Јева Марија Чорнакец

Кестен

Недеља, на улици једва мало буке. Светлост градске сијалице није довољно јака да бих видела бројке на часовнику. Лампу нећу упалити, Клаус би могао да се пробуди. Леђа му се полако и тешко дижу, изгледа као да се разочаран од мене окренуо. Још никад нисам попила толико ракије. Као да сам хтела да се опијем. Али сад ми већ у глави није тако мутно, изгледа ми као да никад нисам могла тако јасно да размишљам.

На Петровој цркви откуцава пола сата. Сигурно пола седам. Већ целу годину устајем у то време. А пре тога, на студијама, само сам два пута недељно морала рано из кревета. Уствари, већ одавно ми није потребан будилник. Па ипак га свакодневно навијем, за сваки случај. Било би ми непријатно да задувана или закасним на час, деца на то пазе.

Данас будилник ћути, данас чекам да се он пробуди, а онда ћу му донети у кревет доручак, први и последњи пут. Последњи пут јер се осећам као српска учитељица везана за Лужицу, а он неће да живи код нас, иако би као инжењер овде увек могао да нађе посао.

Сад бих радо миловала његову косу и гладила потиљак. Само би се он од мог додира сигурно пробудио, загрлио ме и привукао себи да нам пружи све оно што сам све досад одбијала, свесно или несвесно, просто из самозаштите.

Откад могу да мислим, била ми је жеља да се једном удам за Србина. Тај идеал сам у сваком случају хтела да остварим, откад ми језик лакше иде српски него немачки. Знам за проблеме мешаних бракова, чак и код наших сродника, не могу то никако да потцењујем.

Пре неколико месеци, првих дана одмора, покушала сам да му се склоним с пута. Нисам могла једноставно да одем кући, као некад са игранке, да бих од неког утекла. Можда сам осећала мало више сигурности у своје принципе, стално сам успевала да још на време разумом угушим нежељене искрице, иако сам при том понекад већ опалила прсте.

Знали смо се од првог тренутка нашег сусрета: скоро пред поноћ довезли смо се у хотел, Клаус ми је дао моје кофере - јер сам опет понела превише прња - а он је све имао у ранцу.

На путовању по Високим Татрама у почетку сам ишла неколико корака испред њега. На леђима сам осећала његов поглед као топле зраке, моја тренутна сигурност нестаде као лањски снег. Разменисмо своје доживљаје, као и оне из књига. И он је у детињству морао помагати својим родитељима у врту, познавао је врућину на пољу. Свиђало нам се да у очима оног другог више видимо саме себе. Душевна сродност, говорио је, а ја нисам била сигурна да је то она тајанственост која ме к њему привлачи као магнет. Кад се заврши одмор све ће бити само као лепа успомена, покушавала сам да умирим свој разум, који није само тихо куцао. Само како сам све више себе саму хватала у дечјим жељама, да ће можда постепено уз мене научити наш језик и обичаје разумети, схватила сам да сам се преварила. Опет покушах да тренутно набројим шта нас дели, тражила сам слабости у његовом карактеру, па опет са сваким освојеним кораком, расла је нада у мени да ће се он код наше куће навићи и загрејати за наше ствари. Причала сам му о нашој историји, о нашим обичајима је већ чуо, и у веселим разговорима отопио се лед међу нама, сем једне санте.

Претпоследњег дана одмора усудих се с њим на оно страшно место. Пажљиво сам га припремала на то да мој муж треба бар да разуме српски, јер ја хоћу са својом децом да говорим на свом матерњем језику. Направи твог правог сама, одговори ми смејући се. И ја сам се смејала, све је већ било готово па сам му по стоти пут објашњавала да не можемо живети само од шарања ускршњих јаја, шарене народне ношње и идиличне вожње чамцем по Блатима^[1]. Како сам нагласила да ништа није потребније до српска породица, одговорио ми је горким речима, да ни ја не могу ништа против природног процеса асимилације зато што је то општа законитост.

Скоро од речи до речи ту реченицу је поновио јуче на Миклавшку^[2]. Окренула сам се и насмешила на њега.

Он није знао зашто, није знао да је то слично ту било речено још најстаријим, тамо сахрањеним Србима. Само кад се више неће нико наћи да чува гробове наших предака... Одговорих му да нећу да будем крива и ја ако једнога дана сви Срби буду говорили само немачки Довела сам га до гроба моје тетке, земља је била жедна воде. Ја сам својој баки, кад сам имала десет година обећала да ћу после њене смрти стално бринути о цвећу на њеном гробу. Касније сам се осећала одговорна за теткин гроб. Крај гробљанског зида који је обрастао смрекама и јоргованом показала сам му склоњену канту за заливање причвршћену ланцем за грану дрвета. Моја канта није тамо била, била је стара, одерана и по казивала пут по коме сам с њом ишла тамним траговима од воде. Док сам поливала цвеће, он је хвалио леп изглед са гробља. Стиснуте кућице на Жидову^[3] и гробље на Градишту^[4] нарочито су га изазивале, а ја одједном нисам имала воље да поново говорим о нашој историји. Монотоно сам причала да између оба гробља протиче део наше историјске трагедије. Он ме није разумео, а мени као да и није било стало до тога. Ћутала сам и док је он грдио запрљану Спреву.

Други траг воде цурио је на гроб непознатог. Оба сам полила. И ако није ништа питао, причала сам му с брату своје баке, о свештенику кога су у Дахау убили. Бака се радо сећала њега и стално ми понављала како је он умео да хода по соби на рукама. У орману је чувала његова писма из логора за која сам ја, како се каже била још сувише млада. Ипак сам кришом читала, иако нисам све разумела, једино то да је он живео и умро за идеале. Хтела сам да будем као он, па сам почела увече да учим стој на глави, да бих једног дана као он ишла по свету на ногама и рукама. После бакине смрти његову слику сам обесила изнад кревета. Радо сам гледала у његове задовољне очи и упола тамно лице. Већ годину дана његова слика виси изнад мог кауча, понеки пут и обрнута, поред свадбене слике мојих родитеља и Крабата, моје најмилије личности из наших бајки.

Снови ове ноћи били су као из бајке, само помало измешани. Сањала сам као да стојимо усред гробља на Миклавшку, које је било сасвим равно. Клаус је хтео да ставимо у земљу зелени кестен, али сам се ја успротивила, бојала сам се да ће корени кестеновог стабла једнога дана продрети у гробове наших предака као црв у дрво. Кад је Клаус љут отишао, гробна тишина ми је одједном била неподношљива као и неми покрети бреза и врба који су ме плашили. Пођох степеницама за њим доле у Жидов, са сваким степеником магла се појачавала. Лутала сам улицама да бих му дала кестен. Магла ме је тешко притискала и гутала моје позиве.

Спазила сам га на оној страни Спреве, одједном широке као Миклавшк. Свом снагом бацих свој кестен у његовом правцу, али га немирна река прогута.

Тај кестен сам јуче ујутру хтела на станици, кад сам га поздрављала, да му дам. Његов воз из Берлина имао је пола сата закашњења и ја одох у оближњи парк да ми брже прође време.

Стазице су биле посејане кестенима. Међу тамно смеђим блиставим куглицама лежао је само један зелени са бодљама.

Подигох га да погледам да ли су у љусци два или један кестен. Чак сам се надала да ће он остати три дана и откидох бодље. Нисам желела да предвиђам, па оставих зелену тајну у велики џеп свог капута.

Увече у стану опет се сетих кестена. Било ми је пријатно да се сетим да кестен стоји у мом џепу чврсто у својој зеленој љусци. Бодљикав омотач упоредих са народном ношњом деверуше која ме је тако често са десетинама чиода покривала. Одједном сам схватила да сам се опет сама затворила, чиодама прибола као кад се јеж додирне. Клаус је требало да извуче најежене чиоде једну по једну и тако да церемонија ослобађања успе.

Са сличним осећањима чекала сам га у својој соби последње вечери нашег одмора. Преко дана је падала јака киша, ми смо ишли с кишобранима у град на вашар. Први пут узедох његову пружену ми руку, назвао ме нежном мацом, а ја сам се прислонила на његово раме. Увече је ипак закуцао на моја врата, ја сам се опет охладила. Отишао је тужан.

Сутрадан нам је било жао како се уморно гледамо. Кад смо се растајали, приметила сам да се нећемо срести најмање месец дана, али сам се у себи надала да ме он неће тако брзо избрисати из свог адресара. Кроз недељу дана стиже његово писмо, исцепах га неотворено, разум ме је због тога похвалио. Сутрадан извадих из корпе за хартију папириће и саставих комадиће писма.

На његове еуфоричне и љутите редове, одговорих разумно, можда мало хладно, али сам како је ред одговорила. После тога је упорно ћутао. У школи сам једва успевала да сачекам да прођу моји часови, толико ме је свакога дана привлачило поштанско сандуче. Кад сам коначно изгубила наду у његово писмо, нестало је радости и туге, и опет сам ноћу спавала. Ипак није знао мој матерњи језик и био је тврдоглав. Бојала сам се облачних кишних дана. У школу више нисам ишла преко парка и избегавала сам заљубљене парове. Шездесет трећег дана после нашег растанка изненади ме његово друго писмо. Писао је да ће доћи крајем недеље у посету - зато што жели да упозна нашу породицу на селу. Није било времена да му одговорим. А сем тога зашто да не дође, суботње часове сам, због очевог рођендана, у сваком случају већ пребацила. Кући послах телеграм да ћу доћи баш у суботу око подне кући и то са гостом. Породични празник сам сматрала чак за веома добру прилику да му прикажем моје. Била сам тако сигурна да ће му се у тим тренуцима код нас свидети. На рођендан су сви расположени, мислила сам, а сем тога на такав празник он неће бити у средишту пажње.

За време кратке полусатне вожње аутобусом из Будишина до свог родног села пажљиво сам га припремала да му моји родитељи неће одмах пасти око врата. Желели су да ме виде поред правог Србина, боје се да ћу овако много изгубити. Он смејући се климну главом, он неће да тражи моју руку, већ да види једанпут наш "свети народ". Жицу ироније нисам пречула.

Код куће су га поздравили пријатељски, иако мало несигурно. Одмах сам на мајчином лицу видела да јој гост није био по укусу. Било ми је жао што родитеље нисам боље припремила на Клауса, али кад? А сем тога, ако би из принципа рекли "не", он можда више никад не би имао прилике да упозна наш свет. Кад сам скидала капут, шапнула сам мајци српски да он није мој младожења, само један добар познаник са одмора. Мајка ме не верујући погледа.

Клаус, хвала Богу, ту напетост међу нама није осећао, бар нисам ништа приметила у његовим очима. Само је казао да му је моја мајка у свакодневној српској ношњи изгледала некако чудна. А мени би она била необична, туђа без народне ношње.

После ручка отац је отишао у шталу да нахрани своје овце, за мог детињства било је четири пута више крава. Пошла сам за њим, ја сам му годинама у штали причала о својим доживљајима, ујутру кад бих дотрчала за лонче свежег млека, а увече кад је нас децу учио - музући краве - неку нову пословицу, или молитву. Претпоследње школске године поподне сам га - само обрадована новошћу - нашла га са прекинутим ланцем у руци уз пуно корито у испражњеној штали. Видела сам му на лицу сузе, једини пут. Брзо их је обрисао. Тада је после више година била сазидана велика штала, а отац је својих осам крава заменио за радни дан од осам сати и своју независност.

Онога дана није хтео да види шта сам ново научила, ни српски. На орману поред његове постеље спазила сам своју књигу песама Чишинског^[5], поред дедине крунице, коју сам била добила у школи.

Гледала сам како овцама меће траву, хтела сам да као некад помогнем, али се он бојао да се не упрљам. Није био љут што сам без договора довела Клауса на његов рођендан. Проћутавши мало рече ми да је то најзад моја ствар, али Клаус би требало да има разумевања за оно што је нама важно, иначе овде неће бити са мном срећан, а ни ја са њим.

Кад смо пили кафу видех Клаусово лице тврдо. Пре тога при разгледању места био је нешто дружевнији. Осећала сам узрок његове одвојености. Непосредно око њега говорили су немачки из пристојности, али већ неколико столица даље, говорило се српски, несвесно или просто како су навикли да говоре међу собом. А ја сам седела некако између тих столица, нисам никог хтела да увредим па сам говорила час немачки час српски.

После кафе отпевали смо слављенику три пута живео. Прве звуке сам чула у кухињи, сви су већ били подигли чаше у очеву част. Само је Клаус седео као отац. Било ме је срамота због мог пријатеља. Кад сам га запитала, одговори ми кратко, зашто да устане кад не зна шта је то, можда је и молитва. Али не са чашом у руци, викнух на њега.

Била сам изненађена, на одмору сам чула сасвим друге речи из његових уста. Заједно смо тумачили Лесинговог Натана, свако на свој начин, и сусрели се на речи "толерантност". Да изразим своју љутину гласно сам певала српске песме. Само што смо завршили, рече ми да му изгледа намештено што се после подне толико пева и да бисмо морали из пристојности више немачки да говоримо. Одједном ми се учини као да сам то већ једном доживела, или сам то управо очекивала? А ја сам га баш само зато довела кући, да би се све моје сумње потврдиле као исправне. Или сам хтела да видим како се родитељи радују што најзад имам младожењу, и како зато обоје затварају једно или оба ока, да ли би ми то било право? А видети како је Клаус страшно одушевљен, иако нас не разуме али види нешто егзотично у нама.

Одем у кухињу не само да мајци помогнем у спремању вечере. Раније, послала би ме код мог пријатеља Србина у собу а сад није. Није дуго потрајало па је почела да ми пребацује да сам својом посетом оцу диван рођендански поклон направила. Ћутала сам и осмехивала се на њу, јер сам изгледа ове речи очекивала. Мој најстарији брат стајао је ту и више није могао дуже да гледа. Разумела сам га, као да ме присећа на нешто што сам и сама добро знала, због чега бих га у овом тренутку могла да ошамарим: он хоће госпођицу учитељицу да подсети како су се једном њих четворо, браћа и сестре, сложили да нико од њих не узме Немца. Бар код куће за време породичних празника треба да се говори српски. Да, баш сам га ја једном одговорила од немачке девојке - рекла да има доста српских.

Разуме се, али код мене је све друкчије, одговорила сам брату. Клаус хоће да научи српски. Брат ме исмеја и рече да су с њим док сам ја била са оцем у штали, мало поразговарали и више сазнали него што ће ми се свидети. Сад се и мајка љутила, он се никад неће на нас навићи, али да сам ја урадила оно што хоћу.

Болело ме је што су ми иза леђа с њим разговарали, сигурно га је брат изазвао, познајем његову непосредност која може да рани. Зашто се сви плету у моје ствари и зашто мајка хоће да је у праву, а Клауса и не познаје. Отворила сам кухињска врата и гласно рекла, да без Клауса више нећу прећи кућни праг.

Залупих врата чврсто решена да се одмах с њим вратим у град, да сачувам бар вече за нас. Кад сам се опраштала, погледао ме је тужно, али није изустио ни реч. Само због њега бих остала.

Дуго смо стајали на аутобуској станици, нисам више хтела да останем код куће. Киша нас је квасила и хладила али издржали смо. Најзад он прекиде ћутање. Он овде с нама не би никад могао да живи и кад би моји родитељи били још љубазнији. Не уклапа се у нашу породицу, која је мени по свему потребна као насушни хлеб. Сем тога, у њој није нашао оно чему се надао. Додадох иронично, онај "свети народ" или шта? Он се на мене обрецну, овде се не ради о светињи, већ на пример да су његови родитељи већ више година разведени, да је живео код мајке, а његова сестра код оца. Одговорила сам нешто глупо, као да би овде могао да нађе свој нови дом или нешто слично. Опет смо заћутали. Нисам знала да ми је он то прећутао, шта сам уопште знала о њему? Нисам хтела да будем љубопитљива и зато сам чекала да ми он сам о себи говори. Сада сам први пут чула нешто о његовим дечачким сновима о великом свету. За њега је то био Берлин. Као дечак бивао је тамо за време распуста а сад у њему има стан и посао. Не жели да се враћа у провинцију или у село где је одрастао. Српски језик ће погледати, руски му је довољан, а шта ће нам кад обоје говоримо немачки. Успротивим се, јер ако хоће, он ће уз нашу децу научити, не би био први. Ипак он ће радије употребити време за енглески, он има будућност, а потребан му је и на послу. Сав наш труд око српства изгледа му претеран, нешто као култ. Жао му је, сигурно ми тиме наноси бол, али сад тако мисли. Неће сутра са мном на српску мису, било би само због мене, а то је у његовим очима као лицемерје. Сетих се да смо пре и после ручка читали нашу молитву стојећи, а он је спуштених руку остао седећи. Можда се осећао донекле издвојен и није хтео ништа да изиграва.

Кад сам ушла у аутобус, помислих да је добро сазнати сад истину, а не после свадбе кад је за плакање. Изгледало ми је да га баш због те његове искрености више ценим, волим. На станици ме грлио, љубио и шапутао да жели своју кућу само уз мене да има, а за све дуго баш га брига. У скоро празном аутобусу, били смо као причвршћени, желела сам да ме чврсто држи, чврсто као некада отац. Скоро са сваким километром, како ме је аутобус све више удаљавао од мога родног села, у мени се све више скупљала туга и немир. Себе сам могла на све да натерам што ми се чинило истинито, али другога? Одједном сам се осетила тако слаба и нејака као некад у детињству. Пожелела сам у себи као никад да аутобус удари у дрво, онда би сви нашли мир. У стану сам помислила да је можда љубоморан што ми је оно домаће важније од њега. Извинила сам се још једном за моје и сву непријатну ситуацију у кући, а он ми, моју молбу да се пресели у Лужицу^[6], баци назад као лопту. Није ми стало до игре, у њој увек неко мора да изгуби. А најзад, можда зато што онај који више воли мора да се повуче? Или зато што би моја хришћанска свест - онај исти глас који сад баш настоји да чувам наш језик и обичаје - могла од мене да захтева да из љубави према ближњим напустим домовину? Као наставница руског језика у Берлину бих свугде нашла посао, каже он, а он је својој фабрици у сваком случају потребан, јер га баш припремају за компјутере.

Слушала сам га како говори о важности технике и напретка, а у себи сам још једном видела како се мој бродић од хартије први потопио. Јуче по подне заједно смо пустили своје бродиће у Спреву. Ја сам свој с много наде, натоварен послала на пут у Берлин. Дечја посла, викао је он и бацао камичке за својим. Смејући се отишли смо.

А моја народна ношња, пробудих се као из сна, остаће ми једино за белу недељу. Грлила сам га као у немирној реци последњу сламчицу. Нисам мислила само на ношњу, знала сам да руски језик није српски и да није фер: компјутер и народна ношња. Ипак нисам хтела да се свађам, бар не пред нашу прву ноћ. Пила сам коњак из чаше за вино, ако су само моје наде, онда нека се с њима као сувишне у мени удаве. Прву лекцију заборава требало је у овом тренутку започети. Ипак три наличја слике изнад кауча, које је он на моју молбу обрнуо, сметале су ми као ђаци који причају на часу. Њихово окренуто лице подсећало ме је на један филм у коме се пуцало немоћнима у леђа. И брат моје баке морао је носити ношњу. Док је бака била жива, његова слика је стајала у њеној соби на орману. Поред ње била је фигура св. Марије а испод њених ногу невестински венчићи. Осмех беле краљице са плавим појасом, привлачио ме је, а и зелени венчићи. Први већ мало избледео био је бакин а онај други мамин. Само у сребрним нитима и белим ружама на венчићу, јако ме је узбуђивао ка девојчицу. Кад сам прилазила комоди радосно су треперили. Нарочито у облачне дане радо сам тамо ишла да би ми било лакше. Кад ми је старија сестра показала да је треперење јаче кад се крећемо по старом шкрипавом поду, недељама нисам ишла да их видим.

Ускоро после тога први пут сам видела српску младу. Нисам спуштала очију с ње, на њој је све блистало, светлуцало а високо на младиној капи, треперио је зелени венчић као сребрна круна. Баш тако и никако друкчије мора да је изгледала она краљица из бакиних прича. Сестра и ја зарекле смо се да ћемо једном и ми ићи на венчање у краљичином оделу.

Кад је моја осамнаестогодишња сестра хтела да се венча у народној ношњи, била је у другом стању. "Шта трчиш за мном и пиљиш у мене? "врисну сестра" Ја нисам имала среће, а други јесу. Просто наслушала си се пуно бајки и верујеш у то као да ти је четрнаест година. Мислиш ли да је у старо време било друкчије?"

"Било је бар лепо, или..?"

Сестрин шамар добих, али нисам жалила ни једну реч. Изненађена, изневерена, отрчала сам у бакину собу и са сузама у очима обећала да ћу са зеленим венчићем стати пред олтар. Нисам хтела да будем као сви, већ да покажем да, кад човек нешто хоће може и тешку ствар учинити. Оно зарицање није било случајно, резултат расположења, а данас мислим да је то био само врх ледене санти у мени.

У очима одраслих била сам још дете, можда ме зато другарице нису ни гледале. Дуго сам имала баку, крај ње сам имала заштиту и разумевање. Кад је она умрла, родитељи нису имали времена за игру и бајке, зато сам се све више повлачила у њен свет бајки. Али за мене то нису биле никакве измишљене песмице, ја сам у себи чула глас бакиног краља и краљице, и што да не верујем? Иако ме другарице нису гледале, ја сам разговарала с њима. Биле су добре према мени ако сам ја била добра према њима. Захтевали су много од мене а понекад су њихове речи много подсећале на "земаљско" мајке, оца, учитеља или свештеника. Да бих сачувала приврженост и поштовање краљевских родитеља, била сам строга према себи и кажњавала себе ако преступим њихова наређења. У хармонији с њима, осећала сам се сигурна међу старијима и међу школским друговима које је моја доброта изгледа збуњивала, нарочито ако су је старији истицали. Нисам се никад гласно бранила, много сам се бојала гласова у себи који су ме прекоревали.

Најрадије сам сањала отворених очију, а ноћу сам се бојала. Ланцима су ме спутавале вештице и свакојаки домаћи духови одузимали су ми дах, упознала сам све ликове смрти. Очекивала сам спас од краљева, тихо и неприметно се ближила, а нисам видела црни плашт како сам се надала, већ ме поздрави шарена лепота наше народне ношње. Било ми је једанаест година када сам се поносито вртела испред огледала први пут у оделу деверуше. Бројала сам последње дане, као што сам једва могла да дочекам птичију свадбу или Мартинов зов, не само због поклоњених слаткиша.

Како је у селу четврта генерација одједном почела да и код куће говори немачки, можда зато што су сматрали да им је српски непотребан баласт или што су у суседној Б-школи тешки испити, почела сам да се бојим за наше традиције. Језик и обичаје осећала сам као младу и младожењу. Усудила сам се да први пут гласно кажем речи противљења у разреду кад сам за време одмора чула како неки међу собом говоре немачки.

Из године у годину при сваком паљењу вештица истеривала сам из себе све више оних духова који су ме некад у сну гушили. А сутрадан при постављању мајског дрвета скочила сам у вис. Полако сам одрастала у својој самоћи, налазила пут до других, а увек у било које време поново бих оживела играјући уз мајско дрво или неки обичај по старом.

Једино своје обећање нисам могла да одбацим, спалим као стара страшила, како сам то на игранкама желела. Трпела сам због својих принципа а истовремено сам их волела. Још као дете нисам могла да заборавим своје дечје обећање, па и бака је држала реч. Ипак сам покушала да одбацим обавезе добровољно преузете, али ми је било као да сам нешто изневерила - и тако сам навикла да живим са својим обећањима, заједно са дугим кикама па и играњем. Знала сам своје слабости још у ђачким данима. Много мије било тешко да се за време поста добровољно одрекнем слаткиша. То сам обећала оцу и знала сам да се мојој вољи радује. Па ипак сам за сваки Ускрс покварила стомак уживајући у слаткишима. Већ рано ујутру, кад би ме пробудиле ускршње црквене песме крсташа^[7] и ударци потковица о калдрму, ја бих се бацила на слаткише. Само би затворене кесице преживеле празник.

Баш на последњој години студија нашла сам Србина који је прошао кроз моју личну цензуру, можда зато што су се наши путеви укрстили баш сунчаног ускршњег јутра. Он ми је пао у очи као крсташ, мирно укротио свог уплашеног коња и није дао да га избаци са седла. Али је при том изгубио свој молитвеник који ми је пао готово пред ноге. Брзо сам га подигла и - чак и да сам се бојала коња - хтела сам да му га ја вратим. Јонас је био из суседног села, познавали смо се само површно. И он је био на последњој години студија, али у другом граду. Брзо сам осетила да сам пала у клопку, одједном сам га волела више него свој зелени венчић. Није ме мучио, причао ми је само нешто из својих књига. Читала сам више о томе, иако ни ја нисам веровала да гласови у мени нису били ништа друго до моје тиранско "над - ја". Хтела сам да будем слободна и зато сам, и поред претњи онога "над ја", отишла с Јонасом у шуму. Јагоде и печурке остависмо иза мог плота који прескочих, и поред принципа, не сломивши ни руке ни ноге. И небо се није замрачило целог лета, ни у огромној шуми. Само ране јесени нешто се у мени сломи и заврши. Јонас је имао другу.

"Бар сам те", писао ми је на крају пријатељски, "ослободио твојих траума."

Опет сам чула у себи глас, одузео ми је мој мир. Ноћима сам сањала дубоку тамну воду у коју сам непрестано падала. Дању сам се скривала иза гомиле књига да бих побегла од личних прекора. Трајало је то читаву вечност док нисам схватила и опростила Јонасу. Своју унутрашњу равнотежу нађох опет у бакиној соби. Ту се ништа није променило. Стојећи на вратима, одједном сам схватила: моја ће деца одрасти близу зелених венчића. Како сам се приближавала орману, венчићи су треперили као некад у детињству. На крају су ми опростили као и ја самој себи, мада нису дочекали трећи, мој венчић.

Нисам јуче писала баш због неке трауме. Али није ништа помагало, наличја слике на зиду биле су све гласнија, само што он то није чуо, нити разумео. Опет га замолих, а језик ми се једва кретао, да их окрене. Сад сам хтела да нас гледају. А он се наљути што ништа друго не умем да мислим само на те проклете слике. Грдио је све српске шуме и претеране снове незрелих девојчица, једноставно угасивши светло. Можда се бојао да ће пола ноћи морати да окреће моје слике како ја зажелим. Мир ми је пријао, одједном сам била уморна. Још сам осећала како ме дрмуса па помислих у себи: дрмусај ме, дрмусај колико дуго хоћеш, ни једна јабука за тебе не виси на мом стаблу. Знала сам да је тако морало да буде, и да је све добро онако како је било и да ће се душе смирити. Скоро сам упола спавала.

Сад спава окренут од мене и још не зна зашто слика бакиног брата опет виси лицем, и да никад заједно нећемо засадити кестен у земљу. Корени би расли у дубину, а наше бриге на врх дрвета. Ако сам хтела да нађем мир, морала бих да лажем, успомене из детињства да заборавим, можда да презрем све што ми је сад драгоцено. Једног дана бих се можда смејала мојој старој баки, како чудно изгледа у својој народној ношњи и што још увек чува оне избледеле венчиће до ногу оне беле фигуре. Али сам баш ја у његовим очима била блеђа него бакин венчић. Нека Клаус чува своју берлинску фабрику, а мене моји српски ђаци.

Сада бих га радо погладила по коси и миловала његов потиљак. Само што би ме онда чврсто загрлио и све звезде с неба обећавао: све ће бити добро само кад се волимо. Због топлоте његовог тела све бих му у себи поверовала, хтела да верујем као некада Јонасу, моје сумње и колебања за трен би се утопиле у таласима наших осећања. Разуме се да би сад за мене било боље и пријатније да пођем за својом похотом, него разумом. Али не каже се узалуд да похота није права љубав.

Нећу га пробудити, нека спава сном оних који не знају. Кад се пробуди, ћутаћу и више нећу покушавати да објасним речима што није могао досад срцем да разуме. Осећаће то као терет, не знајући да је то његово неразумевање наше прошлости. Тако ћу да ћутим путем до станице, као од стида. Онда ћу рећи неку безначајну реченицу, можда, пут је тако чист као код нас код куће у недељу. Болеће га што пред растанак немам ништа важније да кажем. Можда ће се осећати преварен у својој привржености и обележиће ме као нетолерантну, провинцијалку и неосетљиву - ја ћу још ћутати - и ставиће ме ad acta, баш тако. Али у његовом великом разочарењу лако ће ме заборавити, бићу за њега као окамењена статуа, и тако ћу му уштедети бол.

Више ништа не могу за њега да учиним.

После кад је сео у воз, хтела сам бодљама зеленог кестена да избушим његове преостале аутобуске карте, обезвредим их, док ме не заболи као сваки растанак.

Кад воз крене, окренућу се, окренућу леђа пријатељству, тако је боље. Морам одмах кући. Кад напуштам станицу, још увек пада киша, онда затворим кишобран који смо за време одмора заједно држали отворен. Не волим успомене. Затим ћу аутобусом отићи у родно село. Знам тамо местанце где ће кестен лепо стајати. У оближњу шуму нећу отићи као обично, сигурно ће још падати киша.

При том бих радо миловала његову косу и гладила његов потиљак, само...

Напомене

1 Блата туристички атрактиван крај уз Спреву са некад српским селима, познат као Sreewald.

2 Миклавшк је старо гробље у рушевинама цркве где су сахрањени најзначајнији Лужички Срби.

3 Жидов је крај града Будишина испод гробља, вероватно јеврејски део града некад.

4 Градиште је ново гробље.

5. Највећи српски песник романтизма;

6 У Лужици постоје две врсте школа: А на српском језику сем природних наука и Б на немачком језику, док је српски као страни језик;

7 Крсташи је ускршњи обичај Лужичких Срба да се на коњима и са заставама јаши од села до села, певају се црквене католичке песме. То је велика атракција када се ту слегне пуно Немаца да то виде.