Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Đorđe Živanović

Jedna Dučićeva pozajmica

Uporedna istraživanja, 1. Beograd, Institut za književnost i umetnost, 1975, str. 603-620.

Sličnosti, ugledanja i pozajmice tako su česta pojava u književnosti, skoro neophodni deo umetničkoga stvaralaštva, da to nije nikakva tajna. Još od najstarijih vremena neki književnici su isticali to. Horacije nije smatrao da je sramota što je svom narodu preneo ritam grčkih pesnika, a najbogatije je valjda ovu misao iskazao veliki Gete u razgovoru s Ekermanom 17. februara 1832. godine, gde doslovce kaže i ovo: "Svi smo mi u stvari kolektivna bića, ma šta o tome mislili. Jer kako malo imamo onoga i kako smo malo ono što u potpunom smislu nazivamo svojim vlasništvom! Svi mi moramo da primamo i učimo, kako od onih koji su bili pre nas, tako i od onih koji su s nama. Čak ni najveći genije ne bi daleko dospeo kad bi hteo da stvori sve sopstvenom snagom. Ali to ne shvataju mnogi vrlo dobri ljudi i sa svojim snovima o originalnosti tapkaju pola života u tami. Poznavao sam umetnike koji su se hvalili da se nisu povodili ni za kakvim majstorom nego da sve imaju da zahvale svome geniju. Lude! Kao da je to uopšte moguće!… Ja mogu o samom sebi da govorim i skromno da kažem kako osećam. Istina je, u svom dugom životu štošta sam učinio i ostvario čime bih se svakako mogao pohvaliti. Ali ako hoćemo da budemo pošteni, šta sam ja imao što je doista bilo moje osim sposobnosti i težnje da vidim i da čujem, da razlikujem i odabiram i da ono što sam video i čuo oživim vlastitim duhom i da to prenesem sa nešto veštine?"

Neki su se književnici čak podsmevali onima koji su tvrdili da su potpuno originalni. Alfred de Mise je bio vrlo oštar:

Rien n'appartient à rien, tout appartient à tous.
Il faut être ignorant comme un maître d'école
Pour se flatter de dire une seule parole
Que personne icibas n'ait pu dire avant nous.
C'est imiter quelqu'un que de planter des choux. (Namouna).

Ništa manje zajedljiv nije ni nemački pesnik Hajnrih Hajne:

Der Stoff, das Material des Gedichts,
Das saugt sich nicht aus dem Finger:
Kein Gott erschafft die Welt aus nichts,
Sowenig wie irdiscće Singer. (Schöpfungslieder, br. 6).

Ništa se, dakle, ne može isisati iz prstiju, kako kaže Hajne, pozajmljivanja su neminovna. Pa je i T. S. Eliot na jednome mestu — ako se ne varamo — rekao da je prošlo vreme apsolutne originalnosti u književnosti. Možda ga nikad nije ni bilo. Jer svaka umetnost postoji kao nadovezivanje na nešto što je već postojalo, sve nastaje pod uticajem nečega što je već bilo, pod uticajem nekoga običaja, neke navike, neke tradicije. Kada se pak govori o umetničkoj vrednosti nekih dela, onda se misli šta je i koliko umetnički novo neko delo dalo umetnosti, pa prema tome cenimo i njegovu vrednost. Novo je prekoračivanje preko dotada ustaljenih okvira, preko granica onoga što se u umetnosti obično naziva školom. Zato kad kažemo da neki umetnik pripada nekoj školi, to je samo njegova karakteristika a ne i ocena umetničke vrednosti njegovih dela. Veliki su zato oni koji su najviše prekoračivali granice postojećih škola. Oni su skoro van škola, često su iznad škola, a ponekad stvaraju škole. Oni pak koji potpuno ostaju u okvirima utvrđenih običaja nisu veliki stvaraoci. Oni su zanatlije. Ukoliko ne činimo nepravdu pravim zanatlijama, onima koji u svome zanatu uživaju, kojima je zanat stvaralaštvo i poezija.

Dosta često nekog pisca može da ponese kakva pojedinost iz dela kojeg drugog pisca i tada dolazi do podstreka, podsticaja, pozajmica, a sve su to uticaji. Ovo biva najčešće nesvesno, a ponekad i svesno. Umetniku se može desiti da iz onoga što mu je ostalo u sećanju ili pamćenju iz viđenog ili pročitanog pozajmi neki motiv, sliku, scenu, situaciju ili fabulu. Najčešće delimično. I uzimajući to uklapa ga u celinu svoga umetničkoga doživljaja. Neki pisci to i ne kriju. Katkad namerno ističu i podvlače. Nekad su se time i hvalili. Onda kada su se pozivali na veoma poznate i popularne pisce. Jer su u ranija vremena — a to biva ponekad i danas — bivali veoma popularni pisci sasvim osrednje vrednosti, ali ih je publika zbog njihove popularnosti mogla smatrati za velike. Poznato je, međutim, da popularnost i veličina ne idu uvek pod ruku. Zato se moglo dešavati da je poneki pozajmljivao od kakvog popularnog pisca neki elemenat i time se hvalio smatrajući da će to i njegovu delu osigurati popularnost. A kasnije, obično dosta kasnije, kada su se hladnije procenile prave umetničke vrednosti, kad su se dela posmatrala iz nešto dalje perspektive, dobijao je priznanje onaj koji u svoje vreme nije bio popularan, a nekada popularan se spominjao samo zato što je poslužio kao izvor ili podsticaj nekom pravom i valjanom, možda čak i velikom piscu, ranije nedovoljno zapaženom i priznatom.

Pozajmice su u književnosti vrlo česte i različite. Jedan pisac može od drugoga pozajmiti predmet ili deo predmeta za obradu, to znači ponekad fabulu ili njen deo, ono što može biti spoljašnja okosnica nekog dela. Može se pozajmiti samo kakav motiv. Uz fabulu može se pozajmiti osnovna ideja, ili pak samo osnovna ideja bez fabule. I to biva. Može se pozajmiti samo odnos prema nekome ili nečem, već prema tome kakve je vrste delo. Ovakve pozajmice često povlače za sobom i pozajmljivanje sredstava kojima će se nešto umetnički izraziti potpunije, svestranije, tačnije, umetnički snažnije dublje. Od svega toga zavisiće kako ćemo proceniti i oceniti pozajmicu u nekom umetničkom delu i koliki ćemo joj značaj pripisati.

O jednom takvom slučaju pozajmljivanja treba da progovorimo koju ovom prilikom, o jednom skoro školskom primeru pozajmice, a istovremeno primeru na kojem ćemo pokazati da svaka pozajmica nije podjednako teška. Ovaj slučaj pomoći će nam da pretresemo ovo teorijsko pitanje bar u nekim njegovim glavnim crtama.

U pitanju je Dučićeva pesma Morska vrba.

To je ona poznata pesma o morskoj vrbi što stoji na steni nad morem, raspletene kose, kao ukleta nimfa, koja je morala da postane vrba i da šumi tugu. To je slika usamljenice pored koje vitlaju vetrovi i oluje, a ona samo baca po koji list moru ili vetru ("moru koju granu, vetru listak koji"). Ona je kao ono srce što samo sebe kida, ona "tužno šumi život".

Ova Dučićeva pesma veoma je bogata kao opis i veoma impresivna, tanano ispredena iz stvarnoga i simbola, iz viđenog i izazvanog u uobrazilji kao umetnička slika, kao unutrašnji doživljaj, kao odjek viđenoga, stvarnoga, kao java i san, kao slika statična, mrtva, a onda uzvitlana, u kojoj buja hučan, mahnit, plahovit život. To je svakako jedna od najboljih Dučićevih opisnih pesama. Pišući o Dučićevu pesništvu uopšte, Bogdan Popović će pored nekoliko drugih pesama, spomenuti i Morsku vrbu i reći za sve njih da su "najčistije slike prirode — precizni crteži, sveže akvarele, pasteli, slike vazda svetlo i sjajno, ali uvek blago i meko bojadisane — pune osećanja. Svaka od tih pesama je jedno duševno raspoloženje koje budi priroda; jer je, po Amijelovoj reči, za onoga koji oseća prirodu 'svaki predeo jedno stanje naše duše'."^[1]

Prof. Dragiša Živković, u svojoj Teoriji književnosti,^[2] najpre daje karakteristike opisne poezije: "Pesnik veoma često vezuje svoje lično raspoloženje za neku pojavu u prirodi koja odgovara tom njegovom raspoloženju. Opis prirode je tu samo okvir za pesnikove misli i osećanja"… Pa nešto dalje: "Ponekad opis u opisnoj pesmi ima samostalnu vrednost i pesnik daje samo sliku prirode, uživajući u njenoj lepoti. Najčešće, opisna pesma dobija simboličko značenje, upućujući našu misao i osećanje u pravcu nekih opštijih zaključaka." Spominjući posle toga najlepše opisne pesme iz naše književnosti, pisac će uz šest drugih spomenuti i Dučićevu Morsku vrbu, stavivši je time, po svome mišljenju, u najbolje opisne pesme naše književnosti. Ova Dučićeva pesma se, dakle, smatra svakako za jednu od najboljih njegovih opisnih pesama.

Dučić je za pesmu Morska vrba uzeo predmet lako i često obrađivan, koji se može obogatiti različitim mislima i reminiscencijama. Zato se često sreće u književnosti. Mi se na tome nećemo zadržavati, ali ipak moramo pomenuti bar ono što bi, po našem mišljenju, moglo imati neku vezu s Dučićevom pesmom. Ili da je Dučiću bilo blisko i pristupačno. To je takođe važan momenat u ovom našem razmatranju.

Valja odmah reći da posmatranje ovakvoga usamljenika, usamljenog drveta, ne izaziva kod svakog pesnika iste misli. To bi bio opšti motiv usamljenosti, odnosno usamljenika. Ta slika može izazvati različite mogućnosti viđenja, na nju se nadovezuje i mnogo drugih, misli, jer se usamljenost može povezivati — da spomenemo bar najčešće slučajeve — za moćnog usamljenika, ili za jadnog, slabog, koji ne može da se odupre okolnim nedaćama; može da bude i slika samo prividno slabog usamljenika, koji je savitljiv, ali u osnovi uporan i otporan, grčevito vezan za život.

Nešto od svega toga ima i kod Dučića.

Ako bismo potražili bliže sličnosti između Dučićeve Morske vrbe i pesama nekih drugih pesnika koje su mu mogle biti poznate kada je zamislio svoju, svakako bismo morali spomenuti tri pesme.

Najpre bi to bio Vojislav Ilić sa svojom pesmom Grm. Setimo ga se za trenutak. Na "surom proplanku" stoji kao večiti prkosni pobednik svih nedaća "munjom opaljen grm", "ko crn i mračan div". On nosi na svome stablu čitav splet povijuša i "gorski nestašan lahor" leluja njihove sitne cvetove. Dolazi zima, ogoljava sve te sitne biljke što su se svijale oko moćnoga grma "i goru obnaži svu". "Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći, a on će biti tu."

To je slika prkosnog, neustrašivog gorostasa.

Kad je već reč o Vojislavljevoj pesmi, možda bi trebalo dati i jedno malo objašnjenje. Ono je potrebno posle našeg ovakvog tumačenja pomenute pesme. Da ne bi došlo do neočekivanog nesporazuma, kakve smo imali više puta pri tumačenju ove pesme nekim glumcima. Mnogi su skoro po pravilu reč "grm" razumeli kao "žbun". Međutim, pesnikova misao bi se loše tumačila ako bi se ova reč ovako razumela. Kod Vojislava ova reč znači "hrast". Onako kako je Vuk u svome rečniku ovu reč objasnio: "eine Art Eiche (quercus genus, quercus pedunkulata)", a kao drugo značenje je dao: "das Gebьsch", sa dodatkom "u jugozapadnijem krajevima". U Vojislavljevoj pesmi je svakako ono prvo Vukovo značenje.

Druga pesma koja je po nečem slična Morskoj vrbi a Dučić je mogao imati pri ruci svakako je ona Hajneova pesma o omorici ("Ein Fichtenbaum steht einsam" — Lyrisches Intermezzo, br. 33). Ovde su dva usamljenika, jedan je po nečem bliži pesniku, onaj sa severa, obavijen snegom i ledom. On sanja o dalekoj palmi što se na kamenitoj litici kupa u vrelom suncu. Dodajmo uzgred da se pri prevođenju ove Hajneove pesmice od svega dve strofe na srpski jezik gubi osnovna draž pesnikove misli, jer je na nemačkom omorika muškoga roda (der Fichtenbaum), pa je jasna i čežnja izražena u njoj.

Ova Hajneova pesma morala je biti dobro poznata Dučiću. On je rado čitao Hajnea i prevodio ga. Tu pesmu je prepevao i njegov mostarski pesnički drug Šantić, čiji prevod počinje ovako:

Bor usamljen u Sjeveru
Stoji na vrh krša naga ...

Šantić je uzeo reč "bor" da bi sačuvao efekat iz originala. Dučić je Hajneovu pesmu mogao čitati i u dva vrlo dobra ruska prepeva. Ljermontov je ovu pesmu prepevao nešto malo slobodnije. I kod njega je "bor", ali je na ruskom ova reč ženskoga roda — "sosna". Verniji je bio originalu Tjutčev, koji je uzeo reč "kedar", pa je i misao originala bolje prenesena. To mogu ponekad izgledati sitnice, ali naši primeri pokazuju da one to nisu.

Oba pomenuta ruska pesnika i njihove prepeve mogao je Dučić imati u rukama, jer je ruske pesnike često čitao i dosta prevodio. I Ljermontov je jedan koga je prevodio.

Najzad, kad nabrajamo pesme koje su po nečem bile slične Morskoj vrbi, koje su Dučiću mogle poslužiti kao podsticaj pri pisanju, mogli bismo spomenuti i Krilovljevu pesmu Hrast u trska. I ona je morala biti poznata i bliska Dučiću. To je pesma o snažnom hrastu koji se podsmeva slabašnoj trsci što joj je priroda učinila nepravdu pa joj je i vrabac težak, a najslabiji povetarac je povija "da je tužno gledati!" A o sebi će reći da je gord i ponosit kao Kavkaz, čvrst, snažan. Trska će na to mudro odgovoriti da se ona povija ali se ne lomi. I kad malo kasnije zavitla oluja, ona će srušiti snažan hrast, a trska će se poviti i posle bure opet podići i živeti.

Pomenusmo pesme Vojislava Ilića, Hajnea, Ljermontova, Tjutčeva i Krilova, jer su one mogle biti pri ruci Dučiću kad je pisao svoju Morsku vrbu. Pogotovu je morao odlično poznavati Vojislavljevu. Dučićeva pesma postala je početkom našega veka, štampana je 1903, a tada je još uvek vladao suvereno u srpskoj poeziji Vojislav. Dučić je izrastao iz te pesničke tradicije. Uostalom, ko od naših pesnika kraja XIX i početka XX veka nije iz nje ponikao? Svaka od pomenutih pesama ima neku pojedinost koju nalazimo i kod Dučića. Ali ako Dučićevu pesmu pogledamo u celini, ona će biti drukčija od svih navedenih. Bez obzira na pojedinosti. Na njih se nećemo obzirati ne zato što bismo želeli po svaku cenu da branimo originalnost Dučićevu, a ne želimo ni da je osporavamo bez razloga, nego zato da pokažemo pri prosuđivanju dovoljno obazrivosti, jer bi se lako moglo zastraniti kada se govori o pozajmicama ili ugledanjima.

Kada je Dučić pisao svoju pesmu, kada se slika usamljene morske vrbe na visokoj litici kristalisala u njegovoj uobrazilji, sa odjecima u umetničkom doživljavanju ove slike, sa svim onim što je tu sliku pratilo, svakako je druga pesma poslužila kao podsticaj da svoju pesmu napiše, i to baš ovakvu kakva je. Bila je to pesma poljskoga pesnika Kazimježa Pšerve Tetmajera Limba. Sličnost između poljske pesme i Dučićeve veoma je velika. Pogledajmo samo sliku u pomenutoj poljskoj pesmi:

Samotna limba szumi
Na zboczu stromem,
U stóp jej czarna przepaść,
Zasłana złomem.

Wkoło się piętrzy granit
Zimny, ponury,
Ponad nią wicher ciemne
Przegania chmury.

Wkrąg otoczona taką
Pustką okrutną,
Samotna limba szumi
Bezdennie smutno.

(Usamljena limba šumi na strmoj litici, u podnožju joj je mračna provalija zasuta plazinom. Uokrug se uzdiže granit hladan, turoban, nad njom vihor tamne oblake ganja. Okružena uokolo takvom surovom pustoši, usamljena limba šumi bezdano tužno.)

Namerno smo u prevodu ostavili poljsku reč "limba", a to u stvari znači tatranski, evropski kedar. Zašto smo tako postupili, biće jasno malo kasnije.

Da damo odmah i celu Dučićevu pesmu da bi bilo lakše upoređivanje, mada ćemo se kasnije zaustavljati na pojedinostima.

Sama vrba stoji nad morem na steni,
Rasplela je kosu zelenu i dugu:
Naliči na nimfu koju su prokleli
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme;
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri, talasi i vreme.

I tu šumi s njima, dajući polako
Moru koju granu, vetru listak koji;
I, ko srce, sebe kidajući tako,
Tužno šumi život. — Sama vrba stoji.

I ovde moramo dati jednu napomenu. Dučić je mnogo kasnije, spremajući izdavanje svojih sabranih dela, ovu pesmu nešto izmenio u nekim pojedinostima, i to prvu strofu. Tako je kraj stiha mesto:

"na steni" izmenio u: "vrh sveta", a u trećoj strofi: "koju su prokleli" zamenio je sa: "koja je prokleta". Za nas druga varijanta nema značaja, bar pri razmatranju nastanka pesme.

Ako izvršimo analizu materijalnih pojedinosti, leksike i slike, videćemo da je sličnost između Tetmajera i Dučića vrlo velika.

Uzmimo najpre naslov.

Isti rod imenice i u poljskoj i u Dučićevoj pesmi. Samim tim slične će se misli nadovezivati. Zato će to biti sasvim drukčiji usamljenik nego što su bili Vojislavljev ili prvi Hajneov.

Mislimo da se već u naslovu ogleda sličnost.

Kada je pročitao Tetmajerovu reč "limba" u naslovu, jer je morao pročitati pesmu u originalu, na poljskom, on je morao uzeti i svoju neku reč koja će po zvukovnim kvalitetima biti bliska originalnoj. Tetmajerova dvosložna reč ženskoga roda izazvala je našega pesnika da potraži sličnu reč. Sličnost je potražio još dalje, završetak isti: –ba. I tako je došla pod pero "vrba" prema poljskoj reči "limba". To je verovatno još i zato što je reč "limba" u poljskom jeziku veoma specifična, vezana je za tatranski kedar, pa se zato često u rečnicima i ne prevodi. Zato i Radovan Košutić u rečniku uz svoje Primere književnoga jezika poljskog ovu reč ne prevodi, nego piše: "limba (pinus cembra)".^[3] Kad je Dučić u naslovu video ovu reč, nije morao ni da zna tačno šta ona znači, jer nije pravio prevod, pa mu nije bilo ni stalo da prenese značenje te reči, nego je izabrao našu reč koja je zvukovno bila slična s poljskom. Što je u svom naslovu dodao ovoj reči i epitet "morska", to je samo pokazalo da je čitavu sliku želeo da da drukčiju, a ipak veoma sličnu. Drukčiju, jer je dao drukčiji pejzaž, a opšti utisak je ipak ostao sličan.

Kod Tetmajera je pejzaž tatranski, planinski. Kod Dučića primorski. Poljskom primorskom pejzažu nikako ne bi odgovarala Tetmajerova slika, ali našem primorskom pejzažu odgovara. Kad čovek posmatra oštre i gole vrhove Tatra, u koje je bio večito zaljubljen njihov poklonik Tetmajer, on kao da gleda našu Boku ili Lovćen, ili neki naš sličan primorski pejzaž. Bez obzira na to što je kod nas u dnu more, a u Tatrama ga nema. Mislimo na prvi utisak, ili kada se taj pejzaž posmatra izdaleka. Onako kako se pokazuje i jedan i drugi pejzaž čoveku onda kada ih posmatra uzdignuta pogleda, kada vidi samo planinske vrhove. Ako tako zamislimo pejzaž kod jednog i kod drugog pesnika, onda će oni biti sasvim slični, bliski po mnogo čemu, iako je jedan tipični tatranski, a drugi primorski.

Još nešto moramo istaći. Da je Dučić pod uticajem zvukovne sličnosti reči "limba" i "vrba" uzeo drugu da stavi u naslov svedočilo bi i to što je uzeo baš "vrbu", koja, kao što je poznato, ni po čemu nije karakteristična za primorski pejzaž, osobito ne za ovako stenoviti planinski primorski pejzaž. Ta biljka nikada ne raste na takvim mestima u našem primorju, koliko je nama poznato. Zato mislimo da je Dučić video sliku, a nije mnogo mislio može li biti baš ta "vrba" ili neko drugo drvo. A izabrao je nju zbog glasovne sličnosti s poljskom rečju.

Pogledajmo sada pojedinačne slike.

Kod Tetmajera:

Samotna limba szumi
Na zboczu stromem.

Kod Dučića:

Sama vrba stoji nad morem na steni.

Opet skrećemo pažnju da smo uzeli prvu redakciju pesme iz 1903. Dučić je u drugoj redakciji izmenio u prvom i trećem stihu završetke zato što je želeo da načini valjano rimovanje: "vrh sveta" — "prokleta", jer je prvobitno tu bilo: "na steni" — "prokleli."

I kod jednog i kod drugog pesnika drvo je samo, usamljeno: "samotna limba" — "sama vrba". I nalazi se na strmoj litici. Kod Tetmajera "na zboczu stromem" (na strmoj litici), a kod Dučića: "nad morem na steni". Sličnost je nesumnjiva.

Dalje je Tetmajer dao nešto drukčiju sliku, a opet sadržanu u Dučićevim rečima: "nad morem na steni". Kod poljskog pesnika je tipični tatranski motiv, sa pojedinostima: pod limbom je crna provalija, a ona je zasuta kamenjem. Tetmajer daje čistu opisnu pesmu, jedva da pušta mašti na volju opisujući svog planinskog usamljenika. Mada i sama čista slika, na prvi pogled bez pesnikova učešća u njoj, u stvari je puna simboličnosti i angažovanosti. Dučić je raspevaniji, on simbolizuje, izrikom, jasnije, ubedljivije, razvija sliku do širih razmera. Pa ipak, sličnosti ostaju. Tako bismo rekli da i Tetmajerova "crna provalija" podseća mnogo na more koje se kod Dučića oseća pod njegovom morskom vrbom na litici.

Druga Tetmajerova strofa opet ostaje u granicama čistoga opisa. Kod Dučića je nešto drukčije. Pa ipak...

Wkoło się piętrzy granit
Zimny, ponury,
Ponad nią wicher ciemne
Przegania chmury.

U poljskoj pesmi imamo granit, hladan, turoban, kod Dučića je samo "pesma gora", dakle nešto sasvim drugo. Pa ipak slično. Jer kod Tetmajera granit zamenjuje planine. Pa dalje: "nad njom vihor razganja mračne oblake". Kod Dučića: ona nepomično stoji "tamo gde sve bludi: oblaci i vetri, talasi i vreme". Sličnost je nešto manjih razmera. Dučić ima oblake i vetrove, ima i nepomičnost drveta. Možda bi se sličnost mogla naći i u glagolima: "przegania" (razganja) i Dučićevog: "sve bludi". Slike su slične, u oba slučaja imamo vitlanje, bluđenje u visinama, nad limbom i vrbom.

Poslednja Dučićeva strofa je takođe bogatija. Ali sličnosti postoje, nesumnjive, i možda najveće baš u njoj.

Kod Tetmajera je "limba" okružena surovom pustoši. Kod Dučića je usamljenost izražena drugim sredstvima i drukčije zamišljena: vrba je usamljena, samo kida od sebe poneki list ili granu i baca ih u bezdan, vetrovi i more odnose joj delove tela njena. Dalja slika je kod Dučića drukčija. Poslednja dva stiha u Tetmajera glase:

Samotna limba szumi
Bezdennie smutno.

Pri ranijoj analizi nismo govorili o glagolima koje su upotrebila dva pesnika. Kod Tetmajera limba već od prvog stiha "szumi", a kod Dučića u prvom stihu "stoji". U poslednjoj strofi je Dučić nekako tu malu promenu nadoknadio, jer je dva puta upotrebio glagol "šumi". Kod Tetmajera se u poslednjoj strofi ponavlja prvi stih:

"Samotna limba szumi". Kod Dučića u prvom stihu treće strofe: "I tu šumi s njima", a u poslednjem stihu čitamo: "Tužno šumi život". Tako je održana ravnoteža zbog zamene glagola u prvoj strofi.

Još jedna pojedinost treba da bude spomenuta ovde, jer se nalazi kod oba pesnika. Tetmajer će reći da njegova limba šumi "bezdennie smutno" (bezdano tužno), a kod Dučića: "Tužno šumi život". Podvlačimo u oba slučaja prilog "tužno".

Sličnost nalazimo i u jednom važnom ponavljanju. Tetmajer počinje pesmu rečima: "Samotna limba szumi", a te reči kao čitav stih ponavlja i na kraju, u trećem stihu treće strofe. Slično postupa i Dučić. Njegov početak prvoga stiha glasi: "Sama vrba stoji", a istim tim rečima, i to izdvojenim kao poenta pesnička, završava se poslednji stih i čitava pesma.

Najzad, moramo reći nešto i o metričkoj sličnosti. To je ono što se odmah nameće uvu kada se čitaju ove dve pesme jedna za drugom. To se ne bi reklo po tome što su oba pesnika pisala u dvanaestercu, jer je kod Dučića simetričan, sa cezurom posle šestoga sloga, a kod Tetmajera je nesimetričan, cezura je, odnosno poseban stih, posle sedmoga sloga, dakle: 6+6 i 7+5. Prema tome jasno je da je Dučićeva pesma po broju stihova u stvari dvostruko veća. Pa ipak to mnogo ne menja samo upoređivanje onoga što je slično i blisko.

Mnogo veća sličnost oseća se u metričkom pogledu.

Kod Dučića je trohejski dvanaesterac. Uz neka mala variranja, kada trohej nije sasvim čist, ali se ipak u celini oseća trohejski ritam. Kao dominantan.

Kod Tetmajera je nešto drukčiji metar. Dosta često će stih počinjati kojom trosložnom stopom, amfibrahom ili daktilom, a dalje će kroz celu pesmu biti trohej. Pogledajmo kako to izgleda:

Samotna limba szumi U — U | — U | — U |
Na zboczu stromem U — U | — U |

Ili druga kombinacija:

U stóp jej czarna przepaść — U U | — U | — U |
Zasłana złomem ... U — U | — U |

I najzad treća, koja se sreće dva puta:

Wkoło się piętrzy granit — U U | — U | — U |
Zimny, ponury ... — U U | — U |

Ako se u drugoj kombinaciji akcenat ne bi preneo na predlog, kako se danas dosta često govori, druga kombinacija bi bila ista kao prva.

Poljski jezik, zbog akcenta na pretposlednjem slogu, u većini slučajeva ostavlja utisak da ima najviše troheja. Zato će tako da se osećaju i početne trosložne reči, jer će se u njihovim amfibrasima prvi slog osetiti kao predudarac, a od drugog sloga ići će normalan trohej sa dvosložnim rečima. Zato se i kod Tetmajera u navedenoj pesmi trohej oseća kao dominantan. A daktili — ima ih pet — neće remetiti mnogo onaj opšti utisak prvog naglašenog sloga.

Iz navedenih razloga kada se posle Tetmajerove pesme čita Dučićeva, utisak je da je metar isti, ili bar veoma sličan. I to je valjda ono što mnogo više govori o sličnosti nego sve one pojedinosti koje smo ranije navodili. Mada bez njih ne bi moglo biti govora o kakvoj većoj sličnosti ili čak pozajmici. To kažemo zato što nam se čini da su stihovi

Samotna limba szumi
Na zboczu stromem...

i Dučićevi stihovi

Sama vrba stoji nad morem na steni

mnogo bliži nego što je blizak Dučićevom stihu prepev već navođene Hajneove pesme kod Šantića

Bor usamljen u Sjeveru
Stoji na vrh krša naga…

iako su sadržajno pojedinosti veoma bliske.

Naravno, odmah moramo reći, to se moglo videti i pri prvom upoređivanju Tetmajerove i Dučićeve pesme, da je Dučićeva mnogo bogatija, duža je, mada i ona ima tri strofe kao i poljska, ali su joj stihovi duži. Tetmajer je siromašniji po mnogo čemu. O tome će biti govora nešto kasnije. Ali na osnovu onoga što smo dosad pokazali, sličnost između dveju pesama je očigledna. Kako je pak Tetmajerova pesma nastala nešto pre Dučićeve, jasno je da je Dučić pozajmio neke pojedinosti od Tetmajera. Drugo je pitanje sada za nas još važnije i bitnije: je li Dučić mogao imati u rukama Tetmajerovu pesmu kada je pisao svoju? I ko je bio Tetmajer da bi ga mogao uzeti sebi za uzor jedan Dučić, tada već ne početnik nego pesnik s imenom i priznanjima? Doduše, Dučić tada još nije bio ono što će uskoro postati, ali ipak, to je već veoma uvažavan i priznat pesnik.

Kazimjež Pšerva Tetmajer (1865—1940) jedan je od najistaknutijih pesnika tzv. Mlade Poljske. Ponesen idejama s kraja XIX veka, Tetmajer je bio pesnik duboko povučen u sebe, u svoj unutrašnji svet, u kojem je video samo nirvanu, bezdan, besciljnost. Takvo je vreme bilo. Bio je veoma popularan ne samo u Poljskoj, nego i van nje. Mnogo je prevođen krajem XIX i početkom XX veka, bio je tada svakako najpopularniji poljski pesnik van Poljske. Ne smetnimo s uma da je to bilo vreme kada se poezija mnogo čitala i njome se čitaoci zanosili. Pored ove intimne lirike, pesimističke i sumorne, Tetmajer je veoma voleo svoje Tatre, pa su mnoge njegove pesme, a i pripovetke, bile posvećene veličanju lepota ovih planina. Raskošne draži njihove ponele su ga često da zaboravi svet nirvane i bespuća i da izlije svoj tanani lirski doživljaj u čistim opisima raskošne prirode tatranske. Iz toga ciklusa potiče i pesma Limba.

Tetmajer je bio popularan i kod nas.

Devedesetih godina prošloga i početkom našega veka mnogi su ga naši pisci čitali, možda najčešće preko nemačkih prevoda, ali i u originalu. Neki su ga prevodili, a neki su u ovim pesmama tražili sokove za svoja pesnička poniranja u svet duše. Naročito posle 1900. godine, kada se kod nas počinju javljati Dis, Pandurović, mladi Uskoković i drugi. O tome se može još mnogo koja reč reći. Mislimo da bi žetva s toga polja bila dosta bogata, bogatija no što se obično pretpostavlja. Tetmajer je već od prve svoje zbirke pesama izdate 1891. počeo da se javlja i kod nas, da se o njemu govori, ponekad piše, a katkad i prevodi. Neće onda biti nikakvo čudo što se i Dučić, još dosta mlad, zainteresovao za ovog pesnika, skoro svoga vršnjaka (Dučić je bio svega koju godinu mlađi).

O Tetmajeru, doduše, nije bilo kakvih iscrpnijih ogleda. Dučić je nešto mogao pročitati u jednom članku u zagrebačkoj "Prosvjeti" 1894, a još više u "Glasniku Matice dalmatinske" 1901, gde je u jednom članku govoreno i o Tetmajeru kao predstavniku poljske moderne književnosti. Pominjemo samo ono što je Dučić mogao čitati pre pisanja Morske vrbe, dakle pre 1903. godine.

Prevoda je bilo nešto više. "Brankovo kolo" i zagrebački "Vienac" doneli su niz prevoda iz Tetmajera. Prvo ćemo u "Brankovu kolu" 1898. naći prevod Milorada Pavlovića-Krpe Lirska fantazija sa Tatre. Posle toga će Đorđe Popović-Daničar prevesti četiri manje Tetmajerove prozne crtice i štampati takođe u "Brankovu kolu" 1900, i to su: Uspomena, Ljubav, Ždralovi, Senka. Iste godine će i Pavao Matica prevesti nekoliko manjih lirskih proznih sastava Tetmajerovih i štampati u "Viencu", među kojima će se nalaziti i one koje je već bio preveo Đorđe Popović. Svi su ovi prevodioci verovatno prevodili s poljskoga, jer su ovaj jezik dobro poznavali i već ranije su s njega prevodili.

To su podaci koji nesumnjivo govore da je Tetmajer bio poznat našem čitalačkom svetu. A pogotovu Dučiću. On prati i čita sve što se kod nas štampa, piše kritike u "Zori", koju jedno vreme sam i uređuje, a kad je ne uređuje, on predano na njoj sarađuje. Zato možemo biti sigurni da je Tetmajerovo ime mnogo puta zagolicalo njegovo uvo. To je sasvim verovatno ako podsetimo da se Dučić interesovao za slovenske književnosti. On će u to vreme dosta prevoditi Puškina, Ljermontova, Njekrasova, Nadsona od ruskih pesnika, a takođe Čeha Nerudu, Slovenca Župančiča, Bugarina Kuneva i neke druge. S poljskog kao da se nije usuđivao ništa da prevodi. Možda zato što nije imao poljskih tekstova. Ali je i poljskoj književnosti posvećivao pažnju. Bar onoliku koliko mu je omogućavala literatura koju je imao pod rukom. Nije slučajno 1899. godine u "Zori" štampao ogled o Mickjeviču. Pisan sa mnogo vatre i dobre volje, bez poznavanja mnogih stvari, ali sa puno pojedinosti koje potiču iz sasvim dobrih izvora, Dučić je ovaj svoj rad natopio iskrenom ljubavlju prema poljskom narodu i njegovom najvećem pesniku. Za Mickjeviča će reći da je to "jedno od najvećih imena našega vijeka", a kako je ogled postao povodom stogodišnjice Mickjevičeva rođenja (sa malim zakašnjenjem), Dučić će svoj članak završiti: "Nad grobom njegovim majka naša Slavija odslužuje stogodišnji pomen njegovog rođenja." U tome članku najviše smeta taj podignuti "slavjanski" ton, to je vreme bilo već prošlo, ali se ne sme ponešto zameriti srpskim književnicima iz tih krajeva koji su morali biti u izvesnom romantičarskom raspoloženju. Pa je zato i Dučić ovde bio takav. Ovo smo naveli namerno i zato da se vidi koliko je i Dučić, mada ga iz svega što je o njemu pisano poznajemo kao pesnika nosioca zapadnih strujanja u književnosti, u mladim godinama, a bilo je kod njega i kasnije nekih sličnih crta, plovio u romantičarskim vodama "slavjanskim", da je bio poklonik opšte majke Slavije, onakve o kakvoj su sanjali Kolar, Štur i naši romantičari oko polovine XIX veka i omladinci iz šezdesetih godina.

Na koji način je Dučić mogao doći do pesme Limba u poljskom originalu? Jer samo original dolazi u obzir.

Mislimo da na to pitanje možemo odgovoriti sa dosta sigurnosti. Posrednik je bio profesor Radovan Košutić sa svojim Primerima književnoga jezika poljskog, koji su se pojavili na samom početku 1902. godine. Čoveku sa takvim interesovanjima sa kakvima je bio Dučić u to vreme morala je biti otkriće knjiga kakva je bila Košutićeva. Dučić je znao da je Košutić nekoliko godina ranije postao profesor na beogradskoj Velikoj školi za ruski i poljski jezik i književnost. Njegova gramatika poljskog jezika (izišla 1898) veoma je hvaljena, za nju je Košutić dobio počasni doktorat slavnog krakovskog Jagjelonskog univerziteta 1900. godine. O tome se takođe pisalo i Dučić je sve to morao znati. Osim toga, Dučić je još izranije dosta znao i o Košutiću pesniku. O njemu je čak i pisao. Povodom Košutićeva speva Sinovi Boga Mraka Dučić je iskazao velike pohvale ovom pesniku. Poznato je, naime, da je Košutić počeo kao pesnik. Njegova prva zbirka pesama Plamenovi (1888) veoma se svidela Dučiću. O tome je pisao: "I zaista Plamenovi behu puni pravog pesničkog žara i poleta, i pesme koje su se daleko većma odlikovale od običnog cvrkutanja tolikog našeg sentimentalnog pesničkog pokoljenja." Pohvale dalje idu jedna za drugom. Košutića Dučić stavlja rame uz rame s Vojislavom i smatra ga za najboljeg mlađeg pesnika srpskog. Plamenovi su stvorili "još prvih dana imenu mladog pesnika lep glas i uzneli ga na visinu jednog od najboljih mlađih pesnika naših". I ne samo da hvali pesnika Košutića, nego ga i brani od onih koji su ga napadali, zamerajući im da su u svojim kritikama i kuđenjima bili neobjektivni. U jednoj rečenici, pošto je rekao da je Košutić pravi pesnik, Dučić dodaje: "o tome ne mogu i ne smeju da sumnjaju ni nekadašnji njegovi kritičari, o čijoj bi se objektivnosti moglo nešto i s nepoverenjem prebaciti". Pošto je pak dao nepovoljan sud o Košutićevu spevu, zato što mu je sadržina suviše politička, pa će brzo morati da se zaboravi, jer se takve stvari brzo zaboravljaju, Dučić žali za onim ranijim Košutićem i želi da ovaj nastavi onako kako je počeo.

Po svemu ovome vidi se da je Dučić čitao Košutića kao i ono što je o njemu pisano, da ga je cenio, pa će biti sasvim razumljivo ako ustvrdimo da je morao pregledati i čitati i Košutićevu knjigu Primeri književnoga jezika poljskog. Tu je morao tražiti obaveštenja o slovenskoj književnosti koju je svakako najmanje poznavao. Uostalom, ne samo on. Državna štamparija u Beogradu umela je da zadovolji i najprobirljivije ljubitelje lepo štampane knjige. Slog ukusan, prebogat raznovrsnim tipovima i veličinom slova, čime se lako moglo razlikovati nevažnije od važnijeg, sve je to prosto mamilo da čovek uzme knjigu i da je čita. Makar sve i ne razumeo. To je bila knjiga koja je svakako značila datum u našoj štamparskoj veštini. Možda i štamparskoj umetnosti. Pored sve težine tekstova, u ovoj knjizi se teško može naći jedva poneka štamparska greška.

Košutićeva knjiga je privlačila neobično pažnju i sadržajem svojim. Time svakako najviše. Ne samo poljski tekstovi, koji su bili odlično sačinjena antologija najlepšega što je poljska književnost XIX veka mogla da pruži, nego su privlačila pažnju mnoga objašnjenja i tumačenja uz tekstove, jezička i istorijska, a onda vanredno bogate beleške o piscima iz kojih su uzeti odlomci i na kraju rečnik uz te tekstove, sa bogatim frazeološkim tumačenjima i etimološkim objašnjenjima što je značilo za ono vreme i ogroman napor i značajan potez u slovenskoj nauci uopšte. Posebni značaj ima ova knjiga u razvoju interesovanja naših ljudi za poljsku književnost. Ona je otvarala nove vidike, nove poglede na jednu bogatu slovensku književnost o kojoj se dotad više govorilo a manje izvorno znalo. Od te knjige su mnoga velika imena poljske književnosti postala bliža srpskim čitaocima. Uopšte uzevši, to je bila prava riznica znanja ne samo o poljskom jeziku i poljskoj književnosti nego i o Poljskoj i Poljacima, njihovoj istoriji, njihovim običajima, navikama i tradicijama.

Dučić je bez svake sumnje ovu knjigu nabavio odmah po izlasku iz štampe i morao je vrlo pažljivo čitati. Esteta kakav je bio, morao je čitati najpre zbog toga što je bila tako lepo štampana. A morao je čitati i zato što je voleo slovenske književnosti, a o poljskoj je više znao preko drugih nego izvorno. U Košutićevoj knjizi svakako je najviše pažnje posvećivao najmlađim pesnicima, najbližim svojim pogledima i shvatanjima. A Košutić već u predgovoru kaže da je uzeo nešto tekstova i od najmlađih pesnika, pa nabrajajući nekolika imena, na prvo mesto stavlja Tetmajera, pored Kasproviča, Pšesmickog i Njemojevskog.^[4] U beleškama o piscima, dalje, čitamo o Tetmajeru da je to "jedan od najdarovitijih mlađih pesnika poljskih", a zatim: "kao i sve odlične pisce poljske i Tetmajera prevode na mnoge evropske jezike (nemački, francuski, engleski, ruski, a osobito češki)".^[5] Naravno, to se nalazi posle biografskih i bibliografskih podataka o ovom pesniku.

U Košutićevoj knjizi nalazi se i pesma Limba sa još pet tatranskih pesama Tetmajerovih.

Dučić je — kao što rekosmo — morao imati u rukama Košutićevu knjigu i morao je pročitati. Pa je tu pročitao i pesmu Limba. On je nije morao razumeti potpuno, jer nije znao dovoljno poljski, ali je mogao iz pesme da razume mnoge reči i da uhvati glavni smisao. Taj glavni smisao nose baš reči koje je lako bilo razumeti, koje je mogao potražiti i u rečniku, a njih će kasnije preneti u svoju pesmu. Tu je najpre bila reč iz naslova. Rekli smo već da je Košutić u rečniku nije preveo, nego je ostavio kao "limba". Dučić je mesto nje uzeo "vrbu" i dodao joj epitet "morska", da bi se bolje razumela slika kakvu je on zamislio. Rekli smo već da u takav pejzaž nije išla nikako "vrba" nego je moralo biti neko drugo drvo. Ali ga je ponela glasovna sličnost dveju reči. Zatim su bile razumljive reči: "samotna", a to je bilo svakako: "sama, usamljena, samotna"; pa onda: "szumi", opet sasvim razumljiva reč; pa onda slika visine, provalije, izražena rečima: "czarna przepaść", što je mogao proveriti u rečniku; onda reč: "wicher", opet skoro ista kao i naša; i najzad završna reč: "smutno", što nije bilo teško razumeti i bez prevođenja. Samo iz ovih reči može se načiniti pesma koja bi odgovarala Tetmajerovoj pesmi o kedru, odnosno o "limbi".

To su svakako bili elementi u Tetmajerovoj pesmi koji su privukli Dučićevu pažnju. On već ima naklonosti za takve opise, pa će biti sasvim prirodno što je posle ove slike, viđene očima poljskoga pesnika, načiniti nešto slično, još više: sasvim slično. To je sve što bismo mogli reći za potvrdu naše pretpostavke da je Dučić svoju Morsku vrbu pisao pod neposrednim utiskom čitanja Tetmajerove pesme. U to se ne može sumnjati posle onoga što smo pokazali analizom pojedinosti koje pokazuju nesumnjivu sličnost između dveju pesama.

Pa ipak, to je tek sličnost u nekim pojedinostima. Najviše u rečima. A reč je apstrakcija, mi joj dajemo svojim viđenjem i doživljajem određenog predmeta, slike, ili odnosa pesničko ili nepesničko značenje i sadržaj, značaj. Reč je samo sredstvo za umetnički izražaj. I slika je apstrakcija, ako je uzmemo u grubim crtama. Primer: drvo — samo, na litici, na vrhu brda, usamljeno. To je još apstrakcija. Tek bliže odredbenice pokazaće ono što je bitno za određenu sliku, tek tada može sve ovo kao celina predstavljati umetničku sliku. Zato pozajmica reči i slika-apstrakcija nije dovoljna da možemo govoriti o umetničkom uticaju. To je samo građa, to su samo sredstva za izražavanje umetničkoga viđenja. A snagu umetničkoga izraza merićemo tek po načinu kako su pojedinosti iz te građe složene u celinu.

Analiza Tetmajerove i Dučićeve pesme pokazaće nam je li naš pesnik umetnički bio pod uticajem poljskoga i da li ono što je pozajmio predstavlja glavnu vrednost njegove pesme.

Tetmajer, mada pesnik poljskoga modernizma, pesnik kome bi morao biti sasvim blizak simbolistički tretman pesnički, dao je čistu opisnu pesmu, sa vrlo malo elemenata pesnikovog neposrednog učešća. U prvoj strofi skoro da se uopšte ne pokazuje bilo kakva obojenost, pesnikovo neposredno učešće u posmatranju pejzaža. Možda bi se jedino epitet uz "przepaść" (provalija) mogao tako shvatiti:

"czarna przepaść" (crna provalija). Mada bi se ovde pridev "czarna" mogao shvatiti i kao stalni epitet, a onda bi i on bio lišen pesnikova unutrašnjeg učešća. U drugoj strofi biće ipak više takvih pojedinosti. Tako će pesnik reći za granit koji se stepenasto slaže oko kedra da je "zimny, ponury" (hladan, turoban). Tu pesnik ne daje samo čist opis kao nezainteresovan posmatrač, nego pejzažu daje boju svoga doživljavanja. Jer pridev "turoban" ima u sebi značenje učestvovanja onoga ko ga upotrebljava. To je odjek u nekoj ličnosti. Slično je na ovome mestu i sa pridevom "hladan". — treća strofa takođe ima jedan takav pridev; i to onaj upotrebljen uz reč "pustka" (pustoš), gde se kaže da je "okrutna" (svirepa). Poslednji stih je sav u zainteresovanosti pesnikovoj: "bezdennie smutno". Prilog "smutno" (tužno) sav je obojen pesnikovim učešćem. A drugi prilog još pojačava obojenost prvoga: "bezdennie" (bezdano). Jedino se na tome mestu Tetmajer pokazao kao pravi modernista, neoromantičar, simbolista.

Na ovome mestu ne bi bilo loše spomenuti i jednu pesmu nešto starijeg pesnika poljskog Adama Asnika (1839—1896) sa istim naslovom. Asnik sasvim drukčije vidi tatranski kedar. On je takođe "na skały zrębie" (na ivici stene), u visini, priklanja glavu, igličastu svoju krunu "nad mračne dubine" gde protiču penušave vode. I on "samotnie rośnie na skale" (usamljeno raste na steni), čemu je vrlo bliska Tetmajerova slika. Ali Asnik ide sada dalje. Njegov kedar je skoro poslednji iz svoga roda. Ne tiče ga se što mu voda potkopava korenje. On se naginje nad urvinom i posmatra dole pod sobom gomilu smrča (świerkuw) kako nisko rastu. On oseća da su ti kepeci osvojili nekadašnji njegov teren, oterali su ga u visine. Ali on "ima slobodno nebo nad glavom". Nikada se neće do njih spustiti. Onako kao onaj slavni soko Gorkoga. Više voli da padne gromom pogođen, ali s visine. To je kedrova priča.

Možda bi se moglo postaviti pitanje zavisnosti Tetmajerove od Asnika. Ali to je drugo pitanje, jer nam se čini da su i dva poljska pesnika bila dovoljno originalna, svaki u svojoj pesmi, zajednička je samo slika usamljenika na visokoj gorskoj litici.

Kako je Dučić postupio pri obradi ovoga očigledno pozajmljenog predmeta?

Odmah da kažemo: načinio je sasvim drukčiju, svoju pesmu. Pozajmljena je samo spoljna okosnica, predmet. Ali je Dučić bio dovoljno bogat pesnik pa je taj predmet doživeo i pružio na svoj način.

Da ponovimo jednu činjenicu: Dučić ima tri strofe kao i Tetmajer, ali su njegove strofe mnogo veće, jer je pisao u dvanaestercima, a Tetmajerovi stihovi su sedmerci i peterci, tako da njegova dva stiha imaju broj slogova jednoga Dučićevog. To je formalno razlikovanje. Ali i ono ima svoga značaja kad se govori o sličnostima, jer s tim može biti vezana veća izražajna mogućnost.

Ako uporedimo svaku strofu jednoga pesnika sa svakom strofom drugoga, videćemo koliko je Dučić bogatiji. Dučić je sličnu sliku doživeo sasvim drukčije.

Prvi stih Dučićev odgovara slici iz čitave prve strofe Tetmajerove. Tu je naš pesnik predstavio svog usamljenika na vrhu litice:

Sama vrba stoji nad morem na steni...

Tetmajer je u nekim pojedinostima nešto bogatiji. Kod njega ima "strma litica", pa "crna provalija pod njegovim nogama", pa je "zasut plazinom". To je kao opis bogatije od Dučića. Ili kao slika. To je karakteristično za ovu Tetmajerovu pesmu, kao što smo rekli.

Dučić postupa nešto drukčije.

Njegov čist opis je siromašniji. Slika je samo naznačena. Ali zato on u toj slici vidi nešto drugo. On ide dalje od čistog opisa, njegov opis je spojen s personifikovanom meditativnošću. Zato stvara nove slike koje vezuje za onu osnovnu. Time se udaljava od prvobitne slike, ali je čini bogatijom poređenjima. I življom. On stvara čitavu priču. Time se menja ton pričanja, tema se stilizuje. Zato i slika postaje drukčija. I kod njega je usamljenik, ali već u drugom delu prve strofe, posle prvoga stiha, Dučić obogaćuje svoj opis:

Rasplela je kosu zelenu i dugu:
Naliči na nimfu koju su prokleli
Da postane drvo i da šumi tugu.

Slika je dosta često sretana u poeziji, ili bar pojedini elementi njeni, ali je ovako komponovana ipak Dučićeva. A udaljava se od Tetmajera. Tetmajerov kedar je gord, tuži što je usamljen, ali ne plače. On samo tužno šumi. A kod Dučića? Pre svega, to nije vrba koja bi po spoljašnjem izgledu mogla ličiti na kedar. To je pre žalosna vrba, iva. Više na onu ivu ruskoga pesnika Tjutčeva koja uzdrhtala lišća povija krunu nad rekom. Ili kao da je uzeta sa nekog platna veoma poznatog poljskog slikara, pesnika i dramskog pisca Stanislava Vispjanjskog, inače Tetmajerova bliskog druga i prijatelja, na kojima se vrlo često sreću devojački likovi sa opuštenim kurjucima ili pejzaži sa dugim opuštenim granama i lišćem, uvek u pastelnim zelenkastim ili zelenožutim nijansama. Po ovoj svojoj slici Dučić se više vezuje za slikara Vispjanjskog nego za pesnika Tetmajera.

Druga Dučićeva strofa ima takođe nešto drukčiju sliku od Tetmajerove, a ipak po nečem blisku. Blisku po spoljašnjim oznakama, ali drukčiju po umetničkom doživljaju, po umetničkoj sublimaciji tananih treptaja sasvim drukčijeg raspoloženja. A to je važnije u umetničkom delu. Puno je tu kod Dučića novih, drukčije sagledanih, drukčije doživljenih pojedinosti ispredenih iz srži suptilnog saopštavanja i povezivanja različitih slika i misli.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi...

Slika je kod Dučića vezana za primorsko južnjačko jutro, onakvo kakvo Tetmajer ne bi mogao zamisliti u Tatrama. Ali su i kod Dučića planine. Naravno, primorske, i primorska rumen. Tu kao da se raskošno preliva čitav snop različitih duga, ne jedne, one obične. Zato su i ove gore ozarene drukčije ovom rumeni, pa će i sve ostalo biti drukčije. Kod Tetmajera je ispod kedra "czarna przepaść", kod Dučića je nenadmašna slika koju poznaju samo oni koji su sa visokih primorskih krševitih planina imali priliku da posmatraju večernju "agoniju voda": njihova dnevna blistavost se gubi onoga časa kada se i sunce smiruje, pa izgleda doista kao da i more zamire onoga časa kada gubi raskošne svetlosne prelive. To je "agonija u večeri neme". Ali samo "u večeri neme". Ako je more uznemireno hučno, ono ne zamire.

Sledeći Dučićev stih, mada dovoljno sadržajan, kao da je pesnički siromašniji. Bar ga mi tako osećamo. Pomalo nam zvuči nategnuto, kao da se pesnik borio malo da nađe broj slogova i rime. Mada je sve tu: nepomičnost i bluđenje svega okolo:

Nepomično stoji tamo gde sve bludi...

Ne čini nam se srećno upotrebljena reč "tamo". Ona pokazuje pravac a ne mesto. Zato bi nam pre odgovaralo da nešto "tamo bludi", nego da "stoji tamo". Ona je svakako nepomična a okrenuta kuda sve bludi, nagnuta u pravcu vetrova. U ovom stihu smeta nam i reč "sve", prazna je, nepotrebna, jer će nabrajanje iz sledećeg stiha pokazati šta to bludi.

Završni stih ove strofe je bogat, iako izgleda prost:

Oblaci i vetri, talasi i vreme…

Oblaci, vetrovi i talasi se vide, oni stalno nekud blude, dolaze i odlaze, odlaze i opet dolaze ili prolaze. Tek poslednja reč prenosi pesnika sa slike, sa realnoga na misao, na svest o prolaznosti. Sa opisa na refleksiju. Takvih momenata kod Tetmajera nema.

Poslednja strofa Dučićeva je čista filozofska misao o prolaznosti, u prirodi, pa i u čoveku, i fizički i u unutrašnjosti njegovoj. Pesnik će vrbin šum uskladiti sa svim onim prolaznim što je spomenuo u prethodnom stihu, u kojem je sve imalo da predstavi tu prolaznost: oblaci, vetrovi, talasi i vreme. Vrba s njima zajedno šumi istu tu pesmu prolaznosti, večitu, a ipak kao da je uvek nova. Zato je rekao pesnik: "I tu šumi s njima…"

Ono dalje što dolazi u ovoj poslednjoj strofi doista je moglo da poteče iz pera samo odličnog pesnika, umnog skeptika, tananog poznavaoca života, svesnog da tako mora biti, pa se čak zato ne bi smelo reći da je to pesimizam, nego istina, životna, pesnika samo svesnog veličine tihog umiranja, otapanja, laganog otkapavanja snaga životnih:

I tu šumi s njima, dajući polako
Moru koju granu, vetru listak koji;
I, ko srce, sebe kidajući tako,
Tužno šumi život. — Sama vrba stoji.

To je slika kako mali daruju velikima, daruju svoje telo, svoju bit, svoje sve. Ali daruju. Slika malih bogatih rasipnika, koji imaju svakome ponešto da daruju: moru, vetru, zato su gorostasi i pored svoje prirodne majušnosti. Ova vrba kida sama sebe, deli na sve strane, onako kao bogat čovek što kida svoje srce i deli ga na sve strane, jer je takav život, jer je to život. Prolazni život. Samo takav i može biti. Zato ova vrba "tužno šumi život".

Ove refleksije o čoveku, o umetniku, koji kida i daruje sebe svakim svojim potezom, o ljudskom srcu, onom pravom dobrom srcu, jer je samo takvo srce doista srce, koje stalno svesno otkida komade od sebe i daruje ih drugima, i sve to povezano sa tužnom ali jedinom istinitom pesmom o prolaznosti, sve je to Dučić doista izvanredno spleo u jednu celinu: sliku iz prirode i refleksije o životu. Tako je, pošavši od jedne prividno sasvim sitne slike, obične slike usamljenosti, koja se često sreće u literaturi, načinio vanredno složenu pesničku misao o prolaznosti u životu, možda o životu uopšte, o ulozi jedinke u njemu, o stihijama koje vitlaju tom jedinkom u beskraju.

I onda kada bi izgledalo da je njegova refleksija završena tom slikom, on posle pauze, i to velike pauze — to pokazuje interpunkcija njegova a i sama izdvojenost poslednje misli od ranijih — kao da sasvim spušta ton pričanja i završava: "Sama vrba stoji." To je ono što je iznad svega, to je ono što je neprolazno u toj prolaznosti, što je divovski snažno u toj usamljeničkoj pustoši. Dve su tu reči pune značaja: "sama" i "stoji". Prva reč treba da potvrdi sudbinu i dalje trajanje usamljeničko, a druga treba da pokaže da ta usamljena vrba ipak i dalje "stoji". To su kao dve osnovne komponente čitave životne filozofije pesnikove: prolaznost i postojanost i pored sve te prolaznosti. Reklo bi se da poslednja izdvojena misao nosi u sebi neku dramatiku životne filozofije.

U tome je Dučić bio daleko iznad pesme koja mu je poslužila kao podsticaj, a možda i uzor.

Ova naša analiza pokazala je kako bi bilo opasno da smo doneli bilo kakve zaključke pre nje. Onda bi Dučić izgledao sasvim drukčije. A to ne bi bila prava slika vrednosti njegove pesme. Pozajmljene pojedinosti nisu niukoliko smanjile njenu vrednost, jer je pesnička vrednost u onome što je originalno i samo Dučićevo. To smo želeli reći i istaći, to smo želeli pokazati. Time smo dali mali prilog raščišćavanju pogleda na književne pozajmice i ugledanja.

Rezюme

Stihotvorenie Йovana Dučiča Morskaя iva sčitaetsя odnim iz naibolee krasivыh deskriptivnыh stihotvoreniй v serbskoй literature. Na osnovanii ego leksičeskih i metričeskih sovpadeniй so stihotvoreniem Limba polьskogo poэta K. P. Tetmaera, avtor utverždaet, čto stihotvorenie Dučiča vozniklo pod neposredstvennыm vpečatleniem posle čteniя polьskogo proizvedeniя. Literaturnый analiz oboih stihotvoreniй pokazal, čto Dučič v značitelьnoй mere prevzošel svoй obrazec, a fakt zaimstvovaniя neskolьkih detaleй niskolьko ne snižaet kačestva stihotvoreniя.