Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

Хелмут Фаска

Лужичкосрпски књижевни језик и његов однос према дијалектима

Стварање књижевног језика тесно је везано за настанак грађанских националних покрета и конституисање појединих народности, често подељених међу феудална властелинства, у нације у модерном смислу. Стварање књижевног језика, као процес и резултат, стога у великој мери зависи од социјалних и политичких услова који су, такође, лужичкосрпском језику у развоју (горњо- и доњолужичком) дали његове карактеристичне особине. Специфичност лс.[1] језика (или боље: две књижевне варијанте lс. језика) одређена је овим чињеницама: 1. Због њиховог политичког и социјалног положаја, код Лужичких Срба није никад дошло до стварања економски јаког грађанског сталежа као самосталне класе. Ако се ипак могао образовати по броју скроман слој лужичкосрпског грађанства, он се састојао, бар пре укидања ропства у првој половини XIX века, готово без изузетка од ситних занатлија и свештеника, који су се сем тога тешко могли обнављати из својих сопствених редова, него опет из редова неслободних сељака. Тек после укидања ропства, економским јачањем појединих сеоских имања, по броју и економској снази, почело се развијати јаче лужичкосрпско (ситно) грађанство. Због тога је тек средином. XIX века у Лужици дошло до изразитијег национално акцентованог грађанског покрета спојеног са интензивнијим културним развојем који је исто тако с већим успехом подстицао развој лс. књижевног језика. Што су се тако релативно повољни услови за културни развој Лужичких Срба тек тако касно створили, последица је закаснели и успорени развој и учвршћење норме лс. књижевног језика. Деловањем Матице српске, основане 1847/8. године и радом њених водећих чланова, додуше, била се створила, бар на територији Горње Лужице у другој половини XIX века, релативно јединствена и стабилна норма књижевног језика, али је и даље, и то све до забране лужичкосрпске књижевности за време фашизма, излазила конфесионално повезана књижевност Срба у Горњој Лужици у две различите варијанте књижевног језика. Обе варијанте базирале су се на разним дијалектима: књижевни језик Срба католика наставио је традицију, која је започета преводом Библије од Ј. Х. Свјетлика[2] који је за основу узео дијалекат Куловских[3] Лужичких Срба. Евангелици Лужички Срби из Горње Лужице употребљавали су онај књижевни језик који је настао на основу дијалекта Будишина и његове ближе околине и који су М. Френцел[4] и евангелички преводиоци Библије 1728. употребљавали. Па и кад се лс. књижевни језик могао после 1945, сада под сасвим другим условима, развијати и утврдити своју норму, на основу нарочитих услова у историји његовога развоја, разумљиво је што он и данас има још много облика дублета и варијаната који се не везују за стил већ за дијалекат. Варијанте горњо лс. књижевног језика везане за дијалекат су на пример: наставак -u или -'е у локативу sg. мушког рода чија се основа завршава на -ch (w měchu - w měše), наставак -ow или -i у ген. пл. именица меке основе (wučerjow - wučeri) и сл.

2. Лужички Срби после поробљавања нису никада били носиоци некакве самосталне економске или политичке јединице, већ само робови неке немачке феудалне силе или немачке грађанске државе. Лс. језик је због тога стотинама .година био пре свега језик феудалних робова, односно малограђанских произвођача. Дакле, није никад постојала никаква економска нужност за стварање лс. књижевног језика као комуникативног средства економски и политички самосталне целине. Зато је још од самог почетка рад лс. грађанског народног покрета, потекао из социјалних, културних и националних интереса, потиснут на међе које су ограничавале његову функционалну сферу, пре свега на књижевни и публицистичко-научни ниво. Из ове чињенице изникле су чак и две карактеристичне особености лс. књижевног језика,

Прва: лс. књижевни језик је због своје функционалне ограничености једва могао развити стилистичке варијанте. Он је углавном језик религиозне и лепе књижевности и научне и политичке публицистике. Разуме се, да је лс. језик у извесној мери био потребан и у јавном општењу (нпр. судски протоколи на лс. језику сачувани су у сразмерно великом броју), али у таквој сразмери која није могла гарантовати непрекидан и трајан развој специфичног лс. административног стила. Уска функционална база лс. књижевног језика је дакле крива што се није могао развити никакав надрегионални усмени облик лс. језика, изузев скромних почетака. Тек интензивнији културни политички живот Лужичких Срба после 1945. године и концентрисање лс. културних институција и интелигенције у граду Будишину убрзаће и стварање административног облика лс. језика.

Друго: сфера употребе лс. језика, углавном ограничена на религиозну и лепу књижевност и на публицистику, и његово искључење из службеног општења учинило га је скоро искључиво привилегијом лс. интелигенције. Исто тако, ако претпоставимо у најмању руку пасивно знање лс. књижевног језика код ширих кругова народа, стечено читањем лепе књижевности и његовом употребом у цркви и - у мањој мери - у школи, он ипак никад није био у употреби народних маса, него им је остао туђ као средство споразумевања. Утицај књижевног језика на дијалекте је лак а у неким деловима Лужице осетна разлика између локалног дијалекта и књижевног језика није могла до данас у потпуности победити у свести људи.

3. Стварање јединствене обавезне норме лс. књижевног језика, за све чланове лс. етничке целине било је, као што је речено, отежано на судбоносан начин због недостатка бројно и економски јаког лс. грађанства као носиоца националног и социјалног покрета и због немања економских и политичких слобода. Било је онемогућено најзад и зато што су Лужички Срби били, у столећима судбоносним за стварање и развој књижевног језика, подељени у неколико држава. Тако су се у Горњој Лужици две настале варијанте, стандард употребљаван у књижевности Лужичких Срба евангелика и потребна норма у религиозној књижевности Лужичких Срба католика, могле сјединити у један књижевни језик завођењем јединствене ортографије и постављањем јединственог граматичког кодекса, делимично створених компромисом. Само што се важност овог књижевног језика ограничавала једино на Горњу Лужицу.

Тако су се данас на основу историјских услова коначно образовала и превладала два књижевна језика, горњо- и доњо. лс., од којих се сваки заснива на другом дијалекту. Под датим условима политичке поделе Лужичких Срба на две (а понекад чак и више) државне територије, нарочити значај је имала чињеница што су лс. књижевни језици настали на основу најудаљенијих дијалеката тако да је зближавање или спајање ове две варијанте тешко, можда и немогуће.

Горњо-лс. варијанта књижевног лс. у основи је настала на бази дијалекта којим се говори у непосредној околини града Будишина. Спајањем с варијантом Лужичких Срба католика као и преношењем тежишта народног покрета Лужичких Срба на крају прошлог века од евангеличког на католички део лужичког становништва, горњолс. књижевни језик је све више преузимао особине које су порекле било од "католичке" варијанте књижевног језика или од оних наречја која су чинила његову основу. И данас све више и више преовлађује утицај "католичког" дијалекта у горњолс. књижевном језику (нпр. ширење наставка -о уместо -е у ном. сг. неутрума меке основе: zbože -> zbožo, wjesele -> wjeselo и сл.). Разлика између горњолс. језика и других дијалеката којима се говори у Горњој Лужици расте од југа према северу где је већ довољно велика. Осим тога развој горњолс. варијанте лс. књижевног језика стајао је, пре свега у погледу богаћења језичког фонда и његовог прилагођавања потребама друштвеног развоја, под јаким утицајем чешког језика, што је још повећавало разлике меду дијалектима.

Доњолс. варијанта књижевног лс. језика развијала се под много тежим условима. Систематска германизаторска политика световне и црквене управе у XVII и XVIII веку у маркгрофији Доња Лужица, која је тада потпадала под Саксонију нарочито у време њене управе над областима Мерсебуршке линије саксонских Ветина, одузимала је лс. језику и култури све могућности несметаног развоја. Једино у тадашњем округу Коћебуз, који је био енклава Бранденбуршке династије, лс. језик сe могао гајити и развијати, иако скромно, чак боље него у лужичкосрпским окрузима доњолужичке маркгрофије. Због тога је разумљиво што се дољнолс. варијанта лс. књижевног језика којом се говори око града Коћебуза развила из тих дијалеката.

Доњолс. и горњолс. књижевне варијанте лс. језика базирају се, дакле, на два различита лс. дијалекта: горњолс. на најјужнијем будишинском, доњолс. на најсевернијем коћебуском. Језичке особине ове две књижевне варијанте лс. језика, често цитиране као "горњолс." и "дољнолс." карактеристике, нису карактеристичне за два комплекса дијалеката, који би се могли означити као "горњолс." или "доњолс.". Таква два комплекса дијалеката, који би лужичкосрпски језички терен потпуно делили на два, не постоје. Језичке особине горњолс. варијанте књижевног лс. језика нису карактеристичне за "горњолс." дијалекте, а особине доњолс. варијанте за "доњолс." дијалекте. Тумачење "горњолс." и "дољњолс." односи се, ако хоћемо да га коректно употребимо, ипак само на наведене две књижевне варијанте лс., ограничавајући једну и другу, и не могу се употребити на разне целине лс. дијалеката, који би се према појединим особинама меду собом разликовале. Што је карактеристично за горњолс. или дољњолс. варијанту књижевног лс. језика у сваком појединачном случају, карактеристично је за разне а ипак друкчије лс. дијалекте. Нигде се не може наћи таква граница, такав скуп карактеристичних црта које би лс. језички терен једносмислено делили на "горњолс." и "доњолс." дијалекте. Ова чињеница је очевидна, ако упоредимо неке особине граматичког система које чине карактеристичну разлику између горње и доње лс. варијанте књижевног језика, са њиховом распрострањеношћу у лс. дијалектима (види приложену скицу):

1. Карактеристична разлика између горњо- и доњолс. варијанте књижевног језика јесте постојање категорије рационалности (лица мушког рода) у горњолс. и непостојање ове категорије у доњолс. варијанти лс. језика. Ова категорија има свој формални израз у ном. пл. именица са специфичним наставцима -ojo, -jo, -í или -'а (nanojo, přećeljo, rěznicy, burja према: plany, špihele, wolojniki), и поред идентичности ак. пл. и дуала с гeн. пл. или дуала (mam bratrow - према: mam konje), поред наставка -i у ном. пл. придева, заменица и партиципа (rjani mužojo - према rjane konje) и наставка -о у ном. бројева (třo mužojo- према: tři konje).

Категорија рационалности и њена изражајна средства, карактеристична за горњолс. књижевни језик, имају различиту распрострањеност у лс. дијалектима.

а) специфични наставци -ojo, -jo, -'i (-'y) или -'а у ном. пл. лица мушког рода номиналних именица познати су и употребљавани само у лс. дијалектима јужно од линије 8.

б) ак. пл. лица мушког рода номиналних именица раван је у свим позицијама ген. пл. у лс. дијалектима само на југ од линије 9.

ц) у дуалу се категорија рационалности изражава идентичношћу акузатива с генитивом једино у дијалектима јужно од линије 10.

д) специфичан наставак -'i у ном. пл. лица мушког рода номиналних именица конгруентних придева, заменица и партиципа употребљавају само дијалекти јужно од линије 11.

2. Доњолс. варијанта књижевног језика разликује се од горњолс. језика у томе што разликује у парадигми бројева облике i- и о-: ген. лок. styrich-styrjoch, дат. styrim-styrjomi, инст. styrimi-styrjomi.

Горњолс. књижевни језик познаје само о- облик типа štyrjoch, štyrjom, štyrjomi. У лс. дијалектима је опозиција типа styrich-styrjoch позната на целом северу лс. језичког терена чак до линије 12. Међутим, што дијалекти употребљавају између линије 12 и линије 3 наведене облике бројева i- и о- заједно, у дијалектима на север од линије 3 облицима i- и о- изражава се опозиција живо-неживо набројаних денотата. Облици о- употребљавају се ту као у доњолс., књижевном језику ако се наводе жива бића (ze styrjomi bykami), i- облици, ако се односи на предмете (ze styrimi stolami).

3. За варијанту горњолс. књижевног језика типична је употреба коњунктива хомонимног глаголског облика са значењем обичног перфекта који доњолс. варијанта не познаје. У дијалектима се облици типа wón by dzělal у смислу обичног перфекта употребљавају јужно од линије 6.

4. Вокатив с нарочитим наставком у сг. маскулина, типичан за горњолс. варијанту књижевног језика, а непознат у доњолс., познат и у употреби је у дијалектима на југ од линије 8.

5. Типична разлика између горњолс. и доњолс. варијанте књижевног језика јесте наставак инст. сг. средњег рода на 'е или 'о. Наставак је у горњолс. -om (ze spěwanjom), у доњолс. -im (ze spěwanim). У дијалектима пак употребљава се наставак -om на југ од линије 2, на север од те линије -im.

6. Датив сг. мушког рода завршава се у горњолс. варијанти лс. језика на -еј, у доњолс. на -оју. У лс. дијалектима се наставак -еј употребљава јужно од линије 7, наставак -оју на север од линије 4. У дијалектима између ових линија датив сг. мушког рода завршава се на -ој.

7. Горњолс. варијанта књижевног језика разликује се од доњолс. у томе што је изгубила стару -i деклинацију која се у доњолс. варијанти задржала: горњолс. kósć, -е; доњолс. kósć, -i. У лс. дијалектима се i- деклинација сачувала на север од линије 6. У дијалектима јужно од ове линије именице старе -и деклинације прешле су у ја-деклинацију.

8. Номинатив дуала мушког рода у горњолс. варијанти књижевног језика завршава се на -ај, после меких основа на -еј (dubaj, mužej), исто као и у свим дијалектима јужно од линије 6. У дијалектима северно од ове линије овај падеж има наставак -а (duba, muža), исто као и у доњолс. варијанти књижевног лс. језика.

9. Датив, локатив и инструментал дуала свих именица завршава се у горњолс. варијанти књижевног језика на -omaj (dubomaj, mužomaj, žonomaj), у доњолс. варијанти пак на -oma (duboma, baboma). У лс. дијалектима је наставак -omaj/-oma подељен линијом 5: јужно је -omaj, северно -oma.

10. Доњолс. варијанта књижевног језика разликује се од горњолс. исто тако тиме што има нарочито комбиновану варијанту инфинитива (тзв. супин), која се употребљава после глагола кретања: źomy spat - према: comy spaś. У горњолс. књижевној варијанти у оба случаја је исти облик инфинитива: dzemy spać - chemy spać. Од лс. дијалеката овакав облик супина знају само они на север од линије 1.

Ово су неке карактеристичне разлике између горњолс. и доњолс. варијанте књижевног лс. језика и њихов одраз на лс. језичком терену. Ако бисмо на исти начин сакупили све разлике између оба књижевна облика лс. језика, добили бисмо сличну слику која би показала разлике лс. језичког терена као постепени прелаз од крајњег југа до крајњег севера. Дихотомију лс. језичке целине, његову поделу на "горњолс." и "доњолс." дијалекте, савремена сорабистичка дијалектолошка испитивања не могу образложити.

Будишин

Превела са лужичкосрпског Нада Ђорђевић

Напомене

1. лс.==лужичкосрпски

2. Jurij Hawštin Swětlik (1650-1729) свештеник и магистар филозофије, католички писац и преводилац Библије (1650-1729)

3. Место у Горњој Лужици

4. Michal Frencel (1628-1706) евангелички свештеник, превео Нови завет 1706.

 


 

Click here for Domowina official site