 |
|
Пројекат Растко : Пољска
: Уметност : Књижевност
 Продавнице
циметове боје
Извор: Бруно Шулц, Продавнице циметове боје - превод с пољског и предговор др Стојан Суботин. [Београд : Нолит, 1961, 264 стр.]
1
У јулу је мој отац одлазио у бању и остављао ме с мајком и старијим братом на милост и немилост летњих дана белих од жеге и онесвешћујућих. Превртали смо, ошамућени светлом, ту велику књигу распуста, чији су сви листови горели сјајем и имали на дну опојно слатко месо златних крушака.
Адела се враћала у светла јутра, као Помона из ватре ужареног дана, просипајући из котарице шарену лепоту сунца – сјајне трешње, пуне воде испод прозрачне кожице, црне вишње, чији је мирис прелазио оно што се остваривало у укусу; кајсије, у чијем се златном месу налазила срж дугих поподнева; а поред те чисте поезије воћа истоваривала је комађе меса са клавијатуром телећих ребара набреклих снагом и хранљивошћу, алге поврћа, као убијене сепије и медузе – сирови материјал ручка са још неформираним и јаловим укусом, вегетативне и земаљске примесе које су мирисале дивљином и пољем.
Кроз тамни стан на првом спрату зидане зграде на тргу сваки дан је скроз пролазило лето: тишина дрхтавих ваздушних слојева, квадрати светла који су на поду снивали свој страсни сан; мелодија вергла извучена из најдубље златне жиле дана; два-три такта рефрена, који је, свиран негде на клавиру, стално изнова, малаксавао на сунцу на белим плочицама, изгубљен у ватри дубоког дана. Поспремивши, Адела је правила хлад у собама навлачећи платнене завесе. Тада су се боје спуштале за октаву дубље, сенка је испуњавала собу, као утонулу у светлост морске дубине, огледајући се још мутније у зеленим зрцалима, а сва жега дана се одмарала на завесама које су се лако таласале од сањарија подневних сати.
Суботом поподне излазио сам с мајком у шетњу. Из полумрака трема улазило се одмах у сунчано купање дана. Пролазници, ходајући у злату, имали су очи сужене од жеге, као слепљене медом, а мало подигнута горња усна откривала им је десни и зубе. И сви који су ходали тог злаћаног дана имали су ту гримасу жеге, као да је сунце свим својим присталицама било ставило исту маску – златну маску сунчаног братства, и сви, који су данас ишли улицама, сусрели су се, мимоилазили, стари и млади, деца и жене, поздрављали су се у пролазу том маском, насликаном дебелом, златном бојом на лицу, кезили су се једни на друге том бахантском гримасом – варварском маском паганског култа.
Трг је био празан и жут од жеге, очишћен од прашине врелим ветровима, као библијска пустиња. Трновити багрем, израстао из пустоши жутог трга, кључао је над њим светлим лишћем, букетима племенито рашчлањених зелених филиграна, као дрвеће на старим гобленима. Изгледало је као да то дрвеће узбуђује ветар, театрално покрећући своје крошње, да би у патетичним прегибима показало лепоту лиснатих лепеза са сребрнастим трбухом, као крзна племенитих лисица. Стари домови, политирани ветровима многих дана, забављали су се рефлексима велике атмосфере, одјецима, успоменама боја, разбацаним у унутрашњости шарене ведрине. Изгледало је као да су цела поколења летњих дана (као стрпљиви фасадери, који су са старих фасада скидали плесан малтера) скидали лажну глазуру, из дана у дан све јасније откривајући прави лик домова, физиономију судбине и живота, који их је формирао изнутра. Сада су прозори, заслепљени блеском празног трга, спавали; балкони су исповедали небу своју празнину; отворени тремови су мирисали хладовином и вином.
Гомилица одрпанаца, која се у углу трга одржала пред ватреном метлом жеге, опседала је комадић зида, испитујући га стално наново ударцима дугмади и новца, као да је из хороскопа тих металних кружића било могуће прочитати праву тајну зида, ишараног хијероглифима црта и пукотина. Уосталом, трг је био пуст. Очекивало се да ће пред тај сведени трем с винаревим бурадима у сенку багрема што се њишу стићи Самарићаниново магаренце, вођено за поводац, а двоје слугу ће пажљиво скинути болесног човека са ужареног седла, да би га по сеновитим степеницама опрезно унело на спрат који мирише сабатом.
Тако смо ја и мајка путовали преко две сунчане стране трга, водећи наше изломљене сенке по свим кућама као по клавирским диркама. Квадрати плочника су лагано промицали испод наших меких и пљоснатих корака – једни бледорумени као људска кожа, други златни и модри, а сви пљоснати, топли, баршунасти на сунцу, као нека сунчана лица, толико угажена стопама па се нису могла препознати, да су постала пријатно ништавило.
Најзад, на углу Стријске улице ушли смо у сенку апотеке. Велика тегла са соком од малина у широком прозору апотеке симболисала је хлад балсама, којим се могао умирити сваки бол. А после неколико кућа улица већ није била у стању да и даље задржи decorum града, као сељак који, враћајући се у родно село, успут скида своју градску елеганцију, мењајући се лагано, што се више приближава селу, у сеоског одрпанца.
Кућице предграђа су заједно са прозорима тонуле, увучене у бујно и неуредно цветање малих вртића. Заборављени од великог дана, бујно и тихо су расли свакојако зеље, цвеће и коров, радујући се одмору који су могли преспавати изван времена, на границама бескрајног дана. Огромни сунцокрет, уздигнут на моћној стабљици и оболео од елефантијазиса, чекао је у жутој жалости последње тужне дане живота, угибајући се под хипертрофијом чудовишне корпуленције. Али наивна добродева предграђа и цицани, прости цветићи стајали су беспомоћни у својим уштирканим и белим кошуљама, без разумевања за велику трагедију сунцокрета.
2
Замршени густиш траве, корова, травуљине и чичака букти у ватри поподнева. Шуме ројеви мува у поподневном дремежу врта. Златно стрњиште трешти на сунцу, као риђи скакавци; у обилној киши ватре зричу зрикавци; махуне семенки експлодирају тихо, као попци.
А травнати кожух диже се у испупченој грби-брежуљку према огради, као да се врт у сну окренуо на другу страну и његова груба, сељачка плећа дишу тишином земље. На тим плећима врта, аљкава, женска бујност августа је нарасла у глуве јаруге огромних чичака, раширила се комадима маљавих лиснатих плоча, огромним језицима меснатог зеленила. Тамо су се те буљаве простачине чичака бечиле као женетине које су широко поседале, упола прождеране сопственим помахниталим сукњама. Тамо је врт забадава продавао најјевтиније грудве дивљег јоргована, грубу кашу боквице која је смрдела на сапун, дивљу ракију метвице и свакојаки августовски бофл најгоре врсте. Али, с друге стране плота, иза тог матичњака лета, зараслог у глупост поидиоћеног корова, налазило се сметлиште зарасло у дивље трње. Нико није знао да је баш тамо август тога лета приређивао своју велику паганску оргију. На том сметлишту, наслоњен на плот и обрастао дивљим јоргованом, стајао је кревет кретенасте девојчице Тлује. Тако смо је сви звали. На гомили смећа и отпадака, старих лонаца, папуча, крша и старудија стајао је зелено обојен кревет, подупрт двема циглама, уместо једне ноге која је недостајала.
Ваздух изнад тога крша, подивљао од жеге, пресецан сјајним коњским мувама, побеснелим од сунца, трештао је као од невидљивих чегртаљки, раздражујући до лудила.
Тлуја седи згрчена на жутој постељи и крпама. Њена велика глава се јежи чуперцима црне косе. Лице јој се грчи као хармоника. Сваки час гримаса плача стеже ту хармонику у хиљаду попречних бора, а чуђење је поново истеже, изглађује боре, открива пукотине ситних очију и влажне десни испод меснате усне налик на рилицу. Пролазе сати пуни жеге и досаде за време којих Тлуја полугласно прича, дрема, тихо гунђа и накашљује се. Муве у густим ројевима седају на непомичну особу. Али изненада та гомила прљавих рита, крпа и дроњака почиње да се миче, као оживела од гребања пацова који се у њој легу. Муве се поплашено буде и дижу у великом бучном роју, пуном бесног зујања, блескања и трепетања. И док се дроњци суљају на земљу и распрштавају по сметлишту као поплашени пацови, из њих се искобељава, лагано одвија језгро, избија срж сметлишта: полунага и тамна кретенка креће се лагано и стаје, налик на паганско божанство, на кратким дечјим ногама, а из врата набреклог од навале беса, из поцрвенелог и од љутине све тамнијег лица, на коме као цртежи процветавају арабеске напетих жила, отима се зверски, промукао крик, пуштен из свих бронхија и пиштаљки ових полуживотињских – полубожанских груди. Трње, спаљено сунцем, виче, чичкови се надимају и размећу бестидним месом, коровима се слинави сјајним отровом, а кретенка, промукла од вике, у дивљем грчу, с бесном жестином, удара меснатим грудима стабло дивљег јоргована, које тихо шкрипи под насртљивошћу те распусне похоте, заклињан целим тим хором бедника, на изрођену, паганску плодност.
Тлујина мајка ради у најам домаћицама, риба подове. То је мала жена, жута као шафран, шафраном чисти и подове, јелове столове, клупе и сандуке које пере по кућама сиротих људи. Једном ме је Адела одвела у кућу те старе Мариске. Било је то рано јутро, ушли смо у малу светлоплаво офарбану собу, са набијеним глиненим подом на коме је лежало рано сунце, светложуто у тој јутарњој тишини, одмераваној ужасним звекетом сељачког сата на зиду. У сандуку, на слами, лежала је глупава Мариска, бела као платно и тиха као рукавица, из које је изашла рука. И као да се користи њеним сном, тишина је причала, жута, светла, зла тишина, говорила је свој монолог, свађала се, лупетала гласно и простачки. Марискино време – време утамничено у њеној души, изашло је из ње грозно стварно и ишло само кроз собу, бучно, хучно, паклено, све веће у светлом ћутању јутра и гласног млина-сата, као рђаво брашно, сипкаво брашно, глупо брашно лудака.
3
У једној од тих кућица, опточеној летвицама мрке боје, утонулој у бујно зеленило вртића, становала је тетка Агата. Улазећи к њој, пролазили смо у врту поред шарених стаклених кугли натакнутих на мотке, ружичастих, зелених и љубичастих, у којима су били уклети сви светли и сјајни светови, као оне идеалне и срећне слике затворене у недостижно савршенство сапунских мехурова.
У полутамном трему са старим копијама уљаних слика ослепелим од старости, које је плесан изјела, откривали смо познати нам мирис. У том поверљивом старом мирису налазио се у необичној простој синтези живот тих људи, дестилат расе, врста крви и тајна њихове судбине, невидљиво укључен у свакодневно пролажење њиховог сопственог, посебног времена. Стара, мудра врата, чији су тамни уздаси пуштали те људе унутра и напоље, ћутљиви сведоци улажења и излажења мајке, кћери и синова – отворила су се нечујно као врата ормана и ми смо ушли у њихов живот. Седели су као у сенци своје судбине и нису се бранили – првим неспретним гестовима одали су нам своје тајне. Зар нисмо били крвљу и судбином у сродству са њима?
Соба је била тамна и баршунаста од плавих тапета са златним шарама, али је одјек пламеног дана и овде још дрхтао месингом на оквирима слика, на бравама и златном лишћу, иако је био пропуштен кроз густо зеленило врта. Крај зида се дигла тетка Агата, велика и бујна, округлог и белог меса, истачкана црвеном рђом пега. Сели смо крај њих, као на ивицу њихове судбине, мало постиђени том беспомоћношћу, са којом су нам се предали без услова, и пили смо воду са ружиним соком, у коме сам нашао нешто као најдубљу есенцију те вреле судбине.
Тетка је јадиковала. То је био основни тон њених разговора, глас тог белог и плодног меса, који као да је лебдео изван граница њене особе, што се једва слободно држала у целини, у оквирима индивидуалне форме, и чак и у тој целини већ умножене, спремне да се распадне, разграна, распе у породицу. Била је то плодност скоро исконска, женственост лишена кочница и болесно бујна.
Изгледало је као да сама арома мушкости, мирис дуванског дима, момачка досетка може да да импулс тој распаљеној женствености за развратни порођај без оплођења. И заправо све њене жалбе на мужа, на послугу, њене бриге о деци биле су само каприциозност и дурење незадовољене плодности, наставак оне грубе, љутите и плачне кокетерије, којом је узалуд кушала свог мужа. Ујак Марек, мали, погрбљен, лица без пола, седео је у свом сивом банкротству, помирен са судбином, у сенци бескрајног презира, у коме као да се одмарао. У његовим сивим очима тињао је далеки сјај врта, разапет у прозору. Понекад је слабим покретом покушавао да се огради од нечега, да се одупре, али је талас женствености који је сам себи био довољан одбацивао тај гест без значења, тријумфално пролазио поред њега и својим широким потоком заливао слабе дрхтаје мушкости.
Било је нечег трагичног у тој аљкавој и неумереној плодности, била је нека беда креатуре која се бори на граници ништавила и смрти, био је неки хероизам женствености која тријумфује плодношћу, чак и над сакатошћу природе, над недовољношћу мушкарца. Али потомство је давало за право тој материнској паници, томе лудилу рађања, које се исцрпљивало у неуспелим плодовима, у ефемерној генерацији фантома без крви и лица.
Ушла је Луција, средња, са претерано расцветало и дозрелом главом на дечијем, пуначком телу белог и нежног меса. Пружила ми је луткасту руку, која као да је тек напупела и одједном је сва процветала у лицу, као божур, преливајући се руменом пуноћом. Несрећна због својих црвењења, која су бестидно говорила о тајнама менструације, затварала је очи и црвенела још више при додиру најравнодушнијег питања, јер је свако садржавало тајну алузију на њено преосетљиво девичанство.
Најстарији рођак, Емил, светлоплавих бркова, лица које је изгледало као да је живот са њега спрао сваки израз, шетао се овамо и онамо по соби, с рукама у џеповима набораних панталона.
Његова елегантна и скупоцена одећа носила је печат егзотичних земаља из којих се био вратио. Његово лице, увело и мутно, изгледало је као да из дана у дан заборавља на себе, да постаје празан, бео зид са бледом мрежом жила, у којима су се као црте на избрисаној мапи уплитале успомене овог бурног и упропашћеног живота, које су се гасиле. Био је мајстор карташких вештина, пушио је дуге, племените луле и чудно мирисао мирисом далеких земаља. Са погледом који је лутао по давним успоменама причао је чудне анегдоте, које су се на извесној тачки нагло прекидале, распадале и расипале у ништа.
Пратио сам га чежњивим погледом, желећи да обрати пажњу на мене и да ме избави од мука досаде. И у самој ствари учинило ми се да је намигнуо на мене, излазећи у другу собу. Пожурио сам за њим. Седео је ниско на малој столичици, с коленима која су била скоро у висини главе, ћелаве као билијарска кугла. Изгледало је као да само одело лежи, наборано, згужвано, пребачено преко фотеље. Његово лице је било као дах лица – траг што га је непознати пролазник оставио у ваздуху. У бледим, плаво емајлираним рукама држао је новчаник у коме је нешто посматрао.
Из магле лица се с напором појавила испупчена беоњача белог ока, мамећи ме шеретским намигивањем. Осећао сам према њему несавладљиву симпатију. Узео ме је међу колена и мешајући спретним рукама фотографије, показивао ми је слике голих жена и дечака у чудним положајима. Стајао сам наслоњен боком на њега и посматрао та фина људска тела далеким, одсутним погледом, док флуид нејасног узбуђења, од кога се нагло узмутио ваздух, није допро до мене и прошао ме дрхтајем немира, таласом наглог схватања. Али за то време та маглица осмеха, која се назирала испод његовог меког и лепог брка, зачетак пожуде, која је на његовој слепоочници набрекла жилом куцавицом, напетост која је извесно време држала усредсређене његове црте – поново је пала у ништавило, а лице се удаљило, заборавило на себе, разишло се.
1
Већ тада наш град је све више падао у хронично сивило сумрака, обрастао у лишајеве сенки по ивицама, меку плесан и маховину боје грожђа.
Тек развијен из мрких димова и јутарњих магли – дан се одмах мењао у ниско, ћилибарско подне, за тренутак постајао прозиран и златан као тамно пиво, да после тога сиђе под многократно рашчлањење, фантастичне сводове шарених и пространих ноћи.
Становали смо на тргу, у једној од оних тамних кућа пустих и слепих фасада, које је тако тешко међусобно разликовати.
То је био повод сталних грешака. Јер ушавши једном у погрешан трем на погрешне степенице, обично се упадало у прави лавиринт туђих станова, ходника, неочекиваних излаза на туђа дворишта и заборављало о првом циљу експедиције, да бисмо се после много дана, враћајући се са странпутица чудних и сплетених доживљаја, једног сивог освита усред гриже савести сетили родитељске куће.
Пун великих ормана, дубоких отомана, бледих лустера и јевтиних вештачких палми, наш стан је постајао све занемаренији услед мајчине лењости, која је све време проводила седећи у дућану, и аљкавости витконоге Аделе, која је ненадзиравана ни од кога проводила дане пред огледалима на широком тоалету, остављајући свуда трагове у облику ишчешљане косе, чешљева, бачених папуча и стезника.
Стан није имао одређени број соба, јер се није памтило колико је од њих било изнајмљено другим станарима. Често је случајно отварана понека од тих заборављених соба и налажена празна; станар се био давно иселио, а у месецима недирнутим фиокама прављена су неочекивана открића.
У доњим собама су становали помоћници и често у ноћи су нас будили њихови јауци, које су испуштали под утицајем кошмарних снова. Зими је напољу још била глува ноћ кад је отац силазио у те хладне и тамне собе, плашећи свећом стада сенки пред собом, које су са обе стране бежале по поду и зидовима; ишао је да из као камен тврдог сна буди спаваче који су тешко хркали.
У светлости остављене свеће лењо су се извлачили из прљаве постеље, истурали, седајући на креветима, босе и ружне ноге и са чарапом у рукама се још један тренутак предавали уживању зевања – зевања продуженог до чулног уживања, до болесног грча непца, као при јаком повраћању. У угловима су непомично стајале велике бубашвабе, повећане сопственом сенком, којом је сваку од њих оптерећивала свећа и која их није напуштала ни онда када би који од тих пљоснатих, безглавих трупова изненада почињао јурити невероватним, пауковим бегом.
У то време је мој отац почео побољевати. Дешавало се већ првих недеља те ране зиме да је целе дане проводио у кревету, окружен бочицама, пилулама и трговачким књигама, које су му доношене из дућана. Горки мирис болести таложио се на дну собе чије су тапете густеле тамнијим сплетом арабесака.
Увече, кад би мајка долазила из дућана, бивао је узбуђен и склон свађи, пребацивао јој је нетачност у вођењу рачуна, добијао црвене печате на лицу и падао у ватру до неурачунљивости. Сећам се да сам га једном, пробудивши се касно ноћу из сна, угледао како у кошуљи и бос трчи овамо и онамо по кожном отоману, документујући на тај начин своју љутњу пред беспомоћном мајком.
Других дана је био миран и концентрисан и потпуно утонуо у своје књиге, дубоко залутао у лавиринте замршених рачуна.
Видим га у светлости чађаве лампе, како чучи међу јастуцима, испод великог изрезбареног узглавља кревета, са огромном сенком главе на зиду, како се њише у безгласном размишљању.
Понекад би изронио из тих рачуна, као да је хтео да удахне ваздух, отварао је уста, непријатно мљацкао језиком, који је био сув и горак, и беспомоћно се освртао, као да нешто тражи.
Тада се дешавало да с кревета тихо отрчи у угао собе, под зид, на коме је висио поверљив инструмент. Била је то нека врста клепсидре или велике стаклене боце, подељене на унце и напуњене тамном течношћу. Мој отац се спајао са тим инструментом дугим гуменим цревом, налик на увијену, болесну пупчану врпцу, и тако спојен са жалосним апаратом – постајао непомичан и концентрисан, очи су му тамнеле, а на бледуњавом лицу се појављивао израз патње или неког преступничког уживања.
Затим су опет долазили дани тихог, напрегнутог рада, испреплетаног самотним монолозима. Док би тако седео у светлу стоне лампе, међу јастуцима великог кревета, а горњи део собе растао у сенци абажура, који га је сједињавао са великом стихијом градске ноћи иза прозора – осећао је, не гледајући, да га пространство обраста пулсирајућом густином тапета, пуном шапата, шиштања и шушкетања. Слушао је, не гледајући ту заверу пуну значајних намигивања, развијаних у цвећу ушних шкољки које су слушале и тамних уста која су се смешкала.
Тада би привидно још јаче тонуо у рад, бројао и сабирао, бојећи се да открије гнев који је растао у њему и борећи се са искушењем да са изненадним криком бесно јурне у супротном правцу и зграби пуну прегршт тих арабески, тих букета очију и ушију, које је ноћ пустила из себе и које су расле и множиле се, измамљујући све нове и нове шибљике и кракове из материнског пупка мрака. Умиривао се тек кад би са осеком ноћи тапете почињале венути, савијати се, губити лишће и цветове, јесење се проређивати, пропуштајући далеко свитање.
Тада би, усред цвркута птица са тапета, у жути зимски освит уснуо на неколико сати густим, црним сном.
Већ данима, недељама, кад је изгледало да је утонуо у компликоване конто-куренте – његова мисао се потајно упуштала у лавиринте сопствених унутрашњости. Задржавао би дах и ослушкивао. И кад би се његов поглед враћао побледео и мутан из тих дубина он би га умиривао осмехом. Још није веровао и одбацивао је као апсурд те захтеве, те предлоге, који су наваљивали на њега.
Дању су то била као нека размишљања и убеђивања, дуга, једнолична расуђивања вођена полугласно и пуна хумористичких интерлудија, шеретских натезања. Али ноћу су ти гласови били страснији. Захтев се враћао све раније и гласније. Чули смо како разговара с богом, као да моли за нешто и брани се од нечега, што је упорно тражено и захтевано.
Док се једне ноћи тај глас није дигао претећи и несавладљиво, захтевајући да га посведочи својим устима и утробом. Чули смо како је дух ушао у њега, како се диже из кревета, дуг и све већи пророчким гневом, давећи се бучним речима, које је избацивао као митраљез. Чули смо тутњаву борбе и очев јаук, јаук титана сломљеног бедра, који се још подсмева.
Никада нисам видео старозаветне пророке, али угледавши овог човека, обореног божјим гневом, широко раскреченог над огромним порцуланским нокширом, заслоњеног вихором руку, облаком очајничких ломатања, над којима се још више дизао његов глас, туђ и тврд – схватио сам божји гнев светих мужева.
Био је то дијалог страшан као говор громова. Ломатања његових руку су кидала небо на комађе, а у пукотинама се појављивало Јеховино лице, пуно гнева и бљујући псовке. Не гледајући, видео сам га, страшног Демијурга, како лежећи на тами као на Синају, наслонивши се моћним рукама на карнише завеса, прислања огромно лице уз горња окна прозора, на којима је пљоснато лежао његов чудовишно меснат нос.
Слушао сам му глас у прекидима пророчанске тираде мога оца, слушао то снажно режање напућених усана, од кога су дрхтала окна, мешајући се са експлозијама заклетви, јадиковки, претњи мога оца.
С времена на време гласови су се утишавали и тихо се грчили као ћаскање ветра у моћном камину, час опет експлодирали великом бучном галамом, буром измешаних јецаја и псовки. Изненада се прозор отворио тамним зевом и плахта мрака прође кроз собу.
У светлу муње угледао сам оца у рубљу које је лепршало око њега, како уз страшне псовке снажним пљуском просипа садржину нокшира кроз прозор у ноћ што је шумела као шкољка.
2
Мој отац је лагано нестајао, наочиглед свих.
Згрчен под великим јастуцима, са дивље најеженим чуперцима седе косе, разговарао је полугласно са самим собом, сав утонуо у неке компликоване унутрашње афере. Могло је изгледати да се његова личност распала на мноштво посвађаних и супротних ја, јер се гласно свађао са самим собом, упорно и страсно преговарао, убеђивао и молио, а онда је опет изгледало као да председава скупу многобројних интересената, које је са највећом усрдношћу и лепоречивошћу покушавао да помири. Али сваки пут ти бучни састанци, пуни ватрених темперамената, на крају би се растурали усред псовки, грдњи и увреда.
Затим је дошао период неког смирења, унутрашњег спокојства, благе душевне ведрине.
Опет су велики фолијанти били раширени по кревету, по столу, по поду и неки бенедиктински мир рада лежао је у светлу лампе над белом постељином кревета, над погнутом седом главом мога оца.
Али кад би се мајка касно увече враћала из радње, отац би живахнуо, позивао би је к себи и с поносом показивао сјајне, шарене слике којима је био брижљиво излепио странице главне књиге.
Тада смо сви приметили да је отац почео из дана у дан да се смањује као орах, који се суши у љусци.
То нестајање ни у ком случају није пратило и слабљење снаге. Напротив, стање његова здравља, расположење, покретљивост пре је изгледало као да се поправљају.
Сада се често гласно и цвркутаво смејао, просто се заносио од смеха, или је куцао у кревет и сам себи одговарао »молим« у разним интонацијама, по читаве сате. С времена на време је силазио са кревета, пењао се на орман и чучећи под таваницом сређивао нешто међу старудијом, пуном рђе и прашине.
Понекад би себи наместио две столице једну према другој и упирући се рукама на наслоњаче, љуљао се ногама напред и натраг, тражећи сјајним очима у нашим лицима изразе дивљења и охрабрења. Са Богом се изгледа био сасвим помирио. Понекад се ноћу у прозору спаваонице јављало лице брадатог Демијурга, обливено тамним пурпуром бенгалске светлости, и тренутак доброћудно посматрало човека који је дубоко спавао и чије је мелодично хркање, тако је изгледало, путовало далеко по непознатим пространствима светова сна.
За дугих, полутамних поподнева те касне зиме мој отац је с времена на време упадао на целе сате у закутке густо претрпане стварима, упорно тражећи нешто.
И често се догађало за време ручка, кад бисмо сви сели за сто, да оца није било. Тада би мајка дуго морала викати: »Јакубе!« и ударати кашиком о сто, пре но што би изашао из неког ормана, облепљен крпама паучине и прашине, бесвесна погледа утонулог у компликоване, а само њему знане проблеме, који су га мучили.
Понекад би се попео на карнишу и заузимао непокретан став тачно насупрот великог испуњеног крагуја, који је с друге стране прозора висио на зиду. У том непокретном, чучећем положају, замагљена погледа и лукаво насмејана израза лица остајао би читаве сате, да изненада, кад би неко ушао, залупа рукама као крилима и закукуриче као петао.
Престали смо да обраћамо пажњу на та особењаштва, у која је из дана у дан све више упадао. Ослобођен скоро сасвим телесних потреба, не узимајући недељама храну, сваким даном је све дубље тонуо у замршене и чудне афере, за које ми нисмо имали разумевања. Глув на наша убеђивања и молбе, одговарао би одломцима свог унутрашњег монолога, чији ток ништа споља није било у стању да помути. Вечито заузет нечим, болесно живахан, са црвеним печатима на сувим образима, није нас примећивао и превиђао нас је.
Били смо навикли на његову нешкодљиву присутност, на његово тихо причање са самим собом, на то детиње цвркутање, утонуло у само себе, чији су трилери некако пролазили преко маргина нашег времена. Тад је већ нестајао на много дана, девао се некуда по забаченим кутцима стана и немогуће га је било наћи.
Постепено су ти нестанци престали да праве утисак на нас, навикли смо на њих и када би се после много дана опет појављивао, неколико цоли мањи и мршавији, то не би за дуже време задржало нашу пажњу. Просто, престали смо да рачунамо с њим, толико се био удаљио од свега што је људско и стварно. Чвор по чвор се одвезивао од нас, тачку по тачку је губио везе које су га везивале са људском заједницом.
Оно што је још било остало од њега, оно мало телесног омотача и она прегршт бесмислених особењаштава – могли су нестати једног дана, исто онако непримећени као сива гомилица смећа, која се скупљала у углу, и коју је Адела сваки дан износила на ђубриште.
Стигли су жути зимски дани пуни досаде. Риђу земљу покривао је поцепан, олињао, прекратак снежни покривач. Био је недовољан за многе кровове и ови су стајали црни или зарђали, стрехе од шиндре и библијски ковчези, кријући у себи чађава пространства тавана – црне, угљенисане катедрале, најежене ребрима рогова, слемењача и греда – тамна плућа зимских ветрова. Сваки освит је откривао нове димњаке и баџе, израсле у ноћи, издуване од ноћног ветра, црне пиштаљке ђаволских оргуља. Димничари нису могли да се одбране од врана, које су налик на живо црно лишће увече опседале гране дрвећа крај цркве, поново се дизале, лупајући крилима, да најзад падну на одмор, свака на одређено место и на одређену грану, а у зору су одлетале у великим јатима – облаци чађи, комади гаревине, таласави и фантастични, прљајући треперавим грактањем мутножуте пруге освита. Дани су отврдли од зиме и досаде, као прошлогодишње векне хлеба. Начињани су тупим ножевима, без апетита, с лењом сањивошћу.
Отац већ није више излазио из куће. Ложио је пећи, проучавао никада испитану суштину ватре, пробао слани, метални укус и димљени мирис зимских ватара, хладно миловање саламандри, које су лизале сјајну чађ у грлу димњака. Са уживањем је тих дана вршио све поправке у горњим деловима собе. У било које доба дана могао се видети како згрчен на врху лествица – нешто мајсторише око таванице, око карниша високих прозора, око кугли и ланаца висећих лампи. По обичају молера служио се мердевинама као огромним штулама и осећао се добро у тој птичјој перспективи, у близини нафарбаног неба, арабески и птица са таванице. Од проблема практичног живота удаљавао се све више. Кад би мајка, пуна бриге и страха због његовог стања, покушавала да га увуче у разговор о пословима, о исплати најближег »ултимо«, он би је слушао расејано, пун немира и са дрхтајима на одсутном лицу. И дешавало се да би је нагло прекинуо преклињућим гестом руке, да би отрчао у угао собе, прислонио уво на пукотину на поду и са подигнутим кажипрстима обе руке, који су изражавали највећу важност испитивања – ослушкивао. Тада још нисмо схватали тужну позадину тих особењаштава, жалосног комплекса, што је дозревао у дубини.
Мајка није имала никаквог утицаја на њега, али је зато необично поштовање и пажњу указивао Адели. Спремање собе је за њега била велика и важна церемонија, и никад није пропуштао да буде сведок тога, пратећи с мешавином страха и блаженог дрхтања све Аделине манипулације. Свим њеним делатностима је приписивао дубље, симболично значење. Кад би девојка младим и смелим покретима вукла четку на дугој дршци по поду, то је било скоро изнад његове моћи. Из његових очију су се тада лиле сузе, лице му се зацењивало од тихог смеха, а тело му је тресао слатки грч оргазма. Његова осетљивост на голицање ишла је до лудила. Довољно је било да Адела пружи према њему прст са покретом који је означавао голицање и он би већ у дивљем страху бежао кроз све собе, лупајући за собом вратима, да најзад у последњој потрбушке падне на кревет и превија се у грчевима смеха под утицајем саме унутрашње представе којој није могао да се одупре. Захваљујући томе, Адела је имала скоро неограничену власт над оцем.
У то време смо први пут приметили код оца интересовање за животиње. У почетку је то била страст ловца и уметника истовремено, била је можда такође и дубља, зоолошка симпатија бића према сродним, а тако различитим формама живота, експериментисање у неиспробаним регистрима живота. Тек у каснијој фази та ствар је узела необичан, компликован, дубоко грешан и противприродан обрт, којег је боље било не извлачити на светлост дана.
Почело је то од лежања на птичјим јајима.
Улажући велики труд и новац, набављао је отац из Хамбурга, Холандије, из афричких зоолошких станица оплођена птичја јаја, на којима је насађивао огромне белгијске кокошке. Био је то веома занимљив поступак и за мене – то излегање пилића, правих чудовишта по облику и боји. У тим чудовиштима, фантастичних кљунова, који су се одмах по рођењу широко отварали прождрљиво шиштећи чељустима грла, у тим гуштерима нежног, нагог тела грбаваца, није могуће било препознати – будуће паунове, фазане, тетребе и кондоре. Смештен у котарице, у вату, тај змајев накот дизао је на танким шијама главе, зарасле у белину, цвилећи безгласно немим грлима. Мој отац је ишао дуж полица у зеленој кецељи, као вртар дуж стаклених леја са кактусима и вабио из ништавила те слепе мехуре, у којима је пулсирао живот, те бедне трбухе, који су спољни свет примали само у облику јела, те израслине живота, што су пипајући пузиле ка светлу. Неколико недеља касније, кад су се ти слепи пупољци отворили према светлу, собе су се испуниле шареним жагором, трептавим цвркутом својих нових станара. Спуштали су се на карнише завеса, опшивнице ормана, гнездили се у густишу цинканих грана и арабесака многоструких висећих лампи.
Кад је отац студирао велике орнитолошке приручнике и превртао шарене таблице, изгледало је као да те пернате фантазме полећу из њих и пуне собу шареном лупом крила, комађем пурпура, крпама сафира, бакарне рђе и сребра. За време храњења чиниле су на поду шарену таласаву леју, живи ћилим, који се при нечијем неопрезном улазу растурао на покретне цветове, који су лупали крилима у ваздуху, да се на крају поразмештају у горњим регионима собе. У памћењу ми је нарочито остао један кондор, огромна птица гола врата, смежурана лица препуна израслина. Био је то лепршави аскета, будистички лама, пун непоколебљивог достојанства у целом држању, који се управљао по гвозденом церемонијалу свог великог рода. Кад је седео насупрот оцу, непомичан у својој монументалној позицији прастарих египатских божанстава, са оком превученим беличастом опном, коју је са стране навлачио на зенице, да би се у потпуности затворио у контемплацији своје достојанствене самоће – са својим каменим профилом личио је на старијег брата мога оца. Иста материја тела, стегна и збрчкане тврде коже, исто сасушено и кошчато лице, исте, дубоке, очне дупље које су постале налик на рогове. Чак и руке, снажних чланака дуге, мршаве очеве шаке, с испупченим ноктима, имале су свој аналогон у кондоровим канџама. Нисам могао да се ослободим утиска, видећи га тако успавана, да имам пред собом мумију – сасушену и зато смањену мумију мога оца. Мислим да ни мајчиној пажњи није измакла та необична сличност, иако никад нисмо покретали ту тему. Карактеристично је да је кондор употребљавао исти ноћни суд који је употребљавао и мој отац.
Не задржавајући се само на излегању све нових и нових примерака, мој отац је приређивао птичје свадбе на тавану, слао је свата, привезивао у отворима и рупама тавана привлачне, чежњиве веренике и постигао уствари то да је кров наше куће, огромни, шиљати кров од шиндре, постао права птичја гостионица. Нојев ковчег, на који су слетале све врсте крилатих створења из далеких крајева. Чак дуго времена после ликвидације птичјег домаћинства у птичијем свету се сачувала та традиција наше куће и за време пролећних сеоба често су се на кров спуштала читава мноштва ждралова, пеликана, паунова и свакојаких птица.
Тај подухват је међутим убрзо – после кратког периода сјаја – добио тужни обрт. Ускоро се показало да је неопходно преместити оца у две собе у поткровљу, које су служиле као складиште старежи. Оданде је већ од раног јутра допирало смешано кликтање птичјих гласова. Дрвене кутије соба на тавану, потпомагане резонансом кровног простора, трештале су од шума, лупе крила, певања, мамљења и клокота. Тако смо оца за неколико недеља изгубили из вида. Само би ретко силазио у стан и тада смо могли приметити да је изгледао као да се смањио, омршавео и скупио. Понекад би заборавивши где је, скакао са столице крај стола и лупајући рукама као крилима, отегнуто певао, а очи би му се превлачиле белом маглином. Затим би се, застиђен, смејао заједно са нама и покушавао да тај инцидент окрене на шалу.
Једном за време генералног спремања неочекивано се у очевом птичијем царству појавила Адела. Појавивши се на вратима, почела је да ломи руке над смрадом, који се дизао у ваздуху, и над гомилама измета, који је покривао под, столове и намештај. Одлучивши се брзо, отворила је прозор, после чега је уз помоћ дуге четке целу птичју масу натерала у сумануто кружење. Подигла се паклена магла перја, крила и писке, у којој је Адела, налик на разбеснелу Mенаду, затворена у круг домашаја свога штапа, играла игру уништења. Заједно са птичјом гомилом, лупајући рукама, покушавао је преплашено да се дигне у ваздух и мој отац. Крилата магла се лагано проређивала, док на крају на бојишту није остала сама Адела, исцрпена, задувана и мој отац збуњена и застиђена израза лица, спреман да прихвати сваку капитулацију.
Тренутак касније мој отац је силазио са степеница свога доминијума – сломљен човек, краљ изгнаник, који је изгубио престо и владавину.
То птичје предузеће мога оца била је последња експлозија шаренила, последњи сјајни контрамарш фантазије, који је тај непоправљиви импровизатор, тај мачевалац маште повео на шанчеве и опкопе јалове и празне зиме. Тек данас схватам самотно јунаштво с којим је он сам објавио рат бескрајној стихији досаде која је мучила град. Лишен сваке помоћи, без признања с наше стране, тај чудни човек бранио је ствар поезије. Био је чудесан млин у чије мућњаке су падале мекиње празних сати, да у његовим жлебовима процветају свим бојама и мирисима источног корења. Али, навикли на сјајно мађионичарство тог метафизичког магичара, били смо склони да се упознајемо са вредношћу његове суверене магије, која нас је спасавала од летарга празних дана и ноћи. Адели нико ништа није пребацио за њен бесмислени и тупи вандализам. Напротив, осећали смо неко ниско задовољство, срамну сатисфакцију што је укроћено ово преобиље у коме смо лакомо уживали, док се нисмо заситили, да бисмо се после перфидно извукли од одговорности за њега. А можда је у тој издаји било и тајног поклона упућеног победници Адели, којој смо приписивали неку мисију и последништво силе вишег реда. Издат од свих, отац се без борбе повукао са места своје некадашње славе. Не укрстивши шпаде, предао је у непријатељске руке домен свог некадашњег сјаја. Добровољни изгнаник се повукао у празну собу на крају трема и ушанчио у самоћу.
Заборавили смо на њега.
Поново нас је са свих страна опколило тужно сивило града, процветавајући у прозорима тамним лишајем освита, паразитском гљивом сумрака, који су прерастали у меко крзно дугих зимских ноћи. Собне тапете, лако олабављене за време оних дана и отворене за шарене летове оне крилате гомиле, поново су се затвориле у саме себе, згуснуле уплићући се у монотонију горких монолога.
Лампе су поцрнеле и увеле као старе бодље и драч. Сада су висиле отупеле и свадљиве, тихо звецкајући кристалићима стакла кад би неко пипајући пролазио кроз сумрак собе. Узалуд је Адела у све кракове тих лампи поставила шарене свеће, јадни сурогат, бледу успомену сјајних илуминација, којим су још недавно цветали њихови вртови. Ах! Куда се дело то цвркутаво пупљење, то журно и фантастично заметање плодова у букетима тих лампи, из којих су као из чаробних торти уз прасак полетале крилате фантазме, разбијајући ваздух на талије магичних карата, расипајући их у шарен пљесак, препун густих крљушти лазура, пауновог, папагајског зеленила, металних одсјаја, извлачећи у ваздуху линије и арабеске, трептаве трагове летова и кружења, развијајући шарене лепезе замахнутих крила који су се одржавали још дуго после прелета у богатој и сјајној атмосфери. Још и сада су се у дубини посивеле ауре крили одјеци и могућности шарених блесака, али нико није флаутом бушио, сврдлом узнемиравао помућене слојеве ваздуха.
Те недеље су протицале у знаку чудне сањивости.
Кревети по цео дан незастрти, претрпани постељином изгужваном и уваљаном од тешких снова, стајали су као дубоке лађе спремне да отплове у мокре и сложене лавиринте неке црне Венеције без звезда. У глуво јутро Адела нам је доносила кафу. Лењо смо се одевали у хладним собама, при светлу свеће која се многократно огледала у црним окнима прозора. Та јутра су била пуна смушеног кретања, дугог тражења по разним фиокама и орманима. По целом стану се чуло шљапкање Аделиних папучица. Калфе су палиле фењере, узимале из мајчиних руку кључеве од радње и излазиле у густ, узвитлани мрак. Мајка није могла да изађе накрај с тоалетом. Свеће су догоревале у свећњаку. Адела би се замајала негде у далеким собама или на тавану, где је простирала рубље. Немогуће је било дозвати је. Још млада, мутна и прљава ватра у пећи лизала је хладне, сјајне израслине чађи у грлу димњака. Свећа се гасила, соба је тонула у мрак. С главама на столњаку, између остатака доручка падали смо полуодевени у сан. Лежећи лицима на крзненом трбуху мрака, отпливали бисмо на његовом таласавом даху у беззвездано ништавило. Будило нас је шумно Аделино спремање. Мајка није могла да изађе накрај са тоалетом. Пре но што би завршила са чешљањем, помоћници су се враћали на ручак. Мрак на тргу је добијао боју злаћаног дима. У једном тренутку из тог димног меда, из тих мутних ћилибара, могле су се развити боје најлепшег поподнева. Али срећни тренутак је пролазио, амалгам освита је прецветавао, нарасли фермент дана, скоро већ завршен, поново је падао у немоћно сивило. Седали смо за сто, помоћници су трљали руке црвене од хладноће и, изненада, проза њихових разговора доносила је одједном пуни дан, сиви и празни уторак, дан без традиције и без лика. Али када се на столу јављала чинија са рибом у стакластим пихтијама, две велике рибе које су лежале једна поред друге, главама према реповима као фигура зодијака, распознавали смо у њима грб тога дана, календарски амблем безименог уторка, и журно смо га делили између себе, пуни олакшања, што је дан у њему нашао свој лик.
Помоћници су га јели побожно, с достојанством календарске церемоније. Мирис бибера се ширио по соби. А кад бисмо хлебом покупили остатак пихтија са својих тањира, у мислима претресајући хералдику следећих дана у недељи, а у чинији би остале само главе са искуваним очима – сви бисмо осећали да је дан савладан заједничким снагама и да се са остатком више није рачунало.
Уствари са тим остатком који јој је био предат на милост и немилост, Адела се није много цифрала. Уз лупу лонаца и пљускове хладне воде енергично је ликвидирала тих неколико сати до сумрака, које би мајка преспавала на отоману. За то време је у трпезарији већ припреман декор вечери. Полда и Паулина, шваље, шириле би се у њој са реквизитима свога фаха. Унета на њиховим раменима, улазила би у собу ћутљива, непокретна госпођа од длака и крпа с дрвеном куглом место главе. Али постављена у угао, између врата и пећи, та тиха дама постајала је господар ситуације. Из свога угла, стојећи мирно, ћутке је надзирала рад девојака. Пуна критицизма и немилости примала је њихово обигравање и умиљавања, с којим су се спуштали пред њом на колена, мерећи делове хаљине, обележене белим фирцом. Пажљиво и стрпљиво су служиле ћутљиви идол, кога ништа није могло задовољити. Тај молох је био неумољив, како само могу бити женски молоси, и стално их је понова слао на посао, а оне, вретенасте и витке, налик на дрвене калеме са којих се одвија конац, и тако покретљиве као они, баратале су вештим рукама изнад те гомиле свиле и сукна, шушкале машином, притискујући педал лакираном, јевтином кожицом, а око њих је расла гомила отпадака, разнобојних остатака и крпица, као испљуване љуске и плева око два префињена и расипна папагаја. Криве чељусти маказа отварале су се са шкрипом, као кљунови тих шарених птица.
Девојке су немарно газиле по шареним парчићима, гацајући бесвесно као по сметлишту неког могућег карневала, у старетинарници неке неостварене маскараде. Отресале су крпице са себе смејући се нервозно, очима су голицале огледала. Њихове душе, брзо чаробњаштво њихових руку није било у досадним хаљинама, које су остајале на столу, него у тим стотинама одсечених комадића, у том лакомисленом и плашљивом иверју, којим су могли засути цео град, као шареном фантастичном мећавом. Изненада би им постало врућина па су отварале прозор, да би у нестрпљивости своје самоће, у глади страних лица, виделе макар и безимено лице притиснуто уз прозор. Хладиле су зажарене образе пред зимском ноћи која је надолазила иза завеса – откривале су врела деколтеа, пуне узајамне мржње и ривалства, спремне да се боре за пјероа ког би им тамни дах ноћи бацио на прозор. Ах! како су мало оне тражиле од стварности. Све су имале у себи, имале су и превише свега у себи. Ах! био би им довољан пјеро испуњен пиљевином, једно две речи, на које су одавна чекале, да би могле да уђу у своју давно припремљену улогу, ону која се одавно гурала на уста, пуну слатке и страшне горчине, која их је дивље узбуђивала, као странице романа гутане по ноћи заједно са сузама роњеним низ црвене печате на лицу.
За време једног од својих вечерњих лутања по стану, предузетих за време Аделина одсуства, мој отац је набасао на ту тиху вечерњу сеансу. Тренутак је стајао у тамним вратима суседне собе, с лампом у рукама, опчаран сценом пуном грознице и црвених печата на лицу, том идилом од пудера, шарене хартије и пропина, којој је као позадина пуна значења била постављена зимска ноћ што је дисала између дигнутих прозорских завеса. Стављајући наочаре, приближио се на неколико корака и обишао око девојака, осветљавајући их лампом подигнутом у руци. Промаја из отворених врата подигла је завесе на прозору, девојке су дозвољавале да их разгледа, њихајући се у бедрима, светлуцајући емаљем очију, лаком шкрипавих папучица, копчама подвезица под хаљином подигнутом од ветра; крпице почеше бежати по поду, према отвореним вратима тамне собе, као пацови, а мој отац је пажљиво посматрао та створења што су бежала, шапућући полугласно: „Genus avium … ако се не варам scansores или pistacci... у највећој мери достојне пажње.”
Тај случајан сусрет био је почетак целе серије сеанси, за време којих је мој отац брзо успео да опчара обе девојке лепотом своје пречудне личности. Плаћајући му за пуну галантерију и духовиту конверзацију којом им је испуњавао празнине вечери – девојке су дозвољавале страсном истраживачу да студира структуру њихових витких – једноставних, малих тела. То се дешавало у току конверзације, с достојанством и елеганцијом, која је најразличитијим тачкама тих испитивања одузимала њихову двосмисленост. Смичући чарапу са Паулининог колена и заљубљеним очима проучавајући сажету и племениту конструкцију прегиба, мој отац би говорио: „Како је пуна лепоте и како срећна форма живота коју су госпођице изабрале. Како је лепа и проста теза која вам је дата да је изразите својим животом. Али зато с каквим мајсторством, с каквом деликатношћу ви извршавате тај задатак. Кад бих, одбацујући поштовање пред Створитељем, хтео да се мало забавим критиком створења, викао бих – мање садржаја, више форме! Ах, како би свету било лакше од тог губитка садржаја. Више скромности у намерама, више уздржљивости у претензијама – господо Демијурзи – и свет би био савршенији!” викао је мој отац баш у тренутку кад је његов длан извлачио бео Паулинин лист из чарапе. Тог тренутка у отвореним вратима трпезарије појавила се Адела носећи послужавник са ужином. Био је то први сусрет те две непријатељске силе после великог обрачуна. Сви ми који смо присуствовали том сусрету, преживели смо тренутак великог страха. Било нам је неисказиво непријатно што ћемо бити сведоци новог понижења и тако већ тешко погођеног човека. Мој отац се дигао са колена веома збуњен, његово лице је покривао талас све тамније навале стида. Али се Адела неочекивано показала на висини ситуације. Осмехнута је пришла оцу и кврцнула га у нос. На тај знак Полда и Паулина су радосно затапшале, залупале ногама и обесивши се с обе стране о очеве руке, обиграле унаоколо сто са њим. На тај начин, захваљујући добром срцу девојака у општој веселости, развејан је зачетник непријатног конфликта.
То је био почетак веома интересантних и чудних предавања, која је мој отац, надахнут чаром тог малог и невиног аудиторија, држао следећих недеља ове ране зиме.
Заслужује пажњу то како су се у додиру са тим необичним човеком све ствари повлачиле некако до корена своје бити, обнављале своју појаву чак до метафизичког језгра, враћале се некако ка првобитној идеји, да би је у тој тачки издале и прешле у оне сумњиве ризичне двосмислене регионе које ћемо овде кратко назвати регионима велике јереси. Наш херезијарх је ишао кроз ствари као магнетизер, заражујући их и заводећи својим опасним чаром. Треба ли да и Паулину назовем његовом жртвом? Тих дана она је постала његова ученица, адепт његових теорија, модел његових експеримената.
Овде ћу се постарати да са потребном опрезношћу, и избегавајући саблазни, изложим ту претерано јеретичку доктрину, која је у то време на дуге месеце опчарала мога оца и загосподарила свим оним што је предузимао.
Демијург – говорио је мој отац – нема монопол стварања – стварање је привилегија свих духова. Материји је дата бескрајна плодност, неисцрпљива животна снага искушења која нас мами да нечему дајемо форму. У дубини материје формирају се нејасни осмеси, стварају се напетости, згушњавају се пробе облика. Цела материја се таласа од бескрајних могућности које кроз њу пролазе лаким дрхтајима. Чекајући на животворан дах духа, она се прелива у себи без краја, куша хиљадама слатких округлина и мекоћа, које у слепим маштањима рађа из себе.
Лишена сопствене иницијативе, чулно податна, женски пластична, попустљива према свим импулсима, она представља терен ван закона, отвара за свакојаке врсте шарлатанства и дилетантизама домен свакојаких злоупотреба и сумњивих демијуршких манипулација. Материја је најпасивније и најнезаштићеније биће у космосу. Свако је може месити, формирати, сваком је послушна. Све организације материје су и лабаве, лако се могу уназадити и растурити. Нема никаквог зла у редукцији живота на друге или нове форме. Убиство није грех. Оно је често пута неопходно насиље над отпорним и окамењеним формама живота, које су престале да буду занимљиве. У интересу занимљивог и важног експеримента оно чак може претпостављати заслугу. То је полазна тачка за нову апологију садизма.
Мој отац је био неисцрпан у глорификацији тог тако чудног елемента, какав је материја. Нема мртве материје – учио је он – мртвило је само привид иза кога се скривају непознате форме живота. Скала тих форми је бескрајна, а преливи и нијансе неисцрпљиве. Демијург је поседовао важне и интересантне стваралачке рецепте. Захваљујући њима, створио је мноштво врста које се обнављају сопственом снагом. Ко зна да ли ће ти рецепти икада бити реконструисани. Али то је непотребно, јер ако би се чак те класичне методе креације показале једном заувек као недоступне, остају извесне илегалне методе, цео један бескрај јеретичких и преступничких метода.
Уколико се отац од тих општих принципа космогоније више приближавао терену својих ужих интересовања, утолико му се глас спуштао до продорног шапата, излагање му је постојало све теже и замршеније, а закључци, до којих је долазио, губили су се у све сумњивијим и ризичнијим регионима. Његова гестикулација је добијала езотеричну свечаност. Затварао би једно око, стављао два прста на чело, лукавост његовог погледа постојала би просто невероватна. Том лукавошћу се увлачио у своје саговорнице, цинизмом тог погледа силовао је најстидљивије, најинтимније резерве у њима и достизао их је, док су оне измицале, у најдубљем склоништу, притискивао их уза зид и голицао, гребао ироничним прстом, док не би изголицао блесак разумевања и смеха, смеха признања и споразума, којим се на крају морало капитулирати.
Девојке су седеле непомично, лампа је димила, сукно је испод игле машине давно било склизнуло, а машина је цактала празно, прошивајући црно беззвездано сукно, што се одвијало из црне бале ноћи иза прозора.
Сувише дуго смо живели под терором недостижног савршенства Демијурга – говорио је мој отац – сувише дуго је савршенство његовог дела паралисало наше сопствено стваралаштво. Не желимо да му конкуришемо. Немамо амбиције да га достигнемо. Хоћемо да будемо творци у сопственој нижој сфери, желимо за себе стваралаштво, желимо стваралачко блаженство, желимо – једном речју – демијургију. – Не знам у чије је име мој отац прокламовао те постулате, каква заједница, каква корпорација, секта или закон, својом солидарношћу је давала патос његовим речима. Што се нас тиче ми смо били далеко од сваких демијуршких претензија.
Међутим, мој отац је био развио програм те друге демијургије, слику те друге генерације створења, која је имала да заузме став отворене опозиције према владајућој епоси. Није нам стало – говорио је – до дела дугог даха, до бића на далеку мету. Наше креатуре неће бити јунаци романа у много томова. Њихове улоге ће бити кратке, лапидарне, њихови карактери – без даљих планова. Често ради једног геста, ради једне речи латићемо се труда да бисмо им дали живот на један тренутак. Признајемо отворено: тежиште нећемо бацати на трајност и солидност израде, наша дела ће бити као провизорна, направљена за један пут. Ако то буду људи, даћемо им, на пример, само једну страну лица, једну руку, једну ногу, наиме, ону која ће им у њиховој улози бити потребна. Било би ситничарење бринути се за другу ногу која не улази у игру. Однатраг могу просто бити зашивене платном или окречене. Наша амбиција биће садржана у следећој гордој девизи: за сваки гест други глумац. За сваку реч, сваки чин даћемо живот другом човеку. Такав је наш укус, то ће бити свет по нашој вољи. Демијург је уживао у префињеним, савршеним и компликованим материјалима, ми дајемо првенство лошем квалитету. Просто носи нас, одушевљава јевтиноћа, ништавност, безвредност материјала. Схватате ли, питао је мој отац, дубоки смисао те слабости, те страсти према шареној хартији, према papier mâché, према фарби од лака, према кучинама и пиљевини? То је – говорио је с болним осмехом – наша љубав према материји као таквој, према њеној мекоћи и порозности, према њеној јединој, мистичној конзистенцији. Демијург, тај велики мајстор и уметник, чини је невидљивом, наређује јој да се изгуби под игром живота. Ми, напротив, волимо њен шкргут, њену отпорност, њену луткасту незграпност. Волимо да под сваким гестом, под сваким покретом видимо њен тешки напор, њену немоћ, њену слатку незграпност.
Девојке су седеле непокретне, стаклених очију. Њихова лица су била издужена и отупела од слушања, образи покривени црвеним печатима, тешко је било тога тренутка оценити да ли спадају у прву или другу генерацију створења. Једном речју – закључивао је мој отац – хоћемо да други пут створимо човека, по образу и подобију манекена.
Ту, ради верности извештача, морамо описати један ситан и безначајан инцидент који се десио на том месту предавања и коме не придајемо никакву важност. Тај инцидент, сасвим неразумљив и бесмислен у датом низу догађаја, може се можда објаснити као нека врста рудиментарног аутоматизма, без антецеденција и без континуитета, као нека врста злобности објекта пренете у психичку област. Саветујемо читаоцу да га исто тако лакомислено игнорише, као што чинимо и ми. Ево његовог тока:
У тренутку кад је мој отац изговарао реч „манекен”, Адела је погледала на ручни сат, после чега се са Полдом споразумела очима. Сада се заједно са столицом помакла за један педаљ напред, подигла руб хаљине, лагано испружила стопало у припијеној црној свили и испружила га као змијску главу.
Тако је седела све време те сцене, сасвим укрућено, великих очију које су трептале, још дубљих од лазура атропина, са Полдом и Паулином са обе стране. Све три су раширених очију гледале мога оца. Мој отац се накашља, ућута, сагну се и нагло веома поцрвене. У једном тренутку црте његова лица, малочас тако разбарушене и пуне вибрације, сложише се у покорне линије.
Он – надахнути херезијарх, једва пуштен из вихора заноса – нагло се згрчио у себи, пао и склупчао се. А можда су га заменили другим. Овај други је седео укочено, веома црвен, спуштених очију. Госпођица Полда је пришла и сагнула се над њим. Тапшући га лако по плећима, говорила је тоном благог храбрења: „Јакуб ће бити паметан, Јакуб ће послушати, Јакуб неће бити тврдоглав. Но, молим... Јакубе, Јакубе... ”
Испружена Аделина папучица је лако подрхтавала и сијала се као змијин језичак. Мој отац се дигао лагано и спуштених очију, пошао корак напред, као аутомат, и скљокао се на колена. Лампа је шиштала у тишини, у густишу тапета су тамо-амо летели значајни погледи, шапати отровних језика, мисли у цик-цак линијама...
Следеће вечери отац је с обновљеном живошћу наставио своју тамну и замршену тему. Мрежа његових бора развијала се и завијала са рафинованом лукавошћу. Али понекад је инспирација ширила кругове његових бора, које су расле неком огромном, усковитланом грозом, одлазећи у ћутљивим волутама у дубину зимске ноћи. Фигуре паноптикума, моје госпођице – почео је – калваријске пародије манекена, али чак и у том облику чувајте се, лако је третирати. Материја не зна за шалу. Она је увек пуна трагичног достојанства. Ко се усуђује да мисли да се може играти са материјом, да се она може формирати шале ради, да шала не ураста у њу, не увлачи се одмах као судбина, као предодређење? Да ли предосећате бол, потмулу патњу те марионете, која не зна зашто је то, зашто мора да траје у тој силом намештеној форми, која је пародија? Схватате ли моћ израза, форме, изгледа, тиранске самовоље, с каквом се он баца на беспомоћну кладу и савлађује је, као сопствена, тиранска, свирепа душа? Дајте некој глави од кучина и платна израз гнева и оставите је са тим гневом, са тим грчем, са том напетошћу једном заувек, затворену са слепим бесом, за који нема осеке. Гомила се смеје тој пародији. Плачите, моје госпођице, над сопственом судбином, видећи беду заробљене материје, која не зна шта је и зашто постоји, куда води тај гест, који јој је једном заувек дат.
Гомила се смеје. Схватате ли страшан садизам, опојну, демијуршку окрутност тог смеха? Јер плакати нам, моје госпођице, треба над сопственом судбином кад видимо ту беду материје, силоване материје, над којом је извршено страшно бесправље. Одатле почиње, моје госпођице, страшна снага свих лудачких голема, свих марионета, трагично замишљених над својом смешном гримасом.
Ено анархисте Лукенија, убице царице Елизабете, ено Драге, демонске и несрећне краљице Србије, ено генијалног младића, наде и поноса рода, кога је упропастио несрећни порок онаније. О, иронијо тих назива, тих обмана!
Да ли у тој марионети заиста има нешто од краљице Драге, њен двојник, макар најдаља сенка њеног бића? Та сличност, та обмана, тај назив нас умирује и не дозвољава нам да питамо, ко је сам по себи тај несрећни створ. А ипак то мора бити неко, моје госпођице, неко анониман, неко страшан, неко несрећан, неко, ко у свом глувом животу никад ништа није чуо о животу краљице Драге...
Јесте ли чули ноћу страшно завијање тих воштаних марионета, затворених у вашарске шаторе, жалосни хор тих трупова од дрвета и порцулана, који ударају песницама у зидове својих тамница?
На лицу мога оца, узбуђеног страхотом ствари, које је извукао из таме, створио се вир бора, левак који је растао у дубину, на чијем дну је горело страшно пророчко око. Његова брада се чудно најежила, чуперци и четкице косе, који су шикљали из брадавица, из младежа, из ноздрва, најежили су се на својим кореновима. Тако је стајао укочен, ужарених очију, дршћући од унутрашњег узбуђења, као аутомат, који је запео и застао на мртвој тачки.
Адела је устала са столице и замолила нас да зажмуримо на оно што ће се за тренутак догодити. Затим је пришла оцу и са рукама на бедрима, са изгледом нетакнуте одлучности, затражила веома јасно...
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Госпођице су седеле укочено, спуштених очију, у некој чудној запрепашћености...
Једне од следећих вечери мој отац је овим речима наставио даље предавање:
– Нисам о тим отеловљеним неспоразумима, нисам о тим важним пародијама, моје госпођице, плодовима простачке и вулгарне неуздржљивости – хтео да говорим објављујући своје предавање о манекенима. Нешто друго сам имао на уму.
Ту је мој отац пред нашим очима почео да гради слику те његове у сну виђене generatio aequivoca, неког поколења само полуорганских бића, неке псеудовегетације и псеудофауне, резултата фантастичне ферментације материје.
Била су то створења наизглед слична живим бићима, кичмењацима, љускарима, зглавкарима, али тај изглед је варао. У ствари, то су била аморфна бића, без унутрашње структуре, плодови имитаторске тенденције материје, која, обдарена памћењем, по навици понавља једном примљене облике. Скала морфологије, којој подлеже материја, уопште узевши ограничена је и извесна количина форме стално се понавља на разним спратовима живота.
Та бића – покретљива, осетљива на подстреке, а ипак далека од правог живота – могла су се добити стављајући извесне компликоване колоиде у раствор кухињске соли. Ти колоиди су се по неколико дана формирали, организовали у извесне густине супстанце која је подсећала на ниже форме фауне.
Код бића тако насталих могао се утврдити процес дисања, промена материје, али хемијска анализа није у њима откривала чак ни трага беланчевинастих једињења нити икаквих једињења угљеника.
Ипак, те примитивне форме нису биле ништа у поређењу са богатством облика и величанствености псеудофауне и флоре, која се понекад јавља у извесним строго одређеним срединама. Те средине су стари станови, презасићени еманацијама многих живота и догађаја – истрошене атмосфере, богате специфичним додацима људских маштања – рушевине, богате хумусом успомена, чежњи, јалове досаде. На таквом тлу је ова вегетација клијала брзо и краткотрајно, живела паразитски обилно и ефемерно, израстала краткотрајним генерацијама, које су се расцветавале нагло и блиставо, да би се одмах угасиле и увеле.
Тапете у таквим становима морају бити већ врло истрошене и уморне од непрестаног путовања по свим каденцама ритмова; ништа чудно што онда силазе на странпутице далеких, ризичних маштања. Рђа намештаја, њихова супстанца мора већ бити разлабављена, дегенерисана и подложна грешним искушењима: тада на том болесном, уморном и подивљалом тлу процветава, као лепа оспа, фантастична скрама, шарена, бујна плесан.
– Госпођице знају – говорио је мој отац – да у старим становима има соба на које се заборавља. Непосећиване месецима, вену напуштене међу старим зидинама и дешава се да се увлаче у себе, зарастају у циглу и, једном засвагда изгубљене за наше памћење, лагано губе и своју егзистенцију. Врата која воде ка њима са неког одморишта споредних степеница могу бити тако дуго непримећена од домаћих, да урастају, улазе у зид, који затире њихов траг у фантастичном цртежу пукотина и линија.
– Ушао сам једном – говорио је мој отац – рано ујутру пред крај зиме, после много месеци одсутности, на тако полузаборављени пут и био сам запрепашћен изгледом тих соба. Из свих пукотина у поду, из свих опшивница и ниша расле су танке младице и пуниле сиви ваздух треперавом чипком филигранског лишћа, мрежасту густоћу неке топле баште, пуне шапата, светлуцавог њихања, неког лажног и благог пролећа. Око кревета, испод лампе са много кракова, дуж ормана њихали су се бокори финог дрвећа, на врховима се распрскавали у сјајне крошње, у водоскоке чипкастог лишћа, које је прашинастим хлорофилом допирало чак до офарбаног неба таванице. У убрзаном процесу цветања у том лишћу је клијало огромно, бело и ружичасто цвеће, пупило пред очима, бујно расло из средине ружичастом мекотом и преливало се преко ивица, губећи латице и распадајући се у брзом прецветавању.
– Био сам срећан – говорио је мој отац – од тог неочекиваног цветања, које је испунило ваздух трепетавим шуштањем, благим шумом, који се као шарене конфете просипао кроз танке шибљичице гранчица.
Видео сам како се из дрхтања ваздуха, из ферментације богате ауре издваја и материјализује то журно цветање, преливање и распадање фантастичних олеандера, који су испунили собу ретком, лењом вејавицом великих румених гроздова цвећа.
– Пре но што је пало вече – завршио је отац – није било више ни трага од тог дивног цветања. Цела та варљива фатаморгана била је само мистификација, случај чудне симулације материје, која на себе узима изглед живота.
Мој отац је био чудно живахан тог дана, његов поглед, лукав, ироничан поглед, био је препун живости и веселости. Затим, уозбиљивши се нагло, опет би претресао бескрајну скалу форми и прелива, које узима многолика материја. Фасцинирале су га граничне форме, сумњиве и проблематичне, као ектоплазма сомнабула, псеудоматерија, каталептична еманација мозга, која је у извесним тренуцима из спавачевих уста израстала преко целог стола, испуњавала целу собу, као лепршава, ретка тканина, астрално тесто, на граници тела и духа.
– Ко зна – говорио је – колико је оних што пате, унакажених, фрагментарних облика живота, као вештачки скуцан, ексерима на брзу руку слупан живот ормана и столова, распетог дрвећа, тихих мученика окрутне људске досетљивости. Страшне трансплантације страног и једно другом мрског дрвета, скованог у једну несрећну личност.
Колико је старе, мудре патње у пајцованим слојевима, жилама и шарама наших старих, поверљивих ормана. Ко ће у њима распознати старе, истругане црте, осмехе, погледе углачане да се не могу препознати.
Очево лице, док је то говорио, било се развукло у замишљену мрежу бора, постало налик на чворове и слојеве старе даске, са које су састругане све успомене. Тренутак смо мислили да ће отац пасти у стање укочености, које га је понекад посећивало, али се он нагло тргнуо, дошао к себи и овако даље наставио:
– Давна, мистична племена су балзамовала своје мртве. У зидове њихових станова су била уметнута, уграђена тела, лица, у салону је стајао отац – испуњен, уштављена покојница жена је била ћилим под столом. Знао сам једног капетана који је у својој кајити имао лампу-мелузину, коју су му малајски балзамисти направили од његове убијене љубавнице. На глави је имала огромне јеленске рогове.
Та глава, разапета међу гранама рогова под таваницом, у тишини кајите лагано је дизала трепавице, на полуотвореним устима сјајила се скрамица пљувачке, која је пуцала од тихог шапата. Медузе, корњаче и огромни ракови, обешени на гредама таванице као канделабри и пауци, без краја и конца су у тој тишини пребирали ногама, ишли и ишли на месту...
Лице мога оца је одједном добило брижан израз, јер су му мисли путевима ко зна каквих асоцијација прешле на нове примере:
– Треба ли да прећутим – говорио је пригушеним гласом – да се мој брат услед дуге и неизлечиве болести лагано променио у клупче гумених црева, да га је моја сирота рођака дању и ноћу носила у јастуцима, певушећи несрећном створењу бескрајне успаванке зимских ноћи? Може ли бити ишта жалосније од човека промењеног у гумено црево? Какво разочарање за родитеље, каква дезоријентација за њихова осећања, какво расветљавање свих нада, везаних за младића који је много обећавао! Па ипак, верна љубав једне рођаке пратила га је у тој промени.
– Ах не могу више, не могу да слушам то! – јаукну Полда савијајући се на столици. – Ућуткај га, Адела...
Девојке су устале, Адела је пришла оцу и испруженим прстом направила покрет који је означавао голицање. Отац се збунио, заћутао и почео, пун страха, да се повлачи уназад пред Аделиним прстом који се мрдао. Ова је стално ишла за њим, претећи му отворено прстом, и корак по корак избацивала га из собе. Паулина је зевнула протежући се. Она и Полда, наслоњене једна на другу раменима, са осмехом се погледаше у очи.
Цео август те године играо сам се с малим, изванредним псетанцетом, које се једног дана обрело на поду наше кухиње, јадно и цвилећи, миришући још на млеко и одојче, са неформираном округластом главицом, с шапицама као у кртице раширеним у страну и с најфинијом, меком длаком.
Од првог погледа та мрвица живота освојила је цело одушевљење, цео ентузијазам дечје душе.
С каквог неба је спао тако неочекивано тај миљеник богова, дражи срцу од најлепших играчака? И то те старе сасвим неинтересантне праље имају понекад тако сјајне идеје и доносе из предграђа – у сасвим рани трансцендентални јутарњи сат – такво псетанце у нашу кухињу!
Ах! био сам још – на жалост – одсутан, нерођен из тамне утробе сна, а та срећа се већ била остварила, већ је чекала на нас, лежећи јадно на хладном поду кухиње, неоцењена од Аделе и остале чељади. Зашто ме раније нису пробудили! Тањирић млека на поду сведочио је о Аделиним материнским нагонима, на жалост сведочио је и о тренуцима прошлости, за мене заувек изгубљене, о сласти бити неком помајка, у којој ја нисам учествовао.
Али преда мном је још лежала цела будућност. Какав бескрај искустава, експеримената, открића се отварао сада! Загонетка живота, његова најбитнија тајна сведена на ту простију, ближу и забавну форму откривала се ту пред незасићеном радозналошћу. То је било неизрециво интересантно, поседовати такву мрвицу живота, такав делић вечите тајне, у тако забавном и новом облику, који буди бескрајну радозналост и потајно поштовање својом страношћу, неочекиваном транспозицијом оне исте нити, која је била и у нама, у форму различиту од наше, животињску.
Животиње! Циљ незасите радозналости, егземплификације загонетке живота, као створене за то, да човеку покаже човека, разлажући његово богатство и компликације на хиљаду калејдоскопских могућности, свака доведена до неке парадоксалне границе, до неке бујности пуне карактера. Неоптерећено сплетом егзотичних интереса, мутећи људске односе, отварало се срце пуно симпатије за стране еманације вечног живота, пуно љубавне, увек на сарадњу спремне радозналости, која је била маскиран глас самопознања.
Псетанце је било баршунасто, топло и са малим срцем које је журно ударало. Имао је две меке латице ушију, плавичасте, мутне очи, ружичасту њушкицу, у коју се могао ставити прст без икакве опасности, шапице нежне и невине, са дирљивом, руменом брадавицом одостраг над стопама предњих ногу. Улазио је са њима у посуду с млеком, прождрљив и нестрпљив, лижући напој ружичастим језичићем, да би заситивши се, жалосно подигао малу њушкицу с капљом млека на бради и неспретно се повукао као из млечне купке.
Његов ход је био незграпно тетурање постранце, укосо у неодређеном правцу, по линији мало пијаној и несигурној. Доминанта његовог расположења је била нека неодређена и принципијелна жалост, усамљеност и беспомоћност – неспособност да нечим испуни празнину живота између сензација храњења. То се испољавало хаотичношћу и недоследношћу покрета, ирационалним наступима носталгије са жалосним цвиљењем и немогућношћу налажења себи места. Чак и у дубинама сна, у коме је потребу да се наслони и припије уз неког морао задовољавати употребљавајући за то своју сопствену особу, савијену у дрхтаво клупче – пратио га је осећај усамљености бескућништва. Ах, живот – млади и слаби живот, испуштен из поверљиве таме, из пријатне материнске утробе, у велик и стран сјајни свет, како се грчи и повлачи, како се устеже да прихвати ту представу, коју му нуде – пуну аверзије и равнодушности!
Али лагано мали Нимрод (био је добио то гордо и ратничко име) почиње да ужива у животу. Искључива обузетост сликом материнског прајединства уступа чару многости.
Свет почиње да му ставља замке: непознати и заносни укус разних јела, квадрат јутарњег сунца на поду, на коме је тако добро лећи, покрети сопствених удова, властите шапице, репић, што несташно позива на игру са самим собом, мажења људске руке, под којом лагано дозрева извесна несташност, веселост која распиње тело и рађа потребу сасвим нових, наглих и ризичних покрета – све то поткупљује, убеђује и храбри да се прими, да се помири са експериментом живота.
И још једно, Нимрод почиње схватати да оно што му се овде даје, и поред изгледа новине у основи је нешто што је већ било – било много пута – бескрајно много пута. Његово тело познаје ситуације, утиске и предмете. У основи га све то не чуди много. Пред лицем сваке нове ситуације он зарања у своје памћење, у дубоко памћење тела, и пипајући тражи, грозничаво – и дешава се да у себи налази већ готову одговарајућу реакцију: мудрост поколења скупљена у његовој плазми, у његовим нервима. Налази неке поступке, одлуке, за које ни сам није знао да су већ сазреле у њему, да су чекале на то да искоче.
Декор његовог младог живота, кухиња са мирисним ведрима, са крпама компликованог и узнемирујућег мириса, са шљапкањем Аделиних папуча, са њеним бучним кретањем – више га не плаши. Навикао је да их сматра својим доменом, навикао се на њу и почео развијати према њој нејасан осећај припадности, отаџбине.
Изузев кад би се на њега изненада сручио катаклизам у облику рибања пода – рушење природних закона, пљускови топлог цеђа који су прали све делове намештаја, и страшно стругање Аделиних четака.
Али опасност пролази, четка умирена и непокретна лежи тихо у углу, под који се суши пријатно мирише на мокро дрво. Нимрод, коме су поново враћена његова нормална права и слобода на властитом терену, осећа живу жељу да зубима хвата старо ћебе на поду и да га из све снаге трза десно и лево. Пацификација стихија испуњава га неизрецивом радошћу.
Утом стаје као укопан: пред њим, на нека три псећа корака, пузи црна машкара, страшило које се брзо креће на штапићима многобројних измешаних ногу. Дубоко узбуђен Нимрод клизи погледом за косим курсом сјајног инсекта, напето пратећи тај пљоснати, безглави и слепи труп, ношен невероватном покретљивошћу паучјих ногу.
На тај призор у њему нешто расте, нешто дозрева, бубри, нешто што сам још не схвата, као неки гнев или страх, али је пријатан и сједињен с дрхтајем снаге, самоуверености, агресивности.
И он изненада пада на предње шапице и испушта из себе глас, и њему самом још непознат, стран, налик на обично цвиљење.
Избацује га из себе једном, и још једном, и још, танким тенором, који сваки час мења интензитет свог тона.
Али он узалуд апострофира инсекта тим новим језиком, рођеним из изненадног надахнућа. У категоријама бубашвабиног ума нема места за ту тираду и инсекат и даље иде својом косом туром ка углу собе, са покретима освештаним прастарим ритуалом бубашваба.
Међутим, осећаји мржње још немају трајности и снаге у псетанцетовој души. Новопробуђена радост живота претвара сваки осећај у веселост. Нимрод још лаје, али смисао тог лајања се неприметно променио, оно је постало своја сопствена пародија – желећи у основи да искаже неизрециву лепоту те сјајне приредбе живота, пуне пикантерије, неочекиваних жмарака и поента.
У углу између задњих страна шупа и споредних зграда налазио се дворишни ћорсокак, најдаљи, последњи крак, затворен између оставе и задњег зида кокошињца – глуви залив, из кога даље није било излаза.
То је био најдаљи рт, Гибралтар тога дворишта, који је очајнички ударао главом у слепу ограду водоравних дасака, којом се затварао и последњи зид овога света.
Испод његових дирека покривених маховином текао је поточић црне, смрдљиве воде, која никад није пресушивала – једини пут који је преко границе ограде водио у свет. Али очај смрдљивог ћорсокака је тако дуго ударао главом у ту препреку док није олабавио једну од водоравних дасака. Ми, дечаци, извршили смо остало и из лежишта избили, извукли тешку даску, обраслу маховином. Тако смо направили пролом, отворили прозор према сунцу. Ставши ногом на даску, као мост пребачену преко каљуге, заточеник дворишта се могао у водоравној позицији провући кроз отвор, који га је пуштао у нов, отворен и простран свет. Тамо је био велик, запуштени, стари врт. Високе крушке, гранате јабуке расле су ту у ретким моћним групама, посуте сребрним шушкањем, узаврелом мрежом беличастих пресијавања. Бујна, смршена, некошена трава меким кожухом је покривала таласаст терен. Било је тамо обичних, травнатих ливадских стабљика с перјастим китама класја; било је нежних филиграна дивљег першуна и шаргарепе; смежураних и грубих листића ниског бршљана и слепих коприва који су мирисали на метвицу; влакнасте, сјајне боквице, покапане рђом, која је штрчала бокорима крупне, црвене каше. Све то, сплетено и меко, било је задојено благим ваздухом, зачињено плавим ветром и превучено небом. Кад смо лежали на трави, били смо прекривени целом плавом географијом облака и пловећих континената, дисали смо целом пространом мапом небеса. Од тог дружења с ваздухом лишће и младике били су се покрили финим длачицама, меким слојем паперја, грубом чекињом кукица, као за хватање и задржавање струјања кисеоника. Та фина и беличаста скрама зближавала је лишће и атмосферу, давала им сребрнаст, сиви сјај ваздушних таласа, сеновитих замишљености између два блеска сунца. А једна од тих биљака, жута и пуна млечног сока у бледим стабљичицама, надувана ваздухом, терала је из својих празних младица још само ваздух, само паперје у облику перјастих млечних кугала које је ветарац расипао, а плава тишина их тихо упијала.
Врт је био простран и разгранат у неколико рукаваца и имао је разне сфере и климе. На једној страни је био отворен, пун млека небеса и ваздуха, ту је небу простирао најмекше, најфиније, најпаперјастије зеленило. Али што је више падао у дубину дугог рукавца и тонуо у сенку између стражњег зида напуштене фабрике сода-вода, изразито је постајао све мркији, нагао и немаран, растао је дивље и аљкаво, рогушио се копривама, јежио чичком, шугавио свакојаким коровом, да на самом крају међу зидовима, у широком правоугаоном куту изгуби сваку меру и падне у лудило. Тамо то већ није био врт, него пароксизам лудила, експлозија беса, цинична бестидност и разврат. Тамо, разјарен, пуштајући на вољу својој страсти, ширио је празан, подивљао купус чичка – огромне вештице, које су у бели дан скидале своје широке сукње, збацујући их са себе, сукњу за сукњом, док им надувене, шуштаве, поцепане рите нису полуделим комађем сахрањивале под собом то свадљиво племе копилади. А прождрљиве сукње су се надимале и шириле, расле једна на другој, гурале и покривале узајамно, заједно растући у надувеној маси лиснатих плоча, све до ниске стрехе шупе.
Тамо сам га видео једини пут у животу, једног поподневног сата онесвешћеног од жеге. Био је то тренутак кад се време, побеснело и дивље, отима од долапа догађаја и као скитница бегунац јури вичући, напречац преко поља. Тада лето лишено контроле расте с дивљом жестином на свим тачкама, двоструко, троструко, у неко друго, подло време, у незнану димензију, у лудило.
У то време ме је спопало лудило ловљења лептирова, страст гоњења тих светлуцавих мрљица, тих лутајућих, белих пахуљица, што су се тресле у распаљеном ваздуху у незграпној цик-цак линији. Тада се десило да се једна од тих сјајних мрљица распала у лету на две, затим на три – и то дрхтаво, заслепљујуће бело троточје водило ме је као лутајућа светлост, кроз лудило трња што је горело у сунцу.
Тек на граници чичака задржао сам се, не смејући да зароним у то глуво забачено место.
Тада сам га изненада угледао.
Загњурен до пазуха у чичак, чучао је преда мном.
Видео сам његова широка плећа у прљавој кошуљи и аљкави комадић капута. Притајен, као да се спрема за скок, седео је тако – као да му је плећа притискивао велики терет. Његово тело је дисало од напрегнутости, а са бакарног лица које је сијало на сунцу лио се зној. Непокретан, изгледао је као да тешко ради, као да се без покрета бори с неким огромним бременом.
Стајао сам прикован његовим погледом који ме је држао као клеште.
Било је то лице скитнице или пијанице. Гужва прљавих власи витлала се над челом високим и испупченим као камен који је вода изглачала. Али чело је било испреплетано дубоким браздама, ко зна да ли се бол или јара сунца, или натчовечански напор тако увртео у то лице и толико затегнуо црте да је изгледало као да ће пући. Црне очи су се упиле у мене са напетошћу највећег очаја или бола. Те очи су гледале, виделе су ме и уопште ме нису виделе. Биле су то кугле које су се распрскавале, напете највишим узбуђењем бола или дивљим блаженством надахнућа.
И изненада из тих црта, натегнутих до кидања, одвојила се нека страшна, болом сломљена гримаса и та гримаса је расла, преузимала у себе оно лудило и надахнуће, надимала се њим, одвајала све више, док се није отргла неким урлајућим промуклим кашљем смеха.
До дна потресен видео сам како се, грмећи смехом из моћних груди, лагано подигао из чучећег става и погнут као горила, с рукама у ритама панталона које су висиле, побегао, газећи кроз шуштаве плочице чичка, у великим скоковима – Пан без флауте који се преплашен повлачи у своје родне шикаре.
Суботом по подне мој ујак Карол, бели удовац, упућивао би се пешке у летовалиште, сат пута удаљено од града, к жени и деци, који су тамо проводили одмор.
Од женина одласка његов стан није био спреман, нити кревет икада застиран. Господин Карол је долазио кући касно у ноћ, измучен, опустошен од ноћних пијанки, по којима су га вукли ти врели и празни дани. Изгужвана, хладна, дивље разбацана постеља, била је за њега тада као неко пријатно пристаниште, острво спасења, на које је падао са остатком снаге као бродоломац, кога је узбуркано море данима и ноћима бацало овамо онамо.
Пипајући у мраку, падао је негде у беле облаке, повесма и гомиле хладног перја и спавао тако у непознатом правцу, унатрашке, с главом надоле, забијен теменом у меку срж постеље, као да је хтео да у сну поврати, пропутује кроз те моћне масивне перине које су расле као ноћ. Борио се у сну са том постељом, као пливач с водом, гњечио је и месио телом, као огромне наћве теста, у коју је тонуо и будио се у сиво јутро задихан, обливен знојем, избачен на обалу те гомиле постељине, коју није могао да савлада у тешком ноћном рвању. Тако напола избачен из понора сна, висио је тренутак без свести на ивици ноћи, хватајући прсима ваздух, а постељина је расла око њега, надимала се искисавала – поново га обавијала гомилом тешког, беличастог теста.
Тако је спавао до касног поподнева док су се јастуци распоређивали у велику, белу пљоснату равницу, по којој је путовао његов умирени сан. Тим белим друмовима лагано се враћао к свести, дану, јави – и најзад отварао очи, као уснули путник, кад се воз зауставља на станици.
У соби је владао устајали полумрак са талогом многих дана самоће и тишине. Само је прозор кипео од јутарњег роја мува и завесе су јарко буктале. Господин Карол је зевањем избацивао из себе, из дубине телесних јама, остатке јучерашњег дана. То зевање га је хватало тако грчевито као да је хтело да га преобрати у ништа. Тако је избацивао из себе тај песак, тај терет – несварене остатке јучерашњег дана.
Олакшавши себи на тај начин, и слободнији, уносио је у бележницу издатке, рачунао, обрачунавао и маштао. Затим би дуго лежао непокретан, са стакленим очима, које су имале боју воде и биле избуљене и влажне. У водњикавом полумраку собе, осветљеном одсјајем врелог дана иза завеса, у његовим очима су се као у малим огледалцима огледали сви сјајни предмети: беле мрље сунца у пукотинама прозора, златни правоугаоник завеса, и понављали, као капља воде, цела соба са тишином дивана и празних столица.
За то време је дан иза завесе све ватреније шумео зујањем мува побеснелих од сунца. Прозор није могао да прими тај бели пожар и завесе су малаксавале од јасних таласања.
Тада би се извлачио из постеље и седео још неко време стењући несвесно. Његово тело од тридесет и неколико година почињало је нагињати ка гојазности. У том организму, у коме су расле наслаге масти, измученом полним претераностима, али још увек пуном бујних сокова, изгледало је као да сада лагано у тој тишини дозрева његова будућа судбина.
Док је тако седео у бесмисленој вегетативној укочености, сав претворен у кружење, у дисање, у дубоко пулсирање сокова, у дну његовог тела, знојавог и покривеног маљама на разним местима, расла је нека невидљива, неформулисана будућност, као страшна израслина, која се фантастично ширила до непознате димензије. Није се је плашио, јер је осећао своју истоветност с тим невидљивим и огромним што је имало да дође, и растао је заједно са њим без противљења, у чудној слози, укочен спокојним ужасом, препознавајући будућег себе у тим огромним цветовима, у тим фантастичним наслагама које су дозревале пред његовим унутрашњим оком. Једно његово око би тада мало окренуло унутра, као да је одлазило у неку другу димензију.
Затим би се из тих бесмислених омама, из тих проклетих даљина поново враћао к себи и садашњем тренутку, видео је своје ноге на ћилиму, дебеле и нежне као код жене и лагано би вадио златна дугмета из манжета кошуље за дан. Затим је одлазио у кухињу и тамо у хладовитом углу налазио ведро с водом, кружић тихог, опрезног огледала, које је на њега тамо чекало – једино живо и свесно биће у том пустом стану. Сипао би у умиваоник воду и кожом пробао њену млаку и устајалу, сладуњаву мокрину.
Дуго и брижљиво се облачио, не журећи се и правећи одморе између појединих манипулација.
Тај стан пуст и запуштен, није га познавао, тај намештај и зидови пратили су га немом критиком.
Осећао се, улазећи у њихову тишину, као уљез у том подводном, потопљеном краљевству, у коме је текло друго, посебно време.
Отварајући сопствене фиоке, имао је осећај да је лопов и нехотице је ишао на прстима, бојећи се да не пробуди бучан и сувишан одјек, који је нестрпљиво чекао најлакши повод па да експлодира.
А кад би најзад, идући од ормана до ормана, нашао комад по комад све што му је требало и завршавао облачење између тог намештаја, који га је ћутке трпео, са одсутним лицем, и најзад био готов, стојећи пред одлазак са шеширом у руци, осећао се збуњен, што и у последњем тренутку није могао наћи реч која би прекинула то непријатељско ћутање, и одлазио би према вратима постиђен, лагано, спуштене главе – док би се за то време на супротну страну удаљавао без журбе – у дубину огледала – неко заувек окренут леђима – кроз пусту амфиладу соба, које нису постојале.
У периоду најкраћих, сањивих, зимских дана, оперважен с обе стране, од јутра и од вечери, крзненим ивицама сумрака, док се град разгранавао све дубље у лавиринте зимских ноћи с муком дозиван од кратког освита к свести на повратак – мој отац је већ био изгубљен, продат, заклет другој сфери.
Његово лице и глава већ су били бујно и дивље зарасли у седу косу, која је неправилно штрчала чуперцима, чекињама, дугим четкицама, које су избијале из брадавица, из обрва, из ноздрва – што је целој његовој физиономији давало изглед старе нарогушене лисице.
Његов њух и слух су се неизмерно заоштравали и по његовој ћутљивој игри и напетом лицу видело се да је преко чула у сталном контакту са невидљивим светом тамних закутака, мишјих рупа, трошних празних простора испод пода и оџачких канала.
Сви шушњи, ноћна пуцкетања, тајни шкрипав живот пода имали су у њему непогрешивог и опрезног посматрача, шпијуна и завереника. То га је у толикој мери апсорбовало да је потпуно урањао у ту за нас недоступну сферу, о којој није покушавао да нас обавештава.
Често је морао да пуцка прстима и да се тихо смеје за себе кад би ти испади невидљиве сфере постајали и сувише апсурдни; тада би се очима споразумевао са нашом мачком, која је, такође посвећена у тај свет, подизала своје цинично, хладно, пегаво лице, жмиркајући од досаде и равнодушности косим пукотинама очију.
Дешавало се за време ручка да је усред јела изненада остављао нож и виљушку и са сервијетом завезаном под грлом дизао се мачјим покретом, на врховима прстију се прикрадао вратима суседне празне собе и са највећом опрезношћу завиривао кроз кључаоницу. Затим би се враћао столу, постиђен, са забринутим осмехом, уз гунђање и нејасна мрмљања, која су се односила на унутрашњи монолог, у који се био удубио.
Да бисмо га мало разонодили и одвојили од болесних истраживања, мајка га је одвлачила у вечерње шетње, у које је ишао ћутке, без отпора, али и без одушевљења, расејан и одсутан духом. Једном смо чак отишли и у позориште.
Опет смо се обрели у тој великој, рђаво осветљеној и прљавој сали, пуној сањивог људског жагора и хаотичног нереда. Али када смо се пробили кроз људску гужву, пред нас је изронила огромна бледоплава завеса, као небо неког другог фирмамента. Велике, насликане ружичасте маске, надувених образа, гњуриле су се у огромном платненом пространству. То вештачко небо ширило се и текло уздуж и попреко, надолазећи огромним дахом патоса и великих гестова, атмосфером тог вештачког и пуног сјаја света, који се тамо градио, на хучним скелама сцене. Дрхтање које је текло преко великог лица тога неба, дах огромног платна, од кога су расле и оживљавале маске, одавао је илузорност тога фирмамента, изазивао то дрхтање стварности, које у метафизичким тренуцима осећамо као треперење тајне.
Маске су трептале црвеним обрвама, обојене усне су нешто безгласно шапутале и ја сам знао да ће доћи тренутак када ће напетост тајне достићи зенит и тада ће небо завесе заиста пући, подићи се и показати ствари нечувене и заслепљујуће.
Али ми није било дато да дочекам тај тренутак, јер је отац у међувремену почео давати извесне знаке узнемирености, почео је да се хвата за џепове и најзад је изјавио да је заборавио новчаник с новцем и важним документима.
После кратког саветовања са мајком, у коме је Аделино поштење било подвргнуто журној, општој оцени, предложено ми је да кренем кући и потражим новчаник. По мајчином мишљењу до почетка представе је било још много времена и са мојом хитрошћу могао сам се још на време вратити.
Изашао сам у зимску ноћ, шарену од небеске илуминације. Била је то једна од оних светлих ноћи, у којима је звездани свод тако простран и разгранат, као да се распао и поделио на лавиринт посебних небеса, довољних да снабдеју цео месец зимских ноћи и својим сребрним и шареним звонима покрију све њихове ноћне појаве, доживљаје, авантуре и карневале.
Неопростива је лакомисленост по таквој ноћи слати младог дечака у важној и хитној мисији, јер се у њеном полусветлу умножавају, преплићу и једна са другом измењују улице. Отварају се у дубини града, да тако кажем, двоструке улице, улице двојници; улице лажне и варљиве. Опчарана и заведена машта ствара варљиве планове града, тобож одавно знане и познате, у којима те улице имају своје место и име, а ноћ у својој неисцрпној плодности нема ништа боље да ради него да пружа све новије и новије нестварне конфигурације. Та кушања зимске ноћи почињу обично невино од жеље да се скрати пут, да се крене необичним или бржим прелазом. Јављају се привлачне комбинације да се вијугави пут пресече неком непознатом попречном улицом. Али овога пута је било почело друкчије.
Прешавши неколико корака, приметио сам да сам без капута. Хтео сам да се вратим, али ми се после једног тренутка то учинило као непотребан губитак времена, јер ноћ уопште није била хладна, напротив – прошарана жилама чудне топлоте, дахом неког лажног пролећа. Снег се био згрчио у беле јагањце, у невино и слатко руно, које је мирисало на љубичице. На такве исте јагањце било се распустило и небо, међу којима се месец делио на два и три дела, показујући у том умножавању све фазе и положаје.
Небо је тога дана огољавало своју конструкцију као у многим анатомским препаратима, показујући спирале и слојеве светла, пресеке бледозелених стена ноћи, плазму пространства, ткиво ноћних маштања.
У такву ноћ није могуће ићи ни Подвалем, нити иједном другом тамном улицом, које су наличје, у неку руку поставе четири линије трга, и не сетити се да у то касно време бивају понекад још отворене неке од ових необичних и толико привлачних продавница, на које се заборавља у обичне дане. Зовем их циметастим продавницама због резбарија тамне боје којима су постављене.
Те праве племените трговине, отворене до позне ноћи, увек су биле предмет мојих врелих маштања.
Њихове слабо осветљене, тамне и свечане унутрашњости мирисале су дубоким мирисом боја, лакова, аромом далеких земаља и ретких материјала. Могао си тамо наћи бенгалске ватре, чаробне кутије, марке давно пропалих земаља, кинеске сличице за пресликавање, индиго, калофонијум из Малабара, јаја егзотичних инсеката, папагаја, тукана, живе саламандре и аждаје, корен Мандрагоре, нирнбершке механизме, хомункулусе у саксијама, микроскопе и догледе, а пре свега ретке и необичне књиге, старе фолијанте пуне чудних цртежа и запрепашћујућих прича.
Памтим те старе трговце пуне достојанства, који су служили клијента спуштених очију, у дискретном ћутању, и били пуни мудрости и разумевања за њихове најтајније жеље. Али, пре свега, тамо је била једна књижара у којој сам једном разгледао ретке и забрањене књиге, публикације тајних клубова, које су скидале вео са мучних и опојних тајни.
Тако ретко ми се пружала прилика да обилазим те трговине – а сем тога, са малом, али довољном сумом новца у џепу. Није се могла пропустити та прилика и поред важности мисије поверене нашој бризи.
По мом рачуну требало је кренути бочном улицом, проћи две или три попречне, да би се стигло у улицу ноћних радњи. То ме је удаљавало од циља, али се закашњење могло надокнадити, враћајући се путем преко Солних Жупа.
Жеља да посетим циметасте продавнице дала ми је крила, скренуо сам у познату ми улицу и више сам летео него ишао, пазећи да не погрешим пут. Тако сам већ био прешао трећу или четврту попречну улицу, а жељена улица се никако није појављивала. Поврх свега, чак ни конфигурација улица није одговарала очекиваној слици. Од радњи ни трага. Ишао сам улицом у којој куће нигде нису имале улазну капију него само добро затворене прозоре, слепе од месечевог сјаја. С друге стране тих кућа мора да се пружа права улица, из које се може ући у те куће – мислио сам у себи. Узнемирено сам убрзавао корак, мирећи се у себи с тим да нећу моћи посетити радње. Само да што пре одавде изађем у познате делове града. Приближавао сам се крају улице, пун неспокојства, где ће ме извести. Изишао сам на широк, врло дуг и прав друм са ретким кућама. Одмах ме је запахнуо дах широког пространства, крај друма или у дубини вртова стајале су шаролике виле, украшене богаташке зграде. У размацима између њих видели су се паркови и зидови вртова. Слика је издалека подсећала на Лишњанску улицу у њеним доњим и ретко посећиваним деловима. Месечева светлост, растурена у хиљаде јагањаца, у сребрним љускама по небу, била је бледа и светла као по дану – само су се паркови и вртови црнели у том сребрном пределу.
Загледавши пажљиво у једну зграду, уверио сам се да имам пред собом стражњу и никада виђену страну гимназијске зграде. Управо сам прилазио капији, која је на моје чуђење била отворена, трем је био осветљен. Ушао сам и нашао се на црвеном ћилиму ходника. Надао сам се да ћу се непримећен прокрасти кроз зграду и изаћи на предњу капију, у великој мери скраћујући себи пут.
Сетио сам се да тако касно мора да се у соби Арендта одржава неко од необавезних предавања која он држи касно у ноћ, а на која смо се скупљали зими, изгарајући од племенитог одушевљења за вежбање цртања којим нас је надахнуо тај сјајни наставник.
Мала гомилица вредних скоро је нестајала у великој тамној сали на чијим су зидовима расле и ломиле се сенке наших глава, које су бацале две мале свеће што су гореле у грлићима боца.
Истину говорећи, нисмо много цртали за време тих часова, а ни професор није постављао сувише строге захтеве. Неки су доносили од куће јастуке и легали по клупама да мало продремају. Само су највреднији цртали крај саме свеће, у златном кругу њеног сјаја.
Обично смо дуго чекали на професоров долазак, досађујући се сањивим разговорима. Најзад су се отварала врата његове собе и он је улазио – мали, с лепом брадом, пун езотеричних осмеха, дискретних прећуткивања и мириса тајанствености. Брзо је затварао за собом врата кабинета, кроз која се у тренутку отварања иза њега тискала гомила гипсаних сенки, класичних фрагмената, болних Ниобида, Данаида и Танталида, цео тужни и јалови Олимп, који је већ годинама венуо у том гипсаном музеју. Сумрак те собе је био мутан и по дану и сањиво се преливао од гипсаних маштања, празних погледа, бледих овала и замишљености које су одлазиле у ништавило. Често смо волели да прислушкујемо под вратима – тишину, пуну уздаха и шапата тога крша што се крунио у паучини, тога сумрака богова што се распадао у досади и монотонији.
Професор се свечано шећкао, пун достојанствености, дуж празних клупа, у којима смо ми разбацани у малим групама цртали нешто у сивом одсјају зимске ноћи. Било је тихо и сањиво. Понегде су се моје колеге намештале за спавање. Свеће су се лагано гасиле у боцама. Професор се задубљивао у дубоку витрину, пуну старих фолијаната, старомодних илустрација, гравира и књига. Са тајанственим гестовима нам је показивао старе литографије вечерњих пејзажа, ноћне густише, алеје зимских паркова, које су се црнеле на белим путевима месечине.
У сањивим разговорима нам је неприметно пролазило време јурећи неравномерно, као да је правило некакве чворове у пролажењу сати, гутајући понекад празне интервале трајања. Неприметно, без преласка, налазили смо нашу гомилу већ на повратном путу на стази шпалира белој од снега, оивиченој црним, сувим густишом жбуња. Ишли смо дуж те маљаве ивице мрака, чешући се о медвеђа крзна жбуња, које је пуцкетало под нашим ногама, кроз светлу зимску ноћ без месеца, у млечни, лажни дан, касно после поноћи. Разбацана белина тога светла, која се цедила из снега, из бледог ваздуха, из млечних пространстава, била је као сива хартија гравире, на којој су се дубоким црнилом укрштале цртице и цртежи густог жбуња. Ноћ је сада касно после поноћи понављала те серије ноктурна ноћних гравира професора Арендта, настављала његову фантазију.
У том црном честару парка, у маљавом руну жбуња, у маси ломљивих гранчица понегде су се налазила удубљења, гнезда најдубљег меког мрака, пуна нереда, тајних гестова, неповезаног разговора знацима. У тим гнездима је било пријатно и топло. Седали смо тамо на млак, мек снег у нашим длакавим капутима, једући лешнике којих је била пуна та лескова честа те пролећне зиме. Кроз жбуње су се ћутке провлачиле куне, ласице и ихневмони, крзнасте зверчице на ниским ногама које стално њушкају и чије крзно смрди. Сумњали смо да је међу њима било и примерака школског природњачког кабинета, који су, иако без утробе и олињали, ове беле ноћи осећали у својој празној утроби глас старог инстинкта, глас парења, и враћали се у матичњак у кратки, варљиви живот.
Али фосфоресценција пролећног снега је постајала све мутнија и гасила се, долазила је црна и густа тама пред освитом. Неки од нас би заспали у топлом снегу, други су у жбуњу пипањем покушавали да нађу врата својих кућа, пипајући су улазили у тамне унутрашњости, у сан родитеља и браће, у даљи ток хркања, које су сустизали на својим закаснелим путевима.
Те ноћне сеансе су биле за мене пуне тајанствене чари, ни сада нисам могао да пропустим прилику да за тренутак не завирим у салу за цртање, доносећи одлуку да нећу дозволити да се тамо задржим дуже од једног тренутка. Али пењући се споредним кедровим степеницама, пуним звучног одјека, схватио сам да се налазим у туђем, никада виђеном делу зграде.
Ни најлакши шушањ није ту прекидао свечану тишину. Ходници су у том крилу били пространији, застрти плишаним ћилимом и пуни елеганције. Прошавши кроз једно такво крило, нашао сам се у још већем ходнику, украшеном раскоши дворца. Један његов зид је широким стакленим аркадама водио у унутрашњост стана. Одмах пред очима почињала је дуга анфилада соба, које су се пружале у дубину и биле намештене са заслепљујућом раскоши. Кроз шпалир свилених тапета, позлаћених огледала, скупоценог намештаја и кристалних паукова поглед је летео у меку срж тих раскошних унутрашњости, пуних шареног ковитлања и треперавих арабесака, испреплетаних гирланда и запупелих цветова. Дубока тишина тих празних салона била је пуна тајних погледа, које су огледала предавала једно другом, и панике арабесака, које су високо у фризовима јуриле дуж зидова и губиле се у гипсаним украсима белих таваница.
Са дивљењем и поштовањем стајао сам пред том раскоши, почињао сам веровати да ме је моја ноћна ескапада неочекивано довела у директорово крило, пред његов приватан стан. Стајао сам прикован радозналошћу, узнемирена срца, спреман да побегнем на најмањи шушањ. Како бих могао, ухваћен, оправдати то моје ноћно шпијунирање, моје дрско њушкање? У једној од дубоких сомотских фотеља могла је, тиха и непримећена, седети директорова ћерчица и изненада подићи поглед са књиге на мене – црне, сибилске, спокојне очи, чији поглед нико од нас није умео да издржи. Али повући се са пола пута, не извршивши предузети план, сматрао бих за кукавичлук. Уосталом, унаоколо у одајама пуним раскоши, осветљеним пригушеним светлом неодређеног времена, владала је дубока тишина. Кроз аркаде ходника видео сам на другом крају великог салона велика, стаклена врата која су водила на терасу. Унаоколо је било тако тихо да сам постао храбрији. Није ми изгледало да би било везано са сувише великим ризиком сићи неколико степеница што су водиле до нивоа сале, у неколико скокова претрчати преко великог скупоценог ћилима и наћи се на тераси са које сам се без муке могао спустити у добро ми познату улицу.
Учинио сам тако. Ступивши на паркет салона под велике палме, које су се из ваза уздизале чак до арабесака таванице, приметио сам да се заправо већ налазим на неутралном терену, јер салон уопште није имао предњег зида. Била је то нека врста велике ложе која је са неколико степеница била повезана са градским тргом. То је био као неки рукавац трга и неке ствари су већ стајале на плочнику. Стрчао сам са неколико камених степеница и поново сам се нашао на улици.
Констелације су већ биле окомито над главом, све звезде су прешле на другу страну, али месец, утонуо у перине облачака које је осветљавао својом невидљивошћу, изгледао је као да над собом још има бескрајан пут и, утонуо у своје компликоване небеске послове, није мислио на зору.
На улици се црнело неколико фијакера истрошених од вожње и клопаравих као богаљи, дремљиви морски ракови или бубашвабе. Кочијаш се наже са високог седишта. Имао је ситно, црвено и добродушно лице. "Хоћемо ли, господичићу?" запитао је. Кола задрхташе свим зглобовима у прегибима свога многочланог тела и кренуше на лаким обручима.
Али ко се такве ноћи поверава ћудима неурачунљивог фијакеристе? Кроз клопарање паока, лупу коша и кров нисам могао да се споразумем са њим о циљу свога пута. На све је немарно и попустљиво одмахивао главом и певушио за себе возећи околним путем у град.
Пред једном крчмом стајала је група фијакериста пријатељски му машући рукама. Одговорио им је нешто радосно, после чега ми је, не задржавајући кола, бацио кајасе на колена, сишао са свог седишта и прикључио се гомили колега. Коњ, стари мудри фијакерски коњ се летимично осврнуо и одјурио даље равномерним фијакерским касом. Заправо, тај коњ је будио поверење – изгледао је паметнији од кочијаша. Али ја нисам умео да кочијашим – требало је предати се његовој вољи. Ушли смо у једну улицу предграђа која је са обе стране имала вртове. Ти вртови су лагано прелазили, што смо даље ишли, у паркове са великим дрвећем а ови у шуме.
Никада нећу заборавити ту сјајну вожњу по најсветлијој зимској ноћи. Шарена небеска мапа се претварала у бескрајну, огромну полулопту, на којој су се дизала фантастична копна, океани и мора ишарана линијама звезданих вирова и токова, сјајним линијама небеске географије. Ваздух је постао лак за дисање као сребрна газа. Мирисале су љубичице. Испод снега, вуненог као бели астраган, помаљали су се дрхтави љутићи, са искром месечевог светла у финој чашици. Цела шума је изгледала као да је осветљена хиљадама светала, звездама, које је обилно ронио децембарски фирмамент. Ваздух је дисао неким тајним пролећем, неисказивом чистоћом снега и љубичица. Изишли смо на брдовит терен. Линије узвишица, длакаве голим шибљикама дрвећа, дизале су се у небо као благи уздаси. На тим срећним падинама угледао сам читаве групе путника, који су по маховини и трави скупљали опале и од снега мокре звезде. Пут је постао стрм, коњ се клизао и с муком вукао кола, која су дрхтала свим прегибима. Био сам срећан. Моје груди су удисале то благо пролеће ваздуха, свежину звезда и снега. Пред коњским прсима се скупљао бедем беле снежне пене, све виши и виши. Коњ се с муком пробијао кроз његову чисту и свежу масу. Најзад је стао. Изашао сам из фијакера. Дисао је тешко, спуштене главе. Притиснуо сам његову главу на своје груди, у његовим великим црним очима су сијале сузе. Тада сам на његовом трбуху угледао округлу црну рану. "Зашто ми ниси рекао?" шапнуо сам са сузама. – "Драги мој, то због тебе", рекао је и постао врло мали, као дрвени коњић. Оставио сам га. Осећао сам се чудновато лак и срећан. Размишљао сам, да ли да чекам на мали локални воз, који је туда силазио, или да се пешке вратим у град. Почео сам силазити стрмом серпентином кроз шуму, у почетку сам ишао лаким, еластичним кораком, а затим добијајући у брзини прешао сам у равномерни срећан трк, који се одмах променио у вожњу на смучкама. Могао сам како сам хтео регулисати брзину, управљати вожњом уз помоћ лаких окретаја тела.
У близини града сам успорио тај тријумфални трк, мењајући га у пристојан шетачки корак. Месец је још увек стајао високо. Преображавања неба, метаморфозе његових многоструких сводова у конфигурације све веће уметничке лепоте нису имали краја. Као сребрни астролабијум небо је те ноћи отварало чаробни механизам унутрашњости и у бескрајним еволуцијама показивало злаћану математику својих точкова и зубаца.
На тргу сам сретао људе који су шетали. Сви опчарани призором те ноћи, имали су лица забачена и сребрна од мађије неба. Брига за новчаник ме је сасвим напустила. Отац, утонуо у своје особењаштво, сигурно је већ био заборавио на губитак, о мајци нисам мислио.
Такве ноћи, једине у години, долазе срећне мисли, надахнућа, пророчански додир прста божијег. Пун идеја и инспирација, хтео сам да пођем кући кад ми пут препречише другови са књигама под пазухом. Сувише рано су пошли у школу, пробуђени светлошћу те ноћи која није хтела да се сврши.
У гомили смо пошли у шетњу стрмом улицом из које је допирао мирис љубичица, несигурни да ли се то још мађија ноћи сребри на снегу, или је већ почињао освит...
Мој отац је у доњој фиоци свог дубоког писаћег стола чувао стари и лепи план нашег града.
Био је то читав том пергаментских листова in folio који су, првобитно спојени комадићима платна, чинили огромну зидну мапу у облику панораме из птичје перспективе.
Обешена на зиду, заузимала је простор скоро целе собе и отварала далеки видик на целу долину Тисмјењице, која се таласаво вијугала као бледозлатна трака, на цело појезерје широко разливених мочвара и рибњака, на наборано подгорје, које се пружало на југ, најпре ретко, затим све многобројнијим ланцима, шаховском таблом округластих брда, све мањих и све блеђих, што су се више удаљавали према златастој и димљивој магли хоризонта. Из те увеле даљине периферије израњао је град и растао према гледаоцу, најпре у још недиференцираним комплексима, у збијеним блоковима и масама домова, испресецаним дубоким јаругама улица, да би се још ближе издвојио у поједине зграде, цртане са оштром изразитошћу призора посматраних кроз доглед. На тим ближим плановима гравер је извукао цео заплетени и разнолики хаос улица и ћорсокака, оштру изразитост опшивница, архитрава, архиволта и пилистара, сјајних у касном и тамном злату тмурног поподнева, које све преломе и нише потапа у дубоку сепију сенке. Комађе и призме те сенке усецали су се као комађе саћа меда у кланце улица, потапали у својој топлој, сочној маси овде целу половину улице, тамо отвор међу кућама, драматизовали су и оркестрирали мрачном романтиком сенки ту разнолику архитектонску полифонију.
На том плану, израђеном у барокном стилу проспеката, околина Крокодилске улице светлела се белом празнином, којом се на географским картама обично означавају крајеви око полова, предели неиспитани и несигурне егзистенције. Само су линије неколико улица биле тамо уцртане црним потезима и снабдевене именима исписаним простим, неукрашеним рукописима, за разлику од племените антикве осталих натписа. Очевидно да се картограф противио да призна да тај рејон припада граду и то изразито тим посебним и презривим поступком.
Да би се схватила та резерва, морамо већ сада обратити пажњу на двосмислени и сумњиви карактер тога рејона, који се толико разликовао од основног тона целога града.
Био је то индустријско-трговачки дистрикт са јасно истакнутим карактером трезвене корисности. Дух времена, механизам економике, нису поштедели ни наш град и пустили су корење на комадићу његове периферије, где се био развио у паразитски рејон.
Док је у старом граду још владала ноћна, скривена трговина, пуна свечане церемонијалности, у том новом делу града одмах су се развиле савремене, трезвене форме комерцијализма. Псеудоамериканизам, накалемљен на старо, истрошено тле града, ижђикљао је овде бујном, али празном и безбојном вегетацијом јевтине, лоше претенциозности. Тамо су се виделе јевтине, лоше зидане зграде са карикатуралним прочељима, облепљене чудовишним украсима од испуцалог гипса. Старе, искривљене приградске кућице брзо су добиле слупане портале који су, тек кад бисмо их мало изближе погледали, бивали демаскирани као бедне имитације велеградских уређаја. Оштећена, мутна и прљава окна, која су у таласавим рефлексима ломила тамне одразе улице, нерендисано дрво портала, сива атмосфера тих јалових унутрашњости, покривених паучином и кучинама прашине на високим полицама и дуж одераних зидова који су се рушили, ударали су ту на дућанима печат дивљег Клондајка. Тако су се ређале једна за другом радионице кројача, конфекције, складишта порцулана, дрогерије, бербернице. Њихова сива, велика окна излога носила су косе или полукружне натписе од позлаћених пластичних слова CONFISERIE, MANUCURE, KING OF ENGLAND.
Староседеоци града држали су се подаље од тога краја, насељеног олошем, простим народом, креатурама без карактера, без густине, правим моралним ништаријама, том јевтином варијантом човека која се рађа у таквим ефемерним срединама. Али у данима пада, у часовима ниског искушења дешавало се да овај или онај становник града полуслучајно залута у тај сумњиви део града. Ни најбољи нису понекад били слободни од искушења добровољне деградације, нивелисања граница и хијерархије, купања у том плитком блату заједнице, лаке интимности, прљавог мешања. Тај део града је био елдорадо таквих моралних дезертера, таквих бегунаца испод заставе личног достојанства. Све је тамо изгледало подозриво и двосмислено, све је позивало тајним знаком, цинички артикулисаним гестом, јасним мигом – на нечисте наде, све је ослобађало од окова ниску природу.
Мало ко је, ако није био унапред упознат, примећивао чудну особеност тог дела града: недостатак боја, као да у том јевтином и у журби израслом граду није било могуће допустити себи луксуз боја. Све је тамо било сиво на једнобојним фотографијама, као у илустрованим проспектима. Та сличност је прелазила границе обичне метафоре, јер понекад, скитајући тим делом града, заиста се имао утисак да се прелистава неки проспект, досадне рубрике комерцијалних огласа, међу које су се угнездиле паразитске, сумњиве анонсе, тугаљиве белешке, сумњиве илустрације; и та скитања су била исто тако јалова и без резултата као и узбуђивања фантазије, гоњене преко страница и стубаца порнографске штампе.
Улазило се неком кројачу да би се поручило одело – одело јевтине елеганције, тако карактеристичне за тај део града. Локал је био велик и пуст, врло висок и безбојан. Огромне многоспратне полице дижу се једна над другом у неодређену висину те хале. Спратови празних полица одводе поглед увис чак до таванице која може бити небо – рђаво, безбојно, одерано небо тог дела града. Међутим, даљи магацини, што се виде кроз отворена врата, све до таванице испуњени су кутијама и картонима, који се уздижу у огромној картотеци, а ова се распада у висини, под замршеним небом тавана у кубатуру празнине, у јалову грађу ништавила. Кроз велике сиве прозоре, често ишпартане као табаци канцеларијске хартије, не улази светлост, јер је унутрашњост радње већ испуњена, као водом, индиферентним сивим светлом, које не баца сенку и не акцептује ништа. Одмах се јавља неки младић, изненађујуће услужан, гибак и неотпоран, да задовољи наше жеље и обаспе нас јевтином и лаком говорљивошћу трговачког помоћника. Али док, причајући, развија огромне бале сукна, мери, гужва и украшава бескрајну траку материјала што протиче кроз његове руке, правећи од његових набора нестварне сакое и панталоне, цела та манипулација изгледа као нешто нестварно, привид, комедија, иронично набачена завеса на прави смисао ствари.
Трговачке помоћнице, витке и црне, свака са неком маном лепоте (карактеристичном за тај рејон шкартиране робе) улазе и излазе, стају у вратима радње, испитујући очима да ли она позната ствар (поверена искусним рукама помоћника) дозрева до одговарајуће тачке. Помоћник се умиљава и пренемаже и понекад чини утисак травестита. Добијате жељу да га ухватите под једва оцртану браду или уштинете за бледи напудерисан образ, кад са значајним полупогледом скреће пажњу на заштитни знак робе, знак са провидном симболиком.
Ствар избора одела лагано силази на даљи план. Тај до ефеминације мек и покварен младић, пун разумевања за најинтимније гестове клијента, показује сада пред његовим очима необичне заштитне знакове, целу библиотеку заштитних знакова, колекционарски кабинет рафинираног скупљача. Тада се испостављало да је конфекцијска радња била само фасада иза које се крила антикварница, збирка веома двосмислених издања и приватних књига. Услужни помоћник отвара даља складишта, испуњена до таванице књигама, цртежима, фотографијама. Те вињете, ти цртежи на стотине пута прелазе наша најсмелија маштања. Таквих кулминација покварености, таквих досетљивости разврата никада нисмо ни наслућивали.
Продавачице у радњи се све чешће врзмају између књига, сиве и папирнате, али пуне пигмента на поквареним лицима, тамног пигмента црнки сјајне и масне црнине, која притајена у очима, изненада истрчава из њих у цик-цак линији сјајног бубашвабиног трка. Али и у спаљеном руменилу, у пикантним пикњицама младежа, у стидљивим знацима тамних маља провиривала је раса спечене, црне крви. Та боја исувише интензивне снаге, та густа и мирисна мока изгледала је као да прља књиге, које су оне узимале у маслинасте руке, изгледало је као да их њихови додири фарбају и остављају у ваздуху тамну кишу пега, траг дувана, као пухара са узбуђујућим, животињским мирисом. За то време је општа раскалашност све више одбацивала све кочнице спољашње форме. Помоћник је, исцрпавши своју наметљиву активност, лагано прелазио на женску пасивност. Сада лежи на једном од многобројних отомана, понамештаних између рејона књига, у свиленој пиџами, која открива женски деколте. Девојке показују једна пред другом фигуре и позиције цртежа са насловних страна, друге већ почиње обузимати сан на провизорним креветима. Притисак на клијента попушта. Пуштају га из круга наметљивог интересовања, остављају га самом себи. Помоћнице, заузете разговором, не обраћају више пажњу на њега. Окренуте леђима или постранце према њему, застају у арогантном контрапосту, ступају с ноге на ногу, играјући кокетно са обућом, изводе одозго надоле по витком телу змијску игру удова, нападајући њом иза своје немарне неодговорности узбуђеног посматрача, кога су игнорисале. Тако су се повлачиле, прорачунато улазиле све дубље, остављајући слободан простор за активност госта. Искористимо тај тренутак непажње да избегнемо непредвиђене последице те невине посете и да изађемо на улицу.
Нико нас не задржава. Кроз ходнике књига између дугих полица часописа и штампаних списа излазимо из радње и ево налазимо се на оном месту Крокодилске улице где се са њене уздигнуте тачке види скоро цела дужина тог широког пута све до далеких, незавршених зграда железничке станице. То је сиви дан, као увек у тој околини, и цео декор на тренутке изгледа као фотографија из илустрованих новина, тако су сиве, вулгарне куће, људи и фијакери. Та стварност је танка као хартија и свим пукотинама одаје своју имитативност. На тренутак се има утисак да се само на малом комадићу пред нама све примерно слаже у ту истакнуту слику велеградског булевара, док се по странама распушта и ослобађа та импровизована маскарада и, неспособна да издржи у својој улози, распада се са нама у гипс и кучине, у складиште старежи неког огромног пустог позоришта. Напетост позе, неприродна озбиљност маски, ироничан патос подрхтава на тој кожици. Али далеко смо од жеље да демаскирамо призор. Упркос бољем знању осећамо се увучени у јевтину драж рејона. Уосталом, слици града не недостаје ни извесних особина аутопародије. Низови малих, партерних приградских кућица смењују се са многостраним зградама које су, саграђене као од картона, конгломерати фирми, слепих канцеларијских прозора, стакластосивих излога, реклама и бројева. У подножју кућа тече река народа. Улица је широка као велеградски булевар, али је коловоз, као сеоски тргови, начињен од набијене глине, пун рупчага, каљуга и траве. Улични саобраћај овог рејона служи за поређење у овом граду, становници говоре о њему са поносом и значајним сјајем у оку. Та сива гомила без икакве индивидуалности је сувише обузета својом улогом и пуна вредноће у показивању велеградског изгледа. Међутим, и поред заузетости и пословности, има се утисак смушеног, монотоног, бесциљног лутања, неког сањивог кола марионета. Атмосфера чудне ситничавости прожима целу ту сценерију. Гомила тече монотоно и, чудна ствар, као да је нејасно видите, прилике протичу у замршеној благој гужви, не достижући до потпуне јасности. Само понекад из тог жагора многих гласова уловите неки тамни, живи поглед, неки црни полуцилиндер дубоко набијен на главу, неку половину лица расцепљену осмехом, са устима која су управо нешто рекла, неку ногу испружену у кораку и тако укочену заувек.
Особености овог дела града су фијакери без кочијаша, који сами јуре по улицама. Не да ту нема фијакериста, него смешани са гомилом и заузети хиљадама послова, не воде бригу о својим фијакерима. У том рејону маске и празног геста не придаје се сувише велика важност тачном циљу вожње и путнице се поверавају фијакерима са лакомисленошћу којом се све овде одликује. Често се могу видети на опасним окукама, јако нагнути из сломљеног коша, како са уздама у рукама са напором изводе тешки маневар обилажења.
У том делу града постоје, такође, и трамваји. Амбиција градских већника слави ту највећи тријумф. Али жалосно је видети та кола, начињена од papier mâché-а, са зидовима искривљеним од дугогодишње употребе. Често им потпуно недостаје предњи зид тако да се у пролазу могу видети путници како укочено седе и држе се са великим достојанством. Те трамваје гурају градски носачи. Али најчуднија ствар је железнички саобраћај на Крокодилској улици.
Понекад, у неодређено време дана, негде пред крај недеље, може се приметити гомила људи која на окуци чека на воз. Човек никад није сигуран да ли ће доћи и где ће стати, и често се догађа да људи стају на два разна места, не могући да ускладе своје погледе о станици. Дуго чекају и стоје у црној ћутљивој гомили дуж једва видљивих трачница колосека, с лицима у профилу, као низ бледих маски од хартије, исечених у фантастичну линију загледаности. Најзад воз изненада стиже, већ је ушао из бочне уличице, одакле је очекиван, низак као змија, минијатуран, са малом дахтавом, снажном локомотивом. Ушао је у тај црни шпалир и улица постаје тамна од тог низа вагона што сеју угљену прашину. Тамно стењање локомотиве и дах чудне озбиљности, пуне туге, пригушивана журба и нервоза за тренутак претварају улицу у халу железничке станице у зимском сумраку који се брзо спушта.
Несрећа нашег града је ажиотажа и препродаја железничких карата.
У последњем тренутку, кад воз већ стоји на станици, у нервозној журби воде се преговори са поткупљивим железничким службеницима. Пре но што се ти преговори заврше, воз полази праћен разочараном гомилом која се лагано креће. Ова га испраћа далеко да би се најзад растурила.
Улица је за тренутак загушена том импровизованом станицом, пуном сумрака и даха далеких путева – поново постаје светла, шири се и кроз своје корито поново пропушта безбрижну монотону гомилу шетача, која путује усред жагора дуж излога продавница, дуж тих прљавих, сивих квадрата, пуних јевтине робе, великих воштаних манекена и фризерских лутака.
Изазивачки обучене, у дугим чипканим хаљинама пролазе проститутке. Уосталом, то су можда жене фризера или кафанских капелмајстора. Иду грабљивим, лаким кораком и у рђавим, поквареним лицима имају малу ману која их прецртава: гледају искоса црним, косим погледом или имају поцепана уста, или им недостаје вршак носа.
Становници града су поносни на тај задах покварености, којим одише Крокодилска улица. Немамо потребе да ишта себи ускраћујемо – мисле поносно – можемо себи да дозволимо и прави велеградски разврат. Они тврде да је свака жена у овом делу града кокота. И заиста довољно је обратити пажњу на неку – и одмах се сусреће тај лепљиви поглед, који нас леди дивном сигурношћу. Чак и ученице носе ту на неки карактеристичан начин своје машнице, на особени начин газе витким ногама и имају ту нечисту ману у погледу, у којој лежи преформирана будућа поквареност.
Па ипак – ипак треба ли да откријемо последњу тајну тог дела града, брижљиво прикривену тајну Крокодилске улице?
Неколико пута у току нашег извештаја стављали смо извесне знакове, опомене, на фини начин давали смо израза нашим оградама. Пажљиви читалац неће бити неприпремљен на овај последњи обрт ствари. Говорили смо о подражавајућем, нестварном карактеру тог дела града, али те речи имају и сувише крајње и одлучно значење, да би означиле половичан и неодређен карактер његове стварности.
Наш језик не поседује изразе, који би на неки начин дозирали степен реалности, дефинисали њену гипкост. Рецимо без ограда: фаталност тог дела града је што се у њему ништа не извршава, ништа не достиже свој дефинитивни облик, сви започети покрети застају у ваздуху, сви гестови се исцрпљују пре времена и не могу да пређу извесну мртву тачку. Могли смо већ приметити велику бујност и расипништво – у намерама, у пројектима, у антиципацијама, којим се одликује тај део града. Цео он није ништа друго до ферментација жеља, прерано ижђикала и зато немоћна и празна. У атмосфери претеране лакоће овде клија свака и најситнија жељица, пролазна напетост се диже и расте у празну, надувену израслину, шиба сива и лака вегетација меког корова, безбојних, длакавих булки, саздана од немерљивог ткива привиђења и хашиша. Над целим делом града диже се лењи и раскалашни флуид греха и куће, радње, људи понекад изгледају као дрхтавица на његовом грозничавом телу, најежена кожа на њеним фебрилним маштањима. Нигде као овде се не осећамо толико угрожени могућностима, потресени блискошћу испуњења, побледели и немоћни од дивне преплашености остварења. Али на томе се и завршава.
Прекорачивши извесну тачку напетости плима се задржава и повлачи, атмосфера се гаси и прецветава, могућности вену и распадају се у ништа, побеснеле сиве булке ексцитације расипају се у пепео.
Вечито ћемо жалити што смо онда за тренутак изашли из конфекцијске радње подозривог владања. Више никада се нећемо вратити у њу. Лутаћемо од фирме до фирме и грешити стотинама пута. Обићи ћемо десетине радњи, наићи ћемо на сасвим сличне, путоваћемо кроз шпалире књига, превртати часописе и књиге, дуго и замршено конферисати са помоћницима са претерано много пигмента и покварене лепоте, који неће бити у стању да схвате наше жеље.
Заплитаћемо се у неспоразуме, док се сва наша грозничавост и узбуђење не изгубе у непотребном напору, у напразно изгубљеној јурњави.
Наше наде су биле неспоразум, двосмислени изглед локала и послуге – маска, конфекција је била права конфекција, а трговачки помоћник није имао никаквих скривених намера. Женски свет Крокодилске улице одликује се сасвим осредњом поквареношћу, пригушеном дебелим слојевима моралних предрасуда и баналне осредњости. Том граду јевтиног људског материјала такође недостаје бујни инстинкт, недостају необичне и мрачне страсти.
Крокодилска улица је била концесија нашег града на рачун савремености велеградске покварености. Очевидно, нисмо били кадри низашта друго до за папирно подражавање, за фотомонтажу састављену од исечака старих, прошлогодишњих новина.
Било је то за време сивих дана који су дошли после сјајног шаренила генијалне епохе мога оца. Биле су то дуге недеље депресије, тешке недеље без наде и празника, под затвореним небом и осиромашеним пејзажом. Оца тад већ није било. Горње собе су биле поспремљене и изнајмљене једној телефонисткињи. Од целокупног птичјег домаћинства остао нам је један једини примерак, испуњени кондор, који је стајао на полици у салону. У хладном полумраку спуштених завеса стајао је тамо, као за живота, на једној нози, у пози будистичког мудраца, а његово горко, сасушено, аскетско лице било је скамењено у израз крајње равнодушности и абнегације. Очи су му испале, а кроз исплакане, сузне очне дупље просипала се пиљевина. Само су рожнате египатске израслине на снажном голом кљуну, и на голој шији, израслине и жлезде бледоплаве боје давале тој старачкој глави нешто достојанствено, хијератично.
Његову перјану ризу су већ на многим местима изгризли мољци. Губио је меко, сиво перје, које је Адела једном недељно чистила заједно са безименом прашином собе. На олињалим местима се видело грубо платно за џакове, из кога су вириле кучине. Потајно ми је било жао што је мајка са таквом лакоћом прешла на дневни ред после губитка оца. Никада га није волела – мислио сам – а пошто отац није укорењен у срцу ни једне жене, није зато могао урасти ни у какву реалност па је вечито лебдео на периферији живота, у полуреалним регионима, на ивицама стварности. Није био заслужио чак ни поштену грађанску смрт – мислио сам – све је код њега морало бити чудно и сумњиво. Одлучио сам да у погодном тренутку изненадим мајку отвореним разговором. Тога дана (био је то тешки зимски дан и од јутра је већ сипило меко паперје сумрака) мајка је имала мигрену и лежала сама на софи у салону.
У тој ретко посећиваној, свечаној соби од времена очевог нестанка владао је узорни поредак, који је Адела одржавала воском и четком. Намештај је био покривен навлакама; све ствари су биле подређене гвозденој дисциплини коју је Адела увела у тој соби. Само се букет пауновог перја, које је стајало у вази на комоди, није могао држати у стези. То је био елемент својевољан, опасан, неухватљиве револуционарности, као бучни разред гимназијалки, пред очима пун побожности, а иза леђа развратне самовоље. Те очи су по цео дан сврдлале и бушиле рупе у зидовима, намигивале, гурале се, трепћући, с прстом на устима, једне преко других, пуне кикота и враголија. Испуњавале су собу цвркутом и шапатом, расипале се као лептири око лампе, ударале шареном гомилом у мутна, старачка огледала одвикла од кретања и веселости, завиривале кроз кључаонице. Чак и у присутности мајке, која је са завезаном главом лежала на софи, нису могле да се уздрже, намигивале су, давале међусобно знакове, говориле немим, шареним алфабетом, пуним тајних значења. Љутио ме је тај дрски споразум, та треперава завера иза мојих леђа. С коленима притиснутим уз мајчину софу, испитујући са два прста као расејан, фини материјал њене домаће хаљине, рекао сам као узгред: „Хтео сам већ одавно да те запитам: је ли истина да је то он?” Иако чак ни погледом нисам показао на кондора, мајка је одмах погодила. Веома се збунила и спустила очи. Намерно сам пустио да прође један тренутак, да бих мало уживао у њеној збуњености, после чега сам сасвим мирно, савлађујући гнев који је растао, упитао: „Какав смисао онда имају све те сплетке и лажи, које сејеш унаоколо о оцу?”
Али њене црте, које су се у првом тренутку биле распале у паници, почеле су поново да се сређују. „Какве лажи?” упитала је жмиркајући очима, које су биле празне, наливене плаветнилом, без беоњача. „Знам их од Аделе”, рекао сам, „али ми је познато да потичу од тебе; хоћу да знам истину.”
Њена уста су лако подрхтавала, зенице, избегавајући мој поглед, побегоше у кут ока. „Нисам лагала”, рекла је, а уста јој набубрише и истовремено постадоше мала. Осетио сам да кокетира са мном као жена са мушкарцем. „Оно са бубашвабама је истина – и сам се сећаш...” Збунио сам се. Доиста, сећао сам се те инвазије бубашваба, те поплаве црних ројева, која је испуњавала ноћну таму паучјом јурњавом. Све пукотине су биле пуне бркова који су се мрдали, из сваке пукотине је нагло могла излетети бубашваба, из сваке пукотине на поду могла је да севне та црна муња по поду. Ах, ти очеви крици од страха, скакање са столице на столицу са кратким копљем у рукама. Не узимајући ни јело ни пиће, са печатима грознице на лицу, с грчем гађења око уста, мој отац је био потпуно подивљао. Јасно је било да ту напетост ниједан организам не може дуго издржати. Страшно гађење је изменило његово лице у укочену трагичну маску, у којој су само зенице, сакривене под доњим капком, вребале лежећи, напете као тетиве, у вечном подозрењу. С дивљом виком нагло би скакао са седишта, као без очију јурио у угао собе и већ дизао копље, на коме је натакнута огромна бубашваба очајнички пребирала гужвом својих ногу. Тада би Адела дошла у помоћ оцу бледом од ужаса и одузимала му копље заједно са набоденим трофејом, да би га утопила у чабрици. Већ тада не бих међутим знао рећи да ли су ми те призоре усадила Аделина причања, или сам сам био њихов сведок. Мој отац тада већ није имао оне отпорне снаге, која здраве људе брани од опчињености гађења. Уместо да се одвоји од страшне атрактивне снаге те потчињености, мој отац, предат на милост и немилост лудилу, све више се уплитао у њу. Жалосне последице нису дозволиле да се дуго чека на њих. Убрзо су се појавили први знаци подозривости, који су нас испунили страхом и тугом. Очево држање се променило. Његово лудило, еуфорија његовог узбуђења се угасила. У покретима и мимици почели су се откривати знаци нечисте савести. Почео је да нас избегава. По цео дан се скривао по угловима, у орманима, под перином. Често сам га виђао како замишљено посматра сопствене руке, испитује конзистенцију коже, ноктију, на којима су почеле да се појављују црне пеге, као љуске бубашваба.
Дању се још опирао остацима снаге, борио се, али је ноћу опчињеност ударала на њега снажним јуришима. Касно ноћу сам га виђао у светлости свеће која је стајала на поду. Мој отац је лежао на земљи наг, ишаран црним мрљама тотема, исцртан линијама ребара, фантастичним цртежом анатомије која се скроз видела, лежао је четвороношке, обузет опчињеношћу аверзије, која га је увлачила у дубину својих компликованих путева. Мој отац се кретао многочланим, компликованим кретњама чудног ритуала, у коме сам са ужасом препознао подражавање бубашвабјег церемонијала.
Од тог времена смо се одрекли оца. Сличност са бубашвабама је сваки дан била све већа – мој отац се претварао у бубашвабу.
Почели смо да се навикавамо на то. Виђали смо га све ређе, по целе недеље је нестајао негде на својим бубашвапским путевима – престали смо да га разликујемо, сасвим се изједначио са тим црним необичним племеном. Ко је могао рећи да ли још живи негде у некој пукотини пода, да ли је ноћу трчао кроз собе, умешан у бубашвапске послове, или је можда био међу оним мртвим инсектима, које је Адела свако јутро налазила изврнуте трбухом нагоре и најежене ногама и са гађењем скупљала на ђубровник и избацивала?
– Па ипак – рекао сам збуњен – сигуран сам да је тај кондор он. – Мајка ме погледа испод трепавица: „Немој да се мучиш, драги – већ сам ти говорила да отац путује по земљи као аквизитер – па знаш да понекад долази ноћу кући, да би пре сванућа отпутовао даље.”
Те дуге и празне зиме тама је у нашем граду родила огромним, стоструким родом. Очевидно и сувише дуго није чишћено на таванима и у оставама старежи, гомилани су лонци на лонцима и тегле на теглама, дозвољавано је да без краја расту празне батерије боца.
Тамо, у тим спољним, многогредним шумама таваница и кровова мрак је почео да се изрођава и дивље превире. Тамо су почели ти црни сајмови лонаца, та брбљива и празна зборисања, та муцава звецкања боца, клокотања балона и тегли, док једне ноћи фаланге лонаца и боца нису нарасле под пространствима покривеним шиндром и потекле на град као велики збијени народ.
Тавани, избачени из тавана, ширили су се један из другог и избијали у црним шпалирима, а преко њихових пространих одјека претрчавале су кавалкаде греда и балвана, лансаде дрвених јараца, који су се спуштали на јелова колена да би изашавши на слободу напунили ноћна пространства галопом слемена и лармом рогова и пошава.
Тада су се излиле те црне реке, путовања буради и врчева, и текле кроз ноћ. Њихове црне, светлуцаве, хучне гомиле опседале су град. По ноћима је врвео тај таман жагор посуђа и наваљивао као армије разбрбљаних риба, незадржива најезда лармаџија музлица и бунцавих чабрица.
Тутњећи данима, уздизала су се ведра, бачве и врчеви, њихале су се глинене каце грнчара, стари шешири и цилиндри дендија су се пентрали једни на друге, издижући се у небо стубовима који су се распадали.
И сви су незграпно лупали коцима дрвених језика, невешто млели у дрвеним уснама муцање псовки и увреда, хулећи блатом преко целе ноћи, док нису дохулили и допсовали своје.
Примамљени звеком посуђа, које је сплеткарило од ивице до ивице, најзад су ишли каравани, стигли моћни табори ветра и стали изнад ноћи. Огромни логор, црни покретни амфитеатар, почео је да силази у моћним круговима ка граду. И мрак је експлодирао огромном узвитланом буром која је беснела три дана и три ноћи...
* * *
– Данас нећеш ићи у школу – рекла је ујутру мајка – страшан је ветар напољу. – У соби је лебдео фини вео дима који је мирисао на смолу. Пећ је завијала и фијукала, као да је у њој био затворен цео чопор паса или демона. Велика накарада, насликана на њеном великом трбуху, кривила се обојеном гримасом и показивала своје фантастично надувене образе.
Потрчао сам бос према прозору. Небо је уздуж и попреко било издувано ветровима. Сребрнасто бело и широко, било је исцртано линијама сила, затегнутим толико да је изгледало да ће пући, страшним браздама, као охлађене жиле цинка и олова. Подељено на енергетична поља и дршћући од напона, било је пуно прикривене динамике. У њему су се оцртавали дијаграми буре, која је, сама невидљива и неухватљива, пунила пејзаж снагом.
Није се видела. Познавали су је по кућама, по крововима, на које је налетала као фурија. Један за другим тавани су изгледали као да расту и експлодирају лудилом, кад би у њих улазила та снага.
Огољавала је тргове, остављала иза себе на улицама белу пустош, читаве делове трга чистила до трунчице. Тек овде-онде савијао се под њом и лепршао, држећи се угла неке куће, усамљени човек. Изгледало је као да се цео простор трга испупчава и сјаји празном ћелом под њеним моћним прелетима.
На небу је ветар издувавао хладне и мртве боје, бакарне, жуте и љубичасте трагове, далеке сводове и аркаде свога лавиринта. Кровови су стајали под тим небесима црни и криви, пуни нестрпљивости и очекивања. Они у које је био ушао ветар, дизали су се у надахнућу, прерастали суседне куће и пророковали под усковитланим небом. Затим су падали и гасили се, не могавши дуже да задрже моћни дах, који је летео даље и испуњавао цео простор хаосом и страхом. И поново су се друге куће дизале са криком, у грчу видовитости и предсказивале.
Огромне букве око цркве стајале су подигнутих руку, као сведоци потресних пророчанстава, и викале, викале.
Даље, над крововима трга, видео сам далеке ватрене зидове, наге највише зидове предграђа. Пењали су се један на други и расли, укочени од страха и запрепашћени. Далеки, хладни, црвени одсјај бојио их је касним бојама.
Тога дана нисмо ручали, јер се ватра у кухињи враћала у клубетима дима у одају. У собама је било хладно и мирисало је на ветар. Око два сата по подне у предграђу је избио пожар и нагло се почео ширити. Мајка и Адела су почеле да пакују постељину, крзна и драгоцености.
Наишла је ноћ. Ветар је добио у снази и жестини, бескрајно је нарастао и обухватао цело пространство. Сада већ више није посећивао куће и кровове, али је изнад зграда подигао вишеспратни, многократни простор, црни лавиринт, који је растао у безбројним спратовима. Из тог лавиринта је пуцао читавим галеријама соба, громом подизао крила и друмове, с хуком ваљао дуге анфиладе, а затим пуштао да се сруше ти имагинарни спратови, сводови и казамати и дизао се још више, уобличавајући сам безоблични крај својим надахнућем.
Соба је лако подрхтавала, слике на зидовима су звечале. Окна су се сјајила дебелим одблеском лампе. Завесе на прозору су висиле надуване и пуне даха те бурне ноћи. Сетили смо се да оца нисмо видели од јутра. Рано ујутро смо претпостављали да мора да је отишао у радњу, где га је изненадила непогода, пресецајући му повратак.
– Цео дан ништа није јео – јадиковала је мајка. Старији помоћник Теодор примио се да крене у ноћ и буру, да би му однео храну. Мој брат се придружио тој експедицији.
Увијени у велика медвеђа крзна, ставили су у џепове пегле и аване, баласт који је имао да спречи да их ветар однесе.
Опрезно смо отворили врата која су водила у ноћ. Тек што су помоћник и мој брат са подигнутим капутима закорачили једном ногом у мрак, ноћ их је прогутала одмах на прагу куће. Ветар је у трен ока спрао траг њиховог изласка. Кроз прозор се чак није видео ни фењер који су били узели са собом.
Прогутавши их, ветар се на тренутак смирио. Адела и мајка су покушавале да поново распале ватру у кухињи. Шибице су се гасиле, кроз враташца су се враћали пепео и чађ. Стајали смо под вратима и ослушкивали. У јадиковкама ветра су се могли чути сви гласови, убеђивања, дозиви и ћаскања. Чинило нам се да чујемо дозивање у помоћ оца залуталог у бури, час опет да брат и Теодор безбрижно ћаскају пред вратима. Утисак је био толико варљив да је Адела отворила врата и заиста угледала Теодора и мог брата, који су с муком израњали из вихора, у који су били утонули до пазуха.
Ушли су задихани у трем затварајући с напором врата за собом. За тренутак су морали да се ослоне о рагастов, тако да је ветар снажно јуришао од капије. Најзад су спустили засун и ветар је појурио даље.
Хаотично су причали о ноћи, о бури. Њихова крзна, натопљена ветром, сада су мирисала на ваздух. Жмиркали су очима на светлу; њихове очи још пуне ноћи цедиле су таму после сваког удара капака. Нису могли да дођу до радње, изгубили су пут и једва су погодили да се врате. Нису могли да препознају град, све улице као да су биле испремештане.
Мајка је сумњала да лажу. У ствари, цела та сцена је одавала утисак као да су тих четврт сата стајали у мраку под прозором, уопште се не удаљавајући. А можда заиста трг и град нису постојали, а ветар и ноћ окруживали су нашу кућу само тамним кулисама, пуним завијања, фијука и јаука. Можда уопште нису постојала та огромна и тужна пространства, која нам је ветар сугерисао, можда уопште није било тих жалосних лавирината, тих друмова са мноштвом прозора и ходника, у које је свирао ветар као у дугачке црне флауте. Све више се у нама учвршћивало убеђење да је цела та бура била ноћна донкихотерија, која је на уском простору кулиса подражавала трагичне бескраје, космичко бескућништво и самоћу ветра.
Сада су се све чешће отварала врата трема и пуштала госта увијеног у кабаницу и шалове. Засопљени сусед или познаник се лагано испетљавао из марама, капута и задиханим гласом избацивао из себе приче, хаотичне искидане речи, које су фантастично повећавале, лажно претеривале бескрај ноћи. Сви смо седели у јасно осветљеној кухињи. Иза кухињског црног огњишта, преко широке надстрешнице димњака неколико степеница је водило до таванских врата.
На тим степеницама је седео старији помоћник Теодор и ослушкивао како таван свира на ветру. Чуо је како се у прекидима ветра мехови таванских ребара набиру и кров малаксава и опушта се као огромна плућа, које је напустио дах, онда би опет удисао ваздух, супротстављао се палисадама слемена, растао као готски свод, ширио се шумом греда, пуним стоструког еха и хучао као кутија огромних басова. Али после смо заборављали на ветар, Адела је туцала цимет у звучном авану. Тетка Перазја нам је дошла у посету. Ситна, живахна и пуна предузимљивости, с чипком црног шала на глави, почела се вртети по кући помажући Адели. Адела је очерупала петла. Тетка Перазја је под димовуком потпалила гужву хартије и широки језици ватре летели су од ње у црну чељуст. Адела је, држећи га за шију, подигла петла изнад ватре да на њему опали остатак перја. Петао изненада залупа крилима у ватри, запева и изгоре. Тада се тетка Перазја поче свађати, псовати и грдити. Тресући се од беса, претила је рукама Адели и мајци. Нисам схватао шта хоће, а она је падала у све већи гнев и претворила се у букет гестикулација и псовки. Изгледало је да ће се у пароксизму гнева разгестикулисати на делове, да ће се распасти, поделити, разбећи на сто паукова, разгранати на поду, у црни, треперав букет полуделе бубашвапске јурњаве. Место тога почела је нагло да се смањује, грчи, и даље разбарушена и распадајући се у псовкама. Изненада се упутила, погрбљена и мала, у угао кухиње, где су лежала дрва за огрев и, псујући и кашљући, почела је грозничаво да пребире звучне цепанице док није нашла две танке, жуте цепке. Зграбила их је рукама немирним од узбуђења, измерила према ногама, после чега се попела на њих, као на штуле, и почела да хода на тим штакама, лупајући по даскама, да трчи тамо и амо дуж косе линије пода, све брже и брже, затим је устрчала на јелову клупу, храмљући на даскама које су гласно одзвањале, а оданде на полицу са тањирима, звучну, дрвену полицу која је окружавала зидове кухиње, истрчала по њој, балансирајући на штакама, да најзад негде у углу, смањујући се све више, поцрни, склупча се као увела, спаљена хартија, сагори у комадић пепела, скруши у прах и ништа.
Сви смо стајали беспомоћни пред том лудачком фуријом беса, која је сама себе мучила и ждерала. Са жаљењем смо посматрали тужни ток тога пароксизма и са извесним олакшањем се вратили нашим пословима кад је тај жалосни процес достигао свој природни крај.
Адела је поново зазвонила аваном туцајући цимет, мајка је наставила прекинути разговор, а помоћник Теодор, ослушкујући таванска пророчанства, правио је смешне гримасе, високо подизао обрве и смејао се за себе.
Сви знају да у низу обичних, нормалних година особењачко време рађа из своје утробе друге године, необичне године, године-одроде, којима – као шести, мали прст на руци – израста понекад тринаести, лажни месец.
Говоримо лажни јер он ретко када достиже пун развој. Као касно зачета деца, он заостаје узрастом, месец грбоња, изданак напола увео и пре вероватан него стваран.
За то је крива старачка неуздржљивост лета, његова распусна и касна животност. Дешава се понекад да август прође, а старо дебело стабло лета рађа и даље по навици, пушта из своје трулежи те дане-дивљаке, дане-коров, јалове и идиотске, даје као додатак, забадава, дане-кочање празне и не за јело – дане беле, зачуђене и непотребне.
Они израстају, исправни и неједнаки, неваспитани и срасли међусобно, као прсти наказне руке, пупољећи и сложени у шипак.
Други те дане упоређују са апокрифима, потајно уметнутим између поглавља велике књиге године, са палимпсестима, тајно унетим у њене странице, или са оним белим нештампаним страницама, на којима очи сите начитане и пуне садржине могу да крваре сликама и губе боје на тим празним страницама, све блеђе и блеђе, да би се одмориле на њиховој празноћи, пре но што буду увучене у нови лавиринт догађаја и поглавља.
Ах тај стари, пожутели роман године, та велика књига, календара који се распада! Лежи тако она заборављена негде у архивама времена, а њен садржај даље расте између корица, диже се непрестано од брбљивости месеци, од брзога самородства лажи, од измишљања и маштања, који се у њој множе. Ах, и пишући ове наше приче, нижући те догађаје о свом оцу на искоришћеној маргини њеног текста, зар се не предајем тајној нади да ће оне једнога дана неприметно урасти међу жуте листове те највеличанственије књиге у распадању, да ће ући у велико шуштање њених страница, које ће је прогутати.
Оно о чему ћемо овде говорити, дешавало се у том тринаестом, прекобројном и у неку руку лажном месецу те године, на тих петнаестак листова велике хронике календара.
Јутра су тада била чудновато опора и свежа. По умиреном и хладнијем темпу времена, по сасвим новом мирису ваздуха, по друкчијој конзистенцији светла видело се да се ушло у другу серију дана, у нову околину Божје године.
Глас је дрхтао под новим небесима звонко и свеже као у још новом и празном стану, пуном мириса, лака, боја, ствари почетих и неиспробаних. С чудним узбуђењем смо пробали нови одјек, радознало смо га начињали, као у хладно и трезно јутро колач уз кафу уочи пута.
Мој отац је поново седео у канцеларији иза продавнице, у малој, засвођеној одаји, као кошница подељеној у регистратуре са много комора које су се без краја љуштиле слојевима папира, писама и фактура. Из шуштања хартије, из њеног бескрајног превртања израстала је мрежаста и празна егзистенција те собе, из непрестаног премештања свежњева обнављала се у ваздуху из безбројних заглавља фирми апотеоза у виду фабричког града, виђеног из птичје перспективе, најеженог димњацима који су се пушили, опкољеног редовима медаља и окруженог извијеним и уврнутим и помпатичним et и Comp.
Тамо је седео мој отац, као у птичарнику, на високој столици, а голубарници регистратура шуштали су свежњевима хартије и сва гнезда и дупље били су пуни цвркута цифара.
Унутрашњост велике продавнице тамнела се и богатила из дана у дан залихама сукна, шевиота и ребрастог сомота. На тамним полицама тих амбара и остава хладне филцане боје, нарастао је сто пута процент тамне, устајале обојености ствари, множио се и засићивао моћни капитал јесени. Тамо је растао и тамнео тај капитал и све више се ширио на полицама, као на галеријама неког великог позоришта, допуњујући се још и умножавајући сваког јутра новим товарима робе, коју су у сандуцима и балама заједно са јутарњом хладноћом стењући уносили на медвеђим плећима брадати носачи у испарењима јесење свежине и вотке. Помоћници су истоварили те нове залихе засићујућих плавих боја и испуњавали њима, брижљиво китовали пукотине и празнине високих полица. Био је то огромни регистар свакојаких боја јесени, поређан у слојевима, сортиран према преливима, који се дизао одоздо нагоре, као по звучним степеницама, по гамама свих октава боја. Почињао је одоздо и плачно и несмело пробао алтовске нијансе и полутонове, затим би прелазио на избледео пепео даљине, на гобленско плаветнило и растући увис све ширим акордима, достизао до тамних плавих боја, до индига далеких шума и до плиша шумних паркова, да би после тога преко свих окера, сангвина, риђих боја и сепија ушао у шуштаву сенку вртова што вену и стигао до тамног мириса гљива, до даха трулежи у дубинама јесење ноћи и до глуве пратње најтамнијих басова.
Мој отац је ишао дуж арсенала сукнене јесени и умиривао и стишавао те масе. Хтео је што дуже да одржи у целини те резерве магационираног шаренила. Бојао се да ломи, да за готовину замењује тај гвоздени фонд јесени. Али је знао, осећао да ће доћи време и да ће јесењи ветар, пустошни и топли ветар, дунути изнад тих романа, а тада ће они попустити и ништа неће бити у стању да задржи њихов излив, те потоке шаренила, којим ће јурнути на цео град.
Долазило је време Велике сезоне. Улице су оживљавале. У шест сати по подне град је процветавао грозницом, куће су добијале црвене печате, а људи су ишли оживљени неком унутрашњом ватром, с очима које су блештале неком свечаном, лепом и злом грозницом.
У споредним уличицама, тихим ћорсокацима, који су се већ пружали у вечерњи део, град је био пуст. Само су се деца играла на просторима под балконима, играла се без даха, бучно и бесмислено. Прислањали су мале мехуриће на уста, да би их надували и нагло су дречећи поцрвенели као велике, клокотаве, распрсле израслине или нарогушени глупом петловском маском, црвеном и распеваном, као шарене јесење фантастичне и апсурдне машкаре. Изгледало је да се тако надувена и распевана дижу у ваздух у дугим шареним ланцима и да ће као јесења јата птица прелетати преко града – фантастичне флоте од хартије и јесењег лепог времена. Или су се с виком возила на малим бучним колицима, која су свирала шареним клопарањем точкова и спуштала се низ улицу све до ниско разливене, жуте вечерње речице, где су се распадала у крш кружића, точкића и штапића.
И док су дечје игре постајале све бучније и заплетеније, црвени печати града су постајали тамнији и процветавали пурпуром, изненада је цео свет почињао да вене и црни и из њега се брзо издвајао лебдећи сумрак, којим су се заражавале све ствари. Издајнички и отровно се ширила та зараза сумрака унаоколо, ишла је од ствари до ствари, а чега се дотакла, то је одмах гњило, црнело, распадало се у трулеж. Људи су бежали од сумрака у тихој паници и одједном их је стизала та губа, избијала у тамним оспама по челу, људи су губили лица, која су отпадала у великим, безобличним пегама, и ишли даље, сад већ без црта, без очију, губећи успут маску за маском, и сумрак је врвео од тих напуштених ларви, које су се просипале иза њиховог бекства. После је све почињало да зараста у црну, трулу кору, која се љуштила у великим комадима, болесним крастама мрака. А кад се доле све распало и претворило у ништа у том тихом хаосу, у паници брзог распадања, у висини се одржавао и све више растао ћутљиви аларм сунчева одсјаја, који је подрхтавао од цвркута милиона тихих звонцади, која су надолазила летом милиона невидљивих шева које су заједно летеле у један велики сребрни бескрај. После тога би нагло пала ноћ – велика ноћ, која је још расла од удараца ветра, који су је ширили. У њеном многоструком лавиринту била су јасно избушена гнезда: дућани – велики, шарени фењери пуни наслагане робе и тиске купаца. Кроз јасна окна тих фењера могао се пратити хаотични обред јесењих куповина, пун особењачког церемонијала.
Та велика, таласава јесења ноћ, још већа услед сенки, раширена ветровима, крила је у својим наборима светле џепове, кесице са шареним ситницама, са шареном робом чоколадица, кекса, шаренила колонијалне робе. Ти киосци и радњице, слупане од кутија шећера, дречаво тапетиране рекламама за чоколаду, пуне сапуна, веселог бофла, златних ситница, станиола, трубица, вафли и шарених ментол бомбона, биле су станице лакомислености, чегртаљке безбрижности, расејане по урвинама огромне, лавиринтске, разгаламљене ноћи.
Велике и тамне гомиле су текле по мраку у бучном нереду, у стругању хиљаду ногу, у жагору хиљада уста – ројевито, замршено путовање, које се вукло артеријама јесењег града. Тако је текла та река, пуна жагора, тамних погледа, лукавих мигова, искомадана разговором, исечена ћаскањем, велика мезгра сплетака, смеха и граје.
Изгледало је као да су у гомилама кренули плодови мака из којих се просипао мак – главе – чегртаљке, људи – клепетуше.
Мој отац је ишао нервозан и шарен од печата, блиставих очију, по јасно осветљеном дућану и ослушкивао.
Кроз окна излога и портала допирао је овамо шум града, пригушена граја гужве која је текла. Над тишином радње је јасно горела лампа на гас, која је висила са великог свода, и истискивала и најмањи траг сенке из свих пукотина и скровишта. Пусти, велики под је пуцкетао у тишини и у том светлу броја уздуж и у ширину своје сјајне квадрате, шаховске плоче великих табли, које су у тишини међусобно разговарале пуцкетањем, одговарале једна другој час овде, час онде гласним треском. Зато су сукна лежала тиха, без гласа, у својој филцаној мекоћи и за очевим леђима измењивала погледе дуж зидова, од ормана до ормана су мењала тихе знаке споразумевања. Отац је ослушкивао. Његово уво у тој ноћној тишини као да се издуживало и разграњавало кроз прозор: фантастични корал, црвени полип који се лелуја у мутнилу ноћи.
Ослушкивао је и чуо. Са све већим немиром је слушао далеку плиму гомила, које су надолазиле. Преплашено се освртао по пустој радњи. Тражио је помоћнике. Али ти тамни и риђи анђели су били некуд одлетели. Остао је само он, у страху пред гомилама, које су убрзо имале да поплаве тишину радње пљачкашком бучном гомилом и између себе поделе, излицитирају целу ту богату јесен, годинама скупљану у великом тихом амбару.
Где су били помоћници? Где су били ти лепи херувими који су имали да бране тамне, сукнене шанчеве? Отац је у својој болесној машти сумњао да греше негде у унутрашњости куће са кћеркама људи. Стојећи непокретан и пун забринутости, са сјајним очима у светлој тишини радње, унутрашњим слухом је осећао шта се дешавало у унутрашњости куће, у задњим коморама тог великог шареног фењера. Кућа се отварала пред њим, одаја за одајом, комора за комором, као дом од карата, и он је видео јурњаву помоћника са Аделом кроз све пусте и јасно осветљене собе, степеницама надоле, степеницама нагоре, док им није измакла и упала у светлу кухињу, где се забарикадирала кухињским креденцем.
Тамо је стајала задихана, сјајна и расположена, насмејана, трепћући великим трепавицама. Помоћници су се кикотали, чучећи пред вратима. Кухињски прозор је био отворен у велику, црну ноћ, пуну снова и хаоса. Црна отворена окна горела су одсјајем далеке илуминације. Сјајни лонци и боце стајали су непокретно унаоколо и светлели се у тишини масном глазуром. Адела је кроз прозор опрезно помаљала своје шарено, нашминкано лице са трептавим очима. Тражила је помоћнике у тамном дворишту, сигурна да су јој поставили замку. И, ено, угледала их је како иду опрезно, један за другим, по уској опшивници испод прозора дуж зида спрата црвеног од одсјаја далеке илуминације и прикрадају се прозору. Отац је викнуо од беса и очајања, али у том тренутку жагор гласова постао је сасвим близак и изненада су се светли прозори радње испунили блиским лицима, искривљеним смехом, распричаним лицима, која су притискивала носеве на сјајна окна. Отац постаде пурпуран од љутине и скочи на тезгу. И док је гомила у јуришу освајала ту тврђаву и у бучној гомили улазила у радњу, мој отац се једним скоком попео на полице са сукном, и, наднет високо над гомилом, из све снаге је дувао у велику позауну од рога и трубио на аларм. Али се свод није испунио шумом анђела, који су журили у помоћ, уместо тога сваком јеку трубе одговарао је велики, насмејани хор гомиле.
– Јакубе, тргуј! Јакубе, продаји! – викали су сви, а та вика, стално понављана, римизовала се у хору и лагано прелазила у мелодију рефрена, који су певала сва грла. Тада мој отац признаде да је побеђен, саскочи са високе опшивнице и вичући крену према барикадама сукна. Огромно нарастао од гнева, с главом претвореном у пурпурну песницу, истрчао је као пророк борац на сукнене шанчеве и почео да бесни против њих. Подметао се целим телом испод моћних бала вуне и покретао их с места, подвлачио се под огромне бале сукна и подизао их на тезгу с потмулом тутњавом. Бале су летеле развијајући се хучно у ваздуху у огромне заставе, са полица су одасвуд избијале експлозије драперија, водопади сукна, као под ударом Мојсијевог штапа.
Тако су се просипале залихе ормана, изненада су бљувале, текле широким рекама. Истицала је шарена садржина полица, расла, множила се и плавила све тезге и столове.
Зидови радње су нестали под моћним формацијама те сукнене космогоније, под тим горским ланцима, који су се уздизали у моћним масивима. Отварале су се широке долине међу горским падинама и у широком патосу висина грмеле су линије континената. Пространа радња се раширила у панораму јесењег пејзажа, пуну језера и даљине, а на позадини тог декора лутао је отац преко набора и долина фантастичног Канаана, ходао великим корацима, са рукама пророчански раширеним у облацима и формирао земљу ударима надахнућа.
А доле у подножју тог Синаја, израслог из очевог гнева, гестикулисао је народ, псовао и славио Баала и трговао. Узимали су пуне руке меких бора, украшавали се шареним сукнима, увијали се у импровизована домина и капуте и говорили хаотично и много.
Мој отац је нагло израстао над тим групама трговаца, издужен гневом, и са висине моћном речју грмео на идолопоклонике. Затим, ношен очајањем, пењао се на високе галерије ормана, лудачки јурио по гредама полица, по огољеним даскама скела које су тутњале, гоњен призорима бестидног разврата који је осећао за леђима у унутрашњости куће. Помоћници су управо били стигли до гвозденог балкона у висини прозора и држећи се за балустраде, обухватили су Аделу око паса и извукли је кроз прозор док је она трептала очима и вукла за собом витке ноге у свиленим чарапама.
Док је мој отац, запрепашћен одвратношћу греха, урастао гневом својих гестова у грозу пејзажа, доле се безбрижни народ Баала предавао распусној веселости. Нека пародистична страст, нека зараза смеха била је обузела ту руљу. Како се могла тражити озбиљност од њих, од тога народа чегртаљки и клешта за крцкање ораха! Како је било могуће захтевати разумевање за велике очеве бриге од тих млинова, који су без престанка млели мезгру речи! Глуви за громове пророчанског гнева, ти трговци одевени у свилене огртаче постављене крзном чучали су у малим групама око набораних брда материје, расправљајући брбљиво и са смехом о особинама робе. Та црна берза разносила је на својим брзим језицима племениту супстанцу пејзажа, дробила је сецкањем брбљивости и скоро гутала.
На другом месту су стајали Јевреји у шареним халатима, у великим крзненим калпацима пред високим водопадима светле материје. Али у тој церемонијалној конверзацији, у погледима које су измењивали, био је сјај насмешене ироније. Између тих група врзмао се обичан народ, аморфна гомила, руља без лика и индивидуалности. Он је на неки начин испуњавао празнине у пејзажу, застирао тле звоницима и чегртаљкама бесмисленог причања. Био је то елемент будала, разиграна гомила полишинела и арлекина, који је – сам без озбиљних трговачких намера – својим шеретским враголијама доводио до апсурда трансакције које су се погдегде почеле правити.
Постепено ипак, пошто би му досадило прављење враголија, тај весели народ се растурао по даљим деловима предела и тамо лагано губио у стеновитим превојима и долинама. Вероватно су ти весељаци један за другим нестајали негде у пукотинама и наборима терена, као деца уморна од игре по угловима и закуцима стана за време балске ноћи.
За то време су се градски оци, мужеви великог Синхедриона, шетали у групама пуним озбиљности и достојанства и водили тихе, дубоке препирке. Разишавши се по овом целом великом брдовитом пределу, ишли су по двојица, по тројица далеким и вијугавим путевима. Њихове мале и тамне силуете покривале су целу пусту висију, над којом је висило тешко и тамно небо, изборано и покривено облацима, изорано дугим паралелним браздама, сребрним и белим изорима, који су у дубини показивали даље наслаге својих слојева.
Светло лампе стварало је вештачки дан у овом пределу – дан чудан, дан без зоре и вечери.
Мој отац се лагано умиривао. Његов гнев се слегао и хладио у наслагама и слојевима предела. Сада је седео на галеријама високих полица и посматрао широки предео који је јесен освајала. Видео је како на далеким језерима лове рибу. У малим љускицама чамаца седела су по два рибара, бацајући мреже у воду. На обалама су дечаци носили кошеве на главама, пуне немирног, сребрног лова.
Тада је видео како групе путника у даљини дижу главе према небу, показујући нешто подигнутим рукама.
И одмах се небо прекрило ројем неке шарене оспе, осуло се таласавим пегама, које су расле, сазревале и ускоро напуниле пространство чудним народом птица, које су кружиле и шестариле у великим унакрсним спиралама. Цело небо се испунило њиховим узвишеним летом, лупом крила, величанственим линијама тихих љуљања. Неке од њих су као огромне роде непомично пловиле на мирно раширеним крилима, друге, налик на шарене перјанице, на варварске трофеје, тешко и незграпно су лупале крилима, да би се одржале на таласима топле ауре, најзад последње, бедни конгломерати крила, моћних ногу и оскубених шија, подсећале су на рђаво испуњене крагује и кондоре, из којих испада пиљевина.
Међу њима је било двоглавих и многокрилих птица, било је и богаља, који су храмали у ваздуху једнокрилим, бедним летом. Небо је постало налик на стару фреску, пуну наказа и фантастичних животиња, које су кружиле, обилазиле се и поново враћале у шареним елипсама.
Мој отац се успео по гредама обливен изненадним сјајем и испружио руке, дозивајући птице старом заклетвом. Било је то далеко, заборављено потомство оне птичје генерације коју је Адела некада разјурила на све стране неба. Сада се враћало, одрођено и бујно, то неприродно потомство, то дегенерисано птичје племе, пропало у души.
Ижђикало глупо растом, бесмислено повећано, изнутра је било пусто и без живота. Сва животност тих птица прешла је у перје, израсла у фантастичност. Био је то као неки музеј повучених врста, старинарница птичјег раја.
Неке су летеле наузнак, имале тешке, незграпне кљунове, налик на катанце и браве, покривене шареним израслинама, и биле слепе.
Како је оца узбудио тај изненадни повратак, како се дивио птичјем инстинкту, тој верности учитељу, коју је овај изгнани птичји род неговао у души као легенду, да се најзад после много генерација, последњег дана пред изумирање племена врати натраг у праву отаџбину.
Али те папирне, слепе птице нису више могле познати оца. Узалуд их је дозивао давном заклетвом, заборављеним птичјим језиком, нису га чуле ни виделе.
Изненада је зафијукало камење у ваздуху. Они весељаци, глупо и бесмислено племе, почеше гађати камењем у фантастично птичје небо.
Узалуд је отац опомињао, узалуд је претио проклињући гестовима, нису га чули, нису га видели. И птице су падале. Погођене каменом, тешко су се опуштале и венуле још у ваздуху. Још пре но што би пале на земљу, већ би постале безоблична маса перја.
У трен ока се висија покрила тим чудним, фантастичним лешинама. Пре но што је отац стигао на место покоља, цео тај дивни птичји род већ је лежао мртав, разбацан по стенама.
Тек сада, изблиза, могао је отац посматрати сву бедност те осиромашене генерације, сву смешност њене јевтине анатомије.
Биле су то огромне гужве перја, којекако испуњене старим цркотинама. Код многих се није могла разликовати глава, јер тај моткасти део тела није носио никаквих знакова душе. Неке су биле покривене рутавим, слепљеним руном, као зубри, и одвратно су смрделе. Друге су подсећале на грбаве, ћелаве, крепале камиле. Треће су, најзад, највероватније биле од неке врсте хартије, празне у средини, а дивно шарене споља. Неке су се изблиза показивале као ништа друго до велики паунови репови, шарене лепезе, у које је на несхватљив начин удахнут неки изглед живота.
Видео сам тужни повратак мога оца. Неприродни дан се лагано већ бојио бојама обичног јутра. У опустошеној радњи највише полице су биле заливене бојама јутарњег неба. Међу фрагментима угаслог пејзажа, између срушених кулиса ноћног декора – мој отац је видео помоћнике као су устајали иза сна. Дизали су се између бала сукна и зевали на сунце. У кухињи, на спрату, Адела, топла од сна и замршене косе, млела је кафу у млину, притискајући га на беле груди, од којих су зрна постајала сјајна и врела. Мачка се купала у сунцу.
Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт |
|
