Пројекат Растко : Пољска

Гордана Јовановић

Полонистичке студије у Србији и
"Граматика пољског језика" Радована Кошутића

Радован Кошутић и развој југословенске славистике. Славистички зборник, књ. I. Београд, 1986.

[Напомена техничког уредника: o˛ је назално o]

Изучавање пољског језика у оквиру славистичких студија има у Србији дугу традицију. Пољски језик први је почео предавати на београдском Лицеју (касније Великој школи) Ђура Даничић. у оквиру својих предавања из српског језика и словенске филологије. Међутим, систематско изучавање пољског језика почиње 1895. г. кад је Радован Кошутић постао професор Велике школе и почео држати предавања из руског, пољског и чешког језика.^[1] Те године оснива се и Катедра за словенске језике и књижевности (данашњи Одсек за славистику). Заслуга што су се почели изучавати и други словенски језици, а не само руски, припада Стојану Новаковићу, тадашњем министру просвете и професору Велике школе. Њему, човеку образованом, културном, широких видика, било је стало до ширих славистичких студија, до равноправног изучавања свих словенских језика. Ову своју замисао покушао је остварити кад по други пут, 1880. г., постаје министар просвете. Имао је намеру да на Даничићево место доведе професора берлинског универзитета Ватрослава Јагића. Био је прилично обазрив нудећи Јагићу ово место, јер се надао да ће се Ђура Даничић ипак вратити у Београд. (Даничић по други пут одлази у Загреб 1877. г.)^[2] Јагић није прихватио овај позив. После Даничићеве смрти С. Новаковић га позива опет, али и овај пут безуспешно. Онда С. Новаковић покушава да у Београд доведе Пољака Јана Бодуена де Куртенеа који од 1875. г. држи Катедру за словенску филологију на Казанском универзитету.^[3] На жалост, Савет Велике школе прихвата да де Куртене добије само Катедру за руски језик, која је остала упражњена после одласка! Платона Кулаковског, уз напомену да није потребно оснивати нову катедру за словенске језике. По свој прилици је овакав негативан став према изучавању и других словенских језика наметнула неколицина професора Велике школе, који су били представници Либералне странке и русофили по убеђењу.^[4] Де Куртене је 1883. г. био изабран за професора руског језика, али у Београд није дошао. Зашто – ни до данас није јасно. Тако ће београдска Велика школа остати без шире организованих славистичких студија све до доласка Радована Кошутића 1894. г. Проф. Кошутић најпре објављује Граматику пољског језика (1898. г.) и за то добија почасни докторат Јагјелонског универзитета у Кракову 1900. г.; године 1901. објављује Пољске примере уз које штампа и речник.^[5]

После другог светског рата наставу из пољског језика обављају Крешимир Георгијевић и Кирил Тарановски, а од 1955. г. Ђорђе Живановић. Пољску књижевност предаје проф. Живановић и пок. проф. Стојан Суботин.

На садашњој Катедри за пољски језик и књижевност, која постоји у оквиру Одсека за славистику, пољски језик се изучава као главни предмет и као споредни (четири семестра за русисте). Проф. Гордана Јовановић држи предавања из фонетике и фонологије пољског језика и из морфологије и историјске граматике; Мирјана Костић, асистент, држи вежбе из савременог језика и из историјске граматике; вежбе из пољског језика води лектор Вера Митриновић и контрактуални лектор из Пољске; наставу из књижевности води Мирослав Топић, виши лектор-предавач а асистент за књижевност је Петак Буњак.

О Граматици пољског језика Радована Кошутића вреди говорити не само зато што је за њу добио високо признање, почасни докторат Јагјелонског универзитета, него и зато што је то прва граматика пољског језика у нас. Наравно да за исцрпнију анализу ове граматике треба и више простора и више времена па ћу стога говорити само о неким питањима, а начин на који ћу то учинити може изгледати сувише критичан и нетолерантан, непригодан за прилику кад се обележава годишњица цењеног професора и научника Радована Кошутића. Моја критичност нема за циљ да умањи вредност тако значајног рада какав је Граматика пољског језика, него да покаже колико је за стотинак година полонистичка лингвистика напредовала и какве је све иновације претрпео пољски књижевни језик.

У Предговору аутор каже да је Граматика намењена слушаоцима Велике школе, а да се приликом њене израде служио Граматиком пољског језика А. А. Крињског из 1897. г. и Граматиком В. Неринга из 1881. г. Граматика се састоји од Приступа (Увода) и четири дела. У Приступу даје веома сажету информацију о пољском језику, његовим дијалектима као и о дијалекатској основици пољског књижевног језика, за коју у коначном закључку каже да је малопољска (стр. XV). А како се данас гледа на ово питање? И даље се воде спорови међу научницима о дијалекатској основици пољског књижевног језика. Како присталице малопољске,. тако и присталице великопољске теорије имају своје про и контра аргументе. ^[6] Најближе је истини да се пољски књижевни језик конституисао на двема дијалекатским основама – малопољској и великопољској – тачније речено, створена је најпре једна наддијалекатска база која је послужила као основ за развој пољског књижевног језика као поливалентног и функционалног у свим видовима људске делатности.

У делу Гласови (стр. 1–32) Р. Кошутић се бави артикулационом страном гласова, даје опис њиховог изговора и графичке ликове.

Из вокалског система споменућу само Кошутићеву дефиницију изговора назала. За назал предњег реда ę он каже да се изговара као француско in и обележава га као eⁿ: ręka (reⁿ-ka); испред уснених сугласника изговара се као e^m; tępić (te^m-pić), а закрај речи даје изговор са редукованим назалним елементом (стр. 2). Сличну дефиницију даје и за назал задњег реда ą, наиме да се изговара као француско bon и обележава га са oⁿ; изговор типа o^m је испред лабијала: trąba (tro^m-ba); на крају речи назални елеменат је редукован чак и код образованих људи док се у дијалектима изговара чист вокал о (стр. 1).

Савремена пољска фонетика и фонологија углавном прихватају асинхрони изговор назала, одн. дифтоншки карактер њихове артикулације.^[7] Изговарају се као секвенца самогласник + назални сонант, мада је захваљујући норми и графији сачувана разлика између секвенци које представљају самогласник + назални сонант типа: konsul (ko˛sul)и графичког лика гласа који представља назалну фонему типа: kąsać (ko˛sać). Неки фонолози интерпретирају назалне фонеме искључиво као асинхроне, бифонематске, ^[8] што би значило да пољски језик у ствари нема назале, поготову ако се узме у обзир да се сви самогласници у споју са n а испред фрикатива као и самогласник + m испред f и v реализују као назални самогласници: instynkt (įstyŋkt), szansa (šąsa) итд. Неки, ипак, назначавају да се назали могу изговарати испред фрикатива. ^[9] Било је и научника (Милевски, Штибер) ^[10] који су заступали мишљење да пољски језик има само један назал ą, с обзиром на то да се ę деназализује на крају речи, па су га третирали као потенцијалну фонему. У оквиру консонантског система рећи ћу најпре нешто о палаталним лабијалима p’, b’, v’, f’, m’. Кошутић их уноси у инвентар пољских гласова (стр. 15) и наглашава да су сви тврди сугласници прешли у меке испред е (<е, ě, ь) и i; сагласно овоме закону и тврди лабијали у овој позицији прешли су у меке (стр. 16).Савремена пољска фонологија другачије гледа на палаталне лабијале. Мада их неки лингвисти^[11] убрајају у посебне фонеме, ипак већина фонолога сматра да су меки лабијали само позиционе варијанте тврдих испред (i) и (ј), односно да опозиција палатални: непалатални лабијал није функционална у савременом пољском фонолошком систему. ^[12] За палатализоване лабијале карактеристичан је асинхрони изговор – интерпретирају се као секвенце тврди лабијал + (j) ^[13] и то пре свега испред o, u, e, ę, o˛, док је испред i изговор синхрон. ^[14] Имају, осим тога, и знатна дистрибуциона ограничења – појављују се само испред самогласника.

За фонему ł Кошутић. каже да се изговара као руско lъ, што значи дентално (стр. 2). Савремена пољска фонологија овакво ł убраја у периферијске подсистеме; наиме, такав изговор карактеристичан је за Пољаке који потичу са граничних источних терена, а захтева се и у сценском говору, мада се и отуда повлачи.^[15] Савремена ситуација је таква да је на највећем делу пољске језичке територије ł прешло у w, па неки фонолози дентално ł уопште не узимају у обзир.^[16]

Фонема v (стр. 2) веома је уопштено дефинисана, наиме да се пољско v изговара као наше в у речима wilk (viljk(?!)), wola (vo-1ја(?!)), а да се иза „муклих“ изговара као f: czwartek (čfartek). Изостала је веома важна дистинкција између нашег и пољског v – у пољском језику v се понаша као типичан сугласник и улази у корелацију са f, мада се у познањском говору чува звучно v после безвучног сугласника: twój (tvui) а не tfui, иако су и у овом говору могуће различите реализације – звучне и безвучне. У српскохрватском језику v је сонант.

Фонему х Кошутић даје у оба графичка лика h и ch истичући (стр. 2) да се h изговара као чешко (!) h: herbata (хер-ба-та), а дасе ch изговара као наше х: chart! (харт). Безвучни фрикатив х у централном пољском фонолошком систему има примарно место (dach, schnąć): може стајати у свим позицијама у речи: у иницијалном, медијалном и финалном положају, како у пољским речима тако и у позајмицама (chumor), али не може стајати непосредно испред i и j, као ни у суседству звучних фрикатива, африката и плозива. Испред i и j изговара се палатално х’ коме већина фонолога признаје само позициону а не фонолошку вредност. Кад је реч о звучном фрикативу γ у централном пољском фонолошком систему он је само позициона варијанта^[17] која се јавља у сандхију: ruγ_vyzvolλńčy, док на источним пољским теренима постоји систем са γ типа: Boγdan (орт. Bohdan), boγater (орт. bohater). Палатално γ’ позиционо се јавља испред i и j типа: γ’istor’jä, γ’imaläjė ^[18] (орт. historia, Himalaje).

У делу под насловом Облици (стр. 32–168) даје поделу и деклинацију именица, заменица, придева и конјугацију глагола. Именице дели на пет врста (са подврстама): 1) именице мушког рода на сугласник, деминутиви на -о, -и и множина именица мушког рода на -а, -о; 2) именице средњег рода на -о, -е и множина именица на -um (из латинског језика); 3) именице женског рода на -а, -i, именице мушког рода на -а и презимена на -о у једнини; 4) именице женског рода на сугласник; 5) именице средњег рода на -ę

Може се рећи да деклинација именица представља солидно обрађену партију ове граматике. Веома су корисни историјски подаци и коментари приликом објашњавања појединих облика или флексивних наставака. Наравно, многи падешки облици (одн. њихови флексивни наставци) третирају се сада као архаични, нпр. именице мушког рода на мек или функционално мек сугласник у gen. pl., према Кошутићу, могу имати наставке -i или -ów; obywateli – obywatelów, słuchaczy – słuchaczów. Наставак -ów код овога типа именица третира се као архаичан и повлачи се из употребе.^[19]

Именице мушког рода меких основа на сугласник типа: paw, gołąb имају фонолошки условљене алтернације w:w’,b:b’, јер се палатални лабијали нису сачували у финалној позицији, дакле имамо: paw – pawia, gołąb – gołębia итд.^[20] Сагласно томе у nom. sg. палаталности нема нити се означава; то је изговорна и ортографска норма. Кошутић у коментару (стр. 36) каже да према облицима косих падежа неки и у nom. означавају палаталност лабијала. Овакав манир је апсолутно ван књижевне норме па се у савременим пољским граматикама не спомиње ни као могућност.

Међу именицама које означавају лица мушког рода меких основа на -a, именице sędzia, hrabia, burgrabia и margrabia чине посебан парадигматски тип. У једнини се могу мењати по придевској промени: sędzia, sędziego, sędziemu (факултативно у loc. sędzim),с тим што се у voc. и instr. сачувала именичка промена: sędzio, sędzią; ако се мењају по именичкој промени онда облици гласе: sędzia, sędzi, sędzi итд. Пољска академска граматика подвлачи^[21] да је савремена тенденција у језику да се ове именице мењају по именичкој промени. Кошутић. даје само придевски тип промене (осим voc. и instr.) и каже да се од именичке промене сачувао само voc. и instr. једнине.

У обради личне заменице on, ono, ona; oni, one позивање на историјски (дијахрони) моменат било је апсолутно сувишно и непотребно. Обрађујући ову заменицу Кошутић реконструише nom. sg.. и pl. у лику (ji), (je), (ja); (ji), (ja), (je). Ови облици се не јављају у савременом пољском језику и давно су замењени облицима on, ono, ona; oni, one. Дао их је по свој прилици због заменичко-предлошких конструкција тила: z nim <sъn-jim; w niej<wъn-јеј итд.

Код глагола Кошутић је применио Лескинову поделу: 1) -е/-о; 2) -ne/-no; 3) -је/-јо; 4) -i/-jo; 5) атематски глаголи. Објашњавајући поједине глаголске облике позива се на историју пољског језика, на прасловенски и старословенски језик. Кошутићев историцизам и у овом случају је често сувишан. Наводи, на пример, глагол cząć (стр. 121, нап. 2), али каже да се употребљава само у префиксалним формацијама типа: po-cząć ’почети’; даје такође глагол jąć ’ухватити’, који је сасвим архаичан – .сачувао се у дијалектима и то само облици прошастог партиципа jął, jęła... У Академијиној Граматици пољског језика ови глаголи су сасвим исправно убројани у класу глагола са основом на назал типа: dąć – dm-ą, одн. -cząć, -cznie (нпр. zacząć, zacznie), -jąć, -jmie (нпр. pojąć, pojmie),^[22] што значи да су дати само њихови префиксални ликови. Исти је случај и са глаголом źrzeć ’гледати’ (стр. 145) који се такође у савременом језику јавља у префиксалним ликовима: ujrzeć итд. И глаголи kwiść, rość (стр. 119) у пољском језику одавно имају статус архаизама; уместо ових инфинитива употребљавају се инфинитивни облици (а сагласно њима и одговарајући парадигматски) kwitnąć, rosnąć.

Граматика пољског језика Радована Кошутића први је подухват те врсте у нас па стога заслужује и почасно место у нашој науци о пољском језику. Време које је протекло од њеног излажења донело је и нове погледе на језичку материју и нове прилазе обради граматичког система пољског језика. И сам пољски књижевни језик, његова норма и ортографија, изменили су се од тог времена. Стога је ова граматика и драгоцено сведочанство о пољском језику краја XIX века, настало ван граница Пољске.

НАПОМЕНЕ

^[1] Ђ. Живановић, Покушај оснивања Катедре за словенске језике и књижевности на Великој школи у Београду, Анали Филолошког факултета, св. 10, Београд 1970, стр. 115.

^[2] Нав. дело, стр. 131.

^[3] Нав. дело, стр. 141.

^[4] Нав. дело, стр. 151–152.

^[5] Ђ. Живановић, Сто година славистике у Србији, Научни састанак слависта у Вукове дане, 7, Београд 1977, стр. 11.

^[6] Z. Klemensiewicz, Historia języka polskiego, I, Warszawa 1961, стр. 80–95.

^[7] И. Савицка, Контрастивна фонологија српскохрватског и пољског језика, I, Зборник за филологију и лингвистику, XXIV/2, Нови Сад 1981,стр. 31; B. Wierzchowska, Fonetyka i fonologia języka polskiego, Ossolineum 1980, стр. 79, 92.

^[8] И. Савицка, Контрастивна фонологија..., стр. 31; Encyklopedia wiedzy o języku polskim, Ossolineum, 1978, стр. 293. (Аутор одреднице „Samogłoski nosowe“ је истакнути пољски лингвиста Р. Ласковски).

^[9] Encyklopedia wiedzy..., стр. 293.

^[10] И. Савицка, Контрастивна фонологија ..., стр. 31.

^[11] Zdz. Stieber, Historyczna i współczesna fonologia języka polskiego, Warszawa 1966, стр. 108.

^[12] И. Савицка, Контрастивна фонологија српскохрватског и пољског језика, II, Зборник за филологију и лингвистику, XXV/!, Нови Сад 1982,стр. 26–27; Encyklopedia wiedzy... (R. Laskowski), стр. 344.

^[13] И. Савицка, Контрастивна фонологија..., стр. 43.

^[14] B. Wierzchowska, Fonetyka i fonologia..., стр. 94.

^[15] И. Савицка, Контрастивна фонологија..., стр. 45.

^[16] Нав. дело, стр. 45.

^[17] Нав. дело. стр. 9.

^[18] B. Wierzchowska, Fonetyka i fonologia..., стр. 111, 114.

^[19] Gramatyka współczesnego języka polskiego, Morfologia, Warszawa 1984, стр. 249.

^[20] Нав. дело, стр. 251.

^[21] Нав. дело, стр. 239.

^[22] Нав. дело, стр. 191.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт