Пројекат Растко : Пољска : Историја

Константин Михаиловић

Јаничарове успомене или турска хроника

Описивање догађаја који се тичу турског питања
од
Константина сина Михаила Константиновића,
Рашанина из Островице,
којега су Турци узели у јаничаре

Јаничарове успомене или турска хроника

Почиње описивање догађаја који се тичу турског питања од Константина сина Михаила Константиновића, Рашанина из Островице, којега су Турци узели у јаничаре.

Предговор

Сви народи који се управљају по светом крштењу^[1] благословеног господа нашега Исуса Христа, верујемо и исповедамо једнога господа бога створитеља неба и земље у три лица: оца, сина и светога духа и Тројицу једину и нераздељиву, која влада на вјеки вјеков. Амин. У име оца и сина и светога духа. И по Христу нашем називамо се хришћанима у славу господа бога нашега. И зато се, поштована света Тројице, молимо твојој светој милости. Помози својим хришћанима и одврати^[2] проклете погане^[3]. Амин.

Прва глава:
О различитим паганима и о Алији Мухамедовом помоћнику

Погани који су примили закон Мухамедов различити су: Аргини, Персијанци, Турци, Татари, Бербери, Арабљани и неки црнци који немају на лицу огњених знакова, сви ови Мојсијеве књиге држе, а управљају се према проклетоме Алкорану, у којем је Мухамед свој закон написао, а верују у једнога бога створитеља неба и земље. Они имају један велики празник (пре жетве), који зову Брунк бајрам, а за њега сваки (човек) пости месец дана, свакога целога дана ништа не једући нити пијући, све до звезде. Али ноћу месо једу, воду пију, колико пута ко хоће, све до дана. А исто тако кад наступи нови месец, они богато светкују, благујући три дана. Али ипак вина не пију, нити имају икаквог кваса. Милостињу раздају. Неким робовима скраћују године (робовања), а оболеле^[4] на слободу пуштају, и то нарочито велика господа. Гозбе приређују^[5], шкопце (овнове), јарце и камиле кољу, месо, хлеб, свеће, новац бога ради удељују. Ко год наиђе, било хришћанин, било поганин, свакоме милостињу дају. На гробовима обављају ноћна клањања^[6]. Пале лојане свеће. Мирисима окађују за душе умрлих^[7].

А када сам питао погане зашто лојане свеће пале, зар не би боље било да пале воштане свеће на гробовима умрлих и у храмовима, одговорили су да богу треба да се приноси на жртву брав а не мушице. - И рекли су ми: "Како се теби чини? је ли то добро или није?" Одговорио сам им: "Ако је Мухамед једно добро уредио, онда је и друго".

Други је (њихов) празник, који бива у јесен, онај који зову Кичик бајрам, као кад би рекао Мали празник. За овај се добровољно пости. Али и за овај онако светкују и милостињу раздају као за први. У недељи празнују петак као^[8]. Јевреји суботу, или хришћани недељу, говорећи: зато то светкујемо што је бог у петак створио човека. Обрезују се. Свињско месо не једу. У тих пет прописа се слажу с Јеврејима, али ни у чему другом. По обрезивању називају се Бубромани (хотећи да буду бољи него хришћани) или Јевреји. Бубромани значи изабрани људи у вери. И сматрају хришћане за грешан народ зато што признајемо и хвалимо свету Тројицу, говорећи: нема три бога, већ један. А због тога су Бубромани хришћане прозвали ђаурима, што ће рећи грешници и заблудели^[9]. А хришћани опет називају Бубромане поганима због њихових нечасних дела, о којима нисам хтео овде да пишем. Јер поганин значи (да је неко) окрутан, нечовечан, да је као нечисти пас^[10]. Они би хтели да буду добри, па како мисле тако и говоре. Али неко може рећи: зато греше што немају добрих учитеља који би их учили и који би њима управљали. Они би могли добри бити кад би хтели. Али би таквоме учитељу свакако било лакше и корисније^[11] да сипа нешто у продерану врећу, него да таквим простачким народом^[12] управља.

Друга глава:
О Мухамеду и о Алији, његовом помоћнику^[13]

Имао је Мухамед једну сестру коју су назвали Фатима. А ову је био дао Алији, своме помоћнику, за жену онда када је своју веру ширио и на тај начин је учио и проповедао као да је био намислио да осуди Христову веру. Јер је он стварао своју веру према свету, водећи рачуна о томе да су људи више склони светским стварима него стварима божанским. И на тај начин који год су његовим путем ишли и његовој науци следовали (тим је обећавао блаженства светска, велика господства и богатства), те је хвалио и за добре људе сматрао. А који су му се противили, њих је Алија на различите начине мучио; овога Алију погани сматрају за пророка, као и Мухамеда, говорећи да је био моћан и силан муж. А имао је, веле, сабљу, коју је називао Зулфикари, ванредно оштру и тако тврду, како они причају, да у шта год би Алија њоме ударио, било у гвожђе или у челик, све је пред њом било као паучина. А други причају како је његова жена била велика чаробница, па је она својом вештином стварала такву оштрину овој сабљи. Живео је тако^[14] Мухамед у својој злости 45 година^[15] веру своју проширујући. Затим лежећи на самртничкој постељи, позва читав свој збор и нареди им: "Да ми погреб приредите^[16] и да крај мене^[17] будете спремни док не ускрснем. Држите се чврсто моје заповести и не дајте се заводити, јер сам вас правој вери научио. Будите моји изабраници божји у Израиљу^[18]. А мој погреб приредите у Медини, Алију мога слушајте, јер ћу ја у судњи дан ускрснути и повешћу вас тамо где ћемо се сви радовати. Будите (сви) међу собом љубазни, један према другоме будите праведни. Робовима опраштајте године робовања, јер нисте богови да бисте их до смрти у ропству држали. А тиме ћете се умножавати^[19], јер видећи праведност вашу сваки човек ће се вас држати и ваше ће се науке придржавати". После Мухамедове смрти Алија је с великом тугом појахао до стене Горменђи хотећи из истинске жалости да уништи своју сабљу и удари у стену да се читава зарила у стену. Кад виде Алија такво чудо, што раније о својој сабљи није знао, овако јој проговори (према њиховој вери): "Зулфикари, престани, да то не би било против бога". А потом је живео после смрти Мухамедове девет година. Последње године, лежећи на самртничкој постељи, скупивши сав збор погански, опомињао је да се чврсто држе Мухамедове заповести^[20], јер је вера његова изнад свих других вера (боља) и "зато мучите ђауре где год можете да не би они вас мучили. А тражите их у њиховим домовима; то је боље него да их у својим домовима чекате". А кад је опазио да му се самртни час приближавао, наредио је да узму његову сабљу и да је баце у морску дубину. И причају поганици: када^[21] су ову сабљу бацили, три дана се на томе месту море буркало и ковитлало у жалости за Алијом. И зато поганици имају мале књиге чувајући их при себи као светињу, које називају хамаили, а особито их имају у рату, као и код нас јеванђеље, и носе их под пазухом, а на њима је сабља Зулфикари насликана; причају да им је од велике помоћи у боју, а ма коме да се на те књиге закуну, свакоме ће чврсто одржати реч. Али постоје и друге књиге, лажне, које се приправљају од комада венецијанског сапуна; коме хоће главу да смакну, тима^[22] се куну^[23] на књиге од оног сапуна приправљене, које су налик на праве; коме тако учине, не треба се у здрављу више надати, како се било десило краљу босанскоме (као што ће о томе бити говора даље).

III глава:
О њиховој служби божјој и о храму^[24] њиховом

Турски храмови имају мале и велике округле куле, а око њих балкон; и погански свештеник за дан и ноћ седам пута излази^[25] на кулу и виче, ставивши један палац у једно уво, а други у друго, из свега гласа, што најјаче може, говорећи ове речи на своме језику: "Лај лаха ила лах", што значи: Бог богова, Мухамед је божји посланик, услиши ме, боже богова.

Сваки поганин," кад чује ово позивање, пошто има увек воде крај себе, кад опере удове своје унакрст, одлази у храм да клања. Прва молитва је у два часа после поноћи, коју називају Темџит намази, друга је у свитање, коју називају Сабах намази. Трећа је у трећи дневни час, коју називају Кушлуг намази, четврта је у подне, коју називају Олеј намази, (пета је после подне, називају је Икинџи намази), шеста је кад сунце зађе, коју називају Акшам намази, седма је у трећи ноћни час, коју називају Јаци намази. А ових седам молитава ниједан поганин неће пропустити, нити ово умивање, па био у храму, или код куће, па чак и на путу, чим дође време, иде на воду и умива се онако како је горе речено; пошто сађе с пута, клања онако како је прописано колико клањања треба да буде у којој молитви. А ако неко хоће да начини више клањања, то је у његовој доброј вољи. А ако би неко, док клања, био нечим укаљан, онда му ово умивање не важи^[26], већ се мора поново умити, а после тога обавити клањање. Макар кад би неко био у купатилу, опет на сваки начин^[27] без таквога умивања не може бити, јер је то умивање код њих као код нас крштење. А ако би се за кога уверили да у богомољу нерадо иде, ухвативши га, вежу га за лествице (пред храмом где највише поганика у храм иде; сваки к њему прилази и грди га речима, а када тако постоји на лествицама), бива после тога пуштен и мора на сваки начин, хтео не хтео, да буде добар. А исто тако ниједна женска глава у храм не иде, нити вина пије (нити пак квас какав имају). А (жене имају нарочито заклоњено место у храмовима, где никакав мушкарац не може ући. Квас никакав не пију, а) за коју би се уверили (тј. да је то чинила), она би била кажњена од добрих жена.^[28] Зато ниједан прави Турчин вина не пије (а за кога би се то открило, страшно би био кажњен). Дворани, службеници и господа неки пију (неки ништа)^[29]; а особито кад у рат иду, никада уопште нико не пије вино, јер је Мухамедова заповест: ако би ма ко вино пио, па би у то време био убијен, он би на вјеки у паклу био. Али пак хришћани (неки) који с Турцима путују слободно са собом возе вино и пију га без икакве сметње, а још их поганици снабдевају^[30], када им (га је више) потребно, да увек вина имају. Поганици овакав обичај имају: ма где се у храм возили (или ишли) клањања ради, увек на себи чисто одело имају, а када би на њима каква мрља била, у храм с њом неће ући (нити ће клањати. Исто тако ни у обући коју обично носи у храм с њом неће ући), већ кад дође до храма, оставља обућу на уобичајено место, па тако уђе у храм, јер је тако читав под чистим теписима застрт, и сваки стане на своје место, један поред другога и клања. А сви њихови храмови су бели као папир. И нема тамо никаквих воштаних свећа, само према исходу сунца две лојане свеће, а међу њима у три реда нагоре доста запаљених лампи. А у средини је сто, као катедра, и ступивши на њега младићи читају Мухамедов Алкоран гласно (код њих у храму не певају, већ само Алкоран гласно читају), а сви остали, седећи на теписима, пажљиво слушају. А после тога ступи свештеник, којега називају Мадин, и који има у руци сабљу, на трећи степеник, па дели благослов^[31] и говори: "Вера Мухамедова је изнад свих других; молите се за све душе и за оне који против каура ратују. А кад их спазите како путују назад својим (путем)^[32], укажите им почаст и поклон, целивајући им руке и ноге. Бићете сви учесници тога рата и Мухамеду ћете се умилити. Јер нам је свемогући бог дао сабљу да се бранимо и да кауре уништавамо".^[33] А после тога погледа^[34] нагоре к небу и погладивши браду, одлази напоље из храма, пошто је похвалио бога. А никаквог просјачења^[35] нити расправа^[36] нема било у храму било пред храмом (што би се тицало каквих послова). А у највишем^[37] храму има само три свештеника који имају уговорену плату од онога што ^[38] је храм основао. Зато што је код Турака овај обичај: народ за храм ништа не даје, него ко га заснује, тај га и потребама снабдева. Цар, или неки великаш, или богати трговци оснивају храмове, а у свакоме су по три свештеника: један сабљу држи, други на кули стоји (уместо звона, како је раније написано), трећи храм уређује са својим помоћницима. А тако то бива у њиховом најглавнијем храму који се назива Дромамечит где се сав народ скупља, а особито у петак после подне. А имају међу собом тај обичај^[39] као што је парохија".

IV глава:
О другоме храму Гемарак, што ће рећи задушном (по Тефиру, то јест о њиховој проповеди)

Постоји други њихов храм који зову Гемарак, као кад би рекао задушни, у њему убогима милостињу, јело деле, а свакога петка у подне проповедају у -томе храму да њиховоме језику. Па тако ни ја нисам њихове проповеди пропуштао да бих сазнао о чему проповедају, а према чему се владају, и нисам могао друго разабрати, већ да сами против себе проповедају, не могући то да разумеју или не хотећи.^[41] А вероватно им господ бог не да да разумеју. Христову доброту Мухамеду приписују, а своје неваљалство на хришћане пребацују. Ту проповед називају тесфир, а проповедника тесфирди, који када на сто ступи, најпре почиње овако да говори њиховим језиком: "Ајдемон Алах онере зе писиден тобон стафирба. Амин, амин", што ово значи: Боже помози, а затим реците: сви се одричемо свега злога. Амин амин. Затим је реч била о Господу нашем Исусу Христу, а после овога је овако говорио њиховим језиком^[42] о Мухамеду: "Есе раха нах Махомет росулах", што ће рећи: Исус је од духа божјег, а Мухамед је божји посланик: а што је воља Мухамедова, то је воља Христова: Мојсије пророк је старији (брат Исусов, а Исус је старији) брат Мухамеда пророка, пред Мојсијем се море било растворило, а Исус пророк је мртве из гроба ускрсавао; а над Мухамедом пророком стене су се подигле^[43] онде где је он Богу клањао. Јер је Мухамед последњи пророк и не може га пред Богом ниједан пророк превазићи.^[44] Поганици хришћане називају каурима, а Јевреје (Чивутима, као кад би рекао мрцина. Исус се узнео на небеса, зато су га ђаури назвали богом, а) Чивути су хтели да га убију и да га распну на крст због његове велике светости и силних ^[45] чуда која је чинио на земљи. Бојали су се тога Чивути да за њим не пођу и да се к њему не обрате сви онако као ђаури, називајући га богом. Хотећи да га ухвате, тражили су га да га после мучења распну на крсту. Пред овима је Исус ушао у једну кућу (а познајући јеврејску рђавштину, узнео се из те куће) на небеса. А кад су Јевреји онде (тј. у кући) нашли једнога човека који је био налик на њега, у тој кући су га ухватили и бацили на муке, распели га на крсту, а поред њега два разбојника. И тако ђаури говоре да је Исус био бачен на муке и распет на крсту. Али ви не верујте томе: Исус је био такве светости да га се нико скоро није могао дотаћи, а камоли да би га могао ухватити и бацити на муке. А када се Исус био узнео на небеса, приступили су к њему анђели, па поздравивши га и узевши га међу се, водили су га по највишем небу, показујући му божанску славу. Пошто се Исус находао по небесима, кренуо је с анђелима к небеским вратима, као да је хтео да сиђе назад на земљу; намисливши нешто у себи, рече анђелима: "Заборавио сам на једноме месту обућу^[46] (овде на небу)". И вративши се тако Исус (од врата) по обућу^[47], остаде у небесима, и биће онде до судњега дана. А када дође судњи дан-, -тада ће Исус сићи на земљу и говориће ђаурима: "Ви сте ме богом назвали". А Чивутима:" Ви сте ме хтели бацити на муке и распети, и зато сви идите у вечни пакао и онде ћете бити на вјеки". И ово је крај проповеди. Господе Исусе Христе, сине бога живога, теби се (ми хришћани) молимо, смилуј се на нас и избави нас од вечних мука^[48], и опрости грехе наше да бисмо могли твоју свету милост видети^[49] и у хвали твојој веселити се с тобом на вјеки.

V глава:
О другој проповеди или о вери и о Мухамеду

Друга проповед, која је оваква и коју свештеник на њиховом језику овако говори:

Чули сте у прошли петак проповед како се Исус узнео на небеса и тамо остао, и зашто није хтео да остане с ђаурима ни с Чивутима; разлог томе је већ раније речен. Али Мухамед, павши^[50] на некакав вихор^[51] није хтео због нас остати на небесима, јер нам је дао реч да с нама остане на земљи, а како је у својој доброти дао реч, тако је с нама овде и остао. А када дође време, устаће из мртвих с нама и повешће нас са собом у рај. И зато пазите да његову заповест извршујете. Бубромани, придржавајте се тога пажљиво, не имајте зависти међу собом, као што ђаури имају, јер је то за њих обично^[52]. Ђаури један другоме ништа добро не желе^[53]: брат брата, пријатељ пријатеља ће покрасти, један другога ће издати, сматрајући да ће му бог помоћи; продаће за новац свога ближњега, пије вино и једе хлеб и весео је због тога, прождире месо своје и крв своју, хвалећи се^[54] да му је добро успело^[55]. А то је добро познато вама који с њима у рату бивате. Али то весеље ће се претворити у жалост и тугу. Бубромани, пророк Исус је ишао ка Цимбумбареку или ка Јерусалиму. А кад је био међу виноградима, спопаде га жеђ и он уђе у један виноград тражећи воде, (а онде нађе један прекривен врч начињен од глине пун воде; узевши га напи се ове воде) која је, иако је била чиста, била горка као пелен. И рече Исус овоме врчу: "Реци ми како је то да имаш у себи воду чисту а горку, рђаву за пиће?" Одговори врч: "Једна је игла украдена и продата за новац. А овај новац је доспео међу други новац за који сам ја купљен". И зато, гледајте^[56], мили Бубромани, како је мала крађа велики грех. А кад се светоме пророку то јавило, како би имало тада богу да буде тајна? Зато будите међу собом милостиви, један другоме не чините неправде ни крађе, а ако би неко нешто нашао, нека врати и не скрива. Дај нека се виче једанпут, двапут, трипут, па ако се не јави онај чија је ствар, разделите, молим вас, убогима а за себе то никако не присвајајте. У ђаурске баште не улазите, јер је то окорео народ, а ако (му) што у башти узмеш, проклињаће те без престанка, а неће опростити, позивајући бога на освету. Зато поданицима ђаурима не чините неправде. А ако би неко нешто узео у буброманској башти, макар се срдили, ипак опраштајте, да би вам од господа бога опроштено било. Не гајите дуго гнев један против другога, као камила. Робовима и ропкињама одређујте године (тј. робовања) према њиховом веку. А ко би хтео роба дуго да држи не одређујући му године, суседи не треба то да трпе, јер он није бог па да себи потчини читав век његов. А када постану слободни, помажите им да би ипак имали чиме да почну своје издржавање, зато да би се буброманска вера ширила. Мухамед је с нама остао на земљи. А када дође судњи дан, сви ће људи помрети, а исто тако и анђели. Највише небо има четири круга.^[57] А када дође то време, тада ће наредити господ бог четворици анђела: "Држите чврсто сваки за свој круг". (А када се чврсто ухвате за свој круг^[58] сви), умреће као да су заспали. Али ће одмах у томе трену бити поново живи и хвалиће бога на вјеки. И ту ће анђео Михаило затрубити у трубу и одмах ће сви људи ускрснути. А Мухамед ће устата као да се пренуо иза сна^[59], и отреше са своје браде прашину, и рећи ће: "Елхем до лахи Јаратим а Дамин као кад би рекао"^[60]: захваљујем теби створитељу својем. Амин. А тамо ће^[61] дакле Мухамед поћи са свима Буброманима пред бога и станувши, рећи ће крупним гласом: "Велика хвала, свемогући боже, твојој Јединствености на вјеки вјеков. Амин". А тада ће рећи бог Мухамеду: "Ти си ми служио и добро си се владао са свима својима, па зато пођи с њима у вечни рај и ту се радујте на вјеки вјеков". Завршивши ову проповед, говори читавоме народу ^[62]: "Молите се за матере, за очеве своје и за оне који ратују против ђаура, и хвалите бога. А тада сви, подигавши очи нагоре и обема рукама погладивши браде, пођоше из цркве напоље.

VI глава:
О њиховим поганским зборовима^[63]

Свој збор зову Бахт, као кад би рекао расправа. Јер тај обичај негују међу собом учењаци и редовници, а одређују дан расправе пред највишим достојанствеником после цара. Због тога су у оно време^[64] када сам ја био у Турској приредили расправу пред Махмут-пашом, јер мора међу њима бити моћан достојанствени, а један међу њима бива највиши редовник, којега зову Салих. Овај почиње говор овако: "Мухамеде,^[65] помози и расветли разум својим редовницима^[66] који теби подражавају". Затим почну расправљати, један против другог, говорећи највише о пророцима; једни признају господа нашега Исуса Христа за пророка, а други за натпророка,^[67] а трећи веле да је у судњи дан он највиши пророк поред Бога створитеља неба и земље. А господ бог је од оног времена како је настала хришћанска вера изабрао осам стотина камила, које су као некакви невидљиви духови; ови ходају сваке ноћи и бирају рђаве Бубромане из наших гробова, а затим бирају добре ђауре и носе их у наше гробове.^[68] И тако ће стати добри ђаури с нашим буброманским збором, а рђави Бубромани ће стати"^[69] с ђаурским збором судњега дана пред богом. И говори им: "Гаури дунвардур имани јактури", (као кад би рекао): хришћани имају веру, али дела немају. А зато ће Бубромане Мухамед повести у рај, а Исус ће наредити хришћанима да иду у пакао; Мојсије ће се тужити на Јевреје да му нису били послушни.^[70] А споменути Салих је међу овим учењацима као побожан човек и указују му велику почаст. Овај^[71] је овако говорио:

"Илија и Енох су обојица с телом и душом у рају (а пред судњим даном треба да умру). Али је Исус и телом и душом на небу; он је једини који неће умрети смрћу, него ће на вјеки вјекова бити жив. Мухамед је бивао душом и телом на небесима али је зато увек остајао с нама на земљи". А после су се почели расправљати: један овако, други онакој а много је ствари било међу њима. А узвикнувши, почели су један на другога књигама циљати да сам помислио да ће се потући.

Али Махмут-паша им је наредио да ћуте и да престану са том препирком, па је према обичају наредио да им се донесе да једу и дата им је вода да пију, јер они вино не пију. Потом, пошто су се најели богу су хвалу исказивали, молећи се за душе живих и мртвих и за оне који (хришћанима приређују пакости и) против хришћана ратују. Али да не бих развлачио, овде нисам написао ни десети део од онога што се дешава у тој препирци.

VII глава:
Како Турци називају анђеле, пророке, рај и пакао

Светога Духа називају Рухулах, као кад би рекао божји дух, душу зову џан, анђеле фериштелер Михаила - Микаел Цан алиџи, као кад би рекао: Михаило што руши^[72] душе, Гаврила - Џебраил, Рафаила - Рафаил рај - џенетић пакао - иси халвети муке - скунђе, судњи дан - кијамет гини, пророка - пеамбар, (Мојсија - Муса пеамбар), (Давида - Дауд пехамбар), Соломуна - Сулејман пеамбар, Господа нашега Исуса Христа - Есе пеамбар, ђавола зову фегитар.^[73]

VIII глава:
О турској праведности (а и о њиховој неверности и лукавству)

У сваком случају велика праведност влада међу поганицима. А праведни су међу собом а исто тако (према свима) својим потчињенима, како хришћанима, тако Јеврејима и свима који су под њима^[74], јер цар сам о томе води рачуна, како ће се о томе шире испричати; има исто тако неких њихових потчињених који им данак дају али зато владају у својим земљама као влашки војвода. Иако се према овима праведно поступа, ипак то бива увек са незгодама, јер им се, тобоже без царскога знања, помало штета наноси, а када тужба^[75] дође, наређују им да траже свуда по градовима, па ако што нађу негде, да им буде враћено, али (други), пошто се натраже, јадници одлазе ожалошћени^[76] кући. Тако исто ни њихов пасош никоме не помаже: јер имају овакав обичај: кога хоће да погубе, даду му пасош, а када се врати^[77] па неко буде нешто говорио, дају му одговор: "Дао сам (ти) пасош стојећи али нисам седећи, (или сам ти дао седећи), а нисам (ти) дао стојећи" и тако се изговарају да би у својој неплеменитости остали у праву. Коме се пак закуну на књиге од сапуна, као што је раније описано, то никоме (ништа) не одрже, а исто тако и у другим заклетвама, само ако могу од некривице^[78] кривицу^[79] начине, да би само своје неваљалство испунили. Дарове дају не из милости већ ради царске славе, јер постоји овакав обичај међу Турцима: ниједан погански посланик од великих достојанственика не може^[80] се показати цару без дарова сем ако би нека тајна ствар била; а цар увек жели да се свима свиђа оно што се њему самоме свиђа.^[81] И зато такви дарови не чине се из љубави, него за хвалу.^[82] Ако пак цар с ким мир или примирје начини, то одмах после мисли да га прекрши и када с једним склопи савез, тада с другим води рат и свој им потчињенима ће увек наћи кривицу а у томе се Лукави, као у круг врте^[83], да би увек хришћани били уништавани^[84], као што ћемо о томе испричати даље; а који су с њима чорбу јели, морали би им (добро) месом платити^[85].

IX глава:
О прецима турскога цара

Турски цареви зову се Османовићи, јер је Османова владавина била^[86] први почетак. Осман је био (син некаквог човека по имену Шиха) кмет лакога^[87] рода^[88], поганин, али изврстан домаћин, имао је тридесет плугова, и орао је и сејао по њиховом обичају, имао је много радника^[89] а ус то камиле, коње биволе и свакојаке стоке, сем свиња. Његов шатор је био начињен од чохе, који зову алтан, он је лети хладан а зими топал; па је тај шатор наредио да се разапне^[90] у пољу међу радницима, па је ту у пољу имао и кухињу, а када је време дошло да је већ јело било готово, имао је велики црвени барјак, па је наредио да се обеси^[91]; кад би радници овај видели, ишли су да једу како његови радници, тако и други^[82], свакоме је било слободно. Ову покрајину су називали Ак јази, као кад би рекао бело писмо. А недалеко од ове била је друга покрајина, по имену црно (писмо), која има један дворац. У томе дворцу живела је једна госпођа по имену Каравида или Чарновида, удовица. И прохтело се Осману да разоноде ради појаше самдруги у ону покрајину да разгледа дворац. А кад је дојахао у град под тврђаву, људима је мило било што га виде, јер су слушали о његовом газдинству, па глас допре и до госпође. И пошао је Осман да се шета око двора забаве ради. Видећи из дворца да около лута човек у таквом грубом^[93] сељачком кожуху, госпођа нареди да га због тога полију помијама и пошао је Осман поливен (помијама) тужан у град, а свима људима је било жао због нанете му увреде. Захваливши се, он појаха кући (а стигавши кући) и нареди послузи да припреме сто и двадесет коња и камила па на тој стоци да носе жито на продају у ону покрајину у којој му је таква увреда учињена; наредио је исто тако да спреме педесет храстових батина и да (их) ставе у вреће са житом, јер је знао да никоме није допуштено^[94] да уђе^[95] у град с оружјем. Дошавши тада до онога места, легао је на ливаду^[96] с оном робом као трговац. И допро је глас (до)^[97] госпође Каравиде како је Осман приспео са житом и да га хоће да продаје; она је наредила да се купи и у град довезе.^[98] А Осман колико му је (за то) дато, за толико је (на тргу) дао; наредио је педесеторици момака, које је био за то припремио, да сваки узме на раме врећу и да носи у дворац, па шта им је наредио ^[99] да то чине. Осман је ишао напред, а они за њим. А кад су већ били у граду, госпођа Каравида, угледавши га, назва га из подсмеха малим Османчићем. Али када су момци (за њим) са врећама дошли, видевши да је време, нареди да проспу жито из врећа и да се брзо лате штапова, па да бију на све стране само ако би им се ко хтео одупрети. И пошто тако Осман освоји овај град, нареди да се госпођа Каравида баци с највише куле а према своме имену, како га је била прозвала, даде ономе граду име Османчић. И отада је почело владање турских царева^[100] све до овога времена.

Х глава:
О владавини Османовога сина по имену Мустафе

Мустафа, син Османов^[101] узео је био кћер једнога великог господара из Анатолије и оставио му је за живота читаву земљу Анатолију зато што није имао ниједнога сина^[102], већ само ту ћерку. А Мустафа је освојио нешто земље која је била под другим поганицима.^[103]

XI глава:
О Аладину сину Мустафину

После Мустафе остао је његов син Аладин. Овај је први измислио (дворске) пешаке, које је звао јенићехаје, као кад би рекао нови дворани. И дао^[104] им је да носе беле капе а нико други није смео да их носи на глави, као и данас, осим дворана. Али им није давао никакву плату, осим помоћи. А они никоме ништа нису плаћали, само кад им је наређивано, онда су увек пешке били спремни код двора. Овима је и градове настањивао, дајући им добру помоћ да би се могли издржавати. Има таквих и данас две хиљаде али за ових царева^[105] су веома бедни, а све своје (тј. ствари) носе на магарцима. Овај исти Аладин задобио је неке добре градове и покрајине. А имао је сина по имену Мурата, и овај је владао по Аладину, оцу своме. (И овај је био трећи).

XII глава:
О Мурату сину Аладинову

Мурат син Аладинов освојио је један град који се зове Бруса и читаву земљу Анатолију (и Персију). А исто тако је друге пешаке измислио, јер што је већи господар, то му више људи треба; ове пешаке називају азапи, као код нас пешаци; градови их припремају, а цар им у рату плату даје, свакоме за десет дана златник, (а старијем^[106] за пет дана један златник), а њиховом војводи свакога дана златник. А када је потреба, наређује се свуда по градовима (да се обиђе), колико који треба да опреми азапа. По Мурату остао је његов син по имену Султан. (Овај је био четврти турски цар).

XIII глава:
О Султану сину Муратову

Султан син Муратов освојио је од Грка нека места и земље, а особито славни град Ницену. Овај Султан је измислио да одабира хришћанску децу^[107] да их васпитава и сав двор њима да настањује и све градове своје. Ове васпитанике називају јаничари, као кад би рекао нова војска. А касније ћемо о царскоме двору шире испричати. После Султана остао је други Мурат. (Овај је био пети цар).

XIV глава:
О грчкоме цару и о Мурату сину Султанову

Грчки цар, лежећи на самртничкој постељи, поверио је сина свога, мало детешце, Кантакузену да га подигне на ноге, а исто тако је и читаву грчку земљу поверио његову старању, да се (о њој) брине док дете не би постало довољно мудро. Али када је већ млади цар дорастао (до потребних година), Грци су хтели да га подигну на власт, Кантакузен ту ствар није допуштао, хотећи да узме сам власт, а кад је (Кантакузен) видео да је не може добити^[108] позвао је себи у помоћ турскога цара Мурата и допустио му да се на ову страну пребаци преко мора у грчку земљу против његовога господара, и овај, превезавши се преко мора на ову страну ниже Галипоља без сметња, с помоћу Кантакузеновом освојио је најистакнутију^[109] тврђаву коју називају Дарданели: тада Галипољци, сазнавши да су се Турци превезли на ову страну, одмах бејаху готови и кренуше на њих, (све је живо хитало) како је ко могао, али у великом нереду; мислили су да ће Турци пред њима морати побећи.^[110] Кад Турци видеше тај неред, уредивши се, на стремен (тј. на блиском одстојању) су их дочекали^[111], а кад су се сударили, одмах су предњу линију победили, а после тога се позадина разбежала. Тада су Турци, (јурећи) за њима, продрли чак у место Галипоље и заузели га. Цар Мурат, закључивши примирје с грчким царем, крену на бугарскога цара. Расрдивши се на Кантакузена, Грци су наредили да буде каменован. Цар Мурат, пре но што је стигао до^[112] бугарске земље, заузео је два града: један се зове Согалник, а други Димотика и вратио се назад преко мора у Анатолију, посевши оне градове (које је освојио).

XV глава:
О божјој казни због грехова наших, што се збило код Срба или Рашана

Српски краљ који се звао Милутин, од рода првога српскога краља Уроша, дао је био да се ослепи син његов по имену Стефан. (Овај је пак по смрти оца својега прогледао некако с божјим допуштењем^[113] и имао је исто тако сина по имену Стефана). Овај његов син скупивши војску, кренуо је у бугарску земљу на цара бугарског по имену Димитрија и приспео је до једне воде (тј. реке) у бугарској земљи која се зове Искар и улогорио се с ове стране (са) читавом војском. Доспео је исто тако бугарски цар са свом својом силом. Обојица су били богобојажљиви; и почео је бугарски цар с оне стране (воде) уз велике трошкове да гради цркву у име Спаситеља, а краљ Стефан је (с ове) стране воде почео не жалећи новце, други градити Мајци божјој.^[114] А зидајући ове цркве, спокојно^[115] су међу собом преговарали без проливања крви. Ове цркве и до дана данашњег читаве стоје. Син српскога краља, скупивши војску без очева знања, пребродивши преко оне воде, удари на бугарског цара и победивши (читаву) војску (његову), њега самог ухвати и доведе оцу своме, краљу рашкоме.

Видећи краљ (рашки) тако неплеменито дело сина свога, врло се растужио, примио је цара веома уљудно, а када су били за ручком, посади га краљ изнад свиће, као што припада цару. А ту је дошао краљевски син (пред њега), држећи у руци буздован^[116] и рекао оцу своме: "Није право да непријатеља свога изнад себе^[117] посађујете". А онда удари цара буздованом да је на месту умро. Сневеселивши се веома, отац даде да га с почашћу одвезу до гроба^[118] у граду који се зове Трново и назад се^[119] врати тужно у српску земљу, не хотећи да заузима бугарско царство због тог недостојног дела које је од његовог сина потекло; после тога су дошла господа бугарска (тражећи и) молећи (краља) да их прими и да буде њихов господар. Краљ то учини, а син, бојећи се оца својега, оде у арбанашку земљу, мада му отац ништа зло није смишљао, краљ је тада отишао у један град који се зове Звечан, а син његов (тако у земљу крадомице - тј. дође - да нико о њему није знао и) прокравши се до ложнице, оца својега^[120] удави. Краљ је сахрањен, као што је и било право, у манастиру који се зове Дечани. А после њега (онај) је син његов Стефан био краљ српски и цар бугарски, али је његова владавина била у великом немиру због његових неблагородних дела. Зато је послао изасланике патријарху, митрополитима^[121] и калуђерима у Свету Гору реда светога Василија, (тражећи и) молећи у име господа бога да се за њ моле и да му саветују какво би покајање имао да прими. Они су му одговорили: "Не можемо ти други савет дати, већ се врати господу богу и испаштај за грехе своје а што сам себи учиниш, захвалније (ће бити) богу и корисније души твојој него да наређујеш^[122] да се зидају цркве или да се многе молитве читају; јер господ бог је милосрдан према онима који га (искрено љубе и) позивају.^[123] Чувши од духовника такве ствари, цар оде у онај манастир где је лежао његов отац, горко плачући и кајући се; дошавши до манастира (на триста стопа), дао је да се намести (чист) крст покрај пута, а сам је (ишао и) пузао на голим коленима све до очева^[124] гроба, плачући, ридајући и говорећи: "Опрости (ми, мој) мили господару оче". Видећи господа такву жалост, подигоше га (и изведоше напоље) и нису му дали више да долази тамо. За то покајање саградио је тридесет манастира великих и малих и увек је живео у великој побожности и дајући милостињу.^[125] Његов отац је после девет година проглашен за свеца^[126] и многа чуда чини све до данашњег дана; видећи то, поганици оставише овај манастир на миру.

Његов син (који га је удавио) потом је умро, а после њега је остао син његов Стефан Урош, који је рђаво управљао царством: због греха оца његовога господ бог му је одузео разум, јер напустивши верне заслужне слуге он се приклонио новим и невернима, који су га пак прозвали^[127] Луди Урош. Такође је био дао двојици браће читаво царство бугарскога цара и био је такав обичај у овим земљама да ниједан човек осим цара, краља и кнежева није носио црвене чизме; а цар Урош је дао овој браћи црвене чизме: видећи они ове ствари^[128] и традицију^[129] бугарске земље, успротивише се цару; а кад им је поручио да к њему дођу, овако му одговорише: "Дао си нам црвене чизме из којих нас нећеш (брзо и) лако извући"^[130], а усто је и бугарска земља била њима наклоњена због дела царскога оца. А после тога времена турски цар Мурат је дошао и опсео Једрене.

И дошле су вести у рашку земљу цару Урошу Лудоме да је опседнуто Једрене. Овај се с великом силом спремао против Турака да спасава Једрене, а кад је дошао у земљу Константинову, он се утабори на пољу Жеглигову; ту виде у сну као да је дошао анђео к њему и узео сабљу из његових руку и дао је Турцима; а кад он виде такво чудо, остао је тога дана с војском на томе пољу, а сам оде једноме пустињаку усред гора, причајући му о томе виђењу и исповедавши му се, рече: "Бојим се очинскога греха". Одговори му пустињак: "Грех оца твога показаће се на четвртом колену", јер није хтео да га растужује. И тако је право од њега^[131] цар кренуо ка Једрену да га спасава. А кад је био четири миље од Једрена, онда су она два брата којима је био поверио бугарско царство против свога господара прешли Турчину и њему су се покорили. Мада је цар Урош имао велику силу, господ бог му је разум одузео. (Он није гледао на непријатеља, већ само на своју силу). Турски цар кад виде у војсци његовој велики неред, одступивши од вароши, са свом силом је кренуо на њега и поразивши (његову) стражу, кренуо је (даље) све до војске, и тако је затекао Уроша под шатором, где је био и убијен^[132]. А сва остала (његова) војска потучена је до ногу, па се ово место и до дана данашњег зове Рашко уништење. После су она два брата, који су били против свога господара, били богато обдарени од турскога цара^[133] по њиховој заслузи, јер је дао да им се главе одсеку.^[134] И тако освојивши Једрене, читаву бугарску земљу је заузео (без икакве сметње, али је тамо ипак остао један кнез).

XVI глава:
О ономе што се збивало у српској краљевини

Српска краљевина после краља Уроша претворила се^[135] у кнежевину, јер су себи изабрали^[136] за господара кнеза Лазара, који је имао сестричину краља Уроша по имену Милицу. И тако су му једни били наклоњени, а други не, као што се и данас свуда збива не само међу световним људима него и међу духовнима, а где год слоге нема, ту ни на који начин не може бити добро.^[137] Кад чу дар Мурат да је кнез Лазар наследник свога господара у српској краљевини, скупивши војску крену на српску земљу, на Косово Поље, а кнез Лазар, не оклевајући скупивши такође војску, дође на оно место и утабори се према цару на другој страни на Смагову крај реке Лаба. И тада је започео у среду (на дан) светога Вита веома жесток бој и трајао је све до петка.

Господа која су била наклоњена кнезу Лазару борила су се јуначки и верно^[138] крај њега, али други, гледајући кроз прсте, посматрали су битку, а због ове невере и неслоге (и зависти рђавих и неваљалих људи) битка је изгубљена у петак у подне. (И ту је) Милош Кобила (витез кнеза Лазара) убио цара Мурата. И тада је исто тако убијен његов син Мустафа, али је други његов син Бајазит^[139] остао на царскоме престолу. Ту је исто тако ухваћен кнез Лазар близу једне цркве Богородичине, по имену Самодрежа, и на томе месту је постављен висок стуб сазидан^[140] као знак хватања кнеза Лазара. А крај њега је био Крајмир, војвода топлички, и много друге господе је на томе месту побијено. А неверници, пошто су се нагледали боја, остали су као издајници, што им касније није добро било, јер после кратког времена, бирајући^[141] једног по једног, цар је све дао поубијати, говорећи: "Кад сте своме господару били тако неверни у његовој невољи, то исто бисте и мени ^[142] учинили". Ту је доведен кнез Лазар и војвода Крајмир пред Бајазита. Цар Мурат, отац његов, као и брат Мустафај лежали су обојица на носилима. И тада је рекао Бајазит кнезу Лазару: "Ето видиш како леже на носилима отац мој и брат мој. Како си се смео одважити да се њему успротивиш?" Кнез Лазар је ћутао. (Рече) војвода Крајмир: "Мили кнеже, одговарај цару, јер глава није као врбово стабло да по други пут израсте". Тада кнез Лазар рече цару: "Веће је чудо ^[143] како се отац твој смео одважити да нападне српску краљевину. А кажем ти, царе Бајазите: да сам то раније знао што сада очима видим, морао би и ти на трећим носилима лежати. Али је сам господ бог тако изволео учинити због грехова наших. Нека буде воља божја". У томе је цар Бајазит наредио да посеку Лазара^[144] а Крајмир, измоливши то од цара, клекнувши држаше скут под главом кнеза Лазара да не би на земљу пала. А кад она паде на скут, приљубивши ову главу уз своју главу, рече: "Заклео сам се господу богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати". А онда је и он посечен и обе главе су пале заједно на земљу.

У то време донесе један јаничар главу Милоша Кобилића и баци је пред цара (поред оних двеју глава) говорећи: "Царе^[145] ово су главе твојих најстрашнијих непријатеља". Онда су Рашани или Срби који су били крај цара Бајазита измолили тело кнеза Лазара и однели у један манастир који се зове Раваница и тамо су га сахранили прогласили за свеца. Победивши, цар Бајазит је остао на Косову Пољу и на овоме бојишту начини знак онде где је његов отац убијен:^[146] на четири стуба начињен је свод^[147] оловом покривен, који и данас стоји. А ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, где је била њихова сахрана.

И тако се овај несрећни бој завршио због невере злих људи. Цар Урош и кнез Лазар, два господара који су се верно борили за веру хришћанску, (за кратко време) од поганика (убијени, са овога света) одоше.^[148]

XVII глава:
Шта је било са Стеваном, првим деспотом рашким

Цар Бајазит је владао по оцу своме Мурату (и био је седми цар турски), пошто је заузео српску краљевину; кнез Лазар славнога спомена имао је једнога сина по имену Стевана и две кћери: једна се звала Деспина, а друга Мара. Цар Бајазит је узео себи за жену сестру Стеванову Деспину и дао му је земљу с ове стране Мораве све до Дунава. А овај Стеван је био први деспот српске или рашке краљевине, а господару Вуку је дао земљу звану Ситница; овај је имао другу деспотову сестру Мару. Овај Вук је имао сина по имену Ђурђа. Потом је цар Бајазит, скупивши војску, кренуо с деспотом у Угарску преко Саве; пошто се тамо напљачкао, напалио, наубијао, вратио се назад и превезао се на ономе месту где је данас Београд, јер у то време још није био основан.^[149] А овај први турски поход био је на Угарску за цара Сигисмунда или мало пре њега.

Цар Бајазит се тада превезао преко Дунава и рекао деспоту, шураку своме: "Деспоте, остани овде и сагради град себи на овоме месту; нећу те дирати и опомињем те да имаш много непријатеља на нашем двору; па ако те буду^[150] преко посланика позивали, не долази к мени; ја те ево овако остављам да би своју главу сачувао". Захваливши, деспот остаде и поче зидати град Београд, који и данас постоји.^[151]

У то време стиже посланство^[152] цару Бајазиту из Анатолије с вешћу да је велики кан по имену Демир (или Тамерлан), господар татарски, дошао с великом силом у персиску земљу. Чувши то, цар крену против овога и узе са собом Ђурђа, деспотова сестрића, и своју жену Деспину и крену преко мора, преко Анатолије у Персију под једну планину коју називају Звезда. А тамо је и велики кан био приспео, где су се тукли четири дана и победио је велики кан цара Бајазита (до ногу, а њега главом ухватио. Ђурађ је умакао рањен. Тада је доведен пред кана цар Бајазит), коме је наређено да седи далеко према њему; наредио је исто тако да се доведе и Деспина, његова жена, којој је кан наредио да стоји пред њим и да му вино служи. А то је зато учинио да би се цар Бајазит једно и да више не води са собом жену у рат. Није му хтео^[153] ништа учинити,^[154] већ га је хтео са читавим његовим народом послати у његову земљу.

Цар Бајазит видећи како његова жена служи овога^[155] у великој тузи^[156] сам се отровао својим прстеном јер је имао камен тако чудне моћи да му је, док га је имао на руци, био од велике помоћи у разним стварима, али када је кога хтео да умори без бола, онда је припремао онај камен тако да је из себе испуштао отров (или је под каменом имао отров у прстену). И тако узевши овај прстен у уста, пошто га је подржао један часак, умро је. Видећи велики кан тако зло дело, да се сам отровао, рече на свом језику: "Ја кан бат дик гјенди смаки мистур", као кад би рекао: "Чудан човек, што се сам уморио; ја сам га хтео пустити да иде часно своме дому и жао ми је што се тако гадно заразио".^[157] А онда, отпремивши ваљано сав његов народ и Деспину, наредио је да је отпрате натраг у Брусу, у земљу. Тако се завршио овај турски рат с великим каном.

XVIII глава:
О држави великога кана и о римским царевима

(Имао је у то доба Тамерлан пешака шест стотина хиљада људи, а коњаника четири стотине хиљада). Велики кан је господар татарски и престоница је његова у великом граду који зову Хајтај или Чататач; лежи ка северу од истока сунца. Господар је он велики и слободан а из старих времена; некада за старих времена (његов предак) је био заузео много земаља на западу^[158] сунца па и данас постоје знаци онде где је био: велике хумке на пољима, које је он наредио да се насипљу. Римски цареви су из давнине^[159] владали читавим светом од исхода до запада сунца, док није дошао цар Константин Велики. Он је уступио"^[160] Рим светоме оцу папи Силвестру, а сам се кренуо у арбанашку земљу ка једноме месту званом Драч, саградивши га, није му се свидело ту да живи и оде^[161] у Грчку (јер је и сам био Грк)^[162] ка месту које је називано Бизант и сазида знаменити град; све оне красоте које су у Риму биле наредио је да се начине и изнео је са собом сву римску силу, одведавши седам господара који су у то време владали Римом. И из њихових домова увек је један био цар и називали су се Палеолози, као да речеш: старославни.^[163] Тада каквог су облика били у Риму домови ових господара такве је наредио да им се саграде и у Бизанту и дао је име овоме граду Стамбол, као кад би рекао: царска престоница, али га данас зову Константинопољ. (Наредио је да га зову нови Рим, због величине и облика Рима, али су га људи назвали Константинопољ, то јест Константинов град). А читаву македонску земљу назвао је по Риму Романија.

У оно време долазили су^[164] цареви у Рим као господари моћни од стотине народа,^[165] јер је још света црква била јединствена. Потом (после нем-х сто година) јединство се било изменило после цара Лава. (Тада су дакле) папа и Римљани изабрали себи цара Карла франачког, а потом су бирали себи цареве^[166] од немачких кнежева, као што је и данас тај обичај; (и отад) се хришћанско царство почело љуљати и унижавати ^[167] према једном писму које вели: "Тешко теби, седмоглави, јер ће од тебе свако зло произилазити". А "седмоглави" значи Рим, јер је из њега седам домова изишло, као што смо раније писали. Мухамед, видећи такву неслогу међу хришћанима, крену на персиску земљу, састављајући поганицима веру и у томе уместо римског цара подиже (поганина) султана (који је у оним крајевима владао и постави га) у једном месту које називају Мисир, као што и сада влада, а биће све док бог буде хтео султан или жолдан (тј. плаћеник),^[168] а ипак моћ великога кана у овим земљама над њима влада (на истоку сунца).

Грци причају о цару Константину као да је он^[169] био један пастир и једно стадо, као што пише у јеванђељу, јер је он био ослободио хришћане и уништио поганско незнабоштво.^[170] А други пак говоре да суђенога дана треба да буде други пастир и једно стадо, што тако треба разумети да судњега дана треба да буде судија син божји (који ће судити живима и мртвима). Али ће^[171] бити два стада и два пастира. Једно стадо у небеском краљевству, а пастир овога стада син бога живога, а друго стадо ће бити у вечном паклу, а његов пастир је ђаво. А према збивањима садашњих времена тако изгледа да ће тешко бити да буде један пастир и једно стадо, а ако господ бог не би на друкчије изменио, онда ће Грци остати већ у (вечитом) ропству,^[172] јер се поганици множе, јереси разне настају, па хришћанству много шкоде, јер нема тих који би (веру) бранили и распрострањивали, осим пољског краља Олбрахта, који је (у ово време) знатне губитке претрпео у људима^[173] своје државе, и то свакако из разлога што се старао о својим ближњима (рођацима) (и бранећи хришћане) против поганика за мир и слободу хришћанску. А свети отац папа седи с духовницима спокојно у Риму, не мислећи ништа о томе, а исто тако и римски краљ у немачким земљама гости се са својим витезовима, да се у Турској о њима ништа не зна, јер се ничег не лаћају против поганика.

И зато папа и краљ римски ако буду дуго посматрали ово насиље и проливање хришћанске крви, свакако ни сами неће бити довољно безбедни јер они би - као руководиоци читаве вере, од којих читаво хришћанство зависи - могли с божјом помоћу (пропалу) хришћанску ствар подићи и освојити од поганика, престоницу римскога царства, која је била у Цариграду.^[174] А како би то могло бити, испричаћу нешто касније о томе с божјом помоћу.

XIX глава:
О великом кану и о Мурату сину Бајазитову

Турски цар Мурат (трећи, а осми цар турски), син Бајазитов (после смрти оца свога владао је и) морао је великоме кану данак давати зато што је оца његовога био победио. Велики кан је, назван њиховим језиком џихан шах, као кад би рекао: господар читавога света; и наложио је био цару Мурату да му да сваке године сто хиљада дуката, али му је после овај данак опростио да би што преданије^[175] ратовао против хришћана, а уместо тога наредио му је да даје хиљаду ћебади^[176] коњских прекривача зимских, и хиљаду прекривача летњих. И на тај начин је велики кан био у миру са царем Муратом.^[177]

XX глава:
О владавини цара Мурата и о његовој срећи

Цар Мурат је владао после Бајазита оца својега, начинивши савез с деспотом Стеваном, а затим је освајао^[178] деспот Београд и после тога је дуго живео (а деспот је као самостални господар или кнез). Са царем Зигмунтом је добро живео,^[179] долазећи у Будим кад год би по њега послао и дао му је дом у Будиму, у којем је дому за краља Матије боравио острогонски архибискуп; потом је деспот Стеван, лежећи на самртничкој постељи, дао своју земљу своме сестрићу Ђурђу, а Београд је дао цару Зигмунту и умро је на пољу које називају Главе, а одатле је однесен у манастир који зову Ресава, где је сахрањен.

После његове смрти постао је деспот његов сестрић Ђурађ Вуковић и предао је Београд цару.

(Тако је тада Београд) под угарску круну добровољно потпао. Потом је турски цар Мурат узео деспотову кћер по имену Мару и тражио је од деспота да му с њом пошаље и свога сина Гргура; и посла сина свога Мурату и у ономе страху^[180] затражи деспот од цара да му допусти да без сметње зида манастир што му цар допусти и зарече се да му неће сметати, а усто му допусти и себи сигуран град да зида, заричући се да ће све то верно и ваљано одржати. Поуздавши се у царево обећање, деспот зидаше Смедерево; када Мурат чу да деспот зида град, пре но што га је овај потпуно доградио и намирницама снабдео^[181], одмах је наредио да се деспотов син Гргур, његов шурак, баци у тамницу и наредио је да се одведе^[182] у град Димотику, а сам је кренуо с војском да опседне Смедерево. Када деспот чу да је цар кренуо, остави свога другога сина у Смедереву, а сам оде у Угарску краљу Владиславу, брату пољског краља Казимира (славног спомена). Дошавши цар је опколио опсео и глађу освојио град Смедерево, а кад је сина деспотова ухватио, послао га је другоме брату у тамницу (у онај исти град). И тако је освојио читаву рашку земљу (са свима градовима и Смедерево му се добровољно покорило и предало се радије Турцима него Мађарима, као што ће се о томе ниже испричати).

Стигавши у Једрене цар Мурат нареди да се обадва деспотова сина пошаљу у тамницу на море у град који се зове Токат, а сестра њихова, Муратова жена није им могла ништа помоћи, послао је такође гласника, потајно да његова жена о томе не зна да обојици изваде очи; а кад је она ово сазнала, пала (му је к ногама) молећи и преклињући да тако много не хита (говорећи му): "И тако су твоји сужњи и заробљеници; и после ћеш моћи да учиниш што будеш хтео". Цар је одмах послао (гласника) да се то не изврши, али гласник није могао тако брзо да стигне, те су им очи извађене.^[183] Када је цар сазнао да се тако силно пожурио с (том) ствар!^[184](онај коме је то било наређено), послао је по њега гласника^[185] и наредио да се и њему очи изваде.

XXI глава:
Како је краљ Владислав кренуо на Мурата с деспотом

Угарски краљ Владислав, од рођења божјег хиљаду четири стотине четрдесет прве, скупивши војску кренуо је јуначки на турскога цара Мурата, а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Вуковић и тако су један другоме дали реч да се без боја не разиђу. Прошли су тада тако^[186] кроз читаву рашку земљу и кроз Бугарску, а близу места Пловдива турски цар Мурат је приспео^[187]

и затекао их у брдима, не дајући им да дођу до Пловдива^[188]. Ову планину називају Златица, а други је називају Железна Врата. А када су били зашли између брда у једну долину, ту су их сусрели царски јаничари, не дајући им да дођу до Пловдива, јер је тамо чиста равница. Када је видео краљ Владислав да не може проћи, наредио је да се кола назад вуку^[189], јер се нису могла окренути^[190]. Вративши се без штете, краљ Владислав је назад кренуо ка месту Софији, а како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши место, кренуо је назад у рашку земљу.

А када је приспео у место Пирот, до краља Владислава су допрле вести да је турски цар приспео у Софију, која је била спаљена. Тада је наредио деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. А он је тако ишао^[191] очекујући битку; а кад су приспели до планине зване Куновица, а краљ Владислав је већ био приспео до те планине, допрле су до деспота вести да Турци с веома великом силом иду за њим; вративши се тада деспот против Турака, очекујући их, обавестио је краља: "Ови Турци с великом силом за нама крећу, па зато све пешаке крај кола остави а сам са читавом војском к мени похитај". Али пре но што је краљ приспео већ је била почела битка с Турцима (која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповедници једни побијени, други похватани)^[192]. А један царски пријатељ, који је с њима био уместо цара, ту је убијен и све до данашњега дана стоји знак на његову гробу у градићу Тајанице. А одатле краљ Владислав, победивши поганике, без икаквих губитака весело крену у рашку земљу и приспе на поље Добригић, хотећи ту у рашкој земљи преко зиме остати а на лето опет с божјом помоћи да крене на Турке.

И ту дође посланство од турскога цара, да му оне заробљенике, оне заповеднике који су били заробљени, преда. А он ће пак деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву земљу рашку, а исто тако и оба сина његова, Гргура и Стевана. (Онде је био заробљен и један турски хетман по имену Карамбег, па је за овога цар дао петнаест стотина^[193] златника). Посаветовавши се с деспотом и другом господом, краљ Владислав прими од њега овакав предлог^[194] и цар је послао једнога великаша Балтаоглуа, као кад би се рекло секирин син, те је овај по наредби царевој предао Смедерево деспоту и све градове; довезена су^[195] и оба слепа сина. А тада су исто тако сви у царску тамницу^[196] пуштени. Деспот Ђурађ, заузевши читаву земљу своју одмарао се онде с краљем и са читавом војском четири недеље, имајући у изобиљу свега и свачега; затим је краљ с весељем^[197] отишао у Угарску, као победник над поганицима; начинио је с њима примирје на седам^[198] година. И тако се завршио овај срећни час^[199].

XXII глава:
О цару Мурату, шта је с њим после било

Турски цар се стидео што није био у овоме више описаном боју. Оставивши царство и читаву владавину сину своме Мухамеду услед велике туге, он сам оде^[200] у калуђере, који се називају дервишлер; ови су као овде код нас монаси; њихова богомоља назива се медреса, као што је код нас манастир; и они имају овакав пропис: иду наги и боси, а немају на себи ништа друго осим јеленске коже, или од каквих других звери. А понеки имају одеће од тканине, по њиховом обичају прављене. Опасују се железним ланцима унакрсно, гологлави иду, расплодне удове имају оковане у железо, огњем се пеку по рукама и бритвама се секу, а у чему иду у томе и спавају, не пију вино нити икакво пиће, никад немају ништа за обед, увек испросе, а што им од ручка остане, убогима за собом раздају, а исто то чине и за вечеру. И никад немају ништа своје, већ само иду по градовима као занесењаци^[201], а свакога дана о вечерњој молитви играју, ходајући у круг, ставивши један другоме руку на раме, климајући главама и ногама поскакујући и вичући из свег гласа: Лаи лаха ила лах, као да рекнеш: бог је до бога и бог богова, и врло брзо се окрећу и исто тако веома вичу да се далеко чују, као кад пси лају један дебело, други танко, а ову њихову игру називају сама, и сматрају је као велику светост и побожност; а у тој игри толико се занесу, да вода (или зној) с њих потече а пена из уста, као од бесних паса, а од великог премарања падају један за другим, и пошто се тако преморе, сваки иде^[202] у свој брлог^[203].

Цар је тада био отишао у ове калуђере, сматрајући да није достојан да буде цар кад није сам лично при томе^[204] био. Муратов син Мухамед, имајући оца у манастиру^[205], сам се потпуно забио у шуму, гонећи звериње и мислећи на лов; али на царском двору је такав обичај да се свима дворанима плата мора издавати на свако тромесечје без изузетка, а (тада) је међутим пропуштена плата за два тромесечја. Кад дворани видеше овакав неред^[206] и царски нехат, побунивши се опљачкаше домове највише^[207] и најбогатије господе из царског савета, да ниједан господин није остао пред њима у Једрену; граду међутим нису учинили никакву штету, скупивши се после тога пошли су тамо где је млади цар био у лову па су савету његовоме, који је био с њим^[208], опљачкали све шаторе, те су сви пред њима морали бежати куд је ко знао, осим младога цара, који је к њима сам дошао с великом тугом, не знајући шта се то збива и (није знао) шта је био разлог томе. И овако их поче^[209] питати: "Моји мили јагањци, шта се то десило и из којег разлога"^[210]. Одговорише му: "Срећни господару, десило нам се од твога савета оно што нам се никада није дешавало од наших^[211] предака, зато изволи сазнати да те за господара не желимо имати док је твој отац жив". И обрекао им је да ће одмах по свога оца послати и да ће им читаву плату исплатити, па им је још плату повећао свакоме по пола новчића на дан, те је ова за четврт године дошла свакоме по златник и пола орта преко^[212] плате; и тако је на тај начин она буна била умирена.

Затим је послано у манастир по цара Мурата да без одлагања дође, јер јаничари никоме неће да буду послушни док је он у манастиру. Кад је он чуо за овај немир, нареди јаничарима: "Ако ме волите, припремите ми чист хладњак^[213] и ја ћу у њега без устезања доћи". То је цар зато учинио јер се бојао каквог лукавства, а никоме није толико веровао као јаничарима. А шта су то јаничари - испричаћемо касније. Кад чуше јаничари поруку свога господара, одмах полетеше у шуме с великим весељем најмљујући кола да би зеленило^[214] навезли. И развивши тако шатор припремили су господару своме чисто зеленило^[215]; и дошао је цар на оно место које је (пред градом) било припремљено. Ту је дошао исто тако и његов син Мухамед са свом њему потчињеном господом. Поздравивши цара молили су да им ову грешку опрости, а он сину своме и свој другој господи рече: "Опраштам вам то, али, драги сине, сачувај себи јаничаре, јер је то твоје добро и читаве државе твоје". И тако се заврши царево монаштво и морао је поново цар бити и људима управљати.

XXIII глава:
О краљу Владиславу, шта му се после с Турцима десило^[216]

Краљ Владислав је имао прилике с турским царем Муратом за седам година а кад видеше духовна господа (као папа и кардинали) а исто тако и световна како је краљ срећно први пут с поганицима прошао, наговорише га да се примирје с Турцима не одржи. И тако су звездознанци посматрајући планете, и витезови^[217] пијући вино, и Јанко, Матијин отац, који је био намесник (угарске круне), уверили краља у то да ће га срећа пратити против Турака. И стога се поче краљ Владислав спремати на Турке лета господњег хиљаду четири стотке четрдесет и четвртог и посла гласника деспоту да се спрема на поганике.

Чувши ову поруку деспот Ђурађ се веома;^[218] растужи и посла пријатеља свога Димитрија Крајковића, знаменитог великаша, краљу с овим речима: "Милостиви краљу ја сам се ослонио на прву реч твоју, на којој си ме последњи пут оставио да без мога савета ништа нећеш против поганика предузимати. Не знам какав ти је ту савет дат те нећеш на то да се осврћеш^[18], већ се тако нагло без потребе спремаш^[219] на поганике. И зато знај да ти сада ни на који начин не могу бити спреман, јер добро знаш да сам уништену земљу узео^[220]. Морам некоје градове поново зидати и намирницама снабдети. Зато те молим да се сада оканиш тога рата све до онога времена^[221]. Јер се за оно време припремам у част твоју с педесет хиљада јунака. И хоћу своју стару главу крај тебе да полежим, а још више, чиме год будем могао желим теби да помогнем својим благом, што данас учинити не могу. И саветујем твоју милост да се сада овога рата оканиш а у оно време ја ћу бити вођ, као што сам и први пут био, и с божјом помоћи довешћу до тога да над поганицима победу извојујеш".

Када је то чуо краљ Владислав, свакако је хтео да послуша његове савете^[222], али војвода Јанко, будући поред краља, насмејавши се, обрати се посланику речју пре од краља и рече: "Господине Димитрије, твој се господар радује што је јевтино прошао, па зато тако саветује". Димитрије одговори: "Мој господар верно и поштено краља саветује, а ни на тебе исто тако не тече и не капље, па ако се то твојој милости не свиди, Господу Богу ћемо то препоручити". И тако је краљ ову поруку преко Димитрија послао, говорећи: "Ако у овај рат кренем, прво ћу до вас свратити у Смедерево, али не на дуго^[223], а тамо ћу се њим разговарати о свим стварима".

Кад саслуша деспот ову поруку, поче за краља припремати чисте и одличне шаторе као што приличи господину, али изнад свих једну велика скупоцену икону је припремио златом и бисерјем извезену^[224], исто тако чисте коње и пуно других ствари које спадају у дарове. После тога дакле краљ Владислав са читавом својом силом стиже до Београда да би се превезао преко Дунава, а из Београда је онда стигао деспоту у Смедерево, а ту је пред градом^[225] боравио, имајући свега у изобиљу, све док се читава војска није пребацила преко Дунава. И би обдарен краљ од деспота горе описаним даровима, а к томе с педесет^[226] хиљада дуката. И молио је краља жалостивно да с тим иде кући и да се окани тога рата, али Јанко, који је ту био, одговори му: "Господине деспоте, не може друкчије бити, већ се мора ићи на поганике^[227]. Погледа краљ деспота, а деспот опет њега. Видећи да друкчије не може бити, већ само како је Јанко рекао, опростивши се разиђоше се тужно, јер је Јанко имао више власти него сам краљ, а више је себи желео краљевство него коме другоме. И зато је деспоту тако замерио што су тако добро били један с другим.

Кренувши тада, краљ Владислав је одатле ишао долином поред Дунава ка месту Видину, које је наредио да се опљачка и попали, а одатле је кренуо веома далеко кроз Турску све до поља Варне близу Црнога Мора. Турски цар Мурат је исто тако ту приспео и састаше се обе силе: хришћанска и поганска, а битка започе у понедељак^[228]. На почетку је хришћанима ишло срећно и добро, и другог и трећег дана. Сви су коњаници погански били потучени до ногу тако да је на бојишту био остао само сам цар с јаничарима.

Кад су видели јаничари да је зло, пронашли су једно место међу кланцима^[229] под планинама или међу дубоким јаругама и обрасло крупним вресом, тако да наши нису могли видети ове кланце. Јаничари се дали у бегство, чувајући цара међу собом, да им не би отишао, а кад су наишли међу кланце, разместили су се по њима и покрили се вресом (и травама); а то је било предвече. Кад је Јанко то видео, наговорио је краља да на њих са својом војском крене (и ту славу стече), јер су људи потучени, па да част стекне,^[230] тада краљ без одлагања право на њих крете; спустивши кациге, прихвативши се копаља, брзо су к њима у трку јурили,^[231] хотећи да их брзо коњима погазе и униште, видећи да су све пешаци. И хитајући тако, не видећи јаруге, падали су у њих^[232] тако да су се сви (јарци) њима напунили; а онда прискочивши к њима јаничари су их тукли и убијали како су хтели. Краљ Владислав је ту остао у томе кланцу, а војвода Јанко (не спасавајући га), кренуо је назад без икакве сметње (имајући десет^[233] хиљада својих људи), јер су Турци били потучени до ногу и није било никога ко би их гонио. (Турски цар је због те победе био више тужан него весео - и говорио је да не би био рад по други пут такву битку да добије).

О краљу хришћани ништа нису знали где се део, а поганици исто тако нису знали да је био у оном јарку. Много је поганика^[234] и његових слугу ту остало; јаничари су исто тако многе од њих похватали а после су стали побијене извлачити^[235] из онога јарка, тражећи новац и одело с њих пљачкајући. И један јаничар набаса на краља, не знајући да је то био краљ; где му је било Бухрикадер.^[236] Угледавши тада дивно оружје, на кациги перјаницу с дивном^[237] омањом копчом, отсече му главу, онако с перјем и кацигом однесе пред цара и бацивши је пред њега рече: "Срећни господару, ово је глава некаквог твог знаменитог непријатеља". Цар одмах посла по сужње који су били ухваћени да кажу чија би то глава могла бити; а било је неких заробљеника коморника краљевих и запитани одговорише да је то одиста краљева глава. (Неке слуге, гледајући краљеву главу)^[238] с великом су жалошћу викали и плакали, а цар је одмах с великом радошћу наредио да се свима сужњима главе посеку, а краљеву главу, извадивши је из кациге, нареди да одеру и ову кожу мирисним травама с памуком да напуне, да се не би кварила, а косу је наредио да рашчешљају и мирисом уреде тако да је била налик на живу, а наредио је да је ставе на дрво и да је носе по свим његовим градовима и да вичу како му (ми) је господ бог дао да победи свога непријатеља. А они који су ову главу носили тако су били обдаривани од велике господе и од грађана да је сваки од њих по неколико стотина златника добио. Краљ Владислав је имао једну чизму црвену а другу црну,^[239] па су због тога цареви дворани ову боју неколико година носили као знак оне победе. Његова коса је била густа, груба и црна. Потом је цар, кад је дошао у Једрене, ову главу послао султану а онога јаничара који је главу био одсекао^[240] учинио је знаменитим војводом и дао му је доста коња и новаца, тако да је овај био велики господин; и многи други су веома богато обдарени. И тако је прошао овај турски цар - монах.

XXIV глава:
Како је Јанко војвода (после три године) кренуо на Турке

А када је већ прошло оних седам година примирја, које су били начинили с царем Муратом, Јанко војвода је лета господњег хиљаду четири стотине четрдесет и осмог упутио поруку деспоту, позивајући га да с њим крене на Турке. Одговори му деспот: "Ти добро знаш да смо били начинили примирје с турским царем за седам година и цар је обрекао да нам за тих седам година неће сметати, а ни ми њему. А ти си наговорио славнога спомена краља Владислава да Турцима (не) буде одржано примирје и кренули сте на њега без мога савета и без мога знања. А ја као онај који тако брзо није могао бити спреман, морао сам не ићи с краљем, а како сте тамо прошли свима је то земљама^[241] познато. А мени је због тога веома жао^[242] а нарочито оних времена. И зато, господине Јанко, господине губернаторе, знај да ти не обећава да идем на Турке без краља. Па зато најпре учините да краља са собом имамо, а ја сам спреман са свима другима^[243] уз краља да идем без поговора. А ако и поред овог мог савета кренете на Турке, памтите да ћете ме се сећати онде где мој савет неће бити од помоћи^[244]. Чувши ову поруку губернатор се насмејао на њу и рекао: "Ако ми бог помогне да победим поганике, наћи ћу вас у Смедереву". На ове речи је деспот одговорио: "Нека иде с милим богом, а шта он нама мисли, то му, боже, дај у његово крило".

Потом је послао губернатор деспоту поруку да га слободно пропусти^[245] кроз своју земљу чак до Косова Поља, који је одмах по читавој својој земљи наредио да га слободно пропуштају^[246] и да му онакву добру вољу указују као њему самоме, што је наредио у име своје милости. После тога је дошао губернатор са свом својом силом на Косово Поље и ту видећи моћ и велику силу турскога цара овакво му писмо написа: "Царевић немам ти ја тако много људи као ти и мада их мање имам, знај доиста да су добри, постојани, честити и јуначни". Цар је одговорио Јанку: "Јанко, ја више волим да имам пун тоболац обичних стрела, него шест или седам^[247] позлаћених". Почео је бој у четвртак ујутру и тукли су се^[248] све до суботе предвече^[249]. Погански коњаници били су до ногу потучени, али су се потом прибрали. Видећи то губернатор се окрете на дворане, али је тамо био потпуно потучен тако да је сам други једва утекао^[250] у планине, а други су сви на бојишту остали, који су потучени до ногу. Цар Мурат је наредио да се све главе на гомиле слажу. И тако је победнички отишао с Косова Поља и тако се завршила ова несрећна жалосна битка.

Губернатор је стигао у другу покрајину по имену Загорје (у којој је био) господин Белмужевић Стефан и Јанко је изведен пред њега,^[251] а он га је довео (деспоту у Смедерево. Обдаривши га деспот га је пустио на своју несрећу) у Угарску. Као што се каже: зломе никада добро не чини; и имао је после тога деспот много неприлика^[252] од турскога цара што га је пустио из земље, јер да је био знао о њему да је у Смедереву, одмах би га опсео, и зато га деспот није хтео дуго држати крај себе, да не би цар сазнао. Онда је дакле Мурат умро после две године,^[253] а тада је његов син Лићухамед постао цар а то му је лако било, јер није имао ниједног другог брата, (а други веле да је имао, али је наредио да се убије).

XXV глава:
О владавини цара Мухамеда, сина Муратова

Цар Мухамед је после тога срећно владао по Мурату, оцу свом. А био је веома лукав и помоћу примирја је преварио кога је могао; и о вери се мало бринуо^[254] а кад би га ко због тога корио, намах би скочио (од њега) као бесан. И послао је деспоту жену оца свога Мурата своју маћеху, његову (деспотову) кћер по имену Мару; отпремивши је поштено, дао јој је две покрајине: Топлицу и Дубочицу и начинио је с деспотом овакав савез: докле год је он жив и његов син Лазар, никад им није хтео сметати^[255] и осигурао је себи да му шаље за његове потребе петнаест стотина коња и да му сваке године даје данак петнаест хиљада златника, на шта је све деспот пристао и много је од тога учинио. Када су то чули Рашани, били су противни, јер су знали да овај савез цар неће одржавати и поручили су деспоту да с овим савез не чини, "јер он или хоће тебе да превари, или кога другог (да победи), а кад некога другог победи онда ће одмах на нас заратити", што је била истина. И што је с деспотом начинио савез да би био осигуран. Деспот је одговорио својим поданицима: "Морам то учинити све до времена док не буде краља у Угарској", јер Јанку није веровао.^[256] И из овога узрока је настао овај савез.

Начинивши примирје с деспотом Мухамед је после тога начинио и с грчким царем да га верно и поштено одржава за петнаест година; после овог примирја кренуо је на једног поганског кнеза који се звао Караман, стародревни^[257] господин и знаменити, а неки су (говорили) били^[258] да је био потомак краља Дарија, па заузевши неке његове тврђаве и градове, запосео је и вратио се у своју земљу. (Земљу овога кнеза називају Караманија, то јест Цилиција).

XXVI глава:
Како је цар Мухамед преварио грчкога цара

Цар Мухамед, скупивши војску, правио се као да хоће да крене на Карамана и узео је са собом мајсторе, дрводеље, фарбаре,^[259] коваче, кречаре, друге разноврсне занатлије са свим алатом који је коме био потребан; кренуо је ка пролазу (пристаништу) Свети Ђорђе, као да је хтео да се ту над Цариградом превезе преко мора са читавом војском и тражио је од цара грчког да му да лађе^[260] за превоз. А приспевши, утаборио се на морској обали на пролазу крај Светога Ђорђа, пет италијанских миља над Цариградом, и наредио је мајсторима да размере, јер је хтео ту град да зида, а сам је одмах почео да коси камење. (А кад видеше други да цар не ленствује, сваки је камење носио),^[261] дрва и све потребе за зидање; и није се кренуо с онога места читаве две године, све док град није био завршен; а ниједан човек није знао намеру његову шта је хтео с тим градом да предузме. Кад су видели то Грци, почеше се спремати да му овај град не даду. Чувши то, он посла поруку њиховом господару уверавајући да то није било против њега: "Овај град зидам за ваше и наше добро, јер се трговци много жале како се силна^[262] злочинства дешавају од Каталана на Белом и Црном Мору. И зато ја хоћу то да спречим да би се трговци бавили својим послом.^[263] Чувши поруку грчки цар и Грци нису знали шта треба да раде; сматрали су да примирје треба одржавати II тако су оставили^[264] цара да доврши^[265] град. Али су Грци стално о теже мислили: чим би се цар повукао, како би они одмах град опсели и запосели.^[266] Они су тако мислили, а турски цар друкчије.

И тако Грци, ослонивши се на поганско примирје, ничему^[267] се нису надали и тако су били сигурни да су Турци ишли у град и из града, а Грци су исто тако (ишли) у њихову војску без сваке сметње, пијући, једући, добар живот^[268] водећи а тако је то било све до онога времена када је цар завршио^[269] град, који и данас зову Јенихисар, (веома моћан и сигуран град, где се благо турских царева чува). У то доба још турски цар на мору није имао никаквих људи^[270] при себи; наредио је тада да се начини тридесет дивних лађа у шуми четири италијанске миље од морске обале, а неки који су о томе знали сматрали су да цар прави лудост, говорећи да се тако нешто није десило, да би их могао превести до мора без штете, а особито зато што је брдовито било. Поручио је тада цар деспоту да му отпреми петнаест стотина коња^[271] према уговору, говорећи да би хтео, пошто је завршио град, да крене на Караманову земљу. Деспот отправи једнога војводу Јакшу Брежичића, поочима оних Јакшића који су у Угарској били и посла с њим петнаест стотина коња, не знајући царску намеру. Завршивши град, цар, не говорећи ништа никоме своме нити страном, нити отказујући примирја, пусти ^[272] коњанике ка Цариграду да туку, убијају свакога кога би само где срели све до самих опкопа. (Цар је потом приспео са свом својом силом, Цариград опсео). Било је такође (у то доба) у граду много Турака, који о томе нису знали, а ови су тамо били побијени од грађана. Приспевши са свом својом силом цар је опсео Цариград, који зову Стамбол, као да кажеш царски престо. Они људи који су били послати од деспота (међу којима сам и ја био), чувши да је цар Цариград опсео (хтели смо се назад вратити), али опоменути (од некаквих људи да се никако не враћају, говорећи нам) да им је свакако наређено да би их морали уништити (по царској наредби) ако би се вратили, те су морали ићи ка Стамболу и помагати Турцима у освајању; а свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен.^[273]

Кад смо приспели пред Цариград, пустили су нас ту да се одмарамо пред Једренском капијом, а пошто смо ту (недељу дана) остали, тада је цар чудно и не жалећи трошкова довезао лађе, чему се читав град и војска дивили. И то на овај начин: начињен је прокоп уз брдо, који је доле гредама обложен и лојем дебело намазан а к томе су свакој лађи чиста једрила^[274] нарочито направљена; подстави ваздушна једрила горе, свих тридесет лађа ишле су једна за другом као по води са заставама, бубњима; из топова се пуцало, а у то време је битка била заустављена због великог чуда (ових лађа): лађе које су вукли по суву људи пешице, биволи, све до мора. Видећи тако опремљене лађе Грци су хтели спречити, да не би могле бити довезене до мора, али у томе ништа нису могли успети. И тако је Цариград био освојен и са сува и с мора. И има један морски залив широк око две дужи^[275] међу Цариградом и међу Галатом или Пером; преко тог залива наредио је турски цар да се начини мост на чамцима, а тако је био уређен да су преко њега могли коњаници јахати.

Остали су тада Турци крај града осам недеља, тукући из великих топова који су тако рушили да су зид били срушили за пола дужи.^[276] Стамбол је велики град,^[277] има одличне, дебеле и високе зидове и густе куле, те њега турски цар не би освојио да није било подле издаје. Због величине града грчки цар (није) могао имати тако много људи да би зидине поседнуте биле како је то потребно, па зато су на ономе месту где је био зид срушен, царски јаничари у јуришу убили грчкога команданта којем је то (место) било поверено. А кад је глава била поражена, онда су се и други, уплашени, морали повући^[278], а ту су их јаничари, осоколив се и јурећи по зидовима, убијали и сва је царска сила навалила у град, тукући, секући по улицама, у кућама, црквама.

Грчки цар је имао у граду на тргу хиљаду пешака, али не могући тако брзо да приспе на оно место где је био зид пробијен^[279], јер су се Турци већ били појачали, бранио се с њима јуначки, одбијајући поганике тако дуго док нису сустали, па је ту на месту убијен, (а и ови сви крај њега). Главу њега погинулог одсекао је један јаничар по имену Сарилес, донео је и бацио пред цара говорећи: "Срећни господару, ево ти главе најжешћег непријатеља твога". Запита цар једног грчког сужња, царевог пријатеља по имену Андреју, чија би то глава могла бити. Одговори му: "То је глава цара Драгаша, господара нашега". А тада цар обдари овога јаничара коњима, новцем, дивним хаљинама и красним шаторима и дао му је агидинско војводство и Анатолију. Тако је освојен Цариград због подлог неверства и лажног примирја поганичког.

С друге стране морскога залива налази се други град Галата или Пера, град велики и добар; они су били с турским царем начинили примирје на овај начин: ако би заузео Цариград, онда би му сви морали бити потчињени. И када је тако освојен (Цариград) и мушке главе све посечене осим деце и жена, који су сви раздељени међу поганицима, Галаћани (видећи да је Цариград заузет) донесоше кључеве цару, и тако их је оставио на миру, а отишао је ка другим градовима и местима и освојио их је без муке, јер су му се сви жалосно покоравали. Одатле је отишао у Једрене и припремивши^[280] се ту кренуо је у рашку земљу (на деспота), не отказујући му примирје.

XXVII глава:
Како је Мухамед деспота преварио помоћу примирја

Турски цар Мухамед, начинивши примирје с деспотом да му до смрти његове и његовог сина Лазара никада не смета и да га се верно и поштено држи, како је раније писано, држао га се дотле док није заузео Цариград. Јер га је само зато и био начинио да би му било згодније да се тога лати (да Цариград заузме). Али чим је Цариград заузео, одмах је друге године, не отказавши деспоту примирја, кренуо на њега у рашку земљу са читавом својом силом. Чим то Рашани чуше, обавестише деспота: "Турски цар^[281] креће на нас веома силно. Шта треба да радимо? Ми смо већ (раније) били говорили да ће нас турски пас преварити и зато знај да је ово наша замисао:^[282] пре но што би дошло до тога да жене наше и децу на наше очи хватају и разграбљују за поганике, радије хоћемо своје главе да изложимо и хоћемо с њима да се бијемо. И зато гледај да нам помоћ доведеш кога год највише можеш; ми имамо на Ситници једну војску, а у Дубочици или на Кислини другу, па зато у овој ствари не оклевај".

Одговорио им је деспот: "Не могу тако брзо имати људе, јер у угарској земљи нема краља Владислава^[283], који би ми радо у томе био на помоћи, зато се свега тога оканите, јер ако се покорите турскоме цару, ја ћу вас, тако ми бога, с божјом помоћу ослободити. Када је дошао цар Мухамед у Константинову земљу на једно поље које зову Жеглигово, на граници рашке земље, чувши о људима који су били на Ситници и о другима у Дубочици или на Кислини, остао је онде четири недеље, не знајући шта да чини, на које људе да се окрене, тада они који су били на Ситници ударише јуначки на његову војску и потукоше и побише много Турака као и знамените турске господе^[284]. После тога сам цар, дошавши са читавом својом силом, порази их крај једне планине коју називају Трепања. Причали су Турци да откад памте нису слушали о таквој бици од тако мало људи, и с таквом великом силом^[286], говорећи да би цар био до ногу потучен да су се били сви састали^[285]. А овако су једни поражени, други су потучени, а остали су се разбежали, и само је господин Никола Скобаљић са својим стрицем на колац набијен.

Одатле^[287] је цар кренуо и опсео једно место које зову Ново Брдо (то јест) Сребрна и Златна Планина и заузео га је^[288], али помоћу договора по којем им је обећао да ће их оставити на њиховим имањима и да им младе жене и младеж (неће) пљачкати. А кад се место покорило, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата. Када су Турци дошли у место, наредили су свим домаћинима да сваки са својом служинчади, с мушком и женском чељади изиђе кроз врата из места на ров, остављајући све своје благо у кућама. И то су ишли један за другим. А цар, стојећи пред вратима, бирао је младиће на једну страну, а женску чељад на другу страну, а мушкарце исто тако на ров на другу страну, (а жене на другу страну)^[289], па који су међу њима^[290] били најистакнутији, наредио је да се ти сви посеку. А остатак је наредио да се пусти у град и никоме није било забрањено да буде на своме имању^[291]. Младића (које је изабрао) било је по броју триста двадесет, а женске чељади (лепше) седам стотина^[292] и четири; женске главе је све раздао међу поганике а младиће је узео себи за јаничаре а послао их је у Анатолију, преко мора, тамо где их чувају. И ја сам исто тако био тамо у томе месту (Новом Брду, ја, који сам ово писао), био сам узет са двојицом браће моје (и терали су нас већ Турци којима смо били поверени), (а кад су нас водили, пазили смо на то) и где год смо зашли у велике шуме или у планине, ту смо увек мислили да побијемо Турке, а сами^[293] да побегнемо, али ипак, зато што смо били млади, то нисмо учинили^[294] само што сам ја са деветнаест другова побегао ноћу из једнога села званог Самоково и гонили су нас по читавој оној покрајини, а кад су нас похватали, повезали су нас и мучили, вукући нас за коњима и чудо је да су у нама душе оставши^[295], а после тога (кад су нас већ. довели) зајемчили су за нас други^[296], а к томе (за мене) два моја брата, да више то нећемо чинити и тако су нас мирно водили чак преко мора.

И одузео је (турски цар) деспоту читаву рашку земљу све до Мораве, оставивши му (само) оно што је од Мораве до Смедерева; и стигавши у Једрене узео је себи међу коморнике осам дечака од оних који су (били) доведени (из рашке земље), а ови су се договорили тако^[297] да убију цара кад буду на ноћној стражи, говорећи међу собом: "Ако овога турског пса убијемо, онда ће читаво хришћанство бити ослобођено, а ако нас похватају, онда ћемо бити^[298] мученици пред господом богом", А кад је већ дошла њихова ноћна стража, сви су били припремљени, и сваки је имао нож при себи. А кад је требало да цар иде у спаваћу собу, тада је један од њих по имену Димитрије Томашић. изишао од њих као подли издајник и рекао је цару шта је требало да се деси. Цар је наредио да их одмах похватају и да их доведу пред њега и видећи код свакога нож питао их је: "Ко вас је на то навео да сте се смели на то одважити, а мени о глави да радите?" Одговорили су му: "Ни због чега другог, већ због велике жалости наше^[299] за нашим оцевима и пријатељима нашим милим". Онда је наредио цар да се донесу кокошија јаја и да се у вреломе пепелу угреју да се што могу јаче препеку и распале, па узевши^[300] (их) из пепела, наредио је да се свакоме од њих по једно јаје привеже испод колена да би им се жиле упалиле и згрчиле, а онда је дао да се на колима возе у Персију, не дајући им да скину јаја све док се сама нису охладила; а после годину дана је опет наредио (да их довезу к њему, а видећи да од њих нема ништа, наредио је) да их побију. А неки од нас, узевши преко ноћи њихова тела, сахранили смо их крај пусте цркве коју називају Не види сунца.

А цар је онога (дечака) који га је обавестио учинио великим господином на своме двору, али га је потом (таква) тешка болест спопала, коју називају сушица, да се био сасушио све до смрти. А поганско име његово било је Бајдар. А то је господ бог био допустио због његове неплеменитости и неверства, и од тога времена Мухамед није хтео да има у својој спаваћој соби ниједнога рашког дечака. Од оних других дечака дао је да се (некима) мушки знаци^[301] посеку^[302], од којих је један умро. Турци овакве називају хадумлкар као кад би рекао ушкопљеници и ови цареве жене чувају (и код њих су као коморници за послуживање).

XXVIII глава:
Шта се деспоту десило или догодило од губернатора Јанка

А после тога је био помор у Смедереву, па је зато деспот одатле отишао на планину близу Београда и тамо је становао разапевши шаторе^[303], док би прошла зараза, а мало је људи имао са собом. Ипак је имао при себи сина Лазара; послао је овога Јанку угарском губернатору а исто тако Михаилу Силађију, који је владао у Београду и тражио је од њих да ту може слободно отпочинути; они су му лажљиво и неверно обрекли свечано га уверавајући да је могао становати безбедно и дању и ноћу док му се буде свидело, "и у чему год би нас потребовао, ми ћемо ти радо учинити"^[304]. Ослонивши се на њихова обећања, деспот је отпустио од себе своје дворане и одмарао се ту безбедно не старајући се ни о коме. А после две недеље Михаило Силађи је изишао из Београда с неколико стотина коња и ударио на деспота ноћу и одсекао му два прста на десној руци и ухватио га, а његов син Лазар је отишао. Однели су тада деспота у Београд а тамо су израчунали^[305] да им да сто хиљада златника и морао им је оставити као јемство своју жену по имену Јерину, а сам је отишао у Смедерево да би ту суму припремио. А обећао је да ће тај новац дати неком витезу који се звао Галван. И тако Галван, имајући неколико стотина коња у одреду, приспео је ускоро у Смедерево по новац, који му је одмах издат. А Рашани, жалећи свога господара скупили су се били без знања деспотовога и његовога сина Лазара и кренули су против Галвана и срели су најпре његов одред, потукли га до ногу а после тога су и Галвана убили. Узевши новац, отишли су, а нико није знао куда су се дели. Чувши Владислав за тако неплеменит поступак угарског губернатора Јанка и његовог шурака Михаила Силађија, било му је жао тога, а исто тако и цељскоме кнезу, који је имао деспотову кћер. И тако је краљ Владислав наредио да деспотова жена буде пуштена без икаквог нападања, и пуштена је. Онда су Рашани молили деспота да им (ову кривицу) опрости што су узели онај новац без његовог наређења^[306], који је у овој ствари био строг. И тада су краљ Владислав и цељски кнез допринели да им буде опрошћено и они су донели читаву суму у целости и вратили је деспоту, који ју је хтео послати краљу Владиславу, али је овај није хтео узети, говорећи: "Ја немам никаква права на тај новац". Али због тога му је деспот ипак послао на дар педесет хиљада (златника), а за то му је краљ био дао неки двор у Угарској.

И тада се због таквих дела губернаторових десило много свакога зла, јер је кнез цељски убијен од Јанковог сина зато што га се Јанко бојао због деспота^[307]. А град Смедерево заједно с другим градовима после смрти деспотове и његовога сина Лазара дођоше у руке краљу босанскоме Томашевићу, који је био ожењен кћерју Лазаревом. Али је за одбрану био веома слаб, бојећи се турскога цара. А Рашани су, због губернаторовог непоштења, радије желели да Смедерево падне Турцима у руке него Угрима, а када би се све с добром вољом радило, никада не би Смедерево пало у поганске руке^[308]. Јер сваки господар више себи стекне племенитом добротом, него рђавштином^[309], претњом.

А узмите за пример краља Матију како је много за собом оставио због своје жестоке борбе и силног трошка. Да је био половину оних трошкова које је против хришћана употребио^[310] против поганика окренуо, отерао би био све Турке назад преко мора и стекао би велико и славно име од исхода до захода сунца, и од господа бога велику награду и част од људи, јер би га хришћани на вјеки спомињали, а поганици би пред његовим именом^[311] дрхтали. Зато упамтите, кад хришћани међу собом воде борбу, све се мери пред господом богом и пред свима свецима и пред људима. А знајте да су^[312] ови поганици смели и јуначни не сами по себи, већ због неслоге наше и ми им нашом мржњом (и заједничким непријатељством) дајемо победе.

XXIX глава:
Како је цар Мухамед заузимао Београд

Цар Мухамед, чувши о ономе поступку што је учињен према деспоту од стране угарскога губернатора Јанка, видео је каква је неслога међу хришћанима, скупивши војску, кренуо је ка Београду и намислио је да преведе пешаке преко Саве на другу страну и да их утабори покрај Дунава и тамо да се снажно укопа^[313] и топове да постави^[314] да не даду Угрима да притрче граду, али су га одговорили неки људи говорећи: "Срећни господару, не чини то, јер ти није потребно". А потом су пак^[315] Угри приспели и утаборили се крај Дунава и отуда их је долазило у град колико је било потребно. И то је била једна царева жалост, што су га од тога одвратили, а друга, и то врло велика била је што је његов највиши^[316] господин по имену Караџа-паша био овако убијен: стајао је у заклону поред великих топова и посматрао је, а тобџија је ударио из великог топа у зид, па је један камен, одскочивши од зида назад, ударио Караџа-пашу, највећег господина после цара, у главу, и овај је после неколико дана умро. Трећа жалост је што је цар хтео још две недеље да туче зидове, али га је Смаилага одвратио да то није више потребно, и то верујући јаничарима, јер је он био од цара постављен за највишег^[317] (команданта) над њима. Послушавши цар његове савете, наредио му је да јуриша, (и тако су јуришали), тако да су већ^[318] били у граду, и ту је јаничара (рањених) пописано четири стотине и неколико; било је исто тако и нешто убијених. После тога смо видели јаничаре како беже^[319] из града, а Угри су их тукли, убијали, секли, и ту их је исто тако нешто остало, а други су се разбежали. И тако су дакле зидови били поседнути с више (људи) него раније. Четврта жалост догодила се цару крај топова, јер су кола, конопци, сандуци (?) и друге потрепштине које уз топове иду, сложени на једну гомилу, били прекривени једном настрешницом^[320], па је то запаљено преко ноћи и све је изгорело у пепео, да су само голи^[321] топови остали. Цар је наредио да се неки шатори оставе, а сам је кренуо као да је хтео да бежи, зато се на ове шаторе полакомили они из града, као што да би се увек дешавало, јер су излетели из града на шаторе и скупљали су их. Кад су Турци видели да су се пешаци удаљили далеко од града да би скупљали шаторе, окренули су се коњаници на њих хитро, па тукући (секући), навалили су на њих, и то све до опкопа а Смаилага, бојећи се да му цар не спомене онај савет када је већ цар, поразивши пешаке који су били излетели, отишао даље, вративши се и хотећи некакво јунаштво да учини, не би ли (поново) могао доћи у царску милост и ударио је међу пешаке крај опкопа, и ту је убијен. А то је била највећа жалост поганика што им господ бог није дао да заузму Београд

XXX глава:
Како је Мухамед преварио деспота Димитрија Морејског или Ахајског помоћу примирја

Мореја је (грчка) земља лепа и богата, сва морем опкољена, осим једнога места где се море није саставило. На томе месту зидови нису били сигурни^[322]. Деспот Димитрије^[323] био је рођени брат некадашњег грчког цара Драгаша (Константина), који је у Цариграду убијен^[324] и ^[325] имао је примирје с Турцима за десет година и имао је да им даје данак сваке године по двадесет хиљада дуката. Када је Турчин освојио рашку земљу, а Београд се одбранио од њега, вративши се из Београда, у реду се кренуо на деспота Димитрија Морејскога, а када смо већ били недалеко од Солуна, крај једнога места које се зове Серез, ту су приспели деспотови посланици, носећи данак цару, а он није хтео од њих данка узети, нити им одговорити, већ одмах отпреми Махмут-пашу, а с њим^[326] двадесет хиљада коњаника осим његове властите војске, да пре заузму зидине но што би биле поседнуте, да одмах јуришају не би ли га могли заузети. И отпремивши овако ове људе, он тек онда одговори^[327] посланицима да кажу своме господару да од њега неће данка и да сам он к њему иде и нека се брани како буде могао^[328]. Потом је ишао право у Мореју и пре но што су посланици морејскога деспота приспели до Мореје, зид је већ био заузет^[329]. А када су посланици по други пут дошли с данком цару, он га је узео и овакав им је одговор дао: "Идите и реците шта видите, да сам намислио с вашим господаром сам говорити, и то не узмогнем ли ове године, онда друге", Кад приспе тада цар до Мореје, најпре нареди да се разруши онај зид све до темеља, а недалеко одатле био је један град на брду и звали су га Крф: па пошто није могао с топовима да се извезе на брдо под град, наредио је да се тамо повезе^[330] бакар^[331] пред град до цркве светога Николе, па су тамо излили четири топа за рушење и с њима је освајао град. Освојивши га, кренуо је ка Патрасу, где је свети Андрија бивао, а потом ка једноме граду који називају Леондари, и тамо је деспот морејски приспео, имајући мало људи са собом, јер се није надао^[332] да ће од цара бити тако преварен. И поразио му је потпуно шест хиљада коњаника. Онда се цар кренуо и опсео Леондари и освојивши (га), све је најамнике посекао^[333], а тако је учинио и у другим градовима^[334]. Оставивши у њима посаду, вратио се натраг. А када смо приспели до места које се зове Ливадија, недалеко од Негропонта, дошли су посланици из Негропонта цару с даровима^[335]; давши му дарове, показаше му потом велико, дебело коњаничко копље и тојагу исто тако гвоздену (дебелу), говорећи овако: "Царе, ако можеш овим копљем и овом тојагом руковати, онда можеш и Негропонт освојити". Расрдивши се, одговори им цар: "Узмите натраг копље и тојагу и реците својим господарима да то добро чувају, па кад им буде потребно да се тим копљем и тојагом бране". И зарекао се: "Ако Негропонт освојим и нађем то дрво с тојагом, свима ћу им ноге поломити^[336] "том тојагом". А одатле је кренуо у Једрене, своју престоницу, и тамо је боравио преко зиме, а идуће године је одмах с пролећа кренуо у Мореју на деспота Димитрија. Стигавши до деспота да заузме град^[337], убијао је, (људима) кости ломио и друге је свирепости чинио бесни турски пас. А то иће радио зато да му се људи у граду не би смели противити; а свакојако ипак није могао те године читаву земљу освојити, већ је морао трећи пут да крене на Мореју, а кад је стигао, опколио је Димитрија у једном месту^[338] које називају Мисистра. Ту се деспот морао Турчину предати на милост и немилост и само је тако остао у животу, и послао га је цар одатле с његовом женом и са читавом његовом послугом у Једрене да га тамо чека. А сам је узео у своје руке читаву земљу морејску; посевши градове, оставио је тамо једнога господина по имену Балабанага, учинивши га војводом, да влада. Па ипак Коринт није могао освојити, јер је град велики и чврст на морској обали. Затим је цар отишао у Једрене (па кад је тамо приспео), дао је деспоту Димитрију једну велику покрајину у грчкој земљи крај мора и град који се називао Енос, велики и богат. Ту је приспела и вест да је деспот Ђурађ рашки умро, и поручи цар (његову) сину Лазару да завлада земљом, говорећи^[339] да му неће сметати све до смрти. Онда смо кренули на једног поганског кнеза по имену Исмаил бега преко мора у град назван Синопа; освојивши град и читаву његову земљу, узео је са собом овога кнеза у Једрене и дао му је једну покрајину у бугарској земљи и град Станимаку. И дошла је вест да је кнез Караман, који је раније био споменут, умро. Цар без оклевања крете у његову земљу и заузе је целу, узевши је у своју власт. И ту рече Мухамед: "Кренуо бих да покорим султана и сва његова места, али се бојим бога, да света места не окаљам. Зато се морам тога оканити, јер су тамо она места где је господ Христос ишао и остали пророци: Мојсије, Давид а исто тако и Мухамед". И одатле је кренуо назад у Једрене.

XXXI глава:
Како је кренуо на трапезунтског цара преко мора

Трапезунт лежи као и Синопа с оне стране Црнога Мора (далеко ка истоку сунца). Трапезунтска земља је планинска и велика, са свих страна поганицима настањена: све су Татари, као што су велики хан^[340], и Узунхасан, Џани бег Гиреј; ови татарски владари радије су хтели да имају као суседа трапезунтскога цара него турскога, мада је био њихове поганске вере^[341]. И зато, полазећи на Трапезунт, велику смо муку и невољу видели^[342] од Татара и Грка, јер више Трапезунта поред великога кана је једна (грчка) земља, велика и силна по народу једнога господара у којој је таква слога да јој ниједан поганик ништа не може учинити^[343]. Ову земљу називају Ђурђистан, као да кажеш: народна сила. И она зависи од трапезунтскога цара (али ипак има посебног господара). И кретали смо с великом муком ка Трапезунту, и то не само војска, него и сам цар, једно због даљине, друго зато што нас је народ нападао, треће - због глади (и несташице), четврто - због високих и великих планина^[344], а усто још због (неких места) блатних и мочварних јер су кише падале стално свакога дана тако да је пут био (од коња) изгацан, (па је било блато) коњима до трбуха. И тако смо с великом муком приспели на једну планину близу трапезунтске земље, и силазећи с ове планине надоле, пут је био искварен и излокан. Сам цар је имао сто кола својих (осим друге господе); знајући тада да војска због кола није могла никуда, јер су се сва кола била у блату заглибила^[345], наредио је да се кола исеку и изгоре, а коње је раздао, свакоме ко је само хтео (да узме), а онај товар који је имао на колима^[346] сав је натоварен на камиле, јер је цар, према причању народном бојећи се рђавих путева, повео био са собом осам стотина камила. И одатле смо ишли с планина на планине^[347] и догодило се на једноме месту да се једна камила од товарних^[348] камила срушила с пута на страну с планине и то са сандуцима који су се потпуно поломили и ту су се кесе у којима су били златници на броју шездесет хиљада све биле просуле. Али јаничари, који су се ту били задесили, стали су чувати исуканих сабаља да нико не би онај новац узимао док не дође господин који управља благајном. И тако се због ове камиле сва војска зауставила, јер никаквог другог^[349] пута није било, а у то време је силна^[350] киша падала. Кад је дошао цар, запитао је зашто војска стоји^[351]. Кад су му испричали^[352] шта се догодило, одмах је цар наредио да оне златнике скупе, и то ко год само (хоће и) може, само да се војска не задржава^[353]. Добро је ту било онима који су ту (близу) били, јер су неки доста добили. (И ја сам се исто тако при томе задесио, али касно; већ су сви златници били где је требало да буду, само је црна земља остала, јер ко је могао скупљао је и с травом и с блатом, отимајући један другоме^[354]).

И тако је уопште, док се нисмо пребацили, невоље било доста, јер се земља била ту раскаљала^[355] као тесто. Цара су јаничари на рукама носили (због клизаве земље) све до равнице, а камиле с благајном остале су на планинама. Тада је замолио цар јаничаре да се тога посла лате и да камиле преведу доле и морали смо с великом муком назад да идемо узбрдо и целе ноћи смо се мучили с камилама док их нисмо превели. И ту је цар остао тога дана на одмору^[356] и дао^[357] је јаничарима педесет хиљада златника да међу собом разделе, а јаничарским сатницима је повећао плате: који су раније имали златник на четири^[358] дана (њима је дао на два дана златник), како је без грешке и данас, јер што цар на своме двору одлучи, то увек без промене остаје.

Са овога места послао је цар две хиљаде^[359] коњаника ка Трапезунту, који су тамо поражени и побијени сви до једнога, тако да од њих никаквих вести нисмо могли имати, па"^[360] је сам цар кренуо са читавом својом силом, где смо^[361] видели^[362] тела побијених како леже. И^[363] опсео је Трапезунт, јер је сто педесет^[364] лађа великих и малих дошло у помоћ Црним Морем с великим топовима и освајао је шест недеља Трапезунт уз веома велике трошкове, докле га није освојио. И трапезунтски цар му се морао покорити на милост, и овога је послао"^[365] у Једрене, а сам је заузео читаву трапезунтску земљу. Имајући тада тако много лађа на мору и велику војску при себи на суву, цар Мухамед је хтео да крене на раније описанога грчкога краља. А кад је чуо да је међу њима велика слога, оставио их је на миру и кренуо се назад ка Једрену, покупивши младеж како мушку тако и женску. Шта се пак десило трапезунтскоме цару испричаћемо касније. А када смо приспели (назад) до једнога места које називају Никсар дошле су вести од Алибега, смедеревскога војводе јављајући: "С божјом помоћи смо победили ђауре а Михаила Силађија смо заробили". Цар је одмах наредио да се Михаило Силађи чува у Цариграду све до његовог доласка. Затим кад је стигао, наредио је да га посеку а (пре тога) цар се не знам из којег разлога био расрдио на Алибега, тако да је требало да буде посечен, али пошто је тако хришћане победио, вратио се у милост како је и раније био (и за срџбу му је опростио).

XXXII глава:
Како је Узунхасан побегао Мухамеду преко Еуфрата, (који као да тече из раја, како о њему људи причају)

Узунхасан је татарски владар на чију је земљу кренуо турски цар и пошавши из града Брусе утаборио се на пољу названом Петнозалан. А Узунхасан је упутио једног Татарина, службеника свога, ако може негде какву^[366] незгоду^[367] турскоме цару да причини. Тада овај Татарин ступи у службу^[368] код Махметпаше, највећег господина после цара. И кад смо се одмарали на томе пољу, увече је изишао Махметпаша из свога шатора са два коморника у шетњу, а онај Татарин је вребао на њега, имајући у рукама лук са стрелама^[369], па дочекавши га, или из страха или због колебања^[370], стрељао је, али^[371] рђаво, те је ударио Махметпашу под само чело међу очи^[372], и овај одмах паде а коморнићци уз вику појурише за њим и ухватише га, а ујутру рано рекоше цару шта се Махметпаши десило. Дошавши сам к њему^[373], цар је плакао тако му је било жао овога. А онда је наредио да онога Татарина доведу пред њега везанога и поставио га је наузнак на земљу, па је наредио да му донесу две запаљене^[374] дебеле воштане свеће, па кад су се највећма распалиле, стао је сам цар на прву^[375] једном ногом и окренуо је свеће надоле (пламеном) да би восак с пламеном капао на његове очи^[376] све дотле док му нису морале испасти. Онда је наредио џелату да му два комада коже одере преко целих леђа све до рамена; и читаву недељу дана је био жив, измишљајући му сваки дан нове муке^[377], и^[378] оставили су га крај пута те су га пси појели.

Кренувши потом цар је ишао право у Узунхасанову земљу, а Махметпашу су пешаци морали носити^[379], док се није излечио. Приспевши у ову земљу освојио је неколико градова, а ми смо пак приспели у један његов град, врло утврђен, који они називају Карахисар, то јест Црни град. А одатле смо стално ишли за Узунхасаном, не би ли се где хтео зауставити за битку; а ишли смо ка Еуфрату^[380]; то је велика и широка река као Дунав, тече на север и улива се у Црно Море као и Дунав.

Кад виде цар да се с њим не може огледати^[381], упути к њему једнога лудака, који му је био добро познат, и на тај начин (га поучи да пред њим говори) као да је од цара побегао, а да се сам цар дао^[382] у бекство^[383], као да хоће с војском да бежи^[384]. Прешавши овај лудак преко Еуфрата, дође до Узунхасана, и овај га поче питати шта син Отоманов хоће да предузме. Одговори овај: "Срећни господару, не предузима ништа друго, већ само хита да из твоје земље изиђе, јер су ђаури силно продрли у његову земљу, па зато ако би против њега хтео да предузимаш што, сад ти је време, док не зађе у планине". Мислећи Узунхасан да је тако, отпреми свога сина по имену Мустафу самога^[385], а сам одмах за њим крете са читавом својом силом. А кад је чуо цар да креће за њим, окренуо се против њега. Мустафа (једнооки) поче се ту с њиме тући, све док Узунхасан није приспео и тукли су се два дана док Узунхасан није савладан. Мустафа је ту убијен, сви су царски коњаници ту потучени до ногу, а да није било јаничара и сам би цар био заробљен или убијен. Окренувши се својој војсци рекао јој је Узунхасан: "Нисам знао да је турски цар с коњаницима према мени тако слаб би од али је с пешадијом мој господар, а особито у планинама". И вративши се у томе назад, кренуо је у своју земљу, а исто тако и турски цар у своју.

А кад смо били на једној планини званој Каги, стајао је тамо цар читав дан и с те планине се видела друга врло висока планина коју називају Бабил, а под планином велика варош Бабилонија, у којој је велика^[386] и висока кула, али се на три дела преломила. Један стоји а два леже онде ка западу сунца; људи причају у овој земљи да та два дела што леже представљају два минула века овога света, а трећи што стоји представља последњи век. Од овога града тече Еуфрат.

С те планине кренуо је цар ка једноме острву на Црноме Мору ниже Синопе, и на томе острву град Мисистра покорио се њему. Посевши га, приспео је на једно поље, пред погански град названи Ангора. А зауставивши се на томе пољу, погледао је назад на своје дворске пешаке, то јест јаничаре и свидело му се што лепо у строју иду, па рече: "Кад бих могао имати десет хиљада јаничара, дао бих за то много". А један стрелац од оних пешака који иду најближе уз цара, стојећи крај њега, рече: "Срећни господару, не само десет хиљада, него би и двадесет хиљада добро било да имате". Машивши се у хазуку, где је имао при себи златника, цар му даде сто златника за ове речи. А одатле крену у Брусу, а превезавши се код Галипоља преко мора, приспе у Једрене у своју престоницу.

XXXIII глава:
О влашком војводи, господару доње Молдавије

Драгул, војвода влашки, имао је два сина, старији се звао Влад, а млађи Радул. А обојицу је дао цару Мухамеду на његов двор (да му служе); после је умро. Кад чу цар за смрт његову одмах старијег сина Драгуловог обдари новцем, коњима, доламама, дивним шаторима, као што доликује господину и отправи га с пуно почасти у влашку земљу да влада наместо оца свога под условом да сваке године долази к њему и да му се јавља, а данак да даје као што је и раније био даван. А његовог млађег брата оставио је на своме двору.

И овај Влад је долазио два пута једно за другим на двор царски, а после није више хтео да долази за неколико година, те цар посла по н-ега једнога господина којем је било (име) Хамзабег.^[387] А кад је к њему приспео у град који се зове Браила, није му се хтео јавити, већ. је наредио својим службеницима да царског посланика задрже (код себе), док се он назад не врати. Отишавши тада^[388], скупио је војску, а то је било зими, те је Дунав био замрзао; прешавши тада преко Дунава по леду са читавом својом војском у царску земљу ниже Никопоља, пустио је људе да пљачкају убијају како Турке, тако и хришћане по селима, по градићима (отвореним), и починио је велику штету цару, а наредио је да се свима - како мртвима, тако и живима - поотсецају носеви, па их је послао у Угарску, хвалисајући се да је толико Турака уништио колико је тих носева било. Потом је приспео у Браилу царскоме посланику, а посланик ништа није знао шта се десило; тада је наредио да се посланик ухвати са свима његовим пратиоцима, којих је било четрдесет^[389] и послао их је у једну веома утврђену тврђаву међу водама названу Куриста. И најпре је царског посланика Хамзабега дао да се набије на колац, а око њега све пратиоце његове.

Потом су дошле вести турскоме цару шта је све учинио Драгул - јер су по оцу и њега тако називали. Тада је цар послао по његовог брата (млађега Драгула), а кад је приспео у двор, тада су два највиша господина из царскога савета, једноме је име или презиме Махмутпаша, а другом Исакпаша пошли^[390] њему усусрет и узели га између себе, па су га повели цару тамо где је цар седео на своме престолу^[391]. А кад је дошао, уставши цар га је узео за руку и посадио га поред себе на други мало нижи престо с десне стране и наредио је да се донесе плава златоткана одећа и да му се обуче, затим је наредио да се донесе црвена застава и дао му је, а уз то новце, коње, шаторе, како доликује господину и отправио је одмах с њим четири хиљаде коњаника напред ка Никопољу да га тамо чека, а сам не одуговлачећи, (скупивши војску) крете за њим.

А кад смо били у Никопољу, на обали Дунава, кад ал' с оне стране^[392] Драгул војвода се био такође с војском утаборио зато да би пречио превоз, онда цар рече јаничарима овако: "Мили моји јагањци, што је моје то је исто тако и ваше, а особито благо моје; дајте ми савета, јер то ви треба да кажете, како бих се могао на ону страну превести против непријатеља мога". Одговорише му: "Срећни господару, нареди да се спреме лађе, па ћемо преко ноћи за то главе заложити да бисмо се пребацили на ону страну". Тада је цар наредио да им даду осамдесет великих опремљених лађа и других потреба: пушке, топове, кумбаре, лумбарде. А када је већ била ноћ, поседали смо на лађе и пустили смо се брзо^[393] низ воду, тако да се нису чула ни весла ни људи. И превезли смо се на другу страну за стотине стопа ниже од места где се њихова војска налазила, па смо се ту укопали топове наместили, великим штитовима^[394] смо се окружили, а и кољем смо се окружили густо зато да нам коњаници не би могли ништа учинити. А после су лађе прешле на другу страну^[395] ићи све су јаничаре пребациле кнама.^[396]

Уредивши се тада, кренули смо лагано на војску с кољем, великим штитовима и топовима, а када смо се већ близу до њих привукли, зауставили смо се, топове смо наместили, а за то време^[397] они су нам двеста педесет јаничара побили из топова. Видећи на другој страни овакву битку, цару је било веома жао што са својом војском не може бити на помоћи^[398] и био га^[399] је обузео велики страх бојећи се да му не побију све јаничаре (јер се сам цар још није био пребацио). Када потом ми видесмо да нас тако много гине, брзо смо се припремили^[400] па како смо имали сто двадесет топова, одмах смо учестано почели из њих тући тако да смо (читаву њихову војску с бојишта одагнали, па смо се сами) потом прегледали и боље опремили. Цар је пустио друге пешаке, које називају азапи, као што су у нас пешадинци, да се к нама што могу хитније возе, а Драгул, знајући^[401] да не може спречити превоз, кренуо је даље од нас а после се сам цар са читавом својом силом превезао и дао нам је одмах тридесет хиљада златника да их међу собом разделимо а к томе^[402] све јаничаре који нису били^[403] слободни учинио је слободнима, па да своја имања после смрти дају коме они хоће.

А одатле смо кренули напред у влашку земљу за Драгулом, а његов брат је био пред нама; и мада је војвода влашки имао малу војску, ипак нас је било страх и веома смо их се чували, окружујући се сваке ноћи кољем, и нисмо се сачували^[404] јер^[405] ударивши на нас ноћу, тукли су, убијали људе коње, камиле, шаторе пљачкајући^[406] неколико^[407] хиљада Турака су побили, а цару су велику штету нанели, а^[408] други су Турци пред њима бежали^[409] јаничарима, али су их јаничари тукли, убијали, гонили од себе, да не би били од њих смлављени. А после су Турци довели неколико хиљада Влаха, које је цар наредио да их секу напола. Кад видеше Власи да се (с њима) зло дешава, одступили су од Драгула и приступили његовоме брату. А он је отишао у Угарску краљу Матији, па га је Матија морао бацити у тамницу и бацио га је због његових сурових дела која је починио. Тада је цар, давши^[410] земљу брату његову, отишао, а после^[411] су Турци почели причати цару како су пре тога тешке борбе биле у Влашкој, и да је Турака много погинуло од њих па зато треба о томе добро размислити. Одговорио је цар Мухамед: "Док Власи држе Килију и Београд, а Угри рашки Београд, дотле их не можемо победити".

Приспевши у Једрене, цар одмах крете ка Галипољу, узевши јаничаре са собом, а тамо се укрца у ратне лађе, које називају мауне, галије, галаце, берганте и друге различите. Узео је са собом исто тако топове за рушење и прангије које бију у висину и бацају камење на градове, и отпутовао је на острво Митилену, тамо где је светога Павла змија била^[412] ујела. А зато је тако брзо (приспео) да би на Митилени онога господара стигао, да се не снабде људима. Приспевши тада, одмах је опколио и тукао топовима и прангијама веома жестоко, док га није освојио, али помоћу уговора који није одржао, јер је сву службу која је тамо била дао посећи, па и самога господара.

Заузевши сва места и посевши градове, кренуо је назад у Једрене (а кад је приспео), послао је посланство краљу Матији у Угарску, јер^[413] Матија још није био крунисан, да с њиме примирје начини, јер се с те стране највише бојао. А кад је примирје начинио, окренуо се на кнежеве арбанашке и покоравао је једног за другим врло лако зато што је један посматрао док је други покораван.

Само се један одбранио од њега, који се звао Скендер Ивановић,^[414] овај је био још као младић узет међу јаничаре за цара Мурата и на све цареве послове је био затворио очи зато да би се могао у своју земљу назад вратити кад стекне^[415] царску милост. А десило се тада да је цар једном рекао: "Скендере, тражи од мене које хоћеш војводство, даћу ти га". А овај је молио да му да Иванову земљу, не говорећи да је био Иванов син, и цар му је дао, и завладао је њоме, осим градова али је после јаничаре који су били у градовима некако преварио и удаљио, а сам је завладао њима. Потом их је цар Мурат под њим опет освајао, али му ништа није могао учинити. А исто тако га је и Муратов син Мухамед морао оставити до смрти, јер је ономе ко познаје њихово (уређење и) положај врло лако да се брани од Турака. И тако се Мухамед, освојивши читаву^[416] арбанашку земљу^[417] осим Скендерове, врати у Једрене, а ту су били дошли посланици од босанскога краља Томаша и тражили су примирје.

XXXIV глава:
О примирју краља босанскога

Тада је краљ Томаш тражио од цара Мухамеда примирје за петнаест година, а уто је цар послао по људе, да сви буду готови и да дођу у Једрене, и нико није знао куда ће се с тим људима окренути. Тада су босански посланици морали чекати одговор, не знајући шта се дешава све дотле док читава војска није била готова.

И тако сам се десио ја^[418] у једној засвођеној одаји у којој је било дворско благо, и то зато што је моме млађем брату била поверена та одаја да одатле никуда не одлази. И тако пошто му је тешко било (самоме), послао је по мене да к њему дођем^[419], а ја сам без одуговлачења пошао^[420] к њему. А одмах после мене (два господина) саветника царска Махмутпаша и Исакпаша, пођоше^[421] исто тако у ону одају, и то само њих двојица. И скочивши^[422] мој брат ми рече то, а ја пак, не могући учинити^[423] да ме не виде, остао сам сам међу сандуцима а кад су дошли, мој брат им је простро ћилиме. Сео^[424] један поред другога и почели су се саветовати што се тиче босанскога краља. Рече Махмутпаша: "Шта да радимо? Какав одговор да дамо босанскоме краљу?" Одговори Исакпаша: "Ништа више, него му дајмо примирје, а сами се кренимо за њима, јер иначе босанску земљу не бисмо могли^[425] освојити, јер је земља планинска, а к томе ће имати угарскога краља у помоћи, Хрвате и друге господаре, и тако ће се осигурати да му се после ништа неће моћи учинити. Па зато дајмо им примирје, да би могли отпутовати у суботу, а ми ћемо за њима кренути у среду све до Ситнице близу Босне. А нико неће знати куда ће се одатле цар окренути." И пошто су тако своје саветовање углавили и изишли да оду цару, и ја сам изашао за њима.

Сутрадан рано ујутру утврђено им је било да се примирје потпуно и верно одржава за петнаест година. И отишао сам сутрадан, у петак, у њихов стан и рекао сам им: "Господо драга, имате ли с царем примирје или немате?" Они су одговорили: "Захваљујемо господу богу, јер смо добили све што смо хтели". А ја сам им рекао: "Тако ми бога, велим вам да ви немате никаквог примирја." Старији је хтео од мене више да сазна, али му није дао млађи, мислећи да ја збијам шалу. И питао сам их: "Којега ћете дана поћи одавде!" Они рекоше: "Ако бог да, у суботу ујутру". А ја им рекох: "А ми ћемо за вама, ако бог да у среду све до Босне. Ово вам доиста^[426] говорим да бисте добро запамтили".^[427] (А они се на то засмејаше). И ја сам отишао од њих.^[428]

На оном истом саветовању међу оним пашама закључено је било ово: чим цар изиђе из Једрена, одмах да буде посечен трапезунтски цар. И тако се одмах и збило: ми смо кренули на пут у среду, а цар је у петак погубљен, а ми смо ишли све до Босне и приспели смо до једне земље босанскога кнеза^[429] који се звао Ковачевић, и изненадно нападнут покорио се цару, и (цар је) потом наредио да се овај погуби а онда је кренуо у краљевску земљу и опколио је најпре град Бобовац; са собом није имао топова, те је наредио да се одмах под градом лију и овим топовима је освојио град. А посланици који су путовали по примирје (ту смо их нашли и) говорили су са мном сећајући се^[430] оних ранијих ствари али је већ било касно.

Пошто цар поседе град, кренули смо ка Јајцу, а због брзине послао је напред Махмутпашу са двадесет хиљада коњаника не би ли могли краља Томаша негде изненадити у којем граду, јер је чуо да никаквих пратилаца нема при себи. А он, знајући већ о Турцима, мучио се јадник и ноћу и дању не би ли могао што је могуће брже скупити што људи. И тако је дошао у град звани Кључ, хотећи да ту мало у подне отпочине. Али су уто наједном Турци приспели (у овај град) и око града су јурили, не знајући^[431] да је ту краљ Томаш био, док не истрча из града један лупеж и не исприча Турцима за колач да је краљ у томе граду. Кад то чу Махмутпаша, опколи град, а сутрадан наговорише краља (да изиђе) из града доле, заклињући се на књигама од сапуна како његовој глави ништа неће бити. Потом је цар Мухамед стигао у Јајце, пред којега су довели краља самдругога (с другим његовим пријатељем). Кад видеше тада војници који су били у граду да је њихов господар сужањ, покорише се (Турцима). И посевши град, цар нареди да се краљ самдруги посече, а онда заузме читаву његову земљу.

Посевши град,^[432] кренуо је назад у своју престоницу, а мене је био ту оставио^[433] у једном граду званом Звечај, недалеко од Јајца и дао ми је педесет јаничара за поседање града и плату за пола године за свакога, а и других Турака сам имао (око) тридесетак за помоћ. А кад је цар напустио земљу, краљ Матија је, не оклевајући,^[434] с јесени стигао у Босну и опколио је Јајце, а исто тако и Звечај, у којем сам ја био. А Бошњаци, који су се били Турцима покорили и (ипак) с Турцима били^[435] у граду и у вароши, утврдили су се у једној кули на којој је била истакнута турска^[436] застава. И утврдивши се тако (покорили су Турке и) бацили заставу доле, а Турке су тукли. Видећи то, Угри приступише хитро и смело оној кули, и ушли су у варош па су се и у вароши утврдили. Турци су побегли у град и затворили се.

А краљ Матија је остао ту осам недеља нападајући их, а другу војску је послао с топовима ка Звечају, нападајући га; зидови су на овоме граду били веома слаби, а к томе су били тако рушени да смо увек ноћу радили, поправљајући их поново, и тако смо се дуго држали док најпре град Јајце би освојен, и кад га Матија заузе по уговору, крете ка својима у Звечај и ми смо се морали покорити; и тако колико год је било Турака на Јајцу и Звечају мало их се у Турску вратило, јер је Матија желео да их има при себи. А ја сам хвалио господа бога што сам се часно (из тамнице) вратио међу хришћане.

Освојио је тада Матија Јајце и Звечај, а у то време Босном је управљао један војвода Мухамед Мумјатовић, а уместо њега у Јајцу његов чиновник по имену Јусуф Харамибаша, а овај је био остао код краља Матије са мном и с другим Турцима.

XXXV глава:
Како је после годину дана Мухамед поново дошао у Босну

Цар Мухамед, чувши шта се збива у Босни, после годину дана кренуо је назад, освајајући градове, а немајући топова са собом, наредио је да шаљу тамо по њих,^[437] и тукући из ових срушио је био све зидове (Јајца), а после тога је почео јуришати, а царска застава је већ била на зиду, све док се један пешак из града није почео с једним јаничаром тући о заставу.^[438] А тако су се држали,^[439] да су обојица^[440] пала с града доле и убила се.

Видећи цар њихово јунаштво, да су се варош и град од њега одбранили,^[441] наредио је да се одмах^[442] топови довуку до воде коју зову Врбас, близу вароши и да их тамо баце где вода са стене пада, да их нико не може извући, па је одатле кренуо даље и више се тога није лаћао. И одлазећи у своју земљу покорио је једног босанског кнеза (и његову је земљу освојио). Чувши о опседању Босне, краљ Матија се кренуо против (Турака) у помоћ, али кад је сазнао да се цар већ повукао, вратио се назад. И тако је Јајце остало неосвојено.

А после тога је Мухамед^[443] освојио Негропонт и запитао је за ону гвоздену батину (коју су му донели), па кад је није нашао, наредио је да им се ноге пребију, да би своју (злу) заклетву испунио (коју никада није одржавао, јер је био издајица, а о заклетви или о вери мало се старао).

XXXVI глава:
О великом турском благу, како је цар наредио да се преброји.^[444]

После ових борби наредио је цар Мухамед Титрек-и-Синану^[445] да преброји све благо и товар његов, ^[446] да би му могао рећи колико хиљада људи и за колико година би могао издржавати за готов новац, немајући никакве помоћи ни од земље, ни од прихода. Титрек-и-Синан је према царскоме наређењу за четири недеље све то пребројао и рекао цару говорећи: "Срећни господару, можеш издржавати за десет година 400.000^[447], и да им платиш потковице и ексере, то јест читаву плату и штету." Али он^[448] то није тако разумео, да може сваке године толико много издржавати, него за десет година, сваке године по четрдесет хиљада^[449] па би свега било четири стотине хиљада. И тада рече цар: "Још нисам господар, јер те земље које држим све су туђе а то је (мислио)^[450] о онима које је био од хришћана силом освојио с оне стране мора.

А у то време чуло се да сам папа са читавим хришћанством иде на Турке. И тада цар, бојећи се^[451] да му се све хришћанске земље које је био освојио не успротиве, позвао је преко гласника најстарију господу по својој земљи да (се код њега скупе па када су к њему) дошли саветовао се с њима говорећи: "Чујемо да каури хоће на нас веома силно да нападну; шта на то кажете? Па посаветујте ме, јер ја могу издржавати за десет година четири стотине^[452] хиљада људи". Ови му одговорише: "Срећни господару, кад имаш толико много, крени на њих у њихову земљу. Боље ти је (да идеш к њима), него да их код куће чекаш". И наредио је^[453] цар да се донесе велики тепих (дајући им) као пример и да се пред њима распростре, па је (скоро) у средини наредио да се стави јабука и задао им је овај задатак: "Може ли ко од вас узети ову јабуку не стајући на тепих?" И расправљали су међу собом мислећи како јабуку да узму не стајући на тепих, како би то могло бити. И није нико од њих могао да се досети томе. И сам цар, приступивши тепиху, ухвати обема рукама ивицу тепиха и свијајући га пред собом ишао је напред за њим, док не дохвати јабуку, па онда поново рашири тепих као што је био и рече господи:"Боље је кауре мало помало откидати, него у њихову земљу кренути зато што смо у опасности. Јер кад нам тамо мало не би пошло за руком^[454], онда би нам се све земље успротивиле". И рече један господин по имену Есе-бег Авранезовић: "Срећни господару, одавно причају о томе римскоме попу као да креће на нас са читавим хришћанским светом^[455]. Па кад би чак^[456] и на свињи јахао и тада би већ давно код нас био. Па зато, шта сте започели то и радите, не осврћући се на каурске вести". И тако су похвалили и његову реч и царев пример.

И у томе је пожалио^[457] цар једнога Грка хришћанина, према којем је био милостив, по имену Томаша витеза и рече му: "Како ви мислите о вашем римском попу?"^[458] Овај му одговори, говорећи: "Срећни господару, ми сматрамо да су до оног самог једног папе који се звао Дамазус све папе биле светитељи, а после њега ниједан".^[459] И рече цар: "Сви сте ви (заједно с вашим папом) заблудели и зато, Томашу, прими Мухамедову веру, јер је истинити него ваша". На то Томаш умукну, а то се збивало у Једрену на новом царском двору. Цар Мухамед, обдаривши господу, отпусти их кућама.^[460]

Зато знајте да је турски цар веома несигуран, а Турци се веома боје тога да се хришћанство не би побунило и навалило на њихову земљу, јер кад би то видели (робови) хришћани, који су под њима (у ропству), сви би им се као и хришћани успротивили,^[461] јер сам много пута од њих слушао (да се тога веома боје), те молимо господа (Јога да то да.^[462] А после тога је цар Мухамед умро п сахрањен је у Цариграду, а после њега. су два сина остала, једноме је име Џем султан, а другоме Бајазит. ;

XXXVII глава:
Како су се ова два брата по очевој смрти борила међу собом^[463]

Синови цара Мухамеда Џем султан и Бајазит водили су борбу међу собом о царство неколико година. Џем султан је био изгнан из земље, а Бајазит је постао, султан, који сада влада.^[464] Овај га икакав рат није предузимао, јер није имао с ким, зато што је његов отац био читаво хришћанство у оним крајевима покорио под своју моћ осим угарске и пољске краљевине. Али је ипак освојио Кафу на Црноме Мору с оне стране, а у влашкој земљи Килију и Београд.^[465]

А код Турака постоји овакав обичај: кад после цара остану два брата па међу собом воде борбу^[466], ко се пре склони у двор међу јаничаре, овај (с њиховом помоћи) царство добије, али му зато^[467] склоњена блага (не дају док један од њих царство заузео, какво је једно над Цариградом^[468] пет италијанских миља у тврђави Јенихисар,^[469] као да кажеш у Новом граду. Па кад би неко од браће^[470] хтео нешто од блага да узме, никада неће дати ниједноме, а тврђава је сигурна и довољно снабдевена онако као Т[ред непријатељима^[471] и одговориће свакоме од њих који би хтео да дође до блага: "Срећни господару, док међу собом водите борбу.» ниједноме неће бити ништа издато". Али када већ неко од њих седне на царски престо (без сметњи другога), тада онај коме је тврђава поверена, узевши кључеве, цару ће их донети, од града и од читавог блага. А цар, обдаривши га, поново ће му кључеве поверити^[472] да онако управља како је раније за давних (времена) било.

XXXVIII глава:
О поретку који је у турској земљи

Прва је ствар и ред у турској земљи^[473] да цар све градове у свима земљама својим сигурно држи у својој руци, поседајући их јаничарима или својим васпитаницима, не дајући ниједног града ниједноме господару^[475]; ако би нека варош била ограђена и град у њој, цар га држи посевши га својим људима. А ове јаничаре који су у граду сам снабдева, да не би имали потреба^[476] кад би били опкољени; вина нити икаквог другог пића у граду немају. А за друго време осим опсаде сваки живи има своју плату. Плату им из царскога двора дају за сваку четвртину године потпуно без грешке, а дају им исто тако и једно одело годишње. А у граду је овакав поредак: постоји један који над свима управља, којега зову диздар, као да кажеш командант места; други је после њега чиновник којега зову ћехаја, као кад би рекао управник, после њега су потом буљукбаше, као да кажеш десетари, а ако би био већи град, онда је више на њему дворана и немају никаквих других прихода осим плате. Диздар за сваки дан има пола златника, ћехаја - за четири дана златник, десетари - на осам дана златник, а остали пак на десет дана златник, од тога морају живети и не смеју дирати царску залиху, осим кад би били опседнути. Исто тако сами морају ноћу пажљиво стражарити, а кра; капије увек да буду два вратара, а капија исто тако увек да затворена буде, осим капиџика;^[477] ако ко иде надоле или нагоре, никога неће пустити без проверавања. А ако би била каква прешна потреба па би требало да војвода уђе у град да прегледа какав недостатак, тада не може доћи с много људи, јер га неће пустити, већ само^[478] са четворицом или петорицом.

А овако се градови царски снабдевају, а исто тако и читаво царство турско, од највишега до најмањег: био богат или сиромашан, сваки у царску руку гледа, а цар пак све даље снабдева, свакога према његовом достојанству и заслугама. И тако ниједан господин нема по томе обичају ништа своје наследно. Мада нека велика господа имају своја наследна (имања), али не много; и зато кад би им цар одузео (имање), а могли би^[479] при себи да задрже своју послугу, живе тако све до царске помоћи, јер цар узме једноме кад хоће, а да другоме (коме хоће), а онај којем одузме, одлази на двор и проводи годину или две на двору. Цар опет одузме од другога и да томе. А таквих којима одузимају и другима дају има на двору око двеста и зову их мазул. И зато им цар увек помаже новцима те имају међу собом такав обичај да се ни о чему не брину, говорећи међу собом: "Ако бог да здравље цару, даће ми друго^[480] боље". А разлози су зашто им имања одузимају и другима дају јер :^[481] ко неправду чини убогима, томе наједноме неће бити опроштено, већ (чим цар сазна), одузима од њега и даје другоме; други разлог: ко царску службу занемарује,^[482], јер је свакоме наређено како ко има да служи с чиме.

Постоји исто тако обичај у Турској да кад ко има синове а постају одрасли он их узима са собом у рат и представља их на царском двору. Тада (цар) даје свакоме од њих онолико колико има отац, и још^[483] више, а никоме без разлога ништа неће одузети. А ово је лична царска контрола да сваке године шаље четири господина из свога двора на четири стране своје земље да посматрају да се негде некаквоме убогоме човеку не чини неправда од његовога господара. Тада ова господа имају право да кажњавају на смрт, одузимање имања, како ко заслужи. А ова господа посланици прозвани су хајфсоруџи, као кад би рекао ислеђивачи насиља. А кад већ дођу у своје покрајине, тада нареде да се по местима виче да они којима се некаква неправда чини дођу к њима. И уредивши тамо све ствари, одлазе^[484] назад на царски двор (и бивају) обдарени.

Исто тако постоји обичај: кад би дворанин царски путовао или ишао по својој потреби некуда, па би се десило да буде убијен на било који начин, тада онај који га је убио,^[485] ако би био ухваћен, главу без милости губи, а читава она покрајина где се то десило без икаквог оклевања мора положити две хиљаде у царску благајну, а то зато што то нису спречили. А велика господа имају тако велики страх од цара^[486] да кад би и најнижи^[487] царски дворанин некоме нешто наредној овај то одмах мора извршити, бојећи се царева. А царски дворани где било да дођу (мало или много), свуда им почаст указују по селима и градовима, а то све из опрезности.

XXXIX глава:
О уређењу царскога двора

А на царскоме двору овакво је уређење^[488] и царски савет је највиши и најглавнији над читавом његовом силом. И што они учине (или одлуче), то (ће све бити) учињено. Турци их зову везирлер или пашалар и таква саветника има само два. А то цар зато чини да не би себи задавао бригу^[489] са великим ^[490] саветом, не знајући чију најпре^[491] да послуша, а на чему да се заустави. Постоји на двору исто тако тај обичај да ниједан паша нити иједан чиновник ништа ново не установљава, да се не би управа двора колебала, већ како је израније из стародавних времена уређено тога се (и данас и свакад) држе и на томе остају. Царски савет се никада не саветује крај цара, већ од њега далеко, и то само ова двојица у другоме гнезду,^[492] али ако је то напољу, онда имају разапет нарочити шатор,^[493] који називају танишик чадири, као кад би рекао шатор за саветовање. А други шатор је велики, где се цар показује на пољу, а зову га шепира. Позвавши ту познате људе преда се, питају свакога где се шта дешава, па кад чују, све то попишу што је ко пред њима рекао. А после њих двојица^[494] међу собом расправљају, па што је (и што се учини) најбоље II важније, то износе са собом пред цара. Па тек кад цар сам размотри то и кад се посаветују заједно на чему треба да се остане, закључивши потпуно саветовање, одлазе^[495] од цара и наређују што је потребно, а цар се сам о томе стара.

Кад год упадну у (коју) земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака, све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора (у Анатолију, где их васпитавају). Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би ништа^[496] добио, онда у његовој земљи који год су хришћани и имају дечаке од њих узимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише, да би ипак број био увек потпун.^[497]. А ове дечаке које из своје земље узима зову чилик, и после своје смрти сав свој иметак може свако од њих остављати коме хоће. Али оне које узима ^[498] од непријатеља зову пенџик; ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се тако понесе и заслужи да буде ослобођен,^[499] тај може дати после своје смрти коме што хоће. А на ове дечаке што су преко мора цар ништа не троши, већ их они, којима су поверени морају издржавати и потом отправљата куда се нареди. Онда их узимају на лађе, оне који на то пристају, и тако се возе^[500] и вежбају да се у рату туку и на мегдану. Отада се већ цар о њима стара^[501] и плату им даје. Одатле бира за свој двор оне који су извежбани и плату им повећава. Млађи старијег мора слушати, а који поодрасту и дођу до мужанског узраста, те даје на градове (за стражу), како је већ^[502] писано.

А на двору јаничара бива око четири хиљаде, међ којима је овакав поредак: они имају над собом хетмана, којега зову ага; то је велики господин: има плату десет златника на један^[503] дан, а његов управник златник за сваки дан; сатницима (дају) на два дана златник, десетарима на осам дана златник, нижима^[504] на десет дана златник. Исто тако имају плату од цара сви њихови синови који престану да буду дечаци. А ниједан^[505] дворанин кад нешто себи допусти или скриви, не бива кажњен одузимањем плате, већ смрћу. А ипак ниједног дворанина не смеју кажњавати^[506] јавно већ потајно, због других дворана да се не би побунили. Исто тако ниједан јаничар нити њихов десетар не сме јахати на коњу, осим самога хетмана и његовог управника. Све је то исто тако међу њима уређено^[507]: једни су стрелци, који стрељају из лукова, други су стрелци (што из пушака или) из топова^[508] (бију), неки из малих пушака, неки из великих пушака лучница, и свакога дана морају се показивати с оружјем пред својим хетманима. И даје свакоме сваке године златник на лук, а уз то доламу, кошуљу, велике гаће начињене по њиховом обичају од три лакта платна и кошуљу од осам.

Има цар исто тако на своме двору шест стотина Татара коњаника који имају над собом два хетмана, зову их гариблар субашлари, и сваки под собом има триста (људи). А овима је име гариб јигитлер, као кад би рекао сиротиња у служби. Њиховим хетманима (дају) по два златника на дан, неким другима по златник и по, некима по златник, некима по половину па све до орта, а осим ових сиротана никога другог на царски двор не примају, јер су сви ови васпитаници. А од тих васпитаника бира шездесет одличних дечака^[509] у једну чету и зову је солак, а њиховог хетмана солакбаша; његова плата је свакога дана један златник, а ови пред царем иду с луковима. Друга дворска чета је шест стотина^[510] капиџија, два су хетмана над њима, зову их капиџи башлари, сваки под собом има по стотину људи. Ови јашу на коњима. Плата њиховог хетмана је за сваки дан два златника, а другима на шест дана златник. Трећа дворска чета вишега реда изабрана је исто тако од оних васпитаника, они исто тако јашу на коњима. Има их шест стотина, два хетмана имају над собом, зову их улуфеџи бешлари, сваки има по три стотине људи под својом управом њихова плата је два и по златника за сваки дан, а осталих за четири дана златник; ову чету зову устлафаџир. Четврта чета (од ових васпитаника) још је виша и зову је сулах-дарића има их триста, њихов хетман је сулахдарбаша, за сваки дан има три златника плате, а други пак златник, златник и по, два. Њихов посао је да воде коње под царем, када је потребно, некоме падне тек за годину дана или за годину и по једанпут да води (или за две године). Пета чета је и највиша, зову је спахи оглани, као кад би рекао господарски синови, и ови на коњима јашу као господа; има их триста, њиховог хетмана зову спахилар субаша пет златника има за сваки дан, а други по два, по два и по, (и по три и по), како ко заслужи, а ови имају ту дужност да иду за царем где нареди са сабљом, а исто тако с луковима, опасавши се, и са стрелама.^[512] Некоме испадне да једанпут на годину дана носи (или за две године), сви су они коњаници и сироти и сви (трпећи кишу или снег) заједно морају ноћу лежати око цара и чувати ноћну стражу^[513] ћутке, па била киша, био снег или зима, сваки мора на своме месту остати; сваке ноћи их је педесет а понекад сто, када је потребно. И нико се не мора старати ни о какво оружје, све то цар снабдева шта коме припада према његовоме достојанству,^[514] био он пешак или коњаник. А исто тако је и служба на коњу према њихову обичају.

А оне што јело^[515] носе зову чешнегирлер; има их осамдесет, њихова хетмана зову чешнигир баши, његова плата је два златника на дан, а других по златник, по пола. Коморника има педесет, зову их их огланлари, њихова хетмана кихтер баши, он има на сваки (дан) два златника плате а коморници по пола златника, имају такође довољно хране, као и за коње. Цар исто тако сам има хиљаду слободних коња из године у годину под својим седлима, и ове раздају, кад је потребно, са седлима и с опремом, а особито кад је велика битка. А коњушара има двеста, који коње надгледају, а имају такође своје коње (нарочите) од цара; сваки има на осам дана златник, а највиши њихови господари се зову мехтербаше и имају на дан два златника.

Има такође шездесет изабраних камила које носе царско благо; свака камила има шездесет хиљада у сандуцима. А има четрдесет других које носе кухињу и провијант. Других има исто толико које носе шаторе (или царске чадоре); ове^[516] исто тако носе трубачке шаторе^[517] и њихове све потребе, и носе четири велика бубња^[518]: једна камила носи два друга друга два; зову их кош, у које бубњају само кад је велика битка. А оних^[519] других (бубњева) великих и малих има много. А оних камила које носе оружје има триста. Зато што немају никаквих кола, да не би с њима закашњавали када у рат иду.

Оружара који оружје чисте и праве има шездесет и сви су коњаници; њиховог мајстора зову џебеџибаши; он има на дан златник, а други на осам дана златник а то тако увек из године у годину. А оних пак који разапињу царске шаторе има шездесет, зову их мехтерлер, сви су коњаници, њиховог старешину зову мехтербаша, он има на сваки дан пола златника, а други на осам дана златник. Има исто тако дванаест изабраних засамарених животиња^[520] које његову постељину и кревет носе, као и новац који треба да му је при руци, као његово лично благо; а ових камила што то носе има четири стотине^[521] дванаест^[522], још нешто празних, кад би се некој нешто догодило, да би на њено место била друга. (И тако) оружара (и) оних који разапињу шаторе, онда оних који негују камиле, кувара, трубача има на броју триста двадесет коњаника; а свих је две хиљаде и четири стотине педесет. Дворских јаничара пешака има три хиљаде и пет стотина и нешто више. (И тако је број пешака и коњаника царских дворана око шест хиљада).

ХL глава:
О боју и о турској припреми

(Овакав је борбени ред код Турака највише за одлучну битку): Застава царских има четири, које припадају двору. Једна^[523] је бела златним словима писана, и она је изнад свих, јер означава да је ту читава царска сила, и зову је алем-исанџак, то јест застава читаве силе. Друга је застава црвена - дворске коњице. Трећа је зелена и црвена, четврта жута и црвена, и ове су јаничара дворских пешака. И кад год се развију те четири заставе ту је и цар међу својим дворанима. (А војска царскога двора) на овај начин (се уређује): дворски коњаници (стоје) поред њега^[524], пред њим јаничари, за њим камиле, а око њих свуда јарак (се начини и бедем); испод јарака велики штитови су у земљу побијени (сабље су исто тако врло оштре и припремљене и друго ратно оружје је богато опремљено, па би се зато и наши морали исто тако добро припремати), око јарака^[525] свуда је насут бедем нагоре, и на овом (бедему) свуда су густо побијени кочеви, и пушкарнице су за топове (начињене), да би се могло гађати из пушака, и постављају^[526] над великим штитовима копља и друге одбранбене ствари^[527] које су потребне, густо стоје, гађање из лукова врло је густо.

Цар пак осим свога двора има две војске: једна је анатолиска (с оне стране мора), друга румелиска.

А поред овог царског укопавања с десне стране су се други пешаци названи азапи, то јест пешадинци, исто тако укопали и кољем окружили, као и први, само што (увек) таквих припрема немају. А ових је двадесет хиљада и зјени кехајми. За њима исто тако камиле и коњи (иду), што на њима носе потребне ствар и ови азапи су скупљени из Анатолије, с оне стране мора. Постоји такође и господар анатолски којега зову Анатолији беглербег, као кад би рекао анатолски господар над господарима и уз њега сви су коњаници анатолски. (Под њим је) двадесет војвода и сваки има своју заставу од цара дату; крај њих има педесет субаша и сваки стоји поред свога војводе, колико којем војводи припада. А ових коњаника бива на шездесет хиљада. (Сваки војвода а нарочито паша, има свој одред, и то близу један до другога).

А опет с леве стране с ове стране мора је један господар над свима господарима, који има своју заставу и свој одред. Зову га Урумили беглербег, господар над господарима највиши после цара а уз њега је осамнаест војвода сваки са својим одредом и са својом заставом^[528], и тако у реду стоје као што је и раније речено^[529]. Уз њих је пак субаша око четрдесет, и сваки стоји уз својега војводу, колико којем војводству припада. А њихових коњаника бива на седамдесет хиљада), (који су с ове стране мора) и сарахори, о којима ће се даље говорити.

А поред цара с леве стране такође су други пешаци азапи, бива их око двадесет хиљада, и они су с ове стране мора скупљени, то јест из Румелије и исто тако су се укопали и кољем опколили, као и они на десној страни. И кад цар нареди неким коњаницима да приступе у битку, тада без оклевања одлазе и туку се уз велику вику и бубњање. Царски бубњари исто тако бубњају^[530] да је међу њима тако велика вика и бука као кад би се земља тресла (или да неки гром бије. А тада) к њима шаље цар дворане на оклопљеним коњима да би посматрали ко ће какво јунаштво починити^[531] и ко се како држи у борби. А сваки овај држи у руци буздован или палицу^[532] (соколећи без присиљавања^[533] на борбу, а зову их чауши), а где год су они, као кад би био и сам цар, па их се (зато) сви боје, јер кога они похвале, свакоме ће бити добро, а кога покуде пред царем, тога невоља снађе. Њиховог хетмана зову чаушбаша. Такво је уређење турско при одлучним бојевима. Сам цар никуда не иде, него је увек међу јаничарима док се борба не заврши.

И онда када против овакве поганичке силе хришћанска сила крене, као што је кренуо краљ Владислав на Варну, па се био тако против њих^[534] поставио с колима да се около окружио, а међу колима су све били пешаци, а на десној као и на левој страни све су били коњаници; и зато су увек хришћански коњаници побеђивали турске коњанике, док се после сами не упропасте, хитајући без опрезности на царске дворане. Тако се и војвода Јанко на Косовом Пољу сам био сукобио (и упропастио): поразивши коњанике, похитао је на царске дворане (нагло и био је поражен). Зато знајте доиста: ко год би хтео с турским царем^[535] одлучни бој да бије, морао би друкчији поредак да има него што су имали други, и тако би га могао с божјом помоћи потући до ногу, јер они имају једну слабост, о којој ни сами не знају^[536], али ја то добро знам, јер сам то добро видео; јер^[537] њихови пешаци на бојишту не могу дуго издржати, зато што се за то нимало не припремају, већ сматрају да увек подједнаку срећу морају имати.

Још^[538] једна ствар није њима сигурна, јер кад би само једном царски јаничари били потучени до ногу и остали на бојишту, турски цар се никада не би могао повратити да би се негде хришћанима супротставио^[539], јер кад би ову војску изгубио, онда би му се све хришћанске земље које је он освојио успротивиле и морао би бити изагнат преко мора. Још један је недостатак међу њима: кад би хришћани њихове коњанике поразили, да не хитају на чело јаничара, него одостраг, гађајући огњеним стрелама камиле, које би овако престрашене огњем полетеле на читаву војску и све би јаничаре смлавиле, а с друге стране тукући из топова из табора (пустити на њих густу паљбу). Они се тога никад нису досетили^[540], али ја сам то пробао на једној камили, и распитивали су се о томе, али нису знали" ко је то учинио, а то се било десило у влашкој земљи. А тако је велики страх међу њима кад чују да хришћани на њих хоће силно да крену јер сами (добро) знају кад би једном^[542] изгубили битку и били поражени, као што је раније речено^[543], да се никако^[544] не би могли повратити, како је то и сам цар раније говорио^[545].

XLI глава:
Какав би морао бити поход на Турке и какво уређење^[546]

Али како разум уређење^[547] чине силу^[548], то^[549] кад се будете спремали на Турке, треба да се чувате да се оптерећујете^[550] оклопом, да немате дебела коњаничка копља, велике пушке, тешке дизалице (и да их не узимате), већ да све ствари за рат и за одлучан бој правите себи (лаке), чиме бисте могли без оптерећења владати. Јер су Турци таквим уређењем у великом преимућству. Ако га гониш, онда ће ти утећи^[551], а ако он тебе гони, онда му нећеш умаћи; Турци и њихови коњи^[552] су због лакоће увек брзи, а ми смо увек због тешких^[553] коња и оптерећења оклопом лењи, јер док имаш много на глави, тежак ти је дух, а к томе не чујеш и свуда добро не видиш, па рукама и самим собом због тежине оклопа не владаш. Јер се неки тако припремају, у потпуни тежак оклоп, као да би га неко имао освајати седећи на њему с камом; међутим добар човек чиста и јуначна срца треба да се бори. Боље је њему да боју приступи тако да може часно, кад је потребно, да одступи и да буде здрав и да понова започне што мисли него на једноме месту да погине ставши као олован.

Исто тако добро знамо да се и Татари тако припремају као и Турци за битку, и не дају Турцима да их около заобиђу, нити да км с бока приступе, већ се морају тући челом у чело, а лице у лице управљајући, да би (ипак) свако дошао у битку; и Татари су исто тако на својим коњима брзи као и Турци, а к томе су јуначни и издржљиви, и имају велико преимућство што се тако^[554] припремају као и Турци. Јер Турцима не помаже такво уређење; а зато су Татари често односили победу над Турцима, а хришћани никада а особито не у одлучној бици, и то зато што допуштају да наоколо буду опкољени и да се с бока к њима приступи.

Кад виде опкољене људе и њихово припремање, Турцима је наређено^[555] од цара да (више) гледају коње а не^[556] људе. Приступивши с обеју страна с копљима и сабљама и другим различитим оружјем да коње туку и рањавају^[557], (а после тога им с људима лака^[558] битка бива), и зато се свако мора чувати оптерећења од оклопа, што ћеш лако и" сам разумети, јер кад тако оптерећен из било којег^[559] разлога сјашеш, без помоћи сам не можеш поново да узјашеш. А у таквој бици се не нађе увек (такав човек или) слуга (па макар и) господину, да би му могао помоћи. И тако ко год би хтео да започне^[560] с Турцима борбу, морао би да напусти сав данашњи обичај и да се придржава овога што смо више споменули и народ такође да за то има и учи. (Исто тако је значајна и потребна ствар да сви пешаци буду с копљима^[561], јер је корисније^[562] него мач^[563]. За то је исто тако потребан добро припремљен^[564] народ). И на тај начин би могли с божјом помоћи однети победу над турским царем.

Међутим то све од краља зависи^[565], јер он мора да буде обазрив ратник, и најпре самога себе, а после читаву војску мора ваљано^[566] припремити и то особито^[567] против поганика. Добро је да тада краљ буде међу пешацима, имајући при себи неколико десетина^[568] изабраних јунака на коњима, и одатле сам никуда да не иступа, сем кад би била (велика)^[569] потреба. Јер краљ се мора разумно држати и у силној^[570] безбедности се чувати, пошто његова рана или каква болест велику забуну изазива у војсци, као што кад је глава болесна, читаво је тело клонуло. Зато се сва господа и обични витезови морају о томе бринути, да не тако снажнога, већ више мудрога и вештога краља бирају, а кад таквога буду имали, да га чувају као зеницу у оку, не дајући му да рукама ратује без потребе.

Ис-го тако је потребно краљу да има при себи неколико десетина изабраних људи на оклопљеним коњима, који би се, одлазећи од њега међу одреде, показивали витезовима и опомињали их у краљево име да се јуначки боре, као кад би сам (краљ) био при томе. И тако би једни одлазили а други долазили да би краљ увек знао шта се где^[571] збива као што турски цар има при себи своје чауше. И да ови такође буду тако ваљано опремљени^[572] да би непријатељи, кад би видели, мислили као и други да је ту сам краљ и да заповеда, (да би им се срчаност и одважност смањивала). А ако би се некоме од њих^[573] у томе некаква незгода десила, да (одмах) други на томе месту буде.

Видећеш тада^[574] да турски цар не може тако велику војску скупити за одлучни бој, као што говоре о његовој великој сили као да нема броја његовим људима, што не може бити; јер сваки господар хоће да зна (број оних) које има да би њима могао (и умео) добро управљати. А колика је опет целокупна турска војска већ је (више) речено.

XLII глава:
О турским брзим кољаницима^[575], које зову акинџије

Турци своје брзе коњанике зову акинџије, то јест текући, и они су као кишни пљускови који падају из облака^[576]. А од ових пљускова велике поплаве настају и брзи потоци што се преливају преко обала, и што год дограбе, све носе са собом, али не трају дуго. Исто тако и турски брзи коњаници као и кишни пљускови (нити трају) нити се задржавају дуго, али докле захвате, све покупе^[577], опљачкају, побију и униште тако да за много година ту петао запевати неће.

Турски брзи коњаници су добровољни и од добре воље иду на поход, своје користи ради. А други Турци их зову когмари, то јест овчари, јер се од (оваца и) друге стоке хране, а коње гаје за то да би их некуд на поход^[578] позвали; (тада) су готови и није им потребно наређивати, нити икакву плату им давати, нити им штету накнађивати. А ако неко неће сам да иде на поход, он тада некоме другоме позајми своје коње наполице; па ако што награбе и донесу (сматрају да је добро, а ако ништа не донесу онда) овако говоре међу собом: "Нисмо имали^[579] добити, али имамо велико задушје (то јест отпуштење) као и они који сами раде и војују против каура, и то зато што их опремамо". И што год ухвате или добију, како људе тако и жене, осим дечака, све за новац продају, а цар сам за дечаке плаћа. Ови брзи јахачи имају такође међу собом командире које зову дајдирир.

Постоје исто тако и војводе од цара установљене по свима покрајинама. Најпре против хришћана: војвода смедеревски и његов помоћник војвода крушевачки против Угра, а против Влаха војвода никопољски и његов помоћник војвода видински; против Хрвата и Карантанаца врховни војвода босански и његов помоћник војвода ситнички. И тако је даље по покрајинама све поседнуто. На мору је пак против Каталана и Италијана војвода галипољски и његов помоћник војвода корејски. (Ове војводе) или санџакбегови посматрају све покрајине и знају шта се у свакоме краљевству дешава. А кад који од њих улучи време да може назаробљавати људе, тада шаље посланика цару, молећи за поход на каурске земље. Пошто саслуша изасланство, цар им допушта, а посланици, имајући допуштење, не оклевајући, одмах наређују да се виче по градовима, именујући војводе и покрајине, хвалећи им тај поход, говорећи: "Бићете одведени у богате покрајине и доста ћете накупити^[580] мушке и женске чељади и свакојаке друге хране". И онда брзи коњаници (или козаци) чувши о тако хваљеноме походу и позивању, радују се подврискујући^[581] и одмах се опремају и крећу на уречено место, тамо где је сам војвода. И тако их војвода, дочекавши их, снабдева чамцима^[582] и другим потребама, које су за то нужне и уредивши тако све ствари, заповеда свакоме за шта ће ко бити употребљен. И превезавши се тако, креће у хришћанску земљу водећи их (војвода) све до онога места куда је намислио.

Кад приспеју, наређује им да се пребаце на друге брже коње, јер сваки од њих два коња има, једног води, а на другом јаше^[583]. А они коњи на којима су прво јахали^[584] остају на томе месту, јер има других Турака за то да ове коње гледају, док се они натраг не врате; а дају им за осам коња златник. И води их војвода мало даље и ту им наређује да ништа не оклевају и одреди им дан докле ће их чекати, па ударивши у бубањ који зову таламбас, пушта их, и настаје таква гунгула од њих, јер се међу собом гурају, јер свако хоће да буде напред а неки падају и с коњима и ту остају. И разлете се сви куд ко зна^[585], палећи убијајући, пљачкајући и чинећи свако зло.

Војвода наређује да се на томе месту мали шатор^[586] разапне, имајући са собом неколико^[587] изабраних људи, и то на добрим коњима и чекају их ту. А брзи коњаници к њему воде, носе са свих страна. Али војвода, дочекавши их према првом наређењу, пљачку (или плен) сав шаље напред. А ко закасни, тај онде остаје, (а сам војвода назад остаје), па уредивши одреде, иду лагано, очекујући (за собом) непријатеље. А ако би их непријатељи, гонећи их силно, сустигли, окренувши се гада, сукобили би се с њима; ако битку не могу добити, онда наређују да се најпре^[588] побије све робље (или плен) (како) стари људи, (тако) и младеж, а онда се сами распрсну као ветар.

И тако им нико ништа не може учинити, али кад би их неко негде у тешким горама или при великим водама, или на некаквом мочварном месту сустигао, ту би их могао поразити, кли кад би људи били готови и кренули (брзо) ка ономе месту где пале и пљачкају, с мало људи велику би им штету причинили, јер се они тада (распуцају и растуре, а тада се такође) највише боје, и велики их страх обузме, јер су расути. И тако би их с мало људи могао неко тући^[589] све до самога места где војвода таборује, па се ни сам војвода не би смео зауставити, (мислећи) да је велика сила, (јер не би умицао самдруги). Ето тако се брзи коњаници спремају на нас.

XLIII глава:
О сарахорима, као што су код нас најамници^[590]

Сарахори су као код нас најамници (или плаћеници), а они су такође из (броја) добровољних брзих коњаника јер цар кад чује да се велика хришћанска сила креће на њега или било каква велика војска^[591], тада наређује да се виче по градовима^[592]: "Ко хоће да прима плату, биће му давана". И тада брзи коњаници одлазе цару и дају им на коња златник за четири дана, па их од тога времена не зову брзи коњаници, јер више нису добровољни, већ. сарахори, а плаћају им за сваки месец, јер њихова служба не траје дуго. Њихово оружје је: сабља, штитови^[593], копље, понеки од њих имају панцире. А цар их држи при себи док су му потребни, а онда - исплативши их - отпушта их. А бива их око двадесет хиљада (у одлучном боју. Стоје крај (цара) с леве стране од јаничара, (како је то више) описано).

XLV глава:
О мартолосима или о војницима^[594]

Мартолоси су хришћани, а особито на крајинама^[595] бивају, и они добијају плату на коња златник за осам дана. А плата им се такође даје за сваки месец (свакоме) (без закашњења), као и сарахорима, али њима служба траје докле ко хоће. Оружје имају исто као и сарахори. Ако ко хоће више да има, то је у његовој вољи. Има исто тако и неких хришћана слободних, који не дају никоме ништа, а никакву плату не добијају. Зову их војници. Ови цару служе и празне царске коње воде, где је потребно. Мартолоса и војника има на неколико стотина.

XLVI глава:
О уређењу турскога јуриша

Турски цар заузима вароши и градове не жалећи трошкове зато да не би ту остајао с војском дуго (јер се пешаци не снабдевају намирницама, а коњаницима коњи одлазе, камиле и мазге, а у то време би је могао поразити са свежом и уједначеном војском с божјом помоћи. И пре но што би имао да опкољава или заузима он припреми велико изобиље свих ствари. Топове исто тако не возе увек са собом особито не велике за рушење, и то зато што су тешки и тешко се возе, или накупе међу камиле пуно и изобилно свега; а кад приспеју под који град који хоће да освајају, ту излију велике топове, а и праха имају изобилно), најпре из топова разбивши и разрушивши^[596] зидине варошке или градске, док му се чини довољно. А кад види да је време да се пусти на јуриш, тада најпре нареди да се виче по читавој војсци да се коњи, камиле и сва стока с паше догна до војске, (а то зато да им не би, док се они око јуриша замајавају, какви непријатељи коње похватали), а кад се то изврши, онда наређује да се по други пут по читавој војсци огласи, одређујући дан јуриша (да би се сви припремали), а најрадије бирају себи петак. И оглашујући тако именују при томе дарове на овај начин: ко заставу изнесе на зидине, томе војводство обећавају, а ко за њим уђе - субаштво (то јест староство или под војводство), трећем шерибаство^[597], а другима пак новац, не назначујући суму, раздајући к томе различите хаљине^[598]. А што год тада спомену, све се без грешке изврши (и испуни), па било да варош заузму, било да је не заузму. Онда пак оглашују за саме вечерње или с вечери свуда по читавој војсци^[599] да се густо натичу запаљене лојане свеће свуда по војсци, тако да (издалека) изгледа као да звезде густо на облацима^[600] сијају; (а то је знак сигурног јуриша). И зато се те ноћи и сутрадан^[601] спремају за јуришање преко дана^[602] све до вечери.

А преко ноћи пак иду ка ономе граду са свих страна ћутке, истиха прилазећи опкопима, носећи пред собом заклоне од плетеног прућа и лествице снажно опремљене да би могли ићи с обеју страна лествица и одоздо и одозго^[603]. А јаничари пак иду ка ономе месту где је зид пробијен (или зидине) и приступивши порушеноме месту, чекају (ћутке) све док се не почне дан показивати. А тада најпре тобџије почну гађати^[604] из свих топова. Пошто се топови испуцају, онда јаничари врло брзо јуре на зид (по лествицама), јер за то време грађани пред топовима (честом паљбом) одступају, а кад виде јаничаре на зиду, окрећу ' се к њима и туку се заједно с обеју страна. И ту јаничари миле соколећи једни друге, а уз то иде (с бокова) врло густо стрељање из лукова (из пушака), јер им (други) додају још пуцњаву и велику лупу од бубњева и од људске вике. И ова битка траје такође један часић а највише два. А надвладају ли за то време хришћани поганике, онда већ лагано слабе и малаксавају Турци, а хришћани се ојачавају. И тако тај јуриш траје до подне и даље не може трајати, јер муницију испале, а понеки људи (бивају) побијени, неки рањени, а сви се заморе.

Кад види цар да (јуришем) не може победити, наређује им да одступе од града, а топове с осталим прибором да одвуку од мора^[605] и да натоваре на кола. Скупивши^[606] рањенике наређује да се пошаљу напред^[607], а сам на томе месту остаје до ноћи, а у ноћи пак са читавом војском одлази, да на њих не би из вароши или из града викали. И зато увек начини заседу, ако би ко из града ишао^[608] да (их гони и да плен узима и да) се може некако над њима осветити. И зато се народ који се налази у градовима мора (веома опрезно и)

пажљиво држати, да не изјахује и не излеће из града било како^[609]. Јер ако се од њега град или варош једанпут одбрани, за дуга времена неће Турчин на њега нападати. Који пак (од Турака у јуришу или у бици) осакаћени буду било како у руку.) У ногу, свакога тога ће цар снабдети добрим намирницама све до његове смрти. (А рањенике исто тако све даје да се излече и опораве, свима који год су исто тако ма шта јуначки извршили, свакоме дају шта је ко заслужио). И такав је облик (или уређење) турскога јуриша.

XLVI глава:
О хришћанима који су под Турцима

Хришћане (Турци) зову каури, а свима који су под Турцима цар зна број, колико их има у свакој земљи. Цару дају данак на сваку годину по четрдесет аспри (које Турци зову акчан: четрдесет) њих чини један златник; сваке године прими цар тога много стотина хиљада. А који год може да зарађује новац, тај даје златник на годину, осим деце и женских глава^[610] и осим других прихода, који му долазе у његову ризницу на мору и на суву и од сребрних гора (и других ствари). Ови исти хришћани дају и својим господарима под којима су и које зову тимарерлер половину царскога данка, а к томе десетак читаве своје летине или хране. Рад никакав не дају^[611] ни цару нити икаквоме господару, нити (на њега) иду.

А када царска војска иде (кроз његову земљу), нико не сме преко усева прелазити (или кварити какву ствар), нити какву штету начинити, нити као захвалност узети што од кога, па макар тако мало било да не би стајало ни новчића. Турска господа се тога (чувају) и неће прогледати кроз прсте један другоме, јер неће да се сиромашнима штета чини (како поганицима, тако ни хришћанима). А кад би неко кокош једну из захвалности узео, главом плати,^[612] јер цар жели да сиромашни буду на миру. Хришћани исто тако морају опремати за царем много хиљада товарних грла или коња, храну да то тамо продају за свој рачун, по којој цени им се одреди праведно, не чинећи им штете. И тако све држе по томе уређењу (како је било од прастарих времена тако и до данашњега дана).

Тако се било десило за цара Мурата да је једна жена била тужила једнога азапа да јој је на двору (у дворишту)^[613] узео млеко и попио. Цар је наредио да га ухвате и да му разрежу трбух (и да гледају) има ли млека у желуцу, јер то није признао онај тамо;^[614] [(и нађено је оно млеко у њему), али да није било нађено, то исто се имало десити жени. И тако је јадни војник изгубио главу, а жена млеко. А то се десило кад се ишло од Пловдива ка Чрномеру.

XLVII глава:
О турском размножавању

Турско размножавање је налик на море, које никад не надолази, нити се смањује (и никад у миру) не бива, (већ се на различитим местима узбуркава, њишући се овамо и онамо). А исто тако ни поганици никада мира немају, увек се (буне и) колебају. Јер мада се у једној покрајини утиша, ипак у другој о обале запљускује. Где је морска вода густа и слана у неким покрајинама со од ње праве, а ипак ако чисту воду не зачиниш делом слатке, со не може бити; исто тако све воде, лутајући по свету овамо и онамо слатке бивају и добре, и за све ствари потребне и корисне, а када у море уђу^[615] и помешају се с морском водом, сва доброта и сласт њихова се губи и постају као и друга морска вода густа и слана. И Турци су налик на то: никада нису у миру, увек воде борбу из године у годину из једних земаља до других, а ако негде начине примирје, то је због њихове користи, а у другим покрајинама све зло (изводе или ) чине, људе узимају, заробљавају, а што не може ходати - убијају. И то се дешава много пута годишње :^[616] десет до двадесет хиљада хришћана доводе међу поганике, па помешавши се, сви се покваре као и речне воде у мору, јер напустивши веру своју, поганску примају. И кад тако пређу^[617] гори бивају такви хришћани^[618] него прави поганици. И тако све то служи њиховом размножавању: док једни ислужују други су ислужили и друге доводе, а неки се о томе старају (и друге доводе) да воде, како их никада не би бивало мање, као што им је Мухамед наредио.

А поврх тога оних који се сваке године добровољно потурче није мали број, као што се било десило у Галати да је један чувени калуђер светога Бернардина својим неваљалством довео био једнога доброг човека да изгуби живот, јер су га Турци без кривице дали да се спали а његова жена је остала удовица. Онда је овај калуђер примио Мухамедову веру а Христову погазио, а ону удовицу је од поганика испросио. И тако су му је дали против њезине воље, а потом је пак више него четрдесет морнара^[619] Каталанаца примило поганску веру. А ипак поганици нису хвалили поступак овог калуђера.

И тако се Турци множе, што се по томе може видети, јер они^[620] узимају људе, а не стоку. А ко им то може забранити, јер они кад покупе све, брзо назад одлазе; и пре него што су хришћани спремни, они онде бивају где треба да буду. А ако би за одбрану од тога хтели чувати људе, била би већа штета и губитак;^[621] (јер) док змији главу не разбијеш дотле нећеш од ње бити сигуран. И мада ће понекад њихова коњица бити поражена, ипак то није никако крај, свакако ће се поново вратити.^[622] Осталог се можете досетити.^[623]

XLVIII глава:
Како се цар показује својим дворанима на двору

Турски цар има овакав обичај: на својем двору показује се дворанима у два дана^[624] у недељи, и ту сви дворани морају бити, стојећи далеко уоколо. А ту се исто тако приказују и посланици откуда год били, носећи дарове, па пошто се прикажу више на двор не долазе, сем кад би (опет) хитна потреба била. И тако чекају одговор.

А цар се зато мора показивати, јер кад тога показивања не би било, онда би дворани могли имати некакву сумњу и бојазан да му се некаква незгода десила и да се неко други на престо попео пре него његов син. Па кад би и болестан био, ипак зато дворани хоће да знају о његовој болести.

Царска имена на турском језику: једно је бујукбек, као кад би рекао велики господар друго - хункјар то јест турски кнез, треће - мирза, то јест сила, четврто - султан, то јест цар, а по претку своме зове се Османоглу, то јест хетманов^[625] син. Неки га зову падишах, то је као име над свима именима, а то име њему не припада већ само богу, Јер они бога зову јергок јарадан падишах (као кад би рекао земље и неба) свемогући створитељ.

XLIX глава:
О јединству краљева пољских с угарским

Угарски краљ Владислав и пољски краљ Олбрахт јесу два брата која леже под једним срцем, од једне крви потекли. Имајући тако велику силу (било би заиста божја казна и велико и нечувено чудо) кад се не би осмелили да нападну турскога цара и да се не освете за такво проливање хришћанске крви и за уништење народа, а особито њихових предака.

А свакако је добро познато било да докле год је Степан влашки војвода држао Килију и Београд у својим рукама пољска краљевина је седела у миру као иза штита. И док исто тако угарски краљ држи у својим рукама рашки Београд, угарска земља је сигурна. Јер Дунав, Сава и Тиса, Драва, ове четири реке су као затвори.

Али би зато требало Београд, као кључ угарске краљевине, држати, у великој пажњи. Јер поганици не спавају, јер је краљева дужност да се о свима поданицима стара и да их увек опомиње и брани. А за то нема другог правилнијег пута него братска слога и јединство и љубав свих хришћана да би од поганичке руке били ослобођени.

Не као краљ Матија, који је оставио поганике, а рат водио против хришћана. А очевидно^[626] су узрок томе били свети отац папа Павле Други и цар римски (Фридрих, обојица славни спомена), јер су довели до тога да Матија води борбу против Чеха (проглашујући их за јеретике краљ Матија славног спомена), па кад ове није могао победити (и себи покорити), окренуо се на аустријску земљу против римскога цара. И тако је међу хришћанима била борба а поганици су своју силу умножавали, јер под застором вере хришћане лакомство и празна хвала воде многим рђавим стварима.^[627]

Телос^[628]

Ова хроника писана је најпре руским писмом године 1400. од рођења Господњег.

Напомене

[1] светој вери.

[2] осуди.

[3] PAL имају после предговора главу: Први почетак Турака...

[4] заслужне.

[5] чине.

[6] ноћивају; ноћну стражу чувају, клањања обављају.

[7] мртвих.

[8] као у првој недељи петак светкују, милостињу дају као.

[9] одбачени.

[10] говеда или нечисти пси.

[11] корисније би било.

[12] него таквим људима.

[13] PAL имају овде додатак на почетку.

[14] тада.

[15] PA 45 година, а према некима 34, а према другима 40 и седам стотина (A шест) година је своју науку раширио (A ширио).

[16] ваш гроб нека буде поред путева.

[17] зато да бисте поред мене.

[18] будите нови изабрани божји Израиљ; бићете божји вољени нови Израиљ.

[19] јачати.

[20] Мухамедове вере.

[21] где.

[22] тада.

[23] наређују да се закуне.

[24] храмовима.

[25] улази.

[26] смета.

[27] тада.

[28] за коју би се уверили (да је то чинила) убројена је међу слободне жене и морала је страховати за главу.

[29] исто тако неки иду у храм а неки не иду.

[30] заштићују.

[31] ђаволски благослов.

[32] из рата.

[33] мучимо.

[34] погледају.

[35] жагора.

[36] расправе, посла, жртве.

[37] у сваком.

[38] ко.

[39] храм.

[40] У РA долази овде опширнији додатак.

[41] верујући.

[42] овим речима

[43] раствориле и преносиле га.

[44] просветлити.

[45] великих.

[46] башмаке, као да су биле некакве сандале или ципеле (?).

[47] сандале.

[48] избави нас из руку непријатеља твога светога крста.

[49] вољу испуњавати.

[50] Мухамед је исто тако три пута Бурака бинип (појахавши Бурака — коња) био на небесима, као кад би рекао нашим језиком: севши на некакав вихор.

[52] (јер то њима) служи.

[53] један другом не иду на руку.

[54] хвале се.

[55] успева.

[56] пазите.

[57] има четири краја; на четири краја ће се зауставити.

[58] крај.

[59] живахно.

[60] то јест.

[61] тамо ће достојанствено.

[62] људима.

[63] о њиховим зборовима учењака или доктора и монаха и о њиховом расправљању о својој вери.

[64] за оно време.

[65] овако о Мухамеду.

[66] присталицама.

[67] над пророцима, за натпророка.

[68] у свима пољским рукописима ово место је покварено, а у K испуштено; у M читамо: „бирају рђаве Бусромане из наших гробова и носе их у каурске гробове, па опет бирају добре кауре и носе у наше гробове".

[69] устати.

[70] нису хтели бити.

[71] Tај исти Салих.

[72] што односи.

[73] У PAL овде је опширнији додатак.

[74] под њиховим заповедањем; потчињени.

[75] с тужбом.

[76] не узевши ништа, са жалошћу.

[77] њима дође; опет ће бити упропашћен.

[78] од невиних.

[79] криве.

[80] не сме.

[81] турскоме цару ништа се више не свиђа него даму се од велике господе част и поштовање заједно с даровима пружају.

[82] такви дарови међу хришћанима и поганицима не показују љубав, већ једино поштовање.

[83] цар ... лукаво иде као у круг.

[84] мучени.

[85] наградити, платити и вратити.

[86] била и јесте.

[87] грчкога.

[88] врсте или рода.

[89] радника за сејање и крчење шума.

[90] имао разапет.

[91] кад је овај био изнесен.

[92] не само да су његови ишли, него и туђи; туђи.

[93] убогом.

[94] слободно.

[95] иде.

[96] на ливаду.

[97] речено.

[98] донесе.

[99] им нареди.

[100] владање за папе Бенедикта године 1500 а нешто касније за папе Јована 220 је умро; L даје друге датуме: за папе Бенедикта лета господњег 630, а 18. године цара Ираклија; и биће до воље божје.

[101] Потом је Отоман умро, а после његове смрти његов син по имену Мустафа.

[102] порода.

[103] над својим суседима, својим блискима, и овај је био други турски цар.

[104] наредио је.

[105] времена (у ово време).

[106] старијима.

[107] људе.

[108] до тога доћи (није могао).

[109] најпре једну.

[110] побећи или отићи.

[111] разделивши се на стремен и дочекали их.

[112] освојио.

[113] вољом.

[114] Мајци божјој у храм уведеној.

[115] о миру (су међу собом расправљали).

[116] буздован или штап.

[117] међу се.

[118] с почашћу однесу до гроба.

[119] одмах се назад.

[120] ту га; оца свога је задавио. Његов отац је проговорио рекавши: „Чује небо, небо чује земљу: отац ме је ослепио а син ме је задавио".

[121] митрополиту.

[122] да ти наређујемо.

[123] траже; искреним срцем траже.

[124] оца свога.

[125] с великим милостињама.

[126] подигнут и за свеца држан.

[127називали.

[128] почаст.

[129] приврженост; тада поданици.

[130] скинути.

[131] овога пустињака.

[132] и убио га је и много других око њега; и ту је био убијен и много других поред њега.

[133] цар их је обдарио.

[134] дао их је посећи.

[135] скупљајући.

[136] дошла на.

[137] присилити.

[138] не може бити слога.

[139] јуначки, верно и поштено; снажно, верно и поштено.

[140] ... значи ово: небеска муња...

[141] велики мермерни стуб.

[142] у мојој невољи.

[143] већа је то ствар.

[144] главу кнезу Лазара.

[145] Срећни господару.

[146] као спомен на погибију оца и брата свога.

[147] стуб.

[148] ишчезоше.

[149] сазидан.

[150] будем (позивао).

[151] PAL имају овде већи одељак којега нема у другим рукописима.

[152] вест.

[153] није мислио.

[154] (никакво) зло учинити.

[155] другога.

[156] из велике жалости.

[157] уморио.

[158] истоку.

[159] најпре.

[160] оставио.

[161] кренуо је.

[162] у грчку земљу, јер је и сам био Грк.

[163] зову се на грчком језику старословци.

[164] дошли су.

[165] Израза "po stu ludu" (од стотине народа) у другим рукописима нема.

[166] цара. "

[167] преносити.

[168] султан, нашим језиком назван жолдан (шибеник).

[169] за његове владавине.

[170] идолопоклоништво; идоле,

[171] али ће ипак.

[172] онда ће Грци остати невини.

[173] у људима и храни; претрпео је у људима од Турака у влашкој земљи; претрпео је у људима у Влашкој; претрпео у људима и храни својој.

[174] која. је била Цариград.

[175] силније.

[176] дивних.

[177] PAL имају овде већи одељак којега нема у другим рукописима.

[178] дозидао; опремио.

[179] веома су добро међу собом били.

[180] (у оном) пријатељству.

[181] опремио нити снабдео.

[182] однесе.

[183] гласник није могао тако брзо да стигне чак ономе коме је било наложено, те им је очи извадио похитавши из чисте рђавштине; гласник без одлагања, брзо јашући и мењајући коње, није могао овоме да стигне. Већ су им биле очи извађене. Из неке пакости овај поганик је похитао.

[184] похитао., да им је очи извадио.

[185] тога поганина.

[186] заједно.

[187] похитао.

[188] до града Пловдива.

[189] повлаче; Враћају.

[190] јер се даље без штете не би могла вратити.

[191] то чинио.

[192] посечени, похватани.

[193] пет стотина; шест стотина.

[194] L овде даје већи додатак, којег нема у другим рукописима.

[195] донесена су.

[196] (царски) сужњи.

[197] весело.

[198] до седам.

[199] бој; рат. L овде даје већи одељак, којега нема у другим рукописима.

[200] ступи.

[201] M још додаје: Зато је био цар отишао у калуђере говорећи да није достојан да буде цар кад није био у томе боју.

[202] иду.

[203] M потом пак, повративши се из овог лудачког замора, иде сваки у свој брлог.

[204] у боју.

[205] M додаје: будући млад, оставивши јаничаре у Једрену.

[206] закашњење.

[207] одличније.

[208] саветницима (његовим) који су с њим били.

[209] узе.

[210] због чега сте се тако побунили.

[211] ваших; за твојих

[212] (преко) старе.

[213] зеленило; хладњак.

[214] зеленило и липље.

[215] зелени хладњак.

[216] о краљу Владиславу како је по наговору папе Евгенија и Јанка свога војводе и друге духовне и светске господе, прекршивши примирје, кренуо на Мурата, па је тамо поражен и убијен.

[217] ласкавци.

[218] не памтиш.

[219] журиш.

[220] како сам уништену земљу узео под своју власт.

[221] до времена док траје примирје; до времена када ће се завршити примирје.

[222] на његовом савету да се заустави.

[223] у малом броју.

[224] скупоцен, са сликама унутра, златом и бисерјем извезен (тј. шатор); најскупоценији бисерјем, златом, сликама, унутра извезен.

[225] на ветру.

[226] пет стотина

[227] нећемо код куће лежати, већ хоћемо да се кренемо на поганике.

[228] ПА имају овде опширнији додатак

[229] долинама

[230] Кад виде то Јанко да су се јаничари поред кланца наместили, потпуно је упропастио краља својим саветом да би потом сам у краљевини заповедао.

[231] у скоку је к њима јахао

[232] и хитајући тако; гурали су се једни за другима да би што пре на њих ударили, и тако су дошли на оне јаркове и тамо су једини за другима у њих упадали.

[233] 30 хиљада.

[234] господе

[235] бирати.

[236] Кукрихадер, као кад би рекао грбави одрпанац, Кукри, као кад би рекао грбави човек.

[237] скупоценом.

[238] Кад су је неки видели.

[239] имао је на своме двору једну боју црну а другу црвену.

[240] донео.

[241] земљопоседницима.

[242] Због овог је и данас свима веома жао.

[243] с мојима; са својима.

[244] кад вам мој савет у то време неће изгледати користан.

[245] да му да (swoidrang — ?) и слободно кретање.

[246] да буде помаган.

[247] него неколико.

[248] и трајао је.

[249] до суботњег вечерња.

[250] отишао.

[251] и ту је Јанко био ухваћен и изведен преда њ.

[252] велику незгоду.

[253] PA имају овде већи додатак.

[254] бринуо, али је ратник био знаменит и срећан; задату веру никоме није одржавао.

[255] никад им није сметао.

[256] не верујем.

[257] старославни.

[258] говоре.

[259] зидаре.

[260] људе.

[261] почео носити.

[262] велика.

[263] (да би трговци) могли (своју) робу (возити).

[264] нису хтели покретати; оставили на миру.

[265] дозида (до краја).

[266] а кад га освоје, до темеља да га сруше или да га поседну.

[267] за одбрану (се нису спремали).

[268] имање (имајући);

[269] дозидао (до краја).

[270] лађа.

[271] хиљаду и по коњаника.

[272] посла.

[273] свакако нашом помоћи мало се Турцима помогло.

[274] лепак; игле; ваљци; подметачи;

[275] на двоје се дели.

[276] за (једну) дуж.

[277] P и нешто раније A — имају опис Цариграда.

[278] кад видеше тада други његови команданти., уплашивши

[280] наоштривши се.

[281] Турчин.

[282] наша мисао.

[283] Ладислава, који је био после краља Владислава.

[284] побили су их многе, па су и турска господа добила своје.

[285] особито с великом силом.

[286] заједно састави.

[287] Потом.

[288] које му се потчинило.

[289] мушкарце одвојено у-прокопе с једне стране, а њихове жене иза њих засебно.

[290] мужевима.

[291] (на имању) штете.

[292] 1700.

[293] господару.

[294] али то нисмо смели, јер смо били млади.

[295] остале.

[296] други младићи.

[297] и ови младићи, договоривши се међу собом, имали су

[298] или ћемо постати.

[299] Нико други већ велика окрутност твоја и неисказана жалост наша коју имамо; нико други него велика жалост наша.

[300] извадивши.

[301] удови.

[302] одузму.

[303] шатор.

[304] обричући ласкаво и неверно, свечано га уверавају да ће ту бити безбедан и дању и ноћу докле год се њему буде свидело и још више су га уверавали: „За што год нас будете молили, радо ћемо за вас учинити".

[305] (су) га задржали.

[306] преко његове воље и наређења.

[307] од Јанковог старијег сина Владислава, Матијиног брата, којега је за то дао краљ Владислав посећи, а и сам је убрзо отрован умро. A краљ Владислав ухвативши Матију узео га је са собом у Чешку; будући тамо у тамници, убрзо је после тога постао краљ.

[308] не би добили Турци.

[309] пакосном.

[310] онај трошак окренуо.

[311] за име (његово).

[312] Зато су сада.

[313] укопавши се.

[314] поставивши.

[315] одмах.

[316] највећи

[317] старијег

[318] пре него што су.

[319] Потом су почели јаничари да беже.

[320] на једну гомилу били су сложени под настрешницом

[321] сами.

[322] Кад су видела грчка господа да се турска моћ умножава, начинили су били зидове од једне морске обале па све до друге, али не особито сигурне и снабдевене. Ту земљу пак зову Пелепонез. Све од воде до воде начињен је зид, али не сигуран.

[323] А у тој земљи владао је Димитрије деспот, или да се каже (друкчије) господар оне земље. И овај.

[324] (се) изгубио.

[325] Овај деспот.

[326] са

[327] даде одговор.

[328] како најбоље може.

[329] опкољен.

[330] подигне; довезе.

[331] туч.

[332] не надајући се.

[333] наредио да се посеку.

[334] као што је у другим градовима чинио.

[335] недалеко од Негропонта или Евбеје, где је било најславније место Халкидија (Халкида); људи ове земље били су веома борбени, па хотећи тада као да поплаше Турке, послали су своје изасланике к њему с даровима.

[336] наредићу да (им) се пребију.

[337] освајајући градове.

[338] до Мореје смо стигли, због чега смо доста муке имали; пре него што смо деспота Димитрија стигли и опколили у једноме месту; — до Мореје приспети, а ипак смо ту доста муке имали док смо деспота Димитрија опколили у једном месту које зову Миситра.

[339] обећавајући.

[340] Cham (стално тако у ова два рукописа).

[341] мада с Турцима исте вере.

[342] предузели.

[343] употребити због слоге и доброг уређења.

[344] због великих и непролазних планина.

[345] под гором заглибила.

[346] све ствари са благом са кола.

[347] с планине на планину.

[348] ваљаних; на којој је био део царскога блага.

[349] другог осим тог.

[350] велика.

[351] зауставио се и питао шта је разлог задржавању.

[352] (је) чуо.

[353] да само војсци не буде сметње.

[354] У M је к томе још додато: „као што при томе бива".

[355] била веома лепљива; житка.

[356] ради отпочинка.

[357] даровао је.

[358] три.

[359] двадесет хиљада.

[360] тако да је.

[361] к Трапезунту и ту смо.

[362] посматрали.

[363] Потом је онда цар.

[364] сто педесет хиљада.

[365] и послао га је.

[366] некако.

[367] збрку у походу.

[368] дошао је и јавио за службеника.

[369] и неколико стрела.

[370] из случаја, те је несмело.

[371] па ипак.

[372] под пазухо, захватајући мало тела.

[373] дошавши к њему од велике жалости је.

[374] запаливши их.

[375] најпре; на његове груди.

[376] топио му је врео восак на очи.

[377] измишљајући му увек нове и нове муке; у суровим мукама.

[378] потом су га.

[379] (су) носили.

[380] стигли смо чак (до Еуфрата).

[381] састати.

[382] цар назад одлази.

[383] на обалу.

[384] са читавом војском.

[385] јединог, једноокога.

[386] врло широка.

[387] Хамзабег, који је владао над царским ловцима.

[388] Утом је отишао.

[389] 45, тридесет.

[390] изишли.

[391] месту или престолу.

[392] с друге стране.

[393] зато.

[394] скоро смо се,

[395] док се нису.

[396] јаничари сви превезли и к нама пребацили.

[397] а ипак док до тога није дошло.

[398] није могао помоћи.

[399] нас.

[400] к њему приспели; пребацили (смо се); опремили (смо се).

[401] видећи.

[402] потом је.

[403] пре тога нису били.

[404] их се бојали.

[405] потом.

[406] секући; секући да су.

[407] до неколико; сто хиљада.

[408] тако да су.

[409] побегли.

[410] поверивши.

[411] а у то време.

[412] св. Павле из потопа испловио и змија га.

[413] а.

[414] Ђурђе Скендерберг друкчије Кастриот, Скендер син Иванов.

[415] и имао је.

[416] покоривши све кнежеве.

[417] арапске земље.

[418] A у то време десило ми се да сам ушао.

[419] да с њим седим.

[420] дошао.

[421] дођоше.

[422] угледавши их.

[423] изићи.

[424] и ту су сели.

[425] нећемо.

[426] као сигурну ствар.

[427] а памтите ове моје речи и сећајте их се, јер сам ја исто тако хришћанин као и ви.

[428] Затим сам од њих отишао.

[429] господина.

[430] сетили су се са мном.

[431] али нису знали.

[432] је (тј. земљу)..

[433] а ја сам био од њега остављен.

[434] одмах; најбрже.

[435] становали.

[436] краљевска.

[437] наредио је да се ту излију; наредио jе да се ту лију.

[438] пешак из града појурио је по заставу; пешак се борио с једним јаничаром, тукући се о заставу.

[439] тако су се држали; тако су се обојица добро држала.

[440] заједно.

[441] да су град и варош тако бранили да им није могао ништа учинити.

[442] потом.

[443] Има на мору острво Евбеја, на коју је цар кренуо и

[444] када је бројано.

[445] једноме господину по имену тетреик синан.

[446] сва блага, товар његов.

[447] четири пута сто хиљада; четрдесет хиљада.

[448] цар.

[449] четрнаест хиљада.

[450] а то је говорио о онима.

[451] И бојао се.

[452] четрдесет.

[453] Тада је наредио.

[454] имало не поћи за руком.

[455] са свим хришћанима.

[456] Али кад би већ.

[457] позвао.

[458] папи.

[459] колико је лапа било, сви су били светитељи.

[460] у њихов стан.

[461] сви би од њих отступили и хришћанима се окренули.

[462] изволи дати. Освојио је исто тако дванаест краљевина у Малој Азији, то јест Понт, Битинију, Кападокију, Пафлагонију, Цилицију, Памфилију, Лљкију, Карију, Фригију и Хелеспонт или Мореју. — A има овде дужи одељак.

[463] имали распру међу собом.

[464] влада и владао је; већ је за моје време онда владао.

[465] а у Угарској Београд.

[466] па би водили борбу; онај.

[467] свакојако ниједноме од аих.

[468] A то је читаво благо цариградско.

[469] то јест нови двор или град; има веома сигуран и тврди град, који је Мухамед био сазидао кад је Цариград освајао.

[470] A када би који царски син.

[471] Неће га дати ниједноме, јер ће град тако чувати као пред непријатељем.

[472] вратити; поверити.

[473] На сваки начин је добар поредак и велики ред у турској земљи, а прва је ствар.

[475] за своје не даје.

[476] да би имали све потрепштине.

[477] капиџика за излазак.

[478] осим.

[479] могу ли.

[480] друго имање.

[481] први разлог.

[482] занемарује; а ко тада рђаво служи или (службу) занемарује, томе ће цар службу ускратити и имање одузети.

[483] или други пут.

[484] Прегледавши то, враћају се.

[485] од кога је убијен.

[486] и царска претња.

[487] највиши.

[488] такав ред и поредак; управљање.

[489] претрпавао (бригама).

[490] јаким.

[491] (чије) питање.

[492] у једној згради.

[493] у нарочитом шатору.

[494] сама двојица.

[495] разилазе се

[496] толико.

[497] потпуне две хиљаде.

[498] узимају.

[499] да се тако понесе да буде ослобођен.

[500] уче.

[501] их снабдева.

[502] више.

[503] сваки.

[504] другима.

[505] ниједан; сваки; ваљан.

[506] погубити; погубљивати.

[507] Има међу њима још овакав ред.

[508] великих пушака.

[509] одличних коња, дечака; одличних дечака.

[510] двеста.

[511] под собом.

[512] с луковима и стрелама да носе, опасавши се;сабљу, лук и стреле да носе; опасавши се.

[513] бити у реду.

[514] (према његовој) служби.

[515] храну или јело.

[516] ових има сто и оне.

[517] ствари.

[518] A имају исто тако и четири велика бубња.

[519] Али.

[520] камила.

[521] четири хиљаде.

[522] двадесет.

[523] Прва.

[524] цара.

[525] јарка.

[526] остављају.

[527] (друго), оружје.

[528] сваки са својим одредом; а имају исто тако дужа копља него наша, скоро за лакат, а то зато да би наше могли дохватити, а да сваки сам стоји и своју заставу држи.

[529] први.

[530] међу њима су исто тако и царски велики бубњеви.

[531] показати.

[532] топуз.

[533] јуначки и xрабрећи; соколећи коњанике га борбу.

[534] Турака.

[535] с Турцима.

[536] недовољно добро знају.

[537] а то је да.

[538] Одавде па до краја главе у ПА је друкчије: И зато док је њихово људство на бојноме пољу свеже, не треба се на њих било како журити, јер кад је у њима велика страхота и правичност (приправност), морају веома јуначни бити и назад не могу ступити. — (Даље иде као у горњем тексту).

[539] смео супротставити.

[540] не досећају.

[541] али нису могли сазнати.

[542] једанпут; ипак; само једанпут.

[543] као што сам раније рекао; као што је раније речено.

[544] некако; никако.

[545] Овде се у C налази додатак о походу на Богдана Једнооког.

[546] На почетку ове главе у PA налази се додатак.

[547] разум и ред.

[548] и зато кад разум и саветовање све (уређују).

[549] знајте.

[550] оптеретите.

[551] лако утећи.

[552] турски коњи.

[553] великих.

[554] исто тако.

[555] Турци имају то наређење.

[556] него,

[557] секу; а не рањавају.

[558] лакша.

[559] ни из каквог.

[560] води.

[561] с вилама.

[562] врло потребне и корисне.

[563] него ишта.

[564] (потребно је) имати разуман и навикнут и извежбан (народ), као што Турци имају.

[565] зависи, и да се не ослања на хетмане.

[566] добро.

[567] најпре према господу (богу), затим.

[568] неколико стотина, ако хиљада не би било.

[569] знатна.

[570] великом.

[571] у војсци.

[572] Као што и турски цар чини и при себи има такве људе које шаље до одреда, опомињући их да ови буду тако ваљано припремљени.

[573] оних изасланика.

[574] Знајте исто тако.

[575] брзим коњаницима или козацима.

[576] с облаком.

[577] попале.

[578] пут.

[579] Ако немамо.

[580] доста ћемо накупити свакојаког блага, довешћемо.

[581] потскакујући људима.

[582] ће доћи; седи сам..

[583] стигли.

[585] xоће.

[586] татори.

[587] неколико стотина.

[588] редом.

[589] могли би их нападати тукући их, могао би их тући нападајући их.

[590] У A нема целе главе.

[591] исто тако када xоће да скупи своју војску да буде већа него што је била.

[592] по читавој његовој земљи.

[593] чисте сабље.

[594] K и A немају ове главе.

[595] у пограничју.

[596] наређује да се разруше.

[597] а другима опет друга достојанства.

[598] и другу одећу и различите дарове.

[599] да сутрадан посте, па пошто пропосте читав дан, када пак вече дође.

[600] над облацима; на облацима.

[601] или и цели други дан.

[602] приређују себи свуда гозбе, уживање. A кад се довољно наједу и напију, тада се—грлећи се и љубећи—опраштају један од другога, као да више никад један другога неће угледати, и тако остају.

[603] с обеју страна, а други и одозго и одоздо.

[604] пуцати и густо тући на зидине.

[605] од зидина.

[606] Пописавши.

[607] да се иде с њима напред ради неге.

[608] излетео.

[609] или да излеће; јер су скоро на тај начин Турци заузели Никопољ: гонећи грађане, ушли су за њима у град.

[610] два златника годишње осим депе и женских глава.

[611] нису дужни.

[612] (главу) изгуби.

[613] на путу

[614] војник.

[615] се улију, упадну.

[616] сваке године.

[617] примајући поганску веру велича је: а многи.

[618] за хришћане; хришћани који су постали поганици.

[619] Угра.

[620] тако се поганство јача, као што је о горе споменутом мору речено, а то можете и сами знати да Турци.

[621] ако више људи на то чуваш, xотећи да их одбраниш, претрпећеш већу штету и губитак.

[622] Док змији главу не разбијеш, дотле је све гора. Тако и ви ако их кадгод прегазите и потучете, ови ће исту онакву штету причињаватн као и раније.

[623] Остало можете разумети.

[624] два пута.

[625] Отоманов.

[626] Нажалост.

[627] И тако су хришћани били мучени, а поганство се свуда ојачавало, а успомена на покојног краља Матију прошла је као звук звона.

[628] На маргини: Finis, можда [грч.] Селос.

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт