Projekat Rastko Poljska

Autori
Jezik
Folklor
Istorija
Umetnost
O Poljskoj
Prevodi
Bibliografija
 

Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Stojan Subotin

Romani Teodora Tomaša Ježa
(Zigmunta Milkovskog)
o Jugoslovenima

Integralno elektronsko izdanje

Internet izdanje

Izvršni producent i pokrovitelj: Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus

Beograd, 12. septembar 2002

Producent: Zoran Stefanović

Korektura: Branislava Stojanović

Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja

Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad Petrović

Tehnička obrada: Nenad Petrović, Zoran Stefanović

Štampano izdanje

Beograd 1966.

Filološki fakultet Beogradskog univerziteta

Monografije, knjiga III

Urednik: Dr Dimitrije Vučenov

Štampa:

Grafičko preduzeće "Novi dani" – Beograd, Ruzveltova 10

 

Knjiga Romani T. T. Ježa (Zigmunta Milkovskog) o Jugoslovenima pisana je od početka 1955. g. do januara 1957. To što izlazi iz štampe tek 1966. deo je njene sudbine. Pročitavši je još jednom pre no što ću je dati u štampu konstatovao sam da bih sada niz problema obradio drukčije i da bih mnoge tvrdnje drukčije formulisao, ali to ne bi bila ona ista knjiga koju sam tada napisao. Zato sam je ostavio onakvom kakva je izgledala onda, kada sam je pisao, lutajući i tražeći sam, desetak godina mlađi i desetak godina siromašniji znanjem i iskustvom.

Beograd, aprila 1966. god.

Stojan Subotin

I. Dosadašnja literatura o romanima T. T. Ježa iz istorije Jugoslovena

II. Životni put

III. Shvatanja o lepoj književnosti i njenoj ulozi u društvenom i nacionalnom životu

IV. Publicistički rad o Srbima i Hrvatima i njihovoj prošlosti

V. Prvi susreti i prva dela

VI. Roman o uskocima

VII. Roman o Kočinoj krajini i buđenju Srbije

VIII. Roman o Prvom srpskom ustanku

IX. Roman o hercegu Stefanu Vukčiću Kosači

X. Roman o Srbima poturčenjacima

XI. Poslednji romani o Srbima i Hrvatima

XII. Umetnička vrednost Ježevih dela iz srpske i hrvatske istorije

XIII. Popularnost T. T. Ježa

XIV. T. T. Jež kod Srba i Hrvata

XV. Zaključak

Dodatak

I. Dosadašnja literatura o romanima T. T. Ježa iz istorije Jugoslovena

Izdajući 1861. godine svoju popularnu istoriju poljske književnosti, Julijan Bartoševič je, ističući Ježevu originalnost i dobro poznavanje, kako svoga naroda tako i širokih masa drugih, napisao o njemu i sledeće reči:

"... Milkovski je nesravnjiv u svojoj slikovitosti. Iz njegovih romana i dopisa bolje ćemo upoznati savremenu Mađarsku, Italiju i Srbe, najzad i narod u Ukrajini, nego iz mnogih istorija. Talenat pripovedanja (gawędzenia) kod Milkovskog vanredan je..."[1]

U to vreme je Zigmund Milkovski, poznat u književnosti kao Teodor Tomaš Jež, imao za sobom samo jedan roman[2] posvećen Južnim Slovenima i nekoliko dopisa, a već je taj deo njegovog stvaralaštva istican kao najinteresantniji. Dugo vremena Srbi i Hrvati, njihova istorija, borbe, život i problemi zauzimaće u njegovom stvaralaštvu značajno mesto. Od oko devedeset romana, koje je Jež napisao i objavio, u desetak njih su Srbi ili Hrvati ili glavni akteri ili zauzimaju značajnije mesto i, što je još važnije, baš ti romani su uvek isticani kao njegova najbolja dela, baš oni su mu doneli najveću slavu, baš oni su najviše čitani i prevođeni na strane jezike.

Zašto i kako je Teodor Tomaš Jež pisao te romane? Da li je to bila njegova lična potreba i interes, ili su to u pitanju bili drugi razlozi? Šta je on hteo tim romanima i kako je i šta je u njima pisao o sudbonosnim i velikim događajima iz istorije svoje južnoslovenske braće?

Ti problemi su u poljskoj književnoj kritici i književnoj istoriji relativno često pokretani, ali je, ukupno uzevši, o njima rečeno vrlo malo. Veliki broj onih koji su o tome pisali znao je te stvari slabije i manje od Ježa, pa nije mogao ništa značajno ni napisati o tome.

Priznanje književnog talenta Ježu od strane Bartoševiča nije bilo jedino. Već 1864. Encyklopedia Powszechna Orgelbranda, izdana u Varšavi za vreme događaja sudbonosnih za poljski narod, događaja u kojima je i sam Jež odigrao ne malu ulogu borca, konspirativca i političara pod odrednicom Miłkowski Zygmunt kratko i bez ograda konstatuje: "jedan od najvećih poljskih pisaca".

Ali to su sve bile kraće beleške. Prvi veći, relativno veći, napis posvetio je Ježu kao književniku V. Korotinjski u Ilustrovanom nedeljnom listu[3] povodom izdanja prva dva toma njegovih dela u Lavovu. Korotinjski je u svom članku dao kratku biografiju T. T. Ježa i ocenu njegovog dotadašnjeg stvaralaštva. Napisavši da je Jež "talentovan i uticajan pisac" on malo dalje, analizirajući njegovo delo, ističe naročito njegove romane iz savremenog života, dok romane sa tematikom iz poljske istorije ocenjuje kao slabe. Govoreći o romanima posvećenim Srbima i Hrvatima Korotinjski posebno ističe Ježevo odlično poznavanje tih naroda. Za Šandora Kovača, po njegovom mišljenju jedno od najboljih dela, kaže da se u njemu nalaze oni isti karakteri junaka kakve je kasnije opisivao Jokai. "Ali još bolji od Šandora su romani u kojima se južnoslovenski element pojavljuje ili sam, ili u dodiru sa turskim", piše dalje Korotinjski, i naročito ističe priču Orao provodadžija, kojoj posvećuje više reči nego njegovim velikim i mnogo boljim srpskohrvatskim[4] romanima: Uskoci, Dahije, Harambašina verenica i drugim. Iako o Ježu piše kao o izrazito tendencioznom piscu, autor članka nije više pažnje posvetio tome koliko je baš težnja za izvesnom tendencijom navela Ježa da napiše ta dela. Uostalom, u ono vreme i u onakvim prilikama u kojima se nalazila Poljska Korotinjski to nije mogao ni učiniti.

Kratko vreme posle Korotinjskog objavio je u novinama Eho svoj esej o Ježu i Zigzak u kome je Uskoke, Dahije i Šandora Kovača stavio među najlepše romane poljske književnosti ističući da se Jež u njima izdigao na takvu umetničku i estetsku visinu na kakvu se nikada nije popeo u ostalim svojim romanima. Sem toga, što je najinteresantnije, autor članka tvrdi da su Ježevi romani ovog tipa slobodni od tendencije, dok na primer u romanima iz poljske istorije tendencija dovodi pisca do toga da falsifikuje istorijske ličnosti.[5]

Nekoliko godina kasnije objavila je raspravu o romanima T. T. Ježa znamenita poljska književnica Eliza Ožeškova[6], koju je sa Ježom vezivalo iskreno prijateljstvo i duge godine dopisivanja.[7] Pišući tada o Ježevim srpskohrvatskim romanima Ožeškova ih još nije znala sve.[8] U svojoj studiji, inače punoj teoretskih raspravljanja o romanu uopšte[9], Ožeškova sa oduševljenjem piše o istorijskim romanima Ježa, naročito srpskohrvatskim, u kojima se (Šandor Kovač, Uskoci, Harambašina verenica) dramski sukobi obično odigravaju u "sudaru dva protivnička naroda, od kojih jedan predstavlja nasilje fizičke snage, a drugi patnju bespomoćne slabosti". Za Ožeškovu Jež predstavlja tip pisca-naučnika čija učenost najbolje dolazi do izražaja baš u istorijskim romanima. Južnoslovenski narodi, njihova davnašnja i sadašnja istorija, njihove plemenske osobine, jezik, najsitnije pojedinosti njihovih običaja poznati su mu kao rođeni.[10] Po njoj su svi Ježevi romani o Južnim Slovenima ponikli "iz osećanja i shvatanja istorijskih nepravdi". To osećanje je ponekad toliko snažno da ga nadahnjuje da napiše takva remek-dela kao što su Šandor Kovač i Uskoci, što je u neku ruku i dokaz da na njegovo stvaranje najpozitivnije utiču političke ideje koje se odnose na padove, mučeništva i postupke celih naroda. Ideja pravednosti glavna je tačka oko koje se kreće njegova misao, a da bi se taj ideal ostvario treba vaspitavati mlada pokolenja tako da se sačuvaju od mekuštva, sanjarstva, sebičnjaštva i licemerstva. Takve težnje i namere dovele su u njegovim delima, pa i u onim o Srbima i Hrvatima, do stvaranja niza idealno čistih ličnosti kakve su Miloš i Ljuba Vidulić u Uskocima i niz drugih u ostalim njegovim romanima.

Na kraju, završavajući svoju ocenu Ježevih srpskohrvatskih romana, Ožeškova, zamerajući Ježu zbog rasplinutosti, ponavljanja i čestih i dugih isticanja pojedinih stvari sa oduševljenjem piše o Slovenskom hercegu, o opisima patarena, slovenskih odnosa u XV veku i opšteg duha Evrope toga vremena u romanu. "Takve opise i slike mogao je dati samo naučnik i genijalni romanopisac", završava ona.

U prilikama u kojima je pisala, stalno špijunirana i ometana u radu, velika usamljenica iz Grodna, koja je i sama na književnost gledala kao na moćno vaspitno sredstvo i koja ju je tako i tretirala, rekla je zaista mnogo tačnih i mudrih sudova o svom prijatelju, bliskom joj je i po mnogim ideološkim pogledima i zajedničkoj borbi za prevaspitanje njihovog naroda. Sreća što carska cenzura nije uvek bila kadra da razume Ezopov jezik tadašnje poljske književnosti. No i pored svega toga Ožeškova, govoreći o srpskohrvatskim romanima T. T. Ježa, nije mogla istaći ideju vodilju svih tih romana, ljubav prema svojoj otadžbini i narodu i borbu za njihovu slobodu, niti je mogla otvoreno govoriti o svemu tome.

Nasuprot Ožeškovoj, Felicjan Surin nešto kasnije u svom članku o najnovijoj poljskoj književnosti[11] samo sa nekoliko reči ali vrlo kategorički osuđuje istorijske i srpskohrvatske romane Tomaša Ježa kao prezasićene tendencioznošću i pisane pod uticajem autorovih strasnih simpatija i antipatija.

Te iste godine kada je Surin objavio svoj, napisao je i Pjotr Hmjeljovski prvi članak o Ježu. U toku sledećih godina, sve do 1903, kada je objavio svoje poslednje članke o njemu, Hmjeljovski će napisati čitav niz kraćih i dužih članaka, predgovora i rasprava o ovoj po svojim zaslugama i uticajima, vrlo interesantnoj ličnosti poljske književnosti. U svom prvom većem članku o Ježu, objavljenom kao predgovor romanu Uskoci[12], Hmjeljovski ističe njegovo odlično poznavanje Južnih Slovena i kaže da njegovi romani sa tematikom o njima spadaju u najuspelija dela koja je napisao. Ocenjujući njegovu publicističku delatnost, koja je dobrim delom posvećena i Srbima i Hrvatima, Hmjeljovski u njoj ističe ono što je Ožeškova istakla u Ježevim srpskohrvatskim romanima – jasno izraženu ideju pravednosti, kako kad su u pitanju ličnosti, tako i kad se radi o društvenim slojevima ili celim narodima.

Sledeća, 1882. – jubilarna godina Ježeve književno-publicističke delatnosti – donela je još dva članka Hmjeljovskog. Jedan je objavljen u listu Klasje a drugi kao predgovor knjizi Ognjište izdatoj u čast Ježevog dvadeset petogodišnjeg jubileja.[13] Oba članka pisana u isto vreme ili u kratkom razmaku i ukoliko se razlikuju međusobno, tim razlikovanjem se ujedno i dopunjuju. Pišući u listu Klasje o srpskohrvatskim romanima T. T. Ježa Hmjeljovski naročito ističe autorovu osobinu da pišući i govoreći o drugim narodima i ne zaboravljajući nikada one za koje piše, ume da probudi snažna osećanja prema svome narodu. Tu tvrdnju podrobnije objašnjava i dopunjuje Hmjeljovski u predgovoru knjige Ognjište.

"Prirodna stvar, da istorija Šandora Kovača i Asana nije umetnost radi umetnosti, priča radi priče. Pišući o Mađarima, Srbima i Bugarima, Jež je iskoristio sopstvena iskustva, istoriju događaja u kojima je sam učestvovao, osećanja i misli, koje su mu padale na um, na dobro sopstvenog društva, ne bi li u njemu održao, a delimično i budio nacionalnu samosvest, pomućenu ili oštećenu iz raznih uzroka".

Govoreći u istom predgovoru o romanima Uskoci, Harambašina verenica, Dahije, Rotulovići i Slovenski herceg, on piše:

"Svuda se tu govori o borbi slabih sa moćnima punoj dramatičnih peripetija, svuda živi misao o neprekidnosti narodnog života i prava, svuda zajedno sa autorom osećamo i plemenitost napora, koje čine oni, koji imaju pravo na život i svestrani razvoj, iako im nasilje trenutno odriče ta prava."[14] Hmjeljovski dalje nije objašnjavao ovu osobinu Ježeva stvaralaštva, ali odlomak citiran pre ovoga objašnjava i dopunjuje ovu konstataciju.

Ta ista, 1882. godina, kao i sledeća, donele su još nekoliko prikaza i beležaka o Ježu.[15] Pre svih to je jedna oduševljena ocena Uskoka ponovo štampanih te godine.[16] Autor recenzije gleda u uskocima neku vrstu političke emigracije koja traži skloništa među braćom i pod pokroviteljstvom stranih vlada. Ta emigracija je odatle razvijala svoju delatnost među stranim narodima i po dvorovima dizala optužbu protiv krivde koja joj se čini i bila živi prekor savesti. Tim rečima autor recenzije je možda i nesvesno naslutio jednu od vrlo važnih osobina Ježevih romana iz srpske i hrvatske prošlosti, aktuelnost i činjenicu da ovaj u tim romanima vrlo često pokreće goruće probleme svoga vremena i svoje sredine, da se vrlo često na materiji i događajima iz prošlosti obračunava sa svojim vremenom, i daje uzore rešenja savremenih problema, što je uopšte karakteristika većine istorijskih romana.

Beležeći ponovna izdanja Ježevih romana u 1882. g. čak i konzervativni časopis Varšavska biblioteka govori o uskocima kao o vrsti emigracije koja na hrvatskoj zemlji stalno diže optužbu protiv nepravde koja se čini njihovom narodu i zemlji.[17]

Sledeća rasprava o T. T. Ježu, napisana još 1882. god., a objavljena tek 1887, opet pripada Hmjeljovskom.[18] Ta rasprava je njegov najveći napis o Ježu i u njemu je on najviše govorio o Ježevim delima posvećenim Srbima i Hrvatima. Kao osnova za nju poslužila su mu dva ranija članka o Ježu napisana iste godine. Izvesne pasuse Hmjeljovski je prosto od reči do reči preneo u ovaj članak, dok je neke proširio. U njemu se on, pišući o Ježevim srpskohrvatskim romanima, najviše zadržao na romanima Šandor Kovač i Uskoci. Govoreći o Uskocima Hmjeljovski uzrok njihove velike popularnosti među poljskim čitaocima vidi u osećanju koje ih je najtesnije povezivalo sa tim junacima i koje je i Poljacima bilo isto tako drago kao i uskocima. To je osećanje ljubavi prema rodnoj zemlji i briga za njenu odbranu od neprijatelja. "To je stena na kojoj počiva uspeh romana", kaže Hmjeljovski i odmah dodaje da to nije jedina osobina ovoga dela. On ističe umetničke vrednosti romana i polemiše sa kritičarima koji su Ježu zamerali što mu junak Uskoka Džordži[19] poseduje mane običnih ljudi. Istaknuvši i sam neke mane romana, Hmjeljovski završava stranice posvećene Uskocima rečima: "... to je potpuni, u najlepšem značenju te reči istorijski roman, on je potpun kao veliki, izvanredno napisani celovit prolog nizu dela, koja je Jež kasnije napisao imajući na umu jednu istu ideju."[20] Dotičući se uzgred i Ježevih dopisa i istorijsko-publicističkih članaka Hmjeljovski dodaje da je Jež i ove kao i svoje romane pisao u tom istom duhu. Pišući prikaz o knjizi Hmjeljovskog Naši romanopisci Prokeš će izraziti mišljenje da Jež kao pravi realista zauzima jedno od prvih mesta u poljskoj književnosti. Taj sud Prokeš će zasnivati i na oceni njegovih romana o Srbima i Hrvatima.[21]

Posle ovih, napisanih 1882. godine, Hmjeljovski će objaviti još nekoliko manjih članaka o Ježu,[22] ali u njima neće biti rečeno ništa novo o Ježevom stvaralaštvu o Srbima i Hrvatima.

U svim člancima o Ježu Hmjeljovski je pre svega isticao Ježeve demokratske ideje, naprednu tendenciju, borbu za društvenu i nacionalnu pravdu i baš pišući o tim osobinama Ježevog književnog dela vrlo često ih je ilustrovao primerima iz njegovih srpskohrvatskih romana.

Jubilarne, 1882. godine, izašla je u časopisu Nedeljni pregled i najveća rasprava o T. T. Ježu čiji je autor bio Vaclav Holevinjski.[23] Njegova studija sve do posle tridesetih godina XX veka, uz pomenute studije Hmjeljovskog, i pored izvesnih nedostataka i manjih netačnosti ostaće najobimniji, najpotpuniji i najznačajniji napis o životu i radu Teodora Tomaša Ježa o prvih dvadeset i pet godina njegove delatnosti. Činjenica da je Holevinjski pisao svoju raspravu u vreme dok je Jež još bio živ, u naponu snage i stvaralaštva, i da je objavljena u Varšavi, opravdava donekle njene mane, ali, kako se te mane ne tiču njegove ocene Ježevog stvaralaštva sa srpskohrvatskom tematikom mi se nećemo zadržavati na njima. Najveći deo svoje rasprave Holevinjski je posvetio Ježevoj biografiji i političkoj i revolucionarnoj delatnosti. Analizi i oceni književnog stvaralaštva posvećen je mnogo manji deo. Na takav raspored materijala uticao je i sam stav i kategoričke izjave Ježa koji je sebe pre svega smatrao vojnikom, društvenim i političkim radnikom i revolucionarom, dok je na svoju književnu delatnost gledao kao na sporedno zanimanje.

Govoreći o Ježevim srpskohrvatskim romanima, i Holevinjski, kao i većina njegovih savremenika ističe, preterujući, njegovo savršeno poznavanje srpske istorije. I za njega su Ježevi južnoslovenski romani najlepši koje je napisao. Posebno se zadržava na Šandoru Kovaču koga ocenjuje kao "jedan od najboljih poljskih romana, i jedan od boljih u evropskoj literaturi", zatim na Uskocima i Slovenskom hercegu. Holevinjski je u svojoj raspravi prvi, i to sasvim ispravno i opravdano, naslutio da je u liku Kavelera Bertučija iz Uskoka ismejan i oštro kritikovan i osuđen general Mjeroslavski.

Romani Slovenski herceg i Uskoci, Harambašina verenica i Dahije imaju, kaže Holevinjski, izvesnu unutrašnju povezanost. "Ti romani kao da predstavljaju jedan tok istorije, uzet u raznim trenucima i viđen sa raznih strana. Njihov je zadatak da pokažu kojim putem su društva, koja su naseljavala Balkansko poluostrvo došla do propasti, a zatim pala i pod turski uticaj i gospodstvo (Slovenski herceg), kako se u njima probudilo i tinjalo osećanje nacionalnih interesa i opozicije (Uskoci), kako je Srbija najzad pretvorila u delo misao koju su bacili uskoci, i kako je stekla nezavisnost."[24] Pri tom autor ističe gvozdenu doslednost sa kojom Jež kroz te romane sprovodi svoje ideje.

I Holevinjski ističe izrazitu tendencioznost Ježevog književnog opusa dodajući da autor u veoma mnogo slučajeva kada nije u mogućnosti da svoje ideje zaodene u pripovedačke forme, pribegava pisanju brošura i članaka i predavanjima kroz koja ih populariše.

Baš zbog tih svojih naprednih ideja Jež je i bio oštro napadan. U tim napadima naročito je oštar bio konzervativni književni istoričar, kritičar i romanopisac Teodor Jeske-Hoinjski. Međutim, osporavajući umetničku vrednost njegovim ostalim delima, Jeske-Hoinjski ipak izuzima Ježeve istorijske romane, "među kojima blista takvo izvanredno delo, kao što su divni Uskoci".[25]

Godinu dana kasnije Bronjislav Grabovski pomenuće u svom članku Srbija u poljskoj književnosti i Ježeve južnoslovenske romane zadržavajući se duže jedino na Harambašinoj verenici koju on smatra najboljim romanom toga ciklusa.[26]

Tek posle duže pauze interesovanje za Ježa opet će porasti i 1902. g. izdaće svoju popularnu brošuru o njemu J. L. Poplavski.[27] Ali njega je tada više interesovao pukovnik i politički radnik, osnivač Poljske lige nego književnik. Osvrćući se uzgred i na njegov rad na književnosti i govoreći o Ježevim južnoslovenskim romanima on je skoro doslovno preneo u svoju brošuru reči Holevinjskog: "Zadatak tih romana je da pokažu, zašto i kojim putevima su ti narodi došli do propasti i pali pod tursko gospodstvo, kako se kod njih kasnije probudila nacionalna svest, kako je rasla i jačala, dok najzad nije dovela, najpre Srbe a posle i Bugare do oslobođenja". Samo, Poplavski je pisao u drukčijim prilikama – u Austro-Ugarskoj, u kojoj nije postojala takva cenzura kao u Rusiji, sa mnogo više slobode, pa je mogao otići i dalje i on je to i učinio. Na gornje reči on je odmah nastavio: "Mnoge mudre primedbe i misli koje se nalaze u tim romanima odlično se slažu sa našim nacionalnim problemima, sa našim položajem, treba samo mesto Srba ili Bugara postaviti Poljake, a mesto Turaka – Moskalje ili Nemce." (str. 43).

Tako je najzad u osvit dvadesetog veka jedan čovek otvoreno rekao ono što su naslućivali, osećali pa čak i videli i znali mnogobrojni čitaoci Ježevih južnoslovenskih romana, a što je Jež u prvom redu i imao na umu i zbog čega je najčešće i pisao svoje romane iz prošlosti Srba i Hrvata.

Početak XX veka znači i početak opadanja interesa za delo i ličnost T. T. Ježa. Prve godine donele su, sem brošure Poplavskog, još nekoliko manjih članaka i to je bilo sve. Tih godina Jež je izdao i svoje poslednje romane, ali oni kod kritike nisu izazvali toliki interes kao nekada. Poljska literatura je u to vreme već imala niz pisaca koji su po svojim umetničkim kvalitetima bili daleko iza sebe ostavili sedoga veterana. O njemu se sada uglavnom piše po istorijama književnosti. K. Gronđelski (Leon Vasiljevski) u svojoj popularnoj istoriji poljske književnosti piše da Ježevi romani iz života Srba imaju veliku vrednost. Slike u njima su živopisne i plastične, a scene i tipovi su puni života.[28] A Vilhelm Feldman pišući o njemu i stavljajući ga, pored Kraševskog, u najznačajnije ličnosti poljske književnosti pre realizma, ističe da je bio više čovek akcije za koga je roman forma, da njegovi "Romani (u izvesnoj meri i studije), kojima kao podloga služi život Južnih Slovena, donose najviše energičnih i živih likova, originalnih boja i neposrednih doživljaja – imaju osobeni ton u poljskom romanu, a svaki osobeni ton svedoči o individualizmu i ima pravo na trajno mesto u književnosti".[29] Jedini veći rad do oslobođenja Poljske posvetiće mu prof. Marjan Zđehovski 1915. godine.[30] Analizirajući Ježevo slavenofilstvo i simpatiju prema Južnim Slovenima i zadržavajući se uglavnom i najviše na romanima Šandor Kovač, Uskoci, Dahije i Slovenski herceg Zđehovski u svim tim delima ističe njihovu aktuelnost. Ti romani su "slike širokih kontura, ali slike u kojima je analogija sa Poljskom, sa njenim prošlim i sadašnjim stanjem predstavljala osnovnu nit". Dalje, on u tim delima ističe i Ježevo shvatanje istorije po kome narodne mase u stvaranju istorije igraju najznačajniju ulogu i u tome ga upoređuje sa Tolstojem. Požrtvovanost i samoodricanje Ježevih junaka, znanje i sposobnost da se svom idealu služi životom i smrću znači savlađivanje najopasnije prepreke i iskušenja da se pregovara sa neprijateljem, jer je tobože neki od njih bolji i blaži. Od svih Ježevih romana Zđehovski kao najbolji ističe Dahije u kojima pored Uskoka do naročitog izraza dolazi njegova glorifikacija kolektivne narodne svesti. Svoje predavanje Zđehovski je završio rečima:

"Proučavajući i opisujući junačke ratove kako Srba tako i Bugara sa Turcima, krepio je sebe i učvršćivao svoju veru u svoje i svoga naroda snage – a njima, našoj braći, donosilo je u svojim romanima toplinu i svetlost poljske misli i kulture, opravdano ubeđen da ukoliko dalje ta svetlost prodire i ukoliko više privlači k sebi, utoliko naš narod postaje značajniji i snažniji."[31]

Naravno, pišući sve to u tadašnjoj ruskoj prestonici, Zđehovski mnogo toga ne bi mogao reći da oštricu Ježeve tendencioznosti, oslobodilačke ideje i "religije otadžbine", kako kaže na jednom mestu, nije okrenuo i upravio prema Nemačkoj, iako se ona pre svega i najviše u Ježevim delima odnosila baš na Rusiju kao najopasnijeg i najtežeg protivnika porobljene Poljske.

Govoreći o Ježevim romanima sa srpskom i hrvatskom tematikom Zđehovski je, tačno onako kako je to želeo sam Jež pišući ih, shvatio izvesne piščeve namere i aluzije, a to je utoliko važnije što je Zđehovski kao omladinac 1883. godine bio jedan od onih koji su u Ježu gledali idealnog borca za ostvarenje velike ideje narodne slobode.

Interesovanje za Ježa i njegova dela opet se gubi u nauci i tek negde oko 1930. počinje ponovo da se budi da bi u sledećim godinama doživelo najveći polet i donelo najznačajnije i najobimnije studije o njemu i njegovom stvaralaštvu. U međuvremenu, nekoliko godina ranije, dodirnuće u jednom članku Ježevu južnoslovensku tematiku češki istoričar književnosti Vaclav Dresler.[32] On u svom članku govori samo o romanima Slovenski herceg, Rotulovići, Uskoci i Dahije zadržavajući se na pojedinim događajima iz naše istorije koje je opisivao Jež i citirajući pojedine Ježeve rečenice. Njemu je glavno da pokaže Ježevo slavenofilstvo, antiklerikalizam, i kritiku poljske šljahte. Ježev slovenski program je, po njemu, najpotpuniji i najjasnije izložen u Slovenskom hercegu.

Prva veća rasprava posvećena južnoslovenskoj tematici u stvaralaštvu T. T. Ježa i njegovim vezama sa balkanskim Slovenima biće knjiga Marine Bersano-Bedžej.[33] U prvom delu rasprave koji nosi naslov Agitator (L’agitatore). Bedžejeva govori o Ježu kao političar i radniku na poljsko-južnoslovenskom zbližavanju. Drugi, manji deo, koji je preveden na poljski, nosi naslov Pisac (Lo scrittore). U njemu Bersano-Bedžej kaže da je cilj koji je Jež postavio sebi kao književniku stalno smetao ovome da umetnički dovrši i ugladi svoja dela. A cilj koji je Jež sebi postavio bio je podizanje borbenog duha među sunarodnicima i borba protiv negativnih strana poljskog društva. Tamo gde je Jež pisao "Srbija" ili "Bugarska" njegovi zemljaci su čitali "Poljska". Južnoslovenski romani T. T. Ježa iako su daleki od savršenstva, iako imaju mnogo stilskih mana i pate od rasplinutosti, ipak otkrivaju originalne i snažne književne osobine. Njegovo pričanje je živo, junaci su mu najčešće skicirani sa nekoliko tačnih crta, ali je uzalud očekivati od njega više artizma ili tanane psihološke analize. Ti njegovi junaci često podsećaju na njega samoga. U ciklusu slovenskih romana Jež je pokazao svoje najbolje književničke osobine. Po svom načinu pričanja Jež nastavlja tradicije Zevuskog i Kačkovskog. Celo njegovo stvaralaštvo kreće se oko tri osnovna pojma, kulta otadžbine i dužnosti, ideje demokratije i slovenske ideje. Svaki Ježev roman odiše velikom ljubavlju prema prostom narodu.

Kasniji Ježev monografista Ježi Bombala objavio je prikaz te rasprave[34] i u njemu zamera autorki što nije obradila problem geneze slovenskih interesovanja i delatnosti T. T. Ježa, i karakter njegovog "Slavenofilstva kao i njegovu ulogu u piščevom životu, zatim što nije dala ocenu Ježeve "slovenske" publicistike, što ju je unela u prvi deo knjige i što je, najzad, izostavila niz njegovih publicističkih članaka kako o ostalim tako i o balkanskim Slovenima. Autorka je okarakterisala Ježev odnos prema Južnim Slovenima kao skroz idealističan i lišila ga nacionalističkog elementa. Pri genezi njegovih slovenskih osećanja i interesovanja treba pre obratiti pažnju na njihovu originalnost nego, kako to čini autorka, nadovezivati ih na poljsku slovenofilsku tradiciju. "Analiza" Ježevih romana kod Bedžejeve u velikoj je meri prepričavanje sadržaja. Autorka nije izdvojila i okarakterisala pojedine motive. Cela rasprava je pre posvećena kulturno-istorijskim nego književnim problemima.[35] Ovom Bombalinom sudu, ne može se, mislim, ništa ni oduzeti ni dodati.

Sledeće, 1936. godine, izašla je dosada najobimnija rasprava o T. T. Ježu, doktorska disertacija Marije Ostrovske.[36] Govoreći o južnoslovenskim romanima T. T. Ježa, autorka ih ocenjuje kao njegova najbolja dela a ujedno i kao najbolje poljske romane toga doba. Pišući ih Jež se služio sopstvenim uspomenama, doživljajima i iskustvima dopunjenim savesnim i temeljitijim studijama kojima se bavio kad god mu se za to ukazala prilika. Po Ostrovskoj smelo se može tvrditi da je T. T. Jež duhovni otac i začetnik poljsko-jugoslovenskih simpatija, jer je prvi i najbolje od svih poznavao Srbe i njihovu zemlju, prvi je najboljim Srbima govorio o Poljskoj[37] i razvio pred njima viziju buduće zajednice nezavisnih slovenskih naroda okupljenih oko Poljske. "Ti romani, od kojih su mnogi prevedeni na slovenske jezike (pre svega Uskoci) bili su u prvom redu namenjeni poljskim čitaocima i pisani sa mišlju o Poljskoj i njenoj političkoj situaciji, čije su se analogije sa sudbinom Slovena podjarmljenih od Turaka stalno silom nametale.[38] Tu patriotsku obavezu ispunjavaju svi Ježevi južnoslovenski romani. Ti romani daju Ježu pravo i na ime tvorca poljskog egzotičnog romana.

U Ježevim slovenskim romanima kao glavni junak može se smatrati ceo srpski narod. Junaci-pojedinci su uvek mladići koji odgovaraju Ježevom idealu dobrog građanina i patriote. Njegovi seljaci u srpskohrvatskim romanima svojom mentalnošću i načinom reagovanja na izvesne stvari neobično podsećaju na ukrajinske seljake među kojima je Jež odrastao, a plemići imaju mnogo osobina zajedničkih sa poljskom šljahtom.

Sledeće reči Ostrovske o Ježevoj delatnosti u potpunosti se odnose i na njegove srpske i hrvatske romane.

"Celokupna emisarska, publicistička i romansijerska Ježeva delatnost bila je upravljena ka podržavanju stalnog buntarstva (ducha buntu) u narodu, oslonjenog na narodnu vitešku tradiciju obogaćenu neprekidnim, herojskim naporima, uz potpuno neosvrtanje na oružanu ili diplomatsku pomoć spolja, od stranih saveznika".[39]

Materijal i rezultat proučavanja Ježevog književnog stvaralaštva o Srbima i Hrvatima koje je sakupila i iznela u svojoj raspravi Ostrovska, u celini se nikako ne mogu primiti, dok će, kad je reč o pojedinostima, izvesne njene tvrdnje ostati kao tačne, ali o tome ćemo kasnije.

Pišući svoju doktorsku tezu o Zigmuntu Milkovskom Ježi Bombala se ograničio samo na jedan kompleks problema Ježevog stvaralaštva i delatnosti, na problem odnosa prema Slovenima.[40]

Odmah u početku treba reći da je to danas, iako sa izvesnim manama, ostala najpotpunija i najsolidnija rasprava o Ježevom interesovanju za Slovene. Njen autor ju je radio, nekoliko godina, savesno je proučio Ježevu ostavštinu koja se nalazila u Rapersvilskom arhivu, a koja je do poslednjeg dokumenta izgorela u poslednjem ratu. Kad je reč o opštim Bombalinim sudovima o Ježevim srpskim i hrvatskim romanima, sudovima koji se odnose na njegovo poznavanje istorije naših naroda, na njihovu umetničku vrednost kao i na podsticaje koji su izazvali pojavu tih romana, oni se ne mogu poreći ili osporavati; međutim kad su u pitanju pojedinosti na koje ćemo se još često vraćati autor nema uvek pravo. Sem toga Bombala se pišući o tim Ježevim romanima[41] zadržao samo na proveravanju i upoređivanju nekih izvora koje je sam Jež naveo u njima, ne pokušavši da traga dalje. Uostalom činjenica da Bombala nije zapazio sve probleme Ježevih srpskohrvatskih romana govori o tome da ni on nije uvek i najbolje poznavao probleme o kojima je govorio. Ipak ukupno uzevši to ne umanjuje mnogo vrednost njegove rasprave.

Ceo Ježev publicistički i pripovedački rad vezan sa južnoslovenskom tematikom po Bombali je, pored težnje za izživljavanjem sopstvene ličnosti, i velika društvena služba u tri pravca. To je, najpre, težnja da se narodna svest obogati novim elementima, zatim, politička akcija koja pomoću književnosti pokušava i da obmane cenzuru, i najzad, rad u službi besmrtnog ideala zbližavanja ljudi i međunarodne saradnje. Visoko etičko osećanje i prefinjenost duha dozvolili su poljskom književniku da u duhu tradicija poljskog humanizma uskladi svoje patriotske nade i slovensku delatnost sa idealima evropskog demokratizma.

Njegovo slovenofilstvo i srbofilstvo imalo je političku podlogu, a kad je ta podloga izgubila svoju važnost i kada su se poboljšali uslovi za propagandu njegovih ideja drugim putevima i načinima, njegovo slovenofilstvo je splasnulo. Ostao je samo još osećajni elemenat koji ga je do kraja vezivao sa njegovim saplemenicima.

Kako cenzura nije dozvoljavala Ježu da patriotske i demokratske ideje propagira u svojim poljskim romanima, on je tim tendencijama pretrpao svoje južnoslovenske romane, što je u velikoj meri osiromašilo problematiku tih romana i, usled Ježevog nedovoljnog poznavanja života Južnih Slovena, dalo netačnu i jednostranu sliku. Analiza neistorijskih delova Ježevih romana jasno pokazuje da je poljski autor i suviše malo znao Južne Slovene, da ih nije duboko doživeo, da nije dosegao do dna duše svojih saplemenika.

Da Jež nije među Južnim Slovenima proveo oko pet godina, da nije bilo velikog interesovanja u poljskom društvu baš za tu tematiku, i da se slovenski problemi nisu mogli povezivati sa poljskim i preneti na političke vrednosti slovenski ciklus Ježevog stvaralaštva bio bi mnogo manji.

Sve te tvrdnje ostaju neoborive, sem zaključka da bi Jež bio sasvim zaboravljen da nije bilo njegovog slovenskog stvaralaštva, što je preterano i u oprečnosti i sa današnjom Ježevom popularnošću i ne malim interesovanjem za njega i njegovo delo. Kako nas ovde ne interesuje celokupno stvaralaštvo Zigmunta Milkovskog, zadržaćemo se samo na onim raspravama koje na neki način dodiruju nas problem.[42]

Godine 1949. izašla je popularna brošura o T. T. Ježu Kazimježa Kožnjevskog.[43] Knjiga Kožnjevskog je popularna biografija namenjena širokoj čitalačkoj publici i u tumačenju Ježevog književnog dela ne donosi ništa novo. Ističući sve ono što su raniji pisci i proučavaoci njegovog dela rekli o njemu i on podvlači političku tendencioznost njegovog dela, senzacionalno-avanturistički duh i egzotiku romana kao i uticaj Valtera Skota na Ježa. I on kao ogromna većina Ježevih ispitivača za najbolji deo njegova stvaralaštva smatra romane sa južnoslovenskom tematikom.

Iste godine kada je Kožnjevski izdao svoju knjižicu, završio je u Ljubljinu svoju raspravu i dr Stanjislav Papjerkoski.[44] Navodeći dotadašnje najvažnije sudove o Ježevim južnoslovenskim romanima[45] i on usvaja mišljenje da je ideja borbe za slobodu i demokratiju bila osnovna u njima, dok su istorija, život i borba Južnih Slovena za njega bili sporedni, drugorazredni. Dalje u svojoj raspravi dr Papjerkovski analizira tipove Srba i Srpkinja u Ježevim romanima, piščeva istorijska, geografska i etnografska znanja i ilustrujući ih bogato odlomcima iz njegovih dela, dolazi do zaključka da je poljski pisac odlično poznavao život i istoriju srpskog naroda. Govoreći o Ježevom tumačenju istorijskih događaja i činjenica dr Papjerkovski tvrdi da se ovaj nije zadovoljavao samo nepristrasnim i podrobnim predstavljanjem tih događaja, koji su činili osnovu njegovih srpskih romana, nego je prema njima zauzimao stav istoriozofa.

Završavajući svoju raspravu dr Papjerkovski zaključuje da je Ježeva slika srpskog naroda u vreme turskog ropstva uglavnom tačna i verna.[46]

Nešto pre ove objavila je o Ježu svoju knjigu Vanda Smohovska-Petrova[47], u njoj je jedno poglavlje (str. 53-65) posvećeno Ježevim romanima sa srpskom i hrvatskom tematikom.

Autorka ove knjige vrlo visoko ceni Zigmunta Milkovskog usvajajući na taj način mišljenja ranijih Ježevih kritičara. Tako su za nju Uskoci "biser poljske literature" a Dahije "izobiluju bogatim opisima života, običaja, verovanja". Ona smatra da Jež sa velikim realizmom slika proste ljude, da odlično poznaje život Srba i ističe njegovu veliku savesnost u proučavanju onih epoha koje slika u svojim romanima. Tako na primer govoreći o Uskocima ona kaže da je Jež "pročitao mnoga istorijska dela, na prvom mestu "Historia degli Uscochi, scrita da Minucio Minuci..." Istina je da se Jež prilikom pisanja Uskoka služio sem Minučijeva dela još nekim izvorima, ali kojim i kakvim to do danas niko nije utvrdio pa ni sama Smohovska, te njena tvrdnja o mnogim delima nije zasnovana na poznavanju činjenica. U knjizi Smohovske ima niz grešaka i nedokazanih tvrdnji o kojima ćemo na svome mestu govoriti, tako da poglavlje o srpskim i hrvatskim romanima T. T. Ježa ne može poslužiti ni kao objektivna i savesna informacija. U želji da po svaku cenu bude nezavisna od sudova Bombale, Smohovska je neopravdano prešla preko njegovih rezultata, iako su joj oni bili poznali. Uzrok visoke ocene Ježevih romana o Srbima i Hrvatima je veće poverenje Smohovske u Ježa i ostale njegove kritičare nego u Bombalu, a i želja da se pošto-poto Jež napravi velikim piscem, jer govoreći o Ježevim srpskim i hrvatskim romanima Smohovska svoje tvrdnje nigde ne potkrepljuje nekim neoborivim ili bar prihvatljivijim činjenicama.[48]

Završavajući ovaj kratak i letimičan pregled literature o Ježu, literature koja tretira njegovu srpsko-hrvatsku tematiku, moramo pre svega istaći jednu karakterističnu činjenicu. Niko od dosadašnjih Ježevih kritičara, čak i onih koji su pokazali više kriticizma, nije podvrgao ozbiljnijem proveravanju verodostojnost podataka i realija koje je Jež upotrebio u svojim srpskohrvatskim delima. Tako se od prvih pozitivnih sudova o njemu takvo mišljenje provlačilo se malim varijacijama sve do danas. Isti je slučaj i sa ocenom umetničkih vrednosti Ježevih srpskohrvatskih romana. Prvi njegovi kritičari dali su im visoku ocenu i svi za njima su to ponavljali. Izuzetak u ovome predstavljao je samo Bombala. Kako stoji stvar sa količinom i obimom Ježevog znanja i poznavanja Srba i Hrvata, njihove istorije, života i običaja? Koliko je Jež sakupio materijala, koliko je prostudirao naše ljude i sredinu, koliko se udubio u njihove odnose i da li je dopro do istina sakrivenih od očiju običnih ljudi? Da li se udubio u taj život o kome je pisao i da li je dao istinu ili bajku o njemu? I u ovom slučaju rečeno je mnogo preterano pohvalnih sudova. Koliko je Jež u svojim srpskohrvatskim romanima izrazio duh vremena o kome je pisao? Kako je za svoje propagandne ciljeve iskoristio značajne događaje iz srpskohrvatske istorije i koliko? Koliko je u tome bio originalan? Da li su njegovi romani zaista upoznali poljskog čitaoca sa životom i istorijom Srba i Hrvata, pored one osnovne tendencije koju su u sebi nosi, i koja se ne može ni poreći niti ju je potrebno naročito dokazivati? Kojim i kakvim se izvorima Jež služio prilikom pisanja svojih romana? Kako ih je i koliko iskoristio? Gde leži uzrok njihove velike popularnosti i kakve vrste je ta popularnost? Kakav i koliki pečat je ostavila na njegovo stvaralaštvo srpska kultura? Koliko joj Jež duguje i koliko ona duguje Ježu?

Na sva ta pitanja pokušaćemo da damo odgovor u ovom radu ocenjujući i iskorišćavajući i ranije sudove i mišljenja o svim tim pitanjima. Da bi to izvršili uspešnije daćemo kraći pregled njegovog životnog puta, pre svega onih perioda u kojima je on dolazio u neposredan dodir sa našim ljudima i našom zemljom a zatim njegovih ideoloških i književnih pogleda i shvatanja i to samo toliko koliko nam je to potrebno za bolje i pravilnije shvatanje i ocenu njegovih romana o Srbima i Hrvatima, ne zadržavajući se na svim problemima u vezi sa njegovom osobom i stvaralaštvom.

 

II. Životni put

Budući pisac i revolucionar, kome je na krštenju dato ime Zigmund Fortunat, rodio se 23. marta 1824. godine u Saraceji na Dnjestru, kao drugi sin Balbine rođ. Brudzevske i Juzefa Milkovskog.[49] Saraceju je napustio zajedno sa roditeljima kada mu je bilo tri godine ne ponevši iz nje nijedne značajnije uspomene. Rano detinjstvo proveo je uz roditelje u selu Ribke. U sredini u kojoj je odrastao bile su negovane demokratske tradicije. Ded mu je bio Koščuškov vojnik, a otac je počeo svoju vojnu karijeru kao ustanik u Galiciji, zatim je postao Napoleonov oficir i, najzad, posle pada svoga idola, oficir Poljskog kraljevstva. U svojim memoarima Jež priča o odnosu svoga dede i oca prema kmetovima. Kmetovi su bežali od svojih gospodara pod njihovo okrilje, a ovi su ih krili i, kada nisu mogli drukčije da im pomognu, izdavali im, iako bespravno, dokumenta s kojima su mogli nesmetano krenuti u svet. Još kao sasvim mali dečko Zigmunt je čuo iz usta svoga oca da je plemić "ne onaj, koji se kao plemić rodio, nego onaj koji plemenito postupa" i to je zapamtio za ceo život. Ni njegova majka ni je zaostajala za mužem.

Iako su bili seoski plemići, Zigmuntovi roditelji su se interesovali i književnošću i uopšte kulturom. U te krajeve su dopirali zraci prosvete kojoj je temelje udarila još u XVIII veku Komisija za vaspitanje (Komisja Edukacyjna). Još uvek su se naročito isticale one u Kšemjenjcu, Humanju i Vinjici.

Zigmuntovi roditelji su živeli društvenim životom. Njihov dom je često bio pun gostiju, ali za vreme tih sastanaka i poseta nikad se nije sedalo za kartaški sto. Ta velika mana tadašnjih poljskih plemićkih krugova nije postojala u njegovoj porodici. Zabavljalo se na drugi način, vodili su se razgovori o kulturi i književnosti, o raznim političkim, ekonomskim i društvenim problemima itd. Mali Zigmunt je prisustvovao tim razgovorima i pažljivo ih je slušao. Već do svoje sedme godine on je bio čuo za Dlugoša, Kopernika, Kohanovskog, Krasickog, Naruševiča, Karpinjskog, Snjadeckog, Kremera, Balzaka i mnoge druge velikane poljske i svetske kulture. Od dela koja su se često čitala uveče u porodičnom krugu njegovu ljubav osvojili su Tasov "Oslobođeni Jerusalim" i "Eneida" Kotljarevskog.

U sedmoj godini do njegove svesti su doprli nejasni odjeci "Novembarskog ustanka" 1830. g. Sa tim je bio povezan očev odlazak u borbu, gorke suze prolivene nad palom Varšavom i premetačine ruskih vojnika. Posle poraza, u njihovoj kući se skriva ne jedan ustanik. U to vreme je mali Zigmunt već dobio prve učitelje, naučio da čita, stekao prva osnovna znanja o svetu i počeo da uči francuski, nemački i latinski jezik. Kao čitanka za poljski jezik služila mu je Ljeljeveljeva popularna Historia Polska, a u to vreme je pod njihov krov dopro i čar velike poljske romantične poezije. Njegov otac je sa jednog putovanja u Galiciju doneo Mickijevičeve Zadušnice III deo (Dziady, cz. III) koje su s vremena na vreme čitane uveče u porodičnom krugu. Posle čitanja otac ih je stavljao u limenu kutiju i nekuda sakrivao. Tim čitanjima prisustvovao je i mali Zigmunt. Kod njega se u to doba razvija strast za čitanjem, i on krade sveće da bi mogao noću tajno čitati u svojoj sobi. Njegova lektira su Valter Skot, Bernatovič, Bronjikovski, Njemcevič, Kropinjski.

Otac i majka su ga vaspitavali u duhu tolerantnosti. U to vreme on još nije znao da je katolik, nije video razliku između Poljaka i Jevreja, niti razliku između plemićkog dvora i seljačke kuće. Svi su ljudi bili jednaki.

Kad je Zigmunt napunio deset godina, otac je, 1835. g., ustupio Ribke drugome, a on je uzeo u najam jedan deo sela Klebanj. Tu se mali Zigmunt prvi put rastao od roditelja. Otac ga je uskoro odveo u gimnaziju u Njemirov. Dve godine provedene u Njemirovu bile su ispunjene đačkim nestašlucima i učenjem. No kako je sredina u koju je bio zapao mali Zigmunt počela da upućuje njegov razvoj u lošem pravcu, kako je pretilo da se nevini nestašluci razviju u ozbiljne mane, otac ga je treće godine ostavio da uči kod kuće. Svetla domaća atmosfera ubrzo ga je očistila od prljavštine koja se na njega bila nahvatala u Njemirovu.

U selu je mali Zigmunt imao mogućnosti da posmatra seljake, njihov život i običaje. Njegov dar zapažanja i uslovi u kome je vaspitavan omogućili su mu da taj život posmatra kritički. Još tada on je primetio mnoge negativne uticaje šljahte na život seljaka.

U to vreme je u tom kraju boravio i poznati poljski revolucionar i konspiratovac Šimon Konarski i među šljahtom se govorilo o demokratskim idejama koje je on širio. Tako je za njih čuo i Zigmunt. Za vreme njegovog boravka na selu, otac mu je bio našao domaćeg učitelja. Taj mladić, iako učenik jezuite, bio je veliki poštovalac Voltera i nije propustio da svoga inteligentnog i radoznalog učenika upozna i sa njegovim delima koja je u svojoj maloj biblioteci imao.

Godine 1838. otac je ponovo odveo Zigmunta u školu u Njemirov. Primljen je u treći razred. U to vreme u školi su već bile izvršene značajne promene. Ruske vlasti su počele da sprovode rusifikaciju škola. Mnogi profesori - Poljaci bili su zamenjeni Rusima. Međutim, iako nije bilo Poljaka-profesora koji će održavati duh patriotizma među učenicima, bilo je drugih koji su to činili sa ne manje uspeha. Tako je baš te iste godine kao odjek prošla kroz škole vest o zaveri Konarskog. O njoj se šaputalo i maštalo, i u takvoj atmosferi Zigmunt je počeo svoju dugogodišnju zavereničku karijeru. Ta zavera, iako joj je cilj bio oslobođenje Poljske, bila je mnogo više nevini dečji nestašluk nego ozbiljan poduhvat, ali su je ruske vlasti naduvale preko mere samo da bi mogle ukloniti direktora škole, Poljaka Jana Miladovskog. Saslušavanja i ispitivanja "zaverenika" nisu dovela ni do čega, jer su se osumnjičeni dečaci odlično držali. Ipak kazna nije izostala. Zigmuntu je bilo zabranjeno da o raspustu napusti Njemirov. Njegov stanodavac, kod kojega je Zigmunt proveo taj raspust, bio je učenik Kšemenjeckih škola, čovek kulturan i veliki ljubitelj francuske književnosti, ali je imao jednu veliku manu, bio je velika pijanica. Za Zigmunta je boravak u njegovoj kući bio veoma koristan. On je čitave sate provodio sa svojim stanodavcem nad Boaloom, Kornejem, Rasinom, Molijerom, Delilom i Volterom. Sem tih zajedničkih čitanja, u krug Zigmuntove lektire toga raspusta spadali su i Feljinjski, Euzebijuš Slovacki, Malčevski, Mihal Čajkovski i Kraševski. Međutim sve to on je čitao bez ikakvog reda i sistema, kako mu je šta palo u ruke.

Sledeća godina (IV razred) prošla mu je mirno. O praznicima i raspustima otac ga je s braćom vozio kući, a tamo ga je opet obavijao dah naprednih ideja i težnji. Tamo je slušao razgovore o emigrantima, tamo je prvi put čuo i za Juliuša Slovackog, čije je prve stihove pročitao tek četvrt veka kasnije.

Peti razred je već bio teži. Rusifikacija škola je napredovala. Đaci više nisu mogli stanovati u privatnim poljskim kućama već u specijalnim ruskim internatima sa kasarnskim poretkom i disciplinom. Nedostatak prijateljskih osećanja i naklonosti internatske uprave prema đacima izazivao je kod ovih nepoštovanje. Uzajamno poverenje nije postojalo i đaci su bili upućeni na to da tajno rade mnoge stvari. Tako je, i pored zabrane, Zigmunt u to vreme, kao i drugi đaci, pročitao mnoge poljske knjige, a među njima i dela Mohnackog, Grabovskog i romane Kraševskog koji su tada izlazili. Te godine pročitao je i Šilera i Šekspirove drame, a sa svojim prijateljem Nemcem Ernestom Šlegelom provodio je sate u razgovorima o Geteu, Kerneru, Birgeru i uopšte o nemačkoj literaturi.

Svoje upoznavanje sa poljskom i stranom literaturom Zigmunt je nastavio i u sledećoj godini. Od pisaca čita Kraševskog, Ževuskog, Trentovskog, Ćeškovskog a od časopisa Athenaeum i poznanjski Tygodnik Literacki. Tada jedini profesor - Poljak Ludvik Gruđinjski upoznaje ga sa Bajronom u svojim prevodu. U to vreme Zigmunt počinje "ozbiljnije" da se bavi "književnošću". Prevodi Getea, piše poemu o Konarskom, roman koji šalje Kraševskom i najzad tragediju u stihu o Stefanu Potockom na Žutim Vodama.

Za to vreme sa školskim vlastima nije dolazio u sukob. Međutim kad mu je novi direktor predložio da mu dostavlja šta ostali učenici misle, govore i rade, on je napustio njemirovsku gimnaziju. Školu je nastavio tek godinu dana kasnije, u Odesi. Pre odlaska dao je ocu obećanje da za vreme boravka u Odesi neće pisati stihove i to obećanje je ispunio. U to vreme detinji snovi su već bili ustupili mesto snovima ispunjenim težnjom za ispravljanje krivdi i ostvarenjem trijumfa pravde. U Odeskom liceju Zigmunt je našao ono što mu je u gimnaziji bilo strano: naklonost. Na neblagonadežnostь označenu u njegovim dokumentima niko nije ni obratio pažnju, i on je uskoro postao slušalac fizičko-matematičkog odseka. Odesa je tada, zahvaljujući liberalizmu general-gubernatora grofa Voroncova, disala slobodnije i baš tu Zigmunt, iako još ne u podrobnostima, formira svoja shvatanja. U prvo vreme svu njegovu pažnju privlači veliki grad i njegove zanimljivosti od kojih na prvo mesto dolaza opera. Sem toga Zigmunt i ovde počinje novim putem zbog koga su ga nekada roditelji, umesto da ga pošalju u Njemirov na dalje školovanje, zadržali kod kuće. Međutim ovoga puta je imao snage da sam savlada tu opasnost. Sledeće godine ta opasnost već nije postojala za njega. Ne zanemarujući drugove on je počeo sistematski da čita i da se intelektualno podiže. Tu u Odesi pročitao je prve brojeve Poljskog demokrate organa emigrantskog Poljskog demokratskog društva, tu je pročitao delo Henrika Kamjenjskog O životnim istinama poljskog naroda (O prawdach żywotnych narodu polskiego), i mnoge druge zabranjene knjige, tu je najzad učio i jezike. U Odesi je čitao na poljskom, francuskom, nemačkom i engleskom jeziku. Vreme provedeno tu budiće kasnije kod Ježa najmilije uspomene iz njegove mladosti.

Kad je 1846. godine napuštao Odesu, već se osećao dah vetrova koji će dve godine kasnije dovesti do bure. Galicijski pokolj i berlinski proces Mjeroslavskom i drugovima predskazivali su nove događaje, ali Zigmunt još nije hteo da donese konačnu odluku o svojoj daljoj sudbini, iako ga je veoma privlačila vojnička karijera. Najzad je, posavetovavši se sa roditeljima, odlučio da izabere put naučnika. Kako je na ispit kandidata mogao izaći tek godinu dana posle završetka liceja, on je to vreme proveo kao domaći učitelj svoje mlađe braće. No njegov rad se nije svršavao na tome. Te godine on je napisao i jedan memorijal u kome je zahtevao ukidanje kmetstva i predavanje zemlje u ruke seljacima i pročitao ga pred jednom grupom šljahte. Međutim taj korak, pripremljen u zajednici sa ocem, nije naišao na odobravanje.

Godine 1847. Zigmunt je već bio slušalac Kijevskog univerziteta i – organizator nove poljske zavere. Ovoga puta ta zavera je bila mnogo ozbiljnija od one njemirovske, sem toga imala je i saveznicu – zaveru koju su bili organizovali Ukrajinci, studenti Kijevskog univerziteta. Kao proglas upućen javnosti od strane zaverenika poslužio je malo izmenjen već pomenuti Zigmuntov memorijal. Tako se eto on pripremao za kandidata matematičkih nauka.

Omladina je odmah prigrlila tajnu organizaciju a zaverenici su počeli da sazivaju tajne sastanke i osnovali su biblioteku zabranjenih knjiga. Zigmunt se nalazi u centru te delatnosti. Da bi mogao širiti svoje zavereničke i demokratske ideje i među činovništvom i oficirima[50] on pokušava da stupi u službu, najpre kod kijevskog general-gubernatora Bibikova koji ga odbija doznavši da je završio Odeski licej. Ni pokušaj da stupi u vojsku nije uspeo. Najzad ga primaju saperi. Međutim, kako je u to vreme već i na Ukrajinu stigla vest o pariskim događajima, on je našao mogućnost da odgodi svoje stupanje u službu i polaganje zakletve. Uskoro su stigle i vesti o nemirima u Beču. Dah 1848-e prešao je i preko Ukrajine. Na naredbu vlasti da se preda sve hladno i vatreno oružje šljahta je odgovorila sakrivanjem onog koje je već imala, kupovanjem novog i pripremanjem jahaćih konja. U to je došao i uskršnji raspust koji je Zigmunt iskoristio da bi među šljahtom širio ideju ustanka.[51]

Kad se Zigmunt posle raspusta vratio u Kijev, doznao je da se policija raspitivala za njega. Imao je sreću da se u putu mimoiđe sa policijom koja je, ne našavši ga u Kijevu, otišla da ga traži kod kuće. Pred njim su sada bila dva puta, ili da ostane u Kijevu i živi ilegalno i najzad padne policiji u ruke ili da krene put austrijske granice, u Galiciju, bliže slobodi. Taj drugi put mu je ukazivala porodična tradicija. Prebegavanje preko granice mladih ljudi bilo je uzelo masovne razmere[52] i Zigmunt se odlučio da i on pođe tim putem. Njegovi drugovi u Kijevu odlučili su da on u Galiciji bude delegat Kijevske organizacije sa kojom treba da stavi u vezu ustanike. Zigmunt se odmah spremio na put i, pošto je neko vreme proveo kraj granice tražeći priliku da se prebaci, uz pomoć jednoga prijatelja i jednoga seljaka obreo se u Galiciji, u Zločevu. Tu je bio osuđen na nerad i lenstvovanje. Uskoro se po gradu proneo glas da austrijska policija traži neku prebeglicu iz Ukrajine i Milkovski, sumnjajući da to može biti i on, odlazi u obližnje selo Plesnjane. Tamo je proboravio do jeseni čitajući i zabavljajući se. Kad je čuo da se u Lavovu organizuje poljska legija za borbu u Mađarskoj, odmah je krenuo tamo i već krajem septembra ili početkom oktobra on je gazio po slobodnoj zemlji. U poljskoj legiji se našao već od dana njenog osnivanja i odmah je bio izabran za podoficira, a krajem novembra doživeo je i vatreno krštenje pod Aradom. Za vreme boravka u Aradu, dodeljen mu je stan kod jednog Srbina, advokata Save Simića, koji ga je u početku primio veoma neljubazno. Međutim uskoro njihovi su se odnosi popravili, porodica Save Simića je prigrlila Zigmunta kao dragog gosta, Sava ga je upoznao s mnogim svojim prijateljima i stavio mu na raspolaganje svoju biblioteku u kojoj su se između ostalog nalazila Vukova izdanja naših narodnih pesama. U kući Save Simića probudilo se u budućem piscu i interesovanje za Južne Slovene. Dosadu vojničke službe Zigmunt je ublažavao čitanjem knjiga iz Simićeve biblioteke "u kojoj sam nalazio mnogo stvari interesantnih za mene", kako piše u svojim memoarima[53], i dalje, govoreći o životu svoje jedinice, on piše "više su me interesovale srpske pesme, nego diskusije". Zahvaljujući Simiću i njegovoj porodici Zigmunt se nalazio u izuzetnom položaju. Dok su se drugi dosađivali on je imao dovoljno posla, a sem toga stekao je i prijatelje. Međutim krajem januara ili početkom februara Zigmuntova jedinica je morala da pođe na drugi zadatak, u unutrašnjost Mađarske. Simićeva porodica ga je ispratila sa suzama, a ni Zigmunt nije odlazio laka srca. Na rastanku Sava Simić ga je pozvao u stranu i tiho mu rekao:

– Rat se može okrenuti zlo po vas, u tom slučaju, zapamti, moj dom neće biti zatvoren za tebe... Razumeš li? – dodao je uz rečiti gest".[54]

Tako je budući pisac iz prvog susreta sa Srbima, iako je bio u neprijateljskim redovima, poneo najlepše uspomene i ljubav koja se ukazuje samo najmilijima.

Sa odlaskom iz Simićeve kuće prestali su dani dosade. Poljska legija, a sa njom i podoficir Zigmunt Milkovski kroz kišu, vetar, olovo, krv, poraze i pobede krstarili su zemljom željnom slobode. Prvi komandant bio mu je Srbin poreklom, general Damjanić. Ostavljajući krvave tragove bosih nogu po peskovitoj zemlji Mađarske mladi kandidat matematičkih nauka nije ni sanjao da će kroz nekoliko decenija svi ti doživljaji biti predmet mnogih njegovih romana. Doživeo je radost pobede i gorčinu poraza, postao je oficir, borio se pod Visockim, Dembinjskim i Bemom, i najzad, jednoga dana, gonjen carskom ruskom vojskom, sa još oko dve hiljade svojih saboraca Poljaka i Italijana, prešao je iz Oršave na srpsku teritoriju kod Tekije. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova I. Garašanin prvo se spremao da spreči emigrante da stupe na srpsku teritoriju[55], ali su kasnije Vladislav Zamojski i Ludvik Bistšonovski uspeli da preko poljskog diplomatskog agenta izdejstvuju da im srpske vlasti dozvole nesmetan prelaz preko srpske teritorije do turske granice. Iako ih je stanovništvo dočekalo neprijateljski vlasti su bile veoma ljubazne i predusretljive prema njima.[56] Prvi Zigmuntov susret sa nezvaničnom Srbijom nije baš bio prijatan. Na jednom mestu u brdima bili su dočekani ognjem iz pušaka. Međutim u Kladovu su ih dočekali veoma ljubazno. Od turske granice do Vidina išli su sami, bez pratnje. U Vidinu im je predloženo da pređu u islam i da stupe u tursku službu, ali su oni odbili jer, kako Milkovski piše u svojim memoarima: "Sa našim zanatom vojnika slobode nisu se slagali islamizam i turski redovi".

Tu se Milkovski prvi put susreo i sa Bugarima. Tu se nastavilo njegovo bliže upoznavanje sa Južnim Slovenima započeto u Aradu kod Save Simića.

Posle nekoliko nedelja boravka u Vidinu turske vlasti su ih premestile u Šumlu. Boravak u Šumli potrajao je duže. I dok su se svetske sile borile za tu grupu ljudi, oni su vodili svoj život. Kako ih je mučila dosada i osećao se veliki nedostatak knjiga i uopšte duhovne hrane demokratska grupa počela je izdavati novine. Prvi urednik tih rukom pisanih i umnožavanih novina bio je Zigmunt Milkovski. U to vreme desila se još jedna značajna stvar u životu našega pisca. Pod uticajem i po nagovoru Sokuljskog i Žarskog, a sledeći nejasne i maglovite ideale svoje mladosti Milkovski je postao član sekcije Poljskog demokratskog društva. Taj akt odredio je ceo njegov kasniji životni put.

Baveći se tako politikom i proučavajući život Bugara Milkovski je dočekao april 1850. g. kada je sa još sto osamdeset drugova krenuo u Englesku. Usput je doživeo brodolom i najzad jednoga dana se u Sautemptonu, bez prebijene pare, srećno iskrcao na Englesko tle. U to vreme se u Londonu nalazila Centralizacija PDD (Poljskog demokratskog društva) i Milkovski se posle kraćeg vremena uputio tamo. Istina, ovoga puta nije bio sasvim bez novca, imao je u džepu šest penija, taman toliko da bi sa uspehom mogao početi dane gladovanja u Londonu. To gladovanje trebalo je da se završi njegovim skokom u Temzu. Hteo je samo još da pošalje poslednje pismo svojima u dalekoj otadžbini i dok se on spremao da ga piše začuo je kako se jedan čovek žalio da ne može da nađe nikoga za jedan malo teži posao. Naravno da je nas budući pisac zaboravio na Temzu i odmah se ponudio za taj posao. Dani gladovanja su prestali i Zigmund je imao koliko toliko obezbeđen život. Posao nije bio težak, a ostajalo mu je vremena i za druge stvari. Odlučno je zagazio u politiku i aktivno učestvovao u sastancima Londonske sekcije Demokratskog društva. Uskoro, 1851. g., počeo je da sarađuje u Poljskom demokrati, organu Društva, pišući o Ukrajini, njenim problemima, pa je čak postao i član redakcije lista. Slobodno vreme provodio je ili u poljskom društvu, sa članovima Centralizacije Vorcelom, Darašom i Podoljeckim, ili sa drugim istaknutijim Poljacima. U Londonu su se tada sem pomenute trojice nalazili i Jan Nepomucen Janovski, Štolcman, pukovnik Ludvik Oborski, Domagaljski, Pšezđecki, Bartohovski i mnogi drugi. Sa strancima emigrantima malo se družio. Najbolje se znao sa budućim vođom i herojem Pariske komune Deleklizom.

Veoma mnogo vremena Zigmunt je posvećivao izučavanju vojnih nauka i uopšte čitanju i pravljenju beležaka. U to vreme se upoznao i sa delima Furijea, Sen-Simona, Roberta Ovena, Kabea i drugih socijalista utopista. Njegovi društveni i politički ideološki pogledi dobili su čvrstu osnovu, njegov životni put bio je jasan a kad mu je posle kraće posete Parizu ponuđena dužnost emisara Centralnog komiteta Evropske demokratije u Ukrajini on ju je oberučke i sa radošću prihvatio. Ubrzo posle toga, septembra 1851. g., snabdeven preporukama Macinija, Braćanua i Centralizacije PDD preko Pariza i Marselja uputio se u Carigrad. Odatle ga je put odveo u Moldaviju i, najzad, krajem 1851. g., njegove noge su još jednom stupile na rodnu zemlju. U Ukrajini je proveo oko dva meseca, sastao se sa roditeljima, rodbinom i prijateljima i udario temelje tajnoj organizaciji koja je imala da priprema oslobođenje Poljske. Posle toga se vratio u Moldaviju, odakle je trebalo da rukovodi zaverom i gde je imao da očekuje dalje instrukcije od Centralizacije. Za to vreme je učio rumunski jezik, čitao šta mu je dolazilo do ruku, obilazio mesta koja su još čuvala uspomene na tragične poljske revolucionare Višnjovskog i Filanoviča i lenčario kada nije imao ništa pametnije da radi. Međutim jednoga dana, mesto instrukcije od Centralizacije dočekao je svoja dva brata, koja su prebegla iz Rusije. Trebalo je sada njih spasavati. Sreća mu, međutim, nije bila naklonjena. Iz Moldavije je uspeo da se prebaci samo on. Oba brata su bila uhvaćena a jedan od njih, Juzef, bio je streljan. Usamljen, nesrećan i bolestan Zigmunt je neko vreme proveo u Tulči gde se upoznao sa jednim pravoslavnim popom sa kojim je slikao ikone za okolne pravoslavne crkvice. Tulču je napustio u jesen i uputio se u Carigrad. Ovde mu se opet pridružila njegova stara prijateljica – glad. U to vreme već je bio počeo tursko-ruski rat. I monarhističko i demokratsko krilo poljske emigracije pokušavalo je da poveže oslobođenje Poljske sa sudbinom toga sukoba. Zigmunt je dobio zadatak od Juzefa Visockog da otputuje u Vidin i da tamo uz novi rumunski korpus formira jedan poljski odred. Sa ostalim poljskim i rumunskim oficirima, koji su imali da organizuju taj korpus, dospeo je samo do Šumle. Tu je projekt pao u vodu i njegova misija je bila završena. Ostao je u Šumli da bi bio bliže vojnoj pozornici. Za vreme boravka u Šumli radio je na nasipanju šanca i podizanju utvrđenja. Radnici su mu bili muslimani – Bosanci i Hercegovci. Vodio je duge razgovore sa njima, i, kako sam kaže, doznao mnoge zanimljive pojedinosti iz njihovog domaćeg života. Uskoro mu je i to postalo dosadno. U Vlaškoj se nalazio Dimitrije Braćanu, član Centralnog komiteta Evropske demokratije, onog istog koji je 1851. godine poslao Milkovskog u Ukrajinu. Braćanu je pripremao ustanak protiv Rusije i Zigmunt je pošao da mu ponudi svoje usluge, iskustvo i veze. Put ga je vodio preko Vidina, gde je Milkovski posle dužeg vremena opet došao u dodir sa srpskim življem, koji je, kako on piše u svojim memoarima, tamo činio većinu.[57] Iz Vidina je prešao u Vlašku, ali tamo ga je dočekalo razočarenje. Braćanu se, istina, nalazio tamo, ali do ustanka je bilo još vrlo, vrlo daleko. Njegovo prisustvo je čak bilo neprijatno Rumunima i oni su sve učinili da ga se na lep način otarase. Milkovski je shvatio tu igru i zajedno sa svojim prijateljem Mikulovskim prešao je u Srbiju, u Radujevac. Tu su proveli četiri dana u karantinu, a onda su se peške uputili u Negotin po pasoše, odakle su mislili da produže za Beograd. Ovaj drugi boravak u Srbiji bio je mnogo prijatniji nego onaj prvi 1849. g. U Negotinu ih je dočekao načelnik Janković koji se ljubazno pobrinuo za njihov smeštaj, i koji im je nabavio čoveka da ih odveze njihovom prijatelju Alfonsu Lučinjskom u Majdanpek. Čekajući dan polaska Zigmunt i njegov prijatelj su proveli veče u hanu u razgovoru sa Srbima o Poljskoj za koju su ovi znali i kojoj su želeli slobodu. Na gozbi priređenoj to veče u njihovu čast pevala se čak i poljska himna. Sutradan su krenuli u Majdanpek. Put ih je vodio preko Trnovca gde su opet bili ugošćeni i gde su prenoćili. U Majdanpek su stigli tek sutradan. Kod Lučinjskog Milkovski se zadržao više od dva meseca. Ovaj ga je zadržavao da ostane u Srbiji predlažući mu da zajedno otputuju u Beograd i da potraže neko mesto. Milkovskom se predlog svideo "Služiti Srbiji, kad nisam mogao da služim Poljskoj, izgledalo mi je kao čestita i poželjna stvar" – napisao je on kasnije u svojim uspomenama.[58] Čekajući da Lučinjski dobije odsustvo, pa da zajedno pođu u Beograd, Milkovski je čitao nemačke i srpske novine, išao u lov i proučavao mesne običaje i život. Tu je prvi put video srpsku svadbu, krštenje, slavu i pogreb i posmatrao odnos između muškaraca i žena.

No Milkovski se nije zadovoljavao samo takvim životom. On je i ovde širio svoje ideje i vodio oštru anti-austrijsku propagandu. Njegova instrukcija ostavljena Lučinjskom preporučivala je ovome da radi na stvaranju saveza između "čisto narodne" srpske partije i "Poljske demokratske i republikanske", da radi na mađarsko-srpskom sporazumu, da pomoću knjiga i tesnih veza sa Poljacima širi srpsku propagandu u Austriji i da radi na stvaranju zavereničke organizacije u Galiciji, koja bi radila i na zbliženju šljahte i seljaštva.[59]

Jednoga dana, Zigmunt Milkovski je doživeo još nešto što je konačno osvojilo njegovo srce. Iz Beograda je došao jedan činovnik ministarstva, po imenu Pavlović, koji mu je pokazao poverljivi akt austrijskog poslanstva u kome je Milkovski bio predstavljen kao opasan agitator i u kome se tražilo njegovo izručenje Austriji. Činovnik je saopštio Milkovskom da ga vlasti ni u kom slučaju neće izdati, ali ga mole da napusti Srbiju kako bi joj uštedeo neprijatnosti.

"– To je molba, ne zapovest – ponovio je Pavlović nekoliko puta. – Napuštanje Srbije zavisi sasvim od tvoje volje. Ako hoćeš da ostaneš, ostani."[60]

Posle takve molbe za Milkovskoga nije ostalo drugo nego da napusti Srbiju. Put ga je opet odveo u Carigrad. Polazeći iz Carigrada, januara 1855. g., opunomoćenik PDD Visocki ostavio je kao svoga zastupnika Milkovskog, kome je prijatelj Franćišek Sokuljski obezbedio život tako da se ovaj posle dužeg vremena mogao opet vratiti knjigama i publicistici. Poljski demokrata je opet počeo da objavljuje njegove dopise. Ali ni to nije dugo potrajalo. Uskoro je Zigmunt sa engleskim pasošem na ime Evaret Mamet krenuo na proučavanje ekonomskih prilika Moldavije i Vlaške za račun trgovačke firme Diran i komp. Međutim kada je obišao Moldaviju njegov poslodavac Diran poslao ga je natrag u Tursku da mu podiže magacine za robu. Na tome poslu u Ćustendilu proveo je do decembra 1855. g. posle čega je, ostavši bez posla, opet krenuo u Carigrad. Tamo ga je dočekala vest o smrti velikog poljskog pesnika Adama Mickjeviča. Život u Carigradu bio je čas lep i prijatan, čas težak i sumoran. U Carigrad je Milkovski došao sa više od tri hiljade franaka. U želji da ih najkorisnije upotrebi, osnovao je sa jednim prijateljem menzu, ali je već posle kratkog vremena morao da je zatvori. Njegov kapital je sada iznosio samo nekoliko stotina franaka. Nemajući posla počeo je da piše. Slao je dopise u poljske listove i pisao svoju knjigu o učešću Poljaka u Krimskom ratu.[61] Njegovi prijatelji Vlođimjež Kozlovski, Karol Bžozovski i Henrik Jablonjski nagovorili su ga da pokuša da napiše roman. Poslušao ih je, i lavovski Književni dnevnik (Dzienik Literacki) objavio je 1858. g. njegov prvi roman Wasyl Hołub. Sledeće godine je u novinama Gazeta Warszawska izašla Handzia Zahornicka sa potpisom Teodor Tomaš Jež. Njegovo mesto i ime u tadašnjoj poljskoj književnosti bilo je već obezbeđeno.

Za vreme boravka u Carigradu Milkovski se uglavnom družio sa emigrantima-demokratima. Među njima je bio i Juzef Čajkovski, poreklom iz bogate poljske plemićke porodice iz Ukrajine, učesnik ustanka 1831. godine i Mađarske bune 1848-49. g. i višegodišnji konjušar ustavobranitelja Avrama Petronijevića. Po onome što je Milkovski zabeležio o njemu u svojim memoarima vidi se da mu je ovaj pričao o svome životu u Srbiji. Međutim kako je u Carigradu bilo sve manje izgleda za ponovno pokretanje pitanja oslobođenja Poljske, kako je Milkovski postao jedan od kandidata za člana Centralizacija PDD i kako se središte borbe za Poljsku opet prenosilo na Zapad naš pisac se oprostio od svojih prijatelja i Carigrada i snabdeven pasošem na ime Fortunata Melka, po narodnosti Bugarina, krenuo preko Marseja u Pariz. U Parizu je bio iznenađen poštovanjem koje mu je ukazivano. Bio je još mlad, ali je već bio stekao ime. Navikao se i na to. U Parizu je, kako sam piše, radio malo ili skoro ništa. Pisao je dopise za Varšavske novine (Gazeta Warszawska) i Poljskog demokratu, sarađivao u Pregledu poljskih problema (Przegląd Rzeczy Polskich), upoznavao se sa novim i obnavljao poznanstva sa starim emigrantima. U Parizu su tada bili: Ordenga, Mazurkjevič, Mjeroslavski, Elžanovski i mnogi drugi. Uskoro ga je dužnost pozvala u London. Baš u to vreme održavali su se izbori za članove Centralizacije PDD. Milkovski je bio izabran jednoglasno. Pored njega članovi Centralizacije postali su Žabicki, Domagaljski i Buljevski. Kao član Centralizacije Milkovski je došao u dodir i sa Macinijem koji je bio na celu Centralnog komiteta Evropske demokratije. PDD se već klonilo padu. Njegovi članovi su više radili po inerciji nego iz ubeđenja. Društvo je dremalo na lovorikama. U Londonu se Milkovski upoznao i sa Hercenom. Po službenoj dužnosti putovao je i u Pariz, a odatle u Brisel, gde je posetio Ljeljevelja i Heltmana.

U tada vođenim razgovorima oni su se složili da se ne može zahtevati da se Poljska podredi emigraciji.

Vrativši se u London vodio je duge diskusije sa svojim kolegama Žabickim i Buljevskim o tome i ne složivši se sa njima podneo je ostavku na svoj položaj. Aprila meseca 1859. g. zauvek je napustio London, gde se nalazila samo Centralizacija i sasvim mali deo emigranata. Veći deo boravio je u Parizu.

Na horizontu su se već kupili oblaci. Bura od 1863. godine se približavala. Poljska je počela da uspostavlja kontakte s emigracijom. Ustanak je bio neizbežan, i kada se to već moralo dogoditi trebalo je sve svoje snage i vreme posvetiti pripremanju ljudi i događaja. I dok je nas pisac pisao svoje prvo delo o Južnim Slovenima Šandora Kovača a za Przegląd Rzeczy Polskich članke o ustanku koji su zvučali kao zov u boj, Italija se uz pomoć Napoleona III kroz borbu probijala u slobodu. Pisac se u Ježu povlačio u pozadinu, na pozornicu je izlazio konspirativac i revolucionar. U Parizu je bio formiran Komitet u sastavu Elžanovski, Mazurkjevič, Ordenga, Visocki i Milkovski. Zadatak mu je bio pripremanje ustanka i rukovođenje njim u Poljskoj. Milkovski je dobio zadatak da u Galiciji, na Podolju, Volinju i Ukrajini organizuje tajni pokret. Verovatno negde septembra meseca 1859. g.[62] preko Berlina, Vroclava i Lavova krenuo je u Moldaviju. Usput je u Lavovu posetio redakciju časopisa Dziennik Literacki i njegovog urednika Jana Dobžanjskog, osnovao u tom gradu tajni komitet, dao mu uputstva za rad i otputovao dalje. Prvo se bio nastanio u Foltičanima a zatim u Mihalenima, postarao se da dobije rumunsko državljanstvo i nastavio rad nekadašnjih svojih prethodnika, emisara Centralizacije Višnjovskog i Filanoviča.

Ustanak se približavao krupnim koracima. Nas pisac je bio u svom pravom elementu. Iz Austrije i Rusije je prebegavalo sve više i više omladine željne borbe. On ih je primao i razmeštao privremeno po Moldaviji ili slao u Italiju, u školu za oficire. U međuvremenu, kad su mu to poslovi dozvoljavali, posećivao je prijatelje i zabavljao se. Čak se i oženio. No to mu nije smetalo da nastavi svoj revolucionarni i konspirativni rad. Rumunski graničari i policija dovodili su mu sve Poljake koji bi prebegli i on ih je slao dalje. Njegova kuća je stalno bila puna tih gostiju. Bili su mu dragi jer je u njima gledao buduće borce svog konjičkog korpusa sa kojima je hteo da uđe u porobljenu otadžbinu.

U slobodno vreme je čitao i pisao. Trebalo je izdržavati ženu i sve te ljude i on je napisao niz romana. Njegovu lektiru činile su u to vreme knjige iz oblasti ekonomike i socijalne politike, matematike i vojne nauke. Ove poslednje su uvek zauzimale prvo mesto, a pogotovo sada kada su već počinjali da se razležu prvi odjeci grmljavine. Dela Žomin?a, Fridriha II, Kormontenja, Visockog i drugih vojnih teoretičara i pisaca bila su mu stalno pri ruci.

Pripremajući u Moldaviji ustanak, doživeo je i jedno razočarenje. Prestao je da veruje u dobru volju i poštene namere Ludvika Mjeroslavskog. Mnogi čuvari reda i interesa države koju je Milkovski želeo da ruši bili su drukčijeg mišljenja nego njihovi naredbodavci i nas pisac je uvek bio dobro obavešten i na vreme upozoravan, kako kad je u pitanju bila njegova ličnost tako i njegovi štićenici.

Pripremajući tako druge i sebe za borbu, oktobra 1862. godine, uspostavio je kontakt sa Centralnim komitetom u Varšavi koji je u Poljskoj rukovodio pripremama za ustanak. Uskoro je pošao i na put, u čeljust zveri, u zemlju ustanika, žandarma i špijuna, u Poljsku, u Varšavu. Tamo je provodio dane u savetovanjima sa članovima ustaničkog Komiteta. On je smatrao da ustanak treba odložiti bar za nekoliko meseci, jer Poljska još nije bila dovoljno pripremljena za njega. Pre no što je krenuo natrag u Moldaviju napravio je kratku posetu Varšavskim novinama, čiji je stalni saradnik bio već šest godina. Kući se vraćao u ubeđenju da je ustanak odgođen do maja 1863. g. i sa dekretom kojim je bio postavljen za "načelnika vojnih snaga u Ukrajini". Vojnik, revolucionar i patriota radovali su se u njemu.

Prionuo je svom snagom na posao. Pred sobom je imao nekoliko meseci. I baš onoga dana kada je već kretao u Carigrad da organizuje kupovinu i prenos oružja, pogodio ga je grom iz vedrog neba – vest o ustanku u Poljskoj. "Onoga trenutka – piše on u svojim memoarima – kada je bura zahučala, moje književničke sposobnosti sasvim su nestale". (II, 434). Vratio se sa toga puta i kroz nekoliko dana krenuo na drugi, u Galiciju. Susreo se tamo sa mržnjom i zavišću ljudi, bio je novo ime, bez položaja i imetka. Galicijska šljahta ga je primila sa nepoverenjem, a on je nosio u džepu svoj dekret ne pokazujući ga nikome, potiskujući i sam svoju ličnost u pozadinu. Onoga dana kada je doznao da se general Visocki nalazi u Galiciji palo mu je na um da podnese ostavku i da na svoje mesto predloži Visockog sa kojim je pravio plan da u poljski ustanak uvuče i Bosance, Dalmatince, Crnogorce i Arnaute.[63] Tako je i učinio. Nažalost ostavka mu nije odmah uvažena i on, predstavnik levog krila ustanka, morao je skoro sam da se bori protiv šljahte koja je bila za predstavnike desnog, umerenog krila. Ono što je bilo bolje bilo je otišlo preko granice u Kongresuvku, ono što je ostalo galamilo je, saborisalo i optuživalo Milkovskog. Doživeo je mnoga gorka razočarenja i bio blizu sloma. Spaslo ga je najzad prihvatanje njegove ponovne ostavke. Na njegovo mesto došao je Visocki, a on je uskoro otputovao u Tursku da tamo organizuje odred dobrovoljaca koji je imao da preko Moldavije upadne u Ukrajinu i tamo raspreta iskru ustanka. U Tulču gde se organizovao taj odred Narodna vlada poslala mu je naimenovanje za pukovnika.

Uz pomoć turskih vlasti i italijanskog konzula Milkovskom je pošlo za rukom da na rumunsku teritoriju prebaci dve stotine i trinaest svojih boraca. Međutim, njegova pretpostavka da će ih Rumuni goniti samo prividno nije se obistinila. Morali su čak da vode pravu bitku u kojoj su Poljaci, iako oko osam puta slabiji, odneli potpunu pobedu. Od dva zadatka koji su sebi postavili – da zainteresuju evropsku javnost za poljski ustanak i da se probiju u Ukrajinu nisu postigli nijedan. Pukovnik Milkovski je napustio Rumuniju i preko Carigrada, Marseja i Pariza otputovao u Galiciju. Tamo je proveo neko vreme čekajući da mu se dodeli novi zadatak. U planu je bilo da ide u Švedsku kao predstavnik Narodne vlade i da odande organizuje upad u Litvu. Međutim, taj plan pokvarila je policija. Mesto u Švedsku, otišao je u zatvor. Tamo, međutim, njegovo pravo ime nije bilo otkriveno i on je samo proteran iz Austrije. Krajem 1863. g. već se nalazio u Parizu. Očekujući dekret i instrukcije Narodne vlade, proučavao je Švedsku i prilike u njoj. Najzad je stigla i odluka o putu, ali ne u Stokholm nego u – Beograd. Tu vest saopštio je Zigmuntu Milkovskom februara 1864. g. tadašnji komesar Narodne vlade u Parizu i Torinu, Vaclav Pšibilski. Zadatak u Srbiji bio mu je da radi na podizanju mađarsko-slovenskog ustanka povezanog sa ratom Italije protiv Austrije. Inicijativa za takav ustanak bila je došla od Hrvata i Eugen Kvaternik je u to vreme već bio napravio sporazum sa mađarskim emigrantima Košutom i generalom Klapkom. Iako pomalo skeptičan i poučen iskustvom iz 1848-49. g. Milkovski je odmah vredno prionuo na posao. Pšibilski ga je stavio u vezu sa Kvaternikom i na jednom sastanku 6. marta 1864. g. donete su načelne odluke o pravcu i duhu pripremanog ustanka.[64]

Spremajući se za put u Srbiju, Milkovski je morao otputovati u Drezden. Tamo je posetio Romana Zmorskog, tada već poznatog prevodioca srpskih narodnih pesama, od koga je hteo da zatraži izvesne informacije o Srbiji. Međutim čekalo ga je razočarenje. Zmorski ili nije hteo, ili nije umeo da mu pomogne. Vraćajući se iz Drezdena u Pariz, Milkovski se u Minhenu sastao sa ženom, ali kako je ova bila bolesna on ju je privremeno, do ozdravljenja, smestio u Ženevu. Odatle ga je put vodio u Torino. Tu ga je primio italijanski ministar spoljnih poslova, koji je sa njim razgovarao o njegovom budućem radu u Beogradu. U Beograd je krenuo preko Đenove, Livorna i Carigrada. U Carigradu se zadržao nekoliko dana u razgovorima sa tadašnjim diplomatskim agentom Narodne vlade Tadeušom Okšom Ožehovskim i već negde u drugoj polovini aprila stao je u Radujevcu na srpsko tle. Nekoliko dana posle toga nalazio se u Beogradu, gde je odmah potražio svoga prijatelja i poznanika iz Carigrada Pavla Slotvinjskog. Ovaj, i njegova žena Srpkinja, pomogli su mu da se snađe u prvo vreme i da se pripremi dolazak svoje žene i kćeri. Međutim, kad je Milkovski stigao u Beograd poslednji diktator ustanka Romuald Traugut bio je već u zatvoru. Ustanak je dogorevao, a interes Evrope za njega je slabio. Misija Zigmunta Milkovskog sada je već bila izgubila svoj značaj[65] i ovaj je u Beogradu ostao kao privatan čovek, emigrant. Njega je istina primio Ilija Garašanin[66] i izrazio mu svoje simpatije prema poljskom ustanku, tajno ga je primio i italijanski konzul u Beogradu Skovaso, tajno su ga primali i razgovarali sa njim i drugi Srbi, koji su zauzimali visoke položaje, ali su ga javno izbegavali.

Krajem maja ili početkom juna Milkovskom je u Beograd došla žena. Njihova budućnost je izgledala sumorna. Kontakt sa Zagrebom nije uspostavljen, od Ožehovskog iz Carigrada stigle su samo reči ohrabrenja, a iz Poljske, koja je tonula u mrak, vesti su bile sve crnje. Trebalo je živeti i izdržavati porodicu, jedini izlaz bio je pero. Mesto pukovnika Zigmunta Milkovskog opet je zauzeo Teodor Tomaš Jež i već juna meseca Otadžbina (Ojczyzna) časopis Agatona Gilera donosi njegov prvi dopis. Preko Vladislava Gubrinoviča stupio je u vezu i sa raznim izdavačima u Poljskoj i počeo da piše. Prvi veći rad, koji je Milkovski napisao u Beogradu bio je U Galiciji i na istoku (W Galicji i na Wschodzie).

Život u Beogradu se nekako normalizovao. Pomoću jednog Čeha, učitelja muzike Jež se upoznao sa Jankom Šafarikom, Stojanom Novakovićem, Ljubom Nenadovićem, Pantom Srećkovićem, Kujundžićem, Jokićem i drugim Srbima, a Slotvinjski ga je upoznao sa francuskom kolonijom. To je u prvo vreme bilo njegovo društvo. Za vreme slobodnih časova Jež je odlazio u biblioteku gde je proučavao srpsku istoriju, literaturu i nauku. Uskoro je oko njega počela da se skuplja i malobrojna poljska kolonija u Beogradu. U Beogradu su se u to vreme nalazili Poljaci lekari Aćim Medović i (Drozdovski) Viktorović a uskoro su, doznavši za Ježev boravak u Beogradu, počeli stizati i drugi. Među prvima su došli Verminjski i Leonard Lontkjevič[67] a za njima i Izidor Kopernjicki, budući prevodilac srpskih narodnih pesama na poljski jezik. Svi oni su se skupljali u domu Teodora Tomaša Ježa. Život u Beogradu bio je težak.[68] Pred vratima Ježevog stana na straži su se smenjivali glad i nemaština. Za vreme svog dvogodišnjeg boravka i on i njegova žena su preboleli koleru i ne jednom gladovali. U Beogradu je Milkovski čitao, pravio beleške i proučavao Srbiju i njenu prošlost. Rezultat tog njegovog rada bio je: nekoliko brošura o Srbiji, o njenoj istoriji, kulturnim i društvenim problemima kao i nekoliko romana iz srpske prošlosti.

Samu Srbiju Jež je upoznao samo po knjigama. Dalje od Avale za ove dve godine nije otišao, jer za to nije imao dovoljno materijalnih sredstava, međutim, seljačku Srbiju mogao je upoznati i u Beogradu. Posećivao je narodne zabave, vašare i crkvene slave. Koliko je i kako bilo to njegovo znanje i stečeno iskustvo pokušaću da pokažem, analizirajući njegove romane posvećene Srbima. U toku dve godine život im se lagano popravljao i Jež je mislio da potraži stalno mesto nastavnika matematike ili fizike u nekoj gimnaziji ili Višoj školi, da bi se slobodnije mogao odati književnom i naučnom radu. Međutim njegove kćeri su rasle i kako u Beogradu nije postojala odgovarajuća škola namenjena vaspitanju devojčica Jež je počeo razmišljati o tome da napusti Beograd. Izbor je pao na Švajcarsku, ali je ubrzo promenjen. U Beograd je došao stari Ježev prijatelj Vaclav Pšibilski i predložio ovome da bude urednik časopisa Revue d’Orient koji je trebalo da izlazi u Briselu. List bi subvencionisala Turska, a imao bi zadatak, da se suprotstavlja francuskim listovima koje je subvencionisala Rusija. Iako teška srca, Jež je pristao, i već u jesen 1866. g., posle skoro dve i po godine boravka u Beogradu, nastanio se u Briselu.

Međutim, predviđeni časopis nije počeo izlaziti i Jež je živeo pišući dopise za nekoliko poljskih listova. U Briselu se ponovo sastao sa bivšim članom Centralizacije PDD Viktorom Heltmanom i starim Ljeljeveljevim prijateljem Ludvikom Ljubljinerom, koji su ga uveli u Savez poljske emigracije (Zjednoczenie Emigracji Polskiej) koji je nastavljao ideje i forme rada PDD.

Maja meseca 1867. godine otišao je Milkovski na Parisku izložbu kao dopisnik časopisa Klasje (Kłosy). Za vreme svoga boravka u Parizu uređivao je zvanični organ Saveza poljske emigracije Nezavisnost (Niepodległość) i pisao dopise za poljske novine. Tu u Parizu upoznao se i neko vreme družio sa budućim herojem Pariske Komune Jaroslavom Dombrovskim, čovekom o kome Jež u svojim memoarima piše sa velikim poštovanjem.

Od njegovih doživljaja u Parizu pažnju zaslužuje još i susret sa hrvatskim biskupom Josipom Jurjem Štrosmajerom. Sa njim se sastao na izložbi, a posle toga još nekoliko puta u Tiljeriskom parku. Razgovori koje su tada vodili ticali su se sudbine Slovena, a naročito Južnih kao a njihovog oslobođenja ispod turskog i austrijskog jarma. Bilo je govora i o pedagoškim problemima koji su veoma interesovali našeg pisca. Ti razgovori, međutim, nisu imali nikakvog ozbiljnijeg političkog značaja. Po završetku izložbe Milkovski se vratio u Brisel. Dani su mu prolazili u sve intenzivnijem književnom i publicističkom radu, u druženju sa Poljacima i u političkom radu. Tu u Briselu napisao je i jedan od svojih najčuvenijih romana Uskoci. Tu je i za Tursku pisao svoje stručne izveštaje o francusko-pruskom ratu. Odatle je još jednom napravio kraću posetu Londonu i kada mu je jednoga dana njegov brat od tetke Juliuš Jelenkovski predložio da otvori školu za Poljake u emigraciji, on je pristao. Izbor je pao na Švajcarsku.

Pre dolaska u Švajcarsku Milkovski je 1871. g. posetio Velikopoljsku. U Poznanju ga je izdavač Županjski nagovarao da piše svoje memoare, o čemu Jež do toga vremena nije bio mislio. Iz Velikopoljske je otišao u Galiciju, gde je posetio rođake i stare prijatelje, a odatle u Lozanu na kongres Lige mira i slobode, osnovane 1867. godine, u kojoj je zauzeo mesto generala Hauke-Bosaka, nekadašnjeg poljskog ustanika koji je poginuo decembra 1870. g. braneći Francusku. Iz Lozane je otišao po ženu i decu i krajem 1872. g. ponovo se vratio u nju. Tu je sredio svoj porodični život i osnovao internat za vaspitanje poljske dece. U bliskoj budućnosti nije se nazirao nikakav ustanak, poljske duhove je bilo obuzelo očajanje, i ovaj, nepopravimi u svojoj ljubavi, patriota prihvatio se, makar i sam, podizanja poljskog duha.

Sem pedagoškog i književnog rada koji su mu oduzimali najviše vremena svake godine je redovno učestvovao na kongresima Lige mira i slobode koja se zauzimala za republikansko i federativno uređenje Evrope.[69] U Ligi je Jež radio 27 godina, sve do smrti njenog dugogodišnjeg predsednika Lemonijea, a četiri puta je na redovnim godišnjim kongresima istupao i kao referent.[70] Pored rada u Ligi Jež tih godina mnogo radi na književnosti. Njegova kuća u Lozani, a kasnije u Ženevi i Cirihu stecište je poljskih emigranata i omladine. Tu doživljava proslavu dvadesetpetogodišnjice svoga književnog rada, tu najzad počinje svoj sledeći dugogodišnji period aktivne politike. Uvod u taj period predstavljala je brošura Stvar o aktivnoj odbrani i o Narodnoj kasi (Rzecz o obronie czynnej i o Skarbie Narodowym) izašla 1886. g.[71] a prerađena i dopunjena 1910. godine. Sledeće, 1887. godine, osnovana je "Poljska Liga" (Liga Polska) koja je imala da, kako je govorio prvi član ustava, prikuplja i priprema sve narodne snage u borbi za izvojevanje nezavisnosti Poljske u granicama, koje je imala pre podele, na federativnom principu, uzimajući u obzir nacionalne razlike i ne ispuštajući iz očiju one delove Rzeczypospolite koji su ranije od nje otpali. Drugi član je govorio da Liga prihvata "principe, izražene u manifestu bivšeg Demokratskog društva, koje će razvijati, dopunjavati i ostvarivati u narodnom i socijalnom pravcu."[72]

U to doba Jež mnogo vremena posvećuje i Rapersvilskom muzeju. Nacionalni i politički radnik u njemu opet dolazi do svog punog izražaja. Stari revolucionar je ponovo u svom elementu. 1900. godine kao izaslanik "Narodne Lige" (nekadašnje "Poljske Lige") preduzima propagandni put u Ameriku gde obilazi emigrantske kolonije. Njegove veze sa Srbima i Hrvatima iz godine u godinu su sve slabije da se negde posle 1890. g. sasvim prehinu. Posle povratka iz Amerike počinju njegova razočarenja. Njegovi učenici Dmovski i Baljicki izdaju ideale za koje se on celoga života borio. Ne snalazeći se odmah, Jež još pokušava da ih brani i opravdava ali su dokazi o njihovoj izdaji sve očitiji, rukovodstvo izmiče iz ruku staroga pukovnika i on se konačno povlači u samoću i piše najbolje svoje delo, nažalost nedovršeno, memoare Od kolebki przez życie (Od kolevke kroz život).

Za sve vreme svoga aktivnog bavljenja politikom, izuzev perioda ustanka 1863-64. g., Jež nije prestajao da piše. Rezultat toga rada bio je oko devedeset romana i čitav niz političkih brošura i članaka. On godinama uređuje napredni emigrantski list Slobodna poljska reč (Wolne Polskie Słowo, od 1887-1898. g.) prvo uz mali honorar, a kasnije besplatno. Ceo život mu je ispunjen materijalnim brigama. Jedno vreme cenzura, za vreme uprave Kocebua, uopšte ne dozvoljava štampanje njegovih dela[73] i on je primoran da se spasava pozajmicama. "Nije bilo sreće u kući, jer je nije bilo u Otadžbini" piše on gorko u jednom pismu doktoru Celjihovskom.[74] Još teže deluju pisma Ježeve žene Zofje njegovom saradniku i saosnivaču "Narodne kase" Maksimilijanu Hertlu. U jednom dugom, očajničkom pismu od 12/27. X. 1894. g. pisanom u Ženevi Zofja Milkovska se, između ostalog, žali i na cenzuru, na hajku dignutu protiv muža povodom objavljivanja brošure o "Narodnoj kasi", i piše o stalnim naporima da muža oslobodi materijalnih briga, o nezgodama sa zalagaonicom, danima kada se na njihovom stolu nalazi samo krompir, o opasnosti da budu izbačeni iz stana i da im stvari budu konfiskovane itd. itd. Ovoga puta je to pismo donelo neki rezultat, ali nije tako bilo uvek. Drugi put će Zofja Milkovska pokušati da zainteresuje poljskog pijanistu I. Paderevskog za sudbinu svoje porodice.[75] Tužno zvuče ti pozivi u pomoć kada pomislimo da pomoć traži čovek koji predstavlja čitavu epohu u istoriji poljske emigracije. Težak, trnovit i krvav je bio životni put Zigmunta Milkovskog – Teodora Tomaša Ježa. Dok je bio mlađi i snažniji nije štedeo sebe, a kada je ostario i kada mu je bila potrebna pažnja, sem njegovih najbližih, niko mu je nije ukazao. Vreme ga je pregazilo i kao književnika i kao političara. Na početku dvadesetog veka i u jednoj i u drugoj oblasti počeo je postajati živa uspomena. Bio je suviše star i izmučen da bi mogao ići ukorak sa vremenom. Ipak osvrnuvši se unatrag, iako nije mogao da vidi završetak svog životnog dela, oslobođenje svoje otadžbine, imao je ipak čime da se ponosi. Umro je 10. januara 1915. g. spremajući se da uskoro dođe u oslobođenu Varšavu.[76] Međutim smrt je došla pre nego sloboda.

 

III. Shvatanja o lepoj književnosti i njenoj ulozi u društvenom i nacionalnom životu

Celokupno književno stvaralaštvo T. T. Ježa izraz je njegovih shvatanja i ideala, izraz njegove društvene, političke i revolucionarne delatnosti. U svom testamentu predatom 6. avgusta 1909. Narodnom muzeju u Rapersvilu Jež je o svom životu govorio kao o službi "sa oružjem i perom u ruci". Ostavljajući svoj amanet živima on dalje kaže: "Opraštajući se od svih koji su posle mene ostali u životu, od prijatelja i protivnika mojih, a imajući na umu naročito poljsku omladinu, iskazujem i ističem svoj najvažniji amanet u testamentu: veru u Poljsku i neprekidnost u radu za Njen preporod."[77] Taj amanet koji je Jež ostavio svojim potomcima bio je ideja vodilja kroz ceo život i Ježu. Ceo njegov život i rad samo je dalji logički produžetak razvoja čiji počeci padaju još u ranu mladost našeg pisca. Put iz zavereničkih krugova Ukrajine odveo je Ježa u mađarsku bunu 1848-49. godine, odatle u Poljsko demokratsko društvo i najzad u svaki poduhvat koji je mogao doneti ma i najmanju korist Poljskoj, koji je čak samo pružao mogućnost da se mašta o slobodi svoga naroda, koji je činio jasnijim konture te slobode, koji je, najzad, na bilo koji način štetio okupatorima njegove zemlje. Pri tom je Jež uvek vodio računa i o interesima ostalih evropskih, naročito porobljenih naroda, nikada svoje iskustvo političara i konspirativca nije prodavao za novac i u nekoliko slučajeva odbio je da se primi uloge modernog kondotijera.

Prihvatajući u mladosti ideje i shvatanja Poljskog demokratskog društva u kome se jedno vreme bio čak na vrhu kao jedan od članova rukovodećeg tela, Centralizacije, Jež im je ostao veran do kraja života i do kraja života njegova shvatanja su imala sve osobine i mane koje mu je u nasledstvo ostavilo Poljsko demokratsko društvo. Njegove ideje, u početku napredne, lagano su počele gubiti svoju aktuelnost. Nagli razvoj društvenih odnosa, novi uslovi i raspored društvenih snaga zahtevali su i nove metode rada i donosili nova shvatanja, tuđa Ježu. Međutim, koliko je Jež ostao veran, ponekad vrlo umerenim, socijalnim shvatanjima PDD isto toliko je ostao veran i radikalnim shvatanjima PDD u pogledu vođenja praktične politike, do kraja života ostao je vatreni i neumorni propagator aktivne politike.

Još 1884. godine obećavao je Jež jednome od osnivača PDD, Janu Nepomucenu Janovskom da će napisati istoriju Društva[78] ali su ga nedostatak materijala, vremena i druge okolnosti sprečile da to i učini.[79] Ali kad je i PDD prestalo da postoji, kada su od njega ostale samo tradicije, uspomene i poneki živi član, Jež se stalno borio da održi u životu i produži njegove ideje. Sve do pred smrt, do poslednjeg poteza svoga pera, Jež je isticao da je on naslednik i nastavljač PDD. Mnoga njegova dela, scene iz romana, situacije itd. samo su konkretizacija i aktualizacija ideja PDD – često dati sirovo, neprerađeno, bez umetničke odeće. Uređujući časopise Nezavisnost (Niepodległość) i Slobodna poljska reč (Wolne Polskie Słowo) Jež je stalno isticao te ideje. Formulišući u prvom broju Slobodne poljske reči svoj program Jež će napisati: "Slobodna poljska reč biće izraz onih principa, ideja i interesa, koje je pre pedeset godina objavio Manifest Poljskog demokratskog društva". I malo dalje: "svrstavamo se otvoreno i jasno pod zastavom poljskog demokratskog društva".[80] Sarađujući aktivno u Savezu poljske emigracije, političkoj organizaciji emigracije posle 1863-64. god. a kasnije u Poljskoj ligi kao i Narodnoj ligi, on će uvek biti najdosledniji borac za te ideje i ideale. Pred kraj života biće u tome sve usamljeniji; novi, sve komplikovaniji odnosi u društvu i među državama u svetu neće se moći staviti u stare okvire njegovih shvatanja. Sve slabije će se stari vojnik i političar snalaziti u događajima oko njega, ali njegova vera u narod i njegove snage, vera u snagu patriotizma i sve bliže oslobođenje Poljske neće biti pokolebana.

"Sve što je u napomenama za sticanje nezavisnosti bilo čisto i požrtvovano volelo je narod i osećalo krivdu koja mu se čini" pisao je jedan od Ježevih savremenika[81]. Te reči u potpunosti se mogu primeniti na Ježa. Kroz celo njegovo delo oseća se ljubav prema narodu, prema seljaku. Ta ljubav našla je izraza i u mnogim njegovim romanima kako sa poljskom tematikom tako i sa srpskohrvatskom, ukrajinskom ili bugarskom. Junaci iz naroda, neplemići, najčešće su nosioci pozitivnih osobina i predstavnici elemenata dobra. Interese prostog naroda zastupaće Jež vatreno i u svojoj publicistici, od prvih svojih članaka objavljenih u organu PDD Poljskom demokrati pa do kraja života.

Nedostatak konkretnog plana delatnosti bio je izvor njegove slabosti koju je još više povećavala njegova klasna ograničenost. Celog svog života Jež je poricao postojanje klasne borbe u poljskom društvu i odricao pravo Ukrajincima na nezavisnost, čvrsto ubeđen da su ovi braća Poljaka i da su samo ruska propaganda i pravoslavna crkva uspeli da ih odvoje od majke Poljske. Ta mana se osećala i kad su u pitanju bile druge narodnosti. Za Ježa su na Balkanu, u zemljama današnje Jugoslavije, postojali samo Srbi. Srbi su za njega i svi Bosanci i svi Dalmatinci i Hrvati. Razlika među njima postoji samo u veri. Međutim, govoreći o svima njima i o njihovom ujedinjenju, Jež im preporučuje federalno uređenje po uzoru na Švajcarsku.

Kroz ceo život njegova najveća ljubav bila je i ostala ljubav prema otadžbini. Bio je fanatik borbe za njenu nezavisnost, verovao samo u snage svoga naroda i put ka slobodi video u oružanoj borbi. Nije priznavao podele Poljske, oštro je osuđivao lojalnost prema okupatorskim vlastima u bilo kakvoj formi i u bilo kakvo vreme, borio se da sačuva seljaštvo od uticaja okupatora i zbog toga je zahtevao širenje prosvete među seljacima, tražio da se bojkotuju institucije okupatora i zamenjuju poljskim, apelovao da u poljskim rukama ostane zemlja i stalno opominjao da se na ustanak ne treba dizati "zatvorenih očiju" nego da se za njega treba dugo i sistematski pripremati. Od čovekovih dužnosti i obaveza najsvetija je i najvažnija ona koju on duguje svojoj otadžbini. Sve ostale blede pred njom.

Sve te ideje bezbroj puta izražene u raznim varijacijama po njegovim člancima, izjavama i ilustrovane delima, propovedao je Jež i u svojim romanima. Onda kada mu prilike to nisu dozvoljavale prelazio je sa jedne forme rada na drugu, sa aktivne, svakodnevne političke delatnosti prelazio je na književnu. Služba svome narodu i svojoj zemlji bila je njegov svakidašnji hleb. "Pišem, jer nemam šta drugo da radim" – napisaće Jež 1861. g. – "Pišem, dakle, ne radi pisanja, nego da njim zamenim ono drugo, što ne mogu da radim. Zato sam zamenik pisca, a ne pisac, i moram dodati da sam povremeno zamenik, jer moj posao čeka na mene i ja čekam na njega."[82] A drugom jednom prilikom: "Ljubav prema otadžbini, dala mi je pero u ruke, ljubav prema otadžbini služila mi je kao podstrek za sve moje radove."[83] Istina, izdajući mnogo kasnije jedan od svojih memoara Jež će napisati: "Tiče me se i mišljenje potomstva. A kako i da ne... Ta nisam samo zaverenik, vojnik, pristalica "krajnjih načela", nego i književnik."[84] Ali će to mišljenje biti pre rezultat Ježevih književnih uspeha nego svest koja ga je pratila od početka njegovog književnog stvaralaštva. Koliko se Jež u početku odnosio prema svojoj književničkoj delatnosti kao prema nečem privremenom i slučajnom potvrđuje njegovo potpuno napuštanje književničkog poziva za vreme ustanka 1863-64. godine. U tom periodu Jež nije napisao ni jedne jedine reči. Tek kasnije on će se, u sasvim izmenjenim prilikama, ponovo latiti pera. I na njega se bez dvoumljenja i ograničenja mogu primeniti reči Adama Mickjeviča: "Cela Poljska književnost izrasla je iz te jedine reči: otadžbina".[85]

Pišući svoje memoare Jež će reći: "Patriotizam je kod Srba snaga stvarna, živa, spremna da u svakom trenutku pruži dokaže" a malo dalje: "Patriotizam je velika sila" i "Takav patriotizam će izbaviti Poljsku, kada prožme naš narod. Boravak u Srbiji ubedio me je u to".[86] I cela njegova delatnost kao publiciste i romanopisca bila je zaista usmerena ka podržavanju duha otpora i pobune u poljskom narodu koji je svoju životnost crpao iz patriotizma.

Jež je na književnost i književno stvaralaštvo gledao kao na sredstvo pomoću koga može širiti svoje socijalne i političke nazore i shvatanja. To je bio najvažniji aspekt iz koga ju je posmatrao. Zanemarivanje umetničke strane njegovog književnog dela biće pored ostalog i rezultat ovakvog stava. Svoje nazore i shvatanja o književnosti, njenom značaju za društvo i ulozi rasuće Jež po svojim mnogobrojnim delima. Pojedine misli o tome problemu mogu se naći i u mnogim njegovim publicističkim članovima, i u romanima, i u memoarima.

Književnosti je Jež, zbog njenog najjačeg uticaja na mase i najpotpunije realizacije zadataka pokretača društvenog razvoja i njegovog napretka, davao najviše mesto od svih grana umetnosti[87]. Jedna od prvih i glavnih obaveza romanopisca je iznošenje nage istine. Taj postulat zahtevao je podrobno proučavanje društvenog organizma i verno iznošenje svih njegovih vrlina i mana. Po tim svojim stavovima Jež je bio realista, roman je za njega bio verna slika životnih manifestacija, odraz u ogledalu. Dalje, književnost je za njega bila izraz težnji i shvatanja društva i sredine u kojoj je nastala. Sama književnost je zavisna, ona je slika društva koju vidimo u ogledalu, znači, dakle, da one moralne ideje, koje izriče ona samo prenosi iz društva na hartiju. Ne stvara književnost društvo nego društvo književnost i njome se služi prema svojim potrebama, aspiracijama, ponekad prema trenutnom raspoloženju[88]. U svojim ocenama i shvatanjima književnog dela Jež je često imao ista shvatanja kao Ipolit Ten[89]. Uostalom takva shvatanja su bila karakteristična i za niz drugih poljskih pisaca naročito posle 1863. g.

Roman je Jež stavljao na granicu između umetnosti i nauke. On pokreće probleme koji interesuju društvo i predstavlja ih plastičnije, upotpunjujući na taj način naučne poglede. "Književno stvaralaštvo sadrži u sebi elemente nauke. Na primer: statistika zapisuje ciframa bedu i prestupe, predstavljajući ih grafički za jedan duži period, roman tu istu bedu i te prestupe predstavlja u akciji, iznoseći uzroke zbog kojih su nastali, kao i njihove moguće posledice.[90]

Malo dalje u istom članku u kome je napisao i napred citirane reči Jež će napisati i sledeće:

"Ne znam roman koji je bez tendencije.

To nije teško dokazati ističući samo dve osobine romana, njegovu bliskost sa naukom i to što on crpe materijal iz javnog i društvenog života, iz života toliko raznolikog, označenog tolikim paralelnim, centrifugalnim i centripetalnim pravcima koji se ukrštaju, i što u sebi sadrži toliko osobenosti. Romanopisac, ma koliko to hteo i upinjao se ne može se otkinuti od života, bilo da ga predstavlja u sadašnjosti bilo da tle i sadržaj potraži u prošlosti ili budućnosti i, ma koliko to hteo i upinjao se, neće biti kadar, da prema životnim pojavama, zauzme bezuslovno objektivan stav. Neće biti kadar zbog nekoliko uzroka, od kojih naročito dva imaju presudan uticaj na autorovu koncepciju. Jedan od njih je taj, što autor, koji je i sam čovek, član društva, učesnik društvenih odnosa, misli, rezonuje, formira svoje mišljenje i kroz njega, kao kroz prizmu, posmatra stvari i ljude. Drugi zavisi od toga što autor prenosi iz života na svoje platno jedan isečak i slika ga tako, kako mu se on predstavlja, ili, kako ga njegove oči vide. A kako ga oči vide? To je pitanje".[91]

Iz materije romana, načina na koji je ona data, sudbina junaka itd., čitalac izvlači određeni zaključak, a ne može se ni pretpostaviti da autor nije imao na umu taj zaključak i da nije sa tom mišlju komponovao i pisao svoje delo.[92]

Sintezu svojih shvatanja, zasnovanu na dugogodišnjem književničkom iskustvu, daće Jež u predavanju Zadaci poljskog romana, pročitanom 22. juna 1894. godine i objavljenom kasnije u književnom dodatku časopisa Sedmica.[93]

Između ostalog, Jež u tom predavanju kaže da roman ne samo da je uzimao od društva nego mu je i davao. On je danas, tj. u drugoj polovini XIX veka, i još za dugo vremena, zauzeo stav ogledala života. "Život u svim njegovim javnim, društvenim, političkim, ekonomskim, fiziološkim, naučnim, umetničkim manifestacijama, u svemu čemu on služi i što služi njemu, objašnjavamo rečju i slikom. Reč nas obaveštava o mislima i osećanjima ostvarenim ili neostvarenim, datim u odgovarajućim formama, koje obuhvataju ceo ciklus ljudskih delatnosti u naučnom i estetskom pravcu, kojima je predmet dobro, korist i lepota. Ove pravce, u cilju da zagospodarimo njima a da ih obratimo na svoju korist, naučno pretresamo pomoću odgovarajućeg rada, koji kristalizujemo u raspravama, studijama, knjigama, u naučnoj literaturi koja se deli na specijalne predmete, vezane međusobno po srodnosti. Na taj način nauka dolazi u neposredni kontakt sa umetnošću – prožima je.

Zadatak književnosti je da savetuje i opominje. Opisujući i predstavljajući izvesne događaje, pisac daje društvene dokumente koji utiču na formiranje njegovog mišljenja. U tome je tendencioznost romana. "Roman bez tendencije prestaje da bude roman – prelazi u drugu vrstu književnog stvaralaštva; postaje noveleta, novela, delo simbolično, impresionističko, ili dekadentsko ..."

Kako se Poljska u to vreme nalazila u nenormalnom stanju koje ne samo da nije odgovaralo pravima naroda nego čak ni njegovim najživotnijim potrebama pred poljskim romanom je stajao poseban zadatak.

"... zadaci poljskog romana pored onih koje ima roman uopšte, sastoje se u negovanju zdravlja poljske duše, u negovanju koje podleže istim onakvim pravilima i uslovima, kojim podleže i negovanje telesnog zdravlja kad se telo nalazi u nenormalnom stanju. Čoveku koje se nalaza u takvom stanju ne govori se:

Napori koje činiš za sebe u nadi da ćeš povratiti zdravlje uzaludni su, moraš umreti, dakle pomiri se sa sudbinom i spremaj se za smrt.

Tako se ne govori čak ni pravom bolesniku, čak ni takvom u čijem su organizmu već propale životne snage, ni takvu koji umire, a pogotovu narodu u čije se životne snage ne može sumnjati. Iako je raščerečen, iako je doživeo poraze i razočaranja, on je pružio i pruža dokaže da ih ima na svim stepenicama društvene lestvice.

Ne govori se tako narodu zato da se njegove snage ne bi slabile, smanjivale, razbijale, da se ne bi pomagalo akciji cenzure čiji je zadatak da slabi, smanjuje i razbija naše narodne snage.

Tome zadatku poljski roman treba da suprotstavi poljski zadatak nepromenjen ni u čemu i nemodifikovan već više od sto godina – rešavan pokoljenjima i još uvek nerešen. Pamteći to, imajući ga uvek na umu i vodeći računa o njemu, on će naći načina i puta da se suprotstavi i najsurovijim zahtevima cenzurnog starateljstva.

Taj zadatak treba da ide ukorak sa pravednim aspiracijama naroda, treba da stvara u društvu čvrstinu potrebnu u delatnosti, bilo odbrambenoj i u ofanzivnoj, kao kvasac koji stvara snažne karaktere što svetle narodu u odbijanju udaraca i pohodu napred".

Naš pisac je svojim književnim stvaralaštvom u potpunosti ostvario postulate koje je sam pred sebe i pred poljski roman postavljao. Ali dok je, kad je bila reč o savremenoj društvenoj problematici, svoje ideje mogao sprovoditi i propagirati u romanima sa savremenom poljskom tematikom, ideje koje su se ticale politike i oslobodilačke borbe poljskog naroda Jež nije mogao propagirati uvek ni kroz savremeni, pa čak ni kroz istorijski roman sa poljskom tematikom. Zato je veran sebi, i tražeći "načina i puta da se suprotstavi i najsurovijim zahtevima cenzurnog starateljstva" za niz svojih romana uzeo i teme iz srpske i hrvatske istorije.

Svoja shvatanja o istorijskom romanu Jež nije jasno formulisao na jednom mestu. Iz njegovih reči ispisanih i razbacanih po raznim člancima i romanima može se utvrditi da je Jež od istorijskog romana, kao i od savremenog, tražio istinu. U istorijskom romanu Jež je pristalica potpunog objektivizma i opreznosti i u prvi plan stavlja istorijsku istinu. Za proveravanje vrednosti činjenica iz istorije služe mu posledice nastale kao njihov rezultat, prema vrednosti posledica može se suditi i o vrednosti uzroka. Na taj način će se manje grešiti nego besmislenom apoteozom prošlosti. U jednom od svojih kasnijih romana Jež je formulisao odnos između života, romana i istorije. Život, roman i istorija se uzajamno prožimaju i međusobno utiču jedno na drugo. Roman je ogledalo života, a istorija pruža romanu ogromnu količinu motiva, jednom rečju oboje pružaju životu istinu i svedočanstvo.[94]

U svojim istorijskim romanima Jež je uvek uveravao čitaoce da akciju romana podređuje činjenicama i uslovljava tokom istorijskih zbivanja. Međutim, to nije uvek bilo tako, a naročito kad su u pitanju bile sitnije pojedinosti, što ćemo iz kasnije analize njegovih dela videti. Dalje, kad se uporede njegove izjave o tendencioznosti svakog romana i težnja za objektivizmom u istorijskom, izgleda kao da dolaze u kontradikciju.

"[...] Nema objektivne slike istorije, takve kakva je ona bila, postoji samo umetnička reprodukcija istorije prema slici i podobiju onoga koji je reprodukuje" govorio je sovjetski teoretičar istorijskog romana N. M. Nusinov[95] Utoliko pre to važi za Ježa koji je svesno svoje romane, istorijske možda još više nego one iz savremenog života, zasićavao određenom tendencioznošću. Međutim, u slučaju Ježa ova kontradikcija samo je prividna, jer Jež i nauku smatra tendencioznom.[96]

Po J. Vidmaru, "Pravo istorijsko književno delo, bilo to pripovetka, roman ili drama poznaje se po tome što je autorova težnja usmerena pre svega na istorijski verodostojno, pa mu kako bilo lično shvaćeno, umetničko tumačenje nekog istorijskog doba ili ličnosti."[97] Koliko je Jež odgovorio tome postulatu koji se stavlja pred istorijski roman videćemo iz kasnije analize njegovih dela.

Jedan kasniji Ježev savremenik i poštovalac, Henrik Sjenkjevič, uzimajući 1889. godine u odbranu ovaj žanr pisao je da "Istorijski roman nema potrebe da vređa istinu, kako životnu tako i istorijsku. On može biti tako realan, može disati takvim životom kao i svaki drugi zasnovan na savremenim odnosima.[98] A malo dalje: "[...] za čoveka je uvek korisno da razmišlja o svojoj prošlosti. To mu objašnjava mnogobrojne pojave savremenosti, uči ga da genetički gleda na sebe i daje mu uputstva za budućnost, uči ga da ostavlja zadatke koje ne može da izvrši i da se prihvata odgovarajućih."[99]

Ovo mišljenje Henrika Sjenkjeviča o istorijskom romanu upoređeno sa shvatanjima i zadacima koje mu je pridavao Jež, govori samo o tome da je naš pisac u tome pogledu išao ukorak sa savremenim shvatanjima istorijskog romana iako je u književnom postupku, ugledajući se na Valtera Skota ali ne razvijajući i ne razrađujući njegov umetnički postupak, kao na primer, Sjenkjevič, najčešće i zaostajao.

Takvo shvatanje T. T. Ježa o tendencioznosti nauke i književnosti pre svega posledica je istorijskih i društvenih prilika u kojima je nas pisac delovao. U vreme svemoći cenzure, okupatorskog pritiska, nepostojanja slobode štampe i ispovedanja svojih nazora, u vreme teške potištenosti posle neuspeha ustanka 1863-64. godine, pa i kasnije, u vreme pokušaja buržoaskih i magnatskih slojeva da zbog svojih ekonomskih interesa dođu do sporazuma sa okupatorom, književnost je morala, i jedina je to i mogla, preduzeti na sebe agitaciono-propagandističke i političko-prosvetne zadatke. Ona je bila jedino kadra da ih ispuni, njen društveni značaj je ogromno porastao, njen najneposredniji zadatak bio je da prosvećuje i agituje, da služi određenoj socijalno-političkoj ideologiji. Jež je sve to čulom praktičnog političara, konspiratora i borca za slobodu shvatio i uobličio u svojim razbacanim teorijskim beleškama. On je otišao i dalje; sve te ideje, sa manje ili više uspeha, realizovao je i u svojim delima.

Onda kada je reč postajala jedino oružje u borbi, on je se bez predomišljanja laćao. Njegovi čitaoci, naročito omladina, koja je u svojim shvatanjima i idejama uvek radikalnija od starijih pokolenja, shvatili su to i tako su primili njegova dela. Svedoči o tome i to što je baš ta omladina, do kraja Ježevog života, ostala njegov najveći poštovalac i čitatelj. Sve što je u Poljskoj u drugoj polovini XIX veka maštalo o borbi za slobodu, sve što se borilo za svoj narod, volelo je i poštovalo T. T. Ježa, borca i književnika, čak i slabog književnika.

 

IV. Publicistički rad o Srbima i Hrvatima i njihovoj prošlosti

Kada je Teodor Tomaš Jež počinjao svoju karijeru književnika i publiciste. Poljska je grcala u jarmu tri okupatora – Rusije, Pruske i Austrije. Poljsko društvo, klasno oštro izdiferencirano, nije bilo jedinstveno čak ni u pitanju borbe za nacionalno oslobođenje. Veliki deo plemstva živeo je u svom uskom klasnom krugu, čuvajući ljubomorno svoje interese, boreći se protiv socijalnih reformi i bežeći od radikalnih postupaka u bilo kojoj oblasti društvenog, javnog i nacionalnog života. I pored izvesnih razlika u sva tri dela porobljene Poljske, okupator je pre svega u plemstvu gledao predstavnike naroda, pomoću plemstva ili boreći se protiv njega pokušavao je da vlada pokorenom zemljom, držeći često plemstvo u šahu pomoću seljaštva. U svakom delu Poljske, okupator je shodno društvenim odnosima primenjivao i drukčije metode. Dok je, na primer u ruskom delu Poljske još postojalo kmetstvo, u austrijskom delu kmetstvo je već bilo ukinuto. Kada je okupator davao seljaštvu slobodu nije mu pružio i osnovne potrebe za život. Ogromno pitanje ostaće nerešeno još decenijama i problem zemlje, "šuma i pašnjaka" decenijama će biti jabuka razdora između plemstva i seljaštva. U porobljenoj Poljskoj seljaštvo će dobiti slobodu iz ruku okupatora što će ovima poslednjim omogućiti da još više prodube jaz između te dve klase. U austrijskom delu Poljske, pored tog socijalnog problema postoji i nacionalni na kome Austrija vešto igra i koji počinje dobijati sve veću ulogu u kulturnom i političkom životu. Krupna buržoazija, najjača u ruskoj Poljskoj, tzv. Kongresuvki, nalazeći se na početku svoga puta i osvajajući bez većeg napora ogromna tržišta Ruskog Carstva, nije baš ni bila zainteresovana za nacionalno oslobođenje. Njene aspiracije sasvim su lepo zadovoljavane i u postojećim okvirima.

U borbama za nacionalno oslobođenje vodeća uloga i značaj pridavan je Kongresnom Kraljevstvu. Ono je već prednjačilo u borbi, ono je bilo na prvom mestu i po svojoj veličini. Tu je živeo najveći deo poljskog naroda. Sem toga, carska Rusija je smatrana za prvog, najozbiljnijeg i najopasnijeg neprijatelja poljskog naroda, i događaji koji su se odigravali u Kongresnom Kraljevstvu imali su presudan značaj za sudbinu celog poljskog naroda. Nacionalno oslobodilačka i stalna borba u Kongresuvki nikad nije prestajala, na mahove ona je jenjavala, posle perioda nastupanja nailazila su vremena povlačenja ali zamirala nije nikad. Iz krugova njenih boraca stalno su se obnavljali redovi emigracije, čija je revolucionarna delatnost bila samo odraz stanja u zemlji. Pod tim uglom treba posmatrati i književnu delatnost T. T. Ježa. Kroz mnoge svoje romane Jež je zastupao tezu da zdravi građanin treba da zameni bolesnog poljskog plemića, on treba da postane oslonac poljskog društva, on je nosilac naprednih ideja u njemu i garancija njegovog razvoja. U mnogim njegovim romanima plemići se predstavljeni u najcrnjijim bojama, dok su predstavnici građanske klase ili seljaštva idealizirani. Bio je to odraz stanja u poljskom društvu, stanja koje će svoj najpuniji izraz naći u pozitivizmu kome je i Jež bio po mnogo čemu blizak.

Ježevo interesovanje za Slovene vuče svoje korene iz tadašnjih društvenih prilika. Prvi put se sa tim problemom Jež susreo 1848-49. godine. U svojim memoarima on piše o tome kako je skoro jednomesečni boravak u domu aradskog advokata Save Simića bio neka vrsta uvoda u studije o Južnim Slovenima, kojima se kasnije odavao.[100] Dalji njegov život, koji je godinama tekao u slovenskoj sredini na Balkanu, još više ga je približio Slovenima i slovenstvu tako da je problem njegovog interesovanja za slovenstvo uz nacionalno-politički i socijalno-seljački odigrao najznačajniju ulogu u njegovom književnom stvaralaštvu i revolucionarnoj i političkoj delatnosti.[101]

Prilikom razmatranja problema Ježevog slavenofilstva nije moguće ne usvojiti duboki, svestrano i solidno dokumentovani Bombalin sud o tome. Po njemu, nema sumnje da je u razvoju Ježevog slavenofilstva presudnu ulogu odigrao patriotizam. Da se slovenski problemi nisu mogli dovesti u tesnu vezu sa problemima Poljske i transponovati na političke vrednosti i pored svog višegodišnjeg života u slovenskoj, ili tačnije u južnoslovenskoj sredini, Jež im u svom stvaralaštvu ne bi poklonio toliko pažnje. Sve bi se u najsrećnijem slučaju svršilo sa običnim novinarskim i književničkim iskorišćavanjem teme i materijala. Njegovom radu na slovenskom zbližavanju i upoznavanju nedostajao bi onaj osećajni podsticaj, koji je, maskirajući se slovenskim problemima, pokretao nacionalne probleme i činio lakšom službu u njihovu korist.[102] Prve Ježeve studije o Južnim Slovenima počele su spontano. Jež im u početku nije pridavao onaj značaj koji će im pridavati kasnije. Tek kasnije kada dublje zagazi u političke borbe, sve što bude pisao i govorio o Slovenima, biće učinjeno sa mišlju o Poljskoj. Treba pri tom napomenuti da je Jež najbolje od svih Slovena (izuzev Ukrajinaca) poznavao Srbe i Hrvate, da im je u svom stvaralaštvu, književnom i publicističkom, posvećivao najviše pažnje, da se Srbima, koji u to vreme izuzev Rusa, jedini imaju koliko toliko nezavisnu državu, najviše bavio. Nije tu toliko u pitanju dužina boravka u srpskoj sredini i količina znanja o njima, koje, kako ćemo kasnije videti nije bilo veliko, koliko činjenica da su oni, njihovo tadašnje stanje i položaj, njihova istorija mogli najpogodnije služiti idejno-propagandističkim ciljevima našeg pisca. Jež je u više slučajeva isticao sličnost i analogije između tadašnjeg stanja Poljske i srpske istorije. Vrlo karakterističan i značajan u tom pogledu je Ježev uvodnik Vidovdan objavljen u Slobodnoj poljskoj reči 1889. godine povodom proslave petstogodišnjice Kosovske bitke.[103] Citiraćemo neke odlomke:

"Put koji je Srbija prešla tiče nas se dvostruko: prvo zato što je prema istorijskim svedočanstvima srpski narod izašao neposredno iz krila poljskog, drugo zato što između sudbine Srbije i Poljske postoji analogija, naročito što se tiče odnosa za vreme ropstva. Što su za Poljsku danas Pruska i Moskva, to je za Srbiju bila Turska. Delovi Srbije došli su pod vlast Habzburškog doma i nalazili su se u relativno boljem političkom položaju, koje odgovara ovom u kakvom se sada nalazi Galicija. Habzburška država pružala je utočište srpskim izbeglicama, poznatim pod nazivom uskoka, koji su negovali ideje narodne nezavisnosti i nalazili moralni oslonac u Rimu, u kome su se skupljale političke operacije i diplomatski planovi. Austrija je računala na Srbiju u slučaju sukoba sa Turskom skoro isto tako, kao što sada računa na Poljsku u slučaju sukoba sa Rusijom. To je u suštini isto, u tolikoj meri isto da Turci preobraćajući Srbe u raju odstranjujući ih od službi i civilnih prava, progoneći njihovu religiju, služe Moskaljima kao uzor, kojeg se ovi poslednji drže, pojačavajući progone naporima da unište našu nacionalnost. Po ovome poslednjem vidi se preimućstvo Moskve nad Turskom. Jer iako Moskva daje formama jarma nešto drukčiji izgled spolja, u suštini je to jedno isto. Moskalji su za nas mnogo silniji Turci ..."

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

"Kako se to moglo desiti, da je državnička ideja našla tle u tom neprosvećenom narodu, tle na kom je proklijala, procvetala, narasla i plod donela?

Na to pitanje nam sigurno neće odgovoriti naši političari koji ističu barjačiće pomirenja sa sudbinom. Ovo pomirenje je mnogo više pristajalo Srbima nego nama, i da su ga se oni držali, nema sumnje, da bi još i danas nosili turski jaram sasvim nalik kao dve kaplje vode na moskovski..."

Završavajući članak Jež je pisao:

"Pokazali smo gore analogiju između srpskog ropstva pod turskim gospodstvom i našeg pod moskovskim. Ta analogija, koja nas utoliko više zbližava sa bratskim nam narodom, može nam služiti kao ohrabrujući dokaz da pobuna protiv sudbine dovodi do oslobođenja. Narodi, kao i pojedini ljudi, vinovnici su svoje sudbine – iz ropstva ih ne oslobađa niko ako se oni sami ne trude da to učine."

A proširujući i izdajući svoju poznatu brošuru o Narodnoj kasi Jež će još jednom to ponoviti:

"[...] Pa sami Moskalji u herojske visine dižu srpske hajduke, koji su iz zaseda, iza žbunja i kamenja pucali na Turke. Oni su nam sami, znači, dali pravo da prema njima, našim Turcima, koji se po svom pravnom odnosu prema nama nimalo ne razlikuju od bivših porobljivača Južnih Slovena, ali im ustupaju u moralnom pogledu, praktikujemo heroizam slične vrste...[104]

U svetlosti tih reči treba posmatrati celokupno književno stvaralaštvo T. T. Ježa o Jugoslovenima.

Napomenuli smo već i ranije da je i Ježeva publicistika služila istim ciljevima kao i njegovi romani. Njom se počeo baviti pre nego književnošću. Feljton u kome je Jež pisao o Južnim Slovenima došao je pre njegovih romana. Marija Ostrovska u svojoj knjizi tvrdi da je Jež kao pisac feljtona bio ispred svojih savremenika. Širinom svojih horizonata, solidnošću svoga znanja i svojom opservacijom, on je svoj feljton bio podigao na evropski nivo. Pre njega mu niko nije bio ravan u Poljskoj.[105] Zaista, čitalačka publika je sa oduševljenjem prihvatila Ježeve feljtone, redaktori časopisa počeli su da se otimaju za njega. Jež je po svome temperamentu zaista bio dobar i interesantan novinar i publicista, ali verovatno da je i u ovom slučaju izvesnu ulogu u njegovoj popularnosti odigrala i egzotičnost tematike njegovih članaka.

Kasnije, kada je, kako smo već rekli, Jež shvatio da se slovenska publicistika[106] može korisno upotrebiti u cilju propagande, on je prešao i na ozbiljnije članke u kojima je pokušavao da svoje sunarodnike upozna sa prošlošću, kulturom i savremenim političkim i kulturnim životom Južnih Slovena. Prilikom pisanja tih članaka Jež sebi postavlja ozbiljnije zahteve, ne zadovoljava se samo neposrednom opservacijom (kad je reč o člancima u kojima se mogao osloniti i samo na nju) i pokušava da im da naučnu podlogu i dokumentaciju (članci iz prošlosti naših naroda). Nesumnjivo je da je početak slovenske publicistike kod Ježa izazvao njegov duži boravak u južnoslovenskoj sredini. Sve dok su Ježeve veze sa Južnim Slovenima bile jake, ili bar dok je postojala neka mogućnost da se njihovi problemi povezuju sa problemom porobljene i podeljene Poljske, dotle je trajalo i njegovo interesovanje za Slovene Balkanskog poluostrva, dotle se on u svojoj publicistici bavio njihovim problemima. Jer često, a možda ne bi bilo preterano reći i uvek, kad je pisao o problemima Srbije ili austrijskih Južnih Slovena, Ježevi sudovi i zaključci bili su uslovljeni iskustvom njegovog naroda iz odnosa sa okupatorom, često je iskustvo Poljske isticano kao primer, opomena i upozorenje južnoj braći i obratno.

Da je Ježeva publicistika takođe bila zasićena određenom tendencijom svedoči i pismo Julijana Ohoroviča od 23.VIII. 1875. godine u kome ovaj u ime redakcije časopisa Njiva (Niwa) moli od Ježa da mu pošalje i neki uvodni članak npr. o slovenskim pitanjima, "polu politički, ali samo toliko, da bi mu se dala boja, koju ipak treba maskirati društveno-etnografsko-istorijskim tlom, jer ga cenzura inače neće pustiti."[107]

S druge strane, da je njegova slovenska publicistika bila povezana sa problemima Poljske svedoči obrazloženje "Opštine Brisel" prilikom kandidovanja Milkovskog za budućeg člana "Komiteta ujedinjene emigracije" (Komitet Zjednoczenia Emigracji) "Građanin Milkovski zna podrobno probleme Istoka i Slovena - koji u našoj politici uglavnom zauzimaju najvažnije mesto (Przeważają... "[108])

Ježevo interesovanje za probleme Južnih Slovena, kao i njegova publicistika posvećena njima, završavaju se otprilike sa poslednjim romanom iz njihove istorije, tj. negde pred 1890. godinu. Posle toga jedino će još njegova brošura o Karađorđu biti svedočanstvo većeg interesovanja za Južne Slovene. Pored svih ostalih događaja proći će Jež ne odazivajući im se i ne reagujući na njih. Nesumnjivo je da je na prestanak Ježevog interesovanja za Južne Slovene uticao nedostatak neposrednih dodira našeg pisca sa njima, nedostatak literature i sve veće angažovanje u isključivo poljskim stvarima i problemima,[109] a možda, dobrim delom, i sve jača težnja Srbije ka Rusiji.

Na Ježevo pisanje članaka o Južnim Slovenima, u mnogo većoj meri nego kad su bili u pitanju romani uticale su porudžbine izdavača i redaktora. U vreme njegove najveće aktivnosti na tom polju, u poljskim časopisima se mnogo pisalo o Slovenima, njihovom životu i problemima, i Bombala, koji je još imao mogućnosti da proučava Ježa na osnovu njegove arhivske ostavštine, naveo je niz primera koji to potvrđuju.[110]

Osim članaka i brošura Jež nikad nije napisao neku veću i ozbiljniju stvar, iako se njegove ambicije nisu zadržavale samo na tome. Svedoči o tome i cela Ježeva prepiska sa Lavovskim knjižarom A. Bartoševičem o pisanju jedne velike istorije Slovena. Jež je u početku bio prihvatio tu ponudu, čak je, sudeći po sačuvanom materijalu,[111] radio na toj istoriji nekoliko meseci, ali razlozi zbog kojih je napustio taj poduhvat nisu poznati. Istina, Jež nije sasvim napustio tu ideju, jer je Bombala, na osnovu tog sačuvanog materijala, utvrdio da je Jež, verovatno za nekog francuskog izdavača, radio na sličnom delu, naime na nekoj vrsti slovenske enciklopedije, za koju je hteo da iskoristi i već prikupljeni materijal, ali ni ta ideja naje bila ostvarena.[112] Godine 1884. napraviće Jež još jedan pokušaj da ipak završi to delo, ali ovoga puta sa skromnijim ambicijama. Te godine on je preko Ludvika Straševiča pokušao da od "Zadužbine Mjanovskog" (Kasa im. Mianowskiego) dobije materijalnu pomoć za izradu Istorije Slovenskih naroda koja je trebalo da ima šest tomova od po tridesetak tabaka.[113] No i ovoga puta njegovi planovi nisu otišli dalje od pokušaja. Nesumnjivo je ipak jedno, da je Jež dobar deo toga skupljenog materijala iskoristio u svojim publicističkim člancima, od kojih je najveći broj napisan baš u vreme tih njegovih najvećih planova o kojima je napred govoreno.[114]

Prve članke iz istorije Južnih Slovena, kao plod i rezultat njegovog proučavanja i bavljenja problemima njihove prošlosti, objavio je Jež za vreme svog boravka u Beogradu 1865. godine. Nema sumnje da je Jež najviše materijala za te članke, koje će tokom sledećih godina objavljivati, mogao skupiti u Srbiji, gde je, kako sam kaže u svojim memoarima, radio na njegovom prikupljanju. Međutim, količina toga materijala i njegova vrednost nije mogla biti bogzna kako velika. U svom članku o Južnim Slovenima Jež će između ostalog napisati i sledeće reči:

"Beogradska biblioteka (Narodna - prim. S. S.) ne pripada bogatijim bibliotekama, ona je pretežno istorijska, ali joj i u tom pogledu ipak mnogo nedostaje, naročito što se tiče izvora, tako da bi se jako razočarao neko ko bi hteo da u njoj radi samo makar na srpskoj istoriji. Ipak, poseduje vrlo važne ispise iz mletačkih arhiva, koji se odnose na veze između Mletaka i Južnih Slovena, a koje je napravio pokojni Janko Šafarik.[115]

Iako je Jež u svojim člancima iz istorije Južnih Slovena navodio čitav niz upotrebljene literature, ne može se reći da ju je uvek solidno i do kraja iskorišćavao. Njegovi članci te vrste odaju mnoge nedostatke i praznine u znanju. Sigurno je da izvesne izvore Jež nije mogao znati iz prve ruke (npr. neke hronike), a postoji verovatnoća da je isti slučaj i sa nekim štampanim delima. Nedostaci nedovoljnog poznavanja problema o kojima je Jež pisao mnogo više padaju u oči u ovim člancima nego u njegovim romanima, gde je, kako ćemo to kasnije videti, Jež mogao da ih nadoknađuje slikajući tursku sredinu, ili puštajući mašti na volju, pogotovo onda kada se radnja romana odigrava, da tako kažemo, na istorijskoj periferiji, kada su u pitanju bili sitniji događaji i manje poznate ličnosti.

Praznine i nedostatke toga znanja prvi je pokazao Vladislav Nering u svojoj recenziji Ježevog uvoda poznatoj zbirci prevoda naših narodnih pesama Na Vidovdan koju je 1889. godine povodom petstogodišnjice Kosovske bitke, bio izdao Izidor Kopernjicki.[116] Analiza Ježevih publicističkih članaka iz srpske istorije pokazuje niz ponavljanja. Tako, na primer, kad uporedimo njegov članak Srpski jubilej izašao 1865. godine[117] sa člankom Srbija objavljenom 1885-6. godine u časopisu Njiva[118] i sa brošurom o Karađorđu, objavljenom 1897. godine,[119] u svakom od njih naći ćemo poneki nov podatak, dokaz da je Jež proširivao svoje znanje, ali će sve to ipak daleko zaostajati za hodom nauke toga vremena, a osnovni kostur članaka sačinjavaće njegovo znanje stečeno uglavnom za vreme boravka u Beogradu i iz vremena njegovog rada na istoriji slovenskih naroda. To je razlog i što je Jež pisao samo članke u kojima je obuhvatao čitav niz ili kompleks problema i što nikada ni jedan njegov članak nije bio posvećen jednom određenom problemu koji bi on podrobno i svestrano analizirao i pretresao. Ježevi članci nisu, što je, kad se zna količina njegovog znanja, sasvim razumljivo, doneli čak ni neki originalniji pogled na celokupnu istoriju Južnih Slovena, ili bar na neki određeni problem.[120] Karakteristično je jedino za Ježa što je svuda i uvek na tu istoriju gledao sa demokratskih pozicija i što je uvek u njoj tražio i isticao demokratske tradicije. I na ove članke mogu se primeniti reči M. Ostrovske da iz njih "uvek izbija ton Poljaka - patriote i plemenitog borca za slobodu porobljenih naroda".[121]

Od te mane - ponavljanja - pati i druga vrsta članaka T. T. Ježa posvećena savremenom životu Južnih Slovena, običajima, političkim, kulturnim i književnim prilikama. Pored članaka sa istorijskom tematikom, ova druga vrsta predstavlja najobimniju grupu u njegovoj publicistici o Južnim Slovenima. Međutim, i pored solidno obavljenog posla J. Bombale, koji je u svojoj raspravi prikupio i zabeležio najveći broj Ježevih članaka posvećenih Slovenima uopšte, a Južnim posebno, još ni do danas ne postoji njihova potpuna bibliografija. Izrada takve bibliografije utoliko je teža što je Jež sve te članke objavljivao po časopisima, danas već retkim, pa čak i po manjim časopisima čije ideološke političke poglede on nije delio, ali u kojima je sarađivao, jer mu je pružana mogućnost da i u njima iskaže svoja mišljenja. Drugu, još veću teškoću predstavlja to što mnogi od tih članaka nisu bili potpisani, tako da bi rad oko utvrđivanja Ježevog autorstva zahtevao dugogodišnja istraživanja i napore. No kako se Ježevi pogledi i shvatanja od prvog do poslednjeg članka, sem u izvesnim pojedinačnim slučajevima, nisu bitno menjali, kako su njegovi članci, ukoliko su se i razlikovali, uglavnom donosili nove elemente, ali ne i poglede, može se sa sigurnošću tvrditi da eventualno otkriće novih članaka ne bi niukoliko izmenilo opšti sud o njegovoj publicistici posvećenoj Južnim Slovenima.[122]

Ježeve ambicije u ovoj oblasti njegove delatnosti bile su uvek mnogo veće nego njegovi rezultati. U jednom pismu iz Beograda upućenom 23.VII 1865. Bžozovskom on je pisao: "Pregledao sam skoro sve što su Moskalji ad usum Slovena pisali. Oni su falsifikovali njihovu religiju, političke težnje i istoriju. Ispitivati sve to, to je more posla, preteškog za pleća jednog čoveka. Posla je mnogo - težak je - a u najmanju ruku nezahvalan. Sam ga neću moći obaviti. Zato sam tražio na sve strane i tražim saradnike".[123]

Međutim, izuzev Kopernjickog koji je pre našao njega no što je bilo obratno, taj sebi postavljeni zadatak Jež nije bio ispunio.

Svoje članke Jež je pisao ne kao istoričar-stručnjak koji ima više znanja nego što ga pruža čitaocu, već kao diletant koji je u nesistematskim studijama stekao izvesno znanje koje bez ostatka saopštava čitaocima. Zadatak tih članaka je bio da pouče, da probude simpatiju prema južnoj braći, da analogijama i primerima bude duh otpora i taj zadatak oni su u potpunosti ispunili. Još za života njihovog autora i u vreme kada ih je on pisao, posle 1870. g. ti članci su bili prevaziđeni, napisi Pavinjskog, Grabovskog, Gžegoževskog i drugih autora bili su rađeni mnogo solidnije i sa mnogo više znanja, ali se istorijska i propagandistička vrednost Ježevoj publicistici posvećenoj Južnim Slovenima, inače jednoj od najobimnijih u njegovoj celokupnoj publicistici, ne može poreći. Ne treba pri tom zaboraviti ni to da je to bila sporedna grana Ježeve mnogostrane delatnosti.[124]

Ali i ukoliko se Ježevoj istorijskoj publicistici s pravom može prebaciti neoriginalnost, njegovi članci u kojima se raspravlja o problemima savremene politike ili u kojima on piše o svojim doživljajima i zapažanjima kod Južnih Slovena donose niz svežih Ježevih misli i shvatanja. U tim člancima Jež je, između ostalog, pozivao Slovene da se ujedinjuju na političkom i kulturnom polju, suprotstavljao se ruskom uticaju, borio se protiv negativnog uticaja ruskog panslavizma itd. itd.[125]

Kako tema ovoga rada ne obuhvata i Ježevu publicistiku, o njoj smo govorili samo u opštim crtama i toliko koliko je dovoljno za bolje razumevanje njegovih srpskohrvatskih romana. Na neke članke ćemo se, govoreći kasnije o Ježevim romanima, još vratiti, ukoliko to bude potrebno, i tom prilikom ćemo nešto više reći o njima.

V. Prvi susreti i prva dela

Južni Sloveni su rano ušli u stvaralaštvo T. T. Ježa. Međutim, dok je kasnija grupa romana o Južim Slovenima bila mnogo veća i pisana sa više sistema, dobija se utisak da su prva njegova dela, pisana do ustanka 1863-1864. godine, nastala više slučajno i ne kao rezultat Ježevog većeg interesovanja za Srbe. Našla se interesantna tema, uz to vrlo pogodna da se pišući o njoj popularišu određene ideje, i Jež je to iskoristio. Prvo od tih dela je roman Šandor Kovač (Szandor Kowacz), posvećen mađarsko-srpskim odnosima za vreme događaja 1848-49. godine i neposredno pre njih, napisan i objavljen 1859. godine.[126] Drugo delo koje nikada nije doživelo da bude izdato u posebnoj autorovoj knjizi ili zbirci i koje je ostalo zakopano u starim godištima jednog almanaha i novina, je priča iz vremena prve vlade Miloša Obrenovića Orao provodadžija (Orzel swatem)[127] napisana takođe 1859. godine.

Kako je postao roman ili, kako ga naš pisac naziva, skica Šandor Kovač, priča Jež u svojim memoarima. Krajem 1848. godine jedinica u kojoj se nalazio i on kao dobrovoljac bila je - poslata u Arad. Vojska je bila razmeštena po kućama tamošnjih stanovnika. "...Meni je bio određen - priča Jež - stan u kući Srbina iz Vojvodine, advokata Save Simića, vatrenog neprijatelja Mađara. Primio me je tako, kako čovek prima goste koje mora primiti: učtivo, ali hladno. Govorio je sa mnom nemački. Posle ručka prišao sam polici sa knjigama i, uzevši jednu, počeo sam je pregledati, zaustavljajući se i čitajući u sebi neke odlomke. Bila je to Rajićeva Istorija raznih Slovenskih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov. Srbin me je posmatrao iskosa i najzad reče:

- Izgleda kao da vi umete to da čitate... Pročitao sam glasno jedan odlomak.

- O ... - reče - I razumete?

- Razumem...

Bio je to početak zbliženja između njega i mene, koje je ubrzo prešlo u srdačnost. Sve vreme kad nisam bio na službi provodio sam u razgovorima sa Simićem, koji mi je podrobno pričao o istorijskim pravima srpskog naroda, koja je znao u prste. Istorija se mešala sa književnošću, istorijske činjenice sa pesmama. Srbin mi je čitao i prevodio pesme iz zbirke Vuka Karadžića. Često smo govorili o politici i savremenim događajima. Iz tih razgovora, vođenih na fantastičnom tlu, iskonstruisao sam kasnije priču pod naslovom Šandor Kovač. U ono vreme ni sanjao nisam nešto slično. Samo sam pažljivo i pomno slušao, čak sam i beležio razne stvari, učio sam..."[128]

Na taj svoj boravak u kući Save Simića vratiće se Jež još jednom pišući svoj roman o 1848. godini u Mađarskoj Ovi i oni. To isto što je napisao u svojim uspomenama napisaće i u ovom romanu. Ratni doživljaji glavnog junaka Andžeja od dana njegovog stupanja u poljsku legiju ustvari su doživljaji samoga T. T. Ježa, preneti iz njegovih memoara.[129] Evo šta u tom romanu Jež kaže o svom boravku kod Save Simića:

"Kada je izašao iz bolnice[130] dat mu je nalog za stan, u kome ga je dočekao prijem kakav još ne beše doživeo, hladan i ukočen. Led je ipak pukao, čim je u domaćinovom prisustvu pročitao naslov Istorije raznih slovenskih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov Arhimandrita J. Rajića[131]. Znanje slovenskog jezika osvojilo je srce Srbina, advokata opunomoćenika konzistorije istočnog obreda. On je kao Srbin bio ogorčeni neprijatelj Mađara. Sprijateljivši se sa njim Andžej je proveo u njegovom društvu mnoge časove pretresajući političke događaje. Svaki drugi dan je mogao ostajati u stanu. Koristio se tim.

Advokat, čiji je ded došao iz Stare Srbije, pričao mu je o sudbini i nepravdama učinjenim njegovom narodu i slušao njegova pričanja...[132]

U domu Save Simića Jež je proveo skoro mesec dana. Taj mesec, kako on sam kaže, bio je neke vrste uvod u studije o Južnim Slovenima kojima se on kasnije predavao. "Iz toga uvoda je najpre izašao neposredno Šandor Kovač, zatim posredno: Uskoci, Harambašina verenica, Dahije, Rotulovići. Na tu stranu se okrenula moja pažnja; Južni Sloveni su postali za nju magnet."[133]

Roman je Jež zamislio u Pandermi na obali Mramornog Mora, a napisao ga u Parizu.[134] To je jedan od malobrojnih romana o čijem postanku nam je Jež ostavio nešto više podataka.[135] Njegovi kasniji kritičari su ga visoko ocenili. V. Korotinjski ga je u svom već pomenutom članku ocenio kao jedno od najlepših Ježevih dela.[136] Njegovu veliku vrednost istakla je i Ožeškova[137], a V. Holevinjski je nekoliko godina kasnije otišao još dalje napisavši da je Šandor Kovač "bez pogovora jedan od najboljih poljskih romana, i jedan od boljih u evropskoj literaturi. Kao da je jednim dahom napisan, vatren i tužan, uzvišen i realan". I pored izvesne umerenosti u crtanju, koloritu i perspektivi, i pored izvesnih nedorečenosti, izazvanih prilikama, efekat njegovih scena a opšti efekat bili su ogromni. Kompozicija toga romana poslužila je Ježu da izrazi svoje osećanje istorijske pravednosti, tako karakteristično za njega. Holevinjski jedino zamera autoru što radnju romana nije preneo u sredinu u kojoj nacionalna osećanja nisu dolazila u sukobe. Pa ipak su sve ličnosti, bilo da su iz jednog bilo drugog tabora, simpatične i čiste. Jedina negativna ličnost romana je Memlauer.[138]

Objavljujući nešto kasnije svoju knjigu o savremenim poljskim romanopiscima i Pjotr Hmjeljovski će za Šandora Kovača reći da je to "jedno od najvećih remek-dela T. T. Ježa". U njemu je autor opisao istinu buđenja narodne svesti u duši prostog čoveka, vaspitanog u prilikama koje su pre mogle dovesti do toga da se ta svest sasvim uspava. Dalje Hmeljovski dodaje da istorija Šandora Kovača nije umetnost radi umetnosti, pričanje radi samog pričanja, već da je Jež iskoristio svoje vlastito iskustvo radi pouke svoga naroda i da bi u njemu podržao, a delimično i probudio nacionalnu samosvest pomućenu ili oštećenu iz raznih uzroka[139].

Kao o jednom od najboljih Ježevih romana govoriće o Šandoru Kovaču i M. Zđehovski[140] a i Ostrovska ga naziva prekrasnim. Ona dalje govori o uticaju Valtera Skota na Ježa[141] a u liku Ciganina svirca vidi otelovljenje snage narodne pesme[142].

Po Bombali, Šandor Kovač je najbliži tipu dela lepe literature jer je skoro sasvim lišen autorovih izlaganja i objašnjavanja istorije, ali je zato daleko od punoće slike opisivane istorijske epohe za kojom su težili ostali Ježevi slovenski romani. Taj nedostatak prouzrokovao je donekle i izvesno iskrivljavanje istorijske slike. Bombala zamera Ježu što, na primer, u romanu nije ništa govorio o Karlovačkoj Majskoj skupštini iz 1848. godine što bi, po njegovim rečima, objasnilo čitaocima o čemu se radilo u mađarsko-srpskom sukobu tih godina.[143]

I poslednji Ježev kritičar, Stanislav Papjerkovski naziva Šandora Kovača jednim od najboljih njegovih romana.[144]

Kako vidimo u pogledu estetičke ocene ovoga romana slažu se svi kritičari koji su pisali o njemu. I zaista, pored onih osobina koje je već istakao Bombala, ovaj roman spada po svojoj kompoziciji među najbolje Ježeve romane, zaplet je sproveden vešto, ličnosti su, istina, uglavnom ostale skicirane, ali su i pored toga ubedljive, a naročito Šandor i Leopold Memlauer. Istina je da roman nema onu punoću kojoj je Jež težio u predstavljanju istorijskih događaja u svojim ostalim romanima, ali pre svega to i nije bio cilj njegova romana, što je on i naglasio stavivši podnaslov romana "Skica". Osnovna tema romana bila je istorija razvoja i buđenja nacionalne svesti u prvom redu kod Šandora Kovača a zatim i Save i Luke Simića, odnosno kod Mađara i Srba u tim godinama, što je Jež u okvirima uprošćene psihologije svojih junaka uglavnom uspešno i dobro rešio, Uostalom, na jednom mestu svoga romana Jež o tome i izričito piše: "Opisujući sudbinu pojedinačnog čoveka, koji se sa svojom malom individualnošću gubi u vrtlogu tadašnjih događaja, nisam smatrao za potrebno ili, bolje rečeno, zgodno da njima podšivam (podszywać) junake romana, zato što bih, pokrećući ih, ili udavio u njima svoga junaka, tako da ne bi bilo moguće pronaći ga, ili bih bio nepravedan prema događajima prilagođavajući ih njemu."

Po svojoj tematici roman je više mađarski nego srpski, jer je glavni junak romana Šandor Kovač, Mađar, a malobrojni elementi narodnog života u romanu, iako Jež govori o srpskoj porodici, pre su mađarski nego srpski. Tako, na primer, Jež između ostalog priča kako je Sava po tadašnjem običaju bio pripremio veliki broj pfla slanine koju je Marijka trebalo da dobije u miraz (str. 27) a u svojim memoarima piše da je to bio mađarski običaj.[145] Zato se nećemo ni zadržavati duže na pitanju koliko je Jež u ovom romanu dao tačnu i bogatu sliku života Srba u Mađarskoj u 1847-49. godini.

Osnovni problem koji nas ovde interesuje jeste odnos Srba i Mađara i njihove borbe tih godina.

Prototip kolara Save Simića je Ježev aradski poznanik, advokat Sava Simić, kome je ovaj promenio zanimanje i preneo ga u Segedin. Kroz njegov život i odnos sa susedima Mađarima Jež predstavlja čitaocima srpsko-mađarske odnose pre 1848. godine. Iako je bio Srbin i nekada čak gajio izvesne antipatije prema Mađarima, Sava je posle dugog života među njima i posle službe u husarima promenio svoj odnos. Ona iskra nacionalnog osećanja i svesti koja je postojala kod njega sada je ugašena. Događaj iz 1848. godine ponovo je razbuktavaju.

Analizirajući početak romana dolazimo do zaključka da Jež nije poznavao srpsko-mađarske odnose na osnovu njihovog ozbiljnijeg proučavanja i studiranja. Rukovođen svojim shvatanjem književnosti, Jež u pričanje unosi svoje primedbe i razmišlja o prošlosti Srba u Mađarskoj, njihovom dolasku u Vojvodinu, borbama itd. Mnoge od ovih misli on je kasnije uneo i u svoje memoare i, upoređujući ono što on govori o svojim razgovorima sa Srbima u kući Save Simića sa onim što je napisao četvrt veka ranije u svom romanu, možemo sa sigurnošću tvrditi da je izvor mnogih podataka i mišljenja T. T. Ježa o Srbima u 1848. godini bio dom advokata Save Simića u Aradu. U ličnosti Save Simića Jež je upoznao konzervativnog predstavnika srpskog građanstva, koje je opravdanje za svoj stav tražilo "u istorijskom pravu, tj. u preživelim i nikad ne ostvarenim carskim privilegijama datim Srbima još u XVII i XVIII veku",[146] i koji je u burnim događajima tih godina stajao odlučno na strani patrijarha Josifa Rajačića i njegove politike. Međutim kako je Jež u književnost ušao kao čovek sa već određenim nazorom na svet i sa određenim i prečišćenim pojmovima o mnogim političkim i društvenim problemima, pišući o gore pomenutim on ima potpuno jasan i određen stav. Pretvarajući svog aradskog prijatelja, advokata Savu Simića u malog čoveka, običnog kolara, on će time dati izraza svojim demokratskim nazorima, po kojima najveću ulogu u istorijskim događajima i zbivanjima imaju narodne mase.

Borbu između Srba i Mađara Jež predstavlja ne kao izraz i logičnu posledicu želja i potreba širokih slojeva naroda, nego kao posledicu austrijske huškačke politike prema jednima i drugima. Duh i metode te politike predstavlja Jež u ličnosti i delatnosti Leopolda Memlauera. Nedovoljno poznavanje događaja ne dopušta Ježu da dublje uđe u tu problematiku i otkrije pravi smisao te borbe, kao i uslove koji su je omogućili. I kod Srba i kod Mađara su postojale grupe koje su omogućavale takvu politiku. Ulogu tih grupa plemstva, građanstva i crkvenog klera Jež nije video i nije pokazao u svome delu, što je i razumljivo kada se setimo da on sve događaje ipak nije znao iz vlastitog posmatranja i dubljeg proučavanja. Zato i utoliko njegova slika tih borbi ne odgovara istorijskim činjenicama. Pre svega, Jež posmatra borbu između Srba i Mađara kao borbu srpskih narodnih masa protiv srpske i mađarske feudalno-birokratske aristokratije, borbu koja je u sebi imala i vrlo izrazite i jasne crte agrarne revolucije. Njegovo predstavljanje početka revolucionarnog gibanja među Srbima ne odgovara istorijskim činjenicama. Ustanak vojvođanskih Srba ne samo da u prvo vreme nije bio uperen protiv Mađara, nego se u to vreme isto želelo i mislilo sa prvim mađarskim revolucionarima, sa tzv. martovskom omladinom.[147] S druge strane, početak mađarskog pokreta prikazan je kao pokušaj da se putem ugovora i koncesija izvojuju za sebe izvesna prava i privilegije od Bečkog dvora, što je odgovaralo činjenicama.

Uzrok tom Ježevom pogrešnom stavu u pitanju početka srpskog ustanka treba verovatno tražiti i u tome što je Jež na poprište tih borbi stigao onda kada su se nacionalne suprotnosti toliko zaoštrile i kada su se pod utiskom poslednjih događaja i rasplamsale mržnje ljudi u tumačenju i objašnjavanju događaja prepuštali više osećanjima nego razumu. Jež je u Mađarsku stigao negde septembra - oktobra 1848. godine[148] a u Arad, u kome je upoznao Savu Simića i njegove prijatelje, tek pred kraj iste godine. Verovatno je da je Jež prema obaveštenjima i pod uticajem razgovora sa Savom Simićem i njegovim prijateljima kao odlučujući faktor u ustanak Vojvođanskih Srba do jeseni 1848. godine uneo nacionalni momenat, što istorijski nije tačno.[149] Ekonomski momenat uopšte nije ni dotaknut. Međutim, analizirajući razvoj situacije po romanu u Segedinu, sve do jeseni 1848. godine, u mađarsko-srpskim odnosima nacionalni moment ne igra nikakvu važniju ulogu. Tako s jedne strane, govoreći o događajima van Segedina, u Banatu, Jež ističe nacionalni momenat u tim borbama, dok se po razvoju radnje romana u Segedinu ne vidi da je to tako. Iako u Segedinu postoji grupa Srba, o čijoj snazi i brojnosti nam Jež ne govori ni reči, događaju u njemu više liče na daleki odjek zbivanja u Banatu. Zaključak koji se iz romana izvlači jeste da su ti događaji periferijski i sasvim beznačajni, jer izuzev Luke Simića, nekolicine Srba koji su otišli u Banat da se bore protiv Mađara i Janka Simića, koji povremeno, radi organizovanja borbe, svraća u Segedin, u gradu kao da se niko više od Srba i ne interesuje za događaje. Sava Simić i njegova porodica kao da su usamljeni.

Zadržavši se na početku ustanka samo sa nekoliko rečenica, Jež je u svom romanu pokazao samo fazu nacionalnog pokreta i reakcije tretirajući ih samo kao nacionalnu revoluciju, odnosno zadržavajući se na problemu koji je tada najviše interesovao i Ježa i veliki deo poljskog društva. Faza reakcije prikazana je samo u ličnosti i kroz delatnost Janka Simića, čiji je društveni položaj činovnika u auditorijatu rumunsko-banatskog vojnog garnizona vrlo karakterističan i potpuno opravdava njegovo držanje u događajima 1848-1849. godine.

Kondenzujući događaje Jež u odnosu Memlauera i Janka Simića predstavlja zvaničan odnos Austrije prema ustanku vojvođanskih Srba. Memlauer objašnjava Janku stav Austrije i napominje da je ona na strani Srba a protiv Mađara. Samo iz viših državničkih razloga ne istupa otvoreno protiv Mađara, a na strani Srba. Jer tu realno odražava austrijsku politiku iskorišćavanja suprotnosti između pojedinih antagonističkih grupa, odnosno ovde Srba i Mađara, i huškanja jednog pobunjenog naroda protiv drugog u 1848-1849. godini, koja je, raspirujući nacionalni šovinizam, upotrebljavala jedan narod za ugušivanje pobune drugog. Narodi koji su se u svojoj užoj otadžbini borili za svoju slobodu, van tih granica su bili upotrebljavani za ugušivanje te slobode, i to je u velikoj meri pomoglo da svi ti ustanci budu ugušeni.[150] Memlauer nosi u sebi i u svom postupanju sve te osobine austrijske politike prema raznim narodnostima Carevine. I celo njegovo postupanje prema Srbima i Mađarima, odnosno prema porodici Save Simića i prema Šandoru Kovaču, u stvari je tačna slika te zvanične austrijske politike.

Jež je pokušao da dv objektivnu sliku srpsko-mađarskih odnosa i ustanka 1848-1849. godine. Svoj roman je pisao rastrzan između simpatija i prema Mađarima, u čijim se redovima borio za njihovu slobodu a time i slobodu porobljene Poljske, i prema Srbima, čiju je tragediju osećao a jasno shvatao. Stav T. T. Ježa nije bio usamljen. Poljaci su u Mađarima gledali prirodnog saveznika u svojoj budućoj borbi za oslobođenje, ali bila im je simpatična i borba Srba za oslobođenje, jer su računali na mogućnost da im i Srbi budu saveznici u njihovoj oslobodilačkoj borbi. Već mnogo ranije, povodom stupanja generala Dembinjskog u egipatsku službu 1833. godine, emigrantski časopis Nova Poljska pisao je: "Prava Poljska i naša revolucionarna politika treba da bude: delati tamo gde ćemo dobiti priznanje nezavisnosti Poljske, gde će naša vojska razviti svoje zastave, gde će biti predstavnik priznate, postojeće otadžbine",[151] i to će biti osnovna misao vodilja poljske demokratske politike, koju će i Jež kao njen pristalica kroz ceo život propagirati. A da Jež nije bio usamljen u to vreme svedoče i reči tadašnjeg naprednog publiciste i književnika, demokrate, saradnika Mickjevičeve Tribune des Peuples i Prudonovog Voix de Peuple Edmunda Hojeckog napisane 1849. godine: u sporu Južnih Slovena sa Mađarima, naši zemljaci se većim delom zauzimaju za poslednje, mi naprotiv - iako prvi ratuju danas na strani kontrarevolucije, u principu ipak smo uvek na njihovoj strani...[152]

Nema sumnje da je Jež svojim romanom i stavovima u njemu odrazio izvesne stavove Poljskog demokratskog društva formulisane u članku Poljaci i ostali Sloveni, objavljenom u Poljskom demokrati od 19. decembra 1848. godine.

"Poljska demokratija"- kaže se u tom članku - "u Beču i na drugim mestima ne pomaže Mađarima protiv Slovena, ali njena je obaveza da se suprotstavlja apsolutizmu i u Beču i u Pešti, i ne u ime plemenskih razlika nego u ime božanskih i ljudskih prava. Sloveni su rđavo shvatili svoj položaj ako su mislili da će se, služeći cesarskom despotizmu, osloboditi mađarskog ugnjetavanja. Spor između njih i mađarske aristokratije treba da se reši na drugi način. Nije potrebno u ime ilirskog kralja istupati protiv mađarskog, nego je trebalo reći svoju istinu Mađarima, obustaviti za vreme borbe sa Austrijom neprijateljske korake, potpomoći čak obaranje austrijskog despotizma, pa tek posle toga zahtevati svoja prava i u slučaju odbijanja oružjem se obračunati. Tada Hrvati ne bi ostali sami, tada bi njihovu a ne mađarsku stvar pomagali poljski demokrati, oni isti koji im danas govore: - mi smo pre svega Poljaci - to jest: prirodni saveznici naroda koji obaraju despotizam, koja ne saučestvuju u kabinetskim ujdurmama, koji ne prave podozrive saveze čak ni sa rođenom braćom..."

Međutim, ti Ježevi stavovi i ukoliko su izraženi u romanu, ni u kom slučaju nisu rečeni tako otvoreno i odlučno kao u ovom članku. Tome je verovatno smetala već probuđena ljubav prema Srbima, a i činjenica da su Ježu po svoj prilici bili poznati napori Poljaka da dođe do izmirenja između Mađara i Srba i Hrvata. Sem toga Mađari su uvek, i pored Ježevog učešća u revoluciji 1848-1849. godine, ostali strani za njega.[153]

Politika poljske emigracije, kako desnog krila na čelu sa Adamom Čartoriskim tako i levog koje je predstavljalo Poljsko demokratsko društvo, vođena je u pravcu realizacije principa ravnopravnosti među narodima i principa ujedinjenja neujedinjenih delova pojedinih narodnosti (u ovom slučaju Srba i Hrvata) u jedan veći državni i nacionalni organizam.[154] Iz te politike potekao je i pokušaj predstavnika Adama Čartoriskog da pomire Južne Sloveni i Mađare 1848-49. godine, pokušaj koje se razbio o upornost Košuta i grupe kojoj je on bio na čelu.[155] Sem toga, poznato je da su Poljaci, a naročito knez Čartoriski, oslonac za svoju politiku do 1848. godine, koja je išla za rušenjem austrijske monarhije i izazivanjem evropskog rata, i simpatizere te politike nalazili samo među austrijskim Slovenima, koji su se jedini usuđivali da maštaju o ratu protiv Austrije.[156]

Pitanje odnosa poljskih legionara i Srba i pored poznate Rusijanove studije, još ni do danas nije iscrpno ispitano. Pregovarajući maja meseca 1848. godine sa Mađarima, Potocki im predlaže da se osnuju poljske legije u mađarskoj vojsci, ali kao uslov postavlja da ne smeju biti upotrebljeni u borbi protiv Južnih Slovena,[157] a učešće Mječislava Voronjeckog u borbi protiv Srba u proleće 1848. godine dočekano je sa negodovanjem od mnogih Poljaka koji su se tada nalazili u Pešti.[158] Povodom događaja 1848-1849. godine izdalo je Poljsko demokratsko društvo dve brošure u kojima se isticalo da Poljaci ne žele da se u Podunavlju ugnjetavaju Sloveni, ali isto tako ni Mlečani, Lombarđani i Mađari. U tim brošurama Poljsko demokratsko društvo istovremeno istupa i protiv reakcionarnog slavenofilstva galicijskih magnata Potockog i Ljubomirskog.[159]

Istorijskog materijala, koji je Jež mogao znati iz čitanja ili proučavanja naše prošlosti i uneti ga u roman, ima vrlo malo. U to bi, na primer, spadalo Ježevo obaveštenje o junačkom činu Zrinjskoga u Segedinu, koji je nas pisac verovatno iz neznanja pomešao i identifikovao sa Sigetom.

Na osnovu svega ovoga što smo do sada rekli moramo, na žalost, konstatovati da se već u svom prvom romanu u kome piše i o Srbima Jež nije pokazao kao bog zna kako dobar poznavalac srpskih problema, čak ni onih u čijem je rešavanju on neposredno učestvovao. No, kako smo već rekli, njemu to nije ni bio glavni cilj.

U Poljskom demokrati od 31. decembra 1858. godine formulisana je u uvodniku poljska politika kako je shvata Poljsko demokratsko društvo. Između ostalog tamo piše: "Poljska politika je jasna i izrazita (wyraźna). Ona se izražava kratko: od svega napraviti ustaničko oružje, ili: sve slučajeve i okolnosti, koje se dešavaju bilo iznutra - u otadžbini, bilo spolja - u inostranstvu, upotrebiti za pripremanje ustanka."

"Prekovati, pretopiti sve na oružje - to je naš jedini cilj, koji se izdiže iznad svih ciljeva naše tekuće politike. Poljskoj - narodu, potrebna je nezavisnost; to je politički aksiom; - Poljska koja je izgubila svoju nezavisnost, da bi je ponovo stekla, mora je izboriti: to je neophodnost, koju ne možemo izbeći niti je otkloniti..."

Pisan nekoliko meseci posle toga Šandor Kovač u potpunosti odgovara tim zahtevima. On je poljskom čitaocu doneo događaje mađarske revolucije prekovane na ustaničko oružje. Jež je svoj roman pisao nekoliko meseci posle izlaska toga članka, u proleće 1859. godine, kada je, posle istupanja iz Centralizacije Poljskog demokratskog društva, napustio London i nastanio se u Parizu. To je vreme kada i u samoj Poljskoj počinje plima snažnog revolucionarnog pokreta, koji će dovesti do ustanka 1863. godine, i vreme pred izbijanje Austrijsko-italijanskog rata vođenog za oslobođenje i ujedinjenje Italije.

Kratko vreme posle toga Jež će napisati i svoja dva čuvena članka o potrebi i mogućnosti ustanka u Poljskoj, koje će tadašnja univerzitetska omladina u Petrogradu i Kijevu prepisivati i slati u Poljsku.[160] U tim člancima Jež, između ostalog, piše da je ustanak "najrazumniji politički korak, koji Poljska može da napravi" i "najpraktičniji put kojim će doći do nezavisnosti, i na kome se može sporazumeti i stupiti u savez sa neprijateljima svojih neprijatelja". Svaki drugi put znači "potcenjivanje poljske stvari i potkopavanje narodnog morala".[161] Članak se završavao otvorenim pozivom na ustanak.

U drugom članku Jež ističe teškoće koje donosi ustanak i dodaje da, "ni jedan poraz ustanka nije i poraz stvari (sprawy) i ne može to ni biti; naprotiv, svaka samostalna delatnost približava nas nezavisnosti, i svaki poljski napor (rzut) daje za pravo toj istini: da Poljska živi, da mora biti i da će biti, ali pod uslovom da se sama postara za svoj život."[162]

Šandor Kovač je bio ilustracija svih tih ideja. Jež je u njemu pokrenuo problem buđenja nacionalnih osećanja, problem federativnog uređenja mnogonacionalnih država, problem ravnopravnosti naroda i problem patriotskih dužnosti i stavljanja opštih interesa iznad ličnih u borbi za nacionalnu nezavisnost. Ovaj poslednji, motiv patriotizma koji stvara čuda i dovodi do odricanja samoga sebe, kao crvena nit provlačiće se kroz većinu Ježevih dela posvećenih Srbima i Hrvatima.[163]

Jedan od izuzetaka u tome nizu dela čini priča Orao provodadžija napisana iste (1859.) godine kad i Šandor Kovač, a objavljena tek 1961.

O ovoj Ježevoj priči pisano je manje nego o njegovim ostalim delima. Pišući svoj članak, Korotinjski ju je visoko ocenio. Po njemu, priča ima toliko lepota "da bi to razvijeno, bilo dovoljno za pet puta obimnije delo".[164] Posle njega ona se dugo neće takoreći ni spominjati. M. Bersano-Bedžej je u svojoj knjizi rekla za nju da ne budi veće interesovanje, jer se po njoj vidi da ju je pisala još nevešta ruka. Akciju prekida duža digresija o Srbiji i njenim stanovnicima, ali priča već nosi izvesne karakteristične osobine Ježevog stvaralaštva, naime težnju za slikovitošću i traženje krvavih i okrutnih scena, bez kojih nije ni jedan njegov balkanski roman.[165]

Ostrovska ističe da je Jež u ovoj priči potpuno eliminisao politički motiv i jedino naslikao istorijsku i društvenu situaciju prvih godina vladavine Miloša Obrenovića. Ona čak nalazi u tome i izvestan uticaj naše narodne poezije i vidi ga u slikanju patrijarhalnog odnosa Miloša prema svojim podanicima.[166] Njen sud ponavlja u svojoj knjizi i V. Smohovska-Petrova.[167] I to bi bilo uglavnom sve.

Sve što je rečeno o ovoj priči može se primiti izuzev pohvala Korotinjskog i tvrdnje Ostrovske da je Jež predstavio stanje u Srbiji u duhu i pod uticajem naše narodne pesme. Jež ga je nesumnjivo predstavio na osnovu priča i razgovora vođenih u Majdanpeku, gde je 1854. godine proveo više od dva meseca, a činjenica je da je takav odnos u Srbiji zaista postojao i da je još bio svež u pamćenjima ljudi. Ukoliko se i može govoriti o uticaju narodne pesme, taj uticaj pre možemo tražiti u motivu prijateljstva čoveka i sokola koga je Jež ovde zamenio orlom, ali se bojimo da je i ta pretpostavka možda malo preterana.

Jež je, naravno, i u ovoj priči, kao što će to biti slučaj i u mnogim njegovim kasnijim romanima iz srpskohrvatske istorije, posvetio nekoliko rečenica našoj narodnoj poeziji, pa je čak i citirao šest prvih stihova jedne pesme o Kraljeviću Marku, ali to još ne govori o uticaju na samu priču.

Priča je više interesantna po tome što se njena radnja događa u Miloševo doba i neposredno pre Ježevog boravka u Majdanpeku. Ona donosi relativno možda najviše Ježevog opservacionog materijala, u koji spada opis Majdanpeka, podaci o ugledu koji u Srbiji uživaju svinjarski trgovci, i uopšte trgovci, o gubljenju vremena po kafanama u piću i igranju karata, o naklonosti Vlahinja da se ulepšavaju svim mogućim sredstvima ne bi li privukle mladiće, o hajdučiji u Srbiji za vreme Miloša i načinu na koji se on borio protiv nje i o tzv. bećarima u Srbiji. Svi ti podaci strče u priči, to je sirov, neprerađen materijal, ali joj zato daje pečat autentičnosti i dokumentarnosti. Pored ovih već pomenutih stvari, Jež je uspeo da ispriča i predanje o tome zašto je Crna Gora tako kamenita[168], kao i da kaže nekoliko reči o prošlosti Majdanpeka i staroj rudarskoj tradiciji u njemu, što je takođe mogao čuti ili od meštana ili od svog prijatelja Alfonsa Lučinjskog kod koga je tada kao gost boravio. Pišući mnogo kasnije svoje uspomene, Jež će tih nekoliko podataka iskorišćenih u priči uneti i u njih.[169] Ono što je opisivao kako je sam video, a toga je u ovoj priči najviše, tačno je, ali čim se malo udaljio, iskoristivši tuđa obaveštenja, pogrešio je. Tako je njegovo mesto Gladovo koje više puta pominje u priči verovatno grad Kladovo čije ime on nije dobro zapamtio.

Sama priča nema neke umetničke vrednosti. Jež ju je verovatno pisao iz materijalnih razloga iskoristivši jedan romantičan i egzotičan motiv koji je mogao zainteresovati tadašnjeg poljskog čitaoca.

Napisavši ova dva dela, Šandora Kovača i Orao provodadžija Jež skoro deset godina neće napisati više ni jedan roman ili priču iz života Srba i Hrvata. Značajni događaji u njegovoj zemlji odvojili su ga bili za izvesno vreme od pera, a kada se posle desetak godina opet vratio srpskohrvatskoj tematici, kao prvo napisaće jedno od svojih najpopularnijih i najboljih dela, roman Uskoci.

 

VI. Roman o uskocima

Kako smo već rekli prvi roman posvećen Južnim Slovenima, posle duže pauze, i posle značajnih događaja u kojima je Ježevo pero ćutalo, (pripreme za ustanak, januarski ustanak 1863-64, diplomatske akcije posle ustanka) bilo je njegovo najpopularnije i najbolje delo o Srbima i Hrvatima, roman u dva dela Uskoci objavljen je prvi put 1870. godine.[170] U njemu je Jež opisao jedan period borbe našega naroda protiv Turaka i Mlečića.

Da je ovaj roman nesumnjivo najpopularnije Ježevo delo iz oblasti lepe književnosti, svedoči i najveći broj izdanja, i broj jezika na koji je preveden, odzivi kritike i, najzad, prijem na koji je naišao kod publike.[171] Prvi se njime ozbiljnije pozabavio M. K. autor recenzije objavljene u časopisu Klasje (Kłosy) 1882. godine[172]. Te godine se u poljskoj književnosti bila digla prilična prašina oko Uskoka. Engleski literat Luis Okslej (Louis Oxley) bio je dobio od Ježa pravo da prevede Uskoke na svoj jezik. On je to i učinio, ali je roman izdao pod naslovom Anuncijata Grimani kao svoje originalno delo, o čemu je tadašnja poljska štampa pisala kao o književnom skandalu.

Što se tiče prvih Ježevih kritičara Ožeškova se na Uskocima tako reći nije ni zadržavala, dok je Holevinjski napisao nekoliko tačnih sudova.[173] Godine 1883. će i autor Poljske književne kronike za 1882. godinu u časopisu Varšavska biblioteka ponoviti već ustaljeni sud o Uskocima. "I kroz taj roman"- piše on - "provejava napredan duh ljubavi i pravednosti prema bližnjem. Artizam ima sve osobine realizma, a karakteristika romana je uživanje u jarkim bojama i isticanje u prvi plan tendencije dela..."[174]

Na Uskocima se nije duže zadržao ni Hmeljovski. Svi ti prvi Ježevi kritičari slagali su se u tome da su Uskoci najbolje ili bar jedno od najboljih Ježevih dela. Tu činjenicu su svi prihvatili i pišući o Ježu, prelazili su na druge njegove romane oko kojih su se često lomila koplja. Sa tim sudom se uglavnom složio kasnije i Marijan Zđehovski u svom predavanju.

Karakteristično je da su sva ta mišljenja i sudovi puni entuzijazma i nepodeljenog priznanja dokumentarnim i umetničkim vrednostima Uskoka. Prva će o njima, iako će ih i ona pohvaliti kao najbolji Ježev roman sa južnoslovenskom tematikom, sa nešto kriticizma pisati Marina Bersano-Bedžej. Međutim njen kritički stav će biti izazvan željom da ostane verna Minučijevim[175] sudovima o uskocima bez obzira na njegovu tendencioznost, netačnost i težnju da se uskoci prikažu kao divlja banda razbojnika. Kad je reč o životu i običajima uskoka, Jež se, kaže Bedžejeva služi podacima iz Minučija, ali se u oceni svojih junaka veoma mnogo razlikuje od njega. Izvesne primedbe u romanu skoro su doslovno prenete iz Minučija kao ono poređenje uskoka sa zaporoškim kozacima ili podatak o obavezi uskoka da se žene udovicama poginulog druga. Međutim kod Ježa se stalno oseća težnja da se "jadranski razbojnici predstave u korisnom svetlu, pri čemu ga njegov entuzijazam za njihovu stvar (dla sprawy) stalno tera da često obilazi istinu"... tj. Minučija.

U takva "obilaženja istorijske istine" spada, po Bedžejevoj, Ježevo idealisanje ličnosti Ciprijana Gvida, koji je kod našeg pisca pozitivan, dok je kod Minučija negativan tip. Bedžejeva zamera Ježu i što je od Đuzepa Rabate, po Minučiju umnog, nepristrasnog i velikodušnog čoveka, napravio potpuno negativan tip. Sem tih zamerki i nekoliko pohvala umetničkoj vrednosti Uskoka, Bedžejeva nije napisala o tom romanu ništa više što bi zasluživalo pažnju.[176]

U svojoj velikoj monografiji o Ježu Marija Ostrovska je iznela mnoge tačne tvrdnje o Uskocima, ali je rekla i nekoliko netačnih. Pišući o ovom romanu, Ostrovska ističe uticaj Valtera Skota na Ježa i analizira motive koji se javljaju u njemu. U Džordžijevoj ženidbi Anuncijatom Grimani i sceni u kojoj ga njegova majka i Anuncijata traže po razbojištu ona vidi uticaj srpske narodne pesme. Taj uticaj se po njoj ogleda i u stvaranju lika Ljube Vidulić, čiji je lik Jež stvorio po uzoru na majku Jugovića. Scena Rabatine pogibije inspirisana je nekim scenama iz Benjovskog Juliuša Slovackog, a Džordžijev rastanak sa ženom pred odlazak u rat podseća je na rastanak Hektora a Andromahe. U Ciprijanu Gvidu vidi sličnost sa Mickjevičevim Robakom iz Pana Tadeuša itd.[177]

U Bertučiju Ostrovska vidi sintezu ličnosti M. Čajkovskog, Kučinjskog i Mjeroslavskog,[178] Miloš Vidulić i Osman Bej Sokolič su predstavnici dve ideje, prvi istupa u ime nacionalno-hrišćanske ideje pokorenog naroda, a drugi u ime državne ideje, i svaki od njih ima pravo. Međutim zbog svoje društvene snage, svesti o opravdanosti i važnosti stvari radi koje se žrtvuje i koju nepokolebljivo zastupa i pored toga što zna kakve će strašne posledice to imati za njega, Miloš izrasta u heroja.[179]

Govoreći o umetničkim kvalitetima romana, Ostrovska priznaje Ježu da ume da razvije i vodi akciju u pojedinim poglavljima, ali da nema snage za to kad je u pitanju celo delo. I ona mu kao i Hmeljovski, ili možda tačnije rečeno, ponavljajući njegov sud, zamera da na kraju naglo prekida akciju, da gubi dah baš onda kada mu događaji pružaju mogućnost da da nekoliko lepih i snažnih završnih scena, punih širokog razmaha.[180] Sem toga duge političke debate slabe pažnju čitalaca zbog svoje rasplinutosti.[181] I pored živog tempa romana, dugi istoriozofski traktati i diplomatska savetovanja usporavaju tok akcije. Međutim i pored svega, umetnička vrednost ovog romana je ogromna. Roman je najznačajnije delo prvog perioda Ježeve književne delatnosti.[182]

Mišljenje Ostrovske upotpunio je nešto kasnije Bombala u svojoj raspravi. On je između ostalog utvrdio da se Jež, pišući Uskoke, sem Minučijevom knjigom služio i nekim drugim izvorima. Te izvore Jež je iskoristio za svoje opise Dalmacije, kao i za odlomke koji su govorili o počecima istorije Srbije, zatim o istoriji Hrvatske i najzad o istoriji Bosne. Kad se govorilo o događajima koji su i za Minučija bili istorija, Jež ih je prihvatao. Međutim događaji u kojima je učestvovao sam Minuči, kao i ocena uskoka, sasvim su originalni, Ježevi. Minuči je u uskocima video samo gusare dok je Jež u njima gledao borce za narodno oslobođenje. Prvi je u uskocima video moralno iskvarene ljude, koji su se mogli upotrebljavati u korist crkve, a drugi ljude bliske sebi. Ceo poduhvat oko zauzimanja Klisa Jež pripisuje stalnim antiturskim tendencijama papske politike, dok se Minuči trudi da se predstavi kao pristalica mira. Uzrok rata Jež vidi u zakulisnim intrigama papske politike, dok Minuči optužuje uskoke da su svojim gusarskim napadima doveli do rata. Dok je Minuči bitku na Kupi i napad na Klis opisao samo u najkraćim crtama, kod Ježa oni predstavljaju centralne događaje. Nemajući dovoljno materijala o tome kod Minučija Jež je morao da pribegne svojoj mašti. Sem toga, bitku na Kupi pomerio je skoro desetak godina kasnije. Isti je slučaj i sa braćom Alberti, Bertučijem i Lenkovićem, o kojima Minuči govori vrlo malo i površno. Po Bombalinom mišljenju Džordži Milošević je stvoren prema Đuri Daničiću i Juriši o kojima je Minuči zabeležio nekoliko rečenica. Lik Bertučija preuzet je iz Minučija, samo je po Bombali preterano karikiran. Međutim odnosi Bertučija i Minučija, kao i barona Norada predstavljeni su drukčije nego kod Minučija, dok su sve epizode sa Rabatom i njim Ježeva fikcija. Izmišljotina je i Bertučijevo učešće u opsadi i osvajanju Klisa. Ciprijan Gvido je u romanu blizak saradnik Minučija. Sem tih već pomenutih osoba, iz Minučija je uzet i Franćišek Alegreto, ili tačnije rečeno, odande je uzeto njegovo ime, a takođe i baron Norad i Đuzepe Rabata. U oceni i predstavljanju njihove delatnosti Jež se takođe mnogo razlikuje od Minučija. Pored navedenih slučajeva Jež se još više puta oslanjao na Minučija, ali je ukupno uzevši često veoma odstupao od svoga izvora. Turski i bosanski motivi kao i epizode u kojima su predstavljene kulise diplomatije ne potiču iz Minučija.[183]

U Uskocima Jež je prvi put u posebnom poglavlju predstavio istorijske događaje koji su prethodili događajima opisanim u romanu. Upuštajući se u daleku prošlost, Jež je čitaocu pružio mnogo više obaveštenja iz prošlosti no što mu je to bilo potrebno za bolje razumevanje događaja u romanu. Pored već navedenih netačnosti i odstupanja od istorijske istine, Jež je istorijski netačno predstavio i zauzimanje Klisa, ulogu uskoka i Ivana Albertija u toj akciji, stav Rudolfa II prema tim događajima, a niz osoba koji su u njima učestvovale i igrale značajnu ulogu nije ni spomenuo. Istorija ne pominje ništa ni o Bertučijevoj ulozi u zauzimanju Klisa, ni o akciji barona Norada u Klisu. Precenjena je takođe i uloga uskoka u bitki na Kupi. Dalje, Jež je bitku na Kupi, koja se odigrala juna 1593. godine, prebacio u vreme posle Rabatine smrti. Dok je, po istoriji, Rabata boravio u Senju oko godinu dana kod Ježa on je u gradu od pada Klisa pa sve do bitke na Kupi.[184]

Napomenuvši samo da su Uskoci najbolji Ježev slovenski roman, i da su mu junaci i ovde kao i u drugim romanima sasvim jednostavni, slikani crno-belo, da im je psihologija uprošćena i da se ceo njihov duševni život iscrpljuje u patriotskim osećanjima, Bombala se nije duže zadržavao na umetničkoj strani ovoga romana.

Od posleratnih Ježevih kritičara o Uskocima su pisali samo Papjerkovski, Smohovska-Petrova i Zđislav Najder.

Dr Papjerkovski vidi u Uskocima mnoštvo senzacionalističko-detektivskih motiva, kao i motiva iz naše narodne poezije. Ličnosti romana imaju u sebi osobina Bajronovih junaka.[185] Miloš Vidulić predstavlja jednu od najlepših Ježevih ličnosti.[186] Karakteristika i slika uskoka u romanu se ne razlikuje od slike i svetla u kome su predstavljeni u istoriji. Istoriju bosanskih uskoka Jež je dobro prostudirao, ali ih je u svom romanu predstavio u najlepšem svetlu. On ih često posmatra kroz prizmu srpske narodne pesme. Pozadinu na kojoj se odigrava akcija romana predstavio je Jež sa pedanterijom naučnika, kaže Papjerkovski.[187] U svom daljem izlaganju dr Papjerkovski je dao opširne analize pojedinih ličnosti kao i terena na kome se odigrava akcija romana.

Vanda Smohovska-Petrova samo je ponovila već ranije izrečene sudove o ovom romanu ističući naročito analogije sa poljskom emigracijom i aluzije na tadašnju situaciju Poljske.[188]

Zđislav Najder, koji je poslednji posle rata pisao o Uskocima, dao je kratak, ali po našem mišljenju vrlo tačan sud o njima: "...U romanu o sudbini Bosanaca na prelomu XVI i XVII veka žive poljski problemi (sprawy) iz godine 1870. Junaštvo uskoka i njihova požrtvovana služba otadžbini mogu poslužiti kao ideal za Poljake - emigrante. Sporovi među ratnicima morali su tadašnje čitaoce nepobitno podsećati na sukobe među pojedinim političkim grupacijama za vreme ustanka". A malo dalje on dodaje: "Bila bi ipak očita greška tumačiti ceo roman kao alegorizaciju poljskih problema, svarljivu za cenzuru i lako razumljivu za čitaoce. Bosna i uskoci samo delimično i posredno vrše simboličnu ulogu. Glavni junaci romana su ustvari samo Sloveni na Jadranu i njihovi neprijatelji."[189] Mnogo elemenata za ovakvo tumačenje Uskoka dao je u svojoj raspravi već ranije i J. Bombala.

To bi uglavnom bilo sve važnije što je do danas objavljeno o Uskocima. Jež je istina u ovaj svoj roman uneo niz istorijskih ličnosti, ali su one istorijske samo po svome imenu, a mnogo manje po svojim delima i postupcima. Jež ih je sve preuzeo iz Minučijeva dela. To su Bertuči, Gvido, Rabata, Norad, Hasan-paša i još nekoliko manje značajnih. Drugu grupu, plod njegove mašte, sačinjavaju Džordži Milošević, Andžej Kosmač, Frančeska, Ljuba i Miloš Vidulić, Osman-bej Sokolić i drugi. Međutim iako je broj ličnosti koje učestvuju u događajima prilično velik, treba odmah u početku reći da samo nekoliko od njih zaslužuju pažnju, i to ne zato što predstavljaju velike umetničke kreacije i ne zbog svoje uloge u romanu koliko zbog zadataka pred čitaocima koje im je namenio Jež. Kao i sve kasnije ličnosti njegovih srpskohrvatskih istorijskih romana i većina ovih je rađena u crno-beloj boji, gotovo bez ikakvog senčenja. Gotovo sve one žive samo jednom mišlju, jednom idejom, idejom ljubavi prema otadžbini, uvek spremne da se bez ostatka i bez razmišljanja žrtvuju za nju, kako je već tačno primetio Bombala u svojoj raspravi.

Na ovom mestu treba istaći još jednu činjenicu. Kao i u svim kasnijim romanima o kojima ćemo ovde govoriti, osnovni izvor Ježu bio je srpski tekst. U drugom poglavlju prvog dela svog romana Istorijska skica Jež izrekom spominje delo Historia degli Uskochi, scritta da Minucio Minuci archiveskoro di Zara. Međutim kako Jež nije znao talijanski sve do nedavna se nije tačno znalo kako je on mogao čitati Mučijevo delo. Danas znamo da ga je poljski pisac upoznao u srpskom prevodu Čedomilja Mijatovića,[190] objavljenom 1866. godine u časopisu Matica u br. 10 do 17.[191]

No ni odavde kao ni iz kasnijih svojih izvora Jež nije mnogo uzeo. Sem nekoliko istorijskih ličnosti, nekoliko situacija, događaja i podataka koje je zabeležio Minuči, sve ostalo je plod autorove mašte. Mislim da ne podleže sumnji tvrdnja da je kratak uvod Čedomilja Mijatovića neposredno podstakao Ježa da uskoke i njihovu borbu uzme kao temu svog romana. Mislim pre svega na sledeće reči:

"Pre svega šesnaesti je vek u to vreme u kome se možda najočitije pokazala u naroda srpskog volja da živi, i ova je došla do jake sposobnosti narodne da kao samostalan narod živi. Srpska je država propala bila; nestalo je mudrih glava, kakav je bio stari despot Đurađ Branković i nestalo je divnih junaka kakav je bio Đurađ Kastriotić, nestalo je vođa oko kojih bi se narod sakupiti mogao, nestalo je sredine iz koje bi zabrujao glas da zagreje srca i da narod u celini njegovoj povede slavnoj borbi s neprijateljem civilizacije i slobode. I opet ovaj narod primi da i bez vođa vodi rat, pa ma i večiti rat s neprijateljem srpske slobode i hrišćanske civilizacije. Uređeni rat s masama vojnika na levome i desnome krilu i izabranom sredinom kao srcem vojske prestao je, - takve su ratove s Turcima vodili carevi, kraljevi i drugi knezovi srpski a njih više nije bilo; ali se otpočeo drugi jedan rat, bez krila i bez sredine, ali u kome su Turci vazda nadkriljeni bili i vazda opkoljeni."[192]

Takva ocena i tumačenje uskočke borbe u potpunosti je odgovarala Ježevim shvatanjima o borbi poljskog naroda protiv njegovih okupatora, i on je uzeo da obradi taj period naše istorije utoliko pre što je postojala mogućnost mnogobrojnih poređenja i zaključaka koji su se mogli primeniti na poljske prilike i borbu.

Pišući pomenuto poglavlje (Istorijska skica) Jež se pored Minučija, odnosno Mijatovića, služio još nekim izvorima za srpsku i hrvatsku istoriju, ali do sada još nismo mogli utvrditi koji su to; sem toga iskoristio je i svoje poznavanje praktične austrijske politike jer reči napisane u ovom poglavlju: "Mađare i Čehe je upotrebljavao (austrijski dvor - S. S) da bi uništio slobodu i nezavisnost Hrvatske, Čehe i Hrvate da bi uništio slobodu i nezavisnost Mađara, Hrvate i Mađare da bi uništio slobodu i nezavisnost Češke" (Uskoci, I, 91) očito izražavaju iskustvo stečeno pre svega 1848-49. godine u borbama u kojima je i naš pisac aktivno učestvovao i koje je došlo do izražaja i u romanu Šandor Kovač. No vratimo se istoriji. –

Izuzev Bombale nijedan Ježev kritičar nije sumnjao u verodostojnost njegovih podataka o istorijskim ličnostima.[193] Ali kako se i Bombala uglavnom oslanjao na tendencioznu Minučijevu knjigu zamerke, ili, tačnije, ispravke Ježevih tvrdnji, ne mogu se prihvatiti onako kako ih je izneo Bombala. Počećemo od ličnosti kojima je data najznačajnija uloga. Osnovne crte Bartučijeva karaktera zaista se mogu naći kod Minučija, ali ne i tačna ocena njegove delatnosti. Minučijev i Ježev Bertuči je poznati radnik na oslobođenju Klisa od Turaka, mletački prognanik i vitez Malteškog reda, - Hvaranin Fran Brtučević. I od njega i od Ivana, ili kako ga on zove Jana Albertija, Jež je napravio uskoke. Po njemu njihov rad na oslobođenju Klisa od Turaka počeo je u Rimu. Međutim dok je to tačno za Bertučija Alberti pre svega ni je -bio uskok već splitski plemić, a sem toga on je bio jedan od prvih Brtučevićevih saradnika u Dalmaciji koji je za tu stvar pridobio i poljičkog kneza Pavića[194] i kasnije odigrao najznačajniju ulogu u celom poduhvatu. U vreme tih priprema Alberti se nalazio u Splitu. Od cele Brtučevićeve ozbiljne akcije Jež je, ne znajući kako su događaji tekli, napravio neozbiljan posao unapred osuđen na neuspeh i propast, a sem toga je Bertučija prikazao kao razmetljivca i šarlatana, čoveka preterano ambicioznog, uobraženog i beskarakternog. Nema sumnje da Jež nije mogao dobro poznavati Brtučevićevu ulogu u osvajanju Klisa jer mu je bila poznata samo iz Minučijeve knjige, koji je, kako se zna, bio mletački čovek i koji je u mletačkom interesu suzbijao njegov rad.[195] Ispitivanje i traženje istorijske istine o Betručiju oduzelo bi nam mnogo prostora i mislimo da to u ovom slučaju nije toliko ni važno. Interesantnije je što se Ježevi podaci o Bertučiju ne slažu ni sa njegovim izvorom, Minučijem, iako se on najčešće trudi da se drži svojih izvora. Otkuda to?

Već ranije smo spomenuli da su neki Ježevi kritičari u Bertučiju videli lik jednog poznatog generala, Ježevog savremenika,[196] a Ostrovska sintezu čak tri ličnosti. Nema sumnje da je osnovne crte Bertučijeva karaktera i postupaka Jež preuzeo od poznatog poljskog revolucionara, generala Ludvika Mjeroslavskog. Vrlo je moguće da je za Bertučijevu karakteristiku Jež nešto uzeo i od Čajkovskog i Kučinjskog, kako je tvrdila Ostrovska. Kada se uporede Ježevi memoari, pisani nešto kasnije, i njegova poznata brošura o Mjeroslavskom, objavljena samo godinu dana ranije,[197] sa Uskocima, dolazi se do nepobitnog zaključka da je Bertuči Mjeroslavski i to ne uvek u velikoj meri karikiran. I Bertuči kao i Mjeroslavski šalje pisma u kojima zahteva da samo njega slušaju, i on je kao i Mjeroslavski pristalica vlasti čvrste ruke, tj. diktature, i Bertuči kao i Mjeroslavski zna vrednost lepe reči i pomoću nje stiče sebi pristalice. Da bi pripremio duhove, kako sam kaže, Bertuči je umnožio svoje portrete i pisma.[198] I Bertuči je kao Mjeroslavski[199] izmišljao neke korpe koje treba da posluže borcima kao zaštita.[200] I jedan i drugi su bili uobraženi, samouvereni i veliki spletkaroši.

Na osnovu svega toga nameće se zaključak da je Bertučijev lik bio projekcija ličnosti Mjeroslavskog u daleku prošlost, da osnovni Ježev cilj u ovom slučaju nije bio istorijski verno prikazati jednu ličnost nego obračun sa jednim idejnim i političkim protivnikom - Mjeroslavskim. Zato je Bertučiju u romanu i dato toliko mesta. Neposredno pre toga, ili možda čak u isto vreme kad su pisani Uskoci Jež se javno putem štampe i jedne brošure obračunava sa Mjeroslavskim. Uskoci su poslužili samo da još jednom pokrene to pitanje i još jednom, u formi dostupnijoj širem krugu čitalaca, izvrši svoj obračun sa generalom.

Niz istorijskih ličnosti u romanu samo su učesnici istorijskih događaja i na osnovu nekoliko malobrojnih scena u kojima se oni javljaju ne može se govoriti o njima kao nekim umetničkim ostvarenjima. Jež je o njima pisao i izvodio ih na scenu kao istoričar koga interesuju činjenice, a ne i ljudski karakteri. Zato ćemo ih kao takve i analizirati.

Jedna od takvih ličnosti je zadarski arhiepiskop Minučio Minuči, koji je i sam učestvovao u događajima tih godina. Jež je znao da je Minuči bio sekretar papske kancelarije u doba kada su vršene pripreme za osvajanje Klisa, a znao je i to da je papa Klement VIII potpomagao tu akciju pa je verovatno odatle izvukao zaključak da je Minuči bio jedan od organizatora oslobođenja Klisa i čovek koji je prvi predložio tu akciju papi, što nije tačno. I ne samo to. I pored toga što ih je nazivao gusarima razbojnicima, on je u neku ruku kumovao uskocima, "on ih je uveo u istorijski ferment elemenata razvoja čovečanstva" (II, 131). Međutim, već sama činjenica da je Minuči bio mletački čovek, da je ceo njegov rad bio usmeren protiv uskoka i njihovih interesa, a u interesu Mletaka obara celu Ježevu koncepciju.

Sem toga Minučijeva uloga u romanu završava se oslobođenjem Klisa, dok iz istorije znamo da Minučijeva uloga u uskočkom pitanju time nije bila završena. Uzgred da napomenemo i to da istorija ne zna da je Minuči prisustvovao oslobođenju Klisa.

Sličan Minučiju je i lik pape Klementa VIII, o kome možemo doznati samo onoliko koliko nam Jež sam kaže. Inače iz njegovih postupaka i njegovih reči ne možemo izvući nikakav zaključak. Iz istorije znamo da je najveći pomagač Austrije u ratu sa Turskom koji je počeo 1592. godine i trajao sve do 1606, bio baš papa Klement[201], dok po Ježu izgleda da ovaj osvajanjem Klisa želi da izazove rat između Austrije i Turske a Austrija se trudi da ga izbegne.

Barona Norada Jež je takođe našao kod Minučija, ali se njegova delatnost u romanu mnogo razlikuje od one koju mu pripisuje zadarski arhiepiskop. Između ostalog Jež je doveo Norada i u Split, a odatle i u Klis koji će on predati natrag Turcima. Niti je to tačno, niti je tačno da je Split u to vreme bio austrijski posed.

Značajnu ulogu generala Lenkovića Jež je sveo na njegov samostalan pokušaj da pomogne oslobodiocima Klisa. Po našem piscu Lenković je, čuvši da je Klis oslobođen, skupio šačicu dobrovoljaca u okolini Splita i probio se do opsađenih u grad da bi ga ubrzo sa poslednjim ostacima uskoka napustio. Neku značajniju ulogu u romanu ne igra ni mletački glavni providur protiv uskoka na moru Almoro Tiepolo. Po Ježu, bio je to brat Andrea Tiepola koga je u dvoboju ubio Džordži Milošević i za koga istorija ništa ne zna. Njegova mržnja u romanu prema uskocima izazvana je željom za osvetom. Uloga koju mu daje Jež u romanu nije u skladu sa činjenicom da je to bio omrznut ne samo od uskoka već i od ćesarevaca koji su mu od 1593. do 1597. godine radili o glavi i čak bili raspisali ucenu za njega.[202]

Ništa bolje nije prošao u romanu ni Đuzepe Rabata. Ni njegova uloga nije u skladu sa istorijskom istinom. Jež se ni ovde nije strogo držao svoga izvora, a i da se držao ne bi mogao reći istinu o njemu jer je Minuči, pošto su obojica bila pristalice Mlečića, lažno prikazao njegovu delatnost. Pre svega, Jež je izmislio njegov odlazak u Rim, Mletke i Split kao i njegovu misiju kojoj je bio cilj da ugovori svadbu između Anuncijate Grimani i jednog austrijskog kneza. Potpuno netačno je predstavljen i njegov odnos prema Mlecima, pa prema tome i njegov rad u Senju. Revolucionar i borac za slobodu, Teodor Tomaš Jež, poveo se u ovom slučaju za svojim instinktom i tačno ocenio Rabatin rad u Senju, iako je Minuči pokušao da ga predstavi u drugom svetlu. Međutim, Jež je tu akciju veoma suzio zaobišavši čitav niz problema i ličnosti koje su učestvovale u njoj. Ukoliko se u prikazivanju istorijskih ličnosti koje smo već spomenuli Jež držao kao istoričar koji samo beleži činjenice i podatke, u Rabati je pokušao da dv jedan zaokrugljen lik. On je u romanu predstavljen kao prevejani političar, kukavica u borbi, čovek koji mrzi uskoke iz ličnih razloga, ali čim iz Senja odlazi Sinjorijin činovnik koji, po Ježu, kontroliše njegove postupke prema uskocima, on odmah menja svoje držanje i postaje blaži. Na taj način Rabatin lik u romanu postaje i kontradiktoran. Mada je Jež prešao granice istorijskih podataka i pokušao da dv umetnički puniju ličnost, ni ovde nije uspeo da se oslobodi jednostranosti. Treba odmah na početku reći da Jež u svojim srpskohrvatskim romanima nije stvorio ni jednu jedinu kompleksniju ličnost i da slikajući ih, nije znao umetnički da uobliči ni onaj materijal koji mu je pružila tada siromašna srpska istoriografija. U njegovim romanima on je u najčešće slučajeva sirov, neprerađen pa čak i siromašan. Kao dokaz za ovu tvrdnju može da posluži i to kako je Jež predstavio Rabatinu smrt u Senju.

Od istorijskih ličnosti koje igraju neku značajniju ulogu u romanu ostaje nam da pomenemo još bosanskog vezira Hasan-pašu i oca Ciprijana Gvida. Podatke za obojicu Jež je uzeo iz Minučija, i to samo njihove biografske podatke, ako se tako može reći. Bez obzira na to kakvu je ulogu Jež hteo da dv Hasan-paši on je u romanu, po onome što čini, ostao epizodna ličnost. Gvido je dat u simpatičnom svetlu kao iskreni branilac i prijatelj uskoka, ali izuzev te činjenice, njegovi putevi u romanu ne odgovaraju istorijskim, a još manje činjenica da je bio bliski Minučijev saradnik. Naprotiv, kada se Gvido pojavio u Rimu, Minučijevi jednomišljenici uspeli su da ga bace u tamnicu. Izašavši iz nje, on je postao još ogorčeniji neprijatelj Mletaka[203] pa prema tome nije mogao bili ni Minučijev saradnik koji je, kako znamo, bio mletački čovek. Ne bismo se mogli složiti ni sa tim da u liku Ciprijana Gvida ima sličnosti sa Mickjevičevim Robakom. Istina, izvesne sličnosti ima, u tome što se obojica bore za slične ciljeve, ali kada bi se tako mehanički pravila poređenja onda bi u književnosti bilo uopšte vrlo mnogo sličnosti. I najzad, može li se u svakoj sličnosti tražiti i uticaj?

Što se tiče neistorijskih ličnosti, iako pate od jednostranosti i siromaštva psihologije, iako im je krug delatnosti vrlo uzak i usmeren samo u jednom pravcu one su ipak prikazane bolje, plastičnije, istinitije čak i od onih za koje nalazimo pomena u istoriji. Mislim da se iz te činjenice može izvući zaključak da je istorija više sputavala Ježeve i onako ne velike umetničke sposobnosti nego što im je davala podsticaj za širi razmah, jer i pored toga, što se često oslobađao uticaja istorijskih činjenica, i pored toga što ih je i svesno i nesvesno menjao i prilagođavao svojim potrebama, u želji da bude koliko-toliko dokumentaran, on je te činjenice često i prihvatao i iznosio kako u ostalim svojim delima tako i ovde.

Među fiktivnim likovima najuspeliji su: Džordži Milošević, njegovi roditelji Miloš i Ljuba Vidulić i Andžej Kosmač.

Miloša Vidulića susrećemo u prologu romana. Njegov životni zadatak je usredsređen na čuvanje srpstva, čuvanje narodne svesti, njegov sin mora ostati Srbin ma i po cenu njegovog života. Dat u nekoliko izrazitih crta i nekoliko kratkih scena, Miloš izrasta u simbol jedne borbe i legende. On kao da živi samo za tu borbu koju će posle njegove smrti nastaviti prvo njegova žena Ljuba, a zatim i sin Džordži. Oni su do kraja akcije prisutni u romanu. Ljuba se pretvara u čuvara amaneta svoga muža. Njen je zadatak da sačuva sina i da mu ne dozvoli da zaboravi oca nabijenog na kolac tj. da mu usadi želju za osvetom ne oca nego i celog svog naroda. Kao majka ona želi sreću i mir svome sinu i ponekad dozvoljava da te želje nadvladaju. U trenutku kada treba žrtvovati sve i predati se borbi, ona sama, svesno, iako joj to teško pada, odvlači sina od te borbe kojoj on treba da se stavi na čelo. U trenutku neočekivane i velike sreće, koju mu donosi ljubav mletačke vlastelinke, Džordži zaboravlja na ceo svet, a majka ništa ne čini da ga podseti na njegove dužnosti. Naprotiv, ona mu pomaže da ih se ne seti, da ih zaboravi, majčino srce misli samo na sinovljevu sreću. Već samo tim aktom lik Ljube Vidulića postaje mnogo bliži životu, razumljiviji.

Ježevi junaci, nosioci osnovne ideje u romanu, imaju najviše dve strasti, ljubav prema otadžbini i prema ženi, ali uvek ljubav prema domovini dolazi na prvo mesto, uvek je ona druga podređena prvoj pred kojom sve pada. Džordži Milošević je jedini od njih koji će zbog ljubavi prema ženi da zaboravi na ljubav prema otadžbini, ali i to će potrajati samo kratko vreme. Osećanje dužnosti će ipak pobediti. Taj trenutak ljudske sebičnosti nije jedino što ga izdvaja od ostalih Ježevih junaka toga tipa. Njegov lik je vrlo simpatičan, a sudbina tužna. Izrastao je iz zaostale sredine, a kada se otisnuo u daleki svet, on je željno zaronio u njega tražeći znanja. I na tom putu doživeo je ispit svoga poštenja i savesti. Iako je ceo njegov život posvećen otadžbini i narodu, Jež nam ga pokazuje i u situacijama u kojima on postupa nezavisno od toga, kao čovek koji ima i svojih slabosti. Možda se zaista može prihvatiti Bombalina teza, da je izvesne elemente za Džordžijev lik Jež našao u uskočkom vojvodi Đuri Daničiću, ali je on uglavnom njegova vlastita kreacija, kao i Andžej Kosmač, koji nas po svojoj sudbini i delatnosti mnogo podseća na emisare Poljskog demokratskog društva. Njegov životni cilj je jasno određen, teškoće koje mu se isprečavaju na putu i sudbina su mu poznati, ali sve to ga ne sprečava da vrši svoju dužnost. Isklesan od jedne stene, kao i Miloš Vidulić, i lik Kosmača prerasta u simbol. Mislim da u Ježevim junacima treba često gledati ne toliko žive ljude koliko simbole. On sam je sklon da u našoj narodnoj poeziji, kako ćemo to još videti, često traži simbole i tamo gde je malo verovatno da oni postoje, pa je moguće da je i u svom književnom stvaralaštvu stvorio ne jedan simbol. Utoliko pre smo skloni da to verujemo kad analiziramo Uskoke. U jednom svom članku o Bosni, objavljenom nekoliko godina kasnije, Jež piše "da stanje u kome se društvo nalazi u datom trenutku uvek stvara ličnosti koje su najviši izraz toga stanja."[204] Mnoge ličnosti Uskoka, čak i one istorijske ne odgovaraju toliko stanju srpskog i hrvatskog društva pod kraj XVI veka koliko stanju poljskog, ili tačnije poljske emigracije XIX veka. Ali kako situacija u južnoslovenskim zemljama krajem XVI veka nije bila ista kao i ona u XIX veku, već je samo pružala mogućnosti za mnogobrojne analogije, Jež je u skladu sa svojim ideološkim shvatanjima radi određenih ciljeva i da bi pouzdanije delovao na svoje čitaoce stvarao simbole. Zato je baš u njegovim romanima iz srpskohrvatske istorije tako malo realnih ličnosti i likova.

Anuncijata Grimani, Pepita, Frančeska, Andrea Tiepolo i niz drugih manjih, epizodnih ličnosti ne zaslužuju da im se posveti više pažnje. Ni jedna od njih ne podiže umetnički nivo samoga romana i ne predstavlja značajnu umetničku kreaciju.

Nema sumnje da istorijski roman nikada ne može da zameni istorijsku nauku. On u najčešće slučajeva može da nam pruži samo ograničeni i subjektivan pojam o istorijskoj istini. Isti je slučaj i sa Uskocima. Ukoliko je istoričar sputan činjenicama i dokumentima, utoliko romanopisac ima prednost nad njim što može sebi dozvoliti slobodnije zaključke i što slobodnije može stvarati viziju života o kome piše. Koliko će ta vizija bit tačna zavisi u najvećoj meni od poznavanja istorijskih činjenica i epohe o kojoj se piše. Na žalost, Jež nije bio od tih erudita pa se ne može reći ni da je vizija života našeg naroda i uskoka krajem XVI veka istinita i realna. Ona je jednostrana, uboga i vrlo često daleka od istorijske istine. Naročito mnogo primedbi izaziva preterano naivna psihologija ljudi toga vremena.

Kako izgleda ukupno uzeta i celovita slika istorijskog stanja tih vremena kod Ježa? Nema sumnje da Jež mnoge stvari nije mogao znati jer ih nije znala ni tadašnja istorijska nauka. Mnoge su činjenice još ležale u tami i neotkrivene, a mnoge su bile razasute po izvorima koji nisu bili poznati našem piscu. Za osnovnu ideju i namenu njegovog romana to nije bilo ni bitno, ali mi moramo konstatovati činjenicu da piščevo poznavanje toga vremena nije bilo veliko. Ta konstatacija nije toliko zamerka Ježu koliko njegovim kritičarima koji su proširili suprotne tvrdnje.

J. Bombala je već ranije u svojoj raspravi tvrdio da su Ježevi romani dobrim delom nastali i zbog toga što je egzotična tematika iz života balkanskih Slovena privlačila i Ježevu književničku maštu i što je predstavljala zahvalan materijal za pisanje. Ne možemo a da se ne složimo sa tom konstatacijom. Tu tvrdnju naročito potkrepljuju kasniji Ježevi romani sa srpskohrvatskom tematikom pisani posle 1875. godine u kojima je sve manje poljskih događaja, iako oni nikada neće sići sa stranica njegovih romana, a sve više senzacionalističko-zabavnih elemenata.

To što je Jež svoje romane o Jugoslovenima pisao ne samo kao revolucionar-agitator nego i kao književnik, što je uostalom i sam kasnije priznavao, a ponekad i kao zanatlija kome su poručili posao i koji ga radi zato da bi od njega živeo, - daje nam pravo da zahtevamo od njega da taj posao bude solidno izrađen, tj. da slika našeg života i prošlosti, imaju izvesnu količinu istinitosti i realnosti, ili, kako bi Jež rekao, "istine i svedočanstva". Kod Ježa te "istine i svedočanstva" nema mnogo čak ni u njegovim najboljim južnoslovenskim romanima, čak ni u Uskocima. Pored već navedenog niza zamerki, koje za osnovnu misao romana mogu biti i manje važne i nebitne, Ježu se mogu staviti još mnoge druge. Evo ih: Ježevo geografsko i topografsko znanje je nepouzdano. Tako se u Bosni moglo naći Skoplje, a Dioklecijanova palata, od koje su ostale samo ruševine i koju narod zaobilazi u strahu, van Splita, negde u Solinu. Jež je, što se može zaključiti iz geografskih opisa u njegovom romanu mogao proučiti geografiju tih krajeva gde se odigrava radnja njegovih romana, ali kako su to najverovatnije bili strani izvori i nazivi su uglavnom strani - talijanski ili nemački.[205] Kada se pažljivije pogleda opis spoljnjeg izgleda grada Klisa dobija se utisak da je tu pre reč o nekoj utvrđenoj šumadijskoj palanci s kraja XVIII ili početka XIX veka nego o moćnoj tvrđavi oko koje su se dugo lomila hrišćanska i turska koplja. Tu su i drveni domovi, i odbrambeni zemljani nasipi, i trg okružen topolama i javorovima. U kraju gde je sve kamen - nema samo - kamena!

Ne znamo da li se Bertučijevo objašnjenje kako bi i kuda vodio svoju oslobodilačku vojsku posle pada Klisa može primiti kao još jedna karakteristika njegovog šarlatanstva ili možda pre kao rezultat Ježevog nedovoljnog poznavanja geografije. Bertuči bi, kako on priča (II, 189) najpre poveo svoje ljude, ili preciznije rečeno, šačicu ljudi na Cetinje, zatim bi zauzeo Beli Breg i tu bi primio glavnu bitku, ugrozio bi Mostar na desno, a Travnik na levo i iznenada napao na Sarajevo. Skloni smo da Bertučijevo izlaganje da će operacije koje zahtevaju velike trupe i savremeno (to jest iz 1870. godine) naoružanje i način ratovanja, izvesti sa šačicom uskoka - primimo kao izraz njegove razmetljivosti i neozbiljnosti, ali ne i geografsko neznanje. Pre smo skloni da tu vidimo Ježevo neznanje kao i o celoj epizodi zauzimanja Klisa, koja je i sa vojničke tačke gledišta vrlo, vrlo naivna i nerealna. A razlog što je ta epizoda tako ispala, po našem mišljenju opet leži u Ježevom nedovoljnim poznavanju topografije Klisa, kao i škrtim obaveštenjima Minučija kojim se Jež služio.

Ježu nije bilo poznato ni naoružanje i odevanje uskoka. Podaci koje on o tome daje u svome romanu sasvim su netačni. Sem toga, iz svih događaja Jež je sasvim eliminisao celu jednu mnogobrojnu grupu ljudi koji su često vrlo tesno sarađivali sa uskocima tzv. venturine iako ih inače u drugom poglavlju prvog dela svog romana (Istorijska skica) pominje kao avanturiste (awanturniki).

Roman vrvi od psiholoških naivnosti i neubedljivosti. Alberti, koji nema poverenja u Bertučija ni kao čoveka ni kao vojnika, dobrovoljno se stavlja pod njegovu komandu i izvršuje njegova glupa i besmislena naređenja, ako zna da ona samo štete. Celokupna Bertučijeva popularnost zasniva se na njegovom psu Hasan-paši, a kada on naređuje da uskoci obese jednog od svojih najpopularnijih i najistaknutijih ljudi – Kosmača, oni su spremni da to odmah i učine. Taj pas je toliko popularan i toliko ga se svi boje da je u stanju da razjuri celu nemačku i splitsku posadu. Istina, tom psu se pripisuje neka natprirodna, tajanstvena snaga, ali slika sujevernosti uskoka toga vremena, koja se dobija na osnovu toga, preterano je naivna i nerealna. Mnogo više je u uskocima bila zdravog razuma i mudrosti. Verovanje uskoka da Mlečići mogu i hoće da im pomognu u borbi protiv Turaka istorijski je netačno, a proizilazi iz gore spomenute Ježeve ocene uskoka. S druge strane ti uskoci, ljudi XVI veka, govore otprilike isto onako kao i šumadijski ustanici oko 1804. godine.

O društvenom i javnom životu uskoka Jež nije mogao imati mnogo podataka pa zato Kosmačeve agitacije u krčmi pre liče na mehaničko prenošenje poljskih običaja XIX veka u uskočku sredinu s kraja XVI veka. Uskočki redovi popunjuju se prema Ježu izbeglicama sa turske, mletačke pa čak i nemačke teritorije.

Slika uskočke emigracije u Rimu pravljena je prema slici i stanju poljske emigracije u Zapadnoj Evropi toga vremena. Svađe među uskocima slika su poljskih emigrantskih svađa, a slanje emisara u Dalmaciju i Bosnu odgovara delatnosti emisara Poljskog demokratskog društva. Možda u svemu tome nije bila presudna činjenica da je Jež hteo da aktualizira pojedine događaje koliko i to što Jež, ne znajući dobro uskoke i njihov život, nije imao drugog izvora. A sve to opet potpuno je odgovaralo njegovim intencijama. Samo tako se, po našem mišljenju može objasniti i činjenica da odnos izvesnih uskoka prema Bertučiju odgovara odnosu pojedinih poljskih sitnih plemića prema magnatima, ili da izbor Bertučija za uskočkog vojvodu veoma, veoma mnogo podseća na mnoge poljske sejmike itd.

Može se primetiti kao tačna tvrdnja Ježa u ovom romanu da ni papskoj stolici ni austrijskom caru nikada nije bilo toliko stalo do uskoka koliko da samog Klisa (II, 78-79), ali se ne može prihvatiti i svest o pripadnosti velikoj slovenskoj zajednici koju naš pisac pripisuje uskocima toga vremena. Može biti da je ona i postojala, ali nije bila i toliko razvijena i toliko isticana kod svakog i najprostijeg uskoka.

Sitnijih grešaka u Ježa bi bilo još mnogo. Tako, na primer, Sarajevo nije u to vreme sedište bosanskog vezira; Hektorović, Gučetić, Zlatarić i Čubranović ne žive svi u isto vreme, negde oko 1600. godine i u Dubrovniku itd. Ali to sve ne menja ništa opšti sud o istorijskoj verodostojnosti i dokumentarnoj vrednosti ovoga romana koji smo već izrekli. Zato se na tome nećemo više zadržavati.

Ostaje nam još da se malo pozabavimo pitanjem uticaja srpske narodne poezije na ovaj roman. O uticaju u onom smislu kako je to pisala Ostrovska ne može se govoriti. Ciklus uskočkih narodnih pesama nije ničim uticao na stvaranje vizije uskočkog života i borbi kod Ježa. Taj uticaj nije se manifestovao ni na neki drugi način sem u jednom slučaju o kome ćemo reći nekoliko reči. Uopšte, pozivanje na srpsku narodnu pesmu i reminiscencije na nju su u ovom romanu relativno malobrojne. Opisujući spoljni izgled ili lepotu Miloša Vidulića, Jež kaže da je svojom prilikom i spoljašnošću podsećao na junake koje su voleli da opisuju narodni rapsodi (I, 47). Isto tako i Džordži svojim izgledom podseća na junake koje su slavile narodne pesme (I, 65). Sem toga na jednom mestu Jež prepričava početak pesme Smrt majke Jugovića (II, 12) i spominje Kraljevića Marka (II, 84). Naravno nije zaboravljen ni slepi guslar koji prisustvuje uskočkim pripremama za pohod na Klis i koji ih prati na tom pohodu. Jedini vidljivi uticaj narodne pesme u romanu ogleda se u opisu polaska uskoka na Klis. Uostalom Jež i sam to izričito kaže. On žali što nema dara slovenskih tj. srpskih guslara koji tako divno umeju da opisuju polazak vojske. Odajući visoko priznanje njihovoj pesničkoj, umetničkoj sposobnosti, on dalje piše da bi se oni verovatno, ugledavši uskočku povorku koja je iz Senja silazila k moru, zapitali jesu li to labudovi ili sokolovi i odgovorili da nisu ni labudovi ni sokolovi već uskoci nalik i na jedne i na druge. Taj primer slovenske antiteze za koji se izričito kaže da je napravljen prema našoj narodnoj poeziji je sve što je ona dala ovom romanu.

Završavajući ovo poglavlje treba da kažemo nekoliko reči i o umetničkom kvalitetu ovog romana. Iako je od svih dosadašnjih kritičara on ocenjen kao najbolji, sa čim se i ja slažem, to još ne znači i da je dobar, jer je njegova vrednost samo nešto malo veća od vrednosti ostalih romana. Ono po čemu se on izdvaja od drugih, to su samo pojedine scene, njihova uverljivost i realizam, ali ne i celina romana. To što u ovom romanu ima više realističkih scena nego u drugim Ježevim romanima posledica je unošenja i prenošenja scena iz života tadašnje poljske emigracije u uskočku sredinu. Jež je imao dar zapažanja, znao je takvu sredinu jer ju je sam posmatrao i bio čak njen član, u njoj je živeo. Zato u tim scenama ima više realizma, ali to nisu scene iz života uskoka i to se ne sme zaboravljati. Kompozicija romana je slaba, psihologija junaka naivna, govor pojedinih ličnosti je neizdiferenciran pa ipak roman je bio i popularan i čitao se, i danas se mnogo čita. Razlog za to leži u osnovnoj ideji romana, glorifikaciji oslobodilačke borbe, junaštva, samopregora, ljubavi prema otadžbini, služenja idejama, plemenitosti - ukratko svega onoga što je u teškim vremenima bilo tako potrebno poljskom narodu. Sem toga Jež je sa prilično veštine ovde iskoristio valterskotovsku tehniku pisanja istorijskih romana, pravljenja zapleta, iskorišćavanja tajanstvenih ličnosti i scena i sl. Ne malu ulogu u stvaranju popularnosti toga romana odigrala je i egzotična tematika, živost i zanimljivost akcije i optimizam kojim odiše ceo roman. Potištenom poljskom društvu nedostajalo je životne radosti, svetle perspektive i ono ih je našlo u ovom romanu. Zato ga je i prigrlio jer je, iako je po svojim umetničkim kvalitetima zaostajao za drugim savremenim delima, bio izraz njihovih težnji i snova. U tome je njegova najveća istorijska vrednost. Jež je to želeo i to je postigao iz tog ugla treba i posmatrati Uskoke. Zato, ponavljam, neke naše zamerke nisu toliko ni važne za Ježa, niti se toliko odnose na njega koliko na njegove kritičare i ispitivače.

 

VII. Roman o Kočinoj krajini i buđenju Srbije

Sledeći roman sa tematikom iz istorije Južnih Slovena, odnosno Srba, napisao je Jež 1872. godine. Bio je to roman Harambašina verenica (Narzeczona harambaszy) objavljen iste godine u časopisu Tygodnik Ilustrowany.[206] Pozadina na kojoj se odigravaju događaji opisani u ovom romanu jeste austrijsko-turski rat (1788-1791). Istina, Jež prve scene stavlja u 1787. godinu a poslednje u 1792, ali je težište bačeno baš na sam period rata. Pored istorijskih događaja i činjenica o kojima Jež govori na više mesta u romanu se pominju i neke istorijske ličnosti, ali su glavne ličnosti i nosioci radnje izmišljeni.

Izuzev jednog opšteg pomena u grupi sa drugim južnoslovenskim romanima,[207] Jež nije ni o postanku ovog romana rekao ništa više. Ni njegovi prvi kritičari Korotinjski, Ožeškova, Hmjeljovski i Holevinjski, izuzev opštih sudova, nisu se podrobno i posebno zadržavali na ovom romanu. Holevinjski je samo na jednom mestu izričito rekao da je materijal za ovaj roman Jež prikupio za vreme svoga boravka u Beogradu.[208] Najvišu ocenu Harambašine verenice daće Bronjislav Grabovski. Govoreći o Ježevim južnoslovenskim romanima on će reći:

"Najbolje od tih dela, povrh toga čisto srpsko, jeste po našem mišljenju Harambašina verenica, raskošna slika nacionalne agitacije krajem XVIII veka. Jež poznaje Srbiju iz autopsije, mnogo je čitao, mnogo radio, a sem toga, ovakve teme sjajno odgovaraju talentu ovog pisca, koji je često prožet gorkom satirom. Ne znamo čemu više da se divimo u Harambašinoj verenici: da li veličanstvenim scenama iz života naroda koji mašta o slobodi, ili slikovitom tlu običaja, ili čistoj poeziji i osećanjima, ili najzad rableovskoj satiri u predstavljanju vladavine pobedničke države, koja ne vodi računa ni o razumu, pa čak ni o prostom poštenju. Srpski su po tematici takođe i Dahije i Rotulovići, ali ipak ustupaju Harambašinoj verenici, oni pate malo od razvučenosti, kao i nedostatka umetničke obrade, pa čak i od nedostatka završetka koji bi umirio čitaoce, iako te mane s vremena na vreme nadoknađuju majstorski prestavljene pojedinosti."[209]

Zđehovski će u svojoj brošuri samo ovlaš preći preko ovog romana. Duže će se na njemu zadržati M. Bersano-Bedžej u svojoj raspravi. Po njoj neke od ličnosti toga romana daju da se predvide kasnije Ježeve kreacije u kojima će naći puniji izraz. Tako stara Mileva prethodi ličnosti Radivoja Rajića iz Dahija a tip Kir-Koste do savršenstva će biti razvijen u Panajotu Jordakiju iz Rotulovića. "Roman teče glatko, bez digresija i dužina, pa se čita sa interesovanjem. Ovde onde nailazimo na ton ispunjen lirskom simpatijom prema sudbini srpskog naroda."[210]

Više mesta, iako ne dovoljno, posvetiće ovom romanu u svojoj raspravi i Marija Ostrovska ističući ga kao jedno od "vrednijih Ježevih dela".[211] Međutim, govoreći o njemu Ostrovska će se uglavnom zadržati na Ježevom iskorišćavanju tradicionalnih motiva iz književnosti, reminiscencijama iz Bajrona i Valtera Skota i motivu plemenitosti suparnika koji svoje lične interese podređuje interesima svoga naroda, toliko karakterističnom za Ježa.[212]

Najviše pažnje posvetio je Harambašinoj verenici Ježi Bombala u svojoj studiji. On je prvi tačno utvrdio Ježevu zavisnost od Rankeove knjige i izneo tvrdnju da Jež o frajkorima zna da kaže samo onoliko koliko je našao u Rankea. Karakteristično je pri tome, piše Bombala, što Jež podrobnije opisuje tle događaja nego samu akciju frajkora; kao i u Rankea ona se pominje samo s nekoliko opštih rečenica. Naravno, Jež je, shodno svojini nadzorima, drukčije nego Ranke objašnjavao istorijske događaje gledajući na prelaženje Srba pod austrijsku vlast kao na nužno zlo i raskrinkavajući nepoštenu politiku prema njihovim srpskim saveznicima.[213] Izmišljena fabula u ovom romanu je samorodna i u odnosu na istorijski materijal mnogo veća nego u druga dva Ježeva romana, Uskocima i Dahijama. Dok su ova dva romana puna istorijskih ličnosti u Harambašinoj verenici ne susrećemo ni jednu takvu osobu. Bombala dopušta mogućnost da je takva osoba mogao biti kapetan Marko, eventualno kao transformacija Koče Anđelkovića ili možda kao konkretizacija činjenice koju je istorija zabeležila, činjenice da je Austrija spremajući se za rat sa Turskom slala u Srbiju svoje agente i oficire da bune narod i spremaju ga za rat. Zbog svega toga Bombala je sklon da taj roman pre nazove patriotskim nego istorijskim.[214]

Slika događaja u romanu, pretrpana velikim brojem izmišljenih motiva (podrobna ilustracija turskog ugnjetavanja i grčkog iskorišćavanja kao i motiv ljubavi), nije plastična, istorijski podaci su davani više uzgredno, a sprovođenje osnovne ideje, oružane borbe za slobodu naroda, nije zahtevalo od autora istorijsku tačnost. Zato je karakter svesnog patriotizma Srba u romanu nesumnjivo izraz potreba autorove tendencije, a ne želja za tačnim predstavljanjem stanja stvari.[215]

Govoreći u svojoj raspravi o Harambašinoj verenici dr Papjerkovski je na račun ovog romana rekao nekoliko velikih pohvala:

Materijal o običajima, sjajne slike koje često ne ustupaju najboljim iz Uskoka, verno date (skreślone) siluete običnih ljudi, koje samo izvesne prilike dižu iznad nivoa svakidašnjih, običnih poslova - to su valjda najviše osobine Harambašine verenice.[216]

Idući za Ježom, Papjerkovski daje interpretaciju pojedinih ličnosti i događaja usvajajući u potpunosti Ježeve tvrdnje i sudove i ocenjujući ih kao sasvim tačne.[217] Između ostalog, Papjerkovski kategorički, bez ikakvih dokaza izjavljuje: "Kapetan Marko je književna projekcija kapetana Koče"[218], čime izriče i jedan drugi sud sasvim različit od Bombalina[219], naime da se u Harambašinoj verenici javljaju i istorijske ličnosti.

Najzad, poslednja koja je više govorila o ovom romanu bila je Vanda Smohovska-Petrova. Njeno mišljenje o Ježu, pa i o svim njegovim romanima sa južnoslovenskom tematikom vrlo je visoko i kao i o ostalim romanima toga ciklusa ona je i o ovom napisala nekoliko neproverenih i neopravdanih tvrdnji.

"I ovaj roman kao i drugi "slovenski romani" Milkovskog bogat je opisima života, narodnim legendarna, pesmama (o Đurinom zidanju crkve, o caru Stefanu i drugo), koje predskazuju blisko oslobođenje Srbije, i opisima bitaka. Tu je predstavljen i život slovenske zadruge, način građenja slovenskih domova s tajnim skrovištima, toliko neophodnim za vreme turskog ropstva. U ovom romanu se prvi put javlja i tip Grka-špijuna i izdajnika (Kir-Kosta) - turskog saradnika u mesnom stanovništvu, koji ćemo još sresti i u drugim romanima Milkovskog o Južnim Slovenima".[220]

Time bismo dali kratak pregled uglavnom svih sudova o ovom romanu. Da vidimo sada koliko su oni tačni.

Bombalina tvrdnja da se u romanu ne javljaju istorijske ličnosti, tačna je samo utoliko što istorijske ličnosti zaista nisu glavni nosioci radnje; inače se njihovo učešće u događajima oseća i Jež se u više mahova poziva na njih. Pre svega, tu je pukovnik Mihaljević. Njegovo učešće u događajima koji čine okosnicu romana nije aktivno, o njemu se u romanu u vezi sa osnovnom temom, - suparništvo dva mladića i ljubav prema istoj devojci - govori samo uzgred, on se kreće van pozornice događaja i o njegovoj ulozi se zna samo na osnovu pričanja junaka romana ili samog autora. Zato, za ceo tok romana, za razvoj događaja u njemu, nije bitno što ga je Jež već u leto 1787. godine proizveo za pukovnika, iako je u to vreme Mihaljević još bio kapetan[221]. Isti je slučaj i sa ostalim ličnostima koje se pominju u romanu. To su hajduk Veljko i Koča Anđelković. Prvoga je Jež pomenuo kao vojvodu Ključa i Krajine i hajduka čuvenog već 1787. godine. Budući hajduk Veljko imao je u to vreme tek 7-8 godina.[222] Da li je Jež pominjući hajduk Veljka imao na umu zaista budućeg Veljka Petrovića, čuvenog borca iz Prvog srpskog ustanka, ne može se pouzdano reći, jer je sva njegova uloga u romanu pasivna i završava se sa tom jednom jedinom rečenicom koja nas obaveštava samo da on postoji i hajdukuje po Ključu i Krajini. Isto toliko koliko prva pretpostavka može biti tačna i druga da je Jež u želji da svom "istorijskom" romanu da više autentičnosti i radi vernijeg kolorita uzeo ime Hajduk-Veljka i dao ga nekoj izmišljenoj ličnosti.

Treća istorijska ličnost jeste kapetan Koča Anđelković. Iako je njegovo učešće u austrijsko-turskom ratu bilo veoma značajno, Jež je i njega samo spomenuo na jednom mestu. Govoreći o vojevanju pukovnika Mihaljevića on uz njega pominje i Koču. Jež kaže:

"Drugo slično ime bilo je: Koči.

- Šta je s njim?...

"Podigao je Krajinu ... ide na Turčina kao oblak s munjama.... i bije... bije!" (str. 173).

Iz citiranog odlomka vidi se da Jež nije znao ni Kočinu ulogu u tom ratu niti je razumeo izraz "Kočina krajina". Iako je Koča vrlo brzo postao središna ličnost narodnog pokreta u Srbiji[223], iako je njegova zasluga za širenje pokreta u Srbiji bila velika[224], iako je najžešće i najupornije borbe Koča vodio baš oko Jagodine gde se odigrava radnja Ježeva romana, njegova uloga u tom ratu kod Ježa svedena je na svega onih nekoliko citiranih rečenica iz kojih možemo izvući dva zaključka. Prvi, da Ježevo poznavanje srpske istorije, koje su kritičari književnosti isticali nije bilo ne samo veliko nego čak ni dovoljno, drugi, da se ne može primiti kao tačna teza St. Papjerkovskog da je u liku kapetana Marka dat Koča Anđelković jer ih Jež u romanu govoreći o borbama protiv Turaka pominje kao dve ličnosti. Tim samim otpada i Bombalina pretpostavka da je lik kapetana Marka mogao biti rađen prema Koči Anđelkoviću, protiv čega inače govori i životni put i jednog i drugog.

Pominjanje Koče Anđelkovića u romanu može nam s druge strane poslužiti kao još jedna indicija da je Jež čitao Memoare prote Mateje i da je onde mogao naći samo kratku belešku o Anđelkoviću koju je kasnije i iskoristio, a kako je to verovatno radio po sećanju, zaboravio je da je Prota napisao da je Koča dejstvovao oko Morave. U njegovoj svesti je bio ostao samo izraz "Kočina krajina" koji je on pogrešno protumačio.

Kako stoji sa drugim ličnostima romana? Kapetan Marko je bio moguć kao ličnost uopšte, ali kapetan Marko kao austrijski oficir ovakav, pogotovo u ono vreme nije dovoljno autentičan. Kapetan Marko došao je da se bori za Srbiju. Iako je poslat ovamo, jer kao austrijski, graničarski oficir, to nije mogao svojevoljno učiniti, njegova ljubav prema Srbiji i mržnja prema Turcima razumljiva je i prirodna, ali kako shvatiti njegovo nemačko kapetanstvo kad on u razgovoru priznaje da su Nemci za Srbe van Srbije ono što su Turci za ove u Srbiji. Već sama ta činjenica dovoljna je da nam dv pravo da ovaj lik označimo kao promašen, nerealan, neubedljiv i papirnat, utoliko pre što u njemu nema ni trunke "Valenrodovskih" osobina, da se tako izrazimo. U njegovom liku Jež je verovatno dao izraza svojoj ideji da Srbe treba odvojiti i od Austrije jer ni u njoj, kao ni u Rusiji, oni ne mogu imati iskrenog prijatelja. To je još jedan primer unošenja savremene problematike u istorijski roman. S druge strane, kapetan Marko, kao i sve ostale ranije i kasnije centralne ličnosti Ježevih romana, ličnosti koje su glavni nosioci i protagonisti osnovne ideje - ljubavi prema svom narodu i otadžbini i vršenju dužnosti koje odatle proizlaze pre svega i uprkos svemu, - ima niz zajedničkih osobina.

Moguće je da je bilo i takvih ljudi i takvih slučajeva, ali u istoriji ta činjenica ni do danas nije potvrđena, a u književnosti do 1870. godine nije bilo čak ni neke aluzije u tom smislu. Ne verujemo da je tako nešto moglo postojati i u usmenoj tradiciji koju je Jež mogao upoznati za vreme svojih boravaka u Srbiji. Jež je od Marka napravio nekog romantičnog junaka i ovako ga okarakterisao:

"Marko je bio iz porodice onih vitezova lutalica koje je stvorilo tursko gospodstvo nad Južnim Slovenima, koji su u toku nekoliko vekova, kao Dante na kapiji rodnoga grada, kucali na vrata otadžbine. Ta delatnost prelazila je s oca na sina. On je, dakle, bio predstavnik te delatnosti, koja je u razvoju događaja došla do izvesnih rezultata imajući određeni (ujętą i określoną) politički značaj... (str. 75).

Požrtvovanje, vatreni patriotizam i visoka svest o dužnosti karakteristična je i za hajduka Milenka čiji je lik pravljen prema našoj narodnoj pesmi, Vukovim beleškama o hajducima i po svoj prilici još živoj tradiciji koju je bila usvojila i naša tadašnja romantična istoriografija i sa kojom je Jež za vreme svoga boravka u Beogradu 1864-1866. godine, verovatno ne jednom, došao u dodir. I Marko i Milenko su nosioci iste ideje i samo zato što je Milenko hajduk, na čiju sudbinu je uticao turski zulum, i što je nezavisan u svojoj borbi, čini ovoga drugoga ubedljivijim i realnijim od prvog.

U nizu veoma prostih i duhovno siromašnih ličnosti ovoga romana, ove dve se izdvajaju svojim bogatijim unutrašnjim duševnim životom, inače još uvek siromašnim u odnosu na onaj koji karakteriše čoveka. Ostale ličnosti, iako su mnogo prostije, ipak su realnije od ove dve. To je slučaj sa Hadži-Petrom i Kir-Kostom.

Manje su uspeli iz toga kruga likovi stare Mileve koja, ostarela već, živi kao u nekom polusnu i deli-Vuka čijom ličnošću Jež izražava romantično shvatanje naše istorije. To shvatanje Jež je usvojio verovatno pod uticajem svojih beogradskih prijatelja, s kojima se sastajao i verovatno često razgovarao o tim problemima, pod uticajem lektire i, opet, pod uticajem srpske narodne poezije. Ukratko rečeno atmosfera i shvatanja srpskog romantičarskog pokreta uticali su na Ježa i on je izvesna shvatanja odrazio i u ovom romanu, kao što će to kasnije učiniti i u Dahijama. To i takvo shvatanje potpuno je odgovaralo Ježevim stavovima i ideološkim pogledima koje je on propovedao u svojim delima. Utoliko mu je lakše bilo da ih usvoji.

Harambašina verenica Anka ponekad nam više liči na razmaženu, sentimentalnu gospođicu plemićkih salona ili sentimentalnih romana XVIII i XIX veka, spremnu da pri svakom jačem uzbuđenju padne u nesvest nego na primitivnu srbijansku devojku. Ta srpska seljanka s kraja XVIII veka i voli kao sentimentalna plemkinja, a, s druge strane, čini podvige koji pre odgovaraju surovoj prirodi žene naviknute na žrtve i odricanja.

Posebnu grupu likova sačinjavaju Turci koji su svi nalik jedan na drugog kao jaje jajetu i po svojim spoljnim i po svojim unutrašnjim osobinama, ili koja, tačnije rečeno, i nemaju svojih izraženih individualnosti. Već je Bombala u svojoj raspravi na više mesta istakao Ježevo slabo poznavanje Srba i njihovog života kao i njegov manir da svoje neznanje i nepoznavanje srpskog života, i u vezi sa tim nedostatak materijala za roman, nadoknađuje pričanjem naširoko i nadugačko o Turcima, njihovim običajima i životu, njihovoj inertnosti, zaostalosti, shvatanjima itd.[225] To je bio slučaj i ranije u Uskocima i u Šandoru Kovaču (o Mađarima). U ovom i u sledećim romanima gde je reč o Srbima i Turcima taj manir još više pada u oči. Sem toga, govoreći o Turcima Jež ne govori o Turcima s kraja XVIII veka, već o Turcima sa kojima je on dolazio u dodir, potencirajući, s obzirom na razliku od 70-80 godina, njihove mane. Shodno tome, kako odnos Srba i Turaka Jež nije proučavao i studirao prema dokumentima i naučnoj literaturi, i slika tih odnosa u njegovim romanima je i vrlo siromašna i više iskonstruisana nego realna.

Da vidimo sada kako stoji s ostalim činjenicama, koje nam mogu dati izvestan pojam o obimu Ježevog poznavanja srpskog naroda i njegovog života krajem XVIII veka, kao i pokretu čiji je on nosilac bio u to vreme. Austrija je pred rat sa Turskom u nekoliko mahova slala svoje ljude da uhode Srbiju, pripremaju mape i prave topografske snimke potrebne za buduće uspešno vođenje rata. Poznato je sem toga da su te uhode najčešće kroz Srbiju vodili trgovci ili duhovna lica. Uzevši u obzir te činjenice sam dolazak kapetana Marka je istorijski potpuno realan. Istina poslednje austrijske uhode obilazile su Srbiju još 1784. godine[226], a Jež je svoga kapetana Marka poslao u Srbiju 1787. godine, ali to nije važno. Međutim, iz Ježeva romana ne vidi se jasno zašto kapetan Marko dolazi u Srbiju. Po njemu ispada samo zato, da bi posle nekoliko dana primio pismo, da su počela neprijateljstva i da bi otišao (kuda?) da se stavi na čelo srpskog pokreta. Istina, Jež je, govoreći pre toga o Markovoj misiji (str. 75-6), njegov dolazak u Srbiju označio kao put sa određenim vojnim zadacima, ali sve je to nekako mutno i nejasno. Te činjenice nagone nas na verovanje da Jež ni o ovom problemu nije mnogo znao. Njegov kapetan Marko nosi sa sobom geografsku kartu Srbije koja je po Ježevu pričanju savršena i izaziva pravo divljenje Srba. Međutim, tadašnje geografsko znanje o Srbiji bilo je na veoma niskom nivou i "pored svega obilja materijala austrijskih vojnih vlasti još nije bilo ni izbliza dovoljno sigurne naučne osnove za jednu dobru geografsku kartu Srbije. Odlična nova geografska grada za Srbiju ušla je baš tih godina, za Kočine krajine, u arhive austrijske."[227] Prema tome ta činjenica predstavlja anahronizam u Ježevu romanu. Istina, za to ne možemo kriviti Ježa, jer čak i ukoliko je dolazio u dodir sa tadašnjim našim naučnicima-istoričarima, od njih to nije mogao saznati. Anahronizam u Harambašinoj verenici predstavlja i građanski stalež koji u to vreme kod Srba postoji samo u Austriji. U svom dodiru sa Srbima Jež je samo kratko vreme, za vreme svoga boravka u Majdanpeku 1854. godine nešto oko dva meseca, mogao dolaziti u blizi dodir sa seljacima i njihovom sredinom, inače najveći deo njegovog poznavanja Srbije i Srba potiče iz beogradske sredine u kojoj ga je pre svega i najviše, privlačila inteligencija. To znači da je u piščevoj svesti kao najizrazitiji predstavnik Srba i Srbije ostao građanin istočnjačke, tursko-srpske palanke kakav je 1864-1866. godine bio Beograd.[228] Ježev kritičar Holevinjski, koji se sa Ježem dopisivao, na osnovu Ježevih obaveštenja ističe veliko poštovanje i ugled koji kod Srba imaju trgovci[229] a i sam Jež to isto ponavlja u svojim memoarima. Pišući o srpskom društvu 1864-1866. godine Jež govori o tadašnjoj srpskoj inteligenciji da ju je sačinjavala grupa civilnih i vojnih činovnika koji su igrali ulogu aristokratije u srpskom društvu, i dodaje: "Njoj se približava sveštenstvo i trgovačka klasa, idealizirana u Srbiji zahvaljujući ulozi koju je odigrala u toku borbe za nezavisnost. Karađorđe je bio "trgovac". Miloš Obrenović bio je "trgovac"- i jedan i drugi su trgovali svinjama. Malo koji od vojvoda, koji su se istakli u borbi, nije pripadao toj klasi. Otuda potiče opšte poštovanje prema njoj, zbog toga je postala predmet snova i težnji svakoga Srbina, koji je odgajivao svinje, i u velikoj meri je doprinela s jedne strane hlađenju prvobitnog oduševljenja za prosvetu, s druge razvijanju naklonosti ka lenstvovanju". To lenstvovanje postalo je ideal Srba a "za tursko vreme su postojala dva puta koja su vodila ka tome idealu: jedan vrlo rizičan - hajdukovanje u gorama i šumama, drugi polurizičan - trgovanje rogatom i sitnom stokom."[230] Mislim da ovih nekoliko citata daju odgovor i na to zašto je Jež radnju romana smestio u varoš i za glavne junake uzeo hajduka, trgovca i zanatliju. Govoreći o Srbima od pre 80-90 godina Jež je preneo svoje nedavno stečeno iskustvo u prošlost, u njega su oni glavni predstavnici srpskog društva i duha koji počinje da se budi u njemu.

Prema podacima austrijskih uhoda iz 1783. godine, Jagodina je u to vreme imala 150 turskih, 15 hrišćanskih i isto toliko ciganskih kuća[231], a kod Ježa to je varoš u kojoj postoji nekoliko trgovaca i niz zanatlija Srba, za vreme borbe Jagodinci čak formiraju celu jednu četu frajkora. Pa ne samo to. Jež na jednom mestu Harambašine verenice govori o odnosu Turaka prema gradskom stanovništvu:

"Turske vlasti ipak vode računa o izvesnim razlikama. Drukčije postupaju sa seljacima, drukčije sa građanima. Prema ovim poslednjim imaju izvesnih obzira, nad njima se rasprostire neka vrsta brige i to zato što se po gradovima i gradićima koncentrišu zanati korisni i za vojsku. Turci su toliko razumni da ne ubijaju kokošku koja nosi jaja ..."

Ni ova tvrdnja nije rezultat Ježevog proučavanja srpskog naroda, već prenošenje njegovog iskustva iz Krimskog rata u XVIII vek. Jež je bio čovek male invencije i njegovi opisi kretanja vojski, borbi i sukoba prosto su prepričavanje njegovih uspomena iz Krimskog rata i neposrednog posmatranja turske vojske u to vreme. Ali vratimo se na Jagodinu.

Po Ježevu pričanju u romanu o Jagodini postoji srpska čaršija. On govori o nizu dućana i zanatlija. Pored Jevte bakalina postoji i Gica bakalin i prodavac mirisa Jermenin. Međutim to se ne čini verovatno. Pre svega i sam Ježev izvor Ranke kaže izrekom: "Po varošima većim i manjim, po gradovima i palankama živeli su Turci, a po selima Srbi".[232] Odatle proizilazi da u Jagodini, koja je u to vreme bila varoš i sedište nahije, nije moglo biti mnogo Srba trgovaca. S druge strane, poznato je da je srbijanska čaršija u to vreme bila nacionalno veoma raznovrsna i da joj osnovno obeležje nisu davali Srbi, nego Grci i Cincari.[233] Iz Ježeva romana, naprotiv, izlazi da je jagodinska čaršija i pored svoje etničke raznolikosti imala srpsko obeležje. Očito da je to slika naše čaršije negde s početka druge polovine XIX veka. Na taj zaključak nas navodi i podatak o srpskom patriotizmu Cincarina Jevte bakalina, podatak koji Jež nije mogao naći u istoriji, a koji je mogao zapaziti za svoga boravka u Beogradu, jer je ta činjenica rezultat jednog kasnijeg procesa.[234] Sem toga, opisujući Hadži-Petrovu zadrugu, Jež priča kako su njeni muški članovi radili ili u trgovini ili u zanatstvu. Kod Rankea je među zanatima kojima su se u to vreme bavili Srbi izrekom spomenut samo ćurčijski, i Jež je, govoreći o njima u romanu spomenuo samo "kožuhara" preuzimajući taj termin iz Novakovićevog prevoda. Sakupivši sve Ježeve podatke o Srbima trgovcima i zanatlijama, stanovnicima Jagodine, može se steći ubeđenje da je na kraju XVIII veka u Srbiji, postojalo građanstvo mada ga u to vreme nije bilo[235], iako je ipak već postojao jedan sloj takvih ljudi (ali pretežno po selima) iz kojih su se regrutovale vođe i Kočine krajine i kasnije prvog ustanka.[236]

Kako se Jež u svom opisivanju tadašnjeg srpskog društva uglavnom pridržavao Rankea, on je i Hadži-Petrovu zadrugu, karakterističnu za tadašnje srpsko selo, preneo u grad a zadržao po Rankeu njenu strukturu i podelu rada. U svojoj knjizi Ranke kaže da zadrugari obično sami sebi grade kuću, prave plug, kola itd.[237] Jež je od toga napravio zanate izostavivši, pošto je bila reč o zadruzi u gradu, seoske poslove (str. 114-115). Cela slika te porodice, uostalom, pre liči na mnogobrojnu građansku porodicu iz polovine XIX veka, po svojim shvatanjima još uvek patrijarhalnu, ali izašlu iz mraka turske okupacije i ugnjetavanja, nego na srpsku zadrugu iz XVIII veka.[238] Iz te osnovne greške, stavljanja centralne akcije pokreta iz 1787-91. godine u gradsku sredinu, potekao je i niz drugih manjih grešaka, koje se odnose na način života, običaje i shvatanja tadašnjih Srba. Tako, istorijskoj istini i utvrđenim činjenicama ne odgovara ni relativna imućnost i prilično udoban život Srba, pa ni sama njihova psihologija.

Rekli smo već ranije, da je Jež bio pisac slabe invencije i da je često svoja bogata iskustva prenosio u prošlost. Ničim drugim se, na primer, ne može objasniti Ježevo pričanje da su desetari u frajkorima birani između samih boraca koji su tek stupili u četu. To je očito njegovo iskustvo iz stvaranja poljskih legija koje su imale da se bore za slobodu Poljske i u koje je dolazio sasvim drukčiji kadar. Pa i sam život i borba te frajkorske čete više liči na život i borbu poljske legije iz ustanaka i borbi Poljaka u XIX veku. U tim opisima života frajkorske čete imamo još jednu indiciju da je Jež već tada zaista čitao Protine Memoare, jer u tadašnjoj literaturi o tome pokretu samo u Memoarima[339] možemo naći podatak da su frajkori u Jagodini vršili egzercir o čemu u romanu piše i Jež.

Karakteristična je za malo pre spomenuti postupak i scena Milenkove tuče s Turcima, u stvari modificirana i malo izmenjena tuča koja se odigrala 1862. godine kod Čukur-česme u Beogradu, i o kojoj je Jež dve godine kasnije zacelo ne jednom i ne od jednog čoveka slušao.

Pored osnovnog izvora (Rankea) koji je izvršio presudan uticaj na konstrukciju i atmosferu romana, na slikanje ambijenta u njemu i izbor realija i događaja, izvestan uticaj su odigrale i srpske narodne pesme. Taj uticaj se ogleda u tome što je Jež za glavnog junaka izabrao hajduka, što je poetizovao i idealizovao njegovu ulogu, samoodricanje, borbu i ideale. I Ježevo shvatanje naše istorije izraženo u ličnosti deli-Vuka formirano je dobrim delom i pod uticajem narodne poezije, jedine kulturne tekovine srpske koja je ostavila dublji i trajniji trag u Ježa. Inače, Ježevi opisi hajdučkog života, njihovih običaja, načina ratovanja i njihov odnos prema narodu kao i naroda prema njima, prilično škrti i siromašni, pokazuju da je i u ovoj oblasti Ježevo znanje bilo malo, usko i sasvim površno. I o njima kao i istorijskim ličnostima i događajima Jež ne zna da kaže ništa više no što je pročitao u Rankea ili prote Matije.

Izražavajući narodno verovanje da se pred velike događaje u prirodi mogu videti čudne pojave, verovanje po svoj prilici uzeto iz Početka bune na dahije, a znano mu i blisko i iz verovanja poljskog naroda. Jež kaže da je u Srbiji tražio tragove tih fenomena po hronikama i istorijama, da je pokušao da ulovi neka predanja, ali da nije imao uspeha u tome. Ova izjava je očito predstavljala njegov književni manir i bila namenjena čitaocima, koji o srpskoj istoriji nisu znali ništa jer Jež 1864-1866. godine nije mogao proučavati nikakve srpske hronike ili istorije o austrijsko-turskom ratu 1788-1791. godine i vremenu koje mu je prethodilo, a analiza njegovog romana nepobitno nas dovodi do zaključka da i ono malo izvora i rasprava koji su postojali u to vreme naš pisac nije znao.

Kao i u drugim njegovim srpskohrvatskim romanima i u ovom ima niz reminiscencija iz srpskih narodnih pesama. Tako trgovci u razgovorima često pominju Kraljevića Marka i njegova Šarca, vile, koje Jež zna uglavnom iz narodnih pesama, Miloša Obilića itd. I pismo koje frajkori tobože pišu sultanu stilizovano je pomalo po uzoru na pisma koja često susrećemo u našim narodnim pesmama (str. 168).

Jež je na scenu izveo čak i slepca-guslara koji uz gusle kazuje pesmu Zidanje Manasije od koje Jež navodi dva prva stiha, a ostale prepričava. Ta pesma je bila objavljena u Novakovićevoj Vili za 1865. godinu (str. 468-469) odakle ju je Jež uzeo, a ne, kako Bambala kaže, iz Vuka, jer VI knjiga Vukovih narodnih pesama u kojoj je objavljeno Zidanje Manasije (br. 28, str. 149-151) još nije bila štampana u to vreme, a sem toga, kod Vuka je zabeležena druga varijanta. Interesantan je tu Ježev komentar koji on iznosi na usta Hadži-Petra i kapetana Marka. Hadži-Petar objašnjava Marku kako Đuro neimar predstavlja srpski narod koji su Turci, oličeni u caru Stefanu, oslepili, a ovaj mu odgovara da će Srbi i ovako slepi podići mnogo lepše crkve. Dokaz za to vidi u tome što je Hadži-Petar, čovek prost i mnogo zaostaliji od njega, video u pesmi alegoriju koju on nije.

Da se vratimo još jednom na ono što Jež duguje Rankeu i istoriji. Ono što Jež duguje Rankeu u ovom romanu malo je i po svom obimu i po značaju za sam roman, za istorijski kolorit u njemu i, najzad, za pravo da se roman može nazvati istorijskim. Sem podataka uzetih od Rankea, u Ježevu romanu ima i nekoliko podataka i scena prilično bliskih istorijskoj istini. To je jedini rezultat u ovom romanu tih toliko isticanih Ježevih proučavanja srpske istorije u Beogradu 1864-1866. godine. Uostalom tvorac te legende bio je sam Jež koji je u više mahova isticao tu činjenicu. Međutim, kako se Ježevo proučavanje srpske prošlosti pre sastojalo u nesistematskom čitanju dela i razgovorima s prijateljima, a ne u sistematskom studiranju, skupljanju materijala, beleženju i prepisivanju izvora, i to malo znanja počelo je da se gubi i bledi u njegovoj svesti i pamćenju. U vreme kada je pisao Harambašinu verenicu Jež je već bio poboravio mnoge pojedinosti i činjenice i zadržao u svesti samo opštu, iako često netačnu i vrlo siromašnu sliku tadašnjeg stanja našega naroda pod Turcima i pokreta od 1788-1791. godine. To znanje i ta slika, osvežena donekle Rankeom koga je Jež sudeći po citatima u ovom romanu[240] i kasnije u Dahijama imao pod rukom prilikom pisanja, odraženi su u potpunosti u Harambašinoj verenici. Sve svoje znanje Jež je, ne možemo reći sažeo, već pre, rasuo u tankom sloju po ovom romanu.

Već su i Marina Bersano-Bedžej i Ježi Bombala konstatovali da je Jež nedostatak svoga poznavanja srpskog života popunjavao pričanjem o Turcima i njihovim običajima u životu. To je samo jedna crta Ježeva manira i književnog postupka kojim je pokrivao tu svoju manu. Njegova ogromna plodnost (samo otprilike preko sto tomova romana i priča, ne računajući publicistiku) ne veliki književna talenat i ne bogata invencija uzrok su i drugih mana njegovog stvaralaštva, koje su i u ovom romanu došle do izražaja. Jež je često u svojim romanima na scenu izvodio iste ili vrlo slične ličnosti i obično su one u prvim romanima bile siromašnije, nesavršenije da bi u kasnijem dobile neku novu karakternu crtu ili duševnu osobinu. Tako je i u ovom romanu. Deli-Vuk i stara Mileva imaju niz crta koje će u sledećem romanu, Dahijama, biti date Radivoju Rajiću. Isti je slučaj i sa kir-Kostom, tipom Grka parazita koji će Jež kasnije varirati i usavršavati u nizu romana. Hajduk Milenko svojim životom i sudbinom mnogo podseća na sudbinu Šandora Kovača. Kao i tamo i ovde imamo dva pobratima od kojih jedan umire ostavljajući sina odnosno unuka u amanet drugome u gotovo identičnim scenama. I Šandoru i Milenku je još u detinjstvu obećana kćer odnosno unuka njegovog staratelja za ženu. Tek kasnije njihovi životni putevi izgledaju drukčije.

Kao i u ostalim njegovim romanima, i u ovom ima vrlo mnogo sasvim nepotrebnih ćaskanja koja roman čine razvučenim i razvodnjenim, kao da je Jež i sam slabo verovao u svoju umetničku snagu pa se često upuštao u objašnjavanje postupaka svojih junaka, postupaka i dela koje često nisu govorili sami za sebe.

Bez ustezanja se može, s izvesnom korekcijom, prihvatiti Bombalina teza da je roman Harambašina verenica pre patriotski nego istorijski. Bombala je tvrdio da je karakter svesnog patriotizma Srba u romanu nesumnjivo izraz potreba autorove tendencije a ne želje za tačnim predstavljanjem stanja stvari. Mislim da bi problem trebalo drukčije postaviti i da bi tačnije bilo reći da je Jež ovaj period i događaje koje opisuje u romanu zato izabrao što ih karakteriše snažno buđenje patriotske svesti u srpskim masama. Duh otpora i težnje za nezavisnošću bio je još pre rata zaista podstaknut austrijskim agitacijama koje su u narodu budi nadu na oslobođenje,[241] i Jež je to donekle, iako sa ne velikom umetničkom snagom, pokazao u laku kapetana Marka i njegovoj akciji. Jednom probuđen, taj duh je bivao sve snažniji i od tada se više nije gasio, manifestujući se snažno i u učešću Srba u frajkorima. Prema tome, svesni patriotizam u Srba nije potreba Ježeve tendencije nego istorijska činjenica koju je pisac u skladu sa svojim shvatanjima i namerama i iskoristio. I pored slabog poznavanja tadašnje istorije Srpskog naroda, on je tačno pokazao i shvatio oslobodilački duh toga vremena. Što taj proces buđenja patriotske svesti u Srba nije prikazan istorijski verno, krivo je Ježevo slabo poznavanje istorijskih činjenica, a ne potreba njegove tendencije. Istorijske činjenice i Ježeva tendencija ovde nisu dolazile u sukob, a da je Jež znao bolje ceo taj period, uključujući i glavnu ličnost toga vremena Koču Anđelkovića i njegovu delatnost, verujemo da bi taj svesni patriotizam bio pokazan plastičnije i sugestivnije, a sve to u težnji da se pruži primer porobljenom i malaksalom narodu.

Harambašina verenica je, kao uostalom i ostali Ježevi romani, umetnički veoma neujednačeno delo. Sirova, neprerađena istorijska građa smenjuje se sa materijalom koji je Jež ipak donekle umetnički obradio, odlomci suvoparne publicistike smenjuju se sa umetničkom[242] prozom. Takav jedan odlomak će, mislim, u potpunosti potvrditi naš sud izrečen unapred. Evo kako Jež opravdava ono što je pisao o istorijskim prilikama u Srbiji pre 1788. godine:

"Smatrali smo da je potrebno da kažemo ovih nekoliko rečenica gore da bismo čitaocu olakšali shvatanje pobuda koje upravljaju koracima osoba koje se javljaju u ovom romanu. Ne želimo da držimo čitaoca u zagonetnoj sferi. Neka odmah zna šta je po sredi". (str. 35). Znači da Jež pobude koje rukovode njegovim junacima nedvosmisleno uslovljava istorijskim prilikama, ili, drukčije rečeno, svesni patriotizam Srba uslovljen je istorijskim prilikama a događajima, a ne potrebama piščeve tendencije, kako je to tvrdio Bombala. Ježeva motivacija je ovde izrazito realistička.

Možda je baš taj duh svesnog patriotizma, težnje za slobodom i borbe za nezavisnost kojim odiše ceo roman i vreme o kome on govori podstakao Ježa da pokuša da roman preradi za scenu. Međutim drama, objavljena 1883. godine u časopisu Klasje[243] nikada nije bila izneta na pozornicu,[244] ali, kako je već Ostrovska rekla, poljska dramska književnost nije ništa izgubila ne ubrajajući Ježa i u dramske pisce. Ovaj književni rod u Ježa nije mnogo privlačio pažnju njegovih ispitivača, pa su o ovoj drami bila izrečena samo dva suda koja se bitno razlikuju u oceni njene umetničke vrednosti. Prvi od njih dat je u Lavovskom kuriru. On je bio negativan. U poređenju sa romanom drama i je izgubila od svoje umetničke vrednosti.[245] To isto rekao je i Grabovski u svom već pomenutom članku "...izvrsni roman je u preradi za scenu izgubio (postradał) svoje glavne umetničke osobine...[246] S njima se u svojoj monografiji o Ježu složila i Marija Ostrovska.[247] Po njoj u drami nema nikakve akcije, ništa se ne događa, već se sve samo govori. Autor se sa Šekspirovskom slobodom prebacuje s mesta na mesto ne brinući se za razvoj događaja i krpeći rupe između pojedinih scena dugim monolozima. U pogledu sadržine Jež se držao romana i poneke dijaloge je prosto prenosio u dramu, ali ti dijalozi na sceni gube živost, neposrednost i ubedljivost. Za najvažnije događaje saznajemo iz pričanja ličnosti drame, a ne iz akcije. Čak i one scene od kojih bi se nešto moglo napraviti, u drami su ispale blede, gotovo komične, zahvaljujući nezgrapnom, konvencionalnom dijalogu.

Drugi sud koji je u svojoj raspravi dao J. Bombala[248] sasvim je suprotan onome koji su dali recenzent Lavovskog kurira, Grabovski i Ostrovska. Po Bombali drama je dobila u umetničkom pogledu jer je autor u njoj produbio psihološke elemente i, nemajući pred očima tendenciju, napravio izbor motiva prema zahtevima pozorišta.

Od ova dva suda bez rezerve se može primiti mišljenje recenzenta Lavovskog kurira, Grabovskog i Ostrovske. Jež je izmenio donekle psihologiju svojih junaka, pokušao da ih spusti niže, na zemlju, izvesne ličnosti (Hadži-Petar na primer) po svojim shvatanjima bitno se razlikuju od onih u romanu, ali psihološka motivacija njihovih postupaka je veoma, veoma slaba, slika života idilično-romantična a osnovna ideja romana je razvodnjena. Ježi Bombala, koji je u svojim sudovima o Ježu obično mnogo pouzdaniji i tačniji, ovoga puta, po našem mišljenju, nije imao pravo. Uostalom on se na drami zadržao vrlo malo. Zbog njene vrednosti mislimo da nema potrebe ni zadržavati se duže.

Vratimo se romanu. Mislim da se posle onoga što je ovde o njemu rečeno može izvesti zaključak da Harambašina verenica nije poljskom čitaocu dala punu sliku istorijskog života srpskog naroda u doba austrijsko-turskog rata 1788-1791. godine i Kočine krajine, da nije pokazala dinamiku razvoja tih događaja i ulogu Srba u njima. No i pored tih osnovnih mana, u romanu je dosledno sprovedena ideja patriotizma i samoodricanja prenetog na žrtvu svome narodu - a to je bio osnovni piščev cilj. Sve ono što se o ovom romanu pisalo o bogatoj i tačnoj slici života srpskog naroda pod Turcima, o odličnom poznavanju srpske istorije, običaja i shvatanja, o poznavanju onovremene Srbije, neproverene su tvrdnje, iako je Jež možda bio uveren u suprotno, kao i njegovi kritičari i poštovaoci. Tome mišljenju je doprinelo i to što je Jež, kad je počeo da piše, bio prvi koji je toj tematici posvetio više pažnje, što je, i pored svog ne velikog znanja o Srbima, u to vreme ipak znao najviše i što je njegove romane pratio autoritet dobroga poznavaoca. Kasniji njegovi kritičari su malo i slabo proveravali to znanje, uglavnom ponavljajući ili modifikujući ranije sudove.

Kao i u ranijim njegovim romanima, a dosledno piščevoj tendenciji, i za ovaj roman je karakterističan završetak. Iako se rat završio tragično za Srbe, iako su njihovi snovi bili uništeni, iako su Srbi bili razočarani, a jedina korist koju su iz rata izvukli bilo buđenje i dalje jačanje patriotske svesti, Jež je romanu dao jednu optimističku notu - poslednje scene pričaju o budućoj sreći Marka i Anke, a poslednje rečenice govore "... da je trinaest godina kasnije Srbija vlastitom snagom stala na noge, dignuta od učenika onih koji su joj po uzoru na Marka služili..." U tih nekoliko reči, upućenih poljskom čitaocu, istaknut mu je primer i data pouka.

 

VIII. Roman o Prvom srpskom ustanku

Sledeći Ježev srpski roman bio je Dahije (Dachijszczyzna) objavljen 1873. godine u listu Gazeta Warszawska.[249] Pisan ubrzo posle Harambašine verenice, gotovo u jednom dahu,[250] on sa ovim drugim romanom čini jednu celinu, ne po osobama i junacima i ne po tematici nego po osnovnoj ideji - borbi za slobodu, buđenju svesti o sopstvenoj vrednosti i pravu na slobodan život, patriotizmu itd. - i vremenu o kome govori. Akcija romana Dahije počinje tamo gde je u Harambašinoj verenici prekinuta; početak joj je označen Svištovskim mirom 1791. godine, a završetak pokoljem Turaka u oslobođenom Beogradu 23. februara 1807. godine.

Roman počinje razgovorom o poslednjim događajima i stanju u Srbiji posle njih između turskog spahije Mehmed-beja i trgovca Petra Bugarina. Posle toga pisac nas vodi kroz Srbiju kojom tada upravlja Mustafa-paša ("Srpska majka"), upoznaje sa Milošem Stojićevićem, Kondom Arnautinom, Stojanom Čupićem, Pazvan-Ogluom, Gušancem Alijom, Mula-Jusufom i ostalim dahijama. Opisuje tadašnje stanje u Srbiji, ulogu Srba u borbama protiv Pazvan-Oglua i janičara, dolazak Kulin-kapetana u Trstnicu radi lepotice Milice Rajić, povratak janičara u Beogradski pašaluk, borbu Hadži-Mustafe protiv njih, romantičnu ljubav između Hadži-Mustafina sina Derviš-beja i lepe Mula-Jusufove žene Leile, pripreme dahija da preuzmu vlast u Beogradskom pašaluku, ubistvo Hadži-Mustafe, pokušaje Srba da se sultanovom pomoću oslobode janičarskog ugnjetavanja i diplomatsku misiju Petra Bugarina u Carigradu, zatim seču knezova i početak ustanka, prve borbe u Posavini, osvajanje Beograda, i najzad pokolj Turaka u Beogradu početkom 1807. godine.

Jež je inače vrlo slabo komponovao ovaj roman. Mišljenja ranijih Ježevih kritičara o njemu su podeljena. Prvi se na njemu više zadržao Marijan Zđehovski u svom predavanju.[251] On u Dahijama vidi glorifikaciju kolektivne duše naroda. Od svih Ježevih slovenskih romana njemu daje najviše mesto. Od početka do kraja u ovom delu odjekuje neki ratnički, junački poziv u borbu. Jež se u njemu oseća u svom elementu predstavljajući onu slepu veru koja je srpski narod iz prošlosti vodila u budućnost. [252]

Pišući dvadesetak godina kasnije o Ježu Marina Bersano-Bedžej će za ovaj roman reći da je autor u njemu sa nesravnjivom harmonijom i ravnotežom dao sliku svojih sopstvenih iskustava iz srpskog života služeći se istovremeno istorijskim materijalom sakupljenim u ozbiljnim studijama. Zahvaljujući tome, roman je veoma šarolik i svež. Iz njega izbija vatrena ljubav čoveka koji je upoznao narod te zemlje i oduševio se njenim pejsažom tako da se čini kao da je svaki list prožet dušom opisivane zemlje. Hadži-Mustafa je jedna od nezaboravnih ličnosti knjige, odjekuje u njemu duboki ton čovečnosti.[253]

Ništa uzdržanija u pohvalama nije ni Ostrovska, koja ovaj roman, po njegovoj lepoti i slobodnom toku akcije, stavlja kao najbolji pored Uskoka i Ljubavi u nevolji. Ostrovska, dalje, ističe uticaj srpske narodne pesme i taj uticaj vidi pre svega u legendi o Kulinovom maču. Taj motiv uzet, po ugledu na romantičare, iz izvora narodne poezije kao crvena nit provlači se kroz ceo roman i daje mu čar legende. Pored motiva uzetih iz srpske narodne književnosti Ostrovska nalazi i motive uzete iz istočnih bajki, Geteovog Fausta i istorijskih romana Valtera Skota, a u trojici junaka romana, Petru Buganinu, Uzun-Mirku i Kondi-Arnautinu vidi neku vrstu srpska "tri musketira" da bi istovremeno odmah iznela i pretpostavku da su prototip Uzun Mirka i Konde-Mićka II Persćen iz Kneza Srebrnog Al. Tolstoja.[254] Glavna zamerka koju Ostrovska stavlja ovom romanu odnosi se na nepotrebne i predugačke razgovore između Turaka.[255] Ozbiljna mana mu je i to što se Jež, držeći se strogo istorijskih činjenica, ne koristi pravom pisca da se ne rukovodi slepo istorijskom istinom i što zbog toga prekida pojedine scene i na taj način razbija pažnju čitalaca.[256]

Govoreći o Dahijama Bombala ističe da je predstavljanje istorije borbe Srba za slobodu ležalo na liniji tendencije Ježevih slovenskih romana. U Dahijama ima mnogo više istorijskih motiva nego u Harambašinoj verenici. [257] Bez Rankeove knjige ne bi bilo Dahija. Iz Rankea je Jež uzeo pozadinu na kojoj se odigravaju događaji, i samu akciju. Liniju podele između podataka uzetih iz Rankeove knjige i onoga što je Jež izmislio ne može odrediti neko ko nije čitao Rankea, jer Jež istorijskim činjenicama dodaje izmišljene podrobnosti. Kao ni u jednom drugom delu, Jež je ovde dao veliki broj citata a, s druge strane, često se nije držao istorije. Bombala je, dalje, tačno utvrdio šta je Jež uzeo od Rankea, zadržavši se samo na kratkim konstatacijama. Što se tiče ličnosti, jedino Radivoj i Milica nisu uzeti iz Rankea. Govoreći o tome koliko pojedine ličnosti romana duguju Rankeu Bombala uzgred napominje da su sve te ličnosti ispale blede, bezizrazne i siromašne psihologije. Jež nije uspeo da plastično predstavi njihovo junaštvo i neposrednost.[258]

Dalje Bombala ističe da delo stvara utisak da je pre reč o turskom a ne srpskom romanu jer su uglavnom Turci aktivni istorijski elemenat, a Srbi ili sarađuju ili teže ka saradnji sa njima. Etnografski elementi u romanu su malobrojni, iako ih Dahije sadrže najviše od svih Ježevih slovenskih romana; između ostalog u ovom se romanu po količini i vrednosti najsnažnije odrazilo Ježevo interesovanje za srpsku narodnu poeziju. Nabrajajući dalje etnografske elemente date u romanu, Bombala samo pokušava da pronađe izvor odakle ih je Jež crpeo, ne dovodeći uopšte u pitanje njihovu autentičnost. Tako on prihvata kao autentičnu pesmu "Ide momak jako tužan", skasku o nesrećnoj majci i zloj tašti i babi, kao i legendu o maču Kulin-kapetana za koju kaže da je "poznato predanje o čarobnoj sablji nasleđivanoj u renegatskom rodu Sokolića, a u datom trenutku vlasništvu Kulin-kapetana" i dodaje: "Odakle je naš pisac uzeo sadržinu te legende - nije poznato". Međutim, Ježeve komentare uz narodne priče i pesme u alegorijsko-patriotskom duhu Bombala sasvim ispravno ocenjuje kao piščevu fantaziju i potrebe njegove tendencije. Nabrajajući dalje etnografske elemente u romanu Bombala ih prima kao tačne[259], ali o svim tim pitanjima biće govora malo niže.

Dr Papjerkovski je kao i uvek i u vezi sa ovim romanom bio štedar u pohvalama. I on kao Zđehovski smatra da su Dahije najživlji roman koji i najjače oduševljava čitaoce. Slika događaja u njemu je do sitnica verna.[260] Radivoj Rajić predstavlja jednog od najlepših Ježevih tipova Srba s kojim se samo donekle, po lepoti može meriti Miloš Vidulić iz Uskoka.[261] Vrhunac srpsko-turskih borbi dr Papjerkovski vidi u simboličkoj sceni dvoboja Kulin-kapetana i Radivoja Rajića čiji je prototip Jež našao u kapetanu Radiču Petroviću, junaku iz Prvog srpskog ustanka.[262] Prototip slepca Mihaja vidi dr Papjerkovski u Filipu Višnjiću o kome je Jež našao podatke kod Vuka Karadžića.[263] Vukom se u prvom redu služi Jež slikajući i Karađorđev lik.[264] Pišući o događajima koje Jež opisuje u ovom romanu, o scenama iz narodnog života, o prirodi Srbije, običajima naroda itd. ni Papjerkovski nigde ne postavlja pitanje istorijske vrednosti i istinitosti tih podataka nego ih a priori prima kao tačne.[265]

Ni najnovija knjiga o Ježu čiji je autor Vanda Smohovska-Petrova, ne donosi mnogo novoga u vezi sa Dahijama. Smohovska za svojim prethodnicima ponavlja da je to jedan od najboljih Ježevih romana, da su u njemu najpunije došla do izražaja piščeva shvatanja i da je Milkovski uspeo ovde da realizuje svoj književnički ideal: glavnim junakom je načinio otadžbinu. Po njoj roman Dahije bogat je opisima narodnog života, običaja, verovanja itd. Narodna pesma igra veliku ulogu u događajima i životu naroda. Jedino što je Smohovska-Petrova rekla novo o ovom romanu jeste to da je Jež u Radivojevim rečima dao kritiku poljskih prilika i shvatanja u izvesnim poljskim krugovima nastalih posle ustanka 1863-64. godine.[266] Ta činjenica je toliko očita da joj nisu potrebni čak nikakvi dokazi - dovoljno je samo setiti se Ježevih političkih pogleda i istorijskih prilika u tadašnjoj Poljskoj.

Time bismo uglavnom završili pregled onoga što je dosada rečeno o romanu Dahije. Da vidimo sada koliko se od toga, po našem mišljenju, može prihvatiti.

Zaista, nasuprot Harambašinoj verenici u ovom romanu, kao i ranije u Uskocima, pa čak i mnogo više, opet sve vrvi od istorijskih ličnosti. Izuzev Radivoja Rajića i Milice, od glavnih, i nekoliko sporednih, sve ostale su poznate istoriji. Po toj osobini ovaj roman je najviše "istorijski" od svih Ježevih romana iz istorije Srba i Hrvata. Prototip Radivoja Rajića ne može biti kapetan Radič Petrović, jer u životnim putevima jednog i drugoga nema baš ni mrvice zajedničkog, a to što su i jedan i drugi bili teški ranjenici ne može biti dokaz da je Radič Petrović u svemu poslužio Ježu kao uzor za njegova junaka. U Radivoju Rajiću se pre može videti lik mučenika za otadžbinu, apostola ljubavi prema njoj, i čoveka kome ništa nije u stanju da slomi tu ljubav. Po izvesnim svojim crtama (misticizam, snoviđenja koja doživljuje, ljubav prema svome narodu) to je razvijeniji tip Deli-Vuka iz Harambašine verenice i dalja evolucija Šandorova oca iz Šandora Kovača. Deli-Vuk je označavao prvu etapu u evoluciji toga tipa, a Radivoj drugu. Radivoj u sebi sadrži i izvesne unutrašnje osobine stare Mileve iz Harambašine verenice.

Milica kao i njena prethodnica Anka iz Harambašine verenice nimalo ne liči na prostu srpsku devojku. Iz celog romana o njoj doznajemo samo nekoliko podataka o njenoj prvo nesvesnoj, a zatim svesnoj, ljubavi prema Milošu, o njenoj neobičnoj lepoti za koju se čulo i preko granice Srbije i o njenoj smrti za koju nam je pisac dao mogućnost da slutimo da je bila junačka. Čak i Smohovska-Petrova koja obično daje entuzijastične ocene Ježevih južnoslovenskih romana priznaje da je lik Milice jako idealiziran.[267] Nije mnogo realniji ni Radivoj Rajić koga je Jež napravio rođakom poznatog pisca "Istorije raznih narodov ...", arhimandrita Jovana Rajića. Taj tip lep je kao alegorija, ali ne liči mnogo na čoveka od krvi i mesa. Jež ga je radio s ljubavlju i u njemu možda dao deo onog dubokog poštovanja prema ljudima koji svoju dužnost i ljubav prema otadžbini stavljaju iznad svega. Napravio je od njega simbol. Uostalom mnogi Ježevi romani vrve od ljudi toga tipa i od takvih simbola.

Izuzev tajanstvenog derviša, u kome se ogleda nesumnjivi uticaj Valter Skota, i lepe Leile pri čemu, o prvome iz romana doznajemo samo za njegovu mržnju protiv dahija kao i to da nimalo nije ličio na fanatičnog muslimanskog derviša već da je bio čak napredan čovek, slobodan od predrasuda i sujeverja (str. 193), a o drugoj za njenu strasnu ljubav prema Hadži Mustafinom sinu Derviš-beju i mržnji prema svome mužu dahiji Mula Jusufu, - u romanu nema više ni jedne iole važnije ličnosti za koju ne zna istorija. Da napomenemo još u vezi sa Leilom da Ostrovska u slikanju ove vidi izvestan uticaj Poganke Narcize Žmihovske.[268] I Leila kao i Fatima-hanuma iz Harambašine verenice završava poludivši, i ona, otprilike kao Fatima-hanuma kir Kosti, na isti način zakazuje sastanke Derviš-beju.

Slepi guslar Mihaj, koga često srećemo na stranicama Dahija nije istorijska ličnost, i teško da je Ježu kao prototip za njega poslužio Filip Višnjić. Nismo skloni da verujemo da je Jež mogao znati Beleške pokojnog vladike Mušickog o Filipu Višnjiću koje je saopštio dr Nikola Krstić u II knjizi Glasnika Srpskog učenog društva (Beograd 1866, strana 236-243), jer nismo naišli na trag ijednog podatka uzetog odatle. Sem toga malo je verovatno da je Jež imao u rukama tu knjigu, jer je izašla posle njegovog odlaska iz Beograda. Na stvaranje lika starca Mihaja po našem mišljenju uticao je, pored onoga što je Jež sam u Srbiji doznao i video o slepcima-guslarima, opet - Ranke. Na strani 117. svoje knjige, govoreći o Čupiću i boju na Salašu Ranke piše: "kad mu je za ručkom pevao pevač pesmu o toj pobedi, on nešto i nešto popravi i pokloni pevaču turskog konja". Sve to Jež je uneo u svoj roman i podrobno razradio (strana 367-368). Inače opisujući starca Mihaja on se uglavnom zadržava na njegovim spoljašnjim karakteristikama i na isticanju opšteg značaja srpskih guslara za održavanje i razvoj patriotske svesti i istorijskih tradicija u narodu. Po svemu tome starać Mihaj mogao bi ličiti na svakog slepog guslara a po tobož njegovim pesmama, koje Jež navodi, najmanje je mogao ličiti na velikog rapsoda Filipa Višnjića. Međutim, i pored svega toga, duh ustaničkih vremena našao je u njemu svoj najbolji i najpotpuniji, iako još nedovoljan, izraz.

Pređimo sada na istorijske ličnosti. Ni o jednoj od tih ličnosti Jež nije znao niti je mogao znati mnogo, i zato su sve one u romanu drukčije nego što ih zna istorija, često neubedljive, papirnate i siromašne. Da je Jež bolje znao duh vremena o kome je pisao u Dahijama, da je više znao o ljudima toga doba i da je bio veći umetnik, on bi mogao da dv i velike kreacije. Svega nekih desetak godina kasnije na osnovu jedne sture, kratke beleške o oršanskom stegonoši Samuelu Kmićicu stvoriće Henrik Sjenkjevič možda svoju najplastičniju istorijsku ličnost - Andžeja Kmićica.[269] Jež nije ni približno bio sposoban za tako nešto.

Prvi od istorijskih ličnosti na stranicama Dahija javljaju se Mehmed-bej sa svojih pet sinova i Petar Bugarin. I jednog i drugog Jež je našao u Rankea. Međutim, dalja sudbina ovih ljudi u romanu je plod mašte samoga Ježa. O Mehmed-beju postoji kod Rankea samo kratka beleška, da je sa svojih pet sinova svm došao Srbima i ponudio im se da ratuje protiv Turaka i da su srpske starešine uz njegovu pomoć isterale subaše i čitluk-sahibije iz Jądra i Rađevine.[270] Jež je od njega napravio starog Turčina, spahiju koji zahteva od raje poslušnost, ali je i pravedan prema njoj. U borbi između janičara i sultanovih pristalica on je lojalno uz sultana, iako ga boli to što mora da ratuje protiv pravovernih janičara i to, da bi nesreća bila još veća, uz neželjenu pomoć raje. U onom vremenu i u onakvoj sredini tip takvog Turčina je bio i realan i postojao je.[271] Jež je taj tip mogao upoznati više iz pričanja starih ljudi nego iz knjiga i istorijskih izvora. Nažalost Jež nije znao da iskoristi borbu između osećanja građanske dužnosti i osećanja pripadnosti turskom narodu i turskoj imperiji koja sve vreme traje u duši staroga Mehmeda-beja. Njegov lik ostao je samo skiciran u najgrubljim crtama i nedovršen.

Ni o Petru Ičku, koga je Jež za Rankeom proglasio Bugarinom, Jež nije ništa više znao nego što je našao u Rankea, a to je da je bio turski tumač u Berlinu, da je kasnije radio u Beogradu kao trgovac i da je održavao veze i sa Hadži-Mustafom i sa Karađorđem.[272] Osnovna osobina Petra Ička određena je njegovom nacionalnom pripadnošću. Jež je na više mesta u svojim memoarima, pa i u romanima iz bugarskog života, predstavio Bugare, kao ljude usredsređene uglavnom na sticanje novca i bogatstva, pa je to osnovna crta karaktera i Petra-Bugarina. On, istina, ide u Carigrad da nosi srpsko pismo sultanu, učestvuje u pripremama za ustanak i savetuje da se nešto preduzima, ali istovremeno je u dobrim odnosima i sa Pazvan-Ogluom, i sa Kulin-kapetanom i sa mnogim Turcima. I dok po Srbiji besni ogorčena borba za slobodu, on svršava svoje trgovačke poslove, i na sve događaje gleda kroz "trgovačku prizmu" (strana 342). To što se on, i pored toga što je sav u trgovačkim poslovima, angažuje u srpskoj stvari, Jež pripisuje njegovoj probuđenoj patriotskoj svesti. Petar u Srbiji gleda budućeg saveznika u borbi za slobodu Bugarske, a da bi svojoj otadžbini uštedeo mnoge nevolje, on, pretpostavlja Jež, zato održava veze i sa Pazvan-Ogluom. Međutim, mi danas znamo da je Petar Ičko bio Grk[273] što ujedno govori i protiv ovakve Ježeve koncepcije inače pune protivurečnosti i nerealne. Ježev pokušaj da u Ičku dv jedan kompleksan umetnički lik nije uspeo i ostaje samo u granicama pokušaja.

Ne može se reći da je Jež u slikanju karaktera Petra Bugarina bio nepravedan prema ovome. Tačno je ako kažemo da je Jež vrlo malo znao o njemu, da bi uz pomoć svojih skromnih pripovedačkih sposobnosti bio kadar da stvori jednu veliku kreaciju. No nisu tu u pitanju samo karakterne osobine Petra Ička, ili, kako ga Jež zove, Petra Bugarina. Jež isto tako nije ništa ozbiljnije i više znao ni o njegovim zaslugama i učešću u Prvom srpskom ustanku kao ni o njegovom prijateljstvu i saradnji sa Mustafa-pašom pre i za vreme ustanka.[274] On ga, ne znajući istorijske činjenice, šalje čas u Vidin, čas u srce pobunjene Srbije, čas opet u Sarajevo. Međutim, po istorijskim podacima Ičko je sve od 1802. pa do 1806. godine stalno živeo u Zemunu.[275] Ni njegov odlazak u Carigrad po Ježu (januara 1804. godine) s jednom delegacijom ne pada u vreme pre prvog ustanka. Ta delegacija je nosila sultanu u Carigrad pismo u kome se Srbi žale na janičarske zulume iz koga Jež, po Rankeu, citira na srpskom jeziku njegov završetak.[276] To je ono pismo, pominje ga i Vuk[277], napisano na sastanku dvanaest knezova u jednom manastiru 1803. godine.[278] Jež je od tog sastanka, na koji je doveo i Petra Bugarina i načinio ga skoro centralnom ličnošću, napravio sastanak u Trstničkoj mehani i doveo mnoštvo naroda na njega. Put delegacije kojoj je na čelu Petar Bugarin takođe je Ježeva fikcija. Posle te misije Petar Bugarin će preuzeti na sebe još jednu - pokušaće da po molbi Kulin-kapetana nagovori Radivoja Rajića da dv Milicu Kulinu za ženu i na tome će se završiti njegova uloga u romanu. O njegovoj misiji 1806. godine o kojoj govori i Ranke, - ni reči.

Posle Mehmeda kapetana i Petra Ička, na stranicama Dahija pojavljuju se Pazvan-Oglu, Ebu-Bekir i Deli-Ahmet, ali još ne kao aktivni učesnici u akciji. Jež priča o samovolji i nasiljima Deli-Ahmeta i o delatnosti Ebu-Bekira i Pazvan-Oglua. Od ove trojice samo će Pazvan-Oglu kasnije istupiti u romanu kao aktivna ličnost oko koje se ujedno odigrava dobar deo događaja opisanih u ovom romanu.

Kao učesnici akcije, posle već pomenutih, javljaju se najpre Konda Arnautin i Miloš Stojićević. I jednog i drugog Jež je takođe našao u Rankea i sve što je u njima tačno, uzeto je od njega, a kako je Miloš u romanu jedna od centralnih ličnosti, razume se da tamo mora biti mnogo izmišljenoga. Prateći pažljivo njegov životni put i sudbinu u romanu ne može se reći da je Jež znao ono što je Vuk pisao o njemu u svojim Žitijima znatnih Srbalja u Srbiji našega vremena. Jež je od njega napravio sentimentalnog neoženjenog mladića (iako po Vuku znamo da je bio oženjen) koji u časovima potištenosti i tuge traži samoću i čita knjige. Taj bogati jedinac, koga je Jež obdario visokim stasom, bio je proveo nekoliko godina na učenju van svoga sela i ima malu biblioteku u kući, koju sačinjava Rajićeva Istorija i nekoliko dela Dositeja Obradovića kao i nekih drugih poznatih i nepoznatih autora. On postaje veliki junak tek posle nesreće koja će ga zadesiti od Turaka, posle toga kako su mu oni zarobili majku i odveli Milicu. Kao tip on je rasplinut, nejasan i - što je zajednička mana skoro svih Ježevih junaka - nedovršen.

Od Konde Arnautina, za koga je Ranke rekao da je bio pravoslavne vere, Jež je napravio muslimana, izmislio njegovo pobratimstvo sa Uzun-Mirkom i stvorio od njih smešnu dvojicu od kojih je Konda predstavljao razum, spretnost i lukavstvo, a Uzun-Mirko sirovu snagu. Podatak o njihovim telesnim razlikama našao je Jež u Rankea (strana 125) dok je sve ostalo sam iskonstruisao. Za vreme svog boravka u Beogradu 1864-1866. god. Jež je prilikom proslave pedesetogodišnjice drugog srpskog ustanka imao prilike da vidi Uzun-Mirka[279] a verovatno i da čuje nešto o njegovim junačkim delima. Njihove ličnosti i pobratimstvo Jež je toliko uprostio da to pre liči na grotesku; mnogim njihovim delima je oduzeta svaka plemenita pobuda i smisao. U celom njihovom prijateljstvu možda se zaista može naslutiti literarni uticaj kako kaže Ostrovska, ali to nikako ne može biti uticaj Tolstoja i njegovog Mićke i Ivana Koljca (Pjersćena)[280] jer je odnos te dvojice i drukčiji nego ove dvojice, a i po karakterima, pobudama i delima se bitno razlikuju. Lik samoga Konde predstavlja izraziti primer Ježeve nedoslednosti. On je čas član krdžalijskih bandi, čas se neometano kreće po Srbiji kada se krdžalije gone u njoj, za vreme Hadži-Mustafe paše. Za vreme ustanka nalazi se u Beogradu u službi Gušanca Alije i dahija i istovremeno se sasvim slobodno kreće po Srbiji i neometan ni od koga, dolazi u srpski tabor u Crnoj Bari. A sve to događa se u zemlji zahvaćenoj ognjem ustanka, podeljenoj na dva krvno zavađena tabora čije se pristalice međusobno uništavaju gde god se sretnu. A ako je to tako, onda je sve i ono što čini Konda nerealno i nevešto iskonstruisano u tim prilikama.

Od te bolesti pate i Kulin-kapetan i Gušanac-Alija. Ni jedan od njih nije živa ličnost. Kulin-kapetan je u romanu mlad, neoženjen čovek i potomak čuvenih Sokolovića ili Sokolića kako Jež kaže, dok iz istorije znamo da je njegovo pravo ime bilo Mehmed-beg Kulenović, da je bio Ostrovički kapetan, i da je još 1792 g. kao kapetan zabeležen u jednom dokumentu.[281] Kod Ježa je u to vreme on bio još dečko. Legendu o čudotvornoj sablji nigde nismo mogli pronaći zabeleženu i najverovatnije će biti da ju je Jež iskonstruisao na osnovu Vukovog podatka po kome je Miloš Stojičević u Kitogu, a ne u neposrednom dvoboju kako kaže Jež, zadobio Kulinovu sablju na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije. Njegova rodbina mu je za nju davala onoliko zlata koliko ona pretegne.[282] U konstrukciji te legende verovatno je ne malu ulogu odigrala i naša narodna pesma ili priče u kojima je Jež mogao naći više sličnih motiva.

Ceo lik Kulin-kapetan, zaljubljenog viteza, čije postupke, sudbonosne za njegovu zemlju, Tursko Carstvo, određuje poželjan odnosno nepoželjan razvoj njegovih ženidbenih namera i planova, nimalo ne odgovara duhu vremena i ljudima koji su tada bili nosioci istorijskih događaja. Ostrovska u njemu sasvim opravdano, vidi bajronovski tip,[283] a istorijski Kulin-kapetan takav nije bio.

I Gušanac-Alija je u Ježevom romanu izgubio mnogo od onoga po čemu ga znamo iz istorije. Iako se iz istorije zna da je Gušanac-Alija u to vreme bio negde u Makedoniji i da je, tek pošto je čuo za nemire u Srbiji, pošao tamo sa svojim ljudima ne bi li što ulovio u tim mutnim vremenima,[284] on se ovde u romanu pominje kao dahijski plaćenik mnogo pre no što je ustvari to postao. Dalje, ni traga od one uloge i značaja koji je Gušanac odigrao u svim događajima toga vremena. On je do kraja u romanu ostao poslušan sluga dahije Mula-Jusufa koga ovaj, iz svojih ličnih računa, štiti od ostalih. Sem toga Jež mu u romanu daje niz podataka, koji ovaj za svoj račun ili za račun svojih gospodara uspešno izvršuje. Pri svemu tome Jež zaboravlja da se to dešava u pobunjenoj Srbiji i, na primer, šalje ovoga negde 1806. godine sa šest drugova u srce te Srbije, zaboravljajući čak da ga bar preruši ili učini nešto slično, što bi njegov pohod i uspeh učinilo verovatnijim. S druge strane, taj verni sluga, koji zazire od dahija a koji ih slepo sluša, drži u svojim rukama beogradsku tvrđavu. Takvih protivrečnosti, ne samo istorijskih nego i umetničkih, pun je ovaj roman.

Ni sudbine dahija Aganlije, Kučuk Alije, Mule Jusufa, Fočić Mehmed-age i staroga Fočića ne odgovaraju uvek i u svemu podacima koje nam je o njima sačuvala istorija. Pre svega, u Ježa se oni u romanu pojavljuju mnogo pre u akciji nego u istoriji. Iz istorije nam je poznato da su Mula Jusuf, Kučuk Alija i Fočić Mehmed-aga u leto 1799. godine bili haračlije u raznim varošima Beogradskog pašaluka i da su oktobra iste godine postali muselimi u istim mestima.[285] Međutim oni su, po Ježu, odmah po povratku u Beogradski pašaluk došli u Beograd i tu ostali. Sem toga u istorijskim dokumentima oni se pominju tek od 1899. godine, dok se u Ježa javljaju ranije i to odmah kao vođe janičara, izuzev Mule Jusufa koji je, po Ježu, bio hodža-baša i koji nikada nije bio ni napustio Beograd. On je, po Ježu, mnogo doprineo i povratku dahija u Beogradski pašaluk. Ista je sudbina i Aganlijina koga istorijski dokumenti prvi put pominju 1801. godine u vezi sa misijom turnadži-baše, koji je imao da izvidi odnose između Hadži Mustafa-paše i janičara.[286] Sem toga, ni jedan od tih dahija, izuzev, samo donekle, Mule Jusufa nema svoje određene fizionomije i izražene individualnosti. Svi oni govore istim jezikom, reaguju na isti način i postupaju složno, iako je istorija zabeležila i razlike u njihovu karakteru, postupanju i stalne svađe.

Ni ostali Turci nisu prošli bolje u romanu. Izostavljajući Bega Novljanina, koji u Ježevom romanu igra tačno onoliku ulogu i zauzima onoliko mesta koliko mu je posvetio Ranke u svojoj knjizi,[287] ostaje nam da govorimo o Hadži-Mustafi, njegovom sinu Derviš-beju i Pazvan-Ogluu. Ni o jednom od njih Jež nije mogao naći mnogo podataka u Rankea, a dalje od njega se nije micao, pa su i njihove ličnosti ispale drukčije od onih koje nam je ostavila istorija. Od Hadži-Mustafe o kakvom govori istorija, ostala je samo njegova pravičnost. Inače Jež je od njega napravio neodlučnog, siromašnog[288] starca u kome stalno traje borba između njegove lične dobrote i vernosti sultanovim željama i obavezama pravovernog prema svojoj veri i starim tradicijama. Pa i to nije svugde dosledno sprovedeno. Hadži-Mustafa čas zna, čas ne zna šta hoće. Čas je odlučan, čas neodlučan kao da su u pitanju dva čoveka. Po Ježevu romanu Mustafa-paša od svog dolaska pa sve do smrti nije napuštao Beograd. Međutim on je juna 1797. godine otišao na položaj rumelijskog beglerbega[289] i ostao na toj dužnosti sve do oktobra 1798. godine, kada se opet vratio u Beograd.[290]

Za njegovog sina Derviš-beja Ostrovska kaže da izgleda kao da ga je Jež uzeo iz neke istočnjačke poeme.[291] Istorijski tačno kod njega je to da je bio sin Hadži-Mustafe, da je učestvovao u borbama koje je njegov otac vodio protiv janičara, iako ta uloga nije predstavljena istorijski verno, i da je posle smrti svoga oca preduzimao izvesne mere da je osveti, opet ne istorijski verno. Inače, njegova sudbina je zaista u izvesnoj meri konstruisana prema istočnjačkim bajkama. Tajanstvena i strasna ljubav, tajanstveni doživljaji, istočnjački ambijent, lutanje po svetu da bi se zadovoljila osveta i pronašla izgubljena ljubav, - imaju u sebi i istočnjačkih motiva i uticaja, i ponekad još živih romantičarskih uticaja, ali nije naše da to ispitujemo i određujemo njegove granice.

Iz galerije Turaka ostaje nam na kraju još Pazvan-Oglu. Celo jedno poglavlje romana (VIII, prvog dela) nosi naslov Pazvan Oglu. Jedini izvor za podatke o njemu bio je i ovoga puta Ranke, i sve što je o njemu znao, Jež je ispričao na nekoliko prvih strana toga poglavlja. Inače Jež ga je predstavio kao tipičnog istočnjačkog despota i turskog pobunjenika bez svih onih lepih osobina koje je on ipak posedovao, jer istorijski uzori govore o njemu da je bio neustrašivo hrabar, da su i Turci i hrišćani od ušća Save do Ruščuka pritisnuti mučenjima i nametima gledali u njemu oslobodioca. "Svojom pravednošću i strogošću ulivao je Turcima strah i pokornost, a svojom naklonošću prema hrišćanima stekao je njihovu neiskazanu ljubav i poštovanje".[292] Predstavljajući ga, kao i njegovu okolinu, Jež se obilno koristio svojim iskustvom, doživljajima i znanjem stečenim u Turskoj. Nesumnjivo je da je on svojim živim interesovanjem i za Tursku i njenu najbližu prošlost mogao štošta proverenog i neproverenog čuti i o Pazvan-Ogluu kao i mnogim drugim buntovnicima turskog carstva za vreme dok je boravio u Evropskoj Turskoj i krstario kroz nju. Sa uspomenom na Pazvan-Oglua mogao se susresti već 1849. godine, prilikom svog prvog boravka u Vidinu pa je zato njegova ličnost ispala možda najpotpunija i najbliža istorijskoj istini od svih Turaka u romanu, iako je još uvek daleko od istorijske tačnosti. Samo sa tom pretpostavkom može se shvatiti kako je Ježu koji nije znao dobro sudbinu i životni put Pazvan-Oglua ipak pošlo za rukom da mu da izvesne realne crte i podatke koje je zabeležila i istorija. U tu vrstu spada, na primer, podatak da je Pazvan-Oglu imao u Carigradu mnogobrojne prijatelje koji su ga uvek i na vreme obaveštavali šta se sprema protiv njega i šta se dešava.[293] U krajevima u kojima je on vodio svoje borbe i na koje se širila njegova vlast, a kojima je nekoliko puta polazio i Jež, pedesetak godina posle njegove smrti mogao se naći ne jedan svedok tih događaja, ali ukoliko Jež i nije dolazio u dodir sa njima tradicija o njemu mogla je biti još veoma jaka, utoliko pre što je tadašnja Turska stalno preživljavala takve i slične događaje. Sve ovo ipak, u nedostatku jačih dokaza, sem analize samog teksta, iznosimo za sada kao vrlo verovatnu pretpostavku.

Naravno, kao ni u ranijim slučajevima, kad su bile u pitanju druge ličnosti, ni uloga Pazvan-Oglua ni njegov odnos prema janičarima, krdžalijama i dahijama nije prikazan istorijski verno. I tu roman vrvi od netačnosti, Ježevih izmišljanja, veštačkih konstrukcija itd. Iako je njemu u romanu dato mnogo mesta, ta uloga je završena nekako mimo, odjednom, prosto ga je nestalo sa stranica romana jer piscu više nije bio potreban.

Time bismo završili sa istorijskim ličnostima Turaka u romanu.[294] Kada se uporede stranice posvećene Turcima i Srbima, ispada da su Dahije gotovo pre turski nego srpski roman po svojoj tematici. Turci su mnogo aktivniji u romanu, ima ih više, više se osećaju, iako po broju, Srba istorijskih ličnosti ima više. Posle Miloša Stojićevića, o kome je već bilo govora, prva sledeća istorijska ličnost Srbina sa kojom se srećemo u romanu jeste Stojan Čupić. Kako je Jež uopšte malo znao o svojim junacima, on im je izmišljao život i doživljaje. Tako je bilo i sa Stojanom Čupićem. Ni o njemu Jež ne zna ništa više od onoga što je našao u Rankea. Podaci nađeni u Rankea čine kostur oko koga je Jež iskonstruisao njegovu sudbinu. Jež je još pre ustanka napravio od njega uglednu ličnost, tako da se on kada je počela seča knezova 1804. godine, krije od Turaka u Trstnici kuda je pobegao iz Noćaja. U Rankea je našao podatak o njegovom prijateljstvu sa Ćurčijom kao i to da je Stojan Čupić voleo da se hvališe, upada guslaru u reč kada ovaj peva i da je bio vrlo hrabar čovek. Iako se o izvesnim Čupićevim osobinama govori i u našim narodnim pesmama, ne možemo, reći pouzdano da se Jež koristio njima prilikom stvaranja njegovog lika. Sem podataka, uostalom vrlo malobrojnih, koje je Jež znao iz istorije, Ježeva je izmišljotina da je Čupić učestvovao zajedno sa Ćurčijom, i to kao jedan od pet vođa u borbi protiv janičara i Pazvan-Ogluovog napada na Beogradski pašaluk (strana 148). Čupićev izbor za četovođu pobunjenih Trstničana (strana 331) Jež objašnjava onim istim razlozima kojima objašnjava i izbor Karađorđa za vođu ustanka, pa čak i tok toga izbora je uglavnom isti kao u slučaju Karađorđevog, samo što ga ovde Jež ne opisuje podrobno i sa dijalozima već samo sa nekoliko rečenica. Međutim, teško je reći da li je tu u pitanju bila autorova siromašna invencija ili želja da se istakne i čitaocu jasnije pokaže jedan demokratski princip.

Đorđu Ćurčiji, koga Jež stalno naziva Đurtom, takođe je data značajna uloga u romanu, iako ona ne utiče neposredno na sudbinu glavnog junaka. Sudeći po nazivu, iako malo izmenjenom, koji Ćurčija nosi u romanu, čini se da je Jež mogao čitati Vukovu Prvu godinu srpskoga vojevanja na dahije, ali kako je to bilo verovatno u Srbiji za njegova boravka 1864-1866. godine i kako Jež, sudeći po celom romanu, to delo nije imao kod sebe za vreme pisanja Dahija verovatno je to još samo daleki odjek onoga što je Jež od toga čitanja zapamtio. Inače i Đurta je Jež, očito pod uticajem narodne pesme, idealizirao kao hajduka pripisavši mu dela koja on nije učinio. Tako je po Ježu Đurt bio heroj na Čokešini, a ne braća Nedići. Očito je da je Jež podatak o boju na Čokešini uzeo od Rankea, što nam dokazuje i izraz[295] uzet iz njega, ali kako Ranke dalje nije ništa pomenuo o braći Nedićima a Jež, čini se, nije dobro shvatio srpski tekst, došlo je do te greške. Postoji mogućnost da je Jež i znao da su heroji boja na Čokešini bili braća Nedići i to u prvom redu iz narodne pesme Boj na Čokešini ali s obzirom da taj boj nama baš nikakva značaja za tok romana, njegov razvoj i akciju, ta pretpostavka je malo verovatna. Više verovatnoće ima pretpostavka da Jež u skladu sa svojim željama da primerom utiče na Poljake, nije hteo da umanjuje lik i zasluge borca za narodnu slobodu, pa mu je pripisao tu zaslugu, ali ni to ne možemo pouzdano tvrditi. Po Ježu je uzrok Ćurčijine smrti bio pre tragični nesporazum nego njegova stvarna krivica.[296] U vreme kad su, tako znamo iz istorije, Karađorđe i Jakov Nenadović težili da se Jadar i Rađevina smire,[297] Đurt je, u nameri da izazove Kulina-kapetana u boj i da mu otme njegov čudotvorni mač, bez ičijeg znanja prešao sa svojom četom Drinu i doprineo prekidu razgovora na Drini, zbog čega ga je Jakov Nenadović ubio. Na taj način je Jež opravdao Ćurčijin postupak, ali kako je Jakov Nenadović igrao jednu od vodećih uloga u ustanku, i kako ni on iz istih razloga kao ni Đurt nije mogao biti optužen za zločinstvo, Jež je izveo na scenu slepca Mihaja koji ga je na vrlo nevešt način opravdao. Mihaj je istina istakao Đurtovo junaštvo i zasluge ali je to što je Jakov Nenadović prvi u Srbiji pukao iz topa, i što je nabavio taj top koji vredi hiljadu takvih junaka kao što je bio Đurt, dovoljno da ga opravda. Takvo opravdanje je, nema sumnje, vrlo naivno.

Od značajnijih i uglednijih srpskih vođa u romanu se javljaju i Jakov Nenadović i Karađorđe. Nijedan od njih se ne javlja u nekoj značajnijoj ulozi. Njihovo učešće u akciji romana je sporedno i epizodno, ni jedan od njih nije čak ni skiciran kao tip niti im je uopšte u događajima priznata uloga koju su oni zaista igrali. Smešno naivno izgleda i opisivanje Nenadovićeve brige za topove. Evo šta Jež kaže o topovima i Jakovu: "naređivao je da se preko noći stave jedan pored drugog, da im se vežu točkovi i lafeti i da se pokriju jednim pokrovcem da se ne bi smrzli, a sam je legao između njih, da ih ne bi neko ukrao" (strana 353). Tu je Jež u svom velikom "poznavanju" Srba i njihove istorije malo preterao. Jakov Nenadović je ličnost o kome Jež više sam priča nego što mu dozvoljava da njegovi postupci i dela govore sami za sebe. To je uostalom mana ogromne većine Ježevih junaka, o kojima on mnogo više priča no što oni sami govore za sebe i o sebi. U tome leži uzrok njihove sličnosti, jednoličnosti, slabe ili gotovo neizražene individualnosti, neprirodnosti, nerealnosti i svih onih osobina koje karakterišu čak i osrednje kreacije u književnosti.

Isti je slučaj i s Karađorđem. O njemu se u romanu govori još ređe nego o Jakovu Nenadoviću, a kao aktivni učesnik on se javlja samo u scenama izbora za vođu ustanka, i neposredno pre i posle bitke na Mišaru, vrlo kratko, tako da iz njih čitalac ne može steći nikakav određeni utisak o njemu. Ali Jež ipak nije propustio da sa nekoliko reči upozna svoje čitaoce i sa Karađorđevim delima i zaslugama. Nažalost, pišući tada, Jež o njima nije znao ništa više sem onoga što je našao u Rankea. Proslava pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka 1865. godine kojoj je prisustvovao i Jež, prigodan karakter napisa o zaslugama raznih ljudi, cela atmosfera koja je pratila te proslave, našla je odjeka i izraza i u Dahijama. Pod uticajem svega toga Jež je pokušao da umanji Karađorđeve zasluge za razvoj ustanka i kao dokaz citirao je na jednom mestu (strana 316) odlomak iz jedne brošure objavljene 1865. godine, u kome se govorilo da je ustanak izbio istovremeno u celoj Srbiji i da su za njega isto toliko zaslužni i Jakov Nenadović, i Luka Lazarević, i Milenko Stojković, i Petar Dobrnjac, i hajduci Glavaš, Veljko i Ćurčija, i Janko Katić, i Vasa Čarapić i mnogi drugi, koliko i Karađorđe. Pri tom je Jež prećutao i ime autora te brošure, i njen naziv, i mesto izdanja. Pišući o istorijskim izvorima Dahija u svojoj knjizi Ježi Bombala je izneo pretpostavku da je Jež podatke o poklonjenju koje Srbi upućuju vođi spahija za vreme prve borbe protiv Pazvan-Oglua kao i o izrazima zahvalnosti koje im od Hadži-Mustafe donosi Petar Bugarin mogao naći u toj nepoznatoj brošuri.[298] Međutim, stvar je vrlo prosta i vrlo karakteristična za Ježa. Autor brošure je sam T. T. Jež, a citat je doslovan prepis iz nje.[299] Da bi bio ubedljiviji, Jež nije mogao priznati da jednu svoju tvrdnju dokazuje drugom i tako je nesumnjivo prevario sve svoje čitaoce, utoliko pre što se to desilo i svim dosadašnjim ispitivačima njegovog dela. Čudno je malo što je to poverovao i Bombala, najsavesniji i najozbiljniji znalac i ispitivač njegovih srpskohrvatskih romana. Nedovoljno i nesolidno proučavanje Ježeva književnog stvaralaštva posvećenog Srbima i Hrvatima, apriorističko prihvatanje njegovih tvrdnji, doprinelo je u najvećoj meri stvaranju legende o Ježu kao velikom poznavaocu Srba i Hrvata, njihove istorije, života, običaja itd. Toj legendi platio je dug i Bombala. No da se vratimo na Karađorđa.

Ježeva brošura iz koje je on naveo odlomak (na strani 316) ne donosi nijedan podatak više nego Dahije ni o Prvom ustanku ni o Karađorđu. Analiza i romana i brošure pisane nekih šest godina ranije pokazuje da je Ježevo poznavanje Karađorđa i njegove uloge u ustanku bilo vrlo malo i da se u oba slučaja zasnivalo na Rankeu. Međutim, objavljujući kasnije svoju poznatu brošuru o Karađorđu[300] koju su novine Przyjaciel Ludu preporučivale narodnim čitaonicama[301] Jež će proširiti svoje poznavanje izvora za Karađorđev život. Ceo prvi deo Karađorđeve biografije rađen je prema zapisima Janićija Đurića.[302] Međutim, ni ovom prilikom Jež nije bio bogznakako solidan i savestan u poslu. Iako je kod Đurića mogao naći da je Karađorđe rođen 1752. godine on kaže da je ovaj 1787. godine imao dvadeset i pet godina. Dalje, Đurić izrekom kaže da se Karađorđev otac zvao Petar, dok se kod Ježa on zove Petronije, 1806. godine Beograd je pod opsadom već četvrtu godinu itd. Podatke u kojima se razlikuje od Đurića Jež je najverovatnije uzeo od Rankea. Kod njega je mogao naći da se Karađorđe rodio negde između 1760. i 1770. godine pa je prema tome uzeo otprilike da je 1787 godine imao oko dvadeset i pet godina; u Rankea je mogao naći da mu se otac zvao Petronije[303] itd. ali ne i da je Beograd 1806. g. bio već četvrtu godinu pod opsadom. I ceo drugi deo Karađorđeve biografije rađen je po Rankeu. U vreme kada je Jež pisao tu biografiju već se i o Karađorđu i o Prvom srpskom ustanku znalo mnogo više nego oko 1865. ili 1872-73. g., a pažljiva analiza brošure nije nas navela ni na kakav trag kojim bi mogli doći do nekog pouzdanog podatka o dubljem i širem Ježevom poznavanju događaja o kojima je pisao kao i solidnijem poznavanju istorijske literature. Međutim, sve to je manje važno i interesantno. Najinteresantniji je u ovoj brošuri Ježev stav i sud o Karađorđu i njegovim zaslugama, sasvim suprotan onome u romanu Dahije. Na str. 31. svoje brošure Jež izričito kaže da je prvi ustanak počeo Karađorđe i da su za njegovim primerom pošli i ostali. Ova Ježeva tvrdnja daje nam još više za pravo da verujemo kako su u Dahijama došla do izražaja proobrenovićevska raspoloženja za kojima se Jež, usled nedovoljnog poznavanja naše istorije, poveo, a kojih se, kasnije, upoznavši ipak koliko-toliko bolje događaje iz prvog ustanka, oslobodio. Jež se naime nije ograničio samo na tvrdnju koju smo maločas spomenuli, on je otišao čak i dalje, pa je uporedio Karađorđa i Miloša Obrenovića konstatujući da je Miloš bio sposobniji državnik od Karađorđa, ali kudikamo manji kao vojskovođa i da je ukupno uzevši Karađorđe po svojim zaslugama ipak bio viši od Miloša.[304]

Pokušamo li da damo opšti sud i zaključak o istorijskim ličnostima ovoga romana, možemo reći da one sasvim ravnopravno učestvuju i u istorijskim i u izmišljenim događajima i akciji. Jež je vrlo malo znao o svojim junacima, pa im je često morao pripisivati doživljaje i dela za koje istorija ne zna. Međutim, i kad govori o njihovim delima za koje zna istorija, on nije uvek tačan. Jedan deo krivice za to pada na teret istorije u kojoj je Jež našao netačne podatke. Drugi deo grešaka sačinjavaju podaci koje je Jež svesno menjao u skladu sa svojim idejama, tendencijom i ulogom koju je pridavao svojim romanima. Treba dodati da te promene nisu tako brojne kao i to da je Jež, da je zaista solidno i ozbiljno studirao srpsku prošlost, mogao znati mnogo više o svojim junacima. No i pored svega toga, Jež je težio da Dahijama dv pečat autentičnosti i istorijske vernosti, pa na jednom mestu posle jednog podužeg navoda iz Rankea, izrekom kaže: "Ono što pričamo dalje, to je uvek istorija, samo ne pod znakom navoda." (strana 314).

Ali, da li je to zaista tako? Da li je Jež zaista dao vernu sliku tadašnje Srbije, njenih napora, života, duha? Koliko ta njegova vizija Srbije koja uz velike napore osvaja sebi pravo na nezavisan život odgovara istorijskoj istini? Da vidimo prvo kako je kod Ježa prikazan tok i obim te borbe i vreme koje joj je prethodio.

Rekli smo već da akcija romana Dahije počinje tamo gde se završava akcija Harambašine verenice. Stanje u Srbiji nastalo posle Svištovskog mira (1791. godine) Jež ilustruje pre svega prepričavajući Rankea, a zatim dajući nekoliko scena kroz koje se vide odnosi raje i spahija, odnosi među Srbima u srpskoj sredini i među Turcima u Beogradu i Vidinu. Našavši u Rankea podatke o poboljšanim prilikama i olakšicama za Srbe u Beogradskom pašaluku Jež je otišao u krajnost i preterano idealizirao te prilike. Centar akcije u srpskoj sredini Jež je stavio u Trstnicu na južnim padinama Cera, blizu Loznice. Da li je to Tršić, kome Jež nije znao tačno ni ime ni geografski položaj ili možda izmišljena varošica, - nismo mogli pouzdano utvrditi. Od Trstnice je Jež napravio maltene zemaljski raj. Turci u nju vrlo retko zaviruju, narod živi srećno i zadovoljno u obilju, kuće su u njoj lepe i bogate, klima takva da raste čak i južno voće, Anka Stojićević se bavi gajenjem svilene bube naveliko, polja su puna žita, livade stoke, okolina je pokrivena vinogradima itd. itd. Jež je znao za činjenicu da je u to vreme srpsko stanovništvo živelo samo po selima, a tursko po gradovima. On čak to i izričito napominje u svom romanu (strana 25) pa ipak je Trstnicu predstavio kao naprednu srpsku varošicu bez ijednog Turčina.[305] Davši prema Rankeu opštu sliku stanja u Srbiji posle Svištovskog mira Jež je preskočio celih desetak godina, jer Petar Bugarin, Miloš Stojićević i Konda Arnautin odmah u početku dolaze u Trstnicu koja već desetak godina uživa plodove blage turske uprave u Srbiji. Tu počinje akcija. Kasnije, u daljem toku romana, sva trojica će učestvovati u događajima koji su se odigrali mnogo pre 1800-1801. godine, a koji se u romanu odigravaju posle njihova dolaska u Trstnicu.[306] Takvih i sličnih grešaka puni su svi Ježevi romani iz srpske istorije. To je i razumljivo. U svojoj brošuri o J. I. Kraševskom Jež piše kako je jedan roman pisao prosečno za otprilike mesec dana.[307] Naravno da onda ovakve greške ne izazivaju veliko čuđenje, iako još više umanjuju vrednost romana. Kad smo već kod vremena, karakteristično je za Ježa da u ovom romanu skoro nema ni reči o tome u kome se delu godine dešavaju pojedini događaji. Izuzev pomena da je zima 1804. godine bila veoma oštra (strana 310) što, kako znamo iz istorije, nije tačno, i malo ranije (strana 308) da je Đurt zimovao sa svojom družinom u Trstničkoj mehani, i još dva tri slučaja nijedan događaj nije određen u vremenu. Sve kao da se događa po lepom letnjem vremenu. Između ostalog i zato je teško odrediti hronologiju događaja u romanu, koja je kod Ježa inače vrlo nepouzdana i sasvim neprecizna.

Poznato je da su janičari i Pazvan-Oglu nekoliko puta napadali na Beogradski pašaluk i da je između Hadži-Mustafe i njega bilo više manjih i većih sukoba. Jež, međutim, piše samo o jednom napadu. Više nije znao Ranke, pa nije znao ni Jež. Međutim, iako Ranke piše da se Hadži-Mustafa uopšte nije ustezao da tom prilikom pozove srpsku narodnu vojsku u pomoć (strana 81) Jež ceo taj događaj predstavlja drukčije. Po njemu Hadži-Mustafa je hteo-ne hteo morao da primi srpsku pomoć i nimalo nije bio oduševljen time. On čak pomišlja i na to kako da razoruža raju (strana 158). Dalje, u romanu Srbi na svoju ruku vode borbu, a Turci-spahije pod komandom Mehmed-beja i Derviš-beja na svoju i samo srećnim sticajem okolnosti dolazi ipak do zajedničke presudne borbe. Opisi bitaka i sukoba ponekad su pre školski primeri iz taktike nego pesničke vizije ili objektivni opisi i skoro uvek kad god govori o njima, Jež se raspriča o strategiji, taktici i sličnim problemima koji su ga interesovali a za koje je on, očito, hteo da zainteresuje i svoje čitaoce. Mislim da se može reći da je takav postupak Jež primenjivao svesno s namerom da čitaocima pruži lekciju iz te oblasti, a ne u želji da dv umetnički opis jedne bitke.

Netačno je predstavljen i smisao borbe Srba. Kroz usta Radivoja Rajića Jež je ocenjuje kao borbu za sultana, Hadži-Mustafu, spahije, i očuvanje turskog gospodstva nad Srbima (strana 167-168). O tome da su Srbi branili svoje tekovine, samoupravu, mirniji život i rad - ni najmanje aluzije.

Ni sam povratak janičara u Beogradski pašaluk nije predstavljen istorijski verno. Sam povod za ustanak 1804. godine Jež je objasnio prosto navodom iz Rankea o seči knezova, ali već dalji njegov razvoj plod je Ježeve mašte. Ne znajući činjenice Jež je jednostavno zamislio kako bi to trebalo logično da izgleda; tako ga je opisao i - dao netačnu sliku toga početka. Glavni obaveštač i pomoćnik Rankea u pisanju njegove istorije bio je Vuk. Po rečima Stojana Novakovića Vuk se više kretao među ljudima sa zapada Srbije, borbu u tom kraju poznavao je mnogo bolje i nije zapazio da su se glavne i po svojim posledicama presudne borbe, naročito u toku prve tri godine vodile na istoku Srbije i u dolini Morave.[308] Od te mane pati i glavni Ježev izvor - Rankeova Istorija srpske revolucije pa ju je ovaj pišući svoj roman ponovio u njemu predstavljajući Jadar, Rađevinu i Mačvu kao centar najvažnijih događaja ustanka. Naravno da za to ne možemo kriviti Ježa, ali taj podatak je još jedan dokaz više da Jež nije ozbiljno i studiozno proučavao istoriju prvog ustanka, jer on ne samo što je centar akcije stavio u Jadar, Rađevinu i Mačvu, nego ostale mnogo značajnije događaje uopšte i ne pominje, a što će pišući kasnije svoju već pomenutu brošuru o Karađorđu, učiniti. Taj nedostatak učinio je da slika borbe srpskog naroda, njegovih napora i teškoća bude mnogo siromašnija, vizija Srbije u ognju skučena, duh vremena neshvaćen i nepogođen, količina istorijske istine u njoj mala. Život Srba je ispunjen uglavnom zabavama, zborisanjem i ratovanjem. O svemu drugom se vrlo malo može doznati.

Pisac istorijskih romana ima prava da pusti svojoj mašti na volju, da joj dozvoli da se slobodnije razmahne, ali u tom slučaju ne sme, kao što je to Jež učinio, za svoje glavne junake izabrati izrazito istorijske ličnosti koji su se nalazili u središtu najvažnijih događaja.

Ježeva Srbija liči na neko ostrvo na koje sa strane dolaze samo Turci. Ni jedne jedine reči o velikim seobama i metanastazičkim kretanjima Srba iz neoslobođenih u oslobođene krajeve i to baš u vreme kada su ta kretanja bila vrlo intenzivna. Što se tiče Turaka i njihove sredine ni oni nisu prošli bolje. U romanu je pokazan Hadži-Mustafa i njegov dvor, Pazvan-Oglu i njegov dvor, nekoliko janičara, krdžalija i spahije, - i to je skoro sve. Uloga turskog stanovništva u ustanku na strani Srba sasvim je zaobiđena, uloga Pazvan-Oglua je daleko od istorijske istine, uloga krdžalija i Gušanca Alije do dolaska janičara u Beogradski pašaluk, posle njihova dolaska a za vreme ustanka prikazana je i netačno, pored toga što je i umanjena itd. itd. Boravak Derviš-beja u srpskoj ustaničkoj vojsci ne predstavlja primer saradnje carskih Turaka sa ustanicima, nego usamljeni slučaj čoveka koji traži osvetu uz svakoga ko mu u tome može pomoći.

Podrobno nabrajanje i opisivanje Ježevih grešaka, isticanje primera njegovog nepoznavanja činjenica i naivnih izmišljanja, - daleko bi nas odvelo. Zadovoljićemo se samo time što ćemo pomenuti neke od njih, što će biti dovoljno da nam dv potpunu sliku. Tako, na primer, za Ježa su Albanci i Arnauti dva naroda (strana 13), odred krdžalija su formirali Turci za vreme austrijsko-turskog rata 1788-1791. godine da bi ih suprotstavili frajkorima (strana 25), čitluk-sahibije su dahijski činovnici, "neka vrsta komesara koji su za dahije od raje sakupljali harač i razne druge dažbine" (strana 36), u srpskoj vojsci oko 1800. godine postoje pukovnici (strana 155), ni jedan junak onoga vremena nije toliko interesovao guslare kao Kulin-kapetan, Srbi toliko zborišu (strana 301) da više liče na poljsko plemstvo nego na srpske seljake, na dvoru Pazvan-Oglua nalaze se neke vrste diplomatskih poslanika Francuske, Engleske i Nemačke. Kulinova svita liči na neku svitu iz 1001 noći, kao i njegovi dvori koje je Jež smestio u Sarajevo itd. Dijalozi koji vode Srbi između sebe često su toliko naivni da niko ne može poverovati u to. Kao ilustracija neka nam posluži ono što su, prema Ježu, Srbi tražili da uđe u pismo sultanu u kome se oni žale na dahijska nasilja. Eto ti ljudi, koji će kroz pet-šest godina ni iz čega stvarati državu, voditi jednu širu politiku i rušiti moć carevine, zahtevaju da se u tu žalbu sultanu unese i to kako im je grad potukao pšenicu, kobila udarila ždrebe, sused razgradio plot, pomoć uništio ovce i slične naivnosti. Zaista treba biti bez mnogo smisla za realistično i sa velike visine gledati taj narod da bi se moglo tako nešto napisati. Takav je i onaj već pomenuti slučaj sa topovima Jakova Nenadovića. Takvih naivnosti, smešnih scena i razgovora dalekih od svake istine ima još u Dahijama.

U slikanju karaktera i držanja raje takođe ima mnogo netačnosti. Rajetin je čas ponizan, zaplašen i sav je srećan kada dobije makar jedan osmeh od Turčina, a odmah posle toga iz turskog pričanja doznajemo da stvar stoji sasvim drukčije. Podela između turskog i srpskog stanovništva vrlo je oštro istaknuta, iako su i Srbi i Turci živeli izmešani, iako su skoro svi Turci govorili srpski, iako su mnogi Srbi služili ili učili zanate u Turaka, pa čak se i borili zajedno protiv Dahija.[309] Od Dositejeve Pjesni na vzjatije Belgrada Jež je napravio dve od kojih jedna nosi gore pomenuti naslov, a druga Pjesna o izbavleniju Srbije (strana 172) itd. itd.

Etnografski elementi u romanu su i malobrojni i nepouzdani. Po svom običaju Jež je svoje iskustvo i znanje stečeno u lutanjima po Balkanu i boravku u Srbiji, koja je već u to vreme bila znatno otišla napred, prenosilo na 50-60 godina unatrag. Ništa u ovom romanu nije rečeno što bi moglo ostati kao dokumenat i svedočanstvo o jednom vremenu i životu u njemu. Ponekad, istina, probije nešto, ali je to ono što je Jež našao u Rankea ili što je video u Srbiji i što je ponekad već rekao u drugom nekom svom delu, ali sve je to malo da bi ovom romanu mogli priznati da predstavlja vernu sliku života naših predaka nekoliko godina pre ustanka i prvih godina samoga ustanka od 1804. godine.

Što se tiče naših narodnih pesama i njihova uticaja na ovaj roman on je priličan i ogleda se u spoljnim opisima hajduka, njihove odeće i oružja, u rečniku i iznesenim shvatanjima naše istorije. Sud J. Bombale ne može se sasvim primiti, jer Jež, kad je reč o motivima iz našeg narodnog stvaralaštva, nije samo obaveštač (sprawozdawca) - etnograf nego ipak pomalo i stilizator. Tako, na primer, kad opisuje hajduke i njihovu odeću, odeću ostalih junaka prvog ustanka, njihova junačka dela, on ih često puta stilizuje prema narodnoj pesmi pa čak to čini i sa muslimanima slovenskog porekla. Takav je pre svega Stojan Čupić, takav je Ćurčija, takav je Kulin-kapetan, iako u manjoj meri, takvih crta ima i Mehmed-Bej sa svojih pet sinova, Stojan Čupić i Đurt imaju najviše elemenata preuzetih iz narodnih pesama. To je i razumljivo kada se zna da je pored Rankea i eventualno Vuka naša narodna pesma bila jedini izvor iz koga je Jež, sem prva dva, crpeo podatke i materijal za svoj roman. U manjoj meri tih elemenata ima u Miloša Stojićevića i Alekse Nenadovića. Opis Karađorđeve sedeljke sa vojvodama u Topoli uz "ladno vince" i razgovor o Hafis-paši očito je stilizovan prema narodnoj pesmi. Pod uticajem narodnih pesama i verovanja unesena je u roman i vila, ali njeno suprotstavljanje đavolu već govori, o tome da Jež nije baš najbolje poznavao duh naše narodne poezije.[310]

Kao obaveštač-etnograf Jež nije uvek pouzdan. On je imao prilike za vreme svoga boravka u Beogradu da sluša srpske guslare, o tome uostalom piše u svojim memoarima,[311] i ono što on piše o načinu pevanja naših narodnih pesama slaže se sa opisima mnogih drugih etnografa i svedoka, ali njegovo tumačenje i opis kako nastaje narodna pesma suviše su pojednostavljeni i prosti. Tako, na primer, kad Srbi vide da slepac Mihaj sedi zamišljen i drži gusle na kolenima, znaju da će uskoro čuti novu narodnu pesmu (strana 365). Međutim kad govori o starijim pesmama (strana 214), Jež njihov nastanak posmatra kao dug proces i njegov opis toga procesa potpuno odgovara činjenicama, koje je o tome izneo još Vuk u svom predgovoru IV knjizi narodnih pesama. Pesme o Đurtu i Stojanu Čupiću koje posle toga Jež navodi u odlomcima (strana 366-368) ispevane su istina po ugledu na našu narodnu pesmu, ali predstavljaju samo vrlo neuspelo Ježevo podražavanje. Stihovi o njima navedeni na strani 159-160 takođe su verovatno Ježevi, a ne narodni.

Samoj narodnoj pesmi Jež je pripisivao, i s pravom, veliki moralni značaj; po njemu ona je podizala duh među ustanicima. Sem toga Jež joj pripisuje i neke vrste vidovitost, upravo, i možda više, slepome guslaru. Svedoči o tome i razgovor između Radivoja Rajića i slepca Mihaja (strana 213-214) i kasnije između Stojana Ćupića i slepca Mihaja. Kada Čupić žali što Mihaj neće moći videti kako on tuče Turke ovaj mu odgovara:

- Ne brini se ti za to, Stojane Čupiću – [...] - Meni nije potrebno da vidim... pesma vidi... Ona vidi šta je bilo, šta će biti, a kako bi mogla da ne vidi šta se zbiva!... Ona se uliva u mene, gotova i svesna toga...

- Kad je tako - prekide ga Stojan - hvala Bogu, što si se baš kad treba našao u Trstnici...

- Zar misliš da bih se našao, da nije toga što se kao pesma uliva u mene?... (strana 326).

Pored "narodnih pesama", neuspelih Ježevih podražavanja, Jež je dao i nekoliko citata. Tako na strani 73 navodi u originalu prva četiri stiha poznate pesme Banović Strahinja (Vuk II, 43) i ukratko prepričava njenu sadržinu. Na strani 159. citira u netačnom prevodu 119-126 stih Kosovke Devojke (Vuk II, 50)[312] i najzad (na strani 215) malo slobodniji prevod prvih osam stihova pesme Kralj Simeun[313] dajući dalje i njenu kratku sadržinu i pripisujući joj otprilike onu istu alegoriju koju je pripisao i priči koju je pre toga pričao Mihaj. Što se tiče kratke lirske pesme Ide momak jako tužan (str. 57), skloni smo da verujemo da ju je Jež reprodukovao ili po sećanju ili da ju je sam sastavio, prilično uspešno, u duhu te vrste srpskih narodnih pesama.

Sem tih pesama Jež pominje i nekoliko narodnih priča. I sve te priče Jež je našao u Vili za 1867. godinu u kojoj je objavljen i prevod njegove Hanđe Zahornjicke i koji je zacelo imao kod sebe prilikom pisanja Dahija.[314]

Osnovu priče objavljene u poglavlju Kazka i pieśń (str. 205-211) čini kontaminacija dve priče (br. 10 i 11), o zloj svekrvi objavljene u dodatku Vukove zbirke,[315] ali je Jež napravio niz sitnijih i krupnijih izmena zadržavši osnovnu ideju i motiv priča i unevši niz sporednih.

Cela priča stilizovana je prema našim narodnim pričama i motivi koje Jež nije našao u dve pomenute priče uzeti su iz drugih. Ali Jež te motive nije direktno prenosio nego ih je samo stilizovao i time u velikoj meri osiromašio pričanje i njihovu poetsku lepotu. Sem toga napravio je i nekoliko grešaka. Tako naša stara narodna priča ne zna za pušku koju je Jež uneo u svoju priču, a dečko i devojčica skoro preko noći postaju mladić i devojka. Vremenska perspektiva je uopšte jedna od najslabijih Ježevih tačaka.

Govorili smo već da Jež u delima narodnog stvaraoca često traži alegoriju i da ih alegorijski tumači. Tako je i ovde. U priči je data sudbina Srbije i njenog naroda. Završivši priču Jež piše dalje:

- Znate li, ko je to, ta majka?... - pitao je guslar ravnodušno.

- E?... - slušaoci će na to.

- Naša Srbija!... za koju turska zloba govori da rađa štenad, dok njena rođena deca prolaze kroz iskušenja: gladi u brdima, otimanja zlatnog sahana iz čeljusti čudovišta, pojavljivanja krilatog konja, izvođenja lepe devojke iz ukletog zamka... Teško onome ko ta iskušenja ne izdrži! Određuje mu ih neprijatelj, misleći da uništi srpsku decu a put mu pokazuje onaj, koji ih pred božjim licem zastupa..." (strana 211).

Nema sumnje da je i to bio jedan način Ježevog obraćanja poljskom narodu. Kad se setimo kako je tadašnja cenzura primala Ježeva dela i kako je postupala sa njima možemo u potpunosti prihvatiti ovu tezu. Mislimo da se i mnoge reči koje Radivoj Rajić upućuje svojim sunarodnicima mogu primiti kao kritika savremenog stanja u Poljskoj. Takve su, na primer, one reči kojima se Radivoj oštro suprotstavlja onima koji su zadovoljni stanjem u Srbiji posle Svištovskog mira (strana 70), ili one o turskoj pravednosti (strana 167). Zvuči to kao osuda Poljaka koji se mire sa tadašnjim stanjem u Poljskoj, utoliko pre što Radivoj Rajić u mnogome, svojim stavom prema ustanku i oslobođenju Srbije, oličava Ježeve ideje o ustanku. I Radivoj Rajić kao i Jež smatra da u tom trenutku (u Srbiji borbe protiv janičara i Pazvan-Oglua u Poljskoj vreme posle ustanka 1863-64. godine) nije vreme za borbu i da ona neće doneti nikakve koristi, ali se ni Radivoj Rajić ni Jež ne odriču ustanka, nego ga samo odgađaju za kasnije, pogodnije prilike. Verovatno je to bio najvažniji razlog što je Jež menjao istorijske činjenice u ovom slučaju. To mu je bilo potrebno da bi ustima Radivoja Rajića izneo taj svoj stav toliko puta ponovljen u mnogi publicističkim spisima koje je objavljivao u isto vreme.

Kao aktualizacija prošlosti može se primiti i Ježeva primedba o polasku Trstničana u borbu. Pričajući kako je Čupić svoju četu, što je normalno, poveo jedinim putem koji je postojao, nije propustio da se pozove na svoj raniji roman Uskoci i istakne kako bi kavaljer Bertuči tj. Mjeroslavski kao "veliki vođ" verovatno izmislio nešto drugo, komplikovano.

Iako nemamo mnogo ovakvih očitih primera u romanu, znajući Ježeva shvatanja i zadatke koje je sam sebi postavljao, mnoge scene, mnoge reči i situacije mogu se primeniti na tadašnju Poljsku. Tu činjenicu zapazili su već mnogi raniji Ježevi kritičari počevši od onih najstarijih.

Ostaje nam da kažemo još nešto o ovom romanu. Pored onoga što smo već rekli o narodnim pesmama u njemu treba napomenuti i to da je roman pun reminiscencija, sećanja i pozivanja na srpsku prošlost. Nekad su u pitanju reminiscencije iz narodne poezije i nekad prosto iz istorije. I jedne i druge su izraz postojeće istorijske tradicije u tadašnjoj Srbiji koja se počela naročito intenzivno negovati u ustaničkoj Srbiji, koja je trajala sve do sedamdesetih godina XIX veka i sa kojom se Jež susreo za vreme svog boravka u Srbiji i Beogradu.[316] To je bio izraz uticaja srpske sredine na Ježevo shvatanje naše istorije i prošlosti, uticaj ideologije Omladinskog pokreta koji je u vreme Ježevog boravka bio u svom zenitu.

Međutim ukoliko za to nemamo nekih pouzdanijih dokaza mislim da se sa sigurnošću može tvrditi da je veliko Ježevo interesovanje za našu narodnu poeziju i naročito značaj koji joj on pripisuje u ovom romanu pa i ranije u Harambašinoj verenici, rezultat uticaja našeg romantičarskog Omladinskog pokreta, odnosno omladinskih shvatanja i one atmosfere kojoj se Jež predao, utoliko pre što je u njoj našao mnogo bliskih i dodirnih tačaka.[317] Jež je za vreme svog boravka u Beogradu osetio tu atmosferu i upoznao ta shvatanja i dao im izraz kasnije u svom delu. Značaj koji Jež u svome romanu pridaje guslarima i uopšte srpskoj narodnoj poeziji u potpunosti odgovara shvatanjima naših tadašnjih omladinaca[318] (iz perioda oko 1864-1866. godine) među kojima je Jež imao i nekoliko prijatelja.

Ne možemo zameriti Ježu što nije dao do sitnica tačnu sliku života predustaničke i ustaničke Srbije, njenih težnji i ideala, običaja, odnosa, ljudi i sredine, što nije duboko prodro u dušu toga naroda i duh toga vremena jer su izvori kojima se on služio bili vrlo siromašni, čak i kada bi pretpostavili da ih je Jež sve znao. Još ni do danas nisu proučeni svi problemi toga vremena, i danas ima mnogo nejasnih pitanja i nerasvetljenih događaja, a u vreme kada je Jež pisao svoj roman bilo ih je još više. Međutim ta činjenica, na koju podsećamo, nije nam potrebna da opravdamo Ježa, koliko da osudimo neproverene sudove njegovih istraživača i kritičara koji su, povodeći se jedan za drugim, lagano stvorili glas o velikoj dokumentarnoj vrednosti i ovog kao i ostalih njegovih romana. Kao istoričar Jež je ostao diletant, iako je pretendovao na naziv solidnog stručnjaka, a takav je često bio i u književnosti.

Za osnovnu tendenciju, kojoj je on podredio i svoje književno stvaralaštvo, onoliko znanje koliko ga je Jež imao, bilo je dovoljno. S time što je znao, Jež je mogao da istakne i vrednost patriotizma i slobodnog života u slobodnoj zemlji, da pokaže put ka toj slobodi i da to primeni na poljske prilike, da kaže nekoliko svojih kritičkih sudova o savremenoj Poljskoj, njenom društvu i njenim ljudima i da saopšti čitaocima nešto svoga znanja.

Prilikom pisanja Dahija Jež se, kao i u ostalim svojim romanima, onda kada nije mogao da se posluži činjenicama, služio ili izmišljanjem na osnovu zdravog razuma i prilično siromašne mašte ili se služio analogijom. Znao je, video je ili doživeo nešto posle 1850. godine u Srbiji, Turskoj i uopšte na Balkanu, pa je prema tome konstruisao situaciju, postupke ljudi, njihovu psihologiju, način reagovanja itd. itd. Međutim, često se desilo da je to što je on pripisivao ljudima koji su živeli pre sedamdeset-osamdeset godina bila osobina njegovih savremenika, kako kad su u pitanju njihove duhovne osobine tako i spoljne manifestacije i slično.

Ako bacimo pogled na oba romana (Harambašinu verenicu i Dahije), koji čine jednu idejno-propagandnu celinu, osnovni proces koji se razvio u srpskom narodu za tih dvadeset godina obuhvaćenih njima, a to je buđenje svesti o svojoj vrednosti i želja da za sebe izvojuju čovečanska prava, iako često prilično nevešto, nedosledno, sredstvima ne velike umetničke vrednosti, s mnogo neujednačenosti i padova, bio je ipak kako tako prikazan i dat poljskom čitaocu kao primer za ugled. Taj osnovni zadatak koji je Jež sebi postavio bio je u ova dva romana ispunjen. Možda u tome leži razlog i onako entuzijastičkih ocena Ježevih kritičara, i još entuzijastičkiji prijem tih romana od poljskih čitalaca.

Na završetku hoćemo da istaknemo još jednu stvar. Šaljući jedan od svojih dopisa iz Beograda u kome piše o proslavi pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka Jež kaže:

"Kao posmatrač nalazio sam se u istom raspoloženju kao i jedan Srbin iz Austrije, koji je, kad mu je rečeno da nema šta da posmatra, odgovorio: "kad ne bih ništa video, sem srpske narodne zastave i narodne srpske vojske, bio bih isuviše zadovoljan; dosta sam se nagledao švapskih zastava i švapskih vojnika". Drugi Srbin, takođe iz Austrije gušio se u suzama (zalewał się rzewnymi łzami) kada je ugledao u vazduhu narodne zastave koje su se lepršale. Ja, iako nisam Srbin, ali sam se kao prvi, nagledao dosta neprijateljskih napada, kao drugi, u tim razvijenim zastavama, u toj narodnoj vojsci, u tom skupljenom narodu, video sam poljske zastave, poljsku vojsku i poljski narod - video sam naše junačke i nesrećne borbe i naše obmanute nade - video sam i našu budućnost."[319]

Poslednja rečenica, mislim, dovoljan je dokaz da je Jež zaista u prošlosti Srba a njihovoj borbi video poljsku budućnost i da je to, pored ostalih o kojima smo već ranije govorili, bio osnovni razlog što se latio pisanja ovih romana iz nedavne srpske prošlosti.

 

IX. Roman o hercegu Stefanu Vukčiću Kosači

Otprilike nešto više od dve godine po objavljivanju Dahija seo je Jež da piše svoj sledeći roman iz prošlosti Južnih Slovena. Bio je to Slovenski herceg (Słowiański hercog) posvećen prošlosti Bosne i okolnih zemalja.[320]

U odnosu na Dahije ovaj roman nesumnjivo označava nazadak i pad i u umetničkoj i u istorijsko-dokumentarnoj vrednosti. Dok su raniji Ježevi romani iz istorije Južnih Slovena još imali bar poneki problesak istorije, dok su donosili bar poneku tačnu istorijsku činjenicu i poneku bolju stranicu ili scenu, u ovom romanu, mislimo da to možemo reći sasvim mirne duše, svega toga ima mnogo manje.

Karakteristično je, međutim, da su u poljskoj književnoj kritici i istoriji čak i ovaj, pa i kasniji Ježevi romani sa srpskohrvatskom tematikom, koji su još slabiji, visoko ocenjeni.

Slovenskom hercegu prvi je posvetio nekoliko reči više Vaclav Holevinjski. On ga ocenjuje kao uspeo roman kako zbog misli vodilje tako i zbog umetničke obrade.[321] Holevinjski nam je u svojoj raspravi prvi zabeležio i jedan vrlo interesantan podatak. Govoreći o celoj grupi romana, u kojima je Jež na tlu davnih događaja prikazivao aktuelne probleme tadašnjeg poljskog društva, on kaže da je naš pisac od svih tih romana najviše cenio Slovenskog hercega i Uskoke. Jež je u ovom romanu izneo mnogobrojne činjenice koje su mu poslužile da skicira poljsko-litvanske odnose za vreme Vladislava Jagjela, dv sliku dvora ćesara Zigmunta, tačnu sliku patarenskog pokreta i političkih i društvenih konjuktura koje su vladale na istočnoj obali Jadranskog mora. Slika Dubrovačke republike, kojom su razumno i pošteno vladali pametni i pošteni građani, kaže dalje Holevinjski, predstavlja veličanstveni kontrast slici blede i raspuštenosti koja je vladala u državama glupih vladara podložnih tuđim uticajima i koji se međusobno svađaju, ne shvatajući interese svoje zemlje, i žrtvujući budućnost svoga naroda radi vlastitih kaprica.[322]

Govoreći neposredno posle Ježeve smrti o njegovim istorijskim, srpskohrvatskim romanima Marjan Zđehovski takođe ponavlja da je od ličnosti bliskih našem piscu čuo da je ovaj od svih svojih istorijskih romana najviše cenio Slovenskog hercega i dalje dodaje:

"Zašto? Valjda zato što ni u jednom svom drugom delu nije obuhvatio tako prostran vidokrug. Bosna mu je poslužila kao polazna tačka da nacrta sliku Evrope pred kraj srednjeg veka..."[323]

Na srednji vek je Jež gledao isto kao što je jedan od tadašnjih predstavnika varšavskog pozitivizma, Felicijan Krupinjski gledao na srednjevekovnu filozofiju.

Za srednjevekovno društveno uređenje karakteristična je bila okrutnost, a to uređenje bilo je plod germanskog duha, izraz njegove grabljivosti. Kao suprotnost tom poretku istakao je Jež društveno uređenje male Dubrovačke republike podvlačeći naročito njen narodno-demokratski i patrijarhalni karakter.

Sem toga, Zđehovski naročito ističe Ježevu viziju patarenstva, opis života njegovih pristalica, njihovu moralnu vrednost i značaj njihova učenja za istorijski razvoj bosanskog naroda upoređujući ujedno patarensko učenje sa učenjem Lava Tolstoja.[324]

Češki kritičar Vaclav Dresler vidi u Slovenskom hercegu najjasnije sprovedenu sveslovensku ideju kod Ježa, dodajući da po toj osobini ovaj roman zauzima izuzetno mesto u istoriji slovenskih književnosti.[325]

Bersano-Bedžejeva nije pisala u svojoj raspravi o ovom romanu jer ga nije čitala. Ona se ograničila samo na jednu kratku primedbu na kraju svoje knjige u kojoj je škrta karakteristika romana data prema Zđehovskom.[326]

U svojoj već toliko puta pominjanoj raspravi Ostrovska je kao i u ostalim Ježevim srpskohrvatskim romanima i o ovom iznela mnogobrojne misli i sudove. Pre svega ona i u ovom romanu ističe Ježevu vernost istorijskim činjenicama. Dokaz za to su joj isključivo autorove izjave rasute po romanu[327] kojima, kako smo se već ranije uverili, ne možemo uvek verovati. Ostrovska zamera Ježu što je ovaj svoj roman pretrpao mnogobrojnim osnovama i motivima koji jedan drugom smetaju. Da nije te mane, tog haosa u konstrukciji, Slovenski herceg bio bi jedan od najinteresantnijih romana svoje epohe. Osnovu romana, čine borbe crkve i države, na pozadini te borbe Jež pokazuje niz manjih konflikta između balkanskih državica. Ostrovska smatra da roman zapravo nema jednog glavnog junaka već više njih i nalazi u njemu niz valterskotovskih motiva. U istoriji porodice Stepkovića Ostrovska vidi dragulj tadašnje prozne književnosti.[328] Sem uticaja Valtera Skota Ostrovska pominje još niz sporednih uticaja na ovaj roman kao uticaj Rembranta[329], pejsaža Rajnskih ostrvaca[330] zatim razne anahronizme i motive koje je Jež obradio u ovom romanu[331] zadržavajući se uglavnom na tome da ih registruje i ne pokušavajući da ih dublje oceni. Izdvajajući pojedine karaktere romana Ostrovska se uglavnom ograničava na nekoliko reči pohvale ne pokušavajući da junake romana uporedi sa istorijom i na osnovu toga poređenja utvrdi koliko se Jež držao istorijskih činjenica odnosno koliko je, kako je on sam govorio, svoj roman prilagođavao i podređivao istoriji.[332] U celoj oceni ovoga romana kod Ostrovske se oseća izvestan uticaj ocene Zđehovskog koju je ovaj dao u svojoj pomenutoj brošuri.

Ježi Bombala je u svojoj raspravi o ovom romanu u poređenju sa njegovim obimom posvetio vrlo malo stranica i, kao i obično, bio najtačniji i najbliži istini. On je odmah na početku rekao da ovaj roman, zajedno sa kasnijim Ježevim srpskohrvatskim romanima spada u njegove najslabije romane te vrste. Skoro sigurno je, kaže dalje Bombala, da je ovaj roman nastao na navaljivanje urednika novina Vek (Wiek) koji se dva puta obraćao Ježu sa molbom da mu se napiše takav roman. Nekoliko meseci kasnije Slovenski herceg je počeo da izlazi u tim novinama.

Bombala dalje pretpostavlja da se za slovenski deo ovoga romana Jež služio nekim opširnim delom o istoriji Bosne.[333]

Slovenski herceg, što se tiče fabule, nema svog individualnog lika. Cela poglavlja mogu se preneti u svaki drugi roman. Na osnovu istorijskih činjenica Jež razvija akciju koja se odigrava na vrlo velikom prostranstvu, što je postignuto slanjem Stefana Vukčića na put. Tu činjenicu Bombala nije mogao da proveri. Motiva iz bosanskog života ima vrlo malo, a oni su neautentični. Po analogiji na savremenost Jež je uneo zadrugu, svadbene običaje koje veoma podsećaju na poljske seoske običaje itd.[334]

Dr St. Papjerkovski se samo kratko zadržao na karakteristici ovog romana slažući se uglavnom sa ocenom profesora Zđehovskog[335], a Smohovska-Petrova je rekla o Slovenskom hercegu samo nekoliko rečenica, koje su ponavljale sud Ostrovske.[336]

Rekli smo već da istorijskih činjenica u ovom romanu ima vrlo malo. Kao jedini izvor za Slovenskog hercega poslužilo je Ježu jedno slabo delo - Istorija srpskog naroda A. Majkova, koje je Jež upoznao u Beogradu i koje je nesumnjivo imao kod sebe i prilikom pisanja svoje romana.[337] Sve istorijske netačnosti i mane Majkovljeve knjige unete su i u roman. Da se Jež služio i već tada postojećim i poznatim izvorima verovatno bi neke bile izbegnute. No on ne samo da se nije služio njima nego je i izvesne podatke nađene kod Majkova menjao ili prenebregavao što je još više snizilo istorijsku verodostojnost njegovog ionako, ako se tako može reći. neistinitog romana.

Nešto ranije od ovog romana napisao je Jež i objavio jednu raspravu o Bosni.[338] U toj raspravi Jež je dao kratak uvod, zatim pregled bosanske istorije i najzad savremeno stanje (to jest oko 1875. godine) u Bosni i Hercegovini u najopštijim crtama. Analiza članka pokazuje da se Jež pišući ga služio samo i jedino Majkovljevom knjigom, jer je dao samo onaj deo bosanske istorije koji je našao u knjizi i, preskočivši oko četiri stotine godina bosanske istorije pod turskom upravom, rekao nekoliko reči o tadašnjoj Bosni posluživši se još opisom Bosne geografa Elize Rekli. Sve što je o Bosni, njenoj istoriji i tadašnjem stanju (oko 1875. godine) rečeno u članku ponovljeno je i u romanu.

I u romanu i u pomenutom članku izlaganje se kreće istim tokom samo što je u romanu veoma prošireno, u njemu se Jež mnogo zadržavao na izmišljenim podrobnostima kojih u članku, koji je pretendovao da bude ozbiljni pregled bosanske istorije, nije moglo biti. Sem toga između članka i romana ima još nekoliko razlika. U članku je, na primer, karakteristika Sandalja Hranića i Stefana Vukčića Kosače direktno preuzete od Majkova dok su u romanu njihove karakteristike sasvim drukčije, što ćemo u kasnijem izlaganju videti.

Jež je iz Majkova preneo u svoj roman podatke o Stefanovoj ženidbi sa Jelenom Balšić, podatak o testamentu Sandalja Hranića, izmenivši ga utoliko što je kao naslednike odredio Stefana Kosaču i Petra Stepkovića kome je izmislio ime zadržavši uz to imena knezova Radivoja i Radoslava, podatak o rođačkim vezama Sandalja Hranića sa Gojslavićima, Ostojićima i Obradovićima, podatke o Stefanovom sukobu sa sinom i otmici njegove žene, sukobima raznih crkava u Bosni i Hercegovini, borbama oko bosanskog prestola, vezama Bosne sa celjskim grofovima, ugarskim magnatima, dvorom cara Zigmunta, o verskim progonima, patarenskoj sekti, podatak da je titulu hercega Stefan dobio 1444. godine itd. Međutim sve te podatke Jež je komentarisao i objašnjavao nezavisno od Majkova. U njegovom osvetljenju te činjenice često dobijaju sasvim drukčiji značaj, motivacija postupka pojedinih junaka je pomalo čudna i prilagođena unapred pripremljenoj shemi romana.

Jež je učinio grešku što je za glavne junake ovog romana uzeo najvažnije ličnosti toga doba u kome i ono malo istorijskih podataka za koje se tada znalo, često govori suprotno od onoga što je on napisao. Bosanska istorija je još i danas zamršena i nejasna. Mnoga mesta su nerazjašnjena i tamna a u Ježevo vreme, oko 1870. godine ili tačnije, još ranije, za vreme Makovljevog pisanja istorije, situacija je bila još gora. A kako se Jež služio samo jednim, i to već tada zastarelim, delom to još više smanjuje istorijsku vrednost njegovog romana. Istorija Bosne i Zahumlja, o kojoj je Jež po svom omiljenom običaju pričao u romanu, jako je siromašna, slika društvenog, političkog i religioznog, života takođe. Jež, na primer, ne zna ništa podrobnije da kaže ni o patarenima. Iako je u to vreme već mogao čitati i Petranovićevu raspravu o bogomilima kao i raspravu F. Račkog on za njih nije znao. O patarenima on zna samo da im je "Oče naš" osnovna molitva, da žive skromno i često asketski, da nisu pohlepni na materijalna dobra i da su nazivani "krstjanima" i dobrim ljudima i uglavnom još nekoliko podataka o njihovom učenju i razvoju njihove jeresi. Toliko koliko je znao Majkov. Nepravedno bi bilo tražiti od Ježa da zna ono što se još ni danas ne zna pouzdano u našoj istoriji ali, ponavljamo, on nije znao ni ono što se tada znalo, a njegovi kritičari i hvalioci znali su još manje pa su ga verovatno zato hvalili kao dobrog znalca.

Sem Bosne i Zahumlja izvesna poglavlja su posvećena i Dubrovniku. I tu je Ježev glavni obaveštač bio Majkov, samo izgleda da Jež tu neke stvari nije dobro razumeo. Pre svega čini nam se, iako u to nismo sasvim sigurni, da je Jež izraze "dubrovački građanin" shvatio kao da tamo uopšte nije bilo plemstva pa stalno o dubrovačkom knezu, većnicima i činovnicima govori kao o građanima - neplemićima. Jež nije mogao naći mnogo podataka kod Majkova o društvenom uređenju Dubrovnika, ali ni ono što je našao nije znao da iskoristi. Slika tih odnosa i toga života je idilično-mutna. Ni reči o društvenoj i ekonomskoj nejednakosti koja je vladala i u Dubrovniku. Po Ježu tu svi žive u slozi i ljubavi, iz njegova pričanja se može zaključiti da se knez bira na duži niz godina, a isto tako i većnici, on precenjuje talijanski uticaj u javnom životu Dubrovnika dok je Majkov o svemu tome drukčije pisao. Ne vidimo razlog zašto je Jež tako postupao jer nemamo nikakvih konkretnih dokaza da je Ježu to bilo potrebno radi nekih idejno-političkih ciljeva. Istina, Jež je pišući ovaj roman uzgred rekao i svoje mišljenje o tadašnjoj istoriji srednje Evrope i nasuprot haosu koji je vladao u njoj, u političkom, javnom i verskom životu istakao idiličan život male južnoslovenske republike, ali da li je to učinio namerno ili je u pitanju bilo neznanje? Može biti da je Jež to učinio da bi istakao više moralne vrednosti Slovena u poređenju sa Nemcima i srednjeevropskim viteštvom, ali zašto je onda svuda isticao istorijsku vernost svoga romana? Zato smo pre skloni da verujemo u neznanje nego u neku svesnu i određenu tendenciju. Skloni smo takođe da verujemo da ovaj roman spada ne u onaj krug u koji su spadali Harambašina verenica, Dahije i Uskoci koji su izražavali jednu nacionalnu - buntovničku ideju, već i onaj krug romana koji su pisani radi hleba nasušnog i u kojima je Jež, da bi im obezbedio popularnost, težio za zanimljivim pustolovinama i što većim obimom. Baš u to vreme Jež se nalazio sa porodicom u vrlo teškoj materijalnoj situaciji. Trebalo je živeti i tom osnovnom nagonu Jež je podredio, svoje pero i zanemario je svoje ideje. Zato je u svom romanu tako malo one nacionalno-oslobodilačke tendencije koja je toliko karakteristična za Ježa i njegova osnovna dela iz istorije ne samo Jugoslovena nego i Bugara.

Mislimo da su samo materijalne neprilike nagnale Ježa da u ovaj roman unese niz doživljaja Stefana Vukčića Kosače o kojima istoričari nisu ni sanjali. Tako je do poslednje podrobnosti izmišljen Stefanov put u Celje, Budim i Poljsku, učešće u borbi protiv husita u Češkoj, diplomatska misija koju Zigmunt poverava Stefanu, njegov boravak u Nirnbergu, na dvoru kraljice Barbare i niz drugih sitnijih pojedinosti.

Kao i u svojim ranijim romanima o Jugoslovenima Jež se i ovde služio istom metodom. Nalazio je neki podatak u istoriji pa je oko njega sam stvarao i izmišljao pojedinosti, dijaloge a situacije. Uostalom tako, koliko mi je poznato, radi najveći broj pisaca istorijskih romana samo Jež je za razliku od dobrih pisaca imao jedan veliki minus. On nije podrobno proučavao, a nije ni mogao kad se to ticalo naše istorije, događaje, duh i život vremena o kome je pisao, pa njegovi dijalozi, scene i situacije nemaju baš ni malo istorijske verovatnoće, realizma i kolorita. S druge strane, kao čovek koji nije naročito dobro znao psihologiju, on nije bio kadar ni da dv koliko toliko realnu psihologiju svojih junaka i prihvatljivu motivaciju njihovih postupaka.

Tako je od svog glavnog junaka Stefana Vukčića Kosača napravio tupavog, nerazvijenog osobenjaka i skoro divljaka, koga na dela guraju i nagovaraju energična žena i brižni stric Sandalj. U mladosti ga je Jež držao u nekom izmišljenom dvorcu Krupac na ostrvcetu usred Krupačkog jezera. Jež sam nije znao Bosnu i verovatno se u svojom opisima tadašnje Bosne i Zahumlja držao već pomenutog Reklija. Iz Krupca je Stefana jednog dana iznenada pozvao stric Sandalj i bez znanja njegovog suludog oca i majke odveo u Skadar gde ga je oženio ćerkom Đurđa Balšića. Čekajući na svadbu u Skadru Stefan dobija želju da pobegne i čini sve da se svadba što pre obavi da bi se brže mogao vratiti u Krupac samo zato što ga brine šta će se desiti sa mamcima koje je na jezeru postavio divljim patkama. Nadimak Kosača, objašnjava Jež, Stefan je dobio zato što je posle jedne posete rođaku, patarenu Petru Stepkoviću, kosio sa ovim travu posle čega je zavoleo taj posao i posle čega je kod njega ostala ljubav prema košenju. Čitave dane on je provodio u košenju. Stefan živi pod papučom svoje energične žene. Ona mnoge poslove svršava za njega, ona je duhovni pokretač njegovih dela i postupaka, njoj, najzad, prvoj pada na pamet da izjavi da iz katoličanstva prelaze u pravoslavlje kad od njih traže da priznaju vlast bosanskog kralja Stevana Tomaša. Kad uz njega nema žene onda je tu Dubrovčanin Vasa Tomić ili neko treći ko će ga naučiti šta će i kako će raditi. Ako nema nikoga on pravi gluposti. Dalje, ceo put Stefana Vukčića u Bosnu kralju Tvrtku, zatim Hermanu Celjskom i dalje, u Srednju Evropu treba, kako smo već rekli, da probudi kod ovoga želju da se dokopa bosanske krune.

Lukavi, spretni i sposobni, istorijski Stefan Vukčić Kosača baš takav nije bio. Sličan je slučaj i sa Sandaljom Hranićem koji je predstavljen tako da u čitaoca budi simpatična osećanja iako je njegova karakteristika koju je Jež preuzeo iz Majkova u već pomenutom članku o Bosni sasvim drukčija, negativna.

Iz činjenica, na primer, da su Sandalj i Stefan bili dubrovački građani i da je Sandalj imao svoj dvor u Dubrovniku, što je sve našao kod Majkova, Jež je doneo zaključak da su oni stalno živeli u Dubrovniku i da im je on bio kao neka vrsta prestonice. Dalje, taj Sandaljev dvor izgleda kao neka oaza mira, spokojstva i patrijarhalnog reda nasuprot nemirnom, bučnim i punim intriga dvorovima Hermana Celjskog ili cara Zigmunta. Istina, Sandalj je maštao o bosanskoj kruni, ali samo zato što je već star i željan mira ne upušta se u takvu avanturu.

Sem Sandaljevog i Stefanovog dvora Jež nas je odveo i na dvorove kralja Tvrtka i Đurđa Balšića koji takođe izgledaju sasvim drukčiji. Ježeva predstava o njima je isključivo rezultat njegove mašte.

Životne sudbine Stevana Tomaša i kralja Tvrtka konstruisane su na osnovu istorijskih činjenica pri čemu je Jež kod Stevana Tomaša mnogo više puštao na volju mašti nego kad se radilo o Tvrtku. Naravno i u ova dva slučaja Jež je ne jednom prenebregao podatke koje je mogao naći kod Majkova. Postoji čitav niz podataka koji je Jež izostavljao, zamenjivao drugima, koji su mu bolje odgovarala, ili ih je prerađivao i razrađivao.

Tako je, na primer, Jež našao kod Majkova podatak da su se Balšići posvađali sa Kotoranima oko trgovine solju, a Jež je na osnovu tog podatka izmislio čitavu priču o tome kako je to teklo i na osnovu te svoje izmišljene priče pripisao Đurđu izvesne karakterne crte. Jež je pronašao kod Majkova, da su patareni u Bosni bili proganjani i na osnovu toga je izmislio neki inkvizitorski sud, mučenje patarena u tamnici i umorstvo Stepkovića. Sudbina Petra Stepkovića i njegove porodice konstruisana je na osnovu podataka koje je Jež našao u Majkova i koje je razradio i konkretizovao. U tome je Jež išao toliko daleko da je insistiranjem na nekim pojedinostima i sitnicama još više snizio umetničku vrednost svog romana.

Nema sumnje da je to slučaj i sa scenama sa dvora Hermana Celjskog, cara Zigmunta ili onih iz Poljske i Evrope. Međutim, na svim tim problemima mi se ne možemo zadržavati jer nas to ni ne interesuje. Konstatovali smo da Stefan Vukčić nikada nije putovao u zemlje Srednje Evrope i na tome ćemo se zadržati. Podrobno nabrajanje svih Ježevih netačnosti zahtevalo bi još vrlo mnogo reči i mesta, a ne bi baš ništa izmenilo sud koji smo već ranije, na početku ovog poglavlja, formulisali.

Malo koji Ježev roman vrvi od tolikih istorijskih ličnosti i tolikih istorijskih netačnosti kao ovaj. Podrobno analiziranje svih tih ličnosti, upoređivanje njihovih životnih puteva i postupaka u romanu sa istorijskim činjenicama ne bi govorilo u prilog Ježa ni kao umetnika ni kao istoričara a materijala bi tu bilo za jednu poveću studiju.

Ježev komentar, njegova razmišljanja o bosanskoj istoriji, ona koja se mogu mirne duše izbaciti iz romana bez ikakve štete po njega, i od kojih bi se mogao montirati novinarski članak, u svom osnovnom stavu razlikuju se od Majkova, što je i razumljivo s obzirom na njihove ideološke poglede. Samo, ostaje činjenica da ih je Jež pisao na osnovu znanja stečenog iz Majkovljeve knjige.

Kako izgleda opšti život Bosne, Huma i Dubrovnika kao i njihovih stanovnika i podanika u to vreme? On je, kao i uvek kod Ježa u ovim romanima, prilično siromašan. Pre svega akcija romana se odigrava ili u Dubrovniku ili na dvorovima. Seljaštvo je po strani. Nekoliko uzgrednih napomena samoga Ježa o seljacima i njihovom odnosu prema velikašima i vlasteli i nekoliko scena izgubljenih u mnoštvu nevažnih i suvišnih podrobnosti skoro se i ne primećuju. Ne možemo optuživati Ježa da uopšte nije dotakao taj problem, naprotiv on u romanu postoji ali to su kaplje vode u moru. U romanu su skoro nevidljive čak i sluge po vlastelinskim dvorovima. Ježeva vlastela u svojoj prostoti skoro sve sama svršava i obavlja. Sam Stefan Vukčić Kosača obavlja u svojoj radionici čitav niz bravarskih, stolarskih, kačarskih i užarskih poslova. Istina on to čini kao amater, ali sve su to Ježeve proizvoljnosti. Svi ti plemići pre liče na patrijarhalne, lukave ali dobre domaćine koji eto, imaju svojih mana i greha, vole tuđe žene, mio im je novac i bogatstvo ali sve se svršava na relativno pristojnim obračunima. Jedina disonanca je ubistvo Petra Stepkovića i njegovih sinova, ali tu je svoje prste umešala inkvizicija. Čudno idilično i mimo izgleda to, možda najnemarnije i najkrvavije, vreme bosanske istorije. Međutim roman nam o tome ništa ne govori. Istina Jež će nam nekoliko puta pričati da je to nemirno i krvavo vreme, da se u Bosni vodi borba za presto i građanski rat, ali to sve se događa negde van osnovne akcije i toka romana i daleko od pozornica na kojoj žive Sandalj, Stefan i najbliži im krug ljudi.

Najbliži istorijskoj istini, najbliži duhu vremena bio je Jež u ocenama i poglavljima u kojima predstavlja borbu katoličke crkve za uticaj i prevlast u Bosni, za vlast nad njenim vladarima, ali to nije tipično i isključivo problem Bosne. On je Ježu bio poznat i iz poljske i iz evropske istorije i on ga je samo bez velikih napora lokalizovao u Bosni. U toj činjenici treba tražiti i opravdanje što je Jež inače vrlo malo stranica posvetio patarenskoj crkvi čija mu organizacija nije bila poznata, kao ni pravoslavnoj, o čijoj je ulozi u Bosni toga vremena znao još manje. Što se tiče verske pripadnosti njegovih junaka Jež ili je raspoređivao kako je kad hteo i kako mu je kad bilo potrebno. Kao primer Ježevog nekritičkog i proizvoljnog tumačenja verske pripadnosti pojedinih vladara može poslužiti objašnjenje Sandaljeve naklonosti prema patarenima. On je dugo očekivao naslednika, molio se bogu da ga dobije i davao velike poklone i pravoslavnoj i katoličkoj crkvi ne bi li njegove molitve bile uslišene i kad najzad nije dočekao tog naslednika on zaključuje da je patarenska vera verovatno najbolja jer su ga prve dve obmanule, a poslednja još ne. Đurađ Balšić se ne slaže sa Sandaljem i smatra da je patarenska vera rđava jer nema ni crkava, ni sveštenstva, niti koga ko će krstiti, venčavati i sahranjivati. Muhamedanska vera bi, međutim, bila dobra samo kad bi dozvoljavala da se jede svinjetina i pije vino.

Pored već navedenih mana romana opštu sliku toga vremena čini siromašnijom i potpuno neznanje odnosa bosanskih velikaša i Otomanske imperije koji je vrlo često bio presudan za njihove postupke i politiku. Jež te odnose pominje i prikazuje samo sa nekoliko kraćih rečenica ili primedaba nesvestan njihovog pravog značenja.

Kao i u svim ranijim Ježevim romanima ni u ovom mu hronologija nije jaka strana. Jež često premešta događaje, a još češće čitalac koga to interesuje treba sam da utvrđuje i kombinuje kad se šta moglo desiti, koliko je otprilike godina mogao imati ovaj ili onaj njegov junak itd.

Može biti da je Jež slikajući bosansku vlastelu i spominjući pogdegde njegove nesuglasice hteo da kaže poneku gorku reč na račun poljske šljahte, ali to ovde nije ni bitno niti imamo nekih ozbiljnijih dokaza za to. Naprotiv, poređujući bosansku vlastelu i poljsku šljahtu Jež izrekom kaže da je bosanska vlastela bila mnogo gora od poljske šljahte, da je njihova samovolja i nezavisnost od centralne vlasti bila mnogo veća. Dobija se utisak kao da Jež počinje da zanemaruje lepu književnost kao sredstvo propagande, nacionalnooslobodilačke agitacije i društvene kritike što ni malo nije nemoguće. U poljskoj književnosti u to vreme već postoji niz pisaca koji pišu i objavljuju umetnički daleko bolja dela od onih koja piše Jež. Oni počinju da ga stižu i prestižu i u popularnosti i naš pisac se sve više okreće aktivnoj politici i publicistici u kojoj još može da ide u korak sa svojim savremenicima.

Međutim Jež se u događajima o kojima piše kreće se neobičnim samopouzdanjem. On se ni jednog trenutka ne dvoumi da nešto kaže. Kod njega ima vrlo malo nejasnih problema i kada govori o nekom problemu da je još nerasvetljen i neproučen dobija se utisak kao da on o njemu zna mnogo elemenata samo još nije načisto sa konačnim sudom. A posle svega toga on mirno piše:

"Ograđujemo se protiv zamerke da istoriju podešavamo prema romanu. Postupamo sasvim suprotno: podešavamo roman prema istoriji držeći se ropski u okvirima ove poslednje (II, 394).

Za obaranje ove tvrdnje dovoljan je samo Kosačin put po Evropi da i ne govorimo o bezbroj drugih sitnica.

Ni u najboljim istorijskim romanima nisu sve sitnice i pojedinosti istorijski potvrđene ili tačne, ali deluju kao realne. O stepenu njihove verovatnoće i realnosti odlučuje to koliko one odgovaraju istorijski tačno i verno odraženom u duhu i koloritu vremena o kome se piše, koliko su one realan odraz toga duha i života, koliko iz celog konteksta i od cele autorove umetničke vizije ne odskaču kao neverovatne, kao nemoguće i kao suprotne svemu onome što treba da potvrde. Tako, na primer, ako Jež s jedne strane tvrdi da Sandalj kao dubrovački građanin nije imao nikakva veća prava od ostalih građana, nerealno i neistinito deluje scena u kojoj dubrovački knez koji je po svom položaju viši od njega dolazi da mu polaže računa o izvesnim svojim postupcima. Ili uzmimo drugi, još bolji primer. Dubrovački knez i veća su znali ko je Tomaš Ostojić, godinama su krili tu tajnu i od njega samoga i kada je došlo vreme oni su mu je saopštili. Računajući na to da će on pokušati da se domogne svojih legitimnih prava i želeći to poslali su ga sa Stefanom Kosačom u svet. Zašto su onda uvređeni kada on to učini, zašto smatraju da su prevareni kada je on krenuo tim putem? Takvih slučajeva i situacija u ovom romanu ima još.

Sem tih postoji jedna druga vrsta grešaka, kakvih je bilo i u ranijim Ježevim romanima. To su smešno-naivne scene. Kada je krupački sveštenik tobože "video" đavola na jezeru u Krupac dolazi zedan sud sastavljen od crkvenih velikodostojnika koji treba da ispituje tu stvar. I eto pred tim sudom koja treba da reši to pitanje staje svim sudijama dobro poznati Stefan Kosača koji redom odgovara na njihova pitanja, kako se zove, gde se rodio, koliko je star, koje je vere i slične naivnosti posle čega nam je više smešan sam pisac nego sud i Kosača.

I u ovom, kao i u ranijim Ježevim romanima ima niz scena prenetih iz poljske istorije ili prosto tadašnje poljske stvarnosti. Pišući, na primer, o bitki između vojske Tomaša Ostojića i Hermana Celjskog, kojoj, uzgred budi rečeno, prisustvuje i Janko Hunjadi i opisujući stanje u Tomaševoj vojsci Jež kao da piše o poljskoj zamaničkoj vojsci XVII veka. Ne znamo kako je izgledala ta bosanska vojska a to pouzdano nije znao ni Jež, ali njena istovetnost, odnosno njenog plemićkog dela sa poljskom zamenicom nesumnjiva je.

Uzmimo drugi primer. Došavši u Tvrtkovu prestonicu Jelena pokušava da stekne prijatelje i pristalice pomoću gozbi i pijanki. Uostalom Jež i sam tu priznaje "na isti način" kao i u Poljskoj. A da li je zaista tako bilo u Bosni XV veka? I uopšte bosanska vlastela je često vrlo nalik na poljsku šljahtu.

Jež u romanu često započinje neki motiv koji ne dovrši i ne obradi do kraja. Tako, na primer, on piše da među vlastelom vri od nezadovoljstva što su Stepkovići bačeni u tamnicu a kad su ovi tamo pobijeni kao da se ništa nije ni desilo. O reakciji vlastele na to ni reči.

Slovenski herceg ima sve mane koje imaju i ostali Ježevi romani sa tematikom iz istorije Srba i Hrvata. On ima još jednu manu više, nema ni jednu od onih tako malobrojnih dobrih osobina koje se ponekad sreću u ranijim romanima. Zato smo mišljenja da na ovom romanu ne treba više da se zadržavamo. Novo o njemu ne možemo reći ništa više, a ono što bismo rekli bilo bi samo ponavljanje zamerki iz ranijih pa i iz ovog poglavlja.

Treba reći još jednu stvar. Kao ni u ranijim romanima našega pisca ni ovde nije izostalo nekoliko reminiscencija iz srpske narodne poezije. Tu je i slepi guslar koji peva uz gusle, Balšićev sin lako poigrava konja, baca topuz u oblake i dočekuje ga u svoje ruke a junaci piju ladno vince. Narodna pesma je i u XV veku na istoj onoj ceni na kojoj je bila i u ustaničkoj Srbiji u prvoj polovini XIX veka. Najzad u ovom romanu su navedena i tri stiha ali - iz pesme Luka Lazarević i Pejzo. Kao dodatak Majkovljevoj istoriji odštampane su iz Vukove zbirke pesme o srpskom ustanku i Jež je jednu od njih uzgred iskoristio.[339]

Rezimirajući na kraju zaključke o manama i dobrim stranama ovog romana bez ustezanja možemo reći da su dosadašnji proučavaoci Ježa veoma površno i nedovoljno analizirali i netačno ocenili ovaj roman. Jedino je tačna Bombalina opšta ocena, koji je bez dvoumljenja roman ocenio kao veoma slab ali ga naje podrobnije analizirao. Od Ostrovske ostaju samo konstatacije da je roman veoma nevešto komponovan, da je u njemu vidljiv veliki uticaj Valtera Skota i nekih slikara i to je sve.

Sve ostale tvrdnje i pohvale ranijih Ježevih ispitivača, izuzev nekih sitnijih i za opštu ocenu sasvim nevažnih, nisu održive. Slovenski herceg, kako smo već rekli, znači osetno opadanje u Ježevom stvaralaštvu za koje je svoju tematiku crpeo iz jugoslovenske istorije i života.

Napred smo izneli Bombalinu pretpostavku kako je Jež došao na ideju da napiše ovaj roman. Ostaje još jedno pitanje da se reši, što mislimo da nije teško. Zašto je Jež izabrao baš bosansku istoriju i zašto je u njoj tražio temu za svoj roman? Zašto je glavni junak romana bio baš Stefan Vukčić Kosača, osnivač buduće Hercegovine?

Mislimo da je objašnjenje vrlo prosto. Nekoliko meseci pre no što će se latiti pisanja romana Jež je napisao za časopis Njivu članak o Bosni. Članak je bio napisan povodom poslednjih događaja koji su se odigravali u Hercegovim, povodom Hercegovačkog ustanka. Kako se o Hercegovini u to vreme dosta pisalo, a uz to je izdavač Veka uporno tražio roman iz prošlosti Južnih Slovena Jež je iskoristio konjunkturu i napisao roman o davnoj prošlosti te Hercegovine, koja je u njegovo vreme uzbuđivala svet. U teškim materijalnim prilikama u kojima se tada nalazio to je bio jedini izvor zarade i tu, mislimo, treba tražiti i razlog za njegovu obimnost i njegovu manju vrednost. Sve ostalo je bilo sporedno i uzgredno. Slovenski herceg nije imao onu namenu koju su imali Uskoci, Harambašina verenica i Dahije, ali je Jež i u njemu ostao veran svojim idealima iako nije onako dosledno insistirao na njima kao u svojim ranijim romanima iz srpske i hrvatske prošlosti, jer mu oni nisu bili osnovni zadatak i cilj.

 

X. Roman o Srbima poturčenjacima

Poslednji Ježev roman iz srpske prošlosti koji nas ovde interesuje Rotulovići (Rotułowicze) napisan 1878. godine[340] takođe kao i Slovenski herceg, pripada tipu romana u kojima je osnovno zanimljiva fabula, senzacionalni događaji i egzotične zemlje, dok je tendencija više potisnuta u pozadinu. U Ježevoj odluci da napiše ovaj roman osnovno je bilo ono prvo, dok je tendencija došla uzgred i zato je tako malo i ima. Do ovoga zaključka došli smo na osnovu analize romana. Sem toga, njemu u prilog govori i činjenica da je Jež u to vreme živeo u vrlo teškim materijalnim uslovima, pa je zbog toga tražio teme koje će što više zainteresovati čitaoce i koje će mu doneti što veći honorar. Međutim ti njegovi ustupci kretali su se samo u granicama obima njegove tendencije ali ne i njene suštine.

Rotulovići su roman o sukobu i mržnji dva poturčena srpska roda Rotulovića i Bušatlija i o uništenju ovog prvog od strane drugog.

O Rotulovićima je relativno malo pisano. Izvesni Ježevi kritičari ga, pišući o srpskohrvatskim romanima, čak nisu ni spomenuli. Bersano-Bedžej kao da uopšte ne zna za njega. S druge strane, iako nose podnaslov Roman iz srpske istorije Rotulovići vrlo malo govore o Srbima i njihovoj istoriji. Od ranijih kritičara Holevinjski se zadržao na njemu samo kratkom napomenom da je u ovom romanu Jež pustio na volju svojoj mašti i uveo u njega natprirodni svet predstavljen prema narodnom verovanju.[341] Više reči mu nije posvetio ni M. Zđehovski u svom predavanju.[342] Tek noviji njegovi ispitivači su mu posvetili nešto više pažnje. Ostrovska mu je u svojoj monografiji posvetila nekoliko stranica. Između ostalog ona ističe da je Jež u ovom romanu potisnuo u pozadinu istorizam, da se u romanu o Srbima govori vrlo malo i nabraja valterskotovske motive i mestimičan uticaj naše narodne poezije.[343] Za lik Kurem, žene Rustem-paše kaže da kod čitalaca budi najživlje psihološko interesovanje.[344] Sem toga daje još nekoliko kratkih i uzgrednih primedaba o celom romanu i pojedinim motivima i ličnostima u njemu.

Najviše prostora posvetio je Rotulovićima J. Bombala ali ih ni on nije temeljnije proučio iako za to nije bio potreban čak ni veliki napor. I Bombala ističe da u ovom romanu ima mnogo više turskih nego srpskih motiva i izvor za roman vidi u nekoj nepoznatoj knjizi koja kao da liči na neku hroniku roda Rotulovića ili na opis fragmenta istorije Stare Srbije. Odmah zatim Bombala spominje Srećkovićevu knjižicu o Sinan-paši ne znajući i ne pretpostavljajući uopšte da je ona bila izvor, i to jedini, ovoga romana.[345] Rotulovići su bili poslednji Ježev srpski roman. Bombala napominje da postoje teškoće sa ustaljenjem vremena akcije romana i sudeći po dve Ježeve napomene na početku i na kraju romana smatra da se ona odigrava krajem XVIII i početkom XIX veka i da traje oko dvadesetak godina.

Istorijski podaci u romanu su veoma malobrojni. Etnografskih motiva ima više turskih nego srpskih, a u celom romanu ima mnogo više scena iz turskog nego iz srpskog života.[346]

Posle drugog svetskog rata o ovom romanu su pisali samo Smohovska-Petrova i dr Papjerkovski ali niko od njih nije rekao ništa bitnije ili novo o njemu. Smohovska-Petrova je svoj sud uglavnom zasnovala na Ostrovskoj[347] a dr Papjerkovski ovaj roman po njegovoj vrednosti stavlja u isti red sa Dahijama i dodaje da je istorija ovde potisnuta u pozadinu.[348] U odnosu Ilije Branjevića prema Peku dr Papjerkovski vidi neprijateljski stav Srba prema hajducima[349] a u svom daljem izlaganju napominje da u ovom romanu ima vrlo malo Ježevih istoriozofskih razmišljanja.[350]

Dosadašnji sudovi o ovom Ježevom romanu, uz nekoliko izuzetaka, uglavnom se mogu primiti kao tačni. Međutim ni jedan od njih nije potpun. Pre svega nijedan od dosadašnjih Ježevih ispitivača nije utvrdio izvor ovog romana. Najbliži tome je bio Bombala, ali kako je on o Srećkovićevoj raspravi o Sinan-paši govorio samo na osnovu onoga što je o njoj rekao sam Jež i kako je sam nije imao u rukama nije mogao ništa ni da kaže o tome. Kao i za ostale Ježeve srpskohrvatske romane i za ovaj mu je kao glavni izvor poslužila jedna jedina knjiga, već pomenuta rasprava Pante Srećkovića o Sinan-paši[351], koju je Jež upoznao još za vreme svog boravka u Beogradu i koju je verovatno imao u sebe i za vreme pisanja ovog romana, ili je bar imao opširnije ispise iz nje. Međutim za svoj roman Jež nije mogao iskoristiti mnogo podataka iz Srećkovićeve knjige. U njoj je našao imena Rustem-paše, Mehmed-paše, Mahmud-paše, Amze-paše, podatke o Rustem-pašinom građenju novog grada, o sukobu Bušatlija, o surovosti Mahmud-paše Rotulovića, nasilnom pomuslimljavanju Srba, progonima pravoslavne crkve, o poreklu Bušatlija od Mrnjavčevića, o otmici Dukađina od strane skopskog Amze-paše, o pogibiji 600 Prizrenaca, o seobama srpskog naroda toga kraja u Austriju, o životnoj sudbini i istoriji Sinan-paše, o čuvanju srpskih religioznih običaja i navika kod poturčenog stanovništva, kao i o kćeri Mahmud-paše Rotulovića koja se udala za novog, sedamdesetogodišnjeg carskog pašu samo zato da "sjedi u haremu svoga oca". Sve ostalo je Ježeva fantazija počev od naimenovanja Mehmed-bega Bušatlije za skadarskog i Rustem-bega Rotulovića za prizrenskog pašu. Plod njegove fantazije su i dalje životne sudbine obojice paša, istorija njihova pašovanja, njihove porodice, legenda o vili koja je odgajila prvog i poslednjeg Rotulovića, uloga Panajota Jordakija u sukobu dva roda, stambulski doživljaji Rotulovića itd.

Iz Srećkovićeve rasprave Jež je uzeo i topografiju Prizrena i okoline. Odatle su i nazivi Sinan-pašine mahale, Stari bazar, Popova čaršija, Crni potok i dr. Najviše podataka iz Srećkovićeve rasprave uneto je u prvo poglavlje romana koje nosi naslov Stara Srbija i u kome se, prema Srećkoviću, prepričava životni put Sinan-paše kao i seobe Srba pod pećkim patrijarsima koje naš pisac, oslanjajući se opet na Srećkovića, oštro osuđuje zbog toga. Nešto malo Ježevih sopstvenih razmišljanja o srpskom narodu pod Turcima i nekoliko njegovih primedaba o događajima tih vremena sasvim su beznačajni. To je odjek njegovog opšteg znanja o srpskoj istoriji koje, kako znamo, nije ni bilo niti je moglo biti veliko. Baš zbog toga ne velikog znanja Ježu se moglo dogoditi da neposlušnog i nemirnog istorijskog Mahmud-pašu Bušatliju (kod Ježa Mehmed-pašu) proglasi za vernog i poslušnog slugu Porte.

Iz Srećkovićeve knjižice uzeo je Jež i ime sela Laskovjec koje će verovatno biti Srećkovićev Leskovac, selo u kome su, kao i kod Ježa živeli Srbi turske vere. Inače geografski podaci koje možemo naći u romanu vrlo su oskudni i siromašni. Srećković je nabrajao razna sela, gradove i planine ali bez opširnijeg opisa i lokalizacije tako da se Jež nije mogao mnogo koristiti njima. Tu možda treba tražiti razlog što je Jež pomešao Drinu sa Drimom i stavio ovu prvu kraj Prizrena, što Žabljak stavlja na put između Prizrena i Skadra i što je uopšte u geografiji, i ovde kao i u skoro svim ostalim svojim srpskohrvatskim romanima, vrlo nepouzdan. Inače u romanu je taj deo Srećkovićeve knjižice možda najmanje iskorišćen.

Srećkovićevoj knjižici roman duguje i vreme u koje se dešava akcija. Po Srećkovićevoj raspravi Mehmed-paša Bušatlija napao je i oplenio Prizren 1780. godine a Mahmud-paša Rotulović je udavljen tek posle 1831. godine.[352] Kod Ježa međutim, kao i u ostalim njegovim romanima, nije sve u redu sa vremenom. Radnja romana počinje negde posle smrti Pazvan-Oglua vidinskog, jer govoreći o podeli jednog pašaluka, skadarskog, na dva, skadarski i prizrenski, Jež kaže da je to učinjeno zato da bi se oslabila moć paša i da ne bi došlo do onakvih slučajeva kao sa Ali-pašom Janjinskim i Pazvan-Ogluom čija su dela bila u svežem pamćenju (strana 74). To znači da se to dogodilo posle 1807. godine, godine Pazvan-Ogluove smrti.

Panajot Jordaki pre svog dolaska u Skadar luta po Balkanu. To se događa posle Pariskog mira 1856. godine (strana 90) a posle toga lutanja Jordaki dolazi u Skadar u vreme Mehmed-begovog postavljenja za pašu to jest oko 1807-8. godine. Rustem-beg je postao paša u isto vreme kad i Mehmed-beg Bušatlija, sin mu se rodio godinu dve dana pre toga, kad se oženio imao je sedamnaest godina a u vreme prvog ustanka već ima odraslu kćer koja će se ubrzo zaljubiti u skoro vršnjaka svoga oca Peka Branjevića (u početku on se zove Obren, strana 530). Tako nam je Jež ispričao preko trideset godina života Mahmud-paše Rotulovića i sve to na kraju strpao u skoro iste godine.

Iako je Jež ovo svoje delo nazvao romanom "iz srpske istorije" izuzev onoga što je našao o Srbima u Srećkovićevoj raspravi, a što je iskoristio u romanu, o njima nema ništa više. On nam ništa nije rekao ni o njihovom porodičnom životu, ni o brigama i nevoljama koji su ih mučili, ni o njihovom odnosu prema Turcima, ni o njihovim običajima, a i ono malo što je rekao, a što nije našao u Srećkovićevoj knjižici, podaci su i činjenice koje je u raznim varijantama, često skoro bez ikakvih izmena ponavljao u svim svojim ranijim romanima iz srpske prošlosti. To su priče o lenjosti Srba, o njihovoj ljubavi prema trgovačkom pozivu itd. itd.

Najviše stranica Jež je posvetio Rotulovićima i uopšte poturčenim Srbima i možda je zato što su oni bili poreklom Srbi i napisao da je roman iz srpske istorije. Uostalom i Srbi sela Laskovca već su pomuslimanjeni. Međutim dok se Laskovčani osećaju kao Srbi i bore se da sačuvaju to svoje srpstvo Rotulovići, Bušatlije i svi ostali iz njihovog kruga davno su prestali da osećaju i misle kao Srbi. Uostalom i sam Jež ih tako tretira. Napominjući da su to sve poreklom Srbi on o njima piše kao o pravim Turcima. Oni imaju sve osobine pravovernih Turaka, njihovu gramzivost, lenjost, inertnost, surovost, zatucanost, podmuklost itd. itd., sve ono što im Jež pripisuje i kako ih karakteriše u svojim memoarima i što je ponavljao u svim svojim romanima u kojima su se javljali Turci. Nesumnjivo da pravi Turci nisu imali potpuno iste osobine i mane kao i poturčenjaci. Isto tako ni svi Turci, na primer oni koji su živeli u Carigradu, Bosni, Beogradu ili Prizrenu takođe nisu mogli imati svi iste osobine, ali Jež tu nije pravio razlike, pre svega zato što ih nije dobro poznavao, dalje, zato što nije bio pisac bogate invencije i umetničke snage da stvori veći broj raznih umetnički ubedljivih i izrazitih likova i, najzad, ni njegov način pisanja i vrlo kratko vreme koje je posvećivao jednom romanu nisu mu pružali mogućnosti za to. Sve što je o Turcima i pravim poturčenjacima Jež znao, znao je iz vlastitog posmatranja koje mu nije moglo pružiti mnogo znanja s obzirom da on nije često dolazio u prisniji dodir sa njima i što je često obaveštenja o njima dobijao iz druge ruke, od prijatelja, poznanika, kroz anegdote itd. Problem Ježeva poznavanja Turaka, njegovog znanja o njima, njihovog života, običaja, psihologije, prošlosti itd. mogao bi biti predmet cele jedne obimne rasprave a rezultati bi, sudeći po onome što sam o tome, na osnovu svog nedovoljnog znanja mogu da mislim, bio sličan kao i kad je u pitanju Ježevo poznavanje Srba i Hrvata.

Roman Rotulovići nije doneo nijedan novi lik ili tip, koji već pre nismo upoznali, u nešto siromašnijem ruhu, u njegovim ranijim srpskohrvatskim romanima. Ti tipovi su ponekad plastičniji, imaju poneku novu osobinu koja čini jasnijim njihove postupke, no svi oni još uvek su rađeni crno-belo, svi su jednostrani, ubogi, nepotpuni, često bez života, papirnati. Skoro po pravilu kao i u ranijim romanima pozitivni junaci, ili bar oni koji su manje zli, imaju i lepšu spoljašnjost od negativnih, rđavih.

I u ovom romanu mnogo je nedoslednosti i aljkavosti koje još više obaraju literarnu vrednost dela, i koje mu oduzimaju i ono malo elemenata koji stvaraju iluziju bar neke dokumentarnosti. Tako, na primer, u vreme kada se i pop jedva znao potpisati i poslužiti sa dve tri bogoslužbene knjige, seljak Peko Branjević drži suludoj Kurem čitava predavanja iz veronauke, priča o knjizi postanja i raznim dogmama pravoslavne crkve, a odakle on to zna gde je sve to mogao naučiti i od koga, Jež nam nije rekao, a i da je pokušavao ne bi mogao ništa prihvatljivo izmisliti.

Turci se u svojim razgovorima i zakletvama mnogo više pozivaju na pravoslavnog boga nego na svog alaha. Turkinja Sosa na jednom mestu u razgovoru sa Mahmudom Rotulovićem govori "Ne znam boga mi ..." da odmah u sledećoj rečenici kaže da Alah zna gde on može doznati nešto što ga interesuje. Svoju prestonicu Turci čas nazivaju Stambolom čas Carigradom, kad kako Ježu padne na pamet. U kraju gde prosta muslimanka ni danas, što pedeset godina kasnije ne ide u suknji Jež joj je obukao suknju. Veliki vezir u Stambolu ne zna gde je Prizren i misli da se on nalazi negde na Crvenom moru itd. itd.

Možda je najinteresantniji u ovom romanu uticaj narodne poezije. Kao i u ranijim Ježevim srpskim romanima i ovde ima nekoliko reminiscencija o Kraljeviću Marku ili izvesnih uticaja, na primer, u opisu odela hajduka Peka Branjevića, ali najinteresantniji je uticaj koji se ogleda u legendama o vilama koje je Jež uneo u roman i posvetio im čitav niz stranica.

Rekli smo napred da je glavni izvor za ovaj roman Ježu bila Srećkovićeva rasprava o Sinan-paši. Sudeći po onome što je Jež u Rotuloviće uneo o narodnom verovanju o vili, o njihovom običaju i legendama da one odgajaju junake, da ih njišu u svome krilu, sudeći po prepričanoj pesmi o Marku Kraljeviću i vili baždarici (strana 121) izgleda da je Jež znao III knjigu narodnih pesama B. Petranovića[353] jer se otprilike sve ono što je Jež rekao o vili u svom romanu nalazi u pesmama ove zbirke. U Petranovićevoj zbirci se nalaze pesme o tome kako vile odgajaju junake, kako ih neguju, kasnije štite i pomažu im, o tome da žive u planinama i jezerima itd.

Vrlo je verovatno da je Jež mogao znati nešto više o vilama i iz Vukovog Srpskog rječnika naročito ono što je ovaj pisao pod rečima vila i baždarica odnosno baždarina jer prepričavajući narodnu pesmu o Kraljeviću Marku i vili baždarici (na strani 12) on navodi u poljskom prevodu narodne stihove koje je Vuk objavio u objašnjenju reči baždarina

Od junaka oba crna oka
A od konja noge sve četiri

Kod Ježa su ti stihovi tačno prevedeni "od junaka oba czarne oczy, od kojia wszystkie cztery nogi".

Treba napomenuti još i to da je pesma koju je Jež prepričao na strani 121 svoga romana najbliža pesmi Marko Kraljević i vila Bardarica iz Petranovićeve zbirke, ali da u potpunosti, koliko smo mogli proveriti, ne odgovara ni jednoj tada poznatoj. U njoj kao da je Jež skupio sve što je o tome znao, iskoristivši više narodnih pesama kao što je ranije u priči o zloj maćehi u Dahijama u jednu priču stegao dve narodne. Mesto sokola vila kazuje Marku gde se može vode napiti i Šarca napojiti. Kraj pesme Jež je sasvim svojevoljno završio. Marko je zamutio jezersku vodu i na vilin zahtev da plati kaznu on ju je pozvao da dođe po nju. Kad mu se vila približila Marko ju je tako udario mačugom da se odmah prevrnula. I dok je vila jaukala, Marko se udaljio pevajući.

Ostala obaveštenja koja Jež daje o vili da je to boginja, nimfa, da je zaštitnica celog slovenskog plemena i da je u narodnom verovanju ostala ista onakva kakva je bila i u prehrišćansko vreme pre liči na Ježevo izmišljanje ili pretpostavke nego na podatke koje je on mogao naći negde na drugim mestima sem Vuka i Petranovića, iako bi se možda i tu mogao naslutiti uticaj Mickjevičevih predavanja o našoj narodnoj poeziji. Treba istaći još jedno Ježevo odstupanje od naše narodne pesme. Iako se u našim narodnim pesmama vila javlja pre svega kao zaštitnica Srba-junaka, Jež je ovde od nje napravio zaštitnicu jednog poturčenog roda. Tako mu je bilo potrebno u romanu.

Jež čak navodi i jednu pesmu koju je tobože spevala Rustem-begova sestra Sosa i koja govori o tome kako je vila odgojila jednog Rotulovića (strana 32). Pesmu je svakako ispevao sam Jež, ali sem deseteraca i motiva odgajanja deteta u njoj nema ništa više narodnog.

Na kraju možemo rezimirati i još jednom ponoviti ono što smo već rekli o ovom romanu. U njemu je mnogo više stranica posvećeno Turcima i poturčenjacima nego Srbima. Glavni nosioci uloga su poturčenjaci. Sve što je o Srbima rečeno u ovom romanu može se svesti na njihov verski život pod Turcima, nekoliko istorijskih podataka o njihovoj prošlosti, što je sve preuzeto iz Srećkovićeve studije o Sinan-paši i najzad o dva-tri običaja i verovanju u vile.

Rotulovići nesumnjivo spadaju u onaj niz romana koji je Jež pisao pre svega radi honorara, radi hleba i u kojima se nije trudio da do kraja dosledno sprovede neku svoju političku ideju. Istina, hajduk Peko Branjević se bori u Prvom srpskom ustanku i kako sam izjavljuje ostavio je rođenu majku samu da bi vratio dug majci koja se zove otadžbina (str. 558) ali to nije misao koja je dominantna u celoj knjizi. Osnovno je u njoj životna sudbina poslednjih Rotulovića i valterskotovski motiv sukoba dva roda, Bušatlija i Rotulovića.

U poređenju sa ranijim Ježevim romanima iz srpske istorije i ovaj označava pad, i pokazuje da je naš pisac iscrpeo rezervu svoga ne velikog znanja i o Srbima i o Turcima, jer ništa novo ni u umetničkom ni u dokumentarnom pogledu ovaj roman nije doneo. Posle ovoga Jež više neće pisati ni jedan roman o Srbima. Posvetiće im još prilično stranica u svom velikom romanu o Skenderbegu napisanom desetak godina kasnije (Rycerz chrześcijański), ponovo izdatom 1903. godine ali pod naslovom Za život (O byt) ali to će biti više uzgred i o tome ćemo govoriti u sledećem poglavlju.

 

XI. Poslednji romani o Srbima i Hrvatima

Poslednje romane sa tematikom iz istorije Jugoslovena napisao je Jež 1885. i 1886. godine. To su Ljubav u nevolji (Miłość w opałach) i Pre dve stotine godina (Lat temu dwieście). Nekoliko godina kasnije 1889, objaviće Jež još jedan svoj roman Hrišćanski vitez (Rycerz chrześcijański) čiji je glavni junak, istina Skender-beg ali u kome su mnoge stranice posvećene i Srbima i njihovoj istoriji.

U svojoj raspravi o Ježu M. Ostrovska je kao godinu nastanka Ljubavi u nevolji označila godinu 1886. a za Pre dve stotine godina 1887.[354] Međutim na početku ovog drugog romana Jež izričito kaže da ga je pisao 1885. godine. On ga počinje rečima: "Pre više od dvesta godina, računajući od ove u kojoj živimo (1885) kraj, danas poznat pod nazivom Hrvatska[355]..."

Prvo izdanje romana Ljubav u nevolji izašlo je 1886. godine.[356] Međutim kako nam Jež nije ostavio nikakav podatak o nastanku ovoga dela učinićemo kao i svi dosadašnji Ježevi proučavaoci stavljajući Ljubav u nevolji[357] na prvo, a Pre dve stotine godina na drugo mesto zato što događaji o kojima se piše u prvom hronološki dolaze pre onih kojima je Jež posvetio svoj drugi roman.

O ova poslednja tri romana je u poljskoj književnoj istoriji najmanje pisano. Mišljenja kritičara o njima su vrlo različita. Autor mesečne hronike u Himeri rekao je da je roman Ljubav u nevolji "Verni ali ne i najpohvalniji odraz stvaralačke individualnosti autora", zamerajući mu između ostalog i vrlo lošu kompoziciju i osporavajući mu pravo na naziv istorijski roman.[358]

Ostrovska ga međutim naziva divnim romanom koji po svojoj umetničkoj vrednosti stoji iz Uskoke zamerajući Ježu samo aljkavost sa kojom završava roman.[359]

Ježi Bombala ga ceni mnogo manje. Navodeći niz istorijskih netačnosti i zamerajući mu da donosi više nemačkih elemenata nego slovenskih on kaže da ovaj roman ne daje dublji lik braće Zrinjskih kao ni odgovarajuću predstavu o najvažnijim činjenicama i značaju zavere Zrinjskog i Frankopana, koja je centar akcije ovog romana.[360]

Poslednji kritičar Ježev, Vanda Smohovska-Petrova samo je ponovila ono što je već ranije rekla Ostrovska, davši čak i pogrešnu interpretaciju njenih reči.[361]

Najtačnija je, nesumnjivo ocena J. Bombale, koja se u potpunosti može prihvatiti. Istorijski podaci koji se odnose na Zrinjske i Frankopana i na njihovu zaveru u romanu prilično su malobrojni i netačni. Na osnovu njih nismo mogli utvrditi koje je delo Ježu moglo poslužiti kao izvor za ovaj roman, utoliko pre što je broj članaka i rasprava i na našem i na stranim jezicima koje je Jež mogao čitati bio prilično obiman. Kao izvor mogla mu je poslužiti i neka istorija i neka posebna rasprava ili čak manji članak. Znajući metod Ježevog rada skloni smo da verujemo da je taj izvor bio samo jedna knjiga ili članak i to, sudeći po citatu na kraju knjige, verovatno neki strani. No sve to ostaje samo pretpostavka.

Likovi istorijskih junaka, a pre svega glavnih aktera uglavnom su samo nedovoljno skicirani. Izuzev nekoliko oficira i vojnika čija je imena Jež takođe mogao naći u istoriji, ali čija je uloga sasvim beznačajna, svi ostali su hrvatski i ugarski velikaši kod kojih su nacionalne osobine i karakteristike toliko male i čije su navike, život i shvatanja toliko kosmopolitski da se skoro ne može ni govoriti o romanu koji daje sliku hrvatskog života u XVII veku. Hrvatska su u njemu samo imena. Kako nismo mogli da utvrdimo izvor ovog romana ne možemo reći ni da li su izvesne Ježeve tvrdnje u njemu rezultat Ježevog nepoznavanja ili njegovo svesno menjanje istorijskih činjenica. U vreme kada je Jež pisao svoj roman istorija je bila načisto s tim da je Nikola Zrinjski poginuo u lovu od razjarenog vepra, u Ježa su ga međutim ubili Leopoldovi plaćenici. Sem toga, roman donosi još niz netačnosti. Ugarski i hrvatski velikaši nezadovoljni Varšavskim mirom trebalo je da se sakupe u Beču i to na poziv dvora, a ne u Čakovcu kod Nikole Zrinjskog.[362] Istorijski je netačno i to da se Nikola Zrinjski spremao da bude izabran za poljskog kralja. To je ustvari bio plan njegovih poljskih prijatelja.[363] Inače veze Zrinjskih sa Poljskom bile su vrlo žive što Jež nije u svom romanu u većoj meri iskoristio, kao što nije iskoristio ni veze braće Zrinjskih sa tadašnjim francuskim dvorom.

Slika zavere Zrinjskog i Frankopana ispala je sasvim bleda, netačna i veoma siromašna. Njen vođa je kod Ježa Nikola Zrinjski, a posle njegove smrti tu ulogu preuzima Petar. Međutim o njoj posle Nikoline smrti iz romana ne doznajemo skoro ništa. Teško je utvrditi da li je ovde u pitanju bilo Ježevo nepoznavanje tih događaja ili svesno prenebregavanje činjenica. Možda su ga materijalne nevolje nagnale da što pre završi roman i možda mu žurba nije dozvolila da duže razmisli o ovom romanu pre no što je seo da ga piše.

Ni u ovom romanu ne nedostaju valterskotovski motivi. Tu je pre svega sukob dva roda Zrinjskih i Erdedija koji je Jež sveo na sukob ponikao kao posledica sudara ambicija i borbi za banski položaj.

Odnos Nikole Zrinjskog prema Turcima Jež takoreći nije ni pokazao. Nikola je istina veliki protivnik Turaka, ali u lov poziva i susednog turskog pašu iako je rat sa njima tek nedavno završen.

Sem plemstva i nešto malo vojnika, po Ježu kao da nikog više nema u tadašnjoj Hrvatskoj. Ništa se više ne događa, nikakvih problema nema više. U romanu nema života. Najviše mesta posvećeno je Leopoldovim pokušajima da osvoji Juliju Frankopan, što sve ima vrlo malo veze sa istorijskim činjenicama. Na greškama i netačnostima u romanu koje se odnose na književni rad poslednjih Zrinjskih nećemo se zadržavati jer ih je Bombala već ranije izneo u svojoj raspravi.[364]

Na osnovu svega toga što smo rekli ima malo prava da se nazove romanom "iz hrvatske istorije". Hrvatske istorije i Hrvata je u njemu najmanje. Situaciju ne spasava ni nekoliko beznačajnih reminiscencija iz naše narodne poezije koje govore o verovanju u vile.

Razume se da ni ovaj roman nije sasvim bez tendencije, ali ovoga puta ta misao vodilja nije buntovničko-oslobodilačka ideja. Jež je kako je, mislim, tačno zapazila Ostrovska, iskoristio roman da bi u njemu osudio i ismejao kratkovidu i glupu politiku poljskih magnata u prošlosti[365], ali aktuelnosti u ovom romanu nismo mogli otkriti izuzev činjenice da je roman odraz Ježevog trenutnog interesovanja za tadašnje mađarsko-hrvatske odnose kao i izraz njegovog shvatanja tih odnosa o kojima je uostalom napisao i nekoliko publicističkih članaka.

Roman Pre dve stotine godina nastavlja se na raniji. I o njemu je malo pisano. Ostrovska ga naziva "vrlo lepim", ističe uticaj Valter Skota i Pana Tadeuša A. Mickjeviča i izdvaja motive razvijene u njemu.[366] Bombala se na njemu zadržao još manje. Po njemu u ovom romanu izmišljena akcija ima prevagu nad istorijom[367], a pošto u romanu ima vrlo malo istorijskih činjenica malo ima i grešaka od kojih je jedna Erdedijevo osvajanje Oseka, što nije tačno.[368]

Tematika romana je istina uzeta iz života sitnog, seoskog plemstva, ali tako mehaničko tumačenje uticaja kao što je to učinila Ostrovska sa uticajem Pana Tadeuša dovelo bi nas do toga da ne bi bilo takoreći nijedne knjige bez nekih uticaja. Istina je da je Jež cenio Mickjeviča kao umetnika, možda su ga njegova dela u ne jednom romanu inspirisala ali ne na ovaj način kako je to protumačila Ostrovska.

Istorijskih podataka u romanu takoreći i nema, ono što se u njemu događa moglo se događati i vek ranije ili kasnije uz minimalne izmene izvesnih realija. Događaji su sasvim obični, svakidašnji, ne određuje ih vreme. Sukob dva roda i tajna ljubav pripadnika ta dva roda već u to vreme bili su motivi stari u istorijskom romanu. Dobar deo događaja odigrava se u Zagrebu ili u turskoj sredini u koju je Jež uvek bežao kad je već rekao sve o Srbima ili Hrvatima što je mogao znati. A za to da je Jež o Hrvatima znao mnogo manje nego o Srbima postoji niz dokaza u ovom romanu. Još ranije smo istakli da je Jež smatrao da su Srbi i Hrvati jedan narod koji se razlikuje samo verom i imenom. Samo se tako moglo desiti da i kod Hrvata katolika na pr. postoji krsna slava kao i kod Srba. Na dva-tri mesta Jež spominje graničare ali o njihovoj ulozi u odbrani zemlje od Turaka, odnosu prema austrijskom dvoru i hrvatskom i ugarskom plemstvu, o njihovom mestu u svim tim odnosima i događajima Jež ne zna ništa da nam kaže. Hrvatsko i ugarsko plemstvo, koje se po Ježu nalazi izmešano po Hrvatskoj pa čak i na njenoj granici prema Turcima veoma mnogo liči na poljsku šljahtu. Na jednom mestu Jež čak izrekom kaže: "Hrvatsko plemstvo, kost kosti i krv krvi poljske šljahte, činilo je, kao i ova poslednja politički narod i posedovalo iste osobine i mane."(str. 165). To svakako nije činjenica koju je Jež znao iz istorije, a Jež je uzimajući to kao neospornu činjenicu i slikajući hrvatsko plemstvo slikao ustvari poljsko. Da je to hrvatsko plemstvo govore samo hrvatska imena. Jedino što bi se moglo prihvatiti kao karakteristična osobina Južnih Slovena u ovom romanu su narikače koje plaču za umrlim, ali te narikače nariču za umrlim ugarskim plemićem Erdedijem.

Inače Jež ni ovde nije dao nijedan izraziti lik ili karakter. Razlike između pojedinih junaka su male, slikanje crno-belo, a ako se neko i ističe iznad ostalih onda po svojoj gluposti kao Stepan Jelzić i Grgur Taki, koji se u romanu javljaju epizodno samo da bi izneli svoje predloge kako da se pobede i unište Turci. Prvome bi za to poslužili nekakvi slameni vojnici a drugome cevi sa kučinom, prašinom, čekinjama itd. iz kojih bi se duvalo na Turčina pa kada bi ga to ošamutilo trebalo bi ga seći. Treći je opet predlagao da svaki vojnik bude snabdeven velikom trubom i da idući u boj trubi u nju da bi zaglušio neprijatelja. Po onoj izreci "gluv kao panj" svaki Turčin bi se kad ogluvi pretvorio u panj i bio bi posečen. Mogla se zatucanost tadašnjeg plemstva manifestovati u nekoj drugoj oblasti i na neki drugi način ako je Jež to hteo da pokaže, ali ne u oblasti koja je takoreći bila njen svakidašnji zanat u to vreme. S druge strane mislimo da se ne može pretpostaviti da je Jež ovde hteo da ismeje neke poljske "stratege" ili "ratnike" kao što je to ranije bio učinio u Uskocima sa Mjeroslavskim.

Da dodamo još nekoliko reči i o praktičnoj ulozi koju je Jež namenio ovom svom romanu. Ona se izražava u tvrdnjama na početku da su se menjali carevi i kraljevi, dobro i zlo a narod je ostao večit, i na kraju, da je u to vreme počelo svitati oslobođenje Hrvatske, ljudi su sumnjali u nju ali ona sama nije sumnjala i zato je dočekala slobodu. Bio je to jedan od ideala za koji se naš pisac celog svog života borio - vera u narod, njegove snage i slobodu.

Dve godine posle objavljivanja ovog romana, 1889. napisaće Jež i svoj veliki roman o Skenderbegu. Pošto cenzura nije dozvolila da nosi naslov koji mu je pisac prvobitno dao i pod kojim će se javljati u kasnijim izdanjima roman je izašao pod naslovom Hrišćanski vitez (Rycerz chrześcijański).[369] Tema ovog romana je tursko pokoravanje Albanije, prelaženje Albanaca u tursku veru i istorija Đurđa Kastriotića-Skenderbega do njegovog bekstva od Turaka 1443. godine. Ovaj roman je interesantan za nas što je u njemu mnogo stranica posvećeno Srbima. O Skenderbegu, njegovom ocu Ivanu, braći i sestrama[370] Jež govori kao i o Albancima a samo za Skenderbegovu majku Vojislavu kaže da je bila Srpkinja. Međutim niz ostalih ličnosti koje se u njemu javljaju po narodnosti su Srbi. Tako već u početku romana naš pisac govori o jednom Balši kao Ivanovom vazalu. Kasnije jednu od najvažnijih uloga u romanu preuzima Srpkinja baba Rasa. Ona je poreklom iz Kruševca, rođena sestra Miloša Obilića koja je u pratnji knjeginjice Mileve posle Kosovske bitke otišla na dvor sultana Bajazita (III, 349).

Kao izvor za ovaj roman Ježu je najverovatnije poslužila poznata i u svoje vreme čuvena biografija Skenderbega od Marina Barlecija koja je 1569. godine bila izdata i u Poljskoj u prevodu Ciprijana Baziljika.[371] Međutim po mišljenju M. Ostrovske teško da je Jež mogao znati poljski prevod Barlecija. Ona pretpostavlja da je pre mogao znati latinski original i još neku hroniku. Događaji koje je Jež obradio opisani su u prvoj glavi Barlecijeve knjige.[372] Međutim sve ono što Jež u romanu piše o Srbima ne potiče od Barlecija. To znanje je verovatno rezultat Ježevog bavljenja srpskom istorijom, ali koliko je ono tačno odmah ćemo videti.

Idimo onim redom kojim se podaci o Srbima javljaju u romanu.[373] Pre svega Ivan Kastriotić nije bio tako moćan da su čak i Balšići bili kao u nekom vazalnom odnosu prema njemu, iako je moć ovih poslednjih već bila počela opadati. A i karakteristika toga Balše, koji se javlja u romanu, svejedno da li je to neka određena istorijska ličnost ili izmišljena, kojoj je Jež samo dao ime Balša i smestio je u Skadar, suviše je naivna i preterano karikirana. Kad izgubi bitku Balša se rasplače, a umiri se čim mu se pokaže pečeno prase. Osnovna njegova osobina, kojom ga je obdario naš pisac jeste sladokustvo.

Nismo mogli utvrditi koji je to srpski knez zajedno sa Skenderbegom, koji je još dete, bio kao taoc na sultanovom dvoru. Kao i u ranijim svojim romanima Jež ni ovde ne posvećuje mnogo pažnje vremenu. Zato ne možemo da utvrdimo tačno kada se odigrava scena oslepljivanja Đurđevih sinova na sultanovu dvoru, ali u svakom slučaju to je mnogo pre 1443. godine što, naravno, nije tačno, jer su ovi oslepljeni tek 1441. godine. Mara Branković dolazi na sultanov dvor kao maloletna devojčica i sudeći po kasnijim opisima njenog života u Đuzel-Hisaru opet mnogo ranije no što je to zabeleženo u istoriji, tj. mnogo pre 1435. godine. Sem toga nju je već 1443. godine baba Rasa odvela u Kroju gde je trebalo da čeka svoga verenika Skenderbega. Ona ga je tamo dočekala, venčala se sa njim i odmah prve noći bila otrovana, a kako znamo iz istorije sve to nije bilo tačno. Ne samo da carica Mara nije imala nikakve veze sa Skenderbegom nego ga je još i nadživela i to čitavih dvadesetak godina.

Jedna od najvažnijih ličnosti romana, tajanstvena baba-Rasa o čijem poreklu od Kobilića (Obilića) doznajemo tek pred kraj romana očito je Ježeva fantazija i lik stvoren po ugledu na tajanstvene ličnosti iz romana Valtera Skota. Na jednom mestu baba-Rasa razgovarajući u Budimu sa Gžegožem od Sanoka priča kako je iz Kruševca otišla na Bajazitov dvor sa knjeginjicom Milevom, dok je njeno ime bilo Olivera.[374] No najveću istorijsku netačnost o Srbima u ovom romanu predstavlja uloga despota Đurđa Brankovića od koga je Jež napravio najobičniju izdajicu u ratu 1443. godine. Naime po Ježu despot Đurađ se sastao sa Skenderbegom u Budimu neposredno pred pohod i tada mu je sam, bez njegove tražnje izdao sve vojničke tajne hrišćanske vojske i ponudio se da mu kasnije pošalje izveštaj o kretanju te vojske. Imena vojskovođa i pravci kretanja imali su da budu izmišljeni, Banjaluka je trebalo da znači Beograd, Oršava Smederevo, kralj Vladislav je trebalo da se u tom izveštaju zove Hunjadi a Hunjadi despot Đurđe itd. A sve to despot radi zato što je sultanov tast. Skenderbeg je tobož pristao, ali kad je primio izveštaj nije objasnio pravi značaj imena mesta i vođa čime je obmanuo i doveo u zabunu Turke i doprineo pobedi Hunjadija kod Niša.

U jednom svom kasnijem članku izašlom 1890. godine[375] Jež, očevidno oslanjajući se na Majkova, piše kako despot Đurađ Branković nije 1444. godine dozvolio Skenderbegu da pređe preko njegove teritorije i da se sjedini sa vojskom kralja Vladislava.[376] Vrlo je verovatno da je Jež karakteristiku despota Đurđa preuzeo iz Majkovljeve istorije koji ga na jednom mestu (str. 140) karakteriše ovako "besavestan, nemiran, pretvarica i oklevalo"[377]. Na stvaranje njegova lika mogla je uticati i poznata legenda o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu, ali to je samo pretpostavka. No u svakom slučaju naš pisac je bio vrlo nepravedan prema despotu Đurđu koji je bio baš jedan on najvatrenijih pobornika rata 1443. godine.[378]

Time bismo uglavnom iscrpli sve istorijske ličnosti srpske o kojima je Jež govorio u ovom svom romanu. Ostaje nam da kažemo još nekoliko reči o neistorijskim od kojih je nesumnjivo najvažnija baba-Rasa.

Recenzent ovog romana u Slobodnoj poljskoj reči pisao je uskoro posle njegovog izlaska. "U ovom romanu autor sprovodi narodnoj duši urođenu ideju prava na nacionalnu slobodu i tu ideju otelovljava u ličnosti stare žene, izašle iz naroda.[379] To isto rekao je i sam autor u novinama Nowa Reforma 1890. godine povodom recenzije ovog romana od strane A. Kšižanovskog. Žene kao baba-Rasa imale su da budu otelovljenje patriotizma i borbe za državni život.[380]

O tome problemu pisao je Jež i u svojim memoarima. U jednom razgovoru sa Izidorom Kopernjickim, vođenom u Beogradu, ovaj je savetovao Ježu da u svom stvaralaštvu pred sebe postavi genija poljske, a taj genije bi mogao biti samo žena. "Žena je u životu saradnica muškarca, bdi nad domaćim ognjištem, ona je njegov duh čuvar. Postavljena u takav položaj prema otadžbini kako bogatu osnovu za stotine, za hiljade romana može dati takvom piscu kao ti!"

"Koliko se sećam, - piše Jež dalje, - ništa mu nisam odgovorio, ali misao koju je on bacio duboko mi se uvukla u srce. Ništa mu nisam odgovorio možda zato, što je dalje govorio o centralnom značaju žene, koji bi mogao biti tako iskorišćavan u poljskoj književnosti da se Moskalji ne bi ni setili o čemu se radi, dok će Poljaci među redovima čitati utoliko lakše i utoliko jasnije, ukoliko ideja vodilja, koja obasjava genija, bude odevena u lepšu formu. Uspešan, čist i pravilan jezik privlače čitaoce i ističu glavnu misao ma i najdublje sakrivenu.[381]

Nema sumnje da baba-Rasa predstavlja jednog od tih genija Poljske, da je u njoj Jež dao najpotpuniji izraz ideje koju mu je nekad, u Beogradu, otkrio jedan drugi prijatelj srpskog naroda, Izidor Kopernjicki. U toj činjenici leži i razlog što se u Ježevim južnoslovenskim romanima javlja čitava galerija ženskih likova, mladih i starih, koje su uvek nosioci ideje patriotizma, žrtvovanja za svoju otadžbinu i narod. Iako sa mnogo romantičnih i valenrodovskih crta, jer uticaj Mickjevičeva Konrada Valenroda ovde je nesumnjiv, iako ponekad naivna i nedovršena ličnost baba-Rase ostaje jedna od najuspelijih kreacija žena Ježevih južnoslovenskih romana. Međutim Jež nije iskoristio sve mogućnosti koje mu je pružao jedan takav kompleksni lik kojih inače kod Ježa takoreći i nema.

U ovom romanu opet je kao i u Uskocima, Harambašinoj verenici i Dahijama na svakoj stranici, nekad vidljivije a nekad prikrivenije, prisutna ideja vodilja staroga borca za slobodu svoje otadžbine. Sva sredstva koja vode toj slobodi dozvoljena su i ne smeju se prenebregnuti, a njeni glavni protagonisti su pre svega jedna Srpkinja a zatim Albanac, Skenderbeg.

Posle ovog romana Srbi i Hrvati, njihova prošlost, istorija ili savremeni život neće više biti tema Ježevog stvaralaštva, iako će on posle njega objaviti još preko dvadesetak drugih dela.

Na kraju da spomenemo još jednu crticu koju je Jež posvetio nama. To je crtica Crnogorka. Na jednom mestu u njoj Jež izričito kaže da je napisana negde posle 1875. godine, ali u postojećim bibliografijama njegovih dela nigde nismo mogli naći gde je i kada je objavljena, niti smo je mogli naći u časopisima koje smo pregledali, a pregledali smo uglavnom najvažnije časopise druge polovine XIX veka u Poljskoj. U rukama smo imali samo prevod Tomislava Gvozdanovića objavljen 1896. godine.[382]

Tema pričice je romantično poznanstvo i ženidba jednog mladog valjevskog trgovca jednom Crnogorkom. Posle godinu dana života sa mužem u Valjevu Crnogorka Anka dobivši sina beži sa njim natrag u svoj zavičaj, koga nikako nije mogla da zaboravi. Nije htela da postane Srbijanka i da joj sin postane Srbijanac. Pobeđen njenom upornošću i odlučnošću muž joj je prodao sve u Valjevu i došao u Crnu Goru da živi sa njom i sinom.

Pričica, ili kako ju je Jež tačnije nazvao, crtica je zanimljiva samo kao primer Ježeva interesovanja i za Crnogorce i verovatno je nastala kao rezultat neke priče koju je Jež mogao čuti ili od nekog Srbina ili od Crnogorca, već u Švajcarskoj, sa kojima je Jež povremeno dolazio u dodir. Na jednom mestu crtice Jež piše da je junakinju priče, Crnogorku Anku upoznao posle 1875. godine, a pošto posle 1866. godine on uopšte nije dolazio ni u Srbiju ni u Crnu Goru biće da je to prosto gola tvrdnja jer ni njegova junakinja nije išla dalje od Kotora i Valjeva. Činjenica je međutim da je Ježev obaveštač dobro znao položaj žena kod Crnogoraca kao i čarkanja koja su se vodila na granici između Crnogoraca i Turaka, jer je to, onoliko koliko je rekao bilo tačno iako nedovoljno.

Međutim iako smo ovde govorili o ovoj crtici kao o Ježevom delu, veoma smo skeptični prema njoj. Da li je to zaista bilo delo našega pisca ili samo uspela mistifikacija? To još treba utvrditi. Meni do sada to još nije pošlo za rukom.

Sa time bismo završili pregled Ježevih beletrističkih dela posvećenu životu i prošlosti Jugoslovena – Srba, Hrvata i Crnogoraca. Ostaje nam da kažemo još nekoliko opštih stvari i izvučemo zaključke iz svega ovoga što smo do sada napisali.

 

XII. Umetnička vrednost Ježevih dela iz srpske i hrvatske istorije

Pišući svoju raspravu o Milkovskom Vaclav Holevinjski nam je dao i nekoliko podataka o njegovom metodu rada. Jež nikada nije pravio nikakve beleške za romane koje će pisati. Opšti plan romana smišljao je za vreme svojih retkih šetnji ili kasno uveče pred odlazak na počinak. Pojedinosti su se rađale za vreme samog pisanja romana.[383]

Jedan njegov kasniji kritičar, Antonji Potocki, kao njegovu glavnu osobinu ističe to što Jež - nije književnik, što mu omogućuje da u svom delu izrazi izvesnu neposrednost i naivnost. Njegov način pisanja je starinski.[384] Inače većina ostalih Ježevih kritičara kao i istoričara književnosti uglavnom visoko ocenjuje njegovo stvaralaštvo.[385] Međutim sve te sudove treba podvrći temeljnoj reviziji. Nema sumnje da je Jež obogatio poljsku književnost dotada nepoznatim motivima, likovima i problemima, nema sumnje da je proširio tematiku poljske književnosti, da je u nju uneo nove sadržine, ali što se tiče forme, ne samo da nije doneo ništa novo nego je ponekad čak bio iza svojih savremenika. Aleksandar Brikner i pored svih priznanja koje odaje Ježu, izričito kaže za ovoga, upoređujući ga sa Kraševskim "nesravnjivo niži kao umetnik."[386]

Većina kritičara i književnih istoričara, priznajući našem piscu ne mali talenat, istovremeno mu zamera da je slabo komponovao svoja dela, prebacuje mu što se u toku pričanja često vraćao unatrag, što je svoje romane pretrpao mnogobrojnim nepotrebnim scenama i što je nedovoljno obradio mnoge svoje likove.

Ta mana je potpuno razumljiva kad se uzme u obzir kako je Jež pisao i smišljao svoje romane. Sem toga ne treba zaboraviti ni to da je Jež mnoge svoje romane, pa i one sa tematikom iz istorije Jugoslovena, pisao radi hleba nasušnog, da je morao da računa sa cenzurom i, najzad, da su oni za njega prvo bili sredstvo propagande i pouke pa tek onda umetničko delo.

Za Ježev književni postupak karakteristične su dve osobine, koje se često prepliću i ravnomerno žive u njemu. Jež je bio bliži realizmu nego ijednom drugom književnom metodu, ali je taj realizam kod njega, ako se tako može reći bio starinski, prilično uprošćen, jednostavan, elementaran, to je bio realizam otprilike onakvog tipa kako ga je okarakterisao stari Jan Hrizostom Pasek još u XVII veku. "Realista neki - istinu majku im u oči kreše".[387] Njegov književni materijal je često vrlo sirov, neprerađen i neprečišćen, često je to bila publicistika, često su njegovi romani donosili podatke i obaveštenja reporterski.[388] Ježeva razmišljanja pri tome, digresije, upuštanja u objašnjavanje pojedinih pojava, potpuno ignorisanje potrebe da umetnički opravda njihovo mesto u romanu, čini da izvesne odlomke tih dela posmatramo samo kao novinarsko-publicističke članke, koji se mogu čak izbaciti iz tih romana bez ikakve vidljive štete po njihovu celinu i konstrukciju. Pišući svoja dela Jež često nije umeo da iz mora činjenica i životnih manifestacija izabere ono što je najbitnije i umetnički najvrednije niti da ono što je izabrao realistički motiviše.

S druge strane i pored očite težnje ka realizmu Jež još nije raskrstio sa mnogim shvatanjima romantizma. Romantično je pre svega njegovo shvatanje i tretiranje nacionalno-oslobodilačke borbe srpskog naroda, njegova idealizacija hajduka i uopšte Srba boraca za slobodu, tretiranje srpske narodne pesme, romantični su njegovi opisi prirode, tretiranje ljubavi i najzad, nasleđe velikih poljskih romantičara, izjednačavanje problema poljske slobode sa ugnjetavanjem celog čovečanstva. Prelaz iz realističkih scena na izrazito idealističke kod Ježa je i sasvim obična i vrlo česta stvar. Sve to čini njegovo delo nejednakim i neravnim, nejedinstvenim u pogledu forme, ali zato svojstvenim samo njemu.

Jež ima običaj da često unese neki motiv u svoj roman, da nešto počne pa da ne dovrši. U jednom trenutku to mu ju potrebno, ali kako on ne pravi unapred plan romana u pojedinostima i dijaloge, već ih stvara u toku pisanja, vrlo često se dešava, da zaboravi ono što je pisao nekoliko dana i nekoliko desetaka strana ranije, i da to ostavi nedovršeno. To je uzrok nedovršenosti njegovih romana.

Ježevi junaci su skoro isključivo rađeni u crno-beloj tehnici, ako bi se tako moglo reći, to su fotografije i to vrlo često neuspele. Njegovi junaci se često više pamte po svojoj spoljašnosti nego po svojim duševnim, ljudskim osobinama. Kod njih je sa malim izuzecima unapred sve jasno, kolebanja su retka, svi su postupci određeni njihovom dužnošću, obavezama ili tendencijom čiji su oni živi primer i izraz. Zato se dešava da često nema sklada između piščevih uveravanja i tvrdnji i stvarnosti romana, zato se dešava da Jež tvrdi jedno a njegov junak postupa suprotno tome, piščeva ubeđivanja su jedno, a njihova realizacija govori drugo. Kako je već ranije primetio Hmjeljovski, nema ravnoteže između činjenica i reči.[389] Motivacija je jedna od najslabijih Ježevih strana.

Inače, postoji čitava galerija Ježevih junaka i tipova koji se javljaju iz romana u roman sa minimalnim izmenama i varijacijama kao što postoji i niz scena koje Jež sa malim izmenama, prema zahtevima teme romana i situacije opisuje i po nekoliko puta. Kod Ježa takoreći nema kompleksnih ličnosti, sve su one vrlo jednostavne, proste, kao od jednog komada i zato često bez života. Njihova psihologija je vrlo jednostavna, uboga, duševni život sveden na nekoliko podsticaja i nagona, kojima je podređeno i određeno celo njihovo biće i sami postupci. Izuzetak su tu samo Džordži Milošević, njegova majka, baba Rasa (iz romana Za život) i možda još po neka osoba, ali ni sve tri koje smo spomenuli nisu umetnički završene, celovite. One su samo bogatije od ostalih. Uopšte treba napomenuti da su likovi žena u Ježa često uspeliji nego likovi muškaraca. To je zato što je Jež, posebnu pažnju i ljubav poklanjao baš tim likovima. Već negde na kraju svoje književne delatnosti, pišući o svom putu po Americi, Jež će i sam istaći tu činjenicu.

"Žena građanka mnogo znači i mnogo može. U mojim književnim radovima (Uskoci, Dahije, U osvit, Za život - roman, čiji je naslov cenzura promenila na Hrišćanski vitez i u drugim) to uverenje će čitalac naći ne jednom ubedljivo izraženo i na delu pokazano. Žene su, kako istorija svedoči, igrale važnu ulogu u genetičkim i prelomnim trenucima naroda."[390]

Ličnosti koje Ježa manje interesuju, iako često služe da se jasnije istakne njegova teza, često su još prostije i zanemarenije od glavnih i ostale su samo nejasne skice. Mislimo da sa punom odgovornošću možemo tvrditi da je za niz svojih junaka nosioca osnovnih ideja, Jež nalazio uzor u emisarima Poljskog demokratskog društva koji su proganjani, mučeni, zatvarani i vešani, gladni i žedni, često napušteni od svih nosili u porobljenu Poljsku reči ohrabrenja i nade, podizali malaksale duhove, nagoveštavali slobodu i pozivali u borbu. Nisu to bili ljudi od papira, to su bili živi mučenici i borci, opsednuti jednom idejom kojoj su sve žrtvovali. Jež ih je prosto prenosio u jugoslovensku sredinu, modifikovao, oduzimao im sve ono sitno, svakidašnje ljudsko i ostavljao samo ono najvažnije, idealizam sa kojim su se borili i ginuli i pretvarao ih u simbole. To je bilo najglavnije, a sve ostalo za Ježa, koji, kako reče Potocki, nije bio književnik nije ni bilo važno.

Rekli smo već za Ježa da nije bio čovek koji se dugo pripremao, koji je mnogo razmišljao o svojim budućim delima. Nije vršio nikakva obimna ispitivanja i proučavanja niti unapred pravio planove ni za svoja dela iz naše prošlosti. Znamo i to, da se mnogo oslanjao na svoje bogato životno iskustvo, na ono što je sam lično doživeo i video, znamo njegova ideološka i umetnička shvatanja, znamo koliko je bilo njegovo poznavanje jugoslovenskih problema o kojima je pisao i baš zato verujemo da mnogi junaci njegovih romana o nama nose u sebi ne jednu crtu emisara PDD ili čak i cele njihove sudbine. Ova činjenica je naročito vidljiva u Uskocima. Iako je pisao o Srbima i Hrvatima, o njihovim tipovima, ne poznajući ih dovoljno i tražeći odgovarajući izraz i uzrok za njih, Jež ga je nalazio u emisarima PDD, onima kojima je i sam pripadao, koji su mu bili ideal i uzor i koji su potpuno odgovarali ulogama koje im je namenjivao. Međutim, i pored svega toga junake Ježevih srpskohrvatskih romana treba tretirati kao naše ljude, izraz naše sredine i istorije i kao takve ih analizirati, jer ih je i Jež tako tretirao i opisivao.

Nejugoslovenske ličnosti Ježevih jugoslovenskih romana ne zaslužuju veću pažnju. Na primer, skoro sve turske paše su manje-više jednake i sasvim slobodno ih možemo premeštati iz jednog romana u drugi bez straha da će time biti narušena konstrukcija i opšta koncepcija romana. To je donekle i razumljivo. Oni nisu bili nosioci osnovne ideje, pa Ježa nisu mnogo ni interesovali niti im je poklanjao mnogo pažnje.

Iako kod Ježa ima mnogo dijaloga oni su vrlo siromašni. Jež ima nekoliko modela razgovora i to je sve. To su dijalog turskog dostojanstvenika i nekog Turčina nižeg od njega, dijalog Turčina i rajetina, dijalog između plemića, dijalog između seljaka i još poneki. I u svim romanima oni se vode na isti način, forma je sasvim ista samo su reči druge, a ponekad čak skoro iste. Često su mnogi dijalozi unapred određeni tendencijom koju im je dao pisac, i ne odgovaraju liku junaka, što umanjuje njihovu umetničku uverljivost, ali Jež se na to nije mnogo osvrtao.

Osnovna osobina Ježa, pisca romana iz srpske i hrvatske istorije, nije erudicija već lično iskustvo. U njima je najvrednije i najtačnije ono što je Jež sam video u Srbiji, a ne ono što je pokupio iz knjiga, i zato su mu iz toga ciklusa najbolji baš oni romani u kojima je najviše toga materijala, u kojima je najjače došlo do izraza njegovo iskustvo, a to su, idemo hronološkim redom, Šandor Kovač, Harambašina verenica i Dahije. Kasnija dela su sve slabija i slabija. U red boljih dela nesumnjivo spadaju i Uskoci iako je u njima najmanje Ježevog opservacionog materijala koji se odnosi na nas. Međutim Uskoke treba posmatrati i kao aluziju, kao veliku metaforu, kao aktualizaciju davnih događaja. U sudbini senjskih uskoka živi sudbina poljske emigracije XIX veka, uskoci često misle u njenim kategorijama i kad se kao takvi posmatraju u tome je njihova realnost i najveća vrednost. Međutim i pored svega što smo napred rekli o Ježu i vlastito posmatranje ga je često izneveravalo.

On veoma voli opis prirode, ali koliko mu u tome možemo pokloniti vere? Od onoga što opisuje on je video vrlo malo, sve ostalo je plod lektire i njegove mašte. U najčešće slučajeva on je ostajao na površini stvari i problema koje je opisivao. Ponekad se upuštao u razmišljanje i umovanja, ali na osnovu zdravog razuma.

U Ježevim romanima vrlo je osetna jedna vedra nota humora koji ponekad ima tendenciju da pređe u grotesku, ali i tu, kao i u mnogim drugim slučajevima, naš pisac se zaustavljao na sredini, nije imao snage ili vremena da dođe do kraja. No i pored svih pobrojanih mana njegovi romani imaju nesumnjivo i dobrih strana. Ono o čemu naš pisac piše često je rečeno duhovito, živo, zanimljivo. Jež je posedovao dar lakog pričanja, ćaskanja, u svoje romane je unosio sve svoje znanje, iskustvo i vatreni temperament i čitaoci su to rado primali. Svoja dela je pisao u emigraciji, a štampao ih u Poljskoj i u odnosu na pisce u zemlji bio je nov, svež i originalan. U epohi kada je on pisao svoje romane iz srpske i hrvatske istorije i veliki deo kritičara i mnogi čitaoci više su gledali na ono šta autor kaže nego na to kako kaže, zato je većina kritičara mnogo više pažnje poklanjala sadržini njegovih romana nego spoljnoj, umetničkoj strani[391], umetničkom izrazu i zanatskoj veštini i savršenstvu.

Interesantno i rečito svedočanstvo ostavila nam je o tome i velika poljska književnica Eliza Ožeškova. U svom pismu od 20. III 1884. godine upućenom Janu Karloviču, ona ga obaveštava kako je pročitala Ognjem i mačem H. Sjenkjeviča i kolika je popularnost toga romana, koliko ima poklonika, pa dodaje: "Utoliko više se stidim što, osećajući celu njegovu lepotu, ne mogu da delim to obožavanje. Neki Ježevi istorijski romani, i pored mana u kompoziciji, uzbuđivali su me dublje i trajnije".[392]

Jedna od osobenosti srpskih romana T. T. Ježa je upotreba i mešanje srpskih reči pa i celih rečenica u tekstu, što je Jež činio radi dočaravanja atmosfere i egzotike u tim delima. O tom problemu je pisano prilično malo. Bombala mu je u svojoj raspravi posvetio oko dve stranice. Konstatujući da je forma tih reči samo izuzetno pravilna on kaže da Jež pogrešno transkribuje srpske reči, da ih često daje u poljskoj gramatičkoj formi i da ih iskreće.[393]

U svojoj velikoj raspravi "Jezik T. T. Ježa" prof. Doroševski se zadržao samo na nekoliko posebnih slučajeva uticaja srpskog jezika na Ježa.[394]

Najviše interesantnih i tačnih primedaba o tome problemu dao je prof. Henrik Batovski u svom pogovoru romanu Uskoci, u delu posvećenom jeziku.[395] Ističući čestu Ježevu netačnu transkripciju srpskih reči, nepravilnu formu srpskih naziva i imena kod Ježa, poljske nastavke u srpskim rečima itd. prof. Batovski tačno konstatuje i činjenicu da su svi Ježevi junaci i iz XVI i iz XIX veka, i u Dalmaciji, i u Hrvatskoj, i u Srbiji govorili jednim istim jezikom što nije tačno.

Već u prvom svom romanu u kome govori i o Srbima u Šandoru Kovaču Jež je na dva mesta uneo po nekoliko srpskih reči i već tada je napravio jednu grešku koju će ponavljati svuda gde god tu reč upotrebi. Na str. 123 Jež piše Źiwio serbska kraina. To źiwio ostaće kod njega nepromenjeno u svim slučajevima, rodovima i brojevima do kraja njegovog pisanja. U najčešće, upravo u ogromnom broju slučajeva, Jež unosi u svoj tekst obično po jednu reč i vrlo često je upotrebljava ravnomerno sa poljskim rečima u tekstu. Obično u svakom romanu postoje po dve-tri reči koje se provlače kroz celu knjigu. To su najobičnije reči kao diewojka liepa (pored lepa), mladicz, momak, junak, majka, kukać, jaukać, boga mi, fala bogu, kuku, lele, top i još nekoliko. Njihova transkripcija je vrlo često netačna, a prilikom promene tih reči one dobijaju poljske nastavke. Prevod kraćeg teksta iz Rankeove istorije koji je Jež dao u Dahijama (str. 273-4) pokazuje da je Jež dosta dobro znao naš jezik, ali mu je, sudeći po rečima i kratkim rečenicama u njegovim romanima, od toga znanja uskoro ostalo samo pasivno znanje, jer kad treba napisati ma i najkraću rečenicu Jež greši, pa imamo slučajeva kao Dobro došol; Boh by ją pobio; Dobra put, oro, Poludił się itd. Mnoge su reči pogrešno date kao pobuniacy, czajki (šajke), mrkowac (mrkov), skupczina (skupština), czetowoża pored czetowodzów, husary (gusari), oda (odaja), apsowników (apsenika), krwiopijo itd. Evo još nekoliko primera Ježeve transkripcije naših reči: otiemo, cziuti, kutia, poriez, wiecz, dodi wamo, prosiak (prosjak), siromasznia itd. Ponegde Jež uporedo upotrebljava i srpske i poljske oblike kao bosanski i bośniacki, Turczyn i Turek, Becz i Wiedeń itd. a dešava se da prema srpskom glagolu na pr. poluditi pravi połudzony derwisz.

Takoreći nema romana u kome se ne javlja psovka koja uvek ima formu majka niegova, pa čak i majkaź niegowa, dok je jedna druga, otca mu, mnogo ređa.

Ponekad se desi da Jež ne razume pravo značenje reči. Tako na primer u Uskocima reč bezobrazan prevodi sa szarlatan ili slučaj sa rečju mejdan (megdan) koja kod Ježa ima uvek formu majdan. Možda je našeg pisca tu prevarila sličnost tako da poljskoj reči majdan (dvorište, iskrčeno mesto u šumi) pridaje isto značenje koje i reči mejdan. Ježevi junaci stalno pozivaju jedan drugog na majdan iako na primer u Slovenskom hercegu upotrebljava reč majdan i u značenju rudnik.

Jež nije znao da sačuva meru prilikom upotrebe srpskohrvatskih reči tako da je ponekad promašivao efekat koji je hteo da postigne. Srpskim rečima su naročito pretrpani romani Harambašina verenica, Dahije, Pre dvesta godina, a u manjoj meri Uskoci, Slovenski herceg i Rotulovići. Kada se tome dodaju još i turske reči koje je Jež najverovatnije primio preko srpskog jezika ta mana postaje još izrazitija.

Mislimo da je, uz ono što smo napisali ranije, ovoliko dovoljno da se dobije slika umetničke vrednosti Ježevih jugoslovenskih romana.

 

XIII. Popularnost T. T. Ježa

Na osnovu svega onoga što smo dosada rekli o Ježu i njegovom književnom stvaralaštvu posvećenom jugoslovenskoj tematici možemo shvatiti zašto je Jež bio toliko popularan među poljskom čitalačkom publikom, pa i među onima koji su od književnika tražili nešto više od zanimljivog sadržaja, veštog zapleta koji drži u napetosti njihovu pažnju, egzotike dalekih i nepoznatih zemalja i naroda, jer moramo priznati da su za prosečnog poljskog čitaoca XIX veka, pa i novijih vremena, onog koji je najviše čitao i voleo Teodora Tomaša Ježa, Balkan i njegovi narodi bio daleka i egzotična zemlja.

Tomaš Jež je, zbog svojih političkih ideala, beskompromisnog stava kad je u pitanju bila sloboda i nezavisnost Poljske, zbog svoga buntovnog duha, pre svega bio ideal omladine. Malo koji poljski pisac je za života bio toliko voljen i popularan kao Jež. Pred kraj njegova života ta popularnost je bila mnogo manja ali u vreme kada je on pisao svoje romane iz jugoslovenske prošlosti ona je bila na vrhuncu. Za to imamo mnogobrojne dokaze. Mi ćemo se zadržati samo na nekima.

Najvidljiviji dokaz te popularnosti bila je proslava dvadeset petogodišnjice književnog stvaralaštva našeg pisca. Pre svega na inicijativu pisaca - demokrata mlađeg pokolenja izdata je knjiga posvećena T. T. Ježu koja je bila rasprodata već pre no što je odštampana.[396]

Kada su novine Pavda izdale poziv na pretplatu te knjige u kome je bilo objavljeno da će ceo prihod od nje biti namenjen kao honorar za jednu Ježevu priču odziv je bio takav da je Jež za svoju priču objavljenu u toj knjizi dobio honorar kakav verovatno nije bio dobio ni jedan pisac pre njega.

Ježu je tada stiglo bezbroj telegrama i čestitki na koje je on odgovorio preko nekoliko listova. Tako petrogradski Kraj od 8. (20) avgusta 1882. donosi Ježevo dirljivo pismo u kome se zahvaljuje na poslatim čestitkama.

Jedan drugi Ježev odgovor, objavljen u listu Nowa Reforma, a kasnije i posebno odštampan, donosi u početku spisak omladinskih udruženja kojima naš pisac zahvaljuje na pozdravima:

"Slušaocima Krakovskog univerziteta, učenicima Škole za lepu umetnost, slušaocima Rudarske akademije u Leobenu, slušaocima Berlinskog univerziteta, članovima Naučnog društva Poljaka politehničara u Drezdenu, studentima Poljacima u Haleu, članovima Naučnog društva poljskih studenata u Lajpcigu, članovima Poljskog omladinskog društva u Cirihu, poljskim umetnicima u Rimu i drugima.

"Učenicima Industrijsko-tehničke akademije u Krakovu i drugima."[397]

Poljska omladina rasuta po celom svetu slala je pozdrave svome ljubimcu, a on joj je odgovarao objašnjavajući joj svoj stav i borbu i podnoseći joj izveštaj o svom radu. Karakteristične pri tome reči koje govore o tome da je ta omladina shvatila pisca onako kako je to Jež želeo.

"... Autora ništa ne može učiniti zadovoljnijim, nego kad se uveri da ga čitaoci razumeju. U našem položaju okruženom cenzurom i podvrnutom nadzoru, a zavisnom od raznih obzira, to nije laka stvar. Pa ipak... bio sam shvaćen. Odatle proističe dalji zaključak: moj rad od nekoliko desetina godina nije bio uzaludan, principi, koje sam ispovedao i propagirao ne samo da su našli odjeka, nego su poslužili i za okupljanje radnika spremnih da ih ostvare".[398]

Šaljući dopis petrogradskom časopisu Kraj Jan Karlovič nabraja mesta zemlje odakle je sve Jež dobio čestitke i telegrame povodom proslave dvadeset petogodišnjice svoga rada. Pored onih koje je Jež već spomenuo u svom Odgovoru tu su: Vroclav, Lavov, Petrograd, Moskva, Riga, Harkov, Kijev, Jenisejsk, Kazanj, London, Ženeva, Grac, Nansi, Lion, Minhen, Firenca, Brisel, Beograd, Varšava, Bolonja, Rumunija itd. itd. Naš pisac je zaista mogao biti ponosan na svoju popularnost.

Među njegove nesumnjivo najpopularnije romane spadalo je i jedno delo iz naše prošlosti. Ježeva dugogodišnja korespondentkinja Eliza Ožeškova piše ovome u pismu od 7. III 1879. godine. "A propo vaših romana, naime Uskoka i Leventala. Ne znam da li znate, da su prvi temelji uspeha skoro kao iz bajke izdavača Klasja položeni važnim rukama. Današnje bogatstvo Leventala (prošle godine je zvanično prijavio 500.000 rubalja imetka) izbilo je prvi put ispod vašeg pera. Jer bila sam, a i sada sam, deo javnosti - pa moram to da znam i znam sigurno. Kada su objavljivani Uskoci a zatim Pisma sa ratne pozornice, Klasje je prvi put postalo popularno, počeli su da ih razgrabljuju i da se pretplaćuju en masse. Tada se njihova prevaga nad Ilustrovanim nedeljnim listom po broju pretplatnika odlučno ustalila i otada je Levental počeo da se bogati."[399]

Kasnije opet, u pismu od 17. XII 1881. godine obaveštavajući Ježa da još nije pregledala francuski prevod Uskoka, Ožeškova piše o njima "... sve što čita poljski, već je čitalo Uskoke, a najmlađe pokolenje koje ih još nije čitalo, sigurno će ih čitati... "[400]

Ježeva popularnost kao pisca datira još od početka njegovog stvaralaštva. Već njegovi prvi dopisi iz Carigrada objavljivani pod pseudonimom T. J. u Varšavskim novinama čitani su sa ogromnim interesovanjem, "brojevi novina su bivali razgrabljeni, dopisi prepisivani i slati poštom."[401]

O velikoj popularnosti i omiljenosti Ježa naročito među omladinom govori i Marjan Zđehovski u svojoj poznatoj brošuri.[402]

U svojim uspomenama iz 1885. godine I. Tuljiškovski piše kako su tada, za vreme njegovog boravka u gimnaziji u Rigi, omladinci Poljaci bili organizovali Kružok budućih ustanika (Kółko przyszłych powstańców) koji je imao i svoju malu tajnu biblioteku zabranjenih dela. Teodor Tomaš Jež je bio jedan od onih koji su zauzimali glavno mesto u taj biblioteci.[403]

Dirljivo svedočanstvo o toj popularnosti i ljubavi mladih predstavlja slučaj dva studenta koji su na početku Prvog svetskog rata došli starom pukovniku da zamole od njega blagoslov pred odlazak u borbu za slobodu Poljske.[404]

Iako već davno prevaziđen u umetničkom pogledu Jež je bio mnogo čitan i između dva svetska rata, kada je bio izdat jedan izbor njegovih dela, veći od svih dotadašnjih.[405] Podatak o tome daje nam i Vaclav Dresler koji, u svom već pomenutom članku, piše kako je čitave nedelje morao čekati u nekoliko najvećih varšavskih biblioteka da bi dobio u ruke neke Ježeve originale.[406]

No od svih koji su nam ostavili neko svedočanstvo o popularnosti staroga pisca i pukovnika nesumnjivo je veliki poljski pisac Stefan Žeromski to odrazio najpotpunije. U svojim dnevnicima pisanim od 1882. do 1891. godine, on je dao takoreći celu istoriju te popularnosti kod jednog pokolenja.[407]

U svojim beleškama od 12.V 1885. godine Žeromski piše "... Čitao sam u Ognisku Ježevu biografiju. Ta biografija je kadra da zapali najlepšu dušu. Životno geslo toga velikog čoveka je dužnost..."[408]

Iste godine (26.VII) on beleži "Čitam istorijski roman Ježa pod naslovom Za kralja Olbrahta (Za Króla Olbrachta). Nije uzalud tome Ježu dato nedavno Ognisko." [409] Da nešto kasnije (8.VII), završivši čitanje toga romana, napiše: "Čitaću Ježa. Čitaću mnogo njegovih romana".[410]

Nešto više od mesec dana kasnije (10. IX) on će napisati: "Čitao sam do jednog sata Harambašinu verenicu. Tom romanu nisu potrebne reči hvale. Dovoljan joj je naslov. Od ranije me je malo interesovala istorija i, da tako kažem, sudbina podunavskih Slovena; pošto sam pročitao nekoliko Ježevih romana kao Zarnjica, Haramhašina verenica drukčije gledam na njih."[411] Kasnije u dnevnicima Žeromskog nailazimo na sve više beležaka o Ježu. Godine 1887. on piše povodom smrti Kraševskog (20. III) "... jedan od naših najvećih pisaca izdahnuo je na rukama jednog od naših najvećih ljudi... na rukama Ježa... "[412], a 19.VI iste godine on beleži sledeće reči: "Kada bi me neko zapitao, koga obožavam u mom narodu - odgovorio bih da obožavam Ježa..."[413] Inače cela grupa omladine oko Žeromskog dirljivo se brinula da olakša težak materijalni život starom veteranu.[414]

Iako kasnije razočaran u Ježeve ideale, koje su vreme i događaji davno prerasli, Žeromski je do kraja ostao pun divljenja i poštovanja prema tome poslednjem romantičaru u politici i jednom od prvih, iako nesavršenih, realista u poljskoj književnosti i napisao jedno od najlepših sećanja na njega posle njegove smrti.[415]

Sećanje jednog drugog poljskog književnika, pesnika seoske bede i patnje Vladislava Orkana svedoči o popularnosti sedog pisca u redovima jednog kasnijeg pokolenja. I za njegovu generaciju, kao i za generaciju Stefana Žeromskog i mnoge druge generacije, dela Teodora Tomaša Ježa a naročito njegova Stvar o aktivnoj odbrani imali su veliki značaj a pomenuta brošura, piše Orkan, bila je "jedini smeo glas, koji je otvoreno govorio o oružanom ustanku."[416]

Zaista, nije čudo što je apostol borbe za slobodu i u vreme kada je bio jedan od najstarijih poljskih književnika bio toliko voljen i poštovan baš među mladima. Njegovu popularnost treba pre svega tražiti u njegovom političkom i nacionalno oslobodilačkom radu čiji je jedan deo bio i njegovo književno stvaralaštvo. Ta aktuelnost, poniranje u goruća pitanja poljskog naroda i društva, izgaranje u borbi za sveopšti ideal porobljene Poljske, to je bilo ono što nije dozvolilo da bude zaboravljen ni kao borac ni kao pisac, čak ni onda kada su u poljskoj književnosti mlađa i veća imena bila potisla ona čija su dela kao Ježeva nosila epitet "starinska". Zbog tih svojih osobina i pored svoje starosti ostala su večno mlada.

I neka nam bude dozvoljeno da još jednom citiramo Žeromskog i da time ujedno i završimo ovo poglavlje. Beležeći u svom dnevniku 19. XI 1888. godine kako čita Ježevu Istoriju o pra-pra dedu i pra-pra unuku on piše o njoj: "...Ona u sebi već nosi sve mane i sve osobine pisanja našeg starog prijatelja. Ponekad je tako dosadan, da sve stenješ, jer on brblja i brblja opšte, tebi poznate stvari, a kao da se upinje da bude originalan. Ponavlja se i opet vraća, i još nešto dodaje, i sve nezgrapnije. Jezik kao sekirom sečen, čak neuglačan, ponekad prostački, pretrpan ogromnim brojem provincijalizma, najrazličitijih izraza zagonetnog značenja čudnih neologizama, đavo bi ga znao zašto, pozabijanih u tu zgradu kao drveni kočevi. Počne ponekad da priča o nekoj krčmi i toliko napriča, nabrblja, nalupeta, da nemaš ni najmanje pojma šta opisuje. Pa ipak taj jezik ima jedrinu živog tela punog krvi, poseduje snagu gvožđa. On je kao gvozdeni jako zarđali palaš. Kad ga gledaš grudi ti se nadimaju, srce udara kao zvono, ruke se hvataju za taj balčak i, zaboravljajući na ceo svet sa uživanjem bi slušao, kako kroz vazduh fijuče njegovo dugo sečivo. Onaj zastavnik je divan. Često ti suze naviru na oči, dok čitaš kako vaspitava sina, često ti se nešto kida u grudima kao vrisak: "ne dozvoljavam!"- širi nad tobom ruke ta izmučena, izgažena nogama Poljska, koju niko tako pakleno, tako strasno ne voli kao Ježevo srce. Tu često želiš da približiš usne tim listovima i da dopustiš da na njih kaplju iskrene suze. Opraštaš mu sve greške - jer te podiže, jer te opija, kao zagrobni eho Mickjeviča. Od Ježa silazi veliki dah muza prekaljenog u čelik - na svako srce. Ako ujede nekoga, ujede ga pod srce i zasmeje se kao prezir. Na toj tački, na toj stepenici je taj miljenik naroda, ta titanska statua sa natpisom: nikad nije promenio mišljenje. I tako je velik, tako veličanstven, da dodaje: "ispunjavanje obaveze nije zasluga, a neispunjavanje je zločin". Orao, veliki orao. On te ne ubeđuje, nego te bije, ne šiba, nego udara pesnicom među oči, ne prezire nego javno pljuje u oči. Idealista... slika ljude, ljude stvorene u mašti, ni ne sluteći kakvi postoje u stvarnosti. Ni ne pretpostavlja kako smo bez izlaska, kako smo bez spasa podli..."[417]

To što je Žeromski rekao o svom romanu može se primeniti i na sve ostale. I to je, mislimo, sasvim dosta da se objasni i shvati velika Ježeva popularnost.

 

XIV. T. T. Jež kod Srba i Hrvata

Posle svega što smo dosada rekli o Ježu, njegovom stvaralaštvu i popularnosti u Poljskoj biće zanimljivo razmotriti pitanje Ježeve popularnosti kod Srba i Hrvata, odnosno koliko je on kod njih prevođen kao i šta je prevođeno od njega i pisano o njemu. O tome problemu je pisano vrlo malo a često i netačno.

Jedan od najvećih i najznačajnijih istoričara poljske književnosti Aleksandar Brikner napisao je u svojoj Istoriji poljske književnosti sledeće reči:

"... Danas, kada kod Bugara I. Vazov (prevođen i na poljski) a u Hrvata A. Šenoa opisuju vremena turskog ropstva i seljačkih pokreta, zaboravljamo, da se nas Podoljanin prvi među Slovenima bavio tam interesantnim, šarolikim i poučnim temama, da je on Bugarima i Srbima davao prve dobre probe njihovog narodnog (rodzimego) istorijskog romana." [418]

Ne manje uzdržljiv bio je i Z. L. Zaleski koji je u predgovoru jedne svoje knjige napisao da su Ježevih "nekoliko lepih i trezvenih romana kao Uskoci ili Šandor Kovač imali dosta briljantnog uspeha u balkanskim zemljama".[419] Veliku ulogu u tadašnjem kulturnom životu Srbije pridaje Ježu i M. Ostrovska koja smatra da je ovaj postao član Srpskog učenog društva zbog svojih velikih zasluga za srpsku kulturu.[420]

M. Bersano-Bedžej je bila mnogo opreznija i proverivši te tvrdnje došla je do zaključka da su neodržive, iako i ona precenjuje lični politički uticaj našeg pisca.[421] Sa njenim mišljenjem o popularnosti Ježevih srpskohrvatskih romana među Južnim Slovenima složio se i J. Bombala.[422] U svojoj popularnoj monografiji o Ježu K. Kožnjevski se opet vratio na entuzijastični sud Briknera i Ostrovske i čak odnekud pronašao da su Srbi Ježa skoro priznali za narodnog stvaraoca[423] što je za njim ponovila i Smohovska-Petrova.[424]

Pitanje Ježeve popularnosti najtačnije je prikazao Đ. Živanović u svojoj knjizi Srbi i poljska književnost (1800-1871), ali samo za jedan kratak period.

Prelazeći na dalje razmatranje ovog pitanja moramo odmah na početku reći da su opšteprihvaćene tvrdnje o Ježevoj popularnosti u Srbiji (od Briknera do Smohovske) neodržive. O njegovom boravku u Srbiji znamo samo ono što nam je on sam ostavio u svojim memoarima.[425] Rapersvilski arhiv ne postoji a u Beogradskim nismo mogli naći ni traga o njegovom boravku u Srbiji,[426] tako da smo upućeni samo na ono što nam on sam kaže i na izvođenje zaključaka iz njegovog stvaralaštva.

Kad se Jež uproleće 1864. g. pojavio u Srbiji srpskoj čitalačkoj publici već je bio poznat prevod njegovog romana Asan koji je Đorđe Popović bio objavio u Danici za 1863 godinu.[427] Njegovo ime za Srbe nije bilo novo i ta činjenica mu je verovatno olakšala bliže upoznavanje sa tadašnjim srpskim književnim i naučnim radnicima. Prvi koji ga je uveo u krug srpskih intelektualaca toga doba bio je jedan Čeh, učitelj muzike u Beogradu. On ga je kako kaže Jež upoznao sa Jankom Šafarikom, Stojanom Novakovićem, Ljubom Nenadovićem, Pantom Srećkovićem, Milanom Kujundžićem, nekim Jokićem i dr.[428] Sudeći po Ježevom članku O duhovnom životu među podunavskim Slovenima pisanom u Beogradu i objavljenom 1866. godine,[429] krug tih Ježevih ostalih poznanika verovatno nije bio mnogo veliki. Pišući o tadašnjoj srpskoj književnosti i nauci sem pomenutih njegovih poznanika Jež pominje relativno još vrlo mali broj ljudi, a među njima nema tada uglednih i značajnih književnika kao Laze Kostića, Đure Jakšića pa i samog Novakovića i mnogih drugih kasnijih uglednih književnika koji su tada već bili vrlo aktivni i poznati, iako tek početnici.[430]

Vanda Smohovska-Petrova iznosi u svojoj raspravi sasvim netačnu tvrdnju da je Jež ovaj svoj članak pisao na osnovu Novakovićevog rada Biblioteka srpska (valjda Bibliografija!)[431] što se sudeći po vrlo siromašnom materijalu i malobrojnim podacima ne može prihvatiti, utoliko pre što Novakovićeva Bibliografija tada još nije bila ni izašla a takođe ni njegova Istorija srpske književnosti. Dalje, sudeći po onome što je i kako je Jež pisao o tadašnjem stanju u našoj književnosti (samo kratko nabrajanje autora i dela) možemo sa sigurnošću tvrditi da Jež u vreme pisanja toga članka (kraj 1865. ili početak 1866. g.) ili još nije poznavao Stojana Novakovića ili je njihovo poznanstvo tek bilo počelo i još nije postalo prisnije. Jer da su se Novaković i Jež bliže znali i da je Novaković davao Ježu izvesne podatke za članak u njemu bi se našli i Đura Jakšić, i Laza Kostić, i Milorad Šapčanin i niz drugih imena okupljenih oko Vile. Sem toga verujemo da bi Jež u tom slučaju i drukčije a i o drugim ljudima pisao i da bi se tamo našao, na primer, i Branko Radičević koga inače u tom članku nema.[432] Na osnovu svega toga možemo smelo tvrditi da je poznanstvo Ježa sa Novakovićem došlo kasnije, najverovatnije početkom 1866. godine i da je njihovo prijateljstvo tek tada započelo. Novakovićevo interesovanje za poljsku književnost, prevođenje sa poljskog i rad na književnosti su ga zbližili sa Ježom, koji je izgleda sa njim i posle odlaska iz Srbije najduže održavao veze, a možda i jedino s njim.[433]

Na svom prijateljstvu sa Novakovićem Jež se najduže zadržao u svojim memoarima. Između ostalog on priča kako ga je Novaković jednom zapitao šta bi želeo da vidi prevedeno od svojih dela. Jež mu je preporučio Asana a kad mu je Novaković na to izvukao već prevedenog Asana ovaj je preporučio ili Šandora Kovača ili Hanđu Zahornjicku.[434] Novaković je tada dao Hanđu Zahornjicku Miti Rakiću koji ju je preveo za Vilu.[435] Vrlo je verovatno da su Jež i malobrojna poljska kolonija u Beogradu sa kojom se Novaković susretao u Ježevom stanu doprineli boljem poznavanju poljskog jezika kod Novakovića.

Malo dalje u svojim memoarima Jež piše kako je obratio pažnju Novakoviću na dubrovačku književnost koju je ovaj bio mimoišao u svojoj Bibliografiji. Kada je Novaković počeo da jadikuje kako mu je njegov višegodišnji rad bez vrednosti zbog toga, Jež mu je preporučio da napiše istoriju srpske književnosti i da u nju unese i dubrovačku. Novaković ga je poslušao i nekoliko godina kasnije izašla je njegova istorija srpske književnosti koju je poslao i Ježu u Brisel.[436]

Nema sumnje da Ježevu tvrdnju da je njegova zasluga što je Novaković u svoju istoriju uneo i dubrovačku književnost koju su izvesni poljski istoričari prihvatili bez ograda treba primati sa velikom dozom kriticizma. Iako je dubrovačka književnost bila malo popularna u redovima omladinskog pokreta,[437] kome je u to vreme pripadao i Stojan Novaković, ovaj je baš bio od onih koji su tu književnost dobro poznavali. Svedoči o tome i njegova Istorija srpske književnosti čije je prvo izdanje izašlo 1867. godine, dakle dve godine pre Bibliografije koja obuhvata samo period od 1741. godine pa do 1867. Zašto bi onda bilo potrebno da se u nju unose dela pisaca dubrovačke književnosti iz XVI ili XVII veka to Jež nije objasnio a njegovi kritičari su primili sve to bez ikakvog proveravanja.

Ježevo poznanstvo sa Milanom Kujundžićem ili je iz istog vremena kad i sa Novakovićem, ili je čak i kasnije. To sudimo po tome što ni njega nema u članku O duhovnom životu među podunavskim Slovenima, Kujundžićeva sestra Jelena bila je žena Stojana Novakovića[438] pa se Jež sa ovim verovatno upoznao kod Novakovića i tamo češće i sastajao. Iz Novakovićeve kuće je verovatno i poznanstvo sa Ljubomirom Nenadovićem, ali sudeći po svemu, njihovo poznanstvo nije bilo prisnije.

Od beogradskih poznanika koje Jež pominje u svojim memoarima, sudeći po članku O duhovnom životu... Jež se prvo upoznao sa naučnicima Šafarikom i Srećkovićem jer u članku o njima govori sa posebnom simpatijom.

Rezultat Ježevog prijateljevanja sa srpskim naučnicima i književnicima bio je njegov izbor za dopisnog člana Srpskog učenog društva. Zajedno sa poljskim istoričarom književnosti Antonjijem Maleckim i slikarom Janom Matejkom i Jež je bio predložen za dopisnog člana na sednici odseka za filološke i filozofske nauke od 15. januara 1869. godine. Predlog je bio potvrđen, i na skupu od 6. februara 1869. sva trojica predloženih bila su izabrana i obaveštena o tome.

Jež misli da ga je predložio Novaković i to baš zbog saveta koji mu je dao u vezi sa dubrovačkom književnošću.[439] Najverovatnije je da je predlagač zaista bio Novaković i tu sudeći po obrazloženju koje je dao za njegov predlog "književnik koji je, čuven i inače u svom narodu pisao nekolike članke o srpskoj istoriji i književnosti, rad upoznati svoje zemljake sa nama".[440] Ova formulacija svedoči o tome da je predlagač bio malo bolje upoznat sa Ježevim radom a sem toga i da se njim interesovao a to je najpre i najverovatnije mogao biti Novaković.

Jež je odgovorio 26. VI. iste godine pismom upućenom i tadašnjem predsedniku SUD Janku Šafariku. U pismu on piše da taj izbor predstavlja veliku čast i ohrabrenje za njega na putu koji je izabrao. Njegov rad ima zadatak da upoznaje i zbližuje dva bratska narada Srbe i Poljake. On nije siguran da li će taj cilj i postići ali je jedan već postigao, što ga naročito ohrabruje. Srpsko učeno društvo priznalo mu je da ima dobru volju da radi na tome što on vidi u dodeljivanju mu diplome njegovog člana.[441]

U ranijim poglavljima govorili smo o tome pa sada i ovde ponavljamo. Verujemo da su izvesna Ježeva shvatanja naše istorije, njegova idealizacija hajduka, istorijska tradicija koja je došla do izraza naročito u Dahijama kao i shvatanje o našoj narodnoj poeziji plod njegova druženja sa našim ljudima u Beogradu, ili drukčije rečeno plod uticaja ideja Omladinskog pokreta čiju je atmosferu Jež morao osetiti u Beogradu i od koje je vrlo lako mogao štošta da usvoji jer je i inače po svojim demokratskim shvatanjima bio blizak toj Omladini.

Rekli smo napred da je Jež već bio poznat u Srbiji kad je u nju došao. Godine 1863. objavio je bio Đorđe Popović svoj prevod Ježevog romana iz bugarske istorije Asan. Roman je izlazio u Danici u brojevima od 17-27, a kasnije je bio preštampan i u posebnoj knjižici u "Narodnoj biblioteci" Braće Jovanovića.

Prevod Đorđa Popovića ne spada u najbolje. U njemu ima i priličan broj grešaka. Popović vrlo često nije razumeo poljski tekst. Već prva rečenica prevoda pokazuje to. Jež svoj roman počinje rečima: Śp. J. Niemcewicz što znači Świętej pamęci J. N.... tj. "pokojni Njemcevič..." Popović je kraticu Śp protumačio kao Szanowny pan i tako i preveo "poštovani gospodin" (str. 5-3).[442] Takvih grešaka ima na pretek i to skoro na svakoj stranici. Navešćemo još nekoliko: zyżyte laski okazywały (istrošene palice su pokazivale) Popović prevodi sa "teške palice" (str. 6-3); potoki, strumienie i nawet spore rzeczułki (potoci, potočići pa čak i veće rečice) Popović prevodi "potoci, pak i same veće reke" (str. 6-3); Tu górska ściana wyrastała raptem (iznenada se bio isprečio gorski zid) Popović prevodi "Tu je pukla stena kao samorast" (str. 6-3); bo niech kto jak najwięcej mieści w sercu miłości (jer neka neko gaji i najviše ljubavi u srcu) Popović prevodi "Jer neka ko usadi ljubav makako žarko u svom srcu" (str. 9-5), i pogrążyli się w kontemplacje (i utonuše u razmišljanje) prevedeno je sa "i dadoše se u posmatranje" (str. 11-17); przykładamy ucha do jego serca, kładziemy ręce na jego pulsach... i cóż (osluškujemo njegovo srce, opipavamo mu puls... pa šta) prevedeno je sa "ispitujemo mu srce... pak šta je" (str. 15-8); byle się nie umuniejszyły (samo da se ne smanje) prevedeno je sa "ni pre se nisu smanjili" (str. 16-9); podejrzewałby zgóry podstęp (unapred bi sumnjao u podvalu) prevedeno je sa "podozreva bi neke zamke od vlasti" (str. 18-11); poważny (dostojanstven) prevedeno je kao "poštovanja vredan" (str. 26-15); i śmieliśmy się w duchu (i u sebi smo se smejali) prevedeno je sa "mi se osmelismo" (str. 32-19); i niektóre nawet kobiety (pa čak i neke žene) prevedeno je sa "pa i nekoje muškobane" (str. 33-19); porywać się (dizati se /na ustanak/) prevedeno je sa "proterati ih" (str. 35-20), strącili Grecy religię (zbacili su Grci religiju) prevedeno "izgubiše Grci zakon" (str. 43-25); brzmiało im w uszach nieustannie (stalno im je brujalo u ušima, stalno su slušali) prevedeno je sa "bilo im je u ustima" (str. 46/47-27); umiarkowani (umereni) svuda se prevodi sa "zabeleženi" (str. 53-31, 54-32); nie było nic a nic do zarzucenia (nije se imalo šta prebaciti) prevedeno je "nije vredilo mnogo" (str. 54-32); Bluźnisz (Ti huliš) prevedeno je sa "ti, buncaš!" (str. 60-35); wyruszyć w pole (krenuti u boj, u rat) prevedeno je sa "latiti se posla" (str. 62-37); Wybałusz ślipie (Izbeči oči! Gledaj dobro!) prevedeno je sa "Deri se, slepče!" (str. 74-44); wojna (rat) sa "vojska" (str. 91-54); orzeł (orao) je na nekoliko mesta preveden kao "lav" što ne mora da bude greška, jer je prevodilac time možda hteo da ispravi Ježa itd. itd. Na šezdesetak pregledanih strana prevoda od oko 120 ukupno, našli smo oko 140 takvih i sličnih grešaka ne računajući tu izraze koji bi se mogli zameniti boljim, preciznijim i sl. Kad se tome doda još da je Popović na više mesta izostavio po koju reč ili čak i jednu pa i više rečenica onda nam to sve daje za pravo da ovaj prevod pre ocenimo kao slab ili jedva prosečan. Inače pravo ima prof. Živanović koji tvrdi "puno je u njegovu prevodu vrlo lepih srpskih narodnih reči, koje neobično osvežavaju prevod. Da bi pak dobio bolju srpsku rečenicu, Popović je morao menjati konstrukciju poljsku i to mu je najbolja stvar u prevodu".[443] Međutim to je samo pitanje korektnosti i lepote srpskog jezika, ali ne i pitanje tačnosti i vernosti prevoda.

Interesantno je ovde napomenuti i to da su i prvi bugarski prevod Asan od 1864. g. i drugi od 1898. prevedeni sa Popovićevog srpskog prevoda i da i jedan i drugi imaju one iste greške koje ima i srpski prevod, a od kojih smo mi jedan deo ovde naveli.[444]

Prve beleške o Ježu javljaju se tek u prvoj polovini 1866. godine, posle njegovog skoro već dvogodišnjeg boravka u Beogradu. U prvoj od njih se čitaoci samo kratko obaveštavaju da je u Lavovu izašla na poljskom jeziku knjižica Jubileusz Serbski. Pogląd na dzieje serbskie z ostatnich lat pięciudziesięciu, Przez T. T. J.[445] Pisac beleške je najverovatnije bio sam Novaković koji je u to vreme morao znati Ježa i koji je verovatno i dobio tu brošuru od njega.[446] A nekoliko brojeva kasnije Vila isto tako obaveštava čitaoce o dve Ježeve rasprave posvećene Srbima koje štampaju drezdenski Opšti pregled (Przegląd Powszechny) i lavovski Književni dnevnik (Dziennik Literacki).[447] Autor ove beleške je po svoj prilici opet bio Novaković i vrlo je verovatno da ga je na obe rasprave upozorio Jež. Novaković pri tom ističe da ti članci naročito treba da raduju Srbe jer uveliko krče "put uzajamnom poznanstvu među Srbima i Poljacima".

Sledeće, 1867. godine, Vila će doneti prevod romana Hanđa Zahornjicka (Handzia Zachornicka).[448] Kako je došlo do ovog prevoda i ko je bio prevodilac rekli smo napred. Rakićev prevod ovog romana, koji je izlazio pod naslovom Anđa Zagorničanka kud i kamo je bolji od Popovićevog iako u njemu ima grešaka usled nedovoljnog poznavanja poljskog jezika. Tako na primer rečenicu "czy jął się cepa to kopę duchem zmłocił" (lati li se mlatilice za tren oka gomilu namlati) Rakić prevodi "ako se kupi sjeno, on je dok treneš okom naplastio plast" (str. 15-18 );[449] szlusuj (primakni se, zbi se) prevedeno je sa "slušaj" (str. 35-119); dumny lokaj (oholi lakej) prevedeno je sa "odlični lokaj" (str. 77-319); na Szpakowym szlaku (na Špakovom drumu) prevedeno je sa "na Špakovoj obali" (str. 85-354) itd.

Sem toga Rakić je gdešto i izostavio ili je pogrešio ne znajući poljsku istoriju. Tako na primer był bowiem zrazu z Sawą w konfederacji Rakić je preveo "jer bijaše s početka u konfederaciji na Savi" (str. 34-118). Rakić verovatno nije znao ko je bio taj Sava i njegovu ulogu u Barskoj konfederaciji pa je izraz z Sawą preveo "na Savi" verovatno misleći na reku Savu. Isto tako Rakiću nije bilo poznato ime centra te konfederacije po kojoj je ona dobila i svoje ime pa je w Barze što znači "u Baru" preveo "u Baržu" (str. 37-120) prenevši u naš jezik glasovne promene iz poljskog.

Ponekad je prevod bio sasvim suprotan onom što je Jež u originalu rekao kao na primer ani widać było po nim, aby brał to jako zaszczyt wielki što je Rakić preveo "a na licu mu se mogaše vidjeti da se veoma ponosi tijem". Međutim pisac je hteo da kaže nešto sasvim suprotno tome, gornja rečenica tačno prevedena glasi "po njemu se nije moglo ni videti, da to smatra kao neku veliku čast" (str. 37-120). Uzmimo još jedan primer i tak ugładził i ulożył deski, że chociaż bez siennika i materaca, jak wszyscy chłopi, ale pewno żaden, a przynajmniej żaden z Zachornickiej gromady, nie sypiał na deskach gładszych Rakić je preveo sa "a daske je tako uglačao i sastavio, da bi mogao, kao seljak spavati na njima i bez slamnjače i bez dušeka, ali ni jedan seljak, a najmanje u Zagorničkoj opštini, ne spava na golim daskama" (str. 29-86) što govori sasvim suprotno od onoga što je rekao pisac, "a daske je tako uglačao i sastavio, da iako je, kao i svi seljaci spavao bez slamarice i dušeka, sigurno nijedan, bar nijedan iz Zagorničke opštine, nije spavao na glatkijim daskama". Takvih i sličnih grešaka ima još. Neke je od njih naveo prof. Živanović u svojoj raspravi. No i pored svega toga prevod je dosta dobar i sud koji je o njemu dao prof. Živanović ostaje tačan.[450] Naime zamerke ne menjaju ništa u njemu.

Srpska publika se i dalje interesovala Ježom i njegovom delatnošću i to naročito onom koja se odnosila na nas. Tako 1869. godine opet nalazimo jednu belešku o njegovoj istorijskoj studiji Nemanja - Sveti Sava koja je bila izašla u lavovskom listu Mrówka (Mrav). Uredništvo pri tome obećava da će se drugom prilikom vratiti na tu raspravu "jer je - kaže se u toj belešci - vrlo zanimljiv pogled Poljaka i katolika na srpstvo i na pravoslavlje".[451]

Međutim, prvu belešku o Ježu kod Hrvata nalazimo tek mnogo kasnije, 1876. godine.[452] U belešci se čitaoci obaveštavaju da je "znameniti novelista Teodor Jež (Milkovski)" počeo izdavati "sve svoje pripoviedke" i dalje "Jež je osobit vještak u novelistici, neke pripoviedke tiču se i naših krajeva. Mi ćemo ih priobćiti u Viencu".[453] Ali uredništvo to svoje obećanje nije održalo ni te ni kasnijih godina.

Jež je zaista kod Hrvata bio mnogo manje popularan i poznat u to vreme nego kod Srba. Jedan drugi prijatelj naših naroda, Ježev savremenik, Bronjislav Grabovski u pismu od 7 aprila 1880. g. upućenom Franji Markoviću preporučuje ovome da prevede Ježeva dela posvećena Južnim Slovenima i žali se kako je Jež i njegov rad malo poznat kod Jugoslovena. Međutim ni on sam se tu nije pokazao kao veoma dobar Ježev poznavalac, jer je među njegove "Jugoslovenske pripoviedke" stavio i Krvavu istoriju (Krwawe dzieje) koja sa nama nema baš nikakve veze, a sem toga u pismu tvrdi da je Jež između ostalog dugo vremena boravio i u Bosni i Hercegovini što nije tačno.[454]

Beleške o Ježu kod Srba mnogo su češće u to vreme. Godine 1881. u Srpskim ilustrovanim novinama nalazimo dve beleške o njemu odnosno o njegovom romanu Iz teških dana.[455]

Nešto kasnije Vienac, koji se kod Hrvata, najviše interesovao za Ježa doneće belešku o proslavi dvadeset petogodišnjice Ježevog književnog rada u Poljskoj. U ovećoj belešci pored ostalog dat je sadržaj knjige Ognisko, kratka biografija Ježa na osnovu članka P. Hmjeljovskog o njemu, objavljenog u knjizi, i najzad nekoliko reči o priči Dolenga (Dolęga) koja je objavljena na kraju knjige.[456] Po belešci se vidi da je njen pisac pratio i dobro poznavao tadašnje poljske književne prilike jer je u vezi sa knjigom Ognisko posvećenom Ježu dato nekoliko obaveštenja koja su uzeta iz raznih časopisa.

Belešku o istoj knjizi doneo je godinu dana kasnije i novosadski Javor.[457] Beleška je verovatno rađena prema nekoj recenziji ili članku o toj knjizi jer ne izgleda da je pisac beleške znao samu knjigu.

Sledeće godine opet nalazimo dve kraće beleške u Viencu. U prvoj se čitaoci obaveštavaju da Jež priprema veliko delo o Istoriji Slovena. "Nijedan pisac poljski - piše u belešci - ne poznaje tako temeljito život, književnost i umjetnost Slovjena, osobito južnih, kao što Jež, koji je, kako je poznato, mnogim svojim djelom uzeo građu iz našega života narodnoga."[458] U drugoj se samo kratko beleži da je Jež izdao jedan novi roman.[459] Beleška posle ove opet je objavljena kod Srba. Nalazimo je u Javoru. U njoj se beleži da je Jež objavio nov roman o Bugarskoj, kao i to da je njegov raniji roman Asan posvećen Bugarima već preveden kod nas.[460]

Posle Asana i Hande Zahornjicke kod Srba više nije izašao nijedan Ježev roman iako je interes za njih postojao, pa je jedan čak bio i preveden. Vredni prevodilac sa poljskog jezika Nikola Manojlović-Rajko preveo je bio početkom 1888. god. Harambašinu verenicu. U pismu od 16. V. 1888. g. upućenom Jovanu Grčiću on moli ovoga da preporuči knjižaru Đoki Popoviću da otkupi Harambašinu verenicu, "roman iz srpske istorije, a napisao ga je poljski Teodor Tomaš Jež (Milkovski). Materijal je crpljen iz vremena srpskih frajkoraca".[461] Međutim kao ni kasnije sa Uskocima, Rajko ni ovoga puta nije imao sreće jer nije uspeo da ga štampa.

Godina 1889. opet je donela nekoliko beležaka o Ježu. Te godine izdao je Izidor Kopernjicki zbirku svojih prevoda naših narodnih pesama kosovskog ciklusa kojoj je Jež napisao predgovor.[462] Belešku o toj knjižici donela je Bosanska vila[463] dok ju je Otadžbina zabeležila samo u bibliografiji.[464] Iste godine je i Javor opet doneo belešku o broju petrogradskog Kraja u kome je izašao i Ježev članak posvećen našoj narodnoj poeziji.[465]

Poslednji prevodi iz Ježa pojavili su se kod nas 1896. i 1897. godine. To je već pomenuta crtica Crnogorka i Uskoci. Kako nismo mogli da nabavimo original prve i da utvrdimo gde i kada ju je Jež napisao ne možemo ništa podrobnije reći ni o prevodu. Na osnovu čitanja samog prevoda dobija se utisak da je prevodilac dobro znao poljski jezik a isto tako i srpskohrvatski jer nema poljskih konstrukcija ili grešaka koje bi odmah pale u oči i bez upoređivanja prevoda sa originalom.

Prevod Uskoka nažalost nije bio dovršen. Svega je izašlo oko četrdesetak nastavaka u kojima je prevedeno nešto više od polovine prvog toma.[466] Njihov prevodilac, Nikola Manojlović-Rajko, umro je 11. jula 1897. godine ne stigavši da ga završi. Nesumnjivo da je njegov nedovršeni prevod Uskoka najbolji prevod Ježa koji smo imali. Kada se Rajko latio da prevodi Uskoke imao je za sobom već dugogodišnje iskustvo prevodioca sa poljskog jezika, njegovo poznavanje toga jezika bilo je odlično, a isto tako i poznavanje srpskohrvatskog. Nekoliko grešaka koje smo našli pre su greške nastale zbog žurbe u radu ili prilikom slaganja teksta nego usled neznanja prevodioca. Na nekoliko mesta smo našli izostavljenu poneku reč što je svakako greška napravljena pri slaganju teksta. Kad Rajko izraz do Grecji (u Grčku) prevede sa "u Gruziju" ili i Widulicz o nim wiedział (i Vidulić je za nju znao) sa "i Vidulić ništa ne znađaše o njoj" to je svakako greška napravljena u brzini, a ne usled nerazumevanja teksta. Slučajeva kad Rajko nije razumeo tekst ima vrlo malo. Takva je na primer ona gde je Rajko rečenicu Naprzód szedł oddział lekkiej jazdy, poprzedzanej szpicą preveo "Naprijed iđaše odio lahke konjice s vođama na čelu" mesto "pred kojim je išla prethodnica" ili kad izraze że wszystkim razem i każdemu z osobna rozpowiadał Rajko prevede "što su svaki put i svakome u svoje ime pričali" dok Jež kaže "što je svima zajedno i svakom posebno pričao" itd. To su izuzev još nekoliko manjih i beznačajnih grešaka koje smo našli u otprilike polovini prevedenog teksta sve zamerke koje možemo staviti ovome prevodu a to zaista svedoči o visokoj vrednosti Rajkovog teksta. Nikola Manojlović-Rajko je godinama živeo na selu, znao narodni jezik i kao u retko kom savremenom prevodu u njegovom ima mnogo lepih narodnih reči, izraza i obrta tako da se pored toga što se u njemu oseća izvesna patina vremena i danas čita sa uživanjem.

Kako vidimo po onome što se kod nas prevodilo od Ježa njegovo književno stvaralaštvo nije bilo ni mnogo poznato našoj staroj čitalačkoj publici ni mnogo popularno. Istina Janko Veselinović će u svojim Pismima sa sela objavljenim 1904. god. pisati da je čitao Tomu Ježa kad je došao za učitelja u Svileuvu[467] tj. 1880. g. ali to je mogao biti samo Asan ili Anđa Zagorničanka što ni u kom slučaju ne može biti dokaz za napred pomenutu tvrdnju Z. L. Zaljeskog.

Kako nije imao sreće među čitaocima naš pisac nije je imao ni sa onima koji su o njemu morali malo više znati. Godine 1898. na svečanom skupu Srpske kraljevske akademije nauka održanom 22. februara pročitan je nekrolog povodom smrti dopisnog člana te Akademije Zigmunta Milkovskog. Posle kratke biografije i karakteristike njegovog političkog i revolucionarnog rada u nekrologu se dalje govori o njegovom boravku u Srbiji, interesovanju za našu prošlost i njegovim zaslugama za naš narod.

"... U vekovnoj borbi srpskoj za veru i slobodu, - rečeno je u nekrologu, - rodoljubivo srce njegovo našlo je i nade i utehe; njemu je imponovao prost narod srpski koji je prihvatio zastavu državne samostalnosti koju je satrveno ili odrođeno plemstvo iz ruku ispustilo. - Milkovski je napisao nekoliko romana iz života našeg, - u njima budio veru i nadu u svome narodu i zadobijao simpatije plemenu našem. I što danas svi obrazovani Poljaci poštuju i cene narod naš, to je zasluga prevodilaca srpskih narodnih pesama: Zaljevskog,[468] Zmorskog i Kopernickog, velikog tumača njihova: Adama Mickjeviča i slavnog pisca Uskoka i Hajdukove neveste - Zigmunda Milkovskog."[469]

Nema sumnje da je Milkovskom stavljajući ga u isti red sa Mickjevičem odato vrlo visoko priznanje ali je sahranjen čitavih sedamnaest godina ranije. Da bi ironija bila još veća taj nekrolog je najveći članak o Ježu kod Srba do prvog svetskog rata. Da nije bilo njegove "smrti" verovatno ni njega ne bi imao. S druge strane to svedoči o tome da se i sam Jež već bio prestao interesovati za Srbiju, da ni sa kim nije održavao nikakve veze iako je još 1897. g. bio izdao svoju popularnu brošuru o Karađorđu. Pišući je Jež se koristio samo starijom literaturom.

Do prvog svetskog rata objavljen je jedan članak o Ježu i kod Hrvata, 1910. g.[470]

Veće interesovanje za Ježa i kod Srba i kod Hrvata javilo se tek posle rata ali se ono izrazilo samo člancima i beleškama o njemu a ne i prevođenjem njegovih dela.

Prvi su ga se setili Hrvati. Poznati popularizator poljske kulture i književnosti kod Hrvata dr. Ivan Esih objavio je 1924. g. u Osječkom Hrvatskom listu kraći članak pod naslovom Tri područja u ropstvu poljskog naroda. Teodor Tomaš Jež i njegovi ideali ali je u članku o Ježu najmanje. U prvom delu se govori o podeljenosti porobljene Poljske i njenom stanju u XIX veku da se tek u poslednjim redovima kaže da je Jež odigrao ogromnu ulogu u spremanju mlade generacije za oslobođenje otadžbine i da je tih dana cela Poljska proslavila stogodišnjicu njegovog rođenja.[471]

Skoro u isto vreme objavio je svoj članak o Ježu i Slovenac dr. Fran Ilešić koji je inače na Zagrebačkom sveučilištu dugo godina predavao poljsku književnost. U svom članku koji nosi naslov Jedan poljski junak slavenske slobode i demokracije (o stogodišnjici T. T. Ježa-Milkovskog)[472] dr. Ilešić se uglavnom zadržao na Ježevoj biografiji i njegovom političkom radu. Malo više pažnje posvetio je Ježevoj saradnji na izdavanju knjige Na Vidov-dan (1389-1889) i na njegovom predgovoru na osnovu koga kaže da se Milkovski "dobro uputio u istoriju sredovečne Srbije", što ne odgovara istini, jer predgovor vrvi od netačnosti.[473] Zatim se zadržao na njegovom predavanju Le congrès de Berlin et les Slaves du Sud, održanom u Ženevi u ime "Internacionalne Lige za mir i slobodu" i spomenuo nekoliko Ježevih romana. Ilešić koji je mnogo i brzo pisao često ne proveravajući podatke verovatno je i ovde zbog toga napravio niz grešaka. Između ostalog ni za jedan roman o nama on nije naveo tačnu godinu njegovog postanka. Tako je Šandor Kovač napisan 1861. g. Uskoci 1881. Harambašina verenica 1887. a Dahije 1883.

Služeći se njegovim člankom iste godine objavio je i Svetozar Matić beleške o Ježu u Novom životu[474] pa je i on ponovio neke greške koje je napravio Ilešić, naime da je Jež u Srbiji bio 1853. g. i 1864, pred pedesetogodišnjicu drugog ustanka, kao i da je umro 1914. godine. Matić je doneo i nekoliko novih podataka ali to nije bilo mnogo više od onoga što je rekao Ilešić.[475]

Posle tih članaka čiji je povod bio proslava stogodišnjice Ježeva rođenja sledeći povod za jednu belešku i jedan članak posvećene njegovom književnom stvaralaštvu bio je Arctovo izdanje Ježevih izabranih dela. Od svega što je kod nas dotada pisano o Ježu ova beleška i ovaj članak najviše govore o Ježu kao piscu i to piscu romana iz naše prošlosti. U svojoj belešci Konstantin Perić piše kako je Jež za vreme svoga boravka u Srbiji "dobro upoznao srpski narod, njegovu prošlost i njegove tadašnje političke, društvene i druge prilike". Nabrajajući neke romane iz srpske prošlosti Perić dodaje da je Jež napisao i dosta romana i pripovedaka iz hrvatskog i bugarskog života ali ne spominje nijedan od njih.

Ocenjujući umetničke vrednosti Ježevih romana Perić kaže da ovaj kao artista možda ustupa Kraševskom ali ga nadmašuje sposobnošću da vidi stvarnost, snagom ubeđenja i živošću temperamenta. Po svojim demokratskim pogledima i motivima koje je uneo u romane iz poljskog života Jež je i tada bio savremen.

"Nenategnut, prost, i ipak živ i često kolorisan (?) stil; - piše dalje Perić - zanimljiv siže; realizam u pretstavljanju raznih sredina, egzotičnost tla naročito u jugoslovenskim romanima; snažne ličnosti; humor začinjen blagom ironijom, najzad moralna ličnost autorova koja zrači iz tih romana i pripovedaka - daju uvek jednu skladnu celinu, koja, i pored mestimične naivnosti i nedoteranosti, i danas ima draž svežine i osobenosti."

Na kraju beleške Perić piše da bi trebalo prevesti neko njegovo značajnije delo na naš jezik jer ono što je ranije prevođeno nije dostupno, a sem toga zbog svojih romana i publicističkih radova o nama Jež zaslužuje jednu iscrpnu studiju s naše strane.

"... Ono što je pisao o nama u svojim člancima i raspravama dosta je temeljno, produbljeno i interesantno. Nije to pisano površno, lako i po jednostranim informacijama, kao što se često čak i danas čini. Primera radi treba pročitati samo njegov istorijski ogled Srpski jubilej (Lavov, 1865. god.) gde je bacio pogled na istoriju srpsku u toku pedeset godina posle drugog srpskog ustanka. Frapiraju vas njegovi jasni pogledi, poznavanje evropske političke konjunkture i dubina misli."[476]

Koliko Perić ima pravo može se videti iz svega onoga što smo napred rekli o Ježu pa se nećemo ponovo vraćati na sve te probleme. Karakteristično je samo da je među onima koji su nešto više o Ježu pisali kod nas Perić bio prvi koji je o njemu pisao pre svega kao o književniku iako nije zaboravio da pomene i njegova ideološka shvatanja.

Najveći članak o Ježu kao književniku napisao je Žarko Kalinić.[477] I ovaj članak došao je, kako smo već rekli, kao posledica izdanja Ježevih izabranih dela od 1931. godine. Odmah u početku treba reći da je članak Ž. Kalinića rađen sa najviše pretenzija od svih koji su dotada napisani, da je Kalinić od svih koji su pisali o Ježu kod nas pročitao najviše njegovih dela i najbolje ih razumeo i da ga je Jež interesovao pre svega kao književnik.

Kalinić u ovom članku tvrdi da se Jež ulazeći u srpsko selo upoznao sa patrijarhalnim životom srpske porodice i video snagu zadružne organizacije. Kako smo dosada na više mesta govorili Jež je prilično slabo poznavao baš naše selo. On je uglavnom poznavao grad, ukoliko ga je uopšte poznavao, ili tačnije rečeno Beograd. Za vreme svoga boravka u Srbiji 1864-1866 Jež takoreći nije izašao iz Beograda. Selo je mogao upoznati malo na svečanostima u Topčideru i jednom putu koji je preduzeo van Beograda, prilikom izleta na Avalu. Ne verujemo ni da je njegov boravak 1854. god. u Majdanpeku značio mnogo u tom pogledu.

Dalje Kalinić izriče ovakav sud: "Uopšte što je u romanima Ježa najlepše, to su slike iz srpskog seoskog života. Ove su slike često mnogo bolje, nego kod naših docnijih pisaca seoskih pripovedaka. Jež tu mnogo podseća na Janka Veselinovića, ali ga svojom dubinom natrkiljuje." Iako se ne možemo pohvaliti naročito dobrom seoskom pripovetkom naših docnijih pisaca ipak je pohvala data Ježu preterana. Ne bismo se čak složili ni sa tvrdnjom da Jež dubinom natkriljuje Janka Veselinovića, za koga smatramo i da je bolje znao srpsko selo od Ježa i da, ako nije bolji, nije bio ni gori pisac od ovoga.

Završavajući svoj članak Kalinić će biti još štedriji u pohvalama: "Iako je sadržina ovih romana romantična i naivna, ipak oni imaju veliku vrednost kao folklorne slike, neobično tačne, poetične, mnogo bolje nego u svih naših docnijih seoskih pripovedača, dok njegovo razumevanje naše istorije ostaje i danas sasvim moderno..." Isuviše je preterano staviti Ježa iznad svih naših pripovedača koji su pisali o selu.

Govoreći o Ježevom poznavanju naše istorije Kalinić konstatuje da to poznavanje nije uvek tačno i dodaje da se u vreme kad je on bio kod nas "na istoriju gledalo očima romantike i narodne tradicije" pa je ta shvatanja usvojio i Jež što možemo primiti bez ikakvih ograda. Isto tako možemo primiti i tvrdnju da je Jež pomalo ulepšavao našu istoriju. Međutim da li se Jež, kako kaže Kalinić služio samo materijalom kakav je našao kod nas? To je tačno u najviše slučajeva, jer je Jež, služeći se i stranim autorima i knjigama, kao što su Ranke, Minuči ili Majkov, znao ove preko srpskih prevoda ali je vrlo verovatno da je upotrebio poneki izvor koji je u originalu i upoznao van Srbije.

Govoreći o Ježevim romanima iz naše prošlosti Kalinić je malo više govorio o romanima Hajdukova verenica, Dahije, Rotulovići, Ljubav u nevolji i Pre dvesta godina, ali se nije zadržao na pojedinostima. Pored pohvale koje smo već naveli Kalinić kaže i da Jež nije idealisao svoje junake, da odmah doda da se nije mogao osloboditi romantičarske deobe na crne i svetle karaktere iako to čini finije i opravdanije.

Konstatujući Ježevu neprekrivenu tendencioznost Kalinić ističe da ona često ide na štetu umetničke koncepcije njegovih radova. U nama je Jež gledao primer naroda koji je ostvario san slobode pa ga je zato iznosio svojim sunarodnicima kao primer. Na kraju Kalinić piše kako je i pored svih njegovih zasluga za nas Jež kod nas zaboravljen.

Nema potrebe da ovde polemišemo sa Kalinićem jer se iz onoga što smo napred pisali o Ježu vidi koliko se slažemo ili ne slažemo sa njim. Na njegovom članku smo se više zadržali zato što on to i pored izvesnih svojih grešaka zaslužuje kao najvrednije što je o Ježu kao književniku kod nas napisano.[478]

Nešto malo pažnje posvetio je Ježu i Krešimir Georgijević u svojoj knjizi o srpskohrvatskoj narodnoj poeziji u poljskoj književnosti ali ni on nije svestranije i dublje proučio njegov rad.[479]

Tri kasnija članka o Ježu biće izazvana izdavanjem Ježevih memoara Od kolevke kroz život, u tri knjige. Autor jednoga od njih je opet Fran Ilešić. To je ustvari recenzija tih memoara, upravo samo onog njihovog dela koji se odnosi na Ježev boravak u Srbiji i na Ježeve kontakte sa Srbima i Hrvatima.[480] Ovde je vredno napomenuti samo to da je i Ilešić prihvatio kao verodostojnu priču Ježa da je Novaković na njegov savet uneo u istoriju srpske književnosti i dubrovačku književnost koja je, kako Ilešić kaže, izašla nekoliko godina posle Bibliografije, a što, kako znamo, nije tačno (str. 490).

Iste godine kad i Ilešić štampao je dva članka o Ježu u Obzoru i dr Ivan Esih.[481] U prvom od njih on govori o prva dva toma Ježevih memoara, daje nekoliko bibliografskih podataka o njemu i pominje monografije M. Ostrovske i Bersano-Bedžejeve. Između ostaloga dr Esih kaže da je Jež živeo među Hrvatima što kako znamo, nije tačno.

U drugom članku govori se uglavnom o Ježevim susretima sa Štrosmajerom. Pominjući njegove romane Uskoke i Pre dvesta godina dr Esih kaže za ovaj drugi da je "Iz epohe Zrinjskih i Frankopana" što opet nije tačno. O Zrinjskom i Frankopanu u Hrvatskoj je tada živela još samo uspomena.

Inače i ova dva članka su rađena na osnovu Ježevih memoara.

Najzad, poslednji pred rat pisao je o Ježu kod Srba prof. Đorđe Živanović u svojoj već pominjanoj knjizi Srbi i poljska književnost (1800-1870), ali kako je ona izašla neposredno pred početak rata 1941. god. ostala je neprimećena. Autora je interesovala Ježeva delatnost kao i njegovi kontakti sa Srbima samo do 1871. g. Živanović je u svojoj knjizi dao niz interesantnih i važnih pojedinosti, sakupio je skoro sve što se moglo naći u štampanim izvorima i knjigama, ali nažalost nije posegao i za arhivskim izvorima. Koliko smo zbog toga izgubili osećamo tek sada posle teških uništavanja poslednjeg rata.

Kada rezimiramo sve ovo što smo ovde izneli dolazimo do zaključka koji nije mnogo pohvalan ni za nas ni za Ježa. Pre svega Ježeva popularnost kod nas je bila prilično mala. On je bio više poznat i čitan samo u sedmoj i osmoj deceniji XIX veka. Beleške o njemu u to vreme su prilično šture i malobrojne. U poslednjoj deceniji prošlog veka Tomislav Gvozdenović svojim prevodima Crnogorke i Nikola Manojlović-Rajko nedovršenim prevodom Uskoka daće izraza uglavnom svom ličnom interesovanju za Ježa. Nekrolog Srpske akademije nauka je izraz kurtoazije, a ne nekog naročitog interesovanja.

Posle rata članci d-ra Ilešića, Matića i d-ra Esiha označavaju buđenje ponovnog interesovanja za Ježa pojačanog kasnije novim izdavanjem njegovih izabranih dela u Poljskoj. Izraz toga interesovanja biće članci K. Perića i Ž. Kalinića. Dok se 1924. godine interesovalo uglavnom za Ježa političkog radnika i popularizatora naših narodnih pesama članci Perića i Kalinića su odraz interesovanja za Ježevo književno stvaralaštvo i to pre svega ono posvećeno nama. Poslednji članci posvećeni Ježevim uspomenama odraz su interesovanja za Ježeve memoare kao i za manje poznat izvor i svedočanstvo o našoj prošlosti.

Što interes za Ježa kod nas nije bio veći, i pored njegovih ne malih i ne beznačajnih zasluga za zbližavanje poljskog i naših naroda, za buđenje uzajamnih simpatija mislimo da je u prvom redu krivo to što Jež nije bio veliki pisac. Kod naših naroda se uvek mnogo prevodilo sa poljskog jezika, ali Jež je i pored svoje popularnosti među poljskom čitalačkom publikom, brzo bio potisnut u pozadinu. U razvoju poljske književnosti njegovo stvaralaštvo nije išlo glavnim tokom, ono se kasnije kretalo negde nekim sporednim rukavcem i novi prevodioci i popularizatori poljske književnosti kod nas, koji ga nisu lično znali nisu ga ni primećivali. Tek kad bi ga se neko setio u njegovoj otadžbini u Poljskoj, setili bi ga se i kod nas, a on je svakako bio više zaslužio.

 

XV. Zaključak

Završavajući ovaj rad o Ježevom stvaralaštvu posvećenom životu i prošlosti Jugoslovena možemo ukratko reći sledeće:

U dosadašnjoj istoriji poljske književnosti i kritičkoj literaturi nije postojao tačan sud o vrednosti Ježevih romana posvećenih Jugoslovenima. Mišljenja koja su postojala uglavnom su, sa malobrojnim izuzecima, oduševljena i vrlo visoka kako kad se tiče umetničke tako i dokumentarne vrednosti tih dela. Međutim stvar izgleda drukčije.

U svojim prvim delima posvećenim Srbima, u romanu Šandor Kovač i priči Orao provodadžija koje je Jež pisao uglavnom na osnovu ličnog posmatranja i podataka stečenih u neposrednom dodiru sa našim ljudima on se pokazao kao pisac koji ume da posmatra i zapaža stvari. Međutim kako je sa Srbima u to vreme još relativno malo bio u dodiru i kako je njegovo iskustvo bilo još dosta siromašno i slika života Srba, njihovih običaja i navika prilično je siromašna, skučena. Taj nedostatak Jež je nadoknađivao opisima mađarskih običaja i sredine (Šandor Kovač).

Kasniji Ježevi romani, nastali posle njegovog boravka u Beogradu 1864-1866. godine, imaju već više elemenata narodnog života, ali kako je Jež uglavnom upoznao Beograd i njegov život, a opisivao selo i ovde ima dosta netačnosti. Sem toga ovi romani imaju još jednu osobinu. Dok su Šandor Kovač i Orao provodadžija bili posvećeni uglavnom savremenom životu i događajima, ovi romani su posvećeni prošlosti Srba i Hrvata. Izvore za njih Jež je našao pre svega u Beogradu. Čak i kad su u pitanju bili strani autori kao Ranke, Minuči ili Majkov Jež ih je znao preko srpskih prevoda koji su bili izašli do 1866. godine.

Pri pisanju romana iz prošlosti Srba i Hrvata kao osnova Ježu je obično služila jedna knjiga iz koje bi uzeo osnovne podatke i na osnovu kojih bi gradio svoju fabulu. Poznavanje života naših naroda stečeno prilikom boravka u Srbiji i Evropskoj Turskoj davalo mu je materijal za dogradnju fabule, za pojedine scene, dijaloge, opise navika i karaktera ljudi itd. Kako srpska istorijska nauka u to vreme još nije bila razvijena, a izvori kojima se Jež služio često nisu bili na naučnoj visini, u njegovim romanima ima mnogo istorijskih netačnosti. Pored tih netačnosti za koje ne možemo kriviti našeg pisca u njegovim romanima postoje netačnosti za koje on snosi odgovornost. Ima ih dve vrste - netačnosti proistekle iz Ježeva nedovoljna poznavanja naše istorije i prošlosti, iako tadašnja naša istorijska nauka nije grešila u tim slučajevima i netačnosti nastale usled toga što je Jež svesno i u skladu sa svojim intencijama i tendencijom, koje je izražavao svojim romanima, menjao pojedine činjenice.

Glavni zadatak Ježevih romana posvećenih prošlosti Jugoslovena bio je podizanje buntovničkog duha u razočaranom i potištenom poljskom narodu, posle poraza ustanka od 1863-64. godine, pružanje primera kako se treba boriti za svoju slobodu, buđenje vere u zaspale snage naroda, pozivanje na samoodricanje i vršenje svoje dužnosti prema otadžbini i narodu, a sve u cilju ostvarenja sna o slobodi.

Međutim, nisu svi Ježevi romani iz jugoslovenske prošlosti bili u istoj meri zasićeni tom tendencijom. Najpuniji izraz ona je našla u Harambašinoj verenici, Dahijama i Uskocima dok je u Šandoru Kovaču, Ljubavi u nevolji i Pre dvesta godina manje intenzivna. Najmanje je te tendencije u Orlu provodadžiji, Slovenskom hercegu i Rotulovićima o kojima se ima utisak da su pisani samo radi interesantne i egzotične tematike.

Pišući o Srbima Jež nije pokazao veliko poznavanje našeg narodnog života i običaja i pošto mu to što je znao nije bilo dovoljno da dv punu sliku on je našim ljudima pripisivao osobine ukrajinskih i poljskih seljaka ili poljske šljahte tako da njegova vizija nije odgovarala realnoj stvarnosti. Ali ni to nije bilo dovoljno i Jež je često u svojim romanima posvećenim Jugoslovenima opisivao tursku, austrijsku ili neku treću sredinu što je za sam tok radnje u romanu često bilo nepotrebno. Sem toga niz karaktera, ličnosti, scena i razgovora prenet je u našu sredinu iz poljske emigracije. Za niz takvih slučajeva mogu se naći primeri u tadašnjoj poljskoj emigraciji među kojom je Jež živeo i koju je vrlo dobro poznavao.

U svojim romanima Jež je dobrim delom odrazio stanje srpske istorijske nauke do 1866. godine, a takođe i shvatanja tadašnjih pripadnika Omladinskog pokreta. Ta shvatanja su naročito došla do izražaja u Ježevom tumačenju srpske narodne poezije i istorijske tradicije nastale u početku Prvog srpskog ustanka. Mnoge romantičarske crte svojih romana iz prošlosti Jugoslovena duguje Jež baš svome boravku u Srbiji.

Umetnička vrednost Ježevih romana nije velika. Pisani brzo, bez dubljih studija i dužih priprema oni nose na sebi pečat nedovršenosti, slabosti u kompoziciji, uprošćene crno-bele podele karaktera i siromašne psihologije. Naš pisac na sve to nije ni obraćao veliku pažnju. Glavno je bilo postići određeni cilj, a kao primer za to služili su postupci i sudbine pojedinih junaka. Jež u vrlo mnogo slučajeva nije ni pokušavao da psihološki opravda njihove postupke. Trebalo je da čitaoci veruju da tako mora i treba da bude i oni su svemu verovali. Verovali su u opravdanost borbe za slobodu, sticali su pogrešne predstave o svakidašnjem životu i običajima srpskog naroda, ali tačne o njegovom patriotizmu, oduševljenju za borbu, hrabrosti, požrtvovanju i zbog toga su zavoleli i nas i pisca koja im je to pričao ne kao veliki umetnik već kao zanimljiv kozer koji je na stranicama svojih knjiga donosio dah daleke, nepoznate zemlje i opojni miris slobode. U prosečnom poljskom čitaocu on je probudio interesovanje i ljubav prema našem narodu a to je više nego da im je dao nekoliko tačnih istorijskih podataka i scena iz narodnog života. Njegov moralni autoritet bio je najbolja preporuka za nas i dobar deo naše popularnosti u Poljskoj u drugoj polovini XIX veka isključivo je njegova zasluga.

U našem intelektualnom i kulturnom životu njegova uloga je bila vrlo mala. Iako je bio dopisni član Srpskog učenog društva bio je malo poznat i malo prevođen. Čak je i pre vremena sahranjen kod nas. Između dva rata se nešto pisalo o njemu ali uglavnom onda kada su ga se setili u njegovoj otadžbini setili su ga se i kod nas. Jedna ulica u Beogradu koja nosi njegovo ime suviše je malo za ono što mu dugujemo. I to je bio jedan od razloga što smo se latili ovoga posla. Ovim radom hteli bismo da vratimo jedan deo toga duga.

 

Dodatak

Pismo Zigmunta Milkovskog upućeno predsedniku SUD dr Janku Šafariku povodom izbora sa dopisnog člana SUD.

 

26/6 69 Bruxelles

136 rue des Palais

Dostojny Panie Prezesie,

Otrzymałem dyplom, mianujący mnie członkiem Towarzystwa Naukowego Serbskiego.

Wysoko cenię sobie zaszczyt, jaki mi Towarzystwo Naukowe wyświadczyło, i proszę Was, Dostojny Panie, ażebyście w obec Towarzystwa być raczyli tłómaczem głębokiej wdzięczności, jaką dla niego przejęty jestem.

Zaszczyt ten jest dla mnie zachętą na drozde pracy, którą obrałem, którą, w miarę sił i możności, staram się rozwijać i dalej posuwać. Praca moja ma na celu wzajemne zaznajomienie i zbliżenie dwóch bratnich narodów: Serbów i Polaków - zaznajomienie i zbliżenie, wedle mego przekonania, potrzebne pod wszelakiemi względami, tak dla jednych; jak dla drugich. Nie wiem, czy celu dopnę: czy starczą mi siły na usunięcie zapór, jaki czas, okoliczności i zła wola nagromadziły i gromadzą pomiędzy Serbią a moją biedną Ojczyzną. Lecz dopiąłem już jednej wielce dla mnie ważnej rzeczy, i to mi otuchy dodaje. Towarzystwo Naukowe Serbskie uznało moje dobre chęci. W tem znaczeniu, przyjąłem dyplom na członka tego Towarzystwa, w tem znaczeniu przyjąłem zaszczyt, który - powtarzam - wysoko sobie cenię.

Raczcie, Dostojny Panie Prezesie, przyjąć wyznanie głębokiej czci, jaką dla was przejętym jest

powolny sługa

Z. Miłkowski

[1] Juliana Bartoszewicza Historia literatury polskiej potocznym sposobem opowiedziana. Warszawa. 1861, 539.

[2] To je roman Szandor Kowacz napisan 1859. g. Njegova slaba priča Orzeł swatem štampana u zborniku Po ziarnie 1861. g. verovatno za vreme pisanja Istorije još nije bila poznata Bartoševiču.

[3] W. Korotyński, Teodor Tomasz Jeż, Tygodnik Ilustrowany, 1876, II.

[4] Iako nije najbolji izraz "srpskohrvatski romani" upotrebljavam u značenju romani s tematikom iz života Srba i Hrvata.

[5] Zygzak, Sylwetki literackie – Teodor Tomasz Jeż, Echo, 1877, br. 235. Članak je inače objavljen u brojevima 233-235.

[6] O powieściach T. T. Jeża, z rzutem oka na powieść wogóle, Studium Elizy Orzeszkowej. Niwa, 1879. Tom XV, str. 48-66, 111-127, 259-275 i 340-357.

[7] Deo te prepiske objavljen je u knjizi Eliza Orzeszkowa, Listy. Tom I, Dwuglosy. Warszawa – Grodno, 1937, str. 25-220.

[8] U pismu od 7. aprila 1881. g. Ožeškova piše Ježu: "... Dahije nigde nisam mogla da nađem i tu stvar nisam čekala, o njoj sam slušala jedinstveno mišljenje, da su divne". Listy, I, 153. Sem toga ona ne spominje ni priču Orzeł swatem ni roman Rotułowicze.

[9] Marija Ostrovska naziva tu raspravu jednim "od najznačajnijih tadašnjih radova o romanu uopšte". T. T. Jeż (Zigmunt Miłkowski). Życie i twórczość. Napisala M. Ostrowska, Krakuw, 1936, 590.

[10] Ova poslednja tvrdnja nije tačna. Koliko je Jež bio naučnik u svojim srpskohrvatskim romanima videćemo kasnije iz analize tih romana.

[11] Najnowsi powieściopisarze polscy i ich kierunek. Napisał Felicyan Suryn, Tygodnik Ilustrowany, 1881.

[12] Teodor Tomasz Jeż, predgovor romanu Uskoki, I-II, Warszawa, 1881, str. V-XXVI.

[13] Kłosy 1882, tom XXXIV, str. 215-218, 237-238, 255-256 i Ognisko. Książka zbiorowa wydana dla uczczenia 25-letniej pracy T. T. Jeża, 1882, Warszawa, 1882, str. 1-47.

[14] Ognisko, str. 45-46.

[15] U celom ovom poglavlju govorim samo o onim člancima koji dodiruju Ježeve romane o Srbima i Hrvatima. Ostali me ovde ne interesuju.

[16] M. K. Przegląd Literacki: Uskoki, powieść z dziejów Słowian Południowych T. T. Jeża, Warszawa, 1882, Kłosy. 1882, XXXIV.

[17] Kronika literacka polska za rok 1882, Biblioteka Warszawska, 1883, I, str. 189.

[18] Teodor Tomasz Jeż (Zygmunt Miłkowski) u knjizi Nasi powieściopisarze, Tom I, Kraków, 1887, str. 481-553.

[19] Džordži je svakako Đorđe ali kako ga Jež tako naziva ostavićemo ga i mi pod tim imenom.

[20] Nasi powieściopisarze, I, 548.

[21] Wł. Prokesz, Nasi powieściopisarze, Przegląd literacki "Kraju" nr. 3-6, 1887, str. 7.

[22] To su članci "Teodor Tomasz Jeż", Nowa Reforma, 1897, br. 266 (članak je preštampan u emigrantskom časopisu Wolne Polskie Słowo, 1898, nr. 248); Zygmunt Miłkowski (Teodor Tomasz Jeż), Krytyka 1903, str. 187-196 i T. T. Jeż jako podróżopisarz, Dodatek literacki do nr. 84 Nowej Reformy z 1903 r. Do izvesnih članaka Hmjeljovskog o Ježu i njegovim delima i pored upornih pokušaja u toku nekoliko godina nisam mogao doći. Tako nisam uspeo da pregledam njegove recenzije objavljene u časopisima Przegląd Tygodniowy i Opiekun Domowy, dalje recenzije B. Limanovskog objavljene ranije u časopisu Przegląd Tygodniowy kao i recenzije još nekih autora objavljene po raznim časopisima. Do danas ne postoji potpuna i tačna bibliografija Ježevih dela i članaka o njemu pa mi u prilikama u kojima sam radio nije bilo moguće da utvrdim čak ni naslove tih recenzija i da li one šta govore o Ježevim srpskohrvatskim romanima.

[23] Holewiński Wacław z Warszawy. Życie i działalność T. T. Jeża. Dodatek miesięczny do czasopisma Przegląd Tygodniowy, 1882.

[24] Navedeno delo, 704-705.

[25] Teodor Jeske-Choiński. Typy i ideały pozytywnej beletrystyki polskiej. Warszawa, 1888, str. 79. Ježu je posvećeno III poglavlje, str. 46-79.

[26] Serbia w literaturze polskiej, przez Bronisława Grabowskiego, Przegląd Literacki, dodatek do Kraju, rok VIII, tom XLV, 1889.

[27] Życie i czyny pułkownika Zygmunta Miłkowskiego (T. T. Jeża), opisał J. L. Popławski, Lwów, 1902, str. 65.

[28] K. Grądzielski, Dzieje literatury polskiej, Kraków, 1910, str. 329.

[29] Wilchelm Feldman, Współczesna literatura polska 1864-1923, Wydanie siódme. Przygotował do druku i uzupełnił okresem 1918-1923 Stanisław Lam, Warszawa, b.g, str. 75.

[30] Marian Zdziechowski. Zygmunt Miłkowski (T. T. Jeż) a idea słowiańska w Polsce. Piotrogród, 1915, str. 39. To je prigodno predavanje održano posle Ježeve smrti i kasnije objavljeno. Brošuru B. Kaptura, Wspomnienie o Miłkowskim, Piotrków, 1916 nisam mogao da nabavim i da pregledam, a iz kasnijih rasprava o Ježu nisam mogao ni približno da utvrdim njen sadržaj i vrednost.

[31] Nav. delo, str. 39.

[32] Václav Dresler, Slovenské látky v polském románe. Slovanský přehled. XIX, 1927, str. 304-341.

[33] Marina Bersano-Begey, Zygmunt Miłkowski (T. T. Jeż) Contributo alla storia dei rapporti polono-slavi nel secolo XIX. Roma, 1935, str. 147. Drugi deo knjige posvećen Milkovskom piscu sa južnoslovenskom tematikom izdat je iste godine sa najminimalnijim izmenama u Krakovu pod naslovom Powieści słowiano-południowe T. T. Jeża.

[34] Jerzy Bąbala: Marina Bersano-Begey, "Zygmunt Miłkowski...", Slavia, časopis pro stovenskou filologii. Ročnik XIV, Sešit 1-2, Praha 1935-1936, str. 213-217.

[35] Interesantno je što Bombala pominje da su u isto vreme pored njega na proučavanju Ježa i njegovog književnog dela radili još jedan Srbin i jedan Bugarin (Nav. delo, 213). Međutim te radove nijedan od njih, kako izgleda, nije dovršio jer nigde više nismo mogli naći nikakav trag o njima.

[36] T. T. Jeż (Zygmunt Miłkowski). Życie i twórczość. Napisała Maria Ostrowska. Kraków, 1936, str. 625. Nažalost njene članke Misja polityczna T. T. Jeża na Słowiańszczyźnie Południowej, Ideologia południowosłowiańska powieści Jeża i T. T. Jeż a Słowiańszczyzna Południowa, Tydzień Kulturalno-Literacki 1936. nisam mogao da dobijam i pregledam, ali pošto su pisani neposredno posle ove njihove monografije ne verujem da donose nešto novo.

[37] Ostrovska je slabije od Ježa poznavala odnose i kulturu na teritoriji Srbije i zato je mogla da kaže ovako nešto. Uostalom kada govori o Ježevom odnosima sa Srbima i Hrvatima ona pravi niz grešaka, ali ćemo o tome govoriti kasnije.

[38] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 114.

[39] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 144.

[40] Jerzy Bąbała, Zygmunt Miłkowski a Słowiańszczyzna, Warszawa, 1939, str. 204.

[41] Bombala je iz tog ciklusa izostavio veliki roman O byt čiji je glavni junak istina Skenderbeg, ali u kome je veliki broj stranica posvećen Srbima.

[42] O velikoj studiji W. Doroszewskog, Język T. T. Jeża (Zygmunta Miłkowskiego). Studium s dziejów języka polskiego XIX wieku. Warszawa, 1949. Nakładem Towarzystwa Naukowego Warszawskiego, str. 417, ovde neću govoriti.

[43] Kazimierz Koźniewski, T. T. Jeż, Siewacz, Warszawa, 1949, Państwowy Institut Wydawniczy, str. 179.

[44] Ona je objavljena tek nedavno. Lud Serbski w powieściach T. T. Jeża, Lublin, 1962, str. 131. Ja sam zahvaljujući ljubaznosti d-ra Papjerkovskog dobio knjigu u rukopisu tako da sam je mogao pročitati pre njenog izlaska, na čemu mu ovde srdačno zahvaljujem.

[45] Čudnovato je da d-r Papjerkovski nije pri tome naveo i mišljenje J. Bombale, do danas najozbiljnije i najtačnije. On ga čak nigde ni ne pominje.

[46] Na rezultate ove rasprave vratićemo se još nekoliko puta pa ćemo tom prilikom dati i svoje mišljenje o njima i njihovoj vrednosti.

[47] Dolazi primedba na ruskom jeziku.

[48] Knjiga Stan. Strumph Wojtkiewicza, Burzliwe dzieje T. T. Jeża, Warszawa, 1961, s. 466 (1), ne donosi ništa novo o problemima koji nas ovde interesuju, pa se ne zadržavam na njoj. Utoliko pre što sam ja svoju raspravu završio početkom 1957. g. a knjiga S. S. Vojtkjeviča je izašla mnogo kasnije.

[49] Prilikom pisanja Ježeve biografije uglavnom smo se služili njegovim memoarima Od kolebki przez życie, Wspomnienia, Kraków, PAU, Tom I-II, 1936, Tom III, 1937. Ukoliko smo se služili i drugim materijalom to smo navodili u primedbama.

[50] Bio je to odraz ideje "valenrodizma" koja je tada bila popularna u redovima zaverenika. Milkovski piše o tome u svom napisu Wspomnienia z wojny węgierskiej w latach 1848 i 1849. objavljenom u časopisu Przegląd Rzeczy Polskich od 17.1. 1863 g. str. 5-6.

[51] O tadašnjim političkim prilikama u Ukrajini opširno piše A. S. Nifontov u svojoj knjizi Pocciя v 1848 godu, Moskva, 1949, naročito u prvom delu knjige Pocciя i revolюciя 1848. g. Upoređujući tajne izveštaje ruskih vlasti sa memoarima T. T. Ježa možemo konstatovati veliku dokumentarnu vrednost i važnost tih memoara.

[52] Po sasvim nepotpunim podacima policije iz Rusije je samo u 1848 g. preko granice prebeglo nekoliko hiljada Poljaka sa namerom da stupe u ustaničke redove (Nifontov, nav. delo, 74).

[53] Milkovski je tada čak nešto i beležio ali je te beleške posle poraza pod Temišvarom negde izgubio.

[54] Od kolebki, I, 289.

[55] Dr Dragoslav Stranjaković, Vlada ustavobranitelja 1842-1853, Unutrašnja i spoljašnja politika, Beograd, 1932, str. 128-129.

[56] Adam Lewak, Dzieje emigracji polskiej w Turcji (1831-1878). Warszawa, 1935, str. 62. Atanasije Nikolić u svojim memoarima netačno predstavlja prelaz Poljaka kod Tekije tvrdeći da su oni prešli silom što se ne slaže ni sa Ježom ni sa Levakom. (Biografija A. Nikolića, Arhiva SAN, br. 7380, list 32).

[57] Od kolebki, II, 126.

[58] Od kolebki, II, 134.

[59] A. Lewak, nav. delo, 113-114.

[60] Od kolebki, II, 136.

[61] Udział Polaków w wojnie wschodniej izdatu u Parizu 1858 g.

[62] Tadeusz Mikulski, Spotkania wrocławskie, Wrocław-Warszawa, 1950, str. 267.

[63] W Galicji i na wschodzie, Przyczynek do dziejów powstania 1863. Skreślił Z. Miłkowski, pułkownik, Poznań, 1880, str. 51.

[64] Cherubin Šegvić, Drugo progonstvo Eugena Kvaternika, Godine 1861-1865, u Zagrebu 1907, str. 65-66. O svojim vezama sa Milkovskim pisao je Kvaternik na više mesta u svojim memoarima.

[65] Jež je imao da u Beogradu podržava savez Srbije sa Slovenima i Vlasima u Austriji, da obezbedi mirne odnose između Srba i Porte, da ubeđuje Srbiju da rešenje svojih razmirica sa Mađarima treba da odgodi dok se ne pobedi Austrija i, najzad, da dokaže Srbiji da se Poljaci prema Slovenima u njihovim razmiricama i neslaganjima sa Austrijancima drže ne kao sudije već kao saveznici. (M. Bersano-Begey, Zygmunt Miłkowski, 71-72).

[66] Jež je između ostalog imao i da održava vezu sa Okšom-Ožehovskim i da ga obaveštava o političkim i vojnim organizacijama u Srbiji kao i o razgovorima sa Garašaninom, koji je u toj prepisci imao da figurira pod pseudonimom Wujaszek (M. Bersano-Begey, Zygmunt Miłkowski, 74-75).

[67] Ovaj poslednji došao je u Beograd po nagovoru samog Milkovskog i Kopernjickog. Ovo obaveštenje dobio sam od g-đe Jelene Veličković unuke d-ra Lontkjeviča.

[68] Jež je verovatno već početkom 1865 g. molio svoje pretpostavljene da ga premeste iz Beograda, a kasnije je tu molbu ponovio. Iz pisama upućenih mu te godine, i kasnije, vidi se da mu boravak u Beogradu nije bio bogznakako prijatan i da je odlazak iz ovog grada značio veliko olakšanje za njega. (J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 26-27).

[69] Ovde, na 1873 g., završavaju se Ježevi memoari. Kako u njegovom daljem životu nije bilo bitnijih i značajnijih događaja koji bi na bilo koji način uticali na njegov stav i interesovanje za Jugoslovene a sem toga kako je Rapersvilski arhiv u kome se nalazio osnovni fond materijala na osnovu koga se mogao proučavati Jež i njegovo delo izgoreo, zadržaćemo se ovde samo na ovlašnom i kratkom pregledu njegovog života do smrti, 1915 g.

[70] Tadeusz Makowiecki, Dwie autobigrafije Teodora Tomasza Jeża, Ruch Literacki, IV, 1929, str. 81.

[71] K. Koźniewski, nav. delo, 156.

[72] Ustawa Ligi Polskiej, Oddział I, Cel, Zasady i Organizacja Ligi, Niepodległość, czasopismo poświęcone dziejom polskich walk wyzwoleńczych w dobie popowstaniowej, Warszawa, I, 1929-1930, str. 147.

[73] T. Makowiecki, nav. članak, 80.

[74] Adam Czartkowski, Kłopoty polskiego powieściopisarza. Kurjer Warszawski od 23 grudnia 1931, nr. 351, str. 5.

[75] Originali pisama Z. Milkovske Maksimilijanu Hertlu nalaze se u Poljskoj biblioteci u Parizu (Sign. 1077).

[76] Dr Adam Lewak, Zygmunt Milkowski (Teodor Tomasz Jeż), Niepodległość, I, 1929-1930, str. 218.

[77] A. Lewak, Prace i idee polityczne pułk. Zygmunta Miłkowskiego na tle jego wspomień, u knjizi T. T. Jeż, Od kolebki, I, str. XXII.

[78] J. N. Janowski. Notatki autobiograficzne 1803-1853, Wrocław, 1950, str. 519-520.

[79] Zygmunt Miłkowski (T. T. Jeż). Sylwety emigracyjne. Lwów, 1904, str. 296.

[80] Nasz program. Wolne Polskie Słowo, 1887, nr. 1, str. 1.

[81] Uwagi w kwestyi włościańskiej, i żydowskiej z powodu obecnych wypadków, przez Władysława Dzwonkowskiego, Paryż, 1862, str. 24.

[82] P. Chmielowski, Nasi powieściopisarze, II, 533.

[83] Citiram prema Bombali, Zygmunt Miłkowski a Słowiańszczyzna, 66.

[84] Zygmunt Miłkowski, Skarb Narodowy Polski. Nieco o Lidze Narodowej. Rozdział jeden z pamiętnika Od kolebki przez życie, Lwów, 1905, 202.

[85] Citat iz Mickjeviča prema St. Pigonju Do podstaw wychowania narodowego, Lwów, 1921, str. 143.

[86] T. T. Jeż, Od kolebki, III, 308.

[87] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 555.

[88] T. T. Jeż, Listy, Tygodnik Ilustrowany, 1891, IV, 151. Citirano prema Ostrovskoj, T. T. Jeż, 561.

[89] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 562-563.

[90] T. T. Jeż, W sprawie powieści (Lalka Prusa), Świat, 1891, str. 126.

[91] T. T. Jeż, W sprawie powieści, 127.

[92] T. T. Jeż, W sprawie powieści, 157.

[93] Z. Miłkowsiki (T. T. Jeż), Zadania powieści polskiej. Tydzień, Dodatek literacki Kurjera Lwowskiego, 1894, nr. 41-46.

[94] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 566-567.

[95] Dolazi ruski tekst

[96] T. T. Jeż, W sprawie powieści, 126.

[97] Josip Vidmar, Književne kritike, Beograd, 1955, str. 155.

[98] Henryk Sienkiewicz, O powieści historycznej, Dzieła XLV, Warszawa, 1951, str. 120.

[99] Isto delo, str. 122.

[100] T. T. Jeż, Od kolebki, I, 284.

[101] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 199.

[102] Isto, 195.

[103] Wolne Polskie Słowo, nr. 44, 1 lipca 1889.

[104] Z. F. Miłkowski, Rzecz o obronie czynnej i o Skarbie Narodowym. Wydanie nowe, rezczerzone i do stosunków obecnych zastosowane. Kraków, 1910, str. 90-91.

[105] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 41.

[106] Izraz "slovenska publicistika" upotrebljavamo ovde u značenju članci o Južnim Slovenima sa teritorije današnje Jugoslavije, t. j. bez Bugara.

[107] Citiram prema Bombali, Z. Miłkowski a Słow., 33.

[108] Niepodległość, nr. 46, 1867, str. 3.

[109] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 31.

[110] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 34.

[111] Sačuvanom do rata, kada je propao.

[112] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 34.

[113] Zarys Kasy im. Mianowskiego, opracował Zygmunt Szweykowski, Nauka Polska, XV, Warszawa, 1932.

[114] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 40.

[115] Słowiańszczyzna południowa, pogląd społeczny, skreślił T. T. Jeż, Ateneum, pismo naukowe i literackie, 1877, II, str. 60.

[116] W. Nehring, Na Vidov-dan 1389-1889. Pieśni serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie przez Izydora Kopernickiego z przedmową T. T. Jeża, Kraków, 1889, Kwartalnik Historyczny, IV, 1890, str. 112-116.

[117] Jubileusz serbski. Pogląd na dzieje serbskie z ostatnich lat pieciudziesięciu, przez T. T. J. Lwów, 1865. Članak je prvo bio objavljen u časopisu Dziennik Literacki za istu godinu.

[118] Rola. Warszawa, 1885, br. 47-49, 51, 52 i 1886 br. 1-10.

[119] Jerzy Czarny, życie i czyny jego. Lwów, 1897.

[120] Naravno Jež ne snosi odgovornost za poglede i shvatanja istorijske nauke svoga vremena na koje se on kao nestručnjak oslanjao i koji su izvor mnogih netačnosti već davno oborenih u istorijskoj nauci.

[121] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 41.

[122] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 61.

[123] M. Bersano-Begey, Powieści słowiano-południowe T. T. Jeża, 8.

[124] J. Bąbała, Z. Miłkowski, 62-69.

[125] M. Bersano-Begey, Nav. delo, 8.

[126] Prilikom analize i citiranja uvek ću se služiti izdanjem Czytelnika iz 1948. god.

[127] Priča Orzeł swatem prvi put je objavljen u zborniku Po ziarnie pismo zbiorowe, Wilno, 1861, str. 65-110, a kasnije je preštampana u novinama Dziennik Polski za 1876 g. Ja sam imao u rukama samo izdanje u zborniku Po ziarnie.

[128] T. T. Jež, Od kolebki, I, 283.

[129] Deo svojih uspomena u kojima nije opisan i njegov boravak u Mađarskoj T. T. Jež je napisao 1884-1885 godine, a roman Ovi i oni 1899. godine.

[130] T. T. Jež je stvarno iz bolnice došao Savi Simiću. Od kolebki, I, 283.

[131] Jež piše I. Raića.

[132] T. T. Jeż, Ci i tamci, Powieść z czasów kampanii węgierskiej..., Warszawa, 1948, str. 256.

[133] T. T. Jeż, Od kolebki, I, 284.

[134] Z dawnych wspomnień przez T. T. Jeża, Kraj, nr 44, 1883, str. 8.

[135] O tome kada i kako je pisao Šandora Kovača zabeležio je Jež pored već citiranih mesta i u II tomu svojih memoara Od kolebki, str. 261 i 266. Međutim na strani 344 istog toma Jež piše da je Šandora Kovača pisao u Londonu i Parizu.

[136] W. Korotyński, T. T. Jeż, Tygodnik Ilustrowany, 1876, II, 22.

[137] E. Orzeszkowa, O powieściach T. T. Jeża, Niwa, 1879, XV, 114.

[138] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, Przegląd Tygodniowy, 1882, 687-689.

[139] P. Chmielowski, Nasi powieściopisarze, I, 529-530.

[140] M. Zdziechowski, Z. Miłkowski a idea słowiańska, 14.

[141] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 134-135.

[142] M. Ostrowska, Nav. delo, 196.

[143] J. Bąbała, Nav. delo, 110-111.

[144] St. K. Papierkowski, Lud serbski, 20.

[145] T. T. Jeż, Od kolebki, I, 290.

[146] R. Perović, O srpskom pokretu u Vojvodini 1848-49, str. XXX u knjizi Građa za istoriju srpskog pokreta u Vojvodini 1848-1849 g. Serija I, knj. I, Beograd, 1952 (ćir.).

[147] V. Bogdanov, Nacionalni i socijalni sukobi Vojvođana i Mađara 1848-49, Zagreb, s. a. 58-59.

[148] Od kolebki, I, 273.

[149] Rad. Perović, Navedeni predgovor, XXVII.

[150] Amošt Klima, Rok 1848 v. Čechach, Praha, 1948, 101.

[151] Citirano prema knjizi J. St. Bystronia, Polacy na Ziemi Świętej, Syrii i Egipcie 1147-1914, Kraków, 1930, 123.

[152] Rewolucjoniści i stronnictwa wsteczne w 1848 roku, przez Edmunda Chojeckiego, Wydanie powtórne, przejrzane, z dodaniem wstępu o wypadkach obecnych przez Leona Zienkowicza, Lipsk, 1865, str. 265-267.

[153] A. Lewak, Prace i idee polityczne pułk. Zygmunta Miłkowskiego na tle jego wspomnień. Od kolebki, I, str. XXVII.

[154] M. Handelsman, Adam Czartoryski, Warszawa, 1949, II, str. 154.

[155] A. Lewak, Dzieje emigracji polskiej w Turcji (1831-1878), Warszawa, 1935, 58-59.

[156] Józef Feldman, Sprawa polska w roku 1848, Kraków, PAU 1933, 275.

[157] Lucjan Russjan, Polacy i sprawa polska na Węgrzech w roku 1848-1849, Warszawa, 1934, 96.

[158] L. Russjan, Nav. delo, 96.

[159] Václav Dresler, Polska politika a Slovanstvi, Slovanský přehled, XIX, 1927, 679.

[160] To su članci O powstaniu polskiem objavljen u časopisu Przegląd Rzeczy Polskich od 16.VII 1859. i Możliwość powstania u istom časopisu od 24.VIII 1859. g.

[161] O powstaniu polskiem, Przegląd Rzeczy Polskich od 16.VII 1859. strana 7.

[162] Możliwość powstania, Przegląd Rzeczy Polskich od 24.VIII 1858, str. 12.

[163] Vredno je napomenuti još i to da je 1949. g. u Poljskoj izdata dramatizacija ovog romana T. T. Jeż - Zygmunt Miłkowski, Szandor Kowacz. Na podstawie powieści udramatyzował Mieczysław Gurowski. Wstępem opatrzyła Zofia Karpińska, Warszawa, 1949, str. 69.

Autor dramatizacije ostavio je vrlo malo od romana. Mesto njega dobijena je bezbojna drama u kojoj je sotalo svega nekoliko imena Ježevih junaka. Sve ostalo, počevši od osnovne ideje do osobina junaka, iz osnova je izmenjeno. Po svojim književnim vrednostima drama je daleko ispod Ježevog dela. Vrhunac pogrešnog tumačenja Ježevog teksta i intencija predstavljaju Uwagi inscenizacyjne (str. 61-69).

[164] W. Korotyński, T. T. Jeż, Tygodnik Ilustrowany, 1876, II, 22.

[165] M. Bersano-Begey, Powieści Słowiano-południowe T. T. Jeża, 9.

[166] M. Ostrowska, Nav. delo, 134.

[167] V. Smohovska-Petrova, Nav. delo, 63-64.

[168] Legendu o tome zašto je Crna Gora tako kamenita Jež je verovatno pročitao kod A. Mickjeviča koji ju je ispričao u svom XVIII predavanju održanom 2. marta 1841. god. na Francuskom koležu i koje je Jež mogao upoznati ili u poljskom prevodu Vrotnovskog ili u francuskom izdanju. A može biti da ju je čuo od nekog u Srbiji za vreme svoga boravka.

[169] T. T. Jeż, Od kolebki, II, 132-137.

[170] Roman je prvi put objavljen u časopisu Kłosy 1870 g. (br. 240-287). U knjizi je prvi put objavljen 1882. g. a posle toga je još nekoliko puta preštampavan. Ja ću se svuda služiti izdanjem Czytelnika, Warszawa, 1949, I-II.

[171] U pismu Ožeškovoj od 11. maja 1881. g. Jež piše kako je roman imao veliki uspeh i kod francuskih čitalaca. "Čestiti Uskoci!... Nisu mogli da oslobode Bosnu ispod turskog jarma ali su spasli književnikovu porodicu". Dnevniku Le monde roman je doneo dve hiljade pretplatnika više nego što je obično imao i skrenuo pažnju na svog autora. (E. Orzeszkowa. Listy. Tom. I. Dwugłosy. Warszawa - Grodno, 1937, s. 159.

[172] Przegląd Literacki. Uskoki, powieść z dziejów Słowian Południowych T. T. Jeża. Warszawa, 1882, Kłosy, 1882, XXXIV.

[173] O njemu sam govorio u prvom poglavlju ove rasprave.

[174] Kronika literacka polska za rok 1882. Biblioteka Warszawska, 1883, I. s. 189.

[175] Historia degli Uscochi scritta da Minucio Minuci archivescoro di Zara. MDCII. Kasnije je to delo preštampavano još nekoliko puta.

[176] M. Bersano-Begey, Powieści słowiano-południowe, Kraków, 1935, s. 36-39.

[177] T. T. Jeż (Zygmunt Miłkowski. Życie i twórczość, Napisała Maria Ostrowska. Kraków, 1936, s. 117-121.

[178] Isto, 186.

[179] Isto, 315-316.

[180] Isto, 298.

[181] Isto, 300.

[182] Isto, 267.

[183] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, Warszawa, 1939, str. 73-79.

[184] Isto, 114-115.

[185] Dr S. Papierkowski, Lud serbski w powieściach T. T. Jeża, s. 15-16.

[186] Isto, 25.

[187] Isto, 44-45.

[188] Nav. delo, s. 54-55.

[189] Uskoki, Warszawa, 1956, Wstęp Z. Najdera, s. 13-14.

[190] K. Georgijević, Jedan izvor Ježevih Uskoka. Prilozi za književnost, istoriju, jezik i folklor XXIV, 1958, sv. 1-2, s. 149-151 (ćir.).

[191] K. Georgijević piše da su Uskoci objavljeni u brojevima od 1-17 i od 20-29 što je tačno. Samo u brojevima od 20-29 objavljen je prevod Sarpijevog produžetka Minucijeve rasprave o uskocima koji nas ovde ne interesuje jer se Jež njime nije služio, niti je išta iz njega iskoristio za svoj roman (ćir.).

[192] Matica, list za književnost i zabavu, I, 1866, 217-218 (ćir.).

[193] To je učinio, ali samo delimično i prof. Henrik Batovski u svom pogovoru izdanju Uskoka, Warszawa, Czytelnik, 1956, s. 467-471.

[194] Jov. N. Tomić, Grad Klis u 1596. godini, Beograd, 1908, s. 48-49 (ćir.).

[195] J. N. Tomić, Grad Klis, 55 (ćir.).

[196] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża. Dodatek miesięczny do czasopisma Przegląd Tygodniowy, 1882, s. 702.

[197] Z. Miłkowski. Ludwik Mierosławski oszkicowany. Paryż, 1869.

[198] Z. Miłkowski. Od kolebki, II, s. 355.

[199] Isto, 241.

[200] Neke od tih projekata Mjeroslavskog ismejao je Jež ranije i u svom romanu Drugie boże przykazanie. Z powstania r. 1831 na Litwie objavljenom 1866. g. u časopisu Dziennik Literacki. U ovom romanu njihov pokretač i pobornik je kapetan Norbert Kluska.

[201] J. N. Tomić, Grad Klis, 37 (ćir.).

[202] J. N. Tomić, Grad Klis, 41 (ćir.).

[203] J. N. Tomić, Grad Klis, 42-43 (ćir.).

[204] T. T. Jeż, Bośnia, Niwa, 1875, II, 466.

[205] Uostalom i Mijatović se u svom prevodu Minučija najčešće pridržava talijanskih imena.

[206] Posebno izdanje u knjizi izašlo je u Varšavi 1882. g. a poslednje 1948. g. u izdanju Czytelnika. Ja ću se svuda pozivati na poslednje izdanje.

[207] Od kolebki, I, 284.

[208] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, s. 79.

[209] Serbia w literaturze polskiej, przez Bronisława Grabowskiego. Przegląd Literacki, dodatek do Kraju, rok VIII, tom XLV, 1889, s. 18.

[210] M. Bersano-Begey, Powieści słowiano-południowe, 9-10.

[211] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 127.

[212] Uzgred treba ispraviti i jednu grešku kod Ostrovske. Ona je od Grka Kir-Koste i prodavca mirisa Jermenina napravila jednu ličnost i kao o takvoj je i govorila.

[213] Ovaj Ježev stav je verovatno odjek čitanja Memoara prote Matije Nenadovića. Jež ih je mogao čitati ili u Šumadinci za 1856. g. gde je Lj. Nenadović objavio baš taj deo u kome se govori o austrijsko-turskom ratu ili u izdanju od 1867. g.

[214] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 80-82.

[215] Isto, 102.

[216] St. Papierkowski, Lud serbski, 17.

[217] Isto, 17, 30-32, 59-62, 65-68.

[218] Isto, 66.

[219] Dr Papjerkovski, kao da ne zna za Bombalinu raspravu.

[220] V. Smohovska-Petrova, nav. delo, 58.

[221] Mihaljević je postavljen za komandanta srpskog frajkora tek 10. decembra 1787. g. (Drag. Pavlović, Srbija za vreme poslednjeg austrijsko-turskog rata, Beograd, 1910, str. 63, ćir.), a prama Ježevom opisu pejzaža akcija romana počinje još dok je gora zelena, znači najranije u proleće pa negde do početka jeseni.

[222] Hajduk Veljko se rodio 1780. g. Danica, 1826, 70.

[223] Dr Dušan Pantelić, Kočina Krajina, Beograd, 1930, s. 14 (ćir.).

[224] Isto, 19.

[225] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 68.

[226] Dr Dušan Pantelić, Uhođenje Srbije pred Kočinu Krajinu, Glas SAN, CLIII, Drugi razred, 77, Beograd, 1933, s. 156 (ćir.).

[227] Dr Nikola Radojčić, Geografsko znanje o Srbiji početkom XIX veka, Beograd, 1927, s. 27 (ćir.).

[228] Kratak boravak kod aradskog advokata Save Simića tu nije odigrao neku veću i bitniju ulogu.

[229] Nav. delo, 77.

[230] Od kolebki, Tom III, 305.

[231] Dr. D. Pantelić, Uhođenje Srbije, 131 (ćir.).

[232] Istorija srpske revolucije, napisao Leopold Ranke, preveo Stojan Novaković. Deo prvi, Beograd, 1864, s. 39 (ćir). Istina ne može se reći da Srba u varošima uopšte nije bilo, ali ono što je o tim ljudima rekao Vuk ni malo im ne daje pravo na onakvu ulogu kakvu im je u svom romanu dao Jež. "Narod srpski nema drugi ljudi osim seljaka. Ono malo Srba što žive po varošima kao trgovci je gotovo same dućandžije i majstori (ponajviše ćurčije, terzije, jekmeždžije, tufekdžije, kujundžije) zovu se varošani i budući da se turski nose i po turskom običaju žive, a uz bune i ratove ili se zatvore s Turcima u gradove ili s novcima bježe u Njemačku i zato oni ne samo što se ne broje među narod srpski, nego je još narod i prezire". (Geografičesko-statističeskoe opisanije Srbije, Danica, 1827, s. 101-102 (ćir.).

[233] Dr Dušan Popović, O cincarima. Prilozi pitanju postanka našeg građanskog društva, Beograd, 1937, s. 159-180 (ćir.).

[234] Isto, 275-285.

[235] Istorija. srpske revolucije, 39.

[236] Dr D. Pantelić, Beogradski pašaluk pred prvi srpski ustanak (1794-1804). Posebna izdanja SAN, knj. CXLVI, Beograd, 1949, s. 273. (ćir.).

[237] Istorija srpske revolucije, 41 (ćir.).

[238] U već pomenutom Geografičesko-statističeskom opisaniju Srbije u odeljku "Domaći život" Vuk je pisao više i o zadruzi i o Srbima seljacima što je Jež mogao pročitati i sa čim se mogao upoznati ali tragove poznavanja toga dela u ovom romanu nisam mogao naći.

[239] Memoari prote Matije Nenadovića. U Beogradu, 1867, s. 13 (ćir.).

[240] Na str. 188 Jež, na primer citira reči jednog turskog komesara koji je primio grad od Austrijanaca. "Sąsiedzi – rzekł do Niemców jeden z nich – i co to wy z naszej zrobili rai?" Kod Rankea ta rečenica glasi: "Komšije – reći će jedan od njih – šta vi to načiniste od naše raje?" (s. 69).

[241] Dr D. Pantelić, Kočina krajina, Beograd, 1930, s. 119 (ćir.).

[242] Upotrebljavam ovde izraz "umetrički" samo uslovno, tj. da bi njime označio one delove romana koji su Ježeva fikcija i koji daju ovom romanu pravo na to ime.

[243] Narzeczona harambaszy, dramat (aktów cztery z prologiem) przerobiony z powieści pod tymże tytułem przez T. T. Jeża, Kłosy, 1883.

[244] Serbia w literaturze polskiej, 18.

[245] Kurier Lwowski, nr. 42, 1883.

[246] Serbia w literaturze polskiej, 18.

[247] M. Ostrowska. T. T. Jeż, 127-128.

[248] Nav. delo, 122.

[249] Posebno izdanje u knjizi, izašlo je 1883. g. a poslednje 1949. u Varšavi u izdanju Czytelnika. Ja ću se svuda pozivati na izdanje iz 1949. godine.

[250] Jež nam nije ostavio nikakav podatak o tome pa ne znamo nije li možda, ovaj roman napisan odmah neposredno posle Harambašine verenice, kao njen nastavak. Zahvaljujući Korotinjskom (Tygodnik Ilustrowany, II, 1876, II, 2) znamo samo da je pisan u Lozani.

[251] Pre njega samo se Korotinjski kratko zadržao na Dahijama ističući lepotu scena dvoboja između Radivoja Rajića i Kulin-kapetana (T. T. Jeż, Tygodnik Ilustrowany, 1876, II, 2).

[252] M. Zdziechowski, Zygmunt Miłkowski a idea słowiańska w Polsce, 33-34.

[253] Powieści słowiano-południowe, 14-15.

[254] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 127-132.

[255] Isto, 300.

[256] Isto, 313-314.

[257] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 79-80.

[258] Isto, 82-86.

[259] Isto, 104-108.

[260] Dr St. Papierkowski, Lud serbski, 17-18.

[261] Isto, 25.

[262] Isto, 28.

[263] Isto, 32-33.

[264] Isto, 64.

[265] Uzgred da napomenem da dr Papjerkovski početak ustanka stavlja u 1803 g. (Nav. delo, 103).

[266] V. Smohovska-Petrova, nav. delo, 56-62.

[267] Nav. delo, 60.

[268] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 235.

[269] Kod Sjenkjeviča, a i kod mnogih drugih pisaca istorijskih romana ima još takvih ličnosti.

[270] Ranke ga naziva Mehmed-kapetanom, nav. delo, 103-104.

[271] Vuk Vinaver, Tursko stanovništvo u Srbiji za vreme Prvog srpskog ustanka. Istorijski glasnik, 1955, 2, 46 (ćir.).

[272] Ranke, nav. delo, 122-124.

[273] Dr D. Pantelić, Beogradski pašaluk posle Svištovskog mira 1791-1794, Beograd, 1927. Posebna izdanja SAN, knj. LXIV, s. 128 (ćir.).

[274] Petar Ičko od juna 1795 g. pa do jula 1800 nije bio ni u Beogradu ni u Srbiji. (Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak, 217 ćir).

[275] Stojan Novaković, Ičkov mir, Glas SAN, LXVI, Beograd, 1903, s. 37-38 (ćir.).

[276] Ranke, Navedeno delo, 86.

[277] Danica, 1828, s. 151-152 (ćir.).

[278] Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak, s. 393 (ćir.).

[279] U svojoj brošuri Jerzy Czarny, życie i czyny jego. Lwów, 1897, str. 52, Jež priča o tome. Sem toga na tom mestu on govori i kako u narodnim pesmama ima mnogo pomena o njemu. Ne znam odakle je Jež uzeo podatak zabeležen u istoj brošuri da se Konda popeo na bedem preko leđa Uzun-Mirka jer ga ni u jednom pisanom izvoru nisam mogao naći. Verovatno je i to neka priča koju je Jež mogao čuti od nekog u Srbiji ili ju je sam izmislio.

[280] Ostrovska Koljca pogrešno naziva Vasjom (s. 132).

[281] Hamdija Krešavljaković, Kapetanije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 1954, s. 190.

[282] Danica, 1829, str. 28-29 (ćir.).

[283] Nav. delo, 196.

[284] Danica, 1828, s. 166 (ćir.).

[285] Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak, 198 (ćir.). Mula-Jusuf se pominje kao jedan od vođa Pazvan-Ogluove vojske prilikom napada na Beogradski pašaluk još 1797. g (Isto, 147).

[286] Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak, 255 (ćir.).

[287] Istorija srpske revolucije, 82 (ćir.).

[288] Mustafa-paša je baš u Beogradu stekao ogromno bogatstvo. O tome Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak, 135 (ćir.).

[289] Isto, 133.

[290] Isto, 189.

[291] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 207.

[292] Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak, 17-18 (ćir.).

[293] Isto, 18.

[294] Ceo niz ostalih Turaka kao što su Hafis paša, Sulejman-paša, Bećir-paša, Ibrahim-paša, i drugi javljaju se u romanu epizodično i često samo kao pasivni učesnici akcija pa zato ovde neću ni govoriti o njima.

[295] Kod Rankea "To su Termopile srpskih hajduka" (s. 96), kod Ježą "dwustu Serbów pod dowództwem Dżurta, bijąc się przeciwko nieprzyjacieliowi pięćkroć liczniejszemu, wznowili podanie termopilskie" (s. 34) i "dwa lata temu termopilską okrył się sławą (s. 364).

[296] Ja ovde neću da ulazim u ocenu postupaka Ćurčije i Jakova Nenadovića već ih samo registrujem onako kao što ih je Jež opisao.

[297] Dr Vasa Čubrilović, Prvi srpski ustanak i bosanski Srbi, Beograd, 1939, s. 31 (ćir.).

[298] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 83.

[299] To je poznata Ježeva brošura Jubileusz serbski. Pogląd na dzieje serbskie z ostatnich lat pieciudziesięciu przez T. T. J. (Przedruk z Dziennika Polskiego) Lwów, 1865, s. 21.

[300] Jerzy Czarny, życie i czyny jego, Lwów, 1897.

[301] Krzysztof Dunin-Wąsowicz, Czasopiśmiennictwo ludowe w Galicji, Studia Historyczno-Literackie. Tom XV, Wrocław, 1952, s. 156.

[302] Janić. Đurićeva Povestnica Karađorđevog vremena, Glasnik SUD, IV, Beograd, 1852, 75-150 (ćir.).

[303] Istorija srpske revolucije, 144 (ćir.). Neke greške opet potiču iz Ježeva nerazumevanja teksta kojim se služio. Tako je, na primer, govoreći o sastanku u Orašcu (s. 22-23) i učešću prote Atanasija na njemu ime sela Bukovik protumačio kao Bukovina i napisao za njega da je bio "Izdaleka, iz Bukovine" što je očito besmislica.

[304] Ne zadržavam se ovde duže na utvrđivanju Ježevih grešaka, netačnost itd. u ovoj brošuri jer to nije bitno za ovaj rad i ni u kom slučaju neće moći uticati na promenu suda koji je do sada dat o Ježu.

[305] Istina kako je pokazao Vuk Vinaver u svojoj raspravi Tursko stanovništvo u Srbiji za vreme Prvog srpskog ustanka (Istorijski glasnik, 1955, 2, 44, ćir.) srpski živalj po manjim varošicama bio je prilično jak ali istorijski nije poznat ni jedan ovakav slučaj kakav opisuje Jež.

[306] Još nekoliko scena i dijaloga upućuje nas na to da je Jež početak akcije stavio negde u vreme oko 1800 g.

[307] T. T. Jeż, J. I. Kraszewski. Wspomnienie pośmiertne. Warszawa, 1888, s. 3.

[308] Stojan Novaković, Ustanak na dahije, 1804. Ocena izvora. Karakter ustanka. Vojevanje 1804. Beograd, 1954, s. 50 (ćir.).

[309] Tursko stanovništvo, Istorijski glasnik, 1955, 2, 47 (ćir.).

[310] Vredno je napomenuti još jednu stvar. Ovoliki uticaj naše narodne poezije na ovaj roman posledica je činjenice da je Jež pišući ga verovatno imao pri ruci narodne pesme o Prvom ustanku ali ne u Vukovoj zbirci već u jednom drugom izdanju. Verovatno je Jež već tada u svojoj ili bar u nekoj dostupnoj biblioteci imao knjigu A. Majkova, Istorija srpskog narada, Beograd, 1858. (ćir.) u kojoj su kao dodatak na s. 363-454 bile odštampane narodne pesme o Prvom srpskom ustanku iz Vukove zbirke.

[311] Od kolebki, III, 315-318.

[312] Bombala je taj prevod ocenio kao "tačan" (dokładny), Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 106.

[313] Vila, 1866, s. 284 (ćir.).

[314] To su priče Zlatno drvo (s. 286-289), Majstor i šegrt (s. 320-323) i Kako je postala vodenica (s. 763-764).

[315] Zla svekrva i Opet zla svekrva. Srpske narodne pripovjetke. Skupio ih i na svijet izdao Vuk. Stef. Karadžić. Drugo umnoženo izdanje, Beč. 1870, s. 229-236 (ćir.).

[316] O tome Vuk Vinaver, Istorijska tradicija u Prvom srpskom ustanku, Istorijski glasnik, 1954, 4, 103-118 (ćir.).

[317] Ježu su naši omladinci mogli biti bliski, između ostalog i po svojim demokratskim idejama, patriotizmu, vezama sa Macinijem i sa Ligom mira i slobode u kojoj će kasnije Jež, po odlasku iz Beograda, zameniti dotadašnjeg predstavnika Poljske generala Hauke-Bosaka i najzad, po svojim, iako ne velikim simpatijama prema porobljenoj Poljskoj.

[318] O uticaju narodne poezije na Omladinu i njen pokret: J. Skerlić, Omladina i njena književnost (1804-1871). Izučavanje o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba. Beograd, s. 242-257 (ćir.).

[319] Ojczyzna, 1865. Korespondencja z 6 czerwca 1865 r. s. 3.

[320] Roman je prvo izlazio u novinama Wiek za 1876 g. od broja 16 do 219, a iste godine je objavljen i u posebnom izdanju. Ja se služim izdanjem Czytelnika, Warszawa, 1950.

[321] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, 464.

[322] Isto, 705.

[323] M. Zdziechowski, Z. Miłkowski a idea słowiańska, 27.

[324] M. Zdziechowski, nav. delo, 28-32.

[325] V. Dresler, Slovanské látky v polskem románe. Slovanský přehled, XIX, 1927, s. 314.

[326] M. Bersano-Begey, Z. Miłkowski (T. T. Jeż). Centributo alla storia dei rapporti polono-slavi nel secolo XIX, Roma, 1935, s. 144. U poljskoj verziji ove rasprave ta beleška ne postoji.

[327] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 566-567.

[328] Nav. delo, 121-122.

[329] Isto, 324.

[330] Isto, 347.

[331] Isto, 147, 148, 149, 150, 160, 306-307, 313, itd.

[332] Isto, 169-170, 177, 206-207, 213, 234-235, 421.

[333] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 90.

[334] Isto, 115-117.

[335] Nav. delo, s. 8.

[336] Nav. delo, s. 55-56.

[337] Istorija serbskogo naroda, napisao A. Majkov. U Beogradu, 1858, s. 517 (ćir.).

[338] Teodor Tomasz Jeż, Bośnia, Niwa, 1875, II, s. 459-474.

[339] Istorija serbskogo naroda, s. 442. Jež citira stihove u kojima Pejzo kaže da neće da se oženi Turkinjom već Vlainjom

Iz Pocerja glavitom djevojkom
Kojano je bela i rumena
Koja pije vino i rakiju

[340] Roman je prvi put objavljen u knjizi 1884 g. Ja se služim izdanjem Czytelnika, Warszawa, 1950.

[341] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, 705.

[342] Nav. delo, 16.

[343] Ostrowska, T. T. Jeż, 132-134. Prepričavajući sadržinu romana Ostrovska pravi nekoliko manjih grešaka što joj se inače vrlo često dešava.

[344] Ostrowska, T. T. Jeż, 197.

[345] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 93.

[346] Isto, 108-110.

[347] Nav. delo, 63.

[348] Nav. delo, 15.

[349] Nav. delo, 63.

[350] Nav. delo, 105.

[351] Sinan-paša. Napisao Panta Srećković, Beograd, 1865 (ćir.).

[352] Nav. delo, 101-103.

[353] B. Petranović. Srpske narodne pjesme, III. Beograd, 1870 (ćir.). To su pre svega pesme br. 15 (Marko Kraljević i vila bardarica), br. 25 (Kako je vila Miloša zadojila), br. 26 (Miloš Obilić traži svoju majku) i br. 37 (Kako je vila Banović Sekulu zadojila).

[354] Nav. delo, 123.

[355] Lat temu dwieście, opowieść na tle dziejów Kroacji T. T. Jeża, Kraków, 1887, str. 1. Ovim, prvim izdanjem, služićemo se i u daljem izlaganju.

[356] Ateneum, 1886, tom III, zeszyt 3-4, tom IV, zeszyt 1, 2 i 3.

[357] U ovom radu služimo se izdanjem Czytelnika iz 1948 g. Teodor Tomasz Jeż, Miłość w opałach. Powieść z dziejów Kroacji.

[358] Chimera 1902, IV, zeszyt 18, grudzień, str. 459.

[359] Nav. delo, 268-270.

[360] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 111-113.

[361] Nav. delo, 56. Ono što Smohovska-Petrova govori o ovom romanu Ostrovska je rekla na. str. 123-124 svoje rasprave. Reči Ostrovske "katoliccy zaś Kroaci wyraźnie kokietują kraje korony św. Szczepana nie myśląc na razie o ambycjach ogolnosłowiańskich" Smohovska-Petrova je shvatila ovako "xъrvatite obače, kato katolici, v razrez s obщoslavяnskite stremeži, prodъlžavat da klonяt kъm Avstriя".

[362] Povijest hrvatska. Po vrelih napisao Tade Smičiklas. Dio drugi od godine 1526-1848. U Zagrebu 1879, str. 166. Služimo se ovde ovom istorijom zato što je ona u potpunosti bila na nivou tadašnje istorijske nauke i odražavala tadašnje znanje o zaveri Zrinskih i Frankopana. Jež je, najverovatnije, nije znao.

[363] Isto, str. 166.

[364] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 112.

[365] Nav. delo, 311.

[366] Nav. delo, 124-125.

[367] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 111.

[368] Isto, 113.

[369] Mi ćemo se služiti izdanjem Czytelnika, T. T. Jeż, O byt. Powieść historyczna na tle dziejów Albanii XV w. Tom I-III, 1951.

[370] Sva imena kod Ježa imaju poljsku formu: Ivan je Jan, Đurađ Ježi itd.

[371] Historya o żywocie y zacnych sprawach Jerzego Kastryota, którego pospolicie Skanderbegiem zowią, książecia Epireńskiego, na trzynaście ksiąg rozdzielona, napisana od Maryna Barlecyusa.

[372] M. Ostrowska, Nav. delo, 138-139.

[373] O mnogobrojnim netačnostima o Skenderbegu i njegovoj porodici nećemo govoriti jer je to problem koji nas ovde ne interesuje.

[374] Ime Mileve Jež je verovatno uzeo iz Majkova, str. 97.

[375] To je uvodni članak Wskazania polityczne - Polska a Słowiańszczyzna, Wolne Polskie Słowo, nr. 63 od 15 kwietnia 1890.

[376] Majkov, Nav. delo, 117 (ćir.).

[377] Opširniju karakteristiku despotovu dao je Majkov na str. 118-119 svoga dela.

[378] Može biti da je u stvaranju despotova lika izvesnu ulogu odigrao i neki zapadni izvor u kojem se Đurađ i njegova politika oštro osuđuju. O tim izvorima iscrpno je pisao Gavro Škrivanić u svojoj raspravi Dva falsifikata iz XVII stoleća skopskog nadbiskupa Petra Bogdanija, Istorijski časopis, III, 1952, 107-128 (ćir.).

[379] Wolne Polskie Słowo, nr. 56, 1, stycznia 1890.

[380] M. Ostrowska, Nav. delo, 213.

[381] T. T. Jeż, Od kolebki, III, 279.

[382] Crnogorka. Crtica. Poljski napisao S. Milkovski (T. T. Jež.). Preveo Tomislav Gvozdanović, Prosvjeta, 1896, br. 10-11.

[383] W. Holewiński, Życie i działalność T. T. Jeża, 464.

[384] Antoni Potocki, Polska literatura współczesna, Warszawa, 1911, Cz. I, str. 66-67.

[385] Sva ta mišljenja i sudove skupila je Ostrovska u poslednjem poglavlju svoje velike monografije, str. 587-611.

[386] A. Brückner, Dzieje literatury polskiej w zarysie, Warszawa, Institut Wydawniczy "Biblioteka Polska", tom II, str. 361.

[387] A. Potocki, nav. delo, I, 67.

[388] Sve što ovde govorimo o umetničkoj vrednosti Ježevih romana odnosi se samo na njegove jugoslovenske romane.

[389] P. Ch. T. T. Jeż, predgovor romanu Uskoki, Warszawa, 1881, str. XXII.

[390] Zygmunt Miłkowski, Opowiadanie z wędrówki po koloniach polskich w Ameryce Północnej, Wydanie II, Paryż, 1903, str. 147.

[391] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 587.

[392] Eliza Orzeszkowa, Listy, tom III, Wrocław, 1956, str. 58.

[393] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 118-120.

[394] Witold Doroszewski, Język Teodora Tomasza Jeża (Zygmunta Miłkowskiego). Studium z dziejów języka polskiego XIX wieku. Warszawa, 1949.

[395] Henryk Batowski, Posłowie, str. 471-474 u knjizi T. T. Jeż, Uskoki, Warszawa, 1956.

[396] Ognisko, książka zbiorowa wydana dla uczczenia 25-letniej pracy T. T. Jeża, 1882. Warszawa - recenzija u časopisu Ateneum, pismo naukowe i literackie 1883, tom I, str. 551.

[397] Odpowiedź Zygmunta Miłkowskiego na adresy młodzieży polskiej. Odbytka z Nowej Reformy, W Krakowie, 1883, str. 3.

[398] Isto, 5-6.

[399] Eliza Orzeskowa, Listy. Tom I. Dwugłosy. Warszawa - Grodno, 1937, str. 103.

[400] Isto, 189.

[401] Piotr Chmielowski, T. T. Jeż jako podróżopisarz. Dodatek literacki do nr. 84 Nowej Reformy z 12 kwietnia 1903 r.

[402] M. Zdziechowski, nav. delo, 6-7.

[403] I. Tuliszkowski, Wspomnienia o pracy konspiracyjnej. Niepodległość, IX, styczeń-czerwiec, 1934, str. 124.

[404] K. Koźniewski, T. T. Jeż, 177-178.

[405] To je izdanje M. Arcta od 1930 g.

[406] Nav. članak, 322.

[407] Dzienniki St. Żeromskiego, 1953, t. II, 1954, t. III, Warszawa.

[408] Dzienniki, I, 260.

[409] Dzienniki, I, 302.

[410] Dzienniki, I, 309.

[411] Dzienniki, I, 325.

[412] Dzienniki, II, 176.

[413] Dzienniki, II, 279.

[414] Dzienniki, II, 450-451.

[415] Nažalost ta sećanja nismo imali cela u rukama. Znamo ih samo po odlomcima.

[416] Władysław Orkan, Pułkownik Miłkowski, Wspomnienie u knjizi Czantorja i pozostałe pisma literackie. Kraków, 1936, str. 137-142.

[417] Dzienniki, III, 230-231.

[418] A. Brückner, Dzieje literatury polskiej w zarysie. Warszawa, II, 362.

[419] Z. L. Zaleski, Attitudes et destinées. Faces et profils d’écrivains polonais, Paris, 1932, 11.

[420] M. Ostrowska, T. T. Jeż, 111-112.

[421] M. Bersano-Begey, Powieści słowiano-południowe T. T. Jeża, 7.

[422] J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 194.

[423] K. Koźniewski, Nav. delo, 148-149.

[424] V. Smohovska-Petrova, Nav. delo, 65.

[425] T. T. Jeż, Od kolebki, III. 235-318. U ovom poglavlju govori se samo o Ježevom boravku u Srbiji 1864-1866 g. Raniji njegovi boravci u Srbiji nisu toliko značajni za Ježevo književno stvaralaštvo.

[426] U tim arhivama isto tako nismo mogli naći nijedan dokumenat o Poljacima koji su u to vreme živeli i radili ili u Beogradu ili u Srbiji. U registrima Državnog arhiva Srbije zabeležen je niz dokumenata koji se odnose na Ježeve poznanike Pavla Slotvinjskog, Izidora Kopernjickog, Alfonsa Lučinjskog, Leonarda Lontkjeviča, d-ra Gonsjorovskog i niza drugih ali nijedan nije sačuvan, ili je izgubljen ili uništen.

[427] Roman je izašao u broju 17-27 pod naslovom Asen. Kasnije je Popović, izdajući roman u posebnoj knjizi, uzeo naslov Ježevog originala Asan.

[428] Od kolebki, III, 261, Ježeve političke veze nas u ovom poglavlju ne interesuju.

[429] T. T. Jeż, O umysłowym życiu w Słowiańszczyźnie zadunajskiej, Dziennik Literacki, 1866, nr. 17-18.

[430] Jež istina pominje Novakovićevu "Vilu" u svom članku ali samog Novakovića ne, što bi verovatno učinio da su se u to vreme već poznavali.

[431] Nav. delo, 73.

[432] Jež navodi samo da se služio knjigom A. N. Pipina i V. D. Spasoviča Obzor istorii slavяnskih literatur, SPB, 1816. Međutim podatke o književnosti (sasvim nevažne) ili je sam prikupljao ili je dobio od nekog drugog ali nikako od Novakovića.

[433] Ali ni ove veze nisu bile bog zna kako trajne i završile su se verovatno vrlo brzo posle Ježeva izbora za dopisnog člana SUD 1869. g. U Ježevoj zaostavštini (izgoreloj 1939 g. u Varšavi) bilo je sačuvano samo dva pisma Stojana Novakovića. (J. Bąbała, Z. Miłkowski a Słowiańszczyzna, 143).

[434] T. T. Jeż, Od kolebki, III, 294.

[435] Đorđe Živanović, Srbi i poljska književnost (1800-1871), Beograd, 1941, str. 225 (ćir.)

[436] Od kolebki, III, 301-303.

[437] Jovan Skerlić, Omladina i njena književnost (1848-1871), 248 (ćir.)

[438] Stojan Novaković i njegov rad na lepoj književnosti u knjizi P. Popovića, Iz književnosti, III, Beograd, 1926, 159 (ćir.).

[439] Od kolebki, III, 303.

[440] Glasnik SUD, 25, 350 (ćir.).

[441] Pismo Z. Milkovskog čiji se original nalazi u Arhivi SAN, br. 67, donosimo u prilogu.

[442] Prva cifra označava uvek stranicu originala T. T. Jeż, Asan, Ustęp z dziejów Słowian Bałkańskich powieść historyczna, 1869, Biblioteka Mruwki, nr. 7 a druga prevoda (Asan. Pripovetka iz bugarske povesnice. Napisao T. T. Jež. Pančevo, ćir.).

[443] Nav. delo, 213.

[444] V. V. Smohovska-Petrova, Nav. delo, 152-153, 157.

[445] Vila, II, 268 (ćir.).

[446] U Centralnoj biblioteci SAN se i danas nalazi ta brošura koju je Srpskom učenom društvu bio poklonio Novaković sa kratkom posvetom. Po pečatu na njoj Administracja Dziennika Literackiego može se pretpostaviti da je Novaković tu brošuru sam dobio iz Lavova ali je verovatnije da je taj primerak bio poslat Ježu pa ga je ovaj poklonio Novakoviću. Inače jedan primerak te brošure Jež je sa svojim ispravkama i posvetom poslao i Narodnoj biblioteci u Beogradu (Đ. Živanović, Nav. delo, 201).

[447] Vila, II, 1866, br. 22, str. 364.

[448] Vila, III, 1867, br. 1-38.

[449] Prva brojka označava stranu originala u izdanju Dzieła Teod. Tom. Jeża w pierwszem zbiorowem wydaniu, Tom I, Lwów, 1876 a druga stranu Vile za 1867.

[450] Đ. Živanović, Nav. delo, 236-238.

[451] Danica, 1869, br. 17, 270 (ćir.).

[452] Celo ovo poglavlje tretiramo kao skicu i ne pretendujemo na to da smo prikupili i iscrpli sve što se kod Srba i Hrvata pisalo o Ježu. Niz pojedinih brojeva, pa i celih godišta, časopisa kao i kalendara nismo mogli pregledati jer nam nisu bili dostupni a vrlo je verovatno da je, naročito sitnijih beležaka o Ježu moglo biti i u njima. Taj posao zahteva dugogodišnji rad i čeprkanja za šta mi nismo imali ni mogućnosti ni vremena.

[453] Vienac, 1876, br. 40, 664.

[454] Zdenka Marković, Iz korespondencije Bronisława Grabowskog s Franjom Markovićem. Građa za povijest književnosti hrvatske, knj. XIV, Zagreb, 1939, str. 162.

[455] Srpske ilustrovane novine, I, 1881, str. 63 i 127 (ćir.).

[456] Vienac, 1883, br. 29, 475-476.

[457] Javor. XI, 1884, br. 4, str. 127 (ćir.).

[458] Vienac, 1885, br. 1, 16.

[459] Vienac, 1885, br. 15, 240.

[460] Javor, XIV, 1887, br. 6, 96 (ćir.).

[461] Jovan Grčić, Portreti s pisama, III, Zagreb, 1925, str. 184-185 (ćir.).

[462] Na Vidov-dan 1389-1889. Pieśni serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie przez Izydora Kopernickiego z przedmową T. T. Jeża, Kraków, 1889.

[463] Bosanska vila, IV, 1889, str. 192 (ćir.).

[464] Otadžbina, 1889, sv. 23, str. 636 (ćir.).

[465] Javor, XVI, 1889, str. 447 (ćir.).

[466] Narodne novine, 1897, br. 115, 121, 23-154 (ćir.).

[467] Janko Veselinović, Celokupna dela, IX, Narodna prosveta, Beograd, str. 370 (ćir.).

[468] Verovatno Zaljeskog.

[469] Godišnjak. SKA, XI, 1897, Beograd, 1899, str. 85-87 (ćir).

[470] Članak je objavljen u Obzoru 1910 g. br. 282.

[471] Hrvatski list, Osijek, 1924, br. 100. Članak dra Esiha je rađen prema članku F. Rawite-Gawrońskog, T. T. Jeż i jego ideały. Przypomnienie w stuletnią rocznicę urodzin. Rzeczpospolita, V, 1924.

[472] Jugoslovenska njiva, VIII, 1924, str. 361-363.

[473] Interesantno je ovde napomenuti jednu stvar. U Borbi od 6. juna 1955. godine, u rubrici Zanimljiva pitanja izašlo je jedno pitanje i odgovor koji su se odnosili na knjigu Na Vidov-dan, Kopernjickog i Ježa. Anonimni pisac odgovora očito se služi Ilešićevim člankom jer je u njega preneo sve greške koje je napravio i Ilešić. Te greške su: Jež je bio na Balkanu 1849, 1853 do 1855 i 1864 a u Beogradu samo 1864. g., dalje Ilešić je, verovatno nepažnjom, mesto antropolog napisao arheolog a pisac odgovora je to ponovio, Ilešić koji je tačno označio godinu Ježeva rođenja 1824, napisao je da je ovaj umro 10. januara dočekavši početak Svetskog rata (tj. 1915. g.) i nepažnjom je dodao "u visokoj starosti od 70 godina". U Borbi je prepisano da je umro u sedam desetoj godini i to 10. januara 1914. g. iako je Svetski rat počeo kasnije i iako je Ilešić u istom članku citirao Ježevo pismo od 4. XII 1914. g. i najzad, Ilešićeve reči kojima je on parafrazirao jedan Ježev zaključak "vlastela su imala časti, bogatstvo i slavu, seljačka klasa pak samo terete" autor odgovora je doneo kao Ježev tekst izbacivši samo "su" i zamenivši "pak" sa "a".

[474] S. M. Stogodišnjica jednog Poljaka, srpskog prijatelja, Novi Život XVIII, 1924, str. 159-160 (ćir.).

[475] Romane Uskoci i Harambašina verenica Matić naziva pripovetkama Uskok i Harambašina zaručnica. Dalje nije tačno da je brošura Jubileusz serbski Jež poklonio Srpskom učenom društvu. To je učinio Stojan Novaković. Na brošuri koja se nalazi u Centralnoj biblioteci SAN stoji njegova posveta "Srpskom učenom društvu od Stojana Novakovića".

[476] Konst. Povodom poljskog izdanja "Izbora pripovedačkih dela" T. T. Ježa, Misao, 1931, knj. 35, str. 511-512 (ćir.).

[477] Ž. S. Kalinić, Tomaš Jež, Letopis MS, 1934, knj. 340, str. 235-240 (ćir.).

[478] Da napomenemo da je Kalinić napravio još nekoliko grešaka iako Ježev roman Pamiętniki starającego się (Memoari prosioca ili čoveka koji se stara) on prevodi sa Uspomena čoveka koji stari a Ježeve memoare Od kolevke kroz život naziva romanom. Ostale greške su sitnije prirode.

[479] Krešimir Georgijević, Srpskohrvatska narodna pesma u poljskoj književnosti, Beograd, 1936, s. 306 (ćir.).

[480] Recenzija je izašla u Jugoslovenskom istorijskom časopisu, III, 1937, str. 485-489.

[481] Novi izvor za hrvatsku povijest. Zapamćenja autora Uskoka Poljaka T. T. Ježa, Obzor, 1937, br. 9 i Biskup Strossmayer u svijetlu zapamćenja poljskog književnika, Obzor, 1937, br. 80.