије нису хтеле да приме крпљења. Тако га је као крпу знао и познавао сав свет у граду и сви су га звали "Крпа Вулпица". [Вулпица - мала лисица, мали лисац, лисичић. Прим. прев.]

Лако је разумети што су га звали крпом, јер је крпа и био, то јест бавио се крпљењем подеране обуће, али не знам зашто су га називали и Вулпицом. Ваљда због лукавства и шеретских лагарија у чему је био велики мајстор.

Доста то да га је свет звао Крпом Вулпицом, а он је на тај надимак био поносан.

Много је Крпа и дању и ноћу, заједно са женом лупао главу шта да чини и како да ради да би се ишчупали из онаква сиромаштва, али се ништа није догодило што би им помогло да се, сироти, искобељају из беде. Често се носио мишљу да оде у царски двор - јер онај град је био и престоница - и замоли цара за помоћ, но ко ће хтети да прими њега, убогог крпу, бедног дроњавца.

Међутим, једнога дана се догоди да цар изгуби прстен и то прстен с царским печатом, а у оној земљи веровало се да ће цар неминовно остати без власти ако тај прстен изгуби па га у року од педесет дана не нађе. Цар се због тога веома забрину и нареди да се добовањем у граду и по селима објави како ће онога ко му његов прстен буде нашао и донео обдарити с три кесе дуката.

Кад наш Крпа зачу добовање, изиђе и стаде пред врата своје дашчаре да чује какве нове вести објављује добошар, па, разабравши о чему је реч, повиче на срећу:

- Ја сам нашао прстен!

На то његова жена гракну:

- Ти си пошашавио! Какав си ти то прстен нашао, лудаче? Што не гледаш своја посла, него се правиш смешним у очима света; зар не знаш да би те таква лаж могла стати главе? Немојте му веровати, добри људи! Немојте му веровати! Он је лажов!

Али га царски служитељи, кад чуше шта рече, не пустише да оклева, већ га одмах склепаше и поведоше у двор, к цару. То је Крпа и хтео. Жена пође за њима плачући и кукајући:

- Немојте му веровати, добри људи, он је шенуо памећу! Никакав прстен није нашао. Пустите га да се врати и лати посла, да нам деца не помру од глади!

Царски служитељи, међутим, нису хајали за њу него су још више подбадали Крпу да иде к цару.

Кад стигоше с њим у царски двор и кад га цар виде онаква у дроњцима и замазана, рече:

- Ти си, велиш, нашао мој прстен?

- Узвишени царе - одговори Крпа - истина је да нисам нашао твој прстен, али ја сам врач, врач погађач, докучићу из своје књиге паскалије (рожданика) па ћу ти моћи рећи где је прстен; само је потребно да ми за то одобриш рок од тридесет дана и да ме одржаваш пићем и јелом, а поврх тога сваки дан и са по једним ћураном, печеним, руменим. Нека ми твоји људи то доносе у моју дашчару. Обавезујем се да ти после тридесетог дана пронађем и дам прстен.

Цар је посматрао Крпу и као да му није много веровао, али рече:

- Па добро, нека ти буде по вољи, али знај, ако не извршиш што обећаваш, нестаће и тебе и твоје паскалије; а ако извршиш, уздигнућу те до велике части.

Тако Крпа оде из двора и упути се кући весео што је разговарао с царем, и не мислећи ни на шта друго доли на ћурана, печена, румена, јер је чуо од оца како се прича да је ћуран, "печен, румен" нешто особито; а тридесет ћурана - замисли, брајко, како ће му то добро доћи!

Али кад стиже кући, дочека га жена с грдњом и прекорима.

- Шта учини, лудове? Шта ти то, за име божје, паде на памет да лажеш како си нашао царев прстен? Какав те прстен спопао, безумниче? Зар не знаш да ћеш платити главом те лажи? Но да оставим тебе, до тебе ми и није, како си простро, онако ћеш и лежати - него ми је до ове дечице, видиш да су мала и нејака, шта ћу с њима?

И бризну жена у плач и плакала је да јој се тресла кошуља на леђима. Видевши је како плаче, ударише и деца у такав плач и дерњаву да је дашчара све јечала, као да се у њој оплакује мртвац.

Тада Крпа рече:

- Не плачи, драга моја, проживећеш бојарски. Досад сам тридесет година живео горким животом, па да сад барем тридесет дана проживим господски, с ћурећим печењем, вином и пивом! А после нек буде што буде - боље умрети него проводити горак живот, једном се и иначе мора умрети.

- А имај у виду и ово: тридесет дана је много, можда ће се прилике на крају променити, не знаш кад ће наићи срећа.

- Остави се разговора о срећи - каже жена - кратка би нам била та срећа. И немој више да сањаш о ћурећем печењу, јер није печен ћуран за твој желудац - очемерио би се. Него се боље лати посла, сад ће ручак, а ти ниси зарадио ни марјаша.

- Што се јела тиче, та ме брига не мори, биће нам ускоро донето...

Још он није ни дорекао све, кад из царског двора дођоше неки служитељи носећи најбољу ђаконију, ракију, вино, пиво и к томе једног великог, печеног ћурана, с виљушком и ножем забоденим у печеницу, само да се реже и једе.

Кад Крпа Вулпица виде ћурана, повика жени:

- Ово је број један, од тих тридесет остаје још двадесет и девет!

Он је, наравно, мислио на ћуране. И додаде:

- Последњи ће бити највећи!

Оставивши донета јела и пића, служитељи оду, а кад се вратише у двор казаше генералу како је врач рекао: "Ово је број један; од тих тридесет, последњи ће бити највећи." И генерал задрхта од страха, знајући да је крив, јер је царев прстен био у њега.

Крпа седе с децом за трпезу, позва и набурену жену да седне, но она је била срдита, мргодила се и испод ока гледала печена ћурана, вода јој, јадној и гладној, поцурила из уста, а пошто је једанпут рекла како неће да једе, сад ју је било срамота да порекне.

Еј, али њен муж, као за инат, навалио на она укусна јела као хала, па се, брајко, латио румена ћурана, резао га и гутао попут гладне вучине.

Жена је одолела колико је одолела, док се напослетку не остави срамоте и свега, те седе и она за трпезу, па су њих двоје са децом јели и јели она царска јела, која су им особито пријала, те се накљукали до гуше, трбуси им набрекли и тако очврсли да си на сваком могао убити буву.

Откако су живи никада нису јели такве ђаконије. А остало им је јела и за вечеру и сутрашњи дан до подне.

У подне другога дана цареви служитељи дођоше опет у Крпину дашчару, а он, кад их виде, рече жени:

- Ово је број два, од тридесет остаје још двадесет и осам. А напослетку - највећи.

Служитељи опет казаше генералу шта је врач рекао, јер сви су били кривци, а било их је тачно тридесет који су били умешани у ту ствар. Највећи кривац међу њима - а то је био сам генерал - подмићивао је остале новцем да ћуте, да остане прстен у њега.

Али кад је генерал чуо шта је врач и други пут казао задрхтао је од страха и помислио:

"Па овај врач, крст га убио, зна све, и ако нас прокаже цару, сви ћемо пропасти. Него ћу му ја отићи и запушићу му новцем уста, и онда ће бити добро. Можда ће ми бог помоћи да постанем цар."

Трећега дана генерал се не могаде више стрпети; већ пође и сам са служитељима који су носили Крпи ручак.

Кад их Крпа Вулпица виде, учини му се да су му тог дана донели ћурана већег него што је био јучерашњи и рече жени:

- Ово је број три, од тридесет, остаје још двадесет и седам, но овај је већи од јучерашњег, очи ме моје не варају.

Генерал је мислио да је реч о њему и оставши с Крпом насамо, лице му пожуте као сирац воска, срце му у грудима поче да лупа као чекић и рече дрхтавим гласом:

- Велики врачу, видим да знаш све и немам више шта да кријем.

Крпа, лукави лисац, схвати одмах у којем грму лежи зец и због чега је дошао к њему управо највећи и пресече му говор, рекавши:

- Како да не знам, знам све, и само се чудим што онај ко је нашао прстен толико оклева да ми га донесе - тера ме да упрем прст на њ. Него нека, још има времена, донеће га, хтео ил` не хтео, само ће у том случају бити горе за њега.

Тада генерал паде пред врачем Крпом на колена и, пружајући му прстен, рече:

- Имај сажаљења према мени! Прстен су нашле и мени дале моје слуге. Ја сам хтео да га задржим за себе, да бих постао цар, но видим да ми се "усмрдио сир" (то јест да од остварења моје жеље нема ништа). Буди добар и тражи од мене што хоћеш, само немој да ме одаш, да не изгубим част и живот.

На то му врач рече:

- Не бој се, ваљда сам и ја човек, једем и ја хлеб а не камење! Држи прстен код себе док не дође рок. Ја ћу бити задовољан ако ми до тада сваког дана шаљеш по кесу дуката, а кад буде последњи дан, опет дођи к мени.

И генерал оде лакша срца због оваква исхода, док се наш Крпа радовао из свег срца, јер се точак среће окренуо њему.

Нико на свету није био тако срећан као он; добро је јео, добро пио, обукао је жену, децу и себе као да су велики бојари и имао, уз то, много новца, јер му је генерал сваког дана поред најбоље ђаконије слао по кесу дуката. И тако тридесет дана једући што му је срце зажелело, угојио се и променио да га нико више није познао.

Кад је освануо последњи дан, дође опет генерал врачу. Крпа му рече:

- Деде ми, пријатељу, кажи чим се цар највише забавља, шта му је најдраже, можда каква птица или друга животиња?

Генерал му одговори:

- Најдража је цару једна велика пегава мачка; с њом се игра сваки дан, а увече та му мачка чучи насред трпезе и док он вечера држи шапама свећњак са запаљеним свећама. Тако је научена. Цар је много воли и не би је дао ни по коју цену.

- Е, сад слушај! - рече врач. - Иди кући, а сутра изјутра узми мачку - само пази да те нико не види - и угурај јој прстен у гушу, да га прогута. Кад ја будем дошао, ти ми само дај знак, а остало биће моја брига.

Генерал оде и учини како му је врач казао. Идућег јутра, тачно у року, пође врач у царски двор, и кад га цар виде, рече му:

- Дође ли, врачу?

- Дођох, величанство.

- Но, деде реци, где је мој прстен?

Генерал даде знак Крпи.

- Где да буде него овде, у овој соби - одговори врач погађач.

- Добро кад је овде, у овој соби; но, де, покажи ми га и дај ми га, како си обећао.

На то му врач рече:

- По мојој паскалији, прстен мора бити у оној мачки која седи тамо на столу.

Не верујући у тако шта, цар му рече:

- Слушај, бре! Да ли се ти то шалиш, или хоћеш да ми се подсмеваш? Дакле, мачка једе прстење?

- Не знам да ли једе или не једе, али прстен твога величанства налази се у утроби те мачке. Распори је и наћи ћеш прстен.

Цар се почеша по затиљку, јер му је било жао мачке, и рече:

- Пази добро, човече! Ова моја мачка скупо ме је стајала и ако је дам распорити па не нађем прстен - платићеш главом.

- Ево моје главе! - одговори врач.

Цар нареди да се мачка распори и нађе прстен у њеној утроби.

Јако се чудећи његову знању, обдари цар врача погађача многим даровима, па му на великом градском тргу подиже и кућу, онакву какве су царске куће. Тако од бедног крпе постаде најбогатији и највише почаствовани човек у целој држави.

*

Вест о овом догађају пронела се по целој земљи, па се и у суседним земљама свуда говорило о знању врача погађача. Сам цар био је поносан што у својој држави има тако умна човека.

Но ако би ко мислио да се сада наш Крпа осећао најсрећнијим човеком на свету, преварио би се, јер он је управо сада био најнезадовољнији и све је дане проводио са стрепњом у срцу. Ево чега се плашио: ко зна шта би цару још могло пасти на памет да га пита, па ако не буде умео да одговори ни да нађе решење каквог новог задатка, откриће се све његово лукавство.

Еј, али се, ето упустио у игру и морао је играти, па што се буде вукло, вући ће се, а што се буде извукло, то ће већ видети. И тако се предаде случају да се стара о њему, али је мислио и на то како да раскрсти са даром врача погађача.

Једнога дана наведе ђаво суседног цара да цару Крпе Вулпице напише писмо и пошаље по једном свом човеку, јер у оно време није било поште као данас. Тај је писао своме суседу како је од људи чуо да у његовој држави живи уман врач који зна све што је незнано и сакривено.

Њему, то јест томе суседном цару, украден је крстић што га је носио на грудима, врло скупоцен крстић од злата са дијамантима, те моли царског сабрата да му пошаље тога свог врача, који ће му открити лопова и за то од њега добити многе дарове.

Чим је цар прочитао писмо, позва врача погађача, саопшти му садржај писма суседног цара и рече нека пође томе цару, који је његов пријатељ и који ће га обдарити многим даровима.

Још му рече да се тамо држи тако да служи на част њему, своме цару.

Крпи Вулпици није остало друго него да пође у суседну царевину, мада сам није знао ни чиме да почне ни чега да се тамо дохвати.

Пође, дакле, с доносиоцем писма, човеком онога цара. Што се на путу више ближио граду у који је ишао, све је више "рашивао" и "месио" свога сапутника, подробно га испитујући и искушавајући. Тај је постајао све забринутији и наш врач погађач поче да подозрева да је он лопов наведе разговор на крађу царева крстића и говорећи тако као да све зна, утера своме сапутнику страх у кости.

Уз пут их још ухвати и јака киша те покиснуше до коже. Тада врач погађач рече, као да говори самом себи:

Његов сапутник је, међутим, мислио да то врач говори о њему, јер он се управо звао Крпа, те застаде, ноге га издадоше, и не могавши ићи даље, паде пред врача погађача на колена и рече:

- Опрости ми, добри човече, буди човек према мени и веруј покајнику! Ја сам грешник, урок нечији гурнуо ме у крађу, те узех царев крстић и сад видим да је зло. Буди добар, опрости ми, ево ти предајем тај крстић и десет кеса злата да ме не откријеш цару, кад ме ђаво наведе да учиним тако неприлично дело.

На то наш врач погађач, над ким као да опет засја сунце, рече с пуно поноса:

- Чим сам те видео, познао сам у теби кривца, али сам те оставио на миру! Сад ти опраштам пошто си ми добровољно признао своју кривицу, али да ме слушаш.

- Та слушаћу те, велики врачу, само наређуј!

И врач га запита:

- Шта има цар у двору што му је особито драго, можда коју животињу, какву птицу?

- Има - одговори царев човек - једно кудраво куче које по вас дан стоји на две ноге и љуби цареву руку. Цар тако воли то куче да га не би дао ни по коју цену.

- Е, добро! - рече врач. - Кад буде дошао последњи дан рока - јер ја ћу одредити рок за откривање крадљивца ти узми тај крстић и угурај кучету у гушу, да га прогута, а мени дај знак; све друго биће моја брига.

Кад су стигли у царски двор, прими цар врача с великом почашћу; исприча му како му је неко украо скупоцени крстић и замоли га да пронађе лопова, а за своје дело биће богато награђен.

Врач му рече:

- Узвишени царе, дај ми рок од пет дана, а онда ћу ти показати лопова.

И цар га смести у велику кућу и нареди слугама да му донесу све што му се буде прохтело и што му срце пожели.

Царев човек, врачев сапутник, нађе у оних пет дана прилику да ухвати царево куче и угура му крстић у гушу. Потом оде врачу и рече му да је све у реду.

Првог дана после одређеног рока позва цар к себи све саветнике и дворјане, и сви се окупише код свога владара, који је седео на златној столици и играо се са својим кудравим кучетом.

Кад у дворану уђе врач, цар му рече:

- Чуо сам, умни врачу, за твоје велико знање, па сам те позвао да ми међу људима сакупљеним око мене покажеш бедног лопова који ми је украо крстић. Ниједан стран човек није овде улазио да би ме могао покрасти, лопов је, према томе, неко од мојих дворјана. Покажи ми га и наградићу те многим даровима.

На то врач обухвати погледом царева човека, свога сапутника, који је од страха да ће га врач проказати пожутео као восак - и рече цару:

- Узвишени царе, немој да верујеш у то да ти је крстић украо човек. Сви дворјани око тебе су часни и поверења достојни људи. Из своје паскалије докучио сам да је твоје величанство изгубило крстић и да га је нашао и прогутао неко на кога никад не би ни помислио. Тај неко је твој кудравац - крстић се налази у утроби твога кучета; нареди да се псето распори и крстић извади.

Цар се почеша по затиљку и рече:

- Часни врачу, крај свега твојег знања, не могу да поверујем у твоје речи. Ово куче не бих дао ни за велико благо, и зато добро размисли; јер ако не будем нашао крстић, који се, како ти кажеш, налази у утроби овог пса, а дам да се распори моје драго куче - наредићу да ти се одсече глава.

- Ево моје главе! - одговори врач и настави: - Сад, ако ми верујеш и хоћеш да учиниш како рекох, добро, а ако нећеш, опет добро, ја ћу отићи како сам дошао, док ће твоје величанство остати без крстића, ако ти је више жао кучета него крстића.

Окупљени цареви саветници и дворјани похвалише врача, који им поможе да не остану под срамотом и затражише од цара да се куче распори.

Тада цар нареди слузи који му је клао свиње да распори кудравца, а сви присутни чекали су с нестрпљењем да виде шта ће се десити. Кад тамо, а у цревима кучета царев крстић, само без једног драгог камена, дијаманта, који је - то вам заборавих рећи - царев човек био раније извадио и дао врачу као залог.

Кад цар и сви окупљени дворјани и саветници видеше извађен крстић, задивише се веома знању и искуству врачеву.

- Добро - рече цар, опазивши нестанак једног дијамантног камена с крстића - али где је наш драги камен што је био на крстићу а сад га нема?

Хм! - одговори врач - Тај драги камен сварио је желудац твојег кучета, величанство. И да још за који дан ниси тражио, не би нашао ни крстић, јер би и крстић био сварен.

Цар и сви присутни повероваше у ову врачеву лаж, похвалише га, обдарише га скупоценим даровима и цар му одобри да се врати кући.

Но пре него што је пошао, онај царев човек који је био украо крстић - рече цару:

- Величанство, ухватио сам једног лисичића, стрпао га у врећу, а везану врећу оставио на степеништу. Могло би твоје величанство да направи једну шалу с врачем, да видиш хоће ли погодити шта је у врећи.

Цару се свиде та шала и, силазећи низ степенице, рече врачу:

- Искусни врачу, хајде кажи ми шта је у овој врећи?

Наш Крпа Вулпица поћута који часак, а да би ипак нешто казао, рече самом себи, но тако да су то сви чули:

На то се, уз смех и пљесак цара и свих који су пошли с царем да га испрате, заорише поклици:

- Одлично! Одлично! Да живи врач погађач!

Јадни Крпа Вулпица, весео што се курталисао белаја с лисичићем у врећи, узе дарове и пође журећи да се ослободи тих људи.

Али идући тако, стално је лупао главу шта да ради да би се ратосиљао дара врача погађача, све се бојећи да ће једном бити откривен као лажов и да онда неће бити добро с њим.

Приспевши кући, исприча жени како се и овом приликом срећно спасао, али да би врачање требало сада привести крају. Каже жени шта је враћајући се кући смислио, па се њих двоје поразговараше и споразумеше те потпалише кућу са свих страна.

Кад из запаљене куће изби пламен, сви у граду поскакаше и слегоше се око места пожара, па дође и сам цар.

Правећи се као да плачу, врач и његова жена удараху се песницама у груди што им гори кућа, а кад видеше и цара, врач хтеде да скочи у ватру говорећи:

- Пустите ме, добри људи, да заједно с кућом и мојом паскалијом изгорим и ја! Јер одакле да набавим другу, кад се од оних који такву књигу имају не може да добије ни за какав новац? Без моје паскалије не могу ником више врачањем помоћи, па ме пустите, добри људи, да се у огњу сажежем!

И тако вапијући, отимаше се врач да скочи у ватру, али му свет не даде.

Тада му цар приђе и рече са сажаљењем:

- Немој да наричеш за кућом, подићићу ти другу и још лепшу.

- Добро, величанство, хвала ти што ћеш ми подићи нову кућу, хвала ти, али ми изгори моја паскалија, а без паскалије ништа ти више врачањем и гатањем не могу погодити.

- Није ми више ни потребно да нешто погађаш.

На то се врач стиша, људи угасише ватру и би мир.

Цар поново подиже врачу кућу, почасти га с неколико кеса дуката и, видећи сиромаштво јадног човека, прими га у дворску службу и одреди му добру плату.

Отад је Крпа Вулпица добро и безбрижно живео и имао све што је желео. Децу је дао да се школују.

---

Наход Јон

Од два брата један био сиромашан, други богат. Кад се жена сиромашног нашла у бабињама, у кући нису имали ни корице сува хлеба. Породиља рече мужу:

- Иди своме брату, моме деверу, и замоли га за мало хлеба и смока. Ми ћемо му то поштено одрадити.

Муж оде и обавеже се брату да ће му за примљене намирнице пожњети њиву која се налазила недалеко од села.

Кад се породиља опоравила, пође с мужем на њиву те почну да жању. Крчаг им убрзо остане празан, јер је владала велика жега, и жена рече:

- Донеси који гутљај свеже воде, пропадам од жеђи.

Муж пође дуж њиве до оближња извора и напуни крчаг. Враћајући се отуд, чује детињи плач, пође за гласом и наиђе на мало дете које је на једној страни тела било црно као угаљ, а на другој бело као снег. Човеку буде веома жао детета, узме га и донесе жени. И њој би жао сиротог малишана, однесе га кући и на крштењу да му име Наход Јон. А свагда кад би га окупала, нашла би у кориту по један дукат. Дукат је узимала и сакривала га. Купала је нахоче тако ревносно да је напослетку напунила сандук дукатима.

Кад је дечак одрастао, захте једног дана да отац њему и брату купи по коња и по мач. Он ће, рече, поћи у свет да тражи за себе државу, а брат нека остане код куће и брине се за родитеље.

Жена да мужу овећу гомилу дуката, он оде с тим у град и купи два скупоцена коња и два мача. Тада Наход Јон рече брату:

- Узми ову марамицу. Кад буде крвава, ја ћу се налазити у животној опасности. Ти се тада баци коњу у седло и потеци ми у помоћ.

Потом се опрости са свима и крене од куће. Брат га испрати до на крај села. Тамо стану уз један велик камен и Јон рече:

- Брате, исуци мач и покушај да расечеш овај камен једним ударцем.

Брат му учини тако, али камен остаде читав. Онда Јон потегне мач и једним ударцем пресече камен на две полутине. Тако му се брат врати ожалошћеним родитељима.

Јон, пак, пође у широки свет. Пошто је прошао кроз многе градове и земље, нађе се напослетку у граду Белог цара и заноћи у кући једног обућара. Кад тамо затражи гутљај воде, дозна да у целом граду нема нигде ни капи, јер је језером из којега су се градски житељи снабдевали водом загосподарио један дванаестоглави балаур (аждаја) и њему су сваког дана морали привести по једну девицу на жртву. Сад је дошао ред на цареву кћер, пошто је још нису предали балауру, нико се тог дана није усудио отићи по воду.

Чувши то, дохвати Јон ибрик, оде до језера и убрзо се врати оданде с пуним ибриком воде. Обућар се томе толико зачуди да не смеде упитати госта ни ко је ни одакле је.

Идућег јутра, кад су цареву кћер одвели до језера, Наход Јон нађе се близу ње. Чим је балаур изишао из језера, он му притрчи, посече му једну за другом свих дванаест глава, метне у торбу врхове његових дванаест језика и мртав - уморан легне крај језера.

Бели цар обзнани да ће спасиоцу своје кћери, кад му се буде јавио, дати њезину руку и целу државу.

Многи се јавише, али ниједан не могаде доказати да је спасилац. Напослетку дође и Јон и показа дванаест одсечених врхова балаурових језика.

Царева кћи нерадо пристаде да му буде жена, јер је она волела сина Црвеног цара. Тај убрзо после свадбе објави Јону рат. Јон, међутим, није хајао много за то и са шесторицом младића пође му у сусрет. Кад се приближио непријатељу, Јон изненада јурне на његову војску и посече му мачем тако много војника да се син Црвеног цара даде у бекство.

Јон се врати жени и дан за даном забављао се ловом у шуми. Тада син Црвеног цара пошаље у Јонов двор једну старицу с поруком његовој жени како се мора постарати да се помоћу лукавства докопа Јонова мача; Јон ће тада бити безопасан.

Кад Јон опет једног дана хтеде да пође у лов, замоли га жена да јој остави мач, да има, рече, барем нешто његово кад он није код куће. Јон поверова њезиним речима и остави јој мач. Одмах се тамо нађе син Црвеног цара и објави му рат. Јон му, истина, пође у сусрет са свима својим војницима, али буде заробљен и доведу га сину Црвеног цара. Овај нареди да му се одруби глава и да га сахране крај пута.

Тада Јонова марамица у родитељској кући постаде одједном крвава и Јонов брат баци се коњу у седло. Коњ у трен ока дојезди до места где је лежао Јон. Тамо брат прескочи трипут гроб и Јон оживи; изишавши из гроба, претвори се у златна коња и рече брату:

- Поведи ме у град на трг. Продај ме оном ко ме узмогне трипут покрити дукатима.

Нико није могао да исплати толику цену доли син Црвеног цара, који се оженио Јоновом удовицом. Она га, међутим, не остављаше на миру с молбом да спали коња, јер се, рече, не осећа иначе безбедном од Јона - док он напослетку не пристаде да се коњ спали пред градом. Много света окупило се на месту ломаче, а сасвим близу коња у пламену стајала је једна сиромашна девојка. Две искре падоше девојци у кецељу и рекоше јој:

- Однеси нас у језеро у којем се сваког дана купају млади цар и царица. Ми ти то никад нећемо заборавити. Девојка учини тако. Однесе искре до језера и баци их у воду. Од њих постадоше две златне патке.

Кад млади цар са женом уђе у воду да се купа, и он и царица смотрише патке и хтедоше да их ухвате. Али патке испливаше брзо на обалу, скочише трипут преко главе и пред цара и царицу стаде жив Јон, зграби мач, који је лежао на обали и одруби цару главу. За жену да сашити грубу ланену кошуљу, коју навошти, и рече:

- Ако си невина, нећеш осетити никакав бол - и запали на њој навоштену кошуљу. Царица изгори заједно с кошуљом. Онда Јон узме за жену ону сироту девојку која је бацила искре у воду.

---

Дафир, Афир и царевна Киралина

Давно, предавно, живели један цар и царица, млади и лепи као две звезде Данице, и слагали се тако добро као никоји други на свету.

Време им је брзо протицало - данас задовољства, сутра весеља и игре - док се једнога дана не забринуше што су провели младост не изродивши децу, што не добише сина да им буде ослонац у старости и наследник царског престола.

Онда се узеше саветовати шта да чине и предузму те да и они, као други људи, имају своје рођено дете. Тако се споразумеше да цар у целој држави објави њихову жудњу за дететом, не би ли се нашао когод ко би им дао лек да царица постане мајком. То цар и учини, обећавши да ће богато наградити онога ко му такав лек буде донео.

Није прошло много времена после ове цареве објаве, кад дође у царски двор један Арапин, црн, дебелих усана и ружан до зла бога па рече:

- Да живиш светли царе! Ево ме овде с леком! Нека га царица скува и попије.

Цар се веома обрадује и награди Арапина скупоценим даровима. Царица даде лек једној слушкињи да га скува, али јој не рече својство тог лека. Слушкиња учини како јој је било наређено, па пре него што готов сок понесе царици, окуша га, у незнању, да види није ли одвећ врео, и одмах затрудни. То исто збило се и с царицом чим је попила сок чудотворна лека.

Кад је дошао дан порођаја, и у царице и у слушкиње нађе се по једно мушко дете, обадва врло лепа, лепша од свега на свету. Детету царичину наденуше име Дафир, а детету слушкиње Афир.

Деца су расла и развијала се. С годинама била су све лепша и све паметнија, а кад се као зрели младићи развише до пуне људске снаге, повезаше се међу собом побратимством.

У то доба један суседни краљ диже се против цара и крене с великом војском да му узме државу. Цар мораде у рат; пред полазак предаде сину све кључеве царског дома и рече:

- Дафире, мени, ето, ваља поћи у рат; ти остани код куће и старај се о држави док се не будем вратио, ако се жив вратим.

- Ево ти предајем кључеве двора, чувај их добро. Али ти једно кажем: немој да се машаш овог златног кључа којим се отвара крајња соба. Не улази у ту собу, иначе зло по тебе. Толико ти кажем. Ако ме будеш послушао, биће добро за тебе, а ако ме не послушаш, неће бити кривица до мене.

И оде цар с војском у рат, јер друкчије није могао.

Оставши сам, прошао је Дафир кроз све собе у којима дотад није никад био, а кад је доспео до собе која се отварала златним кључем, није знао шта да ради.

Да не уђе - против те забране бунило му се срце, јер ко зна шта ће тамо бити кад га отац од те собе одвраћа. Да уђе - бојао се да не доживи какво зло, а тако шта - сачувај боже! - није хтео.

Тако је пред вратима дуго стајао у недоумици да ли да уђе или да не уђе. Стрпљење га у једном часу издаде те тури златан кључ у браву и полако једанпут обрну; срце му поче јако куцати од страха да је можда унутра каква звер која ће га прождрати. Застаде мало, а затим обрну кључ други пут и отвори врата широм, али не уђе унутра, него постоја на прагу; гледао је на све стране, али не виде ништа необично.

Онда уђе у собу и смотри на столу један стаклени доглед. Узме доглед, диже га до очију и, гледајући кроз стакло - пуче пред њим видик до другог света.

И шта тамо виде? Хеј, виде један велик, диван двор, сав украшен златом и драгим камењем, а у двору седи за столом частећи се

Задивљен, дуго и дуго гледао је Дафир тај лик и није га се могао сит нагледати.

Уздахну из дна срца и - као да ће отићи - остави доглед, а после га опет узе и срце му је тако њу желело да је мислио како ће умрети од чежње. Све до пред вече стално ју је гледао кроз доглед; онда затвори и закључа врата и оде мислећи само на њу: - и на јави и у сну лебдела је пред њим само њезина слика. Мучен толико узалудном жудњом, паде у постељу и опасно оболи.

Кад се цар после победе у рату вратио кући, изиђоше му у сретање царица и сви дворјани, а једино Дафир није могао, јер га је болест везала за постељу.

Не видевши пред собом Дафира и чувши да је болестан, цар одмах схвати одакле потиче болест његова сина.

Приспевши у двор, рече Дафиру:

- Нисам ли ти, сине мој Дафире, рекао да не улазиш у собу која се отвара златним кључем, јер ћеш, ако уђеш, испаштати? Ти ме не хтеде послушати и видиш сад како патиш. И то чак није ништа према оном што те још чека, и што ћеш још имати да препатиш. Али није за то кривица до мене; ниси ме хтео послушати, и сад испаштај.

Дафир је све више венуо. Цар позва врачаре и гатаре, но оне својим врачањем и бајањем не помогоше царевићу да оздрави, јер за његову бољку није било лека. Све су врачаре рекле како из својих врачања у боб и карте виде да ће Дафир умрети ако не буде добио за жену царевну Киралину.

На то се цар с царицом веома ожалости и пошаље писмо царевни Киралини. Али је њен отац не хтеде дати изговарајући се да је премлада за удају а и другим разлозима - онако како се већ изговара човек који нема вољу да нешто учини.

После неког времена Дафир се придиже из болесничке постеље, али му је срце било болно - преболно. Једнога дана запита га његов побратим Афир:

- Шта је с тобом, брате Дафире, те си у последње време тако невесео и зле воље? Кажи ми шта те тишти, можда бих ти могао чиме помоћи.

И Дафир му до ситница исприча шта се догодило: како му је отац отишао у рат, како му је дао кључеве и рекао да не улази у собу која се отвара златним кључем, али да га он није послушао; како је кроз стаклени доглед видео царевну Киралину и како сада копни од чежње за њом.

Афир му на то рече:

- Кад је тако, онда хајдмо по њу ма где била макар и у дубини земље.

Дафирово лице се разведри, трачак наде озари му душу. Почну спремати што им је за пут потребно и једнога дана, не казујући ником ништа, крену насумце у свет.

Прешавши земљу уздуж и попреко, доспеше до мајке зимског ветра. Закуцају на врата и пред њих изиђе једна стара жена, смежурана лица, бела као овца, и запита их шта траже.

Они је замоле да их прими на преноћиште и да им покаже пут који води до царевне Киралине.

Старица им рече:

- Радо бих вас примила, али ће ми син, кад осети мирис људи из другог света, учинити од вас две ледене свеће. Него идите до моје млађе сестре, она вас може примити и обавестити о путу који води царевни Киралини.

Дафир и Афир пођу опет и доспеју до мајке олује. Ни она их не хтеде примити, него их упути најмлађој сестри, чији је син блажи но њен, јер њен ће их - рече - ако их код ње осети - одувати небу под облаке.

И јуначни младићи пођоше опет на пут, те тако после дуга пута приспеше до мајке пролетњег ветра. Закуцаше на врата и пред њих изиђе једна висока и витка жена, млада и лепа, и запита их шта траже.

Они је замоле да их прими на преноћиште и покаже им пут који води до царевне Киралине.

Ветрова мајка им рече:

- Драги моји, пошли сте на тежак пут и без помоћи мога сина нећете доспети до циља својег путовања. Останите, дакле, овде, само ми вас ваља јако добро сакрити, јер кад би омирисао овде људе из другог света, мој би вас син сместа сатро.

И ветрова мајка пљесну трипут дланом о длан, на што с пећке скочи пред њу једна птица сва од злата, кљуна од дијаманта, а очију од смарагда. Дафир се увуче под једно крило птице, а Афир под друго и птица скочи опет на пећку.

Није после тога прошло много времена, кад се споља зачу ћарлијање топла ветра, блага и лагана, звука као од сребрних прапораца; врата се сама отворише и у кућу уђе леп младић, златних витица и сребрних крила; око палице што ју је држао у руци било је оплетено најразноврсније цвеће, једно лепше од другога.

Младић седе за сто, па попивши чанак млека и отпивши воде из лонца од мермера, стаде да прича.

Видевши га добре воље, мајка га запита:

- Драги мој сине, како би неко могао да дође до царевне Киралине и да је узме за жену?

Младић јој одговори:

- О, мати, о великој ли ме ствари питаш! Па хајде да ти кажем, знам да нико не слуша шта говоримо.

- Путовање одавде до царевине у којој живи царевна Киралина трајало би девет година. Али пут може прећи у трен ока ако неко за то сазна те оде у Црну шуму до мочваре катрана, која избацује камење и пламен у небеске висине. Тамо ће наћи трупац вила чаробница. Треба да објаше трупац и пређе на другу страну мочваре.

- Ко ово чује па каже другом то што рекох - окаменио се до колена!

- Кад пређе преко мочваре, треба да удари трупац по средини и трупац ће се претворити у каруце са дванаест упрегнутих ватрених коња. Нека уђе у каруце и одмах ће доспети у двор царевне Киралине. Кад она буде видела да су то људи из другог света, намах ће се разболети. Но буде ли неко знао да јој треба довести златног јелена који пева лепше него све птице у гори, нека удари трупац по средини и трупац ће се претворити у златног јелена. Кад девојка буде чула јеленово певање, одмах ће оздравити; онда ће је моћи украсти.

- Ко ово чује па каже другом то што рекох - окаменио се до појаса!

- Кад буде украо девојку, мајка зимског ветра послаће једног старца калуђера са неколико кошуља тананијих од паукове мреже. Царевна Киралина купиће једну од тих кошуља, и чим је буде обукла, пашће у постељу и смртно ће оболети. Но ако неко буде знао да је пошкропи млеком грлице, неће умрети.

- Ко ово чује па каже другом то што рекох - сав се окаменио!

Док је ветар ово говорио, Дафир је под крилом птице спавао, но Афир није био заспао и чуо је све што је ветар рекао.

Ујутро је ветар отишао, јер је имао много посла: требало је да оптрчи земљу и оживи замрло цвеће и биљке по пољима.

Кад младићи изиђоше испод крила златне птице, упита Дафир ветрову мајку да ли јој је син казао штогод, а она, бојећи се да се не окамени, рече да јој ништа није казао.

Захваливши јој на преноћишту, јуначни младићи пођу даље. Тада Афир рече:

- Дафире, ако желиш себи добра, треба да ме слушаш и поступиш онако како ти будем наредио.

Дафир на то рече:

- Чинићу тако.

Онда Афир пође напред а Дафир за њим, па су ишли и ишли док нису доспели у Црну шуму и до мочваре катрана, која је избацивала камење и пламен у небеске висине. Дафир се уплаши од онога што виде, али му Афир рече да се не плаши. Идући још мало даље, нађу трупац вила чаробница, објаше га и пређу на другу страну мочваре.

Афир тада удари трупац по средини и трупац се претвори у каруце са дванаест ватрених коња. Они поседају у каруце и у тили час нађу се у двору царевне Киралине.

Видевши их тако лепе као две звезде Данице, коса коврџавих, тананих усница и очију као у два пара купина, царевна Киралина се опасно разболи. Њен отац пође врачарама и гатарама да јој бају и врачају и гледају у знаке у које гатају, но све оне рекоше цару да ће му кћи умрети не буде ли јој неко довео златног јелена који пева лепше од свих птица.

Заплашен цар објави да ће онај ко му доведе златног јелена добити од њега све што му срце буде зажелело.

Тада Афир удари трупац по средини и трупац се претвори у златног јелена. Афир га одведе цару.

Кад цар виде златног јелена, запита Афира да ли је на продају. Афир му одговори да није, али да ће га дати под закуп. Цар рече:

- А шта тражиш за закуп на три дана?

- Да ми даш кесу дуката на дан - одговори Афир.

Цар му радо исплати унапред тродневни закуп, прими и одведе јелена својој кћери, царевни Киралини.

Оставши сам с њом, јелен поче да пева о чежњи и о сети тако лепо и утешљиво да је дрвеће и камење плакало, и царевна Киралина заспа.

Заборавио сам вам казати да се Дафир био сакрио у јелену, и кад је видео да је царевна Киралина заспала, изиђе и пољуби је у чело, па се опет увуче у јелена.

Уто се царевна Киралина прену иза сна. Сањала је да ју је пољубио у чело један леп младић, али није била начисто с тим да ли је то само сањала или се тако уистину и збило. Због тога се друге ноћи само правила да спава, и Дафир опет изиђе из јелена и пољуби је. Она га тада одједном обујми рукама и притисну на груди.

Трећега јутра дође цар с Афиром да одведе јелена.

Плачући што јој га узима, царевна Киралина молила је Афира да јој прода јелена, но он га не хтеде дати ни по коју цену.

Тако Афир изиђе. Царевна Киралина замоли тада оца да јој одобри да мало испрати јелена.

Цар јој то одобри и кад она стиже Афира с јеленом, удари Афир јелена по трбуху, на што се јелен сместа претвори у каруце са дванаест ватрених коња. Тада Афир дохвати једном руком царевну Киралину а другом Дафира и смести се с њима у каруце, а онда вилени коњи кренуше и не задржаше се док не стигоше кући, то јест у Дафиров двор.

Кад је цар, Дафиров отац, чуо да му долази син, изиђе му у сусрет и дочека га раширених руку.

Потом настаде опште весеље, Дафир се венча са царевном Киралином и приреди се величанствена свадба. Младенци су живели лепо, као голуб и голубица и њихова срећа постаде још већа кад су добили дете чије су рођење дочекали с највећом радошћу.

Афир је остао у царском двору као најприснији пријатељ Дафиров.

Но гле, где изненада бану у царски двор један стар, стар калуђер као продавац хаљина и женских кошуља тананијих од паукове мреже и тако лепих да ти очи засене.

Царевна Киралина купи једну од тих кошуља, али чим је обуче, паде у постељу и смртно оболи. Тада Афир усред ноћи, кад крај њезине постеље није било никог, уђе тихо, приђе к њој, пошкропи је млеком грлице и болест у истом часу нестаде као да је руком однесена.

Али су ноћни стражари видели Афира кад је ушао у собу царевне Киралине и известише о томе царевића Дафира.

Верујући речима завидљивих, злобних и великом мржњом против Афира обузетих људи дворске страже, баци Дафир побратима у тамницу, позове суд и судије осуде Афира на вешала.

Узалуд се Афир правдао да је чист као сунце и да није крив ни толико колико је црно под ноктом - био је осуђен на смрт.

На дан одређен за вешање окупило се мноштво људи да гледа Афиров крај.

Видевши да га неминовно чека смрт, Афир замоли цара и Дафира за одобрење да пре но што приђе вешалима исприча једну чудновату повест. Они му то одобре и Афир поче причати:

- Био једном - то јест поче да приповеда своју повест са Дафиром, о томе шта су све доживели тражећи царевну Киралину. И кад је у причању дошао до места где се говори о томе како су узјахали трупац и тако прешли преко мочваре катрана, Афир се окамени до колена.

Тада му Дафир и царевна Киралина рекоше да не прича даље, јер сада знају све и верују да је невин. Али Афир не хтеде престати, него настави с причањем док се одједном не окамени до појаса.

Ни у томе часу не престаде с причањем, него је причао и даље док није до краја изрекао своју повест и сав се окаменио.

Тада Дафир зажали за побратимом, али је било прекасно. И тако узе окамењена Афира и однесе у своју собу.

Једне ноћи сањали Дафир и царевна Киралина како могу да оживе Афира, ако хоће: нека закољу своје дете и његовом крвљу пошкропе окамењена Афира, па ће одмах оживети.

Они се посаветоваше међу собом шта да раде. Жао им је било детета, јер су имали само то једно дете, а жао им је било и Афира, јер су сад знали да је невин и да је радио само за њихово добро.

И тако закољу дете и његовом крвљу пошкропе окамењена Афира, који одмах оживи и, протрљавши очи, проговори:

- О, како ми је тешко било ово дуго спавање!

На то Дафир рече:

- Спавао би ти још много дуже да ја не заклах своје дете и не пошкропих те његовом крвљу!

- То је - каже му Афир - све због тога што ниси слушао мене, ниси веровао мени, него лажима мојих непријатеља. Али оставимо сад то, јер ће на крају опет све бити добро.

И онда узе нож, засече један свој прст и кад му истече мало крви, попрска мртво дете с неколико капи и оно одмах оживи.

Тада у царском двору наста опет велико весеље и поново се приреди царски пир који трајаше без прекида седам дана и седам ноћи. И Дафир је постао цар а царевна Киралина царица, и живели су срећно, па ако нису умрли, живе и данас.

---

Златокоси лепи младић

Живео негда у пустињској осами један испосник, имао за суседе шумске звери, а био такав угодник да су му се животиње клањале кад год би наишле на њега.

Једнога дана оде испосник до обале потока који је протицао у близини његове колибе, кад одједном зачу некакво кмечање. Глас је долазио из једног смолом брижљиво обложеног ковчега, који је носила вода.

Испосник мало промисли, па, изговоривши неколико тајанствених речи, загази у поток и мотком извуче ковчег на обалу.

Кад је отворио ковчег, шта виде? Једно детенце, мушкарчића од око два месеца! Извади дете из ковчега, а кад га узе у наручје, оно ућута.

Детету је било нешто обешено о врат; кад то скиде и развеза врпцу, нађе једно писмо. Прочита писмо и сазна да је то дете чедо једне цареве кћери, девојке, која је, понесена и сама струјом живота, згрешила, па, бојећи се родитеља, напустила дете, положила га у ковчег и спустила у поток да га на божју милост носи вода.

Свим срцем био је испосник рад да однегује то детенце које му је случај послао, али кад по мисли на то да га нема чим хранити, бризну у дуг, грчевит плач. Паде на колена и помоли се богу.

Одједном - да чуда велика - ниче у једном кутку крај његове колибе винова лоза и очас по расте до стрехе. Гледајући је, виде испосник на лози гроздове, једни су били зрели, други у сазревању, трећи још незрели, а некоји тек у цвату. Он одмах узе један и даде детету бобицу, па видевши да је поједе, душа му се обрадова и захвали богу.

Соком грожђа хранио је испосник дете док није узмогло да једе и шта друго. А кад је одрасло, узе га учити да чита, да вади корење и кртоле и храни се њима, да лови.

Али једнога дана позва га испосник и рече му:

- Синко, осећам да све више слабим; стар сам, као што видиш, и знај да ћу након три дана од данас отићи с овога света. Ја ти нисам рођени отац, него сам те узео из потока, којем те је, метнувши те у ковчег, предала твоја мајка да се не би открила њена срамота.

- Кад будем заспао вечним сном, а то ћеш познати по томе што ће ми тада све тело бити хладно и укочено, пази, јер ће доћи један лав. Немој, чедо моје, да се уплашиш, лав ће ми ископати раку, а ти ме укопај.

- У наследство немам да ти оставим шта друго доли једну узду за коња. Кад будеш остао сам_, попни се на таван, узми и затреси узду и одмах ће ти на тај позив доћи један коњ и научиће те шта да радиш.

Како је старац рекао, тако се и догодило. Трећега дана, опростивши се са својим духовним сином, леже и заспа вечним сном. Одмах потом дође један страшан лав ричући ужасно, и кад виде да је старац мртав, ископа шапама раку; син укопа мртво тело свога духовног оца и плачући остаде на гробу три дана и три ноћи.

Трећега дана глад га подсети на то да мора живети. Устаде са гроба смрвљена срца од бола, оде до винове лозе и виде, на велику своју жалост, да је усахнула. Тада се опомене старчевих речи, те се попе на таван, где нађе узду, затресе је и у истом часу дође један крилат коњ, стаде преда њ и рече:

- Шта заповедаш, господару?

Дечак му, реч по реч, исприча све што се догодило.

- Сад сам, ето, сам; оца, којег ми је дао бог, нема више; остани са мном. Али да одемо на друго које место и подигнемо тамо колибу за нас, јер овде, пред овим гробом, долази ми, не знам зашто, да стално плачем.

Али му коњ одговори:

- Не тако, господару, него ћемо отићи да живимо међу људима, међу многим таквим створењима какво си ти.

- Како? - запита младић. - Зар има много таквих као ја и као отац? И да ћемо живети међу њима?

- Сасвим тако - одговори му коњ.

- Онда, кад је тако - питао је младић даље - зашто они не дођу овамо к нама?

- Они - одговори му коњ - не долазе зато што овде немају шта да траже; треба да ми одемо к њима.

- Па хајдмо! - рече младић весело.

- Да, хајдмо!

Али кад чу како му се ваља најпре обући, јер да други људи не иду тако голи, мало се збуни.

Онда му коњ рече да стави руку у његово лево уво, што он и учини. Зачуди се кад из увета извуче одећу и обућу, и не знађаше шта ће с тим. Коњ га поучи те се обуче и обује, узјаха и пође.

Кад стиже у најближи град и кад се нађе у мноштву људи који су врвели одасвуд, он се од толике вреве чисто уплаши; ишао је бојажљиво чудећи се лепоти кућа и свему што је видео. Опазио је, међутим, и то да свуда постоји неки међусобни ред у стварима.

Бодрећи га, коњ му рече:

- Видиш, господару, овде све има свој ред, То треба да знаш те да и ти почнеш нешто радити.

Пошто је провео тамо неколико дана да би се више навикао на људе и живот у буци која гуши градове, позва коња и оде оданде.

Ишао је и ишао, док није стигао у свет неких вила. Кад је стигао вилама, којих је било три на броју, затражи, по савету својег коња, да га приме за слугу.

Спочетка виле не показаше много воље да га узму у службу, но после његових упорних молби пристадоше да га приме.

Коњ је често долазио своме господару и једног дана му рече да добро пази на купатило вила. Оно се налази у једној од њихових кућа, а одређенога дана у некојим годинама потекне у купатилу златна вода, па ономе ко се први окупа у тој води постану власи златне. Још му рече како треба да зна и то да виле у једном завежљају што га држе у ковчегу, у једној соби, имају три врсте одела и чувају их најбрижљивије.

Младић добро утуви ове речи, а свагда, кад год је имао да изврши какав тежак задатак, позивао је коња и коњ му је помагао.

Виле допуштаху младићу да улази у све куће, да их спрема и одржава у реду, а само у собу са купатилом да не улази. Међутим, једном, кад оне не беху код куће, он уђе и у ту собу, имајући на уму све што му је коњ рекао. Осмотри и завежљај с оделима што су га виле брижљиво склониле у један ковчег.

Једнога дана пођу виле на некакву светковину код других вила. Пред полазак нареде младићу да будно пази неће ли се из собице с купатилом зачути каква хука, а ако се зачује, нека ишчупа једну шиндру из кућне стрехе; тиме ће их известити о догађају и оне ће се брзо вратити кући. Хука у оној собици значила је да ће у купатилу ускоро потећи златна вода и виле су, дабогме, знале за тај предзнак.

Испосников духовни син је доиста будно пазио на тај предзнак и кад је зачуо хуку, па потом видео то чудо, позва одмах коња. Коњ му рече да се окупа у златној води, што он и учини. Изишавши из купатила, узе и завежљај с оделима те - ухвати маглу јашући својег крилатог коња, који је летео као ветар и трчао брзо као мисао.

Чим је лепи младић, одлазећи из дома вила, затворио за собом капију, њихове се куће, двориште и градина затресоше тако страховито да се трус чуо до њих и оне се одмах вратише кући.

Не нашавши у двору ни младог слуге ни у ковчегу завежљај с оделима, виле се дадоше у потеру за њим, гонећи га у стопу од места до места све док га не стигоше. Али управо у часу кад хтедоше ставити руку на њ, пређе лепи младић границу њихове области и стаде.

Видевши да се спасао, виле су се љутиле што су биле тако зле среће те га нису ухватиле. Онда му рекоше:

- Ах, копилане један, како нас само обману? Па де нам макар покажи косу, да је видимо бар.

На то лепи младић расу косу по раменима, оне га гледаху са жудњом и рекоше му:

- Тако лепу косу још никад не видесмо. Остај у здрављу! Но буди добар па нам барем врати одела.

Али он то не хтеде, већ одела задржа уместо плате коју му виле дуговаху.

Онда пође у један престони град, покрије главу осушеном бешиком (да сакрије своју златну косу), оде цареву градинару и замоли га да га прими за слугу у царској градини. Градинар није био особито вољан да га узме, али га, на његове упорне молбе, напослетку прими, одреди му да прекопава земљу, доноси воду, залива цвеће и научи га да чисти воћке и да плеви. Лепи младић упамти све што га је научио баштован, његов старешина.

Цар је имао три кћери а толико се био оптеретио старањем око државних послова да је заборавио на кћери и на њихову удају. Једнога дана његова најстарија кћи договори се са сестрама да свака узме по једну дињу од оних које су изабране да се изнесу на цареву трпезу. И кад цар седе за трпезу, дођоше и његове кћери, свака са по једном дињом у златној тепсији и ставише их пред цара.

Зачуђен, цар сазва своје саветнике да му одгонетну ову загонетку. Кад се саветници окупише, расекоше диње, па видевши да је једна готово презрела, друга управо зрела, а трећа у зрењу - рекоше:

- Да поживиш, царе, много лета! Ове загонетке означују стасалост кћери твојег величанства за удају и да је дошло време да их удомиш.

Тада цар одлучи да их поудаје. И тако нареди да се та његова одлука разгласи и већ од другог дана почеше долазити просиоци, синови те овог те оног цара.

И кад најстарија кћи изабра за младожењу једног царевића који јој се чинио најлепшим, изврши се на свечан начин венчање, а после свадбена весеља пође цар са целим двором да испрати кћер до границе њезине нове царевине. Само најмлађа царева кћи остаде код куће.

Видевши како и градинар отиде с пратиоцима, лепи младић, баштовански слуга, позва својег коња, узјаха га, обукавши одело звано "цветно поље", једно од оних што узе од вила, и расувши косу по раменима поче да јури по целој градини. Није приметио да га из своје собе према градини гледа с прозора царева кћи.

Коњ је трчао и трчао и сва је градина била изгажена. Кад лепи младић виде какву је штету учинио овом веселом трком, сјаше, обуче се опет као градинаров слуга и поче отклањати причињену штету.

После испраћаја најстарије цареве кћери, врати се у двор и градинар, виде причињену штету, размисли, те стаде да грди слугу због небриге, и тако се био расрдио да га умало није истукао.

Али најмлађа царева кћи, која је све то гледала с прозора, закуца на окно и затражи од градинара да јој пошаље мало цвећа. Градинар учини што је у оном часу могао, набра с крајева баште нешто ситна цвећа, свеза у китицу и посла јој. Она прими цвеће, даде му шаку дуката и поручи му да не дира јадног слугу.

Обрадован тако лепим даром најмлађе цареве кћери, градинар тада приону својски на посао да у градини успостави пређашње стање; после три седмице нестало је сваког трага од оног што се тамо било догодило.

Није након тога прошло много времена, кад и средња царева кћи изабра себи за мужа једног царевића. Одржа се свечано венчање као и приликом удаје њене старије сестре, а кад је свадбовање завршено, би и она испраћена до границе своје нове царевине. Најмлађа царева кћи није, међутим, пошла с пратњом; остала је код куће, правећи се овог пута да је болесна.

Кад се градинаров слуга нађе опет сам, прохте му се да се и он провесели као сви остали дворски службеници. Имао је само свога хата с којим би се могао провеселити, и никога другог, зато позва коња, обуче одело звано "звездано небо", расу косу по леђима и плећима, појаха и поче да јури по целој градини. Кад је опазио да је опет све у башти изгажено, сјаха, обуче своје просто одело баштованског слуге, те узе, вајкајући се, поправљати што је покварио.

Као и први пут, градинар га и сада хтеде да ишамара, али га од тога задржа најмлађа царева кћи, која му затражи цвеће и која му посла две шаке новца.

Градинар се опет даде на посао и после четири недеље све је у градини опет било у најбољем реду.

Цар је приредио велики лов и пошто се у том лову спасао грдне опасности, подиже у оној шуми сеницу и позва све бојаре и дворске служитеље на гозбу коју је тамо спремао. Сви дворјани одазваше се цареву позиву, само његова најмлађа кћи остаде код куће.

Видевши да је опет сам, лепи младић позва коња, јер се хтеде с њим да провесели, обуче одело, оно "са сунцем на прсима, месецом на леђима и са по једном звездом Даницом на раменима", расу златну косу по леђима, појаха коња и стаде га трка по градини, таква да није више било начина да се поправи штета учињена гажењем. Кад виде шта је урадио, узе да се вајка, обуче брзо своје просто одело и не знађаше где да почне с поправљањем.

Безграничан гнев обузео је градинара кад се вратио и видео у башти ону пустош. Али кад хтеде да истуче слугу због његове небриге, најмлађа царева кћи закуца опет на прозор и заиска цвећа. Градинар пође од једног кутка баште до другог и није знао шта да ради; тражећи и тражећи, нађе напослетку некаква два цветка, који су се били спасли од копита крилата коња, и то јој посла. На то му царева кћи нареди да опрости јадном слузи и даде му зато три шаке дуката.

Тако се градинар опет лати посла, па ради и ради; после четири седмице успео је да учини нешто што се још могло да назове баштом. Слузи, пак, обећа да ће га премлатити и отерати из двора ако се још једном буде догодило тако шта.

Цар се био забринуо видевши да му је мезимица постала сетна - невесела. Она сада није више хтела ни да излази из куће. Тако се он реши да је уда, те јој узе говорити о том и том, о овом и оном царевићу, но она не хтеде чути ни о једном.

Кад цар то виде, позва своје саветнике и запита их шта да ради.

Они му одговорише:

- Треба подићи чардак и испод њега капију. Нека кроз ту капију прођу сви синови царева и бојара, па кога од њих девојка буде изабрала, нека му добаци златну јабуку коју ће држати у руци, и за тога изабраника нека је цар уда.

Тако се и уради. Објави се у земљи како је цар одлучио да се окупе мали и велики (тј. синови бојара и царева) и прођу кроз капију.

Сви прођоше, но девојка не удари јабуком ниједног.

Многи сматраху како девојка неће да се удаје. Међутим, један стари бојар рече како би требало да прођу и дворски службеници. Тако се изређаше сви, и градинар, и главни кувар, и настојник двора, и послужитељи, и кочијаши, и слуге, али узалуд - златна јабука остаде у девојчиној руци.

На питање има ли, можда, још кога ко није прошао кроз капију, дознаде се да је изостао градинаров слуга, један ћелави аргат.

- Нека прође и тај - рече цар.

Тада позваше и њега, "ћелавог аргата" и рекоше му да прође и он, али он не смеде. Кад га примораше да прође, он прође, а кад прође, удари га девојка јабуком! Аргат на то поче да дрекачи и бежи говорећи да му је расцопала главу.

Кад цар то виде, рече:

- Не може се тако! То је погрешка! Није могуће да би моја кћи изабрала баш тог ћелавца.

Не пристајући да кћер да градинаровом слузи, мада му је она добацила јабуку, одреди цар да кроз капију прођу још једном сви редом. Но његова кћи и други пут удари јабуком у главу ћелавца који опет побеже држећи се рукама за главу.

У највећој љутњи, цар опет трже реч и нареди да сви прођу још једном, трећи пут. А кад виде да је ћелавцу и трећи пут добацила јабуку, повинова се речи својих саветника и даде кћер баштовановом слузи.

Обред венчања извршен је у тишини, а потом их цар обоје одбије од себе, не хтеде ни да зна за њих и да општи с њима. Једва им некако одобри да пребивају у двору, а за становање им одреди кућицу - земуницу у једном кутку дворишта. Дотад баштованов слуга, постао је сада дворски сакаџија (водоноша). Све су му се цареве слуге подсмевале и бацале му на кућерак свакојаке прљаве отпатке. Међутим, унутра, у кућерку, било је дивотних ствари какве се нису могле наћи ни у цареву двору: те ствари му је донео његов крилати коњ.

Царевићи који су били дошли у просидбу најмлађе цареве кћери сматрали су се осрамоћени што је њезин избор пао на ћелавца. Озлојеђени због тога, споразумеше се да против њеног оца дигну велику војску. Цар је до срца био погођен кад је чуо за ту одлуку својих суседа, али шта је могао. Почео је да се спрема за рат, јер му ништа друго није преостајало.

Оба царева зета дигоше војске и дођоше му у помоћ. И лепи младић пошаље цару своју жену да га замоли за одобрење да и он пође у рат. Цар је, међутим, отера, рекавши:

- Иди од мене, нерасудно створење, јер, ето, због тебе ми се поквари спокојство. Нећу више да вас видим, протуве једне!

Но после много молби, умилостиви се и заповеди да пусте и њега, нека макар носи воду за војску. Онда се цар спреми и пође у рат.

У својем простом оделу, лепи младић, јашући једну ћораву рагу, пође напред, пре других. Војска га стиже код неке баруштине где му се кобила била заглавили, а он се мучио да је извуче из глиба отежући је те за реп, те за главу, те за ноге. Смејали се војници, смејали се томе призору цар и његови старији зетови, па прођоше и одоше.

Кад су нестали са видика, извуче лепи младић кобилу из муља, позва свога коња, обуче се у одело звано "цветно поље" и пође ка бојишту. Стигавши тамо, попе се на једно оближње брдо да види која је страна јача.

Чим су се војске среле, одмах се и сукобише. Видевши да је непријатељска војска бројем и већа и јача, стушти се с врха брда и као вихор обре се посред ње с мачем у руци и стаде сећи како се сече, и десно и лево. Његова хитрина, сјај његова одела и лет његова коња унеше у противничке редове такав страх да се цела непријатељска војска нададе у бекство главом без обзира.

Видевши ово чудо, цар захвали богу што му посла спасиоца да га извуче из руку непријатеља и, весео, врати се кући. Уз пут наиђе опет на лепог младића преобучена и преображена у аргата и виде га где се још мучи да извуче кобилу из муља, па, како је био добре воље, рече некима из пратње:

- Идите и извуците оног невољника из глиба!

Не стиже цар ни да добро одседи, кад прими вест да су се његови непријатељи са још већом војском дигли против њега. Тако се и он узе спремати за рат и крену с војском.

Лепи младић је опет тражио одобрење да пође и он у рат. Опет га је цар спрва оштро одбио, а кад му је после одобрио, пође и он на својој кобили. И овог пута смејали су му се и ругали кад га видеше заглибљена и немоћна да извуче кобилу из блата. Оставише га за собом, али он и сад испредњачи и стиже на бојиште, преображен у лепог младића, на крилату коњу и у одећи званој "звездано небо".

Затрубише трубе, засвираше зурле и војске се сударише. Видевши да су непријатељи много јачи, појури лепи младић с брда и разагна непријатељску војску.

Захваливши богу на помоћи, цар се врати кући весео и умирен успехом.

Али се ожалости до дна срца кад чу да су се непријатељи и трећи пут дигли против њега са још већом војском, да су стигли на границу његове државе и да их је као у гори листа - и, да бог сачува, такав га наступ плача спопаде да плакаше и плакаше док не осети да му је вид ослабио. После скупи и он сву војску и с надом крене у бој.

Пође и лепи младић, и тад на својој раги. Кад прође сва војска, којој је послужио за смех док се мучио да извуче кобилу из блата, позва свога коња, обуче оно одело "са сунцем на прсима, месецом на леђима и са две звезде Данице на раменима", расу своју златну косу по леђима, појаха коња и за часак стиже опет на брдо, где чекаше да види шта ће се догодити.

Војске се сретоше и сударише на три стране; разјарени војници секли су једни друге без милости. А кад је било пред вече и кад лепи младић виде да ће надмоћни непријатељ надвладати цареву војску, потече с брда муњевитом брзином и као гром удари посред њих. Непријатељи су се тако ужаснули да нису знали шта чине; раштркали су се као птићи јаребице и бежали да поломе вратове. Лепи младић прогонио их је секући их као овце. Цар га виде окрвављене руке од ране коју је био сам себи нанео и даде му марамицу да превије рану, а онда, спасени, кренуше кући.

На повратку наиђоше опет на лепог младића с његовом кобилом у блату и извукоше га из глиба.

Кад се цар вратио кући, оболеше му очи, болест се даде на зло и он ослепи. Сви врачи и звездочатци окупише се у двору, али му ниједан од њих не могаде ништа помоћи.

Једнога дана, кад се дигао после сна, исприча цар како је у сну видео некаква старца који му рече да ће му се вратити вид ако буде испирао очи млеком црвене дивокозе и ако буде пио њезино млеко.

Кад су то чули његови зетови, пођоше да траже црвене дивокозе. Двојица старијих кренуше без најмлађег, јер њему не хтедоше дозволити да иде заједно с њима.

Лепи младић позва опет свога коња, пређе с њим у други свет, нађе црвене дивокозе и помузе их. Вративши се, обуче чобанско одело и изиђе пред своје пашеноге с пуном ведрицом овчја млека. Они га запиташе:

- Је ли ти то млеко?

- Да! - одговори им он, правећи се да их не познаје и као да носи млеко цару, који је сањао да ће му се вратити вид ако тим млеком буде испирао очи.

Они покушаше да га новцем придобију за то да им уступи млеко. На то им он одговори да млеко црвене дивокозе не даје за новац, а даће им га ако се буду признали његовим робовима и отрпе да им жигоше леђа. Он ће онда отићи, а они могу куд хоће - он их неће тражити.

Рачунајући да се њима, царевима и царским зетовима, не може ништа догодити, присташе да им удари печат на леђа, а потом узеше млеко и одоше, говорећи уз пут:

- Буде ли овај простак причао шта о нама, рећи ћемо да је лудак, и нама ће се веровати више него њему.

Тако се врате и оду цару предавши му млеко да испира очи и пије. Али то цару не поможе ни најмање. После тога дође цару његова најмлађа кћи и рече му:

- Оче, узми ово млеко, донео га је мој муж; молим те, намажи очи тим млеком.

Цар јој одговори:

- Какав ли је то значајан посао обавио сада тај сметењак, твој муж? Не могаше ништа да учине моја друга два зета, који ми тако много помогоше у рату, а зар он, јадник, да ми може помоћи? А затим, нисам ли вам рекао да не дозвољавам да се показујете пред мојим лицем? Како си смела погазити моју заповест?

- Покорно, оче, примам сваку казну коју благоизволиш изрећи због мојег преступа, само, молим те, помажи очи и овим млеком што ти га донесе понизни роб.

На толике молбе своје кћери, цар попусти и узе млеко које му је донела. Онда тим млеком помаже очи једног дана, па помаже и другог дана и - на велико чуђење - осети да му се чини како назире ствари као да гледа кроз сито. А кад помаза очи и трећег дана - гледао је и све видео сасвим добро.

Да би прославио своје оздрављење, приреди цар гозбу за све бојаре и царске саветнике, а на њихову молбу прими и лепог младића да седи на крају трпезе.

Кад је весеље званица било на врхунцу, устаде лепи младић, па извинивши се што узима реч, запита:

- Величанство, да ли робови могу седети за трпезом заједно са својим господарима?

- Не, никако! - одговори цар.

- Кад је тако и пошто те свет сматра човеком правичним, онда учини правду и мени, те уклони она два госта који седе с десне и с леве стране твојег величанства, јер су они моји робови. А да би ми веровао, прегледај их и видећеш да су им леђа жигосана мојим печатом.

На те речи два царева зета поцрвенеше и признаше да је тако. Обојица морадоше одмах устати, одступити од стола и остати стојећи.

При крају гозбе, извади лепи младић марамицу коју му је у боју дао цар.

- Како је моја марамица доспела у твоје руке? - запита цар. - Ја сам је дао анђелу који нам је помогао у рату.

- Не, узвишени царе, него си је мени дао.

- Ако је тако, онда си ти био тај који нам је помогао.

- Јест, узвишени царе, ја сам био тај.

- Не верујем ти - настави цар брзо - ако се не покажеш онаквим какав је био тада онај којем сам дао марамицу.

На то лепи младић устаде од стола, оде да обуче оно најлепше одело, расу косу по леђима и раменима и приказа се цару и свима гостима. Кад га гости таквог видеше, сви одмах поустајаше дивећи се: лепи младић био је тако красан и сјајан да си у сунце могао гледати, али не у њега.

Похваливши своју најмлађу кћер на добром избору, сиђе цар с престола и устоличи лепог младића за цара.

Лепи младић ослободи одмах своје пашеноге, и то је био први владарски чин новог цара. А онда се у целој држави учини велико весеље и царска гозба.

---

Младост без старости и живот без смрти

Био негда један велики цар и царица, обоје млади и лепи. Живели су у нади да ће имати деце, али је време пролазило а они не добише од срца порода. Одлазили су врачима и звездочатцима да им са звезда прочитају и кажу хоће ли постати родитељи. Но узалуд.

Напослетку чује цар да у једном оближњем селу живи неки старац који има чудотворних лекова и пошаље по њега.

На позив царева гласника, старац рече:

- Ко од мене нешто тражи, нека сам дође по то.

Тако цар и царица, с неколико великих бојара, у пратњи ратника и слугу, пођу старчеву дому.

Видевши их издалека где долазе, старац им изиђе у сретање и одмах рече:

- Добро ми дошли! Но шта тражиш, царе? Твоја жеља донеће ти бол и жалост.

- Нисам дошао да те за то питам - рече цар.- него ако имаш какве лекове који би помогли да добијемо деце - да ми их даш.

- Имам и даћу вам - одговори старац. - Родиће вам се само једно дете, мушкарац. Биће љубак и леп, али нећете имати среће с њим.

Цар и царица узму од старца лекове и врате се весели у двор.

После неколико дана осети царица да ће постати мајка. Глас о томе изазвао је радост како у двору међу дворјанима и слугама тако и у целој држави.

Међутим, пре него што је настао час порођаја, дете поче плакати и ниједан врач не могаде да га умири. Тада цар узе да обећава детету сва добра света, али га ни то није стишало.

- Ћути, драго моје - говорио је цар - даћу ти ту и ту царевину; ћути, чедо, оженићу те том и том царском кћери - и још много шта друго.

Напослетку, кад виде како дете не престаје да плаче, цар рече:

- Ћути, сине мој, даће ти отац Младост без старости и Живот без смрти.

На то се дете стиша и дође на свет. Дворски служитељи ударише у бубњеве и затрубише у трубе, и у свој царевини наста светковање које трајаше целу недељу дана.

Што је мали царевић више растао, постајао је све разборитији и све срчанији. Учио је у школи и учили га научници, а све што су друга деца учила у целој години, он је научио у месец дана, тако да је цар био ван себе од радости. Сви у царевини поносили су се што ће једном добити цара учена и мудра као цар Соломон.

Међутим од неког времена млади царевић постајаше ипак, не знам зашто, замишљен и сетан - невесео. И једнога дана, управо тада кад је навршио петнаесту годину живота и кад је цар са свима бојарима и достојанственицима царства седео за трпезом и веселио се, устаде лепи младић и рече:

- Оче, дошло је време да ми даш оно што си ми обећао кад сам се родио.

На те речи цар се веома сневесели и рече:

- Како, сине, да ти дам тако нешто нечувено? Ја сам ти то тада обећао да бих те само стишао.

- Ако ми ти, оче, не можеш то дати, онда морам отићи и проћи сав свет док не будем нашао оно што ми је обећано и ради чега сам дошао на свет.

Тада цар и сви велики бојари падоше на колена и, клечећи пред њим, узеше га молити да не оставља царевину. - Јер отац ти стари - говораху бојари - и ми хоћемо да те подигнемо на престо и да ти доведемо најлепшу под сунцем царску кћер за жену.

Али је било немогуће одвратити га од његова наума - чврсто као стена, остаде царевић при оном што је рекао да ће учинити.

Кад цар то увиде, одобри му да учини како је наумио и стаде да му спрема намирнице и све друго што је требало за пут.

Лепи младић - царевић оде прво у коњушницу где су се налазили најлепши коњи царевине да изабере једног за себе. Но чим би којег ухватио за реп и повукао наниже, тај би пао. Исто тако као први, падаху на под и сви други. Напослетку, кад већ хтеде изићи, осмотри још једанпут све и тада примети сасвим у углу, одвојеног, сакагљивог и осутог чиревима, једног јадног коња. Приђе ближе. А кад га ухвати за реп, окрете коњ главу и рече:

- Шта заповедаш, господару? Хвала богу што ми поможе да дочекам и осетим на себи још једном руку јунака.

И укрутивши ноге, остаде усправан као свећа кад га царевић потеже за реп.

Онда лепи младић исприча коњу шта намерава. Коњ му рече:

- Да би остварио своју жељу, треба да тражиш од цара, твога оца, мач, копље, лук, тоболац са стрелама и одело што га је носио у младости. О мени, пак, да се сам стараш, да ме сам тимариш шест недеља и куваш ми јечам у млеку.

Царевић учини тако како га коњ посаветова: затражи од оца оружје којим се у младости служио и одело што га је тада носио. Цар нареди дворском настојнику да поотвара све ковчеге с оделима и оружјем да би његов син могао изабрати за себе оно што му се буде свидело.

Три дана и три ноћи тражио је лепи младић оно што је желео. Напослетку нађе на дну једног старог ковчега оружје - јако зарђано - и одело из времена цареве младости. Прегну живо да сам својим рукама очисти рђу с оружја, и после шест недеља постиже што је хтео: оружје је сада блистало као огледало. У исто време тимарио је коња како му је коњ рекао. Доста се намучио, али не узаман.

Кад је од лепог младића чуо да су и одећа и оружје очишћени и припремљени, коњ се одједном стресе, сакагија и чиреви спадоше с њега и сад је пред царевићем стајао добро ухрањен коњ, снажан и с четири крила, јер тај се коњ и ождребио као крилат.

Видевши га таква, лепи младић му рече:

- Трећег дана од данас кренућемо на пут.

- Нека буде са срећом, господару! Ја сам спреман, и ако заповедиш, можемо поћи већ данас - одговори коњ.

Трећега дана изјутра сав двор и сва царевина били су у жалости: лепи младић - царевић, у одори витеза, с мачем у руци, на коњу којег је себи изабрао, опраштао се с царем, царицом, са свима великим и малим бојарима, с ратницима и свима дворским служитељима. Сви су га, са сузама у очима, молили да одустане од тога пута који га, можда, води у пропаст.

Али он ободе коња и брзо као ветар прође кроз дворску капију. За њим кренуше кола с намирницама и новцем и око две стотине ратника, које му је цар одредио као пратњу.

Прешавши области очеве царевине и доспевши до пустиње, подели лепи младић сву своју имовину међу ратнике, опрости се с њима и нареди им да се врате, а за себе задржа само толико намирница колико је коњ могао да носи.

Онда пође пут истока. Ишао је три дана и три ноћи и доспео до једног великог поља; много људских костију лежало је на том пољу.

Кад је застао да се одмори, коњ му рече:

- Знај, господару, да се налазимо у области Зелене жуње, злоће која убија сваког ко закорачи у њезину област. У овом часу она се налази код своје деце, али из оне шуме пред нама сутра ће нам изићи у сретање да те убије. Она је страшно велика, но ти се немој уплашити, већ држи спремно лук и гађај је стрелом; нека ти буду при руци и мач и копље, да се узмогнеш њима послужити ако устреба.

Онда легоше да на смену спавају; док је он спавао, коњ је бдео, и обратно.

Идућег дана, тек што је зора зарудела, спремише се да прођу кроз шуму. Лепи младић оседла и заузда коња и притеже му колан чвршће но иначе, па уседе и пође. Уто већ зачу и страшну ломљаву у шуми. Коњ му тада рече:

- Буди, господару, спреман, јер ево долази Зелена злоћа.

Она је долазила, и како се, брајко, приближавала, дрвеће је обарала, тако брзо је ишла. Коњ се, међутим, подиже као вихор и кад би над њом, одапе лепи младић стрелу и одвали злоћи једну ногу. Хтеде да одапне и другу стрелу, но она узвикну:

- Престани, лепи младићу! Ништа ти нећу учинити.

А кад виде да јој не верује, написа својом крвљу заклетву.

Потом му рече:

- Нека ти, лепи младићу, поживи коњ! То је чаробан коњ, наздраван. Да није такав, била бих те печеног појела, а сад поједи ти мене. Знај да до данас ниједан смртник који се усудио да уђе у моју област није доспео довде; лудаке који су то покушали, снашло је што их је снашло чим су закорачили у ово поље. Видео си њихове кости.

Онда оду с њом у њезин дом и тамо она угости лепог младића примивши га као путника. Међутим, док су у добром расположењу седели за трпезом, њу поново спопаше болови од ране, те поче да јечи. На то лепи младић извади одваљену злоћину ногу, коју је понео у торби, постави јој ногу на рану и намах је исцели.

Од радости што јој је вратио и исцелио ногу, Зелена жуња частила је лепог младића три дана. Молила га је да узме за жену коју од њене три кћери, а све три биле су лепе као виле. Он то не хтеде, него јој отворено исприча шта тражи. На то му она рече:

- С коњем каквог имаш и храброшћу каква је твоја, мислим да ћеш то и наћи.

После три дана спреме се за пут и пођу.

Ишао је лепи младић, ишао, и опет ишао даље и све даље. Кад су прешли границу области Зелене жуње, пођу лепом пољаном од које једна половина беше сва у цвету, а друга спаљена. Запита коња зашто је трава спаљена и коњ му одговори:

- Ми смо сада у области злоће Скорпије, сестре Зелене жуње. Обе су тако зле да не могу живети заједно на једном месту. Непријатељство међу њима је страшно, хтеле би једна другој да отму земљу. Кад Скорпију спопадне бес, бљује ватру и смолу. Види се да се недавно кавжила са сестром па - да би је отерала из своје области - палила је траву испред ње. Она је још гора но њена сестра и има три главе. Овде ћемо се, господару, мало одморити да би сутра у рано јутро били спремни за борбу с њом.

Идућег дана у зору опреми се исто онако као кад су пошли ка Зеленој жуњи и крену. Уто зачуше хуку и буку какву никад пре тога нису чули.

- Буди спреман, господару - рече коњ - јер ево долази злоћа Скорпија.

Разјапљеног ждрела из којег је лизао пламен. стизала је Скорпија као олујина. Али се коњ брзо као стрела уздиже увис, а кад је био готово тачно над њом, нагло се спусти мало бочно од ње. Лепи младић одапе стрелу и одруби јој једну главу. А кад јој хтеде одрубити другу, она га у сузама узе преклињати да јој опрости, обећавши да му неће ништа учинити. Пошто јој он не поверова, она својом крвљу написа заклетву.

Скорпија угости лепог младића чак и богатије но Жуња. Као њеној сестри ногу, њој врати главу, коју јој је био одрубио стрелом, намести је како је пре стајала и глава намах срасте се с вратом.

После три дана пођу даље.

Прешли су област Скорпије, ишли и све даље ишли, док нису дошли до једног поља свег у цвећу, у крај где је увек владало пролеће. Сваки цвет је био посебне лепоте и тако слатко мирисао да се опијеш од тог мириса. Дувао је поветарац, тих да се једва осећао. Тамо стану да се одморе. Коњ, пак, рече:

- Довде је, господару, ишло како је ишло, али до краја нисмо дошли - пред нама је још једна велика и опасна препрека преко које нам ваља прећи. Но, верујем, извршићемо јуначки и тај задатак.

- Није више далеко од нас двор где влада Младост без старости и Живот без смрти. Тај двор лежи усред густе високе шуме, у којој се налазе дивље звери, најстрашније што их има у свету. Бдијући, звери стражаре дању и ноћу, а има их врло много. Борити се с њима није могуће, а ни пробити се кроз шуму није могућно. Морамо се напрегнути да је како било прескочимо.

После дводневна одмора, узеше се спремати за завршни део пута. Уздржавши дах, коњ рече:

- Господару, притегни ми колане што јаче можеш. А кад будеш усео на мене, држи се чврсто ногама стремени и рукама моје гриве; ноге припиј сасвим уз мој врата да ми не сметаш при скоку.

Лепи младић се баци у седло, изврши пробу и очас се нађе крај шуме.

- Господару - рече коњ даље - сад је управо време кад дивље шумске животиње добивају своје оброке, кад су све окупљене у дворишту. Да сад скочимо!

- Скочимо! - одврати лепи младић. - И нека нам бог буде у помоћи!

И они се уздигоше и видеше двор који је тако блистао да си у сунце могао гледати али у двор не. Међутим у часу кад се, прескочивши шуму, хтедоше да спусте пред само дворско степениште, догоди се да се коњ тек малчице дотаче ногом врха једног дрвета, на што све дрвеће зашуми и наста таква рика дивљих животиња да ти се од ужаса дигне коса. Они се нагло спустише и ту би им био крај да се у дворишту није затекла господарица двора, која је управо тада хранила своје "пилиће", како је звала оно шумско звериње.

Она никад дотад није код себе видела човека и чисто од радости због овог доласка она их избави, задржа, умири и врати звери на њихово место.

Господарица двора била је висока, витка, љупка и прекомерно лепа вила. Лепи младић је просто занемео кад ју је угледао. Она га, међутим, гледаше милостиво и рече:

- Добро дошао, лепи младићу! Шта тражиш овде?

- Ми тражимо Младост без старости и Живот без смрти - одговори царевић.

- Тражите ли то што кажеш - овде је.

Тада лепи младић сјаше и уђе у двор. Нађе тамо још две девојке, младе, једна као друга. Биле су то њене сестре. Он стаде да захваљује вили што га је избавила од погибије, а оне му, од радости, у судовима од сува злата спремише укусну вечеру. Коња пустише да пасе где хоће; упознаше га са свима дивљим животињама како би у миру могао да лута свуда по шуми.

Виле замолише царевића да остане и пребива код њих, јер им је, како рекоше, досадно самим.

Он не чекаше да му то кажу двапут, него њихов позив прими са свом захвалношћу човека коме се нуди управо оно што жели.

Мало помало, и они се навикоше једно на друго. Он им је испричао своју повест и шта је све препатио док није доспео до њих. И није дуго потрајало до његове женидбе са најмлађом од три сестре.

Приликом венчања одобрише му господарице двора да може ићи у које год место у околини буде хтео, само да не иде у долину коју му показаше, јер то за њега не би било добро; а она долина, рекоше му, зове се Долина суза.

Време проведено код њих није остављало на њему никакав траг - он је остајао једнако млад, онакав какав је био кад им је дошао. Крстарио је шумом а да га никад ни глава није заболела. Одушевљавао се златним дворцима, живео са женом и свастикама у блаженству, тишини и миру, уживао у лепоти цвећа и благодати чиста и свежа ваздуха.

Често је одлазио у лов.

Једнога, пак, дана, кад ловећи потера једног зеца, догоди се да га не погоди ни првом ни другом стрелом. Љутит због тога, потече за зецом, одапе и трећу стрелу и погоди га. Али у ловачку жару није, несрећник, ни приметио да је у потери за зецом зашао у Долину суза.

Узевши зеца, врати се кући. Но шта то би с њим? Одједном га обузе чежња за оцем и мајком. Жени и свастикама не смеде о томе да говори, али га одадоше жалост и немир што их оне видеше на њему.

- Ти си, несрећниче, био у Долини суза! - рекоше му уплашено.

- Био сам тамо, драге моје, мада нисам хтео да учиним ту лудост. И сад ме сатире чежња за родитељима, а мучи и помисао на растанак с вама. Код вас сам већ много дана и не могу се ни на шта пожалити. Поћи ћу да још једном видим родитеље, а онда ћу се вратити и никад више нећу отићи од вас.

- Не остављај нас, вољени лепи младићу! Твоји родитељи већ столећима нису међу живима, и ако одеш, бојимо се да се нећеш вратити. Остани с нама! Слутимо да ћеш пропасти ако одеш.

Али његова жудња за родитељима, која га је свега прождирала, није се могла стишати ни свима молбама трију вила и његова коња. Напослетку му коњ рече:

- Кад, господару, нећеш да ме послушаш, онда знај да што год ти се буде догодило, догодиће ти се једино твојом кривицом. Само ти нешто морам казати, па ако примиш мој савет, однећу те натраг.

- Примам га са захвалношћу - рече царевић - кажи ми га.

- Кад стигнемо до двора твога оца, ти сјаши, а ја ћу се вратити ако тамо будеш хтео да останеш макар и само један час.

- Нека буде тако! - рече царевић. Спремивши се за пут, изгрли се и опрости с вилама, уседе на коња и пође док оне осташе жалосне и са сузама у очима.

Дођоше до места где је била област Скорпије. Тамо нађоше градове, а поља и њиве где су пре биле шуме. На његово распитивање о Скорпији и њезином пребивалишту, људи су му одговарали како су од својих дедова чули да су им њихови прадедови причали такве бајке.

- Како је могуће тако шта? - рече им царевић. - Па ја сам тек недавно прошао овуда - и исприча им све што је знао.

Људи су му се смејали као човеку који бунца или сања будан и он у љутњи пође даље не примећујући да су му брада и коса оседеле.

У области Зелене жуње постављао је људима иста питања као и у области Скорпије. Добијао је исте одговоре као и тамо, али није могао себи да објасни такве промене настале у мало дана и опет у љутњи настави пут. Сад му је бела брада била до појаса и осећаше да му се ноге почеле трести.

Тако је стигао у царевину свога оца: овде су сад били други људи, други градови, а стари градови толико промењени да их више није познао. Напослетку дође до двора у којем се родио. Кад је сјахао, коњ му пољуби руку и рече:

- Збогом, господару, јер ја се враћам тамо одакле сам дошао. Ако хоћеш са мном, узјаши ме одмах па да пођемо.

- Пођи збогом! И ја се надам да ћу се ускоро вратити.

Коњ одлете брзо као стрела.

Кад виде дворска здања у рушевинама и обрасла коровом, уздахну и на очи му ударише сузе - сетио се како су негда били сјајни ти двори у којима је провео детињство. Обиђе двор два-три пута, зађе у сваку одају и загледа у сваки кутак да би освежио успомене на прошлост, оде у стају где је био нашао свога коња, а онда се спусти у подрум чији је улаз био закрчен рушевинама.

Сад му је седа брада допирала до колена, очне капке морао је подизати рукама да би видео, једва се још држао на ногама - ишао је по подруму тражећи овде-онде и нашао само један натрули ковчег. Отвори га и не нађе у њему ништа. Подиже поклопац с унутрашње преграде и један слабачак глас му рече:

- Добро дошао! Да си још више изостао, била бих и ја умрла.

И Смрт, која је лежала на дну ковчега, савијена као кука, положи руку на њега, те паде мртав и у истом часу распаде се у прах.

---

Дванаест царевих кћери и зачарани двор

Био негда један сиромашан младић без икога свога па као туђ слуга зарађивао насушни хлеб.

Сеоске газде код којих је служио биле су његовом службом врло задовољне и отимале су се о њега.

Друге слуге говориле су о њему са подсмехом - био им је сувише чедан и смеран. Вечером, кад би се састајали и разбрбљали, он им није одговарао на задиркивања правио се приглуп, као да не разуме о коме говоре и на шта нишане. Због тога му дадоше надимак "зазјавало", па га тако међу собом и називаху.

Газдински момци завидели су му на стасу и снази, а девојке су лудовале за њим. Кад је пролазио селом, гуркале су се лактовима, скрећући једна другој пажњу на њ и гледајући га испод веђа.

А имале су и кога гледати: био је наочит младић, чиста лица и лака хода; коса му, црна као у гаврана перје, лепршала као грива по плећима; наусница тек га је, као сенка, била нагарила. А онда очи! Имао је, брајко, некакве очи да девојкама заврте памет. И кад је терао стадо на појило оне су, као да се такмиче, хитале по воду да се тамо на виру сретну с њим и тако му створе прилику за разговор.

Но он га није заподевао - правио се као да није схватио шта су смерале и пазио је само на стадо. Ипак им мисли о њему нису избијале из главе и оне су га међу собом називале лепим младићем. А како су друкчије и могле!

Не гледајући ни десно ни лево, одлазио је лепи младић са стадом и бринуо се само о њему. Не знам шта је подузимао и шта све чинио, тек његове краве биле су лепше и даваху више млека но краве других кравара. Онамо куд је он одлазио, паша је кравама била најпријатнија, и трава тамо као да се радовала што јој је он привео стадо.

Једнога пролетњег дана, кад се био заморио ходајући непрестано за кравама, оде у хлад једног великог гранатог дрвета и леже.

Да је бирао место где ће да положи главу, боље од оног тешко да би нашао.

То је било у једној долиници прошараној разноврсним цвећем, које као да те је изазивало да му приђеш. Мало даље протицаше поточић, који је извирао из стене једног од околних брежуљака, па, брзајући поред буријана и драча, направио долиницом свој вијугави пут. Жубор воде као да те је позивао на сан. Сеновито дрво гордо се уздизало у висине; чинило се као да је прегло да допре до облака. У његовим раширеним гранама мешкољиле се птице и правиле гнезда; само да слушаш њихово цвркутање па да се у теби распали ватра љубави! А густо лишће правило је такву хладовину да човек пожели да остане у њој.

Чим је лепи младић положио главу на земљу, заспао је.

Али није спавао ни толико времена колико траје ово причање, кад се одједном прену иза сна и ђипи.

Сањао је леп сан и пробудио се.

Хеј! Сањао је да му је дошла једна вила, лепша од свих вила неба и земље, и рекла му да иде у царски двор онога краја, јер тамо га - каже - чека срећа.

Кад се пробудио, рече сам себи:

"Шта ли ово треба да значи?"

Цео боговетни дан мучио се размишљајући о томе сну, али му значење никако није схватао. Није разумео да је то звезда под којом се родио дошла да га поведе ка срећи.

Сутрадан, терајући стадо на пашу, скрене с пута, оде опет под оно дрво, легне, заспи и опет сања исти сан.

Пробудивши се, рече у себи:

"Ово, богме, нису чиста посла!"

И опет проведе дан мучећи се мислима о томе сну.

Трећег дана удари навлаш путем поред оног дрвета. Леже у хлад, заспа и усни исти сан. На крају му вила чак и запрети болешћу и свима другим невољама, ако не буде отишао тамо куд га упућује.

Тада устаде и врати се с кравама кући. Кад су краве биле у стаји, оде газди и рече:

- Газда, мене море мисли да пођем у свет да потражим своју срећу. Доста сам овде аргатовао, а досад никаквог знака не видех да ћу овако постићи штогод више. Буди добар и исплати ме.

- А зашто, младићу, да одеш од мене? - запита га газда. - Зар ниси задовољан платом коју ти дајем? Или си незадовољан храном што је добиваш? Послушај мене, старијег. Боље остани код мене, а ја ћу се побринути да ти у селу нађем добру девојку са нешто мираза и сам ћу ти помоћи оним што драге воље и од свег срца будем могао дати, па да се и ти уврстиш међу људе који имају свој дом. Немој се одметати у туђину да не би, на твоју несрећу, постао скитница и пропалица.

- Не, газда - одговори му лепи младић - што се тебе тиче, ја сам тобом сасвим задовољан, хране имам довољно, не могу згрешити и рећи да сам незадовољан. Али ми је тако дошло да идем у свет и ништа ме неће од тога одвратити.

Кад је газда видео како га не може наговорити да остане, исплати му оно мало што је од плате имао да прими, и тако се опросте.

Из села у којем се родио и дотад живео младић оде право у царски двор, где га узму за слугу. У дворској башти га је баштован с радошћу примио за помоћника кад је видео како је смеран, јер њега су цареве кћери већ више пута биле прекориле што је узимао у службу лица непристојна и ружна понашања.

"Смеран - смеран," мислио је баштован о новом слузи, "али му је одело отрцано и мрљаво - шта да се каже - као у говедара." И тако му да да се окупа и преобуче. Ново одело, какво је приличило слузи у царском двору, лепо је пристајало младићу.

Поред других градинарских послова, његова најважнија дужност у новој служби састојала се у томе да сваког дана спреми дванаест кита цвећа и сваког јутра преда по једну свакој од дванаест царевих кћери кад дођу у башту да се прошетају.

Тим царевим кћерима било је суђено да се ниједна од њих не уда док се не буде нашао неко ко ће да размрси чвор њихове судбине и побуди коју од њих да се у неког заљуби. Њихове су им суђаје досудиле помаму за игром: биле су луде за игром и сваке би ноћи поцепале, играјући, по пар чизмица од беле свиле.

Нико није знао куд оне ноћу одлазе и играју.

Цара су често мориле мисли о великим трошковима око набавки чизмица за кћери, а још чешће мисли о њиховим леденим срцима за која се никако није могао да прилепи ниједан од младића који су долазили да их просе.

Знао је да их обноћ држи затворене у једној соби двора, да су свих девет гвоздених врата те собе закључана и забрављена са девет гвоздених катанаца, али нико није знао нити му је могао рећи шта то његове кћери раде преко ноћи те поцепају обућу. Како би се и могло знати кад им је соба била закључана, а нико није видео да су из двора икад ноћу излазиле!

Тако цар нареди да се објави, не само у његовој царевини него и у суседним земљама, да ће ономе ко му буде открио шта његове кћери раде ноћу те поцепају свака по пар чизмица - дати за жену ону своју кћер која му се буде највише свидела.

Кад се глас о тој царевој одлуци рашчуо, почеше као просиоци стизати угледни младићи: царевићи, велики бојари па чак и синови малих бојара. И како би који долазио, остајао би да по једну ноћ пази на врата собе царевих кћери.

Цар је свако јутро са великим нестрпљењем чекао да му неко донесе какву добру вест., Али уместо добре вести, увек су му јављали да просиоца, који би увече остао да пази у соби његових кћери, нису ујутру налазили, па се није сазнало шта је у ноћи радио, нити му се икад ушло у траг.

Тако је већ било настрадало једанаест просилаца. Остали су почели да се двоуме - није им се ишло да мотре на то шта раде ноћу цареве кћери због којих је толико младића жртвовало животе.

И један за другим одлазили су из царског двора и враћали се својим кућама, остављајући цареве кћери на божју вољу. Нико од њих није више хтео да изгуби душу за једну женску главу.

Страх због погибије толико младића који су на царев позив дошли да открију шта у ноћи раде његове кћери, прешао је и на самог цара и он се више не усуђиваше да на тако шта подстиче још којег младог човека. Био је принуђен да и даље набавља сваког дана по дванаест пари чизмица и са бригом мисли на то како ће му кћери остати да плету седе косе, не дочекавши да пред олтаром понесу невестинске венце на глави.

Чинило се заиста да ће тако и бити и да ће му кћери провести живот као уседелице.

Своју службу обављао је градинаров помоћник како је знао и принцезе су биле задовољна китама цвећа што су их добивале од њега и градинара.

Цвеће је младић предавао принцезама смерно, обарајући очи пред њима, али кад би га пружао најмлађој, поцрвенео би, не знам зашто, као божур и срце би му куцало као да ће искочити из груди.

Девојка је то приметила, али је мислила да је младић стидљив и да зато поцрвени кад са спремљеним руковетима цвећа долази пред њих.

Тако је било данима, данас као јуче, а сутра као данас. Младић је уверавао себе да млада царева кћи није залогај за њега, нити он, прост слуга у царевој башти, прилика за њу, али како да умири узнемирено срце и чиме да угаси ватру која се у њему разбуктала!

Најмлађа царева кћи погреши једнога дана рекавши сестрама како градинаров помоћник који им предаје цвеће, поцрвени као булка кад им прилази с руковетима и како је чедан и смеран. На то је најстарија принцеза узе да кара, замерајући јој што се из њезиних уста могу да чују тако благе речи о једном слуги. Чак јој с подсмехом рече да тако говорити како она говори може само неко ко није потпуно господар својег срца.

Све чешће и све више обузимала је младића жеља да се пријави цару и затражи одобрење да мотри на његове кћери и сазна шта у ноћи раде те до јутра поцепају обућу.

На судбину оне једанаесторице који су после стражарења у соби царевих кћери нестали без трага и гласа, није мислио.

Ломио се због нечег другог - бојао се да ће, можда, изгубити службу и да ће бити исмејан кад он, слуга, буде изнео цару своју молбу. Мисао да би могао бити отеран из двора ако буде рекао шта жели, чинила му се грозном. Да више јутром не излази с китама цвећа пред нежне и лепе цареве кћери, а нарочито да никад више, предавајући јој њезину киту, не додирне белу и меку као паперје руку најмлађе, која га је тако мило погледала - то не би могао преживети.

Дању и ноћу ломио се тако и мучио, и није знао шта да ради да би задовољио жељу срца.

Једне ноћи, кад је заспао с мислима на најмлађу принцезу, виде опет у сну вилу коју је под оним сеновитим дрветом у цветној долиници трипут сањао. Она му рече:

- Отиђи до кутка баште, оног према истоку, и тамо ћеш наћи две младице дафине, једну трешњеве боје, другу боје румене руже.

- Покрај њих видећеш једну велику златну мотику, једну златну канту и један свилен убрус.

- Пресади оне две младице, окопавај их златном мотиком, заливај их водом из златне канте, пажљиво их бриши свиленим убрусом и старај се о њима као о својим очима.

- Кад буду нарасле до висине човека, штогод будеш затражио од њих, испуниће ти се баш онако како зажелиш.

Рече и нестаде као привид.

- Пренувши се иза сна, не разбудивши се још сасвим и не протрљавши очне капке, похита младић ка оном кутку градине према истоку и узбуди се од радости кад угледа тамо све онако како му је у сну вила рекла. Тек тада протрља очи и опипа се да би се уверио спава ли и да ли је оно што гледа јава или уображење.

И кад се увери да оно што је пред њим није представа ноћне уобразиље, пружи руке и узе младице.

Неговао их је како је најбоље умео, врло често окопавао их мотиком што ју је у оном кутку градине нашао, заливао водом из оне канте и отерао их оним убрусом - бринуо се о њима као о својем очњем виду, управо онако како му је вила наредила.

Дафине су расле и јачале као у чуду. Није прошло много времена, а оне су већ постале велике. И тако лепе дафине нигде се нису могле видети.

Кад су нарасле до висине човека, лепи младић стаде једног дана пред дафине и изговори једној речи, којима га је вила научила:

Био је усхићен од радости и није се могао довољно начудити кад је у истом часу видео где из младе дафине изби један пупољак, тако леп да не би могао одолети а да га не помиришеш. Пружи руку, откине га и - по вилину упутству - стави у недра.

Увече, кад су цареве кћери пошле на спавање, он им се полако прикраде и уђе заједно с њима у њихову собу. Ишао је поред њих, све их видео, а њега ниједна од њих нити ико други, јер се учинио невидљивим. Чим се врата за њима затворише и са девет великих катанаца забравише, оне се, уместо да се свуку за спавање и полежу, узеше чешљати, преоблачити у скупоцене хаљине и припремати да некуд иду.

Чудећи се овом њиховом спремању, лепи младић се реши да их прати и види како ће то оне изићи из собе, куда ће отићи и шта ће све радити.

Уто најстарија рече сестрама:

- Но, девојке, јесте ли спремне?

Оне одговорише:

- Спремне смо, сестро.

Тада најстарија удари ногом о под, на што се одједном под отвори, онако како се отварају двокрилна врата, и оне сиђоше. Сиђе за њима и он. Ишле су и ишле, док не дођоше до једне градине ограђене зидом од бакра.

На улазу у градину најстарија тад удари ногом о земљу и челична врата оне баште одмах се отворише. Кад су улазиле у башту, младић нагази на дугачку сукњу најмлађе. Она, окренувши се брзо и не видевши никог за собом, позва сестре и рече:

- Чини ми се, сестре, да ме неко прати, јер сам, богме, добро осетила да ми је нечија нога стала на сукњу.

Принцезе погледаше на све стране и не видевши никог, рекоше најмлађој:

- Не буди, сестрице, тако подозрива! Ко нас може овамо пратити? Ни чаробна птица не може долетети довде. Погледај, боље, да ти се није, можда, закачила сукња за купину, па ти се, како си бојажљива, учинило да ти је нечија нога стала на њу. Немој бити тако ветрењаста!

Најмлађа принцеза ућута.

Младић, баштованов помоћник, пратио их је устопце.

Прошли су кроз једну шуму са сребрним лишћем, затим кроз другу са златним лишћем, и онда кроз једну шуму са лишћем од чистих дијаманата и другог блиставог драгог камења, које се сијало да ти се очи засене, и стигле до некаквог великог рибњака.

Насред тога рибњака уздизао се брежуљак а на њему стајао двор каквог младић никад није видео. Двор који је бацао у засенак царске дворе и који се тако сијао да си у сунце могао гледати, али у тај двор никако. И с колико је само мајсторства био саздан тај двор! Јер кад си се у њ пењао, чинило ти се да некуд силазиш, а кад си силазио, мислио си да се пењеш!

Дванаест чунова са весларима, обучених у најфиније рухо, чекало је на обали. Чим стигоше, свака принцеза уђе и седе у један чун, те кретоше. Младић седе у чун најмлађе принцезе.

Веслари су веслали равномерно и чунови су пловили упоредо, као ждралови, а само чун с најмлађом принцезом заостајаше. Веслар се чудио што је она сад тежа него што је иначе била и запињао је из петних жила да пристигне остале весларе.

Кад су изишле на другу обалу, из двора се чула заносно лепа свирка, која те је мамила да заиграш, хтео ил' не хтео. Цареве кћери потрчаше као махните, уђоше у двор и стадоше да играју с момцима који су чекали, те играху и играху док не поцепаше чизмице.

Младић их је стално пратио. Ушао је и он у двор, и шта му видеше очи? Дворана за играње, велика и широка да си јој једва могао догледати крај, била је окићена чистим златом и драгим камењем и зубљама већим од човека, које су гореле унаоколо као свећњаци од сувога злата; зидови, бели као млеко, сијали су се засењујући ти очи, а златне пруге по њима, начичкане сафирима и рубинима, светлеле су као ватра.

Младић се поставио у један кутак и посматрао је сва та чуда. Имао је и шта гледати, јер такве ствари никад његове очи нису виделе. Али ни он није остајао на једном месту, већ је скакутао тамо-амо, мада то није хтео: свирка за игру била је тако омамна да јој ни он није могао да одоли, него се, скакућући, помицао час десно час лево. Подскакивали су чак и свећњаци и столови и ковчези у двору.

Немогуће је замислити да би било ко могао дочарати лепоту ове свирке: оргуље, фруле, гитаре, виолине, трубе, гајде и многе друге свирале свирају у чаробну складу, а девојке играју разна кола и друге игре с толико полета и заноса као да им живот од игре зависи.

Играли су играли до пред зору. Онда одједном престаде свирка и - као да је из земље никао - указа се дугачак, велик сто; свакојаких добрих јела и пића, која постоје и не постоје на свету, било је на њему постављено. Сви поседаше, те су јели и пили колико им је срце желело.

Младић, градинаров помоћник, стајао је у својем кутку и гледао, док му је из уста цурила вода.

Арапи, у свечаним, раскошно украшеним оделима, служили су за столом.

После гозбе, сви поустајаше и разиђоше се.

Цареве кћери су се враћале истим путем којим су и дошле. Младић их је пратио као ђаво калуђере.

Кад су пролазили кроз градину са дрвећем сребрна лишћа, падне младићу на памет да тамо одломи једну гранчицу и понесе је са собом.

Но чим је то учинио, страшан шум зашуми у свој градини, као да се каква олујина окомила на дрвеће, а ипак се ниједан лист ни на једном стаблу није помакнуо с места, чак ни толико колико би затреперио на најблажем поветарцу.

Принцезе се узнемирише.

- Шта ли је, сејке, ово? - запиташе се уплашено гледајући једна другу.

- А шта би друго могло бити него она птичица која има гнездо на црквеном торњу у двору нашег оца - каже најстарија царева кћи. - Биће да је пролетела кроз лишће, јер само она може овамо да допре.

Тако наставише пут, приспеше у двор и нађоше се опет у својој соби, која је била затворена и забрављена исто онако као кад су из ње отишле.

Спремајући идућег дана руковети цвећа за цареве кћери, у киту намењену најмлађој градинаров помоћник вешто сакри ону откинуту гранчицу. Принцеза се зачуди угледавши међу цвећем и сребрну гранчицу. Погледала је младића с нежношћу, не схватајући како је та гранчица доспела у њезину киту.

Друге вечери и ноћи било је исто тако као и прве: младић је на неприметан начин пратио цареве кћери за све време, само је сада откинуо једну гранчицу са златним лишћем и њу другог дана сакрио у киту цвећа за најмлађу принцезу.

И друге ноћи најстарија царева кћи послужила се утешним речима да би стишала страх сестара што их обузе кад градинаров помоћник откиде гранчицу и кад је све лишће дрвећа у златној шуми одједном јако зашуштало.

Другога дана ујутро, кад у својој кити цвећа угледа гранчицу из шуме са златним лишћем, најмлађој царевој кћери би тако као да јој је кроз срце прошло усијано гвожђе.

Правећи се као да јој је потребно мало шетње, вребала је тога дана погодан час да се нађе насамо са баштовановим помоћником. Изишла је у башту и кад се на једном завијутку срела с њим, задржа га и рече му:

- Одакле ти она гранчица коју си ми ставио у цвеће?

- Одакле ми та гранчица - то твоја висост зна врло добро одговори јој лепи младић.

- Значи да си нас пратио и знаш куд ноћу одлазимо.

- Изгледа тако, висости.

- Како си успео да нас пратиш а да те ниједна од мојих сестара не примети?

- Крио сам се.

- Ево ти кеса новца и да не причаш ником о нашим ноћним излетима.

- Ја, висости, не продајем своје ћутање.

- Ако будем дознала да си само штогод зуцнуо, казаћу да ти одсеку главу.

Те опоре речи потекле су јој из уста, али јој је срце говорило нешто друго. Чинило јој се да овај баштованов помоћник постаје све лепши и све милији.

Пратећи цареве кћери на њихову излету треће ноћи, откиде младић једну гранчицу у шуми са дијамантним лишћем. И тада је лишће зашумило, и тада је најстарија царева кћи утешним речима стишавала узнемиреност и страх млађих сестара. Не знам зашто, али најмлађој царевој кћери прострујала је тада кроз срце потајна радост.

Идућег дана, кад у својој кити цвећа нађе дијамантну гранчицу, погледа кришом градинарева помоћника и нађе да се он не разликује много од бојарских синова и царевића. Толико јој се чинио милим.

Са љубављу у очима погледао је кришом и он њу; видео је да се мало узбудила, али се правио као да ништа није разумео и наставио је свој посао.

После су их њене сестре затекле како разговарају, па су јој се смејале и ругале јој се. Прогутавши све њихове увредљиве речи, најмлађа је ћутала. Она се није могла довољно да начуди како је градинаров помоћник успео да открије куд оне ноћу одлазе. И тако јој је, ето, ушло у главу да овај младић није и не може бити обичан, прост човек, јер је показао нешто што дотад нико није знао.

А, говорећи право, његов красни стас и лепи, благи лик, били су видљив доказ да је племенита рода, и све што га је чинило таквим какав је био, било јој је привлачно.

Кад су ушле у кућу, најмлађа царева кћи рече сестрама да баштованов помоћник зна све што оне раде ноћу. На то се сестре почеше саветовати шта да предузму и учине да изгуби срце и осећање, онако како су урадиле са другим младићима.

Он је, међутим, као невидљив ушао и тада у собу где су се саветовале и чуо све што су говориле. Као да му је неко шапнуо на ухо да ће међу њима бити говора о њему.

Тада, кад је знао све - а требало је да све зна - оде до својих дафина и рече оној ружичастој:

Као прошли пут, ниче и тада један пупољак, нарасте и разви се у чаробан цвет. Он узе цвет и стави га у недра. Одједном поодпадаше с његова лица све пеге од жарка сунца и лик му постаде чист и озарен као да је тог часа рођен. Осети да му се и у мозгу дешава нешто несхватљиво и примети како почиње да мисли друкчије него што је дотад мислио. Као да му се изоштрила памет. А у исти час виде и да је обучен у некакву одећу какву носе синови бојара и царевића.

Тада оде цару и затражи да му једне ноћи чува кћери.

Цару би жао његове младости и узе га саветовати, говорећи му како би боље било да гледа своја посла него да се жртвује. Он остаде упоран и цар га прими. Цар није ни слутио да има пред собом баштованова помоћника, тако се много променио.

Кад га је показао кћерима и рекао им шта младић жели, ни оне не познаше у њему младића који им је сваког дана спремао по киту цвећа. Познала га је само најмлађа, чије се срце откравило и почело да осећа љубав.

Идуће ноћи, кад пођоше да играју, поведоше са собом и њега. Он је знао шта му се спрема, али се чувао, као земљани лонац угљевља, да не буде ухваћен у замку.

Стигли су до зачараног двора, играли, играли до пред зору, а онда поседали за трпезу. И њему је било донето пиће што је требало да му одузме разум и осећање те да и њега нестане као што је нестало једанаест младића пре њега,

Он подиже чашу и, гледајући најмлађу цареву кћер сузним очима пуним љубави, рече:

- Хоћеш ли и ти да пијем? Ево да пијем и пропаднем од љубави за тебе, ако имаш тако ледено срце.

- Не, немам ледено срце - узвикну најмлађа царева кћи - пламен твоје љубави загрејао га је. Немој пити! Бићу радије твоја градинарка него царска принцеза.

Кад је лепи младић то чуо, проспе пиће иза леђа, приђе најмлађој царевој кћери и рече:

- Немој се, височанство, бојати, нећеш бити градинарка.

Сви присутни су чули њихове речи.

С изјавом љубави најмлађе цареве кћери уништена је моћ зачараности; зачарана двора нестаде као привиђење, као да га никад није ни било на овоме свету, и сви се одједном нађоше пред царем у његову двору.

Кад их је цар видео, зачудио се и као скамењен од изненађења стајао држећи обадве руке на бради. Лепи младић, дотад градинаров помоћник, исприча му шта се догађало у ноћи и цар му да за жену своју најмлађу кћер.

Потом и остале цареве кћери изабраше себи мужеве међу царевићима и бојарским синовима и цар им одобри да оду у домове својих изабраника. Онда у свима крајевима наста весеље, тако велико да га не би могла исказати ни стотина уста, а камоли тек само ова једна, моја.

Пре него што се венчаше, најмлађа царева кћи упита свога вереника каквим је то моћима располагао кад је могао да открије њихову тајну и чвор зачараности којим су оне биле свезане као ланцима. Он јој исприча. На то она, да не би њен будући муж био изнад ње, него да буду једнаки, он - човек као и други, оде у градину, посече дафине и баци их у ватру.

Онда су се венчали и живели срећним животом, онако како се живи на овом нашем шареном свету, док се нису заједно истрошили у дубокој старости.

---

Илеана Симзиана

Био негда један силан цар који је победом у бојевима потчинио све суседне цареве и тако на све стране проширио своју царевину новим, далеким границама. А сваки покорени цар морао му је дати једног свога сина да у његову двору служи десет година.

Остао је, међутим, још један суседни цар којег, док је био млад, нико није могао победити. Кад би га ко напао, он би покретао и небо и земљу и, одбивши нападача, свагда би се спасао невоља што их доноси пораз у боју.

Али кад је остарио, ни он није имао куд него да се потчини силном цару. Велику бригу задавао му је само захтев тога цара да му пошаље у службу једног свог сина. Како да му пошаље сина кад није имао мушке деце него само три кћери? А онај осветољубиви цар могао би да не поверује у то и да недолазак очекиваног таоца схвати као чин злонамеран, па да крене војску на њега.

Помисао да би му због тога могло бити узето царство и да би он и његове кћери могли умрети у беди, понижењу и срамоти, мучила га је толико да је постао ћутљив и зловољан.

Не знајући узрок његовог нерасположења, његове кћери нису знале шта да чине да би га разгалиле. Кад су виделе да му ништа није по вољи, онда се једног дана, за трпезом, најстарија осмели и упита га отворено зашто је у последње време стално нерасположен и љут.

- Зар ти се - рече - наше владање не свиђа? Или су се, можда, поданици твојег величанства искварили и постали дурновити, па ти толико брига задају? Реци, оче, и нама која је то змија што ти не да мира и трује ти старост, а ми ти обећавамо да ћемо учинити све што можемо како бисмо ти смањиле бриге и жалост. Јер само си ти, оче, као што и сам добро знаш, наша љубав и ми се никад досад нисмо огрешиле о твоје савете и заповести.

- Да, кћери - одговори цар - тако је како кажеш, послушне сте и не могу се на вас ни најмање пожалити; никад се досад нисте огрешиле о моје савете и заповести. Али ви ми, драге моје, ништа не можете помоћи да нестане бриге која ми мучи душу. Ви сте женске, а само син, којег немам, могао би ме извући из невоље у којој се налазим.

- Не разумем, оче - рече најстарија кћи - зашто скриваш од нас узрок жалости која те мучи? Откриј нам га, јер, ево, ја сам спремна да дам и живот за тебе.

- Шта бисте ви, драге моје, могле и знале да урадите? - Каже на то цар. - Откако сте на овом белом свету, ви сте имале посла само са преслицом, иглом и разбојем: умете прести, шити и ткати. А мене би могао да спасе само јунак који би знао вртети буздован, вешто руковати мачем и јахати коња као змај огњена.

- Било шта да је - рече најстарија кћи - кажи нам то, оче. Јер ваљда се неће провалити небо, ако ми, твоје кћери, из твојих уста будемо чуле одакле потиче зло што те тишти.

И како му кћери не престајаху са својим молбама да им каже узрок због којег је жалостан и зловољан, цар им напослетку рече:

- Ево, кћери моје, да вам кажем зашто сам забринут и тужан:

- Ви знате да се, док сам био млад, нико није могао дотаћи моје царевине да не буде потучен и постиђен враћен одакле је дошао. Сад сам старац, године су ми одузеле сву негдашњу борачку вештину, моја десница је ослабила - не може више махати мачем да противник претрне од страха кад се нађе преда мном.

- Остарио је и мој коњ, соко мој, за којег умало те не изгубих живот кад сам га за себе освајао. Сад је никакав, једва се сам вуче, таворећи од данас до сутра, док би некад, само што бих се на њему појавио, непријатељ већ окретао пете.

- А данас? Шта да вам кажем, кћери моје... Ви знате да сам се потчинио највећем и најсилнијем цару на земљи, а у њега је тако да му сваки потчињени цар мора послати једног свога сина да му служи десет година. Како да му пошаљем сина кад имам само вас, кћери своје?

- Идем ја, оче - рече најстарија - напрегнућу све своје снаге да тај задатак извршим на твоје задовољство.

- Бојим се, кћери - каже јој на то отац - да ћеш се вратити без икаква успеха. Ко зна у какве ћеш све незгоде тамо упасти из којих те нико неће моћи извући.

- Све што знам, оче, и што ти могу обећати - рече најстарија - то је да те тамо нећу осрамотити.

- Добро, кћери - пристаде цар напослетку - кад је тако, спреми се па иди.

Очевом одобрењу да прерушена као витез пође силном цару у службу толико се најстарија принцеза обрадовала да је сва сијала од задовољства. Скакутала је, играла и, вртећи се на једној пети, наређивала шта све да јој се спреми за пут. У царској стаји изабрала је најбољег коња, одабрала најлепша и најбогатија одела и наредила да се понесе намирница за годину дана.

Видевши је спремну за полазак, цар је очински посаветује како јој се ваља понашати да се не би открило да је девојка. Поучи је о свему оном што треба да зна витез у тако високој служби, опомене је да се клони оговарања и не упушта у сплетке да не би изазвала мржњу и презир царевића који тамо служе. Напослетку јој рече:

- Пођи, кћери, с благословом и сећај се мојих савета!

Најстарија принцеза пројаха двориштем као муња - од радости само што није полетела са земље - и, у тренутку, је већ више није било на видику. Да се није зауставила и сачекала коњанике - бојаре и кола са намирницама, била би се изгубила, јер је пратиоци никад не би стигли.

Цар пође кришом за њом ударивши преким путем, дође до под крај своје државе и на месту где му је кћи имала да прође подиже мост од бакра, претвори се у вука и чекаше је под мостом.

Уто принцеза стиже, а кад се приближи мосту, искочи вук искезивши се бесно и шкљоцајући зубима да је била грозота видети га. Гледао је право у њу очима које су се светлеле као два пламена и устремио се на њу да је прождре.

Ужаснутој принцези следи се крв у жилама и изгуби присебност; спасавши се скоком коња у страну, да је вук својим страшним шапама не стргне са седла, она побеже натраг.

Цар стиже кући пре ње, изиђе јој у сретање и рече:

- Нисам ли ти, кћери, казао да мед не праве муве?

- Тако је, оче - одговори му најстарија кћи. - Нисам знала да ми се на путу ка великом и силном цару ваља борити са побеснелим зверима.

- Кад је тако - рече јој отац - онда остани код куће па гледај своја вретена и клупчад. А бог нека се смилује и не остави ме да умрем у срамоти!

Није прошло много времена, кад средња кћи затражи од оца одобрење да она пође силном цару у службу, а својски ће се, рече, трудити да поверени јој задатак часно изврши.

На њезина упорна наваљивања цар јој напослетку испуни жељу и молбу, и она оде. С њом се збуде исто што се збило са старијом јој сестром. Уплашила се од вука и побегла кући. Цар изиђе пред њу и рече:

- Е, кћери моја, нисам ли ти рекао да се не једе све што лети?

- Истина је, оче, да си ми тако рекао - одговори му средња кћи. - Али онај вук је био исувише страшан, разјапио је чељуст као да ће ме одједном прождрети, а из пламених очију као да су му севале стреле гађајући ми срце.

- Остани код куће - каже јој на то цар - па се држи метле и варјаче.

Прође још неко време, кад једнога дана прозбори за трпезом најмлађа царева кћи:

- Допусти, оче, и мени оно што си допустио мојим старијим сестрама: пусти ме да пођем и у служби онога цара окушам своју срећу.

- Кад су твоје старије и искусније сестре побегле од прве тегобе на путу - одврати јој отац - како да овај тежак задатак извршиш с успехом ти, која не знаш ни како се једе мамаљуга?

И цар покушаваше на разне начине да јој поквари вољу за одлазак. Али се узалуд трудио, она је остајала при својем науму, усрдно га молећи за одобрење и благослов. Још му рече:

- За твоју љубав, оче, насрнућу и на самог ђавола, само да бих успела. Али ако овај задатак не будем могла срећно крају да приведем, вратићу се опет теби, и не постидна.

Цар се ипак још неко време противио и колебао, док га нису савладале њезине упорне молбе, Напослетку рече:

- Кад је тако, пуштам те да пођеш и покажеш шта умеш и можеш. Ала бих се смејао кад бих те видео да се враћаш покуњена.

- Смејао би се, оче, као што си се смејао мојим сестрама, не умањујући тиме њихову часност - рече му на то најмлађа кћи.

Добивши очево одобрење за одлазак, најмлађа принцеза стаде да размишља кога од старих бојара да поведе са собом као саветодавца.

Тако је мисли пренеше у дане витешких подвига свога оца, па се сети и свега оног што је причао о својем коњу - Соколу.

Оде у стају да изабере коња за себе. Погледа једног, погледа другог, погледа све коње у стаји редом, и ниједан јој не запе за око, мада су то били најбољи коњи у држави. На крају дође и до коња којег јој је отац у младости јахао: нађе га где лежи поребарке, сатиран сакагијом, сав у чиревима и крастама. Посматрајући га нежно, задржа се поред њега.

Тада коњ проговори:

- Види се, господарице, да ме из љубави што је осећаш за свог оца гледаш с толико нежне пажње. Јуначина ти је био отац у својој младости и многе смо победе заједнички извојевали. Откако сам, пак, остарио, нико ме други није појахао, и што ме налазиш овако јадна то је због тога што нема никог да ме храни онако како ме је он хранио. Да ме данас неко тако тимари како ми прија, за десет дана постао бих друкчији и вредео бих као десет ових крај мене.

На то га принцеза запита:

- А како би требало да будеш тимарен и храњен?

- Требало би - одговори коњ - да се сваки дан купам у неупотребљеној води (тј. у води донетој право с извора) и храним јечмом скуваним у слатку млеку да бих га могао гристи, а, к томе, свакога дана и са по једном мерицом угљевља.

- Кад бих знала - каже му на то најмлађа царева кћи - да ћеш ми бити од помоћи у извршењу задатка који сам наумила да извршим, готово да бих урадила онако како мислиш да би ти ваљало.

- Господарице - рече коњ - учини тако, и нећеш се кајати.

Овај царев коњ је био наздраван.

Царева кћи тимарила га је и хранила управо онако како је тражио.

Десетог дана коњ се одједном стресе и постаде леп, гојан и округао као диња и брз као срна. Погледавши весело цареву кћер, рече јој:

- Нека ти, господарице, да бог срећу и успеха! Тимарила си ме и учинила да још једном у животу постанем онакав какав сам желео да будем. Сада ми само реци своју намеру, и нареди шта да чиним.

- Хоћу - одговори му принцеза - да идем великом и силном цару, нашем суседу, да га служим, и треба ми неко као саветник. Кажи ми кога од бојара да изаберем и поведем са собом?

- Ако будеш пошла са мном - рече коњ - не брини се ни најмање, никоји ти други саветник није потребан. Служићу те како сам служио твога оца; треба само да ме слушаш.

- Кад је тако, онда од данас за три дана крећемо на пут - каже му царева кћи.

- Можемо поћи већ данас, ако наредиш - рече коњ.

После тих речи виленога коња царева кћи поче да спрема све ствари потребне јој за пут, узе чиста одела, али без накита, изиђе пред оца и рече:

- Остај, оче, збогом, и да те, кад се будем вратила, затечем здрава.

- Срећан ти пут, кћери! - пожели јој цар. - Изнад свега осталог, имај свагда на уму савете што сам ти их дао и никад их немој заборавити.

Она му обећа да ће тако чинити и пође.

Као и при одласку двеју својих старијих кћери, цар оде пречицом и за најмлађом, стиже пре ње до под крај своје државе, подиже мост од бакра, претвори се у вука и чекаше је.

Уз пут рече коњ принцези како јој је отац спремио замку да би испитао њезину одважност, и посаветова је да се држи храбро и тако осветла образ.

Кад је стигла до пред мост, искочи одједном голем вук; очи су му бесно севале, арлаукнуо је тако да је подиђоше жмарци, а разјапио је чељусти као да је месец дана гладовао. Она се брзо прибра, потеже мач, и кад се вук стремио на њу да је докопа својим страшним шапама, ободе коња и потера га право ка звери да је посече. И да вук није одскочио у страну, она би га заиста и пресекла надвоје.

Била јој је дужност - милом или силом - уклонити с пута све што јој је ометало извршење примљеног задатка. И с тим се није било шалити..

Гордо је, као јунак, прешла преко моста.

Чудећи се незнаној му срчаности своје мезимице, цар опет испредњачи и на једном месту подиже мост од сребра, претвори се у лава и чекаше кћер да наиђе.

Уз пут рече коњ принцези да јој је спремљена нова замка и поучи је како јој се ваља држати да спасе образ те да с успехом положи и тај други испит.

Кад је стигла до сребрног моста, изиђе пред њу један страшан лав разјапљене чељусти, да помислиш како ће прогутати и њу и коња; очњаци су му били као зуби у слона, канџе као српови, рика таква да су се шуме тресле а одјеци рике разлегали се пољем да човеку заглухну уши од њих. Доста ти је било погледати његову као мерица велику главу и накострешену гриву, па да се следиш од страха.

Ободрена речима виленога коња, принцеза се, међутим, устреми на дивљу звер с голим мачем у руци и лав би био исечен начетворо да није утекао под мост.

Принцеза се захвали богу на помоћи и пређе преко сребрна моста. Да ли је чека још која очева замка, и ако је чека, каква је - то није знала.

Царева кћи, која није излазила из двора откако се родила, често је застајкивала дивећи се лепотама предела којима је пролазила. Добијала је жељу да сјаше, набере коју китицу из мноштва цвећа што је прекрило брегове и долине, а какво она никад дотад није видела; желела је и да седне у хлад великог гранатог дрвећа на којима хиљаде птица извијаху разноврсне дивне песме да би те могле чак и успавати; хтела је да се задржи и крај којег потока што извираше из пећине на падини брега, да се наслуша жубора планинске као суза бистре воде и да се нагледа вијугавог тока потока између обала застртих цвећем и пролетњом зеленом травом.

Али ју је коњ опоменуо да се не задржава, него да настави пут. Јунаци - рече - не гледају тако шта док одређени задатак не приведу срећном крају.

Рече јој и то да је на путу чека још једна замка њена оца и поучи је шта да чини па да и трећи пут буде победник.

Принцеза га је слушала с највећом пажњом и урадила онако како ју је коњ учио, јер је била увидела непогрешност његових савета и да се увек све добро свршило кад се њих држала.

Као и двапут раније, њен отац испредњачи опет преким путем, подиже мост од злата, претвори се у балаура (аждају), велику и са дванаест глава, сакрије се испод моста и чекаше кћер да наиђе.

Кад је принцеза стигла до пред мост, изиђе пред њу балаур силовито шибајући репом, из чељусти му је избијао пламен, а језици му играли као усијане стреле.

Видевши пред собом тако страшно чудовиште, принцезу обузе ледена хладноћа, а коса јој се од ужаса сва накостреши. Коњ осети да му господарица губи присебност и узе да је бодри и подсећа на оно што ју је учио да чини. Она се прибра. Стеже левицом узду, ободе коња и с мачем у десници навали на балаура.

Један час трајала је борба, а за све то време коњ се постављао тако да је она увек могла да напада балаура бочно и да иде за тим да му одсече коју од његових дванаест глава. Неман их је, међутим, добро чувала и све сачувала. Напослетку пође принцези за руком да рани чудовиште. Тада балаур скочи трипут преко главе и створи се у човека.

Царева кћи једва је могла поверовати очима кад је пред собом угледала рођеног оца. Грлећи је и пољубивши је у чело, цар јој рече:

- Видим, кћери моја, да си јунак-девојка. Добро си урадила што си изабрала овог коња; да ниси узела њега, вратила би се кући и ти, као што су се вратиле твоје сестре. Сад се могу поуздати да ћеш добро обавити службу које си се добровољно примила. Само имај на уму моје савете и држи се упутстава овог виленога коња којег си изабрала, па да се опет видимо у здрављу.

- Нека те бог чује, оче - рече принцеза - и да те нађем у здрављу!

И пољубивши оца у руку, растаде се с њим.

Ишла је и ишла, и стигла до једне велике, високе планине. У планини наиђе на два змаја који су се били међу собом већ девет година а да један другог нису могли победити. Борили су се на живот и смрт. Угледавши је и мислећи да је мушко и витез, један од њих јој довикну:

- Лепи младићу, лепи младићу, дођи овамо и посеци овог мога непријатеља, а ја ћу ти за то бити једном од помоћи!

А и други је зовну, говорећи:

- Лепи младићу, лепи младићу, приђи и спаси ме овог мога непријатеља, а ја ћу ти за то дати Сунчаног риђана, коња без слезине.

Принцеза упита свога коња којег од ове двојице змајева да спасе. Коњ јој каже да спасе оног који јој је обећао Сунчаног риђана. - Он ми је - рече - брат и вреди више но ја, јер је млађи и снажнији од мене.

Тако се она устреми на оног другог змаја и једним замахом мача посече га надвоје.

Видевши се ослобођеним, загрли змај свога спасиоца и захвали му, а онда поведе својој кући да му тамо преда Сунчаног коња, како је обећао. Змајева мајка није могла да се стиша од радости кад је видела да јој је син остао жив и није знала шта све да учини лепом младићу како би му показала своју захвалност што јој је избавио сина од смрти.

Царева кћи изрази жељу да се одмори од преваљена пута. Дадоше јој собу и оставише је саму. Правећи се како иде да нахрани коња, оде у стају и запита га да ли ће јој се штагод у ноћи десити; коњ је упути шта да чини.

Змајева мајка је наслућивала да је посреди некаква обмана и рече сину да његов спасилац није мушко чељаде него девојка, па би било добро да му таква јуначка девојка постане жена. Син јој одговори како у тако шта не верује, јер - рече - није могуће да женска рука влада мачем с таквом лакоћом каквом влада лепи младић.

Тада змајева мајка рече како ће учинити један опит: поставиће на узглавље и синово и његова спасиоца по китицу цвећа. Ако јој је сина спасло мушко чељаде, онда ни његово цвеће неће остати до зоре свеже, као што неће ни синовљево, а ако је девојка, биће у зору потпуно свеже.

По савету свога коња, принцеза устане пред зору кад је сан најслађи, оде на прстима у змајеву собу, стави му уз главу своју китицу цвећа, а његову узме и метне на узглавље своје постеље. Чим се змајева мајка ујутро пробудила, отишла је у собу свога сина и нашла свенуло цвеће. А кад је устала принцеза, отишла је у њену собу па и тамо нашла увенуло цвеће.

Она ипак не поверова да је спасилац њеног сина заиста мушкарац. Рече сину како то не може бити, јер му из уста теку речи слатке као мед, а стас му је сав од чара какав има само девојка коју - тако ти дође - пожелиш попити у чашици воде.

- То је - рече сину - девојка. Мекана и бујна коса пада јој таласасто на плећа, лице јој је такво да те привлачи, очи су јој крупне и веселе; и миле да оболиш од чежње за њима, рука мала, а нога као у виле. На крају, све то заједно може да буде у девојке, која је само покривена одећом витеза.

Онда змајева мајка и змај одлуче да учине још један опит.

После уобичајеног јутарњег поздрава, поведе змај принцезу у градину. Тамо јој показа све разноврсно цвеће што га је имао, нуткајући је да узабере и помирише оно које јој се највише свиђа.

Али се она сети савета свога коња и, прозревши лукавство, обрецну се на змаја што му је прва брига тога јутра била да је као какву жену доведе у градину да му својим сувим речима хвали његово цвеће, уместо да је одведе у стају да види како су тимарени коњи.

Све то каже змај мајци, али она ни тада не поверова да је спасилац њеног сина доиста мушко лице. Напослетку наговори сина да изврши још једну пробу. Нека, рече, одведе свога спасиоца у собу у којој држи оружје и понуди га да тамо изабере за себе што буде хтео. Ако буде изабрао оружје окићено драгим камењем, одаће се тиме да је девојка.

После ручка одведе змај свога спасиоца у собу где се налазило поређано најразноврсније оружје, од простог, без икаквих украса, до скупоценог, украшеног драгим камењем. Принцеза разгледа готово све оружје и изабра једну зарђалу челичну сабљу, која се могла савити као опруга. Потом рече змају да се добро одморила и да ће идућег дана наставити пут.

Кад је змајева мајка чула какво је оружје принцеза изабрала, дошло јој је да пукне од беса што није успела да открије истину. Сину рече да се његов спасилац у све три пробе понашао као да је заиста мушкарац, но она, упркос свему томе, сматра да је девојка, и то од оних препредених.

Увидевши да им друго не преостаје, змај и његова мајка оду с принцезом у стају и предаду јој Сунчаног риђана. Она се опрости с њима и крене даље.

Још на путу, док је журила да стигне у двор великог и силног цара, коњ јој рече:

- Господарице, досада си ме увек слушала било шта да сам ти рекао, и све је текло добро. Послушај ме и сада, и нећеш погрешити. Ја сам стар и почиње да ме хвата страх да се о шта не спотакнем. Узјаши мога брата, Сунчаног риђана, и настави пут с њим; повери се њему, веруј му онако како си мени веровала и нећеш се кајати. Он је много млађи од мене и окретнији, и научиће те шта да радиш у часу какве невоље, онако како сам те ја досад учио.

- Истину говориш - рече принцеза - кад кажеш да сам увек постигла успех кад год сам поступила по твојим саветима. Да не знам како си био одан моме оцу, сада те, богме, не бих послушала. Али ја то знам, и зато ћу прихватити и овај савет. Као што сам се поверила теби, тако ћу се поверити и твом брату кад ме буде уверио да ми жели добро.

- Можеш ми се, господарице, спокојно поверити - рече на то Сунчани коњ - и знај да ћу се поносити тиме што ће ме јахати таква јуначина девојка каква си ти. Трудићу се да не осетиш одсуство мога брата, утолико више што желим да га поштедим тегоба, невоља и опасности на путу којим идеш, јер је остарио. А треба да знаш да ћеш многе тегобе имати, на многе невоље наићи и с многим се опасностима суочити. Али уколико ме будеш слушала, све ћеш тешкоће савладати и све ће се добро свршити.

Принцеза се плачући растане с очевим коњем, узјаше Сунчаног риђана и с њим настави пут. Ишли су и ишли, прешли велик део пута, кад, одједном примети царева кћи на земљи једну златну косицу, заустави коња и упита га да ли је добра да је узме или да је остави.

Коњ јој одговори:

- Ако је узмеш, кајаћеш се; ако је не узмеш, опет ћеш се кајати. Ипак је боље да је узмеш.

Принцеза је узме, стави у недра и пође даље.

Прешли су преко брда, преко планина и долина, оставили иза себе шуме густе и зелене, поља прошарана цвећем, какво царева кћи никад дотад није видела, изворе бистрих и хладних вода и напослетку стигоше у дворе великог и силног цара.

Други царевићи, који су тамо служили, изишли су пред њу да је дочекају и сви су били омамљени њезиним ликом и речима; једва су се растали од ње.

Приказана следећег дана цару, принцеза изјави како је, као син његовог потчињеног суседа, дошла да одслужи обавезну службу при двору његова царства. Велики и силни цар био је усхићен појавом достојанствена и леполика витеза; јако су му се свидели одговори што их је добио на своја питања; оценио му је казивање као разумно, а држање као отмено и смерно, како приличи; одмах га је заволео и одлучио да тако паметна младића задржи крај себе.

Принцеза није могла да се спријатељи са свима царевићима који су тамо служили, јер су већином били настрани, немарни и неозбиљна понашања. Таквима је било криво што ју је цар заволео, па су у својој зависти гледали да јој чиме напакосте.

Једнога дана зготовила је сама себи ручак и управо села за трпезу, кад јој дођоше у походе двојица царевића. Поседаше и они и ручаху с њом. Ручак им се толико свидео да су, док су јели, и прсте лизали; хвалећи њезину умешаност у куварском послу рекоше јој како у своме животу никад нису јели тако добро зготовљена јела.

Кад се ова два царевића нађоше с осталима, испричаше им да су ручали заједно с царевићем који је недавно дошао и да су за његовом трпезом јели тако изврсно зготовљена јела каква се ни за цареву трпезу не спремају.

Онда је сви царевићи замолише да им она једног дана зготови заједнички ручак.

Међутим, управо тога дана дворски кувари били су се изопијали - или се тако десило можда због чега другог, не би знао право рећи - тек у дворској кухињи није била ни ватра наложена. Тако сви навалише на њу с молбама да зготови ручак и за цара.

Она се напослетку даде наговорити и зготови за ручак некоја изванредно, укусна јела. Кад су постављена на царску трпезу, цар их је с највећом насладом јео и јео. Онда је позвао главног кувара и наредио да му убудуће увек спрема таква јела. А кад му кувар рече ко је тог дана готовио ручак, цар се замисли.

После дођоше и други царевићи, потврдише кувареве речи, и још рекоше цару како се њихов нови другар, на једној теревенци у којој су сви учествовали, хвалио да зна где је Илеана Симзиана, златна косица и Цветни вилин до, и да има једну косицу из њезине плетенице.

Кад је цар то чуо, нареди да је позову преда њ и чим се појавила, рече:

- Ти си знао за Илеану Симзиану, а ништа ми о том ниси рекао, мада сам ти ја указао љубав и ценио те више од свих других царевића који су ми у служби.

Пошто је затражио и видео златну косицу, рече:

- Ево ти моје заповести: наређујем ти да ми доведеш господарицу ове златне косице; не будеш ли је довео: тамо где ти стоје табани, стајаће ти глава!

Сирота принцеза заусти да нешто каже, али јој цар не даде изрећи ни једну једину реч.

Тада она оде и исприча коњу све што се догодило. Коњ јој рече:

- Немој се бојати, царска кћери! Брат ми управо ноћас донесе вест да је један змај украо господарицу златне косице, али она ни за живу главу неће да му постане женом док јој не буде дотерао њене кобиле. Змај муку мучи како да јој испуни ту жељу. Она се сада налази заточена у змајеву двору, с оне стране мора. Иди цару и тражи да ти да двадесет лађа, па узми најлепшу робу и утовари је у лађе.

Не чекајући да јој то каже двапут, принцеза оде сместа цару.

- Да живиш, светли царе, и да ти је лице поштовано! - поздрави га и настави - могу ти рећи да ће задатак што си ми га одредио бити извршен, ако ми будеш дао двадесет лађа и новац да купим најлепшу и најскупоценију робу и утоварим је у лађе.

- Нека буде како тражиш - одговори цар - само да ми доведеш Илеану Симзиану!

Кад је све било спремљено и роба укрцана, принцеза са Сунчаним риђаном уђе у најлепшу лађу и отисне се на пучину. Ометали их нису ни ветрови ни морски таласи и после пловидбе која је трајала неколико седмица стигоше на другу страну мора.

Узевши пар чизмица, исплетених од самих конаца а окићених драгим камењем, изиђе принцеза са Сунчаним риђаном на обалу да разгледа крај у који су доспели. Идући тако, примети одједном некакав чудноват двор који се окретао за сунцем - а у том змајеву двору била је заточена Илеана Симзиана - и пође тамо.

Уз пут сретне три змајеве робиње које су чувале заточеницу. Видевши у принцезе чизмице, робиње се толико у њих загледаше да су им очи готово поиспадале од зурења. Принцеза им се приказа као трговац који је залутао на мору.

Робиње се врате у двор и кажу заточеници шта су виделе. Илеана Симзиана је с прозора већ била приметила дошљака и чим га је угледала, поче јој срце јаче куцати. Она не би знала рећи зашто јој се срце тако узнемирило, а узбуркало се уистину од радости на саму помисао да се, можда, налази пред спасењем, утолико пре што змај није био у двору, јер га је послала да јој доведе њене кобиле.

Саслушавши оно што су јој робиње испричале, оде трговцу, који ју је чекао пред вратима двора, да и она види необичне чизмице. А кад је чула да у лађи има још много лепше робе, не могаде одолети трговчевим молбама, већ се реши да пође с њим и прегледа шта све има у његову товару.

Тако уђе у лађу.

Прегледајући и бирајући робу, није ни осетила да су веслачи већ били отиснули лађе на пучину и, како је био погодан ветар, да плове брзо као стреле. Кад је приметила да се налази далеко на пучини, Илеана Симзиана правила се као да јој је криво и стала карати трговца што ју је преварио, док се у души молила да се спасе од змаја.

Пловили су и пловили, и срећно стигли до друге обале, а кад тамо, шта да видиш!

Чувши од робиња да је Илеану Симзиану украо некакав трговац и побегао с њом и свима лађама, с којима је био допловио, ђаволица, змајева мајка, дала се у потеру за њима и, бесна као раздражена лавица, разјапљених чељусти из којих је избијала ватра, већ их је пристизала.

Чим се Илеана Симзиана осврнула, схватила је ко је та злоћа што се надала за њом и, бризнувши у плач, рече трговцу, с којим је јахала Сунчаног риђана, да их прогони и да им је већ близу опака змајева мајка.

Принцеза упита Сунчаног риђана шта да ради, јер је пламен из чељусти змајеве мајке већ почео да је пече. Риђан јој рече:

- Стави руку у моје лево уво, извади из њега брус и баци га иза себе и Илеане Симзиане!

Принцеза учини тако. Чим је она хитнула брус, Сунчани риђан нагло појури, а иза њих уздиже се високо до неба једна стеновита планина.

Змајева мајка урадила је што је урадила: бауљајући помамно, доспела је најзад до врха, прешла планину и поново се дала у гоњење.

Видевши да ће их стићи, Илеана Симзиана рече то трговцу, на што трговац, то јест принцеза, по савету Сунчаног риђана, извади из његовог десног ува четку и баци је иза себе. Док си оком тренуо, створи се иза њих огромна густа шума, тако густа да кроз њу не би могла проћи ни најмања звер.

Змајуша је, међутим, савладала и ту препреку: пузала се на дрвеће, прелазила са гране на грану, скакала с једног дрвета на друго, прешла шуму, а онда као вихор појурила за бегунцима.

Кад царева кћи виде да ће их змајева мајка опет стићи, запита коња шта сад да учини. Сунчани риђан јој каже да узме веренички прстен што га Илеана Симзиана има на прсту и баци иза себе и ње. Она тако уради, и одмах се иза њих створи зид од кремена, висок до неба.

На тај зид ђаволска змајева мајка није се могла попети па прећи на другу страну, није га могла срушити, а није га могла ни прогристи. Не знајући шта да ради, постајала је све бешња. Подигла се на врх прстију, тако да је устима досегла до мале рупе од прстена на зиду и кроз ту рупу избацивала пламен из својих поганих уста. Ватра би стигла и сажегла бегунце и да су одмакли у даљину од три часа хода, но они су били прилегли уза сам зид, тако да их њезина ватра није ни осмудила.

Змајуша је дувала и дувала, бацала из себе ватру и бацала, а кад је била начисто с тим да не може нити прећи преко зида и докопати се бегунаца, нит их својом ватром захватити и сажећи, прсне јој од беса жучна кесица и она се скљока као нечист.

Бегунци сачекаше док није липсала. Онда принцеза, по упутству Сунчаног риђана, стави прст у рупицу на зиду где је био прстен, те зида нестаде као да га није ни било, а веренички прстен Илеане Симзиане остаде на принцезину прсту. Леш погане змајуше оставише за храну гавранима и наставише пут. Тако су мирно ишли и ишли, док не приспеше до царевог престоног града.

Стигавши у двор, оду пред цара.

Цар прими Илеану Симзиану с пуно поштовања. Заљубио се у њу чим је видео и није знао шта ће од радости, док се Илеани Симзиани увукла у душу туга и нестало јој спокојства.

"Како бих могла", говорила је самој себи, "да будем на рукама некога другог који ми је немио, кад ми срце и очи непрекидно траже лепог младића, трговца, који ме је спасао из гадних змајевих шака?"

И кад је велики и силни цар хтеде приморати да се венча с њим, она рече:

- Светли царе, нека те прати срећа да сачуваш своје царство, али ја се не могу удати док год ми не буду дотерали овамо чопор мојих кобила с пастухом.

На те њезине речи цар одмах позове принцезу и нареди:

- Иди и дотерај ми овамо кобиле с пастухом моје вољене Илеане Симзиане. Ако то не учиниш - тамо где ти стоје ноге, стајаће ти глава.

На то принцеза рече:

- Твоје царско величанство било ми је одредило задатак који сам једва извршио и једва спасао живу главу. Ти на двору својег царства имаш у служби толико витеза царевића, и сви те сматрају за правдољубива и богобојажљива човека, па мислим како би сад било право и у реду да извршење овог новог задатка повериш којем од њих. Шта знам ја да чиним и одакле да ти дотерам кобиле с пастухом Илеане Симзиане?

- Не знам одакле - одговори цар љутито. - Из земље, из зелене траве! Иди куд те очи воде и дотерај ми њезине кобиле! А сад ни једну реч више о томе!

Она се поклони и изиђе. Оде и исприча Сунчаном риђану шта јој је цар наредио. Коњ јој рече:

- Пођи цару и затражи да ти да девет бивољих кожа, па их накатраниши и њима ме покриј, једном па другом, и тако редом, на крају и последњом, деветом. Не бој се, јер ћемо срећно извршити и овај задатак што ти га је задао неправични цар. А треба да знаш да ће му на крају доћи главе његова дела.

Царева кћи учини онако како ју је коњ посаветовао, узјаха га и пође на пут.

После дуга и тешка пута, стигоше у предео у којем су пасле кобиле Илеане Симзиане. Тамо затекоше змаја, који је био украо Илеану Симзиану, и сад као пометен луњао око раштрканих кобила не знајући како да их окупи и отера до својег двора. Принцеза рече змају да Илеана Симзиана није више у његовој власти и да му је мајка липсала од јада што је није могла отети од отмичара.

Кад је змај то чуо, букну у њему срџба као пожар и од беса обневиде. Разумео је да се пред њим налази сам Илеанин отмичар, па изгубивши од љутине и горчине разум и рикнувши као лав, устреми се на бодрењем Сунчаног риђана охрабрену и потпуно присебну цареву кћер.

Коњ је добро чувао своју господарицу од змајевих удараца: кад год би змај замахнуо сабљом да удари принцезу, риђан би се уздигнуо изнад њега, тако да би змај само секао ваздух, а кад би принцеза замахнула мачем, уздизао се изнад змајева коња и њезин мач ударао би увек у живо месо. Туча је била тако жестока да се могло да помисли: е, земља ће се под њима провалити.

Не знам како је до тога дошло, тек у једном тренутку нађе се принцеза у погодном положају да змаја захвати мачем мало искоса и одсече му главу.

Онда остави стрвину гавранима и вранама за гозбу и пође ка месту где су се налазиле кобиле. Тамо коњ рече царевој кћери да се попне на оближње дрво и оданде посматра оно што се буде дешавало.

Кад се принцеза испела на дрво и сместила у грању, зарза Сунчани риђан трипут, на шта све кобиле дотрчаше и окупише се око њега. Уто, сав у пени и помамно фркћући, дојури и пастух. Угледавши међу кобилама Сунчаног риђана, насрте бесно на њ и онда поче борба да те бог склони и сачува!

Тукли су се копитима и непоштедно гризли зубима. Кад би пастух био главом уз Сунчаног риђана, загризао би бивољу кожу, а кад би риђан био главом уз пастуха, загризао би живо месо.

Тако су се тукли и тукли док пастух, огрезао у крви и малаксао, није био потучен и побеђен. Сунчани, пак, риђан остао је читаве коже, а само бивоље коже на њему биле су изгрижене.

После окончане борбе сиђе принцеза са дрвета, појаше Сунчаног риђана и пође с чопором кобила пред собом, док се пастух једва вукао за њима.

Приспевши до двора и утеравши кобиле и пастуха у двориште, оде и јави цару да је стигла!

На ту вест изиђе и Илеана Симзиана зовући кобиле по имену. Чим је чуо глас своје господарице, пастух се стресе и постаде одједном онакав какав је био пре борбе са Сунчаним риђаном - никакве ране на њему нису се више виделе.

Илеана Симзиана рече тада цару нека нареди да се кобиле помузу те да се њих двоје окупају у кобиљем млеку. Али ко да помузе кобиле? Ритале су се и ударале копитима. Кад цар виде како нико не може да их помузе, нареди принцези да изврши и тај задатак.

Здробљена срца од туге и жалости што цар увек њој и само њој одређује извршење најтежих послова, принцеза се скрушено спусти на колена с вером у срцу да ће извршити и овај задатак.

И, одједном, поче падати киша као из кабла и вода досеже кобилама до колена, а потом настаде таква студен да се сва вода замрзну, те кобиле не могаше ни мрднути залеђене ноге, ни с места се помаћи.

Видевши ово чудо, принцеза оде и помузе кобиле.

Цар је сав горео од жеље да му Илеана Симзиана постане жена, али га она није ни гледала и, измишљајући разне разлоге, из дана у дан је одуговлачила венчање. Напослетку рече:

- Видим, светли царе, да је извршено све што сам тражила. Треба ми још нешто, и онда ћемо се венчати.

- Голубице моја - каже јој на то цар - сви у мојем царству и ја потчињене смо твоје слуге, спремне да извршимо твоја наређења. Тражи што имаш да тражиш, али тражи што пре, јер мене просто нестаје од љубави. Доспео сам дотле да будан сањам као да сам сулуд; не знам више шта да радим кад гледам твоје лепе очи, твоје лепе а тужне очи.

- Кад је тако - рече Илеана Симзиана - онда да ми донесеш сасуд за крштење, који се чува у једној црквици с оне стране Јордана, па ћемо се венчати.

На то цар одмах позове принцезу и нареди јој да ради шта зна да би добавила и донела му оно што тражи Илеана Симзиана.

Саслушавши цареву наредбу, оде принцеза Сунчаном риђану, који јој рече:

- То је последњи и најтежи задатак што ти је одређен да га извршиш. Надај се, господарице, и знај да се цару ближи крај.

Принцеза се спреми те пођоше на пут.

Сунчани риђан је знао све што је било у вези с последњим принцезиним задатком, јер није он узалуд био коњ наздраван. И кад су већ били на путу, рече принцези:

- Тај сасуд за крштење налази се на столу у једној црквици, а чувају га монахиње, а чувају га и дању и ноћу. Један пустињак долази им с времена на време као вероучитељ, и кад се он појави, све, осим једне, хитају му у сретање да слушају његово учење; једна остаје у црквици да чува сасуд. Ако будемо стигли управо у часу пустињакове наставе, биће добро. Иначе, ко зна колико ћемо се времена морати тамо задржати. Но друкчије се не може.

Онда су ишли, прешли реку Јордан и доспели до црквице. Стигли су, срећом, управо у време кад је монахињама приспео пустињак и оне, на његов позив, отишле да слушају науку вере.

Само једна монахиња остала је да чува сасуд. Та се, пак, од дуготрајна седења била уморила тако да ју је почео хватати сан. Да се не би догодило нешто, легла је на сам праг отворених врата црквице и заспала у уверењу да нико неће моћи ући у црквицу а да она то не осети.

Сунчани риђан поучи принцезу како да поступи да би се докопала сасуда за крштење. Она тако и учини: идући на прстима, полако-полако, поред црквена зида, дође до врата, хитро и нечујно, као мачка, прескочи праг не такнувши уснулу калуђерицу, па узевши сасуд, изиђе из црквице исто тако нечујно како је и ушла, уседе на коња и побеже.

Монахиња се уто прену иза сна, скочи, и не видевши сасуд на месту где је увек стајао, врисну и стаде је лелек да се до неба чуло. Убрзо дотрчаше све калуђерице и ударише у ридање и запевку. Кад је пустињак чуо да је неко украо из црквице свети сасуд за крштење и видео у даљини коњаника како језди, подиже руке к небу и, клекнувши, изрече проклетство:

- Господе, свети господе, учини да се безаконик који се дрзнуо да узме из ове црквице свети сасуд за крштење претвори у женско, ако је мушкарац, а у мушкарца, ако је женско!

У истом часу испуни се пустињаково проклетство: царева кћи постаде красан младић да ти је, гледајући, га, био мио цео свет.

Кад је стигла у царски двор, зачудила се и једва поверовала својим очима видевши како се променила. Њој се на повратку чинило да није више онаква каква је била кад је пошла по сасуд за крштење и да је прожима осећање друкчије снаге и срчаности него дотад, али није знала како је дошло до тих промена.

Пруживши цару сасуд за крштење, рече:

- Светли царе, обавио сам посао што си ми га одредио и мислим да сам сада овим завршио. Буди срећан и царуј у миру колико ти буде суђено!

- Задовољан сам твојом службом - рече цар - и знај да ћеш после моје смрти ти сести на престо царства, јер ја наследника немам. А ако ми да бог да добијем сина, ти ћеш му бити десна рука!

Сви цареви саветници и царевићи били су присутни сведоци кад је цар изрекао ове речи.

Видевши да јој је испуњена и ова жеља, Илеана Симзиана решила се да се освети цару зато што је свагда слао њеног лепог младића да извршава тешке задатке који су га могле стати главе; напослетку и зато што је требало да сам оде и донесе сасуд за крштење, јер га је он могао лакше да добави но ико други, пошто су се њему сви покоравали.

И тако нареди да се загреје млеко њених кобила, да се она и цар у њему окупају. Онда уђе с царем у купатило, где је, по њезиној наредби, био уведен и њен пастух да им у загрејано млеко дува хладан ваздух. Али је пастух дувао неједнако: из ноздрве која је била према њој дувао је хладан ваздух, а из друге ноздрве, према цару, врео, тако да су се царева црева скувала те је остао на месту мртав.

Глас о смрти великог и силног цара рашчуо се муњевитом брзином у целој царевини; из свих крајева дошли су људи на његов погреб и царски га сахранили.

После погреба, рече Илеана Симзиана лепом младићу:

- Ти си ме овде довео, ти си ми дотерао овамо моје кобиле, ти си убио змаја који ме је био украо, ти си ми донео сасуд за крштење, ти ми буди и муж. Хајде да се окупамо па да се венчамо!

- Узећу те кад си ме изабрала - одговори јој лепи младић. - Само знај шта желим: у нашој кући има да кукуриче петао, а не кокошка!

Тако се сагласе и уђу у купатило. Илеана дозва свог пастуха да загреје млеко те да се у млеку окупају, а нови цар дозва свог Сунчаног риђана. Два коња такмичила се ко ће боље да загреје млеко да купање буде што пријатније господарици и господару.

Онда се венчаше, и нови цар седе на престо.

Три недеље трајало је сватовско весеље и сви у царевини радовали су се што су добили за цара витеза који је извршио толике јуначке подвиге.

А он је царовао праведно и мудро, чувајући сиромашне и не потчињавајући друге цареве. Царује можда и данас, ако није умро.

---

Мирко Цветков

Поговор књизи "Румунске народне бајке"

Приповетке садржане у овој књизи одају Румуна као врсна народног приповедача, добра и кад прича бајке о царевима и царевићима до којих је, како се каже у приповетки Фурга-Мурга, дуг пут, а често и изврсна, присна и топла, кад су му јунаци бајки сиромаси, његови први ближњи. Иначе и једне и друге спадају у ред приповедака за дом, занимљивих за све у дому, сву кућну чељад, старију и млађу, мушку и женску; чедне су да се могу без зазора причати пред свима, обрађене тако да децу усхите сликовитошћу, омладину подвизима јунака, жене пожртвованошћу мајки јунака бајки, а све који их слушају укрепе у вери о надмоћи добра, правде и врлине над злом, неправдом и пороком.

Носилац улоге јунака у румунским романтичним бајкама, обично царевић а каткад само син сиромашних родитеља, назива се "Лепим младићем" или "Лепим момком". Лепи младић - на румунском "Fat frumos" - је термин са истим значењем што га у француским бајкама има "Prince charmani!" (Дражесни Краљевић). Женски, пак, идеал је лепотица царевна, а у некојим бајкама Илеана Симзиана (у варијантама Илеана Консинзеана), најлепша вила, лепотица над лепотицама. Термин је и реч наздраван, атрибут видовитих бића или створења која знају шта се догађа, шта се догодило и шта ће се догодити. Коњ јунака бајке је редовно "наздраван", а "наздраванску" моћ имају често и друге животиње.

Од створења маште, румунски народни приповедач уводи у своје бајке - поред вила, виловних коња, крава наздраванки - ђавола, суђаје, змајеве, аждаје, мајке ветрова, а од чуда зна и за преметање јунака бајки преко главе, једанпут или трипут, да би привремено постао нешто друго него што јесте, за прелетања на трупцу вила чаробница преко мочваре, ужарена катрана и за птичје млеко (или птичје сузе) као спасоносног лека (у бајки Дафир, Афир и царевна Киралина); за преображај женске природе у мушку (у бајки Илеана Симзшна). Ово последње чудо (промена спола) садржи и српска бајка Отац и његове кћери (Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, Београд 1929, 62. приповетка). Мотив истоветна преображаја налази се у једној бајки Катаратнкаре, чувене збирке приповедака индијског књижевника Хемавиџаје, написане крајем XVI века.

Бајке Илеана Симзиана, Дванаест царевих кћери и зачарани двор и Младост без старости и Живот без смрти преведене су из збирки румунских народних приповедака што их је 1872- 1876. и 1882. године објавио штампар и књижевник, знаменити самоук Петре Испиреску; Златокоси лепи младић узет је из трећег издања збирке коју је 1875. године штампао Јоан Фундеску; Чаробна крава из књиге бајки што их је скупио и 1885. године издао Думутру Станческу. Бајка Доктор Тодераш узета је из збирке Ердељских приповедака (1888) Јоана Поп-Ретеганула, а приповетке Питика, Нежељени наследник, Пепељуш Петру, Фурга-Мурга, Врач погађач, Дафир, Афир и царевна Киралина из збирке Народних приповедака из Баната (1908) Ђорђа Катане. Две бајке Наход Јон и Јон Милеа преведене су с немачког; прва је узета из збирке немачког скупљача румунских народних приповедака у Ердељу Франца Оберта, а друга из једне немачке антологије румунских бајки, без навода извора.

Писац ових редака дугује захвалност проф. Виорики Урсулеску и публицисти Славку Алмажану на пријатељској помоћи указаној му при превођењу с румунског.