Радослав Братић

Лужички Срби

Реч на књижевној вечери у Етнографском музеју у Београду, 1984.

Године 1983. путовао сам у делегацији Удружења књижевника Србије и непун месец дана провео на студијском боравку у Источној Немачкој. Том приликом боравио сам у крајевима где су живели и где живе Лужички Срби. Упознао сам се тада, колико је то било могуће са стваралаштвом и културом овог народа, а по повратку у Југославију почео да читам доступне књиге и публикације о Лужичким Србима. Заједно са групом преводилаца и уз помоћ лужичко српских писаца сачинио сам један избор и зове књижевности који је објављен као посебан број 78/1984. часописа Кораци.

Ово моје вечерашње уводно слово немојте схватити као предавање о култури а још мање о историји овог народа, већ напросто као закаснелу промоцију тог броја часописа, која се, бар ми се чини, одржава у правом тренутку и згодним поводом, када можемо угостити писце лужичкосрпске књижевности.

Лужички Срби после рата живе у држави названој Источна Немачка. А немачко-југословенске књижевне и културне везе су бројне и дубоке. Да се не подсећамо на оне већ одвећ тамне из 1914. када Виљем II објави Србији рат, ни на оне из потоњег светског пожара, ни на концентрационе логоре какав је Бухенвалд крај Вајмара,у којем је живот изубило 56.000 људи, ни Енценсбергерових речи које говоре о кривици сваког Немца због недавне прошлости када каже: "Пред собом имам малу земаљску карту. Она носи натпис Национални губици у другом светском рату. На тој карти су крстови, један крст означава милион убијених. Видим пет крстова у Немачкој, пет у Пољској, један у Југославији. Двадесет таквих крстова налазим крај речи Совјетски Савез."

Али од тих "веза" било је много светлијих.

Довољно је присетити се Доситејеве љубави за Лесинга, у чијем је делу нашао савет како писати народним говорним језиком, па преко Копитара, Браће Грим, Гетеа и Талфије (Терезе Албертине Луизе фон Јакоб), по многима најбољег преводиоца наше народне поезије на немачки језик; иако је Грим понекада знао да критикује њене преводе. Ако се свему додају и Вукови многобројни текстови по немачким новинама - много о Црној Гори објављивао је и без потписа (вероватно из страха да му Милош не замери) - онда је јасно колико је на тој страни био прозор наше писмености према немачком свету. Још од превода Ј. Криста из 1886., и анализа нашег Скерлића, наметало се поређење два велика писца и два велика дела: "Горског вијенца" и "Фауста", Мефиста и ђавола који опчињава владику Данила, између Његошеве море уочи Тројчинданске скупштине и Вагнеровог ускршњег разговора с Фаустом. Али велика дела се могу увек упоређивати. Уосталом и сам Гете је говорио о сличности између Фауста и Јова.

Између два рата, у Немачкој је написао и објављено подоста романа о збивањима у нашим крајевима. Неки од њих су много читани и могли би за нашу публику и данас бити занимљиви. Професор Миљан Мојашевић је истражио многе списе и текстове, студиозно прочитао романе и приповетке у немачкој књижевности, који говоре о приликама и збивањима у овом делу Балкана. Он наводи преко двадесет немачких аутора чија су дела с темама из нашег поднебља оцењена као вредна и од поратне немачке критике.

Неколико романа говори о животу на двору Обреновића, о отпорима Срба у Босни (Опенхајмеров роман "Сарајево, судбина Европе"), о Београду под Турцима. "Пут у Илок" Вилхема фон Шолца говори о немачком војсковођи који је бранио Београд од Турака, Хајнрих Ман у роману "Богиња" износи импресије из Задра и Далмације, Роберт Михел написао је књигу о Херцеговини, Јозеф Магнус Венер објавио је три романа који говоре о паду Београда, Егон Киш је написао својеврстан дневник ругајући се аустроугарској сили.

Кажу да је Бетовен у шестој симфонији био инспирисан нашом народном песмом, а С. Капер је половином прошлог века објавио еп о Косовском боју. Перо Слијепчевић хвали Геземанов роман "Бекство" о српском повлачењу преко Албаније, као и драму Р. Веге "Немањићи".

Од Вукових трагова који се преплићу са траговима многих немачких великана, па до Андрићевих који је пред рат тамо био амбасадор и имао прилику да осети сву жестину пропаганде против свега што није германско, успоставили су се многе везе наше и немачке културе и писмености. Те везе су се најјаче преламале кроз Вукова познанства с Копитаром, Гетеом и Гримом, који су направили највећу пропаганду наше народне књижевности и свету показали (а нарочито Вуковим противницима и критичарима) да је српски "говедарски"језик раван језику античких епова, или како су то Вукови тумачи говорили "хомеровском језику".

Подаци кажу да су Лужички Срби, баш као и балкански Срби, имали бурну историју. Борили су се и тукли са моћнима и јачима, плаћали жестоку цену одбране свог националног идентитета. И онда када су на њих насртали Французи, и када их је покоравао пољски краљ, и када су их потчињавали чешки и бранденбуршки владари, све до моћне саске и немачке силе. Потискивали су их и тлачили, забрањивали језик, укидали национална права, с намером да их асимилују и насилно претворе у други народ. Уосталом, хазарска судбина малих народа увек је слична и увек једнако трагична. Балкан и Европа као да су предњачили у тој традицији много пре и много после пада Византијског царства. Када би се сачинила једна слика тлачења малих народа на овим просторима, она би била потресна као најчувеније античке трагедије. Уосталом, зар неколико балканских ратова, бројне буне и два светска рата нису увек били крвави и трагични отпор том и таквом тлачењу. Када се мало разгрне патина историје видећемо да је људска цивилизација испуњена догађајима у којима велики и моћни разарају и газе све око себе, а мали се копрцају и бију за ону минималну мрву људског достојанства. Неопходно је то све имати на уму, и када је реч у тако малом бројчано народу из Лужице, од којих се до данас одржало мање од стотинак хиљада душа.

Цена одржања овог бројчано малог народа, како се из бројних редова лужичкосрпских писаца види, насталих од старих времена до данашњих дана, била је превелика. А књижевност је, баш као и друге уметности изгледа, најбоље сведочанство, најјаснија слика о једном времену. Јер читанке су одвећ подложне променљивим читањима и другачијим судовима.

Неколико је централних догађаја, како се и из текстова лужичко српских писаца види, који су били најважнији за ширење лужичко српске културе и одржања националног идентитета. Оснивање "Матице српске" ("Маћице сербске") а које је уследило највише залагањем Арни Смолерса и Хадри Зајлерса (основане 1874. године, двадесетак година после оснивања "Матице српске" у Пешти, чије је седиште после прешло у Нови Сад) као и оснивање друштва "Домовина" 1912. године, значиле су упоришне тачке националног развоја овог народа. На једном месту Грга Новак вели да је језичка и културна реформа Вука Стефановића Караџића, која је у то доба била у пуном замаху, значила велики полет и за лужичкосрпску културу. Не треба заборавити да Лужички Срби говоре на два дијалекта: горњолужички и доњолужички, који се скоро могу назвати и различитим језицима. Та подељеност је, вероватно, подстицана и смишљена са стране. Баш као што је од шеснаестог века извршен притисак на веру Лужичких Срба, и од тада су они подељени на евангелисте и на католике. Има нешто од те симболике и када је реч о нашим језичким приликама који се поставља кроз питање: један или два језика, српски и хрватски или српскохрватски (као да се плашимо назвати свој језик правим именом), као уосталом и када је реч о често неоправданом оспоравању самог Вука Караџића, творца наше новије писмености. То оспоравање траје до данашњег дана у смислу да ли је Вук узео право наречје за књижевни језик, те да ли је Вук намерно изостављао речи српске грађанске културе, о којој једва да и може у то доба бити речи, итд.

Оспоравање и забрањивање језика Лужичких Срба имало је сличну судбину оспоравања и негирања језика и писма балканских Срба. Године 1334, Лајпцишки парламент је донео пропис да се свако онај ко проговори лужичкосрпским језиком кажњава смртном казном. То је било време када су лужичкосрпски писци из протеста писали на латинском а не и на немачком језику. Доласком Хитлера на власт, 1936. и 1937. године, донети су следећи прописи: "Што је могуће више ограничавање вендског (српског) језика, подизање немачких дечјих вртића, да би се Немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба". Година 1937. означила је прогон и хапшења најугледнијих Лужичких Срба, укидање свих културних и националних организација, одузимање имовине и прогон сваке врсте. Тада су донете следеће мере за јачање Немства:

1) Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајима.

2) За време читања наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки.

3) Богатство немачких игара и песама преноси се деци.

4) У познавању завичаја имена стара дају се на немачком и уносе на немачком.

5) Запошљавају се само немачки учитељи по крви.

6) Морају се подизати немачки вртићи за предшколски узраст, да би се деца најзад одвојила од својих бака које говоре само вендски.

7) Са свих одговорних места мора се говорити само о немачким обичајима, нарочито у школама.

8) Реч "Венди" мора да нестане...

Борба за немство је борба за немачки језик. У односу на то могло би се учи од немачког ритерског реда. "

Као што се види, све је чињено да Лужички Срби постану народ другог реда и да нестану. Баш као што је за време Калајевог режима у Босни донета забрана свих српских културних и националних институција. Српски језик је био строго забрањен, а Калај је чак забранио своју властиту књигу објављену на том језику.

После рата и поред снажне асимилације од стране велике немачке културе (уверио сам се да поједини значајни лужичкосрпски писци данас почињу писати на немачком језику). Лужички Срби су успели да добију своја национална права, да обнове културне институције и окупе најинтелектуалније снаге око културних центара и националних института у Бауцену-Будишину. Тако је овај народ, иако претежно земљораднички и занатски, успео да обнови многе уништене културне и националне вредности, да обнови своју баштину.

И неки старији и млађи писци у својим текстовима као најзначајнија и најкрупнија имена лужичкосрпске културе помињу имена Јакубице, Смолера Вјеле, Мука (важи за најзначајнијег научника овог народа), Зејлера, Чишинског, Скале, све до стваралаца из поратног доба, као што је то један Јуриј Брезан - зачетник модерне лужичко српске прозе (њему се придружују Марија Млинкова, Ангела Страхова, Јуриј Кравжа, и др.) до Кита Лоренца, прворазредног интелектуалца и песника, или Јурија Коха, једног од водећих песника новије генерације. У рукама сам држао и лужичкосрпски биографски лексикон, у који је унето око 800 лужичко српских аутора из неколико векова, и то не рачунајући данашње савремене ствараоце. Ти подаци најбоље говоре о виталности овог бројчано малог али стваралачки одрживог народа.

Тако од прилике завршава историја Лужичких Срба казана у неколико редова, за чије се порекло каже да су из Милжица и Лужица, са прапостојбином источно од река Елбе и Зале. Историја народа који је после Првог светског рата желео своју политичку аутономију али му Вајмарска република ни велесиле нису признале статуте националне мањине. А какав је однос Немаца тог времена према овом народу најбоље се вади у тексту објављеном у једном немачком листу 1921. године: "По истеку једног људског века од народа Лужичких Срба, које данас називају погрдно Вендима, неће остати ништа више до сећање, а вендски језик ће разумети само филозофи. Венди се приближавају свом крају... Највећи део ових Венда у округу Бауцена само још пригодно говори вендски, или чак уопште не. "

Бацимо сада кратак поглед на неке од значајних писаца који су заступљени у тематском броју часописа"Кораци" из 1984. године који је посвећен лужичкосрпској књижевности.

Јан Рак, писац који је живео у 15-16. веку, декан на Краковском, потом професор на Франкфуртском универзитету, друговао је са Лутером, а у својим радовима жестоко шибао немачки шовинизам и зато био трн у оку власти. Подсмевао се Немцима како с муком говоре латински језик, а веће силе, међу којима Пољске, Мађаре и Британце називао је варварима. Протерали су га сколастичари и забранили му повратак у Лајпциг. Каспар Пеукер, такође живео на размеђу између 16. и 17. века, предавач на лекарским студијама и лични кнежев лекар често је хапшен и осуђиван на робију. Објавио је низ радова из математике, астрономије, те лекарске и теолошке списе. Сматрао је да чешки као језик припада Лужичким Србима. Дужа песма "Похвала отаџбини" настала је за време његовог дужег тамновања. То је стихована хроника града Бауцена и хроника лужичкосрпских племена. Јан Бок, који живи у другој половини 16. и почетком 17. века био је докторант филозофије, дипломата и велики хуманиста. Говорио је шест језика. Цар Рудолф II доделио му је почасно звање и примио га у угарско племство. Био је судија и градоначелник у Кашану (словачке Кошице), многе песме испевао у затвору, углавном на латинском језику. Хандрош Тара, савременик Јана Бока, радио је као парох и преводилац, писао филолошке расправе из лужичкосрпског језика. Аутор је "Лужичкосрпског приручника" која садржи Лутеров Мали катехизам, молитве и псалме, који су биле забрањене од стране кнеза. Борио се за увођење матерњег језика у школске програме. У песми унетој у овај избор, Тара прекорева све оне који до свог језика не држе. Јуриј Лудовици, који је живео у 17. веку, био је парох и изузетан познавалац лужичкосрпског језика. Објављивао је своје приповести које представљају најраније стваралаштво лужичкосрпске уметничке прозе, За свој језик каже: "Није наш језик туп, нити гвоздена звука!" Кито Фрицо Штемпел је живео у 18. и 19. веку и први је доњолужички песник. Значајан је као преводилац античке књижевности и сакупљач народних умотворина. У прилогу овом часопису пева о Федрусовим баснама и позива сваког српског сељака да их пажљиво по земљи посеје, јер ће тако с њива уклонити коров. Хандриј Зајлер, живео у деветнаестом веку, сматра се оцем поезије лужичкосрпског националног препорода. Његова песма "Сербска невеста" унета у овај избор, уврштена је у збирку народних песама. Једна од његових песама постала је лужичкосрпска химна. Оснивач је и уредник првих новина иа овом језику, Михал Френцел, живео на размеђу 17. и 18. века, превео је Нови завет. У овом избору свој рад посветио је руском цару Петру Великом који је 1697. године посетио Саску. Абрахам Френцел, савременик свог презимењака Михала, објавио је између осталог први упоредни Етимолошки речник. Јан Богувјер Рихтар, живео у 18. веку, први је писац књижевне историје на доњолужичком дијалекту. Свој текст из овог избора започеће речима: "Можда неко сувише потцењује лужичкосрпску нацију сматрајући је приглупом... Али ја неког лужичкосрпског сељака ценим као бољег физичара од понеких учењака, иако први није физику учио као други." Лужичкосрпски Доситеј Обрадовић, Јан Хорчански, живео у 18. веку, био је жесток борац против германизације Лужичких Срба. У прилогу овог часописа ће рећи: "Признајем: ја сам Лужичкосрбин, и свог се порекла не стидим" Веома је занимљива прича Јурија Пилка, који је живео крајем 18. и почетком 19. века, сакупљача народних прича и бајки. Михаил Навка, умро 1968. године, зачетник је модерне критичко-реалистичке приче на свом језику. У прилогу из овог избора пажњу посвећује женском лику. Мерћин Новак-Њехорнски, рођен 1900, зачетник је националне ликовне традиције и познат по својим књигама путописа, а међу њима и путопис из Југославије, објављено 1936. године. Одмах је књига забрањена. Прилог у овом часопису говори о побуни српских студената. Јер Арношт Смолер, живео у 19. веку, који по песмама подсећа на нашег Војислава Илића, урадио је за Лужичке Србе много тога што је код нас урадио Вук Караџић. Најплоднији лужичкосрпски писац 19. века, Јан Радисерб Вјела, умро 1907. године, сакупио је огромно фолклорно богатство и писао басне и песме за децу. Мато Косик, умро 1940. године био је свештеник, песник и емигрант у САД. Усвојим песмама тугује за Лужицама без којих се осећа као изгубљена птица. Јакуб Барт Чишински, умро 1909, класик је лужичкосрпске књижевности. Писао је значајне романе и драме и спада међу најкрупнија имена ове књижевности. Нина Виткојц, умрла 1975. године, имала је значајан удео у стварању стандарда доњолужичког књижевног језика, У прилогу овог избора опомиње свој успавани народ да се тргне. Јуриј Бреза, рођен 1916, зачетник је модерне прозе и соц. реализма у стваралаштву Лужичких Срба. То је најуспешнији и најчитанији и писац овог народа, Јуриј Чешка, 1944. године је погинуо на путу да се прикључи партизанима у Југославији. Увео је модерну поезију у своју књижевност. Марија Млинкова, умрла 1971, изузетан познавалац науке о књижевности и књижевни критичар. Одличан је прозни писац и стилиста. Јуриј Кох, рођен 1936. године, један је од најзначајнијих аутора своје генерације и добитник високих књижевних награда. Јан Ворнар, Кохов исписник, познат је као писац хумористичких кратких прича, књига за децу, аутор који негује хумор и језик лужичкосрпских сељака. Јуриј Кравжа, Ворнаров годишњак, успешно се огледао у свим књижевним родовима. Бено Будар, рођен 1946. године, објавио је више изузетно. хваљених песничких књига, а један је од главних стубова издаваштва у издавачкој кући"Домовина".

Судећи по броју оволиких имена и њиховом успешном стваралаштву, Лужички Срби су народ који уме да чува своје културно богатство, и гледајући то благо намеће се јасан закључак да Мефисто није добио Фаустову душу.