Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

П. Пипер

О великим и малим језицима
у светлу лингвистичке екологије

У првом делу рада, после општих напомена о предмету лингвистичке екологије, разматрају се различити критеријуми према којима се језици могу квалификовати као велики или као мали, посебно разликовање великих и малих језика према броју говорних представника; према раширености званичне употребе језика на одређеној територији; према функционалној раширености употребе међу различитим народима; према економској, политичкој и војној моћи народа који говори одређеним језиком; према дужини постојања одређеног језика; према утицају који неки језик има на друге језике; према развијености књижевнојезичког израза итд. Даље се разматра проблем односа између великих и малих језика као предмет савремених лингвистичких истраживања са посебним освртом на ситуацију у словенским језицима, који су према величини изразито издиференцирани, и међу којима се статус неких језика на крају XX века уочљиво мења.

1.

Односи међу језицима као вид односа међу народима, друштвима и државама данас представљају једно од најактуелнијих социолингвистичких питања, које се све чешће разматра у теоријском оквиру релативно младе дисциплине – лингвистичке екологије. Лингвистичка екологија, као и друге дисциплине без дуже научне традиције, нема широко прихваћену и устаљену дефиницију. Са екологијом у ужем смислу, којој је назив дао још 1866. године Е. Хекел, лингвистичка екологија има заједничко то што и њен предмет чине односи између човека и његовог окружења. Као једна од социјалних екологија (које се развијају од седамдесетих година ХХ века на таласу “екологизације” савремене науке, стављајући у центар пажње међусобну условљеност друштва и различитих видова његовог окружења, као и практична питања постизања и неговања оптималних облика тог односа) – и лингвистичка екологија има за предмет однос између одређеног аспекта људске заједнице и њеног окружења, при чему је специфично обележје предмета лингвистичке екологије очигледно однос између језика и окружења у којем језик постоји и функционише. У то окружење улазе, пре свега, разни други језици и одређене друштвене институције, али према неким мишљењима и природни фактори, нпр. географски. Томе би се морала додати и питања загађивања језика, било етичке природе (нпр. злоупотребе језика, које у савременим медијима добијају размере врло високог степена софистициране криминализованости), било естетичке природе (потискивања поетске функције језика превасходно у сферу лепе књижевности, односно деперсонализовање, депоетизовање и наглашено инструментализовање језика у већини других области његовог функционисања) и др.

Оно што лингвистичкој екологији даје релативно засебно место у склопу социолингвистици блиских дисциплина, и што је, са друге стране, чини једном од екологији у ужем смислу блиских дисциплина јесте значај етичког (а уз њега често и естетичког) критеријума у анализи различитих видова односа између језика и његовог окружења. Наиме, као што је за екологију у ужем смислу важан степен усклађености односа између човека и природе, тако и лингвистичка екологија има истинско еколошко утемељење онолико колико откривајући, описујући и објашњавајући чињенице из оквира свог предмета не хипостазира функционални моменат на штету вредновања друштвених и језичких процеса са становишта њиховог доприноса стварању или разарању одређених културних и духовних садржаја и са становишта оцене степена хармоничности њихове коегзистенције.

Међутим, као што је концепт лингвистичке екологије још увек више у процесу уобличавања него у стању чврсте уобличености, са могућношћу да понекад изгледа и помодно, тако и један од основних проблема лингвистичке екологије, који се овде разматра – однос између великих и малих језика, још није добио универзалан социолингвистички модел. Штавише, у радовима специјално посвећеним осветљавању тог проблема наглашава се да још није сазрео тренутак да се такав модел убедљиво и исцрпно артикулише (Кузњецова и др. 1997: 4).

2.

Једно од најчешћих питања која се лингвистима постављају јесте питање о броју језика у свету. Различити извори дају на то питање различите одговоре у зависности од тога шта се сматра језиком, а шта дијалектом, и колико се адекватно дата концептуална дихотомија примењује на конкретне идиоме. Оно што је таквим бројањима заједничко јесте да се ту, по правилу прећутно, броје живи језици. Са становишта проблема историјске судбине различитих великих и малих језика било би не мање интересантно знати и број мртвих језика, поготову разлоге који су довели до нестанка тих језика. Као што се реално човечанство у својој укупности до данас дели на два неједнака дела: онај део који чине живи и онај којем припадају све претходне генерације, слично је и са језицима. Игнорисати мртве језике једнако је грешно као заборављати покојне претке, а не мислити о даљем развоју свога језика једнако је неодговорно као и не мислити о будућности својих потомака. Проучавање разлога који су довели до нестанка великог броја језика несумњиво може бити поучно за очување језика чији је опстанак угрожен. Нашло би се ту доста примера великих језика који су у неком погледу временом смањили (као, на пример, грчки), као и малих језика који су се временом све више смањивали (нпр. пруски), па и малих језика који су у једном периоду постали велики (нпр. класични латински). А свим тзв. мртвим језицима, били они некада велики или мали, заједничко је то да су на крају постали сасвим мали и нестали, неки чак и без икаквог трага о свом постојању.

Изрази “велики језици” и ”мали језици” су полутерминолошке природе и немају посебне одреднице у највећим терминолошким речницима. Нешто већи степен терминологизованости у новијој литератури стиче израз мали језици (или миноритарни језици, в., на пример, Дјачков 1997, иако та два терминолошка израза не морају бити синоними) пошто се велики језици често именују према неком свом другом препознатљивом обележју (нпр. као светски језици, језици међународне комуникације итд.). Покушај да изразимо могућна значења израза велики и мали језици лако нас суочава са чињеницом да су речи велики и мали вишезначне и у свакодневном језику, и у саставу лингвистичких термина, те да постоје многе димензије језика према којима се они могу сматрати релативно великим или релативно малим.

Пре свега. говорећи о великим или малим језицима најчешће се има на уму број говорних представника неког језика, према чему је кинески убедљиво највећи језик, док се на другом полу исте скале налази велики број језика којима говори врло мало људи, као, на пример, на Алеутским острвима, где деведесетак људи раздвојених планинским гребеном говори на два дијалекта алеутског језика. Такав је и наукански на крајњем североистоку Азије, којим још говори око 75 људи, или сиренички, из исте ескимско-алеутске породице, на полуострву Чукчи, којим су пре десетак година течно говориле још само две старије особе итд. (Брајт /уред./, 1992, т. 1, 419).

Већи језици хране се мањима повећавајући број својих говорних представника, поред осталог, људима који се у процесу асимилације одричу својих малих и непрестижних матерњих језика. Глотофагија (како је ту појаву назвао 1974. године Ж. Л. Калве, в. Калве 1981; 1995) јесте једна врста колективног културног и духовног канибализма, које није усмерено на уништавање физичке супстанце народа него најбитнијег у његовој културној супстанци, на уништавање језика. Судбине многих мртвих језика сведоче да је глотофагија врло стара појава, а статус многих савремених малих језика на ивици опстанка говори да апетити глотофага расту. Средњи и мали језици у свему томе нису сасвим невини, јер док средњим и малим језицима прети опасност да потискивањем из једне по једне друштвене сфере постану језици за приватну употребу, а затим кандидати за лингвистичку музеологију (в. Леман 1996: 185, 191), ти исти језици често се хране својим дијалектима. Урбаноцентрични начин мишљења наметнуо се и где треба и где не треба као владајући, а према њему природно је када дијалекти убрзано одумиру и када човек усвајајући књижевни језик дефинитивно напушта матерњи дијалекат (тамо где постоји значајнија разлика између та два идиома), што уопште не мора увек бити ни тако природно ни тако неизбежно него је само уобичајено у једном необичном и несавршеном свету и у данас доминантном систему вредности. Природно је да се дијалекти мењају, па и да нестају, али не и то да многи од њих морају у најскорије време да нестану зато што се квалификују као кочница прогреса. Природно је да све људско има крај, али је противприродно тај крај вештачки убрзавати. Колико је филолошки образованих људи пореклом са села описало говор свога краја, саставило речник свога завичаја, подстицало неговање тог идиома у уметности и приватној комуникацији? Колико су уопште поједини лингвисти, без обзира на ужа научна интересовања, допринели да се дуже одржи или да се сачува од заборава неки део језичке реалности? Ако такви чине мањину, онда су они који чине већину, мање или више, пасивно или активно, углавном несвесни саучесници у глотофагији, прикривеном лингвоциду и тихом језичком лапоту.

Језици се виде као велики, средњи или мали и према раширености употребе одређеног језика на одређеној државној територији. У том погледу руски језик је испред кинеског јер је Русија држава са највећом територијом на свету. Неки азијски језици (нпр. бенгалски, јапански, индонежански) нису толико мањи од руског језика према броју говорника (в. Алманах 1997: 642) колико према величини територије на којој се ти језици говоре, поред наравно и неких других критеријума (културни престиж, политички утицај итд.).

Величина језика огледа се и у функционалној раширености његове употребе међу различитим народима, у чему је савремени енглески језик испред осталих, што је донекле слично статусу који су у прошлости имали неки други језици, нпр. класични грчки у античко доба, или касније латински језик, или старословенски језик код већег дела словенских народа у средњем веку.

Сличности су, природно, праћене разликама, од којих је једна од највећих у томе што ширење енглеског језика представља више него и у једном другом сличном случају плод координиране политике ширења економског, војног, политичког и културног утицаја, у оквиру које језичка политика има посебно место. То није нешто посебно ново. Слично се, иако углавном мање изразито и мање у томе успешно понашају многе државе сразмерно својој величини, амбицијама и снази, али се на савременим великим језицима механизам језичке експанзије, заједно са сваком другом експанзијом, релативно добро може посматрати. Поред тога, захваљујући степену развијености данашњих медија и све тешњем информативном, политичком и економском повезивању различитих делова света, али и другим факторима, енглески језик је према степену територијалне и функционалне експанзије надмашио све претходне сличне покушаје језичке експанзије. Са друге стране, упоредо са ширењем енглеског језика, у Европи, али и другде у свету, јачају тенденције развијања и неговања вишејезичности.

Величина језика такође се уочљиво испољава у економској, политичкој и војној моћи народа који одређеним језиком говори. У разним историјским периодима назив највећих према том критеријуму могли су да понесу различити језици, на пример, посматрано из европске перспективе, грчки језик, затим латински, па знатно ближе нашем времену, француски и немачки. У војнополитички биполарном свету биле су релативно јасно разграничене и сфере утицаја према том критеријуму највећих језика, руског и енглеског. Урушавањем моћи једног од два водећа светска центра, готово као по физичком закону спојених судова, почело је убрзана експанзија другог центра, која, наравно, има и свој језички облик. Тиме је до тада други велики језик постао још већи, а према критеријуму војнополитичке, економске и информативне подршке коју има, тренутно и највећи у свету.

Језици се могу видети као велики или мали и према томе колико дуго постоје. Са тог становишта, грчки језик, на пример, иако је данас релативно мали језик, има дугу и културно богату историју која га у том погледу чини врло великим, док је кинески у целом свом историјском периоду велики језик, не само због броја људи који тим језиком говоре, и због доприноса културе стваране на том језику култури човечанства, него и због чињенице да је кинески један од језика са најдужим континуираним историјски потврђеним развојем. Мање су познати примери језика који су мали према броју говорних представника, али велики према томе колико дуго трају, какав је, на пример, свански језик на Кавказу, којим данас говори око 80 хиљада људи, а који је историјски посведочен још пре две хиљаде година. (Сване, племе изнад Колхиђана, помиње Страбон још на размеђу старе и нове ере, набрајајући мале народе тог подручја, в. Климов 1996.)

Пошто се величина једног језика огледа и у томе колико он утиче, или колико је утицао, на друге језике (у њиховом књижевнојезичком развоју, у обогаћивању лексичког или граматичког фонда, у развијању њихових стилистичких могућности или на неки други начин), посматрано из тог угла, слика о великим и малим језицима постаје још сложенија. Два класична језика, старогрчки и класични латински, у том погледу су, иако мртви, и данас велики, јер су грчки и латински елементи врло присутни у већини живих књижевних језика, а енглески (иако и сам, као што је познато, посредно или непосредно много дугује латинском) према истом критеријуму има још једну потврду своје садашње величине, пошто снажно утиче на многе живе језике, велике и мале, толико јако да су одавно сковане сложенице типа франгле – за француски презасићен англицизмима, коглиш – за корејски са непотребно много англицизама и сл. Старословенски језик, који у облику црквенословенских редакција био вековима књижевни језик великог дела словенства, такође је и према критеријуму степена утицаја на млађе словенске књижевне језике (посебно на руски) – велики језик.

Али, као што је такође познато, питање степена утицаја једног језика на друге језике наслања се на питање језичких контаката, који могу бити толико интензивни да доведу до стварања мешаних језика, прво као пиџинских језика, а после најмање једне генерације којој тај идиом постаје матерњи језик, као креолских језика. У литератури се најчешће као примери пиџинизације и креолизације узимају идиоми настали мешањем неког неиндоеевропског језика са енглеским или неким од романских језика, али су у креолистици, као лингвистичкој дисциплини насталој педесетих година, која има за предмет проучавања контактне језике, прикупљени и обрађени подаци и за многе друге случајеве таквих језика, нпр. за низ контактних језика насталих на руској језичкој основи: руско-норвешки, руско-кинески (неколико етнолеката), тајмирски, алеутски језик острва Медни и др. 1

Разликовање језика према степену развијености књижевнојезичког израза такође је једна димензија њиховог разликовања као великих, средњих или малих. Као што је утврђено у социолингвистици (в. Радовановић 1986) постоји више фаза кроз које један књижевни језик пролази док не досегне статус развијеног књижевног и стандардизованог језика (селекција, дескрипција, акцептуација, елаборација итд.), а већина тих фаза је градуелне природе, тј. језик може бити више или мање, боље или слабије стандардизован. Тзв. велики језици су истовремено језици са дугом и богатом књижевнојезичком традицијом, релативно добро описани у већем броју разноврсних граматика и речника и најближи појму оптимално стандардизованог језика, премда и релативно мали језици, какав је, на пример, чешки, могу према степену развијености књижевнојезичког израза и стандардизованости бити на нивоу тзв. великих језика. На другој страни су језици који се због релативно слабије развијености књижевнојезичког израза у том погледу не могу сматрати великим, било да на тим језицима говори релативно велики број људи (нпр. бенгалски, свахили или хауса), било да је и број говорних представника таквих језика мали (нпр. тзв. књижевни микројезици).

Као што би овај врло селективан преглед критеријума према којима се језици могу разликовати као велики или мали требало да покаже, величина неког језика испољава се истовремено на различитим плановима од којих нису сви једнако важни, нити су увек подударни у степену изражености одређеног обележја.

Малих језика је далеко више него великих, али бројност врло малих језика није фактор који би им помогао у преживљавању, јер су то језици народа и етничких група мале или чак минималне економске, политичке и организационе снаге, која се њиховим маргинализовањем и уситњавањем још више смањује, са тенденцијом да такви језици постану безначајни песак у лингвистичком рељефу света вредан једино као подножје или саставни део растућих лингвистичких масива.

Мали језици већином су мало познати језици, за које често ни многи лингвисти нису чули, а поготову за њих не знају говорни представници великих језика ако немају веће лингвистичко образовање, што је ретко. Практична анонимност малих језика један је од чинилаца који иду на руку њиховом затирању. Ретке информације о малим језицима које се појаве у медијима по правилу су или сензационалистичке (са бизарним детаљима о неком језику којим говори само симболичан број људи, или о новооткривеном племену које говори непознатим језиком), или су статистичке (нпр. како научници неке лингвистичке велесиле сматрају да ће се за пола века број живих језика преполовити, а да изгледе да трајније опстане има само око триста језика и сл.). У оба случаја те ретке и штуре медијске вести не постављају проблем опстанка малих језика као цивилизацијско и етичко питање, па у ширем смислу и еколошко питање, а предвиђање њиховог масовног скорог нестанка, са позивањем на научне изворе одговарајућих информација, као да је срачунато да јавно мњење убеди у неминовност и оправданост таквог развоја догађаја. Стварање медијске слике о примитивности свих или већине малих језика и њиховој осуђености на скоро нестајање, или једноставно прећуткивање проблема судбине малих језика, фактички представља спонтано или организовано припремање терена за њихово тихо затирање, било редукцијом социјалних функција малих језика до њихове потпуне друштвене маргинализације (са паралелним фаворизовањем неког светског језика као јавног а затим и званичног језика те средине), било стварањем негативног става о вредностима властитог језика код говорних представника малих језика, било језичком сецесијом и политичким комадањем једног језика не неколико мањих (што се дешава српском језику на крају ХХ века), било на неки други начин, а најчешће комбиновањем свих расположивих метода експанзије великог језика на штету малог.

Не постоји, на жалост, друштво за заштиту малих језика, као уосталом ни друштво за заштиту од насиља великих народа над малим народима, иако постоје организације које, под покровитељством ОУН, или без такве подршке, воде бригу да не нестану неке ретке врсте ајкула, тигрова или неке друге животињске или биљне врсте. Један од разлога опстајања таквог парадокса вероватно се налази у чињеници да је богатим друштвима јефтиније да у јавном мнењу медијску слику о својој хуманости прибаве прилогом за заштиту неке биолошке специје него спасавањем од нестајања неког малог језика потенцијално непослушног народа, којем би поседовање властитог језика и писма могао бити разлог да буде још самосвеснији.

3.

Лингвистичка екологија, која је у центар својих истраживања ставила проблем односа између великих и малих језика, тек се у новије време, са доста напора и са још увек сразмерно скромним резултатима, уобличава као посебна лингвистичка дисциплина, умногоме и зато што је заштита малих језика од нестајања супротна актуелним тежњама да се створи свет једног језика, једног писма, једне нације, једне идеологије – као свет “суперјезика”, “супернације” и “суперидеологије”. (Језичке и друге сличности између концепта тзв. супермена и немачког “иберменша” овде се неће разматрати, као донекле удаљенија тема.)

Додуше, лингвистичка екологија, под називом екологија језика, почела је да се заснива још пре четврт века књигом норвешког лингвисте Е. Хогена Екологија језика (Хоген 1972), али тек од деведесетих година, када је убрзано нестајање многих језика бар у делу социолингвиста схваћена алармантно, она привлачи ширу пажњу, у сваком случају и даље недовољну. Лингвистичка екологија, као што је у уводним напоменама речено, има за предмет односе између различитих језика и њихових окружења (укључујући, пре свега, географске, етничке, језичке, институционалне и друге ентитете, и проблеме као што су промена, напуштање и смрт језика, пиџинизација, креолизација, позајмице, диглосија, урбана дијалектологија и др. (Ашер /уред./ 1994: т. 3, 391).

У оквиру лингвистичке екологије међу најважнијима су и феномени који су добили тачне али мрачне називе смрт језика, глотофагија, лингвоцид, рат међу језицима и сл. Пошто, као што је из теорије метафоре познато, једна метафора има својство да лако генерише себи сличне метафоре, могло би се са истим основом говорити и о насиљу над језицима, о злостављању језика, о рањавању и убиству језика (на мах или са предумишљајем и из ниских побуда и сл.), што би могло бити предмет међународног права.

У највећем броју таквих случајева ради се о односима између великих и малих језика. Грађе за истраживања те врсте има изузетно много, али ако та грађа не буде довољно брзо и ефикасно обрађивана, она неће много помоћи ни у регистровању, ни у расветљавању различитих злочина над малим језицима, а још мање у њиховом онемогућавању. Ево неких примера.

Од приближно 200 језика аустралијских домородаца који су постојали пре почетка колонизације Аустралије, на крају ХХ века (године 1990.) мање од 50 језика има заједнице у којима и деца говоре те језике. 2

Слично је са индијанским језицима у САД (један од ретких изузетака је језик племена Навахо, који је, сматра се, одржао кроз историју углавном исти број говорника). У Европи келтски језици боре се да преживе уз енглески и француски. У Африци су многи мањински језици (нпр. језици породица Хои и Сан у јужној Африци) нестали, али се запажа да су у њиховом гушењу поред језика колонијалиста учествовали и неки у локалним оквирима престижни афрички језици. Итд.

Понекад природна изолованост и/или свестан отпор према инокултурној доминацији омогућују и малим језицима да преживе као што је случај са неким индијанским језицима у пуеблима и кањонима Аризоне и Новог Мексика, или са поменутим сванским језиком на Кавказу.

Узроци језичке смрти су, пре свега, економски, демографски, институционални (одсуство институционалне подршке опстанку малог језика), психолошки (негативни ставови према сопственом малом језику) и, у вези с тим, статусни (мада исти језик са непрестижним статусом у једној средини може имати престижан статус у некој другој средини, нпр. арапски у Европи и арапски на Блиском Истоку) (Ашер /уред./, 1994, т.4, 1989-1990 са литературом)

Лингвоцидална политика је понекад сасвим експлицитна, каква је била америчка језичка политика на пацифичким острвима, нпр. на Гуаму почетком двадесетих година. Данас је за аутохтоно становништво Гуама њихов некада матерњи језик, чаморо, постао секундарни језик којим сразмерно мало, и све мање људи течно говори. Понекад језичка политика декларативно није усмерена на затирање малог језика, али ако су евентуалне законске одредбе које би требало да штите мале језике само или претежно формалне природе, ако се из различитих разлога не примењују, или се недовољно доследно примењују, онда је гушење малих језика само можда успореније, можда мање видљиво, али у крајњој линији реалност. До сличног, али блаже формулисаног закључка долази Л. Еле пишући о језичким правима Лужичких Срба и других мањина у СР Немачкој (в. Кузњецова и др. 1997: 200-207, посебно стр. 207), када сматра да у данашњој Немачкој постоји добра правна основа за очување права мањина, укључујући и њихова језичка права, али да су многа правна решења постоје само формално, при чему у закључку о узроцима таквог стања помиње једино пасиван однос Лужичких Срба према могућности да остваре своја права.

Угрожавање језика може имати и различите сепаратне облике, као што је, на пример, угрожавање националног писма. У српској култури још су сасвим свежа сећања на готово полувековно прећутно изразито фаворизовање латинице, када је указивање на последице такве језичке политике било скопчано са ризиком да добије опасну квалификацију као политички неподобно (или, у данашњој американизованој терминологији, политички некоректно), због чега је мало ко дизао глас у одбрану тада већ сасвим маргинализоване ћирилице, бар упола гласно колико се од краја осамдесетих година почела гласно изражавати забринутост за судбину латинице у српској култури (в. Пипер 1990).

Уништавање малих језика добило је последњих година такве размере да су УН, UNESCO, Савет Европе и неке научне организације почеле да изражавају забринутост због судбине угрожених језика, што још аргументованије, али са мање одјека, чине поједини лингвисти, нпр. у зборнику Језичка људска права3. Ипак постојећа међународна и национална подршка и заштита угрожених језика очигледно је недовољна а понекад и неадекватна. (Ашер /уред./, т. 4: 2211)

Начин на који светске и регионалне међународне културне и научне институције воде бригу о заштити угрожених језика, обим и интензитет активности усмерених у том правцу, донекле личи на свесно или несвесно умиривање савести, тј. на неку врсту моралне анестезије савременог лингвистичког поколења, или на усамљене покушаје да се нешто учини акцијама које немају ширу подршку ни у науци ни у друштву.

Тако се средином деведесетих година група лингвиста Института за филологију Сибирског одељења Руске академије наука хитно латила описивања језика арктичких народа Русије. Данас још има 26 таквих језика, подељених у пет група (самодијски, палеоазијски, обско-угорски, тунгуско-манџурски и туркијски језици) и већином су то врло мали језици, са тенденцијом убрзаног смањивања. Иако са једне стране од 1979. године опада број људи на територији бившег Совјетског Савеза који говоре руски као матерњи језик, а нису Руси, са друге стране то није битније зауставило тенденцију смањивања иначе малих језика. На пример, према последњим истраживањима само још 245 људи сматра јукагирски матерњим језиком (35% Јукагира) , али само 20 људи слободно говори јукагирски (2%).

Ипак, многи стручњаци (па и неки представници малих сибирских народа) не мисле да су мали језици осуђени на нестајање, полазећи од тезе да и независно од броја говорних представника, када се створе повољни услови, може да се препороди језик било код живог народа (Иванов и др. /уред./ 1994: 16), што је начелно посматрано тачно, прецизније речено више је начелно него тачно, иако се, на жалост, реалност често разилази са начелним истинама.

У мери у којој су локални државни органи стварно или привидно заинтересовани да подрже опстајање малих језика, могу се предузимати и посебне мере. На пример, у републици Саха (у Јакутији) обновљено је 95 номадских општина, основано 14 школа са наставом на матерњем језику, усвојен је закон о језицима у Републици Саха итд. Усвајање нових закона о језицима у бившим совјетским републикама било је, поред осталог, нужно и због тога што су у време перестројке за државне језике проглашени језици тзв. титуларних народа, што је водило неравноправном статусу других националности, односно из једне крајности (недовољна брига за мале језике због фаворизовања руског језика) отишло се у другу крајност (вештачко фаворизовање језика тзв. титуларног народа, макар он био и мањински, што ни у ком случају није поправило статус осталих малих језика, нити је практично битније изменило статус руског језика као језика споразумевања међу припадницима различитих нација у Руској Федерацији, в.Пипер 1989: 97).

Ставови социолингвиста о проблему угрожености малих језика варирају од мишљења да се не треба мешати у језички развој, до мишљења да се њиме може у потпуности управљати (Едвардс 1994: 205). Средина у односу на дате крајности (која је, као и обично, истовремено већинско мишљење) издиференцирана је према томе да ли је ближа једном или другом екстрему, и како се гледа на могућности решавања конкретних проблема.

Изражавајући извесну скептичност према лингвистичкој екологији британски лингвиста Џ. Едвардс, сматра да би требало питати и говорне представнике угрожених језика колико су заинтересовани за спасавање својих језика (изван лингвистике сличан став имају савремени заговорници еутаназије), износећи такође схватање да ни потискивање малих језика није знак прогреса као што то није само по себи ни мишљење да треба спасавати све умируће језике (Едвардс 1994: 142-144). Своју скептичност он гради на на мишљењу да одбијање напуштања малог језика, по правилу значи пристајање на живот у заосталости, и на хипотези према којој што је више језика у контакту, они брже деградирају осим једног који постаје лингва-франка (Едвардс 1994: 107, 115), наводећи неке мање-више познате примере дефинитивног нестајања малих језика, нпр. у Великој Британије 1974. умро последњи човек који је говорио мански, а у Турској 1984, последњи човек који је говорио убихски (Едвардс 1994: 21). Ту се, наравно, отвара велико питање шта се сматра прогресом а шта заосталошћу и да ли се смеју на основу изолованих примера правити генерализације (колико су се, на пример, усрећили они амерички Индијанци, аустралијски домороци, или аутохтони становници Гуама који су се одрекли језика својих предака, и да ли је то баш привлачна перспектива за многе друге мале народе). Сасвим у духу доминирајућег функционализма западне цивилизације Едвардс подсећа да је неопходно разликовати инструменталне функције језика од оних које он зове сентименталним и које су везане само за етничка осећања, а које су у случају малих језика доминантне ако не и једине (Едвардс 1994: 128), подсећајући ипак, коректно, да су у заштиту тзв. сентименталних функција језика писали су још В. фон Хумболт и Ј. Г. Хердер.

Када се говори и пише о угрожености малих језика од стране великих, у фокусу је данас енглески као најраспрострањенији језик изван земаља у којима је већини становништва то матерњи језик, као језик на којем се одвија 75% кореспонденције у свету , и размењује више од 80% компјутерске информације (Едвардс 1994: 41). Једно од питања која се у вези с тим отварају јесте питање спонтаности и прогресивности глобализације енглеског језика. Поред аутора који тај процес виде као искључиво или углавном прогресиван, има и друкчијих мишљења. Нпр. британски социолингвиста А. Пеникок у раду Енглески у свету, свет у енглеском оспорава мишљење о неутралности процеса ширења енглеског језика, о природности и благотворности тог процеса (в. Толефсон, уред., 1995). Неки примери који би говорили у прилог његовом мишљењу већ су овде наведени, а они нису усамљени. На проблем да глобални језик може да буде језик управљача и механизма управљања скрећу пажњу у истом зборнику Д. В. Гегео и К. Е. Вотсон-Гегео, наводећи пример Соломонових острва, где енглески говори 10-15% становништва, али је читав школски систем само на том језику, који слабо знају и сами наставници, а ученици су немотивисани да га уче, па је читава настава умногоме ритуал, а јаз између градског и сеоског становништва се учењем енглеског језика није премостио, не се чине релевантни покушаји, нити се види стварна жеља да се тај јаз премости.

Са друге стране, колико би погрешно било на основу мањег броја примера правити велике генерализације, толико ипак вреди констатовати да друштвена улога енглеског језика није свуда иста. Иако је то чешће језик колонизатора или неоколонизатора, у Јужној Африци управо је енглески био језик на којем се одвијала борба против колонијализма (додуше не англосаксонског), а индијски лингвиста Б. Качру у истом зборнику (Толефсон, уред., 1995) скреће пажњу на чињеницу да у Индији сваки покушај да се функционално прошири неки од локалних језика изазива жесток отпор говорних представника других језика, док енглески не изазива такав отпор као “ничији језик” у тој средини, а сећање на период када је енглески био језик колонизатора је, сматра Б. Качру, избледело.

4.

За разматрање социолингвистичких и других особености односа између великих и малих језика обиље грађе дају словенски језици, који обухватају, поред руског језика, великог у светским размерама, пољског и украјинског језика, великих у европским размерама, такође средње и мале језике, којих је у словенској језичкој породици, као уосталом и у свету, највише, па и врло мале језике у процесу нестајања, какви су лужичкосрпски језици.

У словенској породици је и интересантна група књижевних микројезика, којима говори релативно мале етничке или културне заједнице са извесним посебностима у односу на своје језичко, понекад и етничко, несловенско или инословенско окружење (књижевни језици југословенских Русина, Градишћанских Хрвата, Молиских Хрвата, пољских Кашуба и неки још мањи историјски или савремени идиоми). Термин словенски књижевни микројезици (Дуличенко 1981) који се за такве језике користи не упућује само на чињеницу да су они мали према броју људи који њима говоре него да су ти језици мали и према степену своје књижевнојезичке развијености. Они по правилу имају своју према нечему специфичну писменост, неке облике уметничке књижевности, понекад и извесне шире друштвене функције (нпр. у администрацији), у најбољем случају и основне облике стандардизације кроз речнике, граматике, правопис.

У словенској породици су и сасвим необични примери настајања нових, малих књижевних језика (хрватски, бошњачки) неком врстом језичко-политичке сецесије од некада заједничког српскохрватског, односно српског језика, при чему се не мења готово ни у чему битном структура “нових” језика, али се несумњиво мења политички статус идиома који сада носи засебно име (уз шта иду разлике у избору писма, правопису, неким другим облицима стандардизације итд.).

У погледу односа словенских језика у контакту или у конфликту са другим језицима, запад и исток Славије од најстаријих времена показују различите слике. На истоку словенски елемент надјачава потискује или асимилује несловенски, пре свега угро-фински и балтички, почев од миграција племена Вјатича уз реку Оку и новгородске колонизације руског севера (Калнињ 1997: 4), а на западу су Словени вековима објекат германске асимилације. Прелазак на немачки језик или дијалекат остваривао се у овом другом случају постепено и пролазио је кроз низ фаза, које су социолингвистички интересантне, али које морају бити предмет засебног разматрања. Последње мало острво некадашњег великог словенског масива на територији данашње Немачке чине Лужички Срби. Иако горњи и доњи лужичкосрпски језик као књижевни језици постоје од XVI века и имају одлике развијених књижевних језика (књижевна традиција, стилска издиференцираност језика , више граматика, речника и монографских обрада лингвистичких питања, штампа, настава на тим језицима итд.), то су вероватно европски књижевни језици чији је опстанак најугроженији.

Један од највидљивијих облика њиховог нестајања јесте смањивање броја људи који говоре једним од лужичкосрпских језика, а други је све већи утицај немачког језика на њихову структуру и употребу. Промене које се дешавају у доњолужичкосрпском највидљивије у лексици, мање и фонетици и граматици. Ф. Михалк је у истраживању обављеном још 1964. године сматрао поузданим само изговор информаната који су се родили пре 1890. године. Драстично се и убрзано смањује и територија на којој се говори доњолужичкосрпски као и број говорника једног од лужичкосрпских језика: године 1840. године – 164 000, 1955. – око 80000, 1994. – око 70000, према подацима Лужичког етнолошког института. Говорни представници доњолужичкосрпског језика чинили су у XIX веку 42 %, а средином XX века 28% Лужичких Срба. Данас од људи који говоре један од лужичкосрпских језика тек нешто више од половине сматра себе Лужичким Србима. Интензитет комуникација на доњолужичкосрпском је врло низак. То је углавном комуникација у селу, или још уже, у кући (Калнињ 1997: 5-7). У знатном броју доњолужичкосрпских говора у називу за оца користе се речи немачког порекла foter, feter, ato.. , ређе и за мајку muter, muterka, meterka. У Хочебусу (нем. Котбусу) постоји школа са доњолужичкосрпским наставним језиком, издају се новине на том језику, ради одељење Домовине, постоји издавачка делатност и радиоемисије на том језику, али је то највећим делом спољашња подршка очувању лужичкосрпског језика. Осећање непрестижности матерњег језика, које су током дугог низа година подстицале друштвене околности, продубљује се и постаје стереотип који је тешко победити, па се сфера употребе језика све више сужава.

У католичком делу горње Лужице лужичкосрпски се боље држи. Данас становништво те области чини 26% лужичког етничког елемента.

Лужичкосрпски језици имали су и раније у својој историји тешких периода када је употреба лужичкосрпског била отворено потискивана и забрањивана. Данас формалне забране неговања лужичкосрпских језика нема, али економске прилике, које младе Лужичке Србе све више одводе да живе даље од Лужице, и стварање у јавном мњењу слике о лужичкосрпском као неком социјално свакако непрестижном језичком куриозитету, води његовој тихој али све врло убрзаној ерозији. И ако се, користећи се терминолошком метафором лингвоцида, оно што је покушано са лужичкосрпским језиком у нацистичкој Немачкој може назвати отвореним лингвоцидом у покушају и на мах, ово што се сада дешава јесте нека врста постепеног лингвоцида, које заговорницима приклањања великим језицима може да изгледа као еутаназија или лингвосуицид.

Иако може да звучи злослутно, говорећи о савременом тренутку лужичкосрпских језика неће бити сувишно подсетити се судбине њиховог најближег рођака – језика Полапских Словена, који је изумро у XVIII веку. У XVII веку пастор Христијан Хениг, пишући о полапском језику записао је и следеће: ”Данас овде вендски говоре само малобројни старци; они више са младима не говоре на том језику да им се ови не би смејали. Омладина осећа одбојност према матерњем језику, и зато не само да неће да га учи, него неће ни да га чује.” (Калнињ 1997: 9).

Данас се број говорних представника лужичкосрпских језика приближава броју најразвијенијег словенског књижевног микројезика, русинског. Али, као што знамо, поред статистике важан је и правац промена. За лужичкосрпски то је, нажалост, тенденција смањивања, а за русински, срећом, није.

5.

Будућност ће показати да ли ће актуелне глобалне језичке, лингвистичке, информатичке, економске и политичке тенденције претворити планету у свет једног језика, једног писма, једне идеологије и других облика опште унификације. Многи примери из ближе и даље историје показују да изразита експанзија неке државе, идеологије, религије итд., може да буде праћена пукотинама у самом центру појаве која се наизглед незаустављиво шири. Чињенице говоре да то не мора бити само хипотеза. Оно што је, прво, било познато само делу Американаца, да би затим постало за сада маргиналнији предмет америчке унутрашње политике, па утолико и масмедија, сада је све чешће и предмет социолингвистичке пажње. А проблем је у следећем: у САД је све више људи који не говоре или слабо говоре енглески, и све је мање међу њима људи жели да научи енглески језик, пре свега зато што расте број америчких грађана латиноамеричког порекла као што расте и њихова економска и друштвена снага, али и из низа других разлога.

У цитираном зборнику Моћ и неравноправност у настави језика (Толефсон 1995) један од аутора, Т. С. Донахју, анализирајући како се тај процес одвија, констатује поред осталог да у САД није било закона о језику док енглеском није било конкуренције (до шездесетих, седамдесетих година). Тада су у вези са либералним покретом за грађанска права у низу држава уведене школе на језицима мањина, пре свега на шпанском, а у неким државама и гласање на више језика. Следила је реакција конзервативаца. Године 1981. поднет је законски предлог да се енглеском језику уставом да статус државног језика. За предлагача је нађен сенатор јапанског порекла С. Хајакава. На савезном нивоу тај предлог није прошао, али је дванаест америчких држава, углавном јужних, ипак донело одговарајуће законе, искључивши тиме могућност употребе у државној сфери било ког другог језика осим енглеског. Реакција Американаца којима енглески није матерњи језик јесте да све више игноришу такав октроисани државни енглески, стално проширујући неформалне, али економски све јаче друштвене кругове у којима живе, раде, тргују, уче, забављају се итд. – на језику који није државни, без потребе да из таквих кругова, у којима су апсолутна већина, често излазе у инојезични друштвени круг.

Међу бројним проблемима који стоје на путу американизације све бројнијих америчких имиграната указује се и на чињеницу да се у друштвеној свести већине Американаца, поред одсуства јаче мотивације за учење страних језика (Едвардс 1994: 192), једнојезичност (наравно, енглеска) повезује са успехом и високом културом, а двојезичност са сиромаштвом и заосталошћу, (ово друго неки покушавају да и експериментално “докажу”, а други пак оспоравају (Едвардс 1994: 71). Сличних дискусија било је и у Русији у време перестројке.

Америчка држава, наравно, покушава да нађе ефикасне облике американизације све већег броја Американаца који још нису прихватили културне обрасце које САД нуде или намећу свету. То су, пре свега, различити програми учења енглеског језика и адаптирања доминирајућем друштвеном и културном моделу. Резултати су различити. Јер, као што је амерички социолингвиста Едвардс тачно приметио језици у контакту лако постају језици у конфликту (Едвардс 1994: 89), мада обично, није у питању борба између језика него борба између интересних група (Едвардс 1994: 205-206) јер иза културно-језичких проблема у савременом свету по правилу стоје политички и економски интереси група које желе да имају власт.

*

Ако би се из изложеног извукао закључак да је поента овог рада дизање гласа у заштиту малих језика који су угрожени од стране великих, и посебно оног језика који се сада намеће као “супервелики”, то би било само делимично тачно, односно било би то истовремено делимично нетачно. Ни језици, као ни људи, ни народи, нису, и не могу бити, и не треба да буду у сваком погледу исти. Било је и, надајмо се, биће и даље и великих и малих језика, при чему мали језици могу бити у нечему велики, а велики језици могу бити у нечему мали. Природно је да неки језици постепено нестану, као што је природно настојати да сви језици и дијалекти што је могућно дуже опстану, а неприродно је чињењем или нечињењем подстицати смањивање броја језика у свету у корист мање групе великих или у крајњој линији само једног језика. Правдати то комуникативним потребама није само етички неутемељено него је и лингвистички неутемељено јер је функција споразумевања само једна од многих језичких функција. Такав лингвистички редукционизам водио би ампутирању многих културних, естетских, духовних и других димензија постојећих језика и хипостазирању улоге језика као средства којим се остварују одређени материјални циљеви. Пуштајући многе мале језике низ реку заборава човечанство би се олако одрекло једног дела своје душе зарад брже комуникације и ефикаснијег командовања у глобалном светском мравињаку. Наравно, они који су убеђени да је такав систем вредности једино добар настојаће и да га остваре. Они који такву хијерархију вредности не прихватају настојаће, према могућностима, да раде оно у шта они верују, у најскромнијем случају даће свој глас у заштиту права на постојање, неговање, развијање и учење свих језика, и великих и малих. Ово је скроман прилог напорима који воде ка том другом циљу.*

Напомене испод текста

1 Обиље података о руским пиџинским (и креолским) језицима даје В. И. Беликов у зборнику: Кузњецова и др. 1997: 90-109.

2 Податак је узет из IAL 1994. Према другим изворима аутохтоних аустралијских језика било је можда и триста, а тај број је до данас скоро преполовљен, в. Бугарски 1993: 25.

3 T. Skuttnab-Kangas, R. Phillipson (eds), Linguistic Human Rights. – Cambridge University Press, Cambridge, 1995.

* У основи овог рада је ауторово предавање “О великим и малим језицима” одржано на Коларчевом народном универзитету 23. априла 1998. године у оквиру циклуса Лингвистика на крају века.

Цитирана литература

  • Алманах 1997: The World Almanac and Book of Facts 1997. – New Jersey: K-III Reference Corporation.
  • Ашер /уред./ 1994: The Encyclopedia of Language and Linguistics. – Ed. R. E. Asher. – Pergamon Press: Oxford– New York –Seoul – Tokyo.
  • Брајт (уред.) 1992: International Encyclopedia of Linguistics. – Ed. William Bright. – Oxford University Press, New York – Oxford.
  • Бугарски 1993: Р. Бугарски, Језици. Нови Сад: Матица српска.
  • Дјачков 1996: М. В. Дячков. Миноритарные языки в полиэтнических (многонациональных) государствах. Москва: ИНПО.
  • Дуличенко 1981: А. Д. Дуличенко. Славянские литературные микроязыки: Вопросы формирования и развития. – Таллин.
  • Едвардс 1994: J. Edwards, Multilingualism. London; New York.
  • Еле 1997: Л. Элле. Права национальных меньшиннств в Германии и Лужицкие сербы. – В.: Кузнецова и др. (уред.), стр. 200-207.
  • Иванов и др. (уред.) 1994: Языки, культура и будущее народов Арктики: Материалы международной конференции. – Редкол.: В. Н. Иванов (отв. ред.) и др.- Якутск: Якутскиј научный центр СО РАН.
  • Калве 1981: Л.-Ж. Калве, Лингвистика и колонијализам: Мала расправа о глотофагији. – Београд: БИГЗ. (Библиотека XX век)
  • Калве 1995: Л.-Ж. Калве, Рат међу језицима: Језичке политике. – Београд: Просвета. (Библиотека XX век, 84)
  • Калнињ 1997: Л. Э. Калнынь. Особенности языковой ситуации в Нижнеј Лужице как следствие языковой ассимиляции. – Славяноведение, 2, 4-10.
  • Климов 1996: Г. А. Климов. Два тысячелетия внешней истории малого языка (сванские данные), Вопросы языкознания, 4, 19-24.
  • Кузњецова и др. (уред.) 1997: Малые языки Эвразии: Социолингвистический аспект. Сборник статей. Составители: А. И. Кузнецова, О. В. Раевская, С. С. Скорвид. – Москва: МГУ – Филологический факультет.
  • Леман 1996: К. Леман. Документация языков, находящхися под угрозой вымирания (Первоочередная задача лингвистики). – Вопросы языкознания, 2, 180-191.
  • Пипер 1989: О језичком планирању у Совјетском Савезу. – Зборник Института за стране језике и књижевности у Новом Саду, 10, 89-110.
  • Пипер 1990: Писма у контакту (прилог типологији проблема). – Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXIII, 391-398.
  • Радовановић 1986: М. Радовановић, Социолингвистика. – Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада.
  • Толефсон 1995: J. W. Tollefson (ed.), Power and Inequality in Language Education. Cambridge University Press.
  • Усикова 1997: Р. П. Усикова. Языковая ситуация в Республике Македония и современное состояние македонского языка. – Славяноведение, 2, 11-17.
  • Хоген 1972: E. Haugen, The Ecology of Language. – Stanford University Press, Stanford, CA.
 


 

Click here for Domowina official site