Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

Ангела Стахова

Сусрет после недељу дана

Срели су се сасвим случајно. Нису се видели осам дана, судбоносних осам дана, бар за њу судбоносних.

Девојчица, малена и нешто округласта, још дете, можда од једанаест година, носила је у руци торбу са поврћем. Стајала је пред њим погрбљена јер није било никога да јој каже да треба да се исправи, сукња јој је била дужа позади него спреда. Дечак, тек неколико месеци израстао из дечаштва, петнаестогодишњак, премести торбу на бок. Пролазници су га весело и пријатељски гледали, био је висок и витак, пријатног и отвореног лица. Они су били брат и сестра.

Девојчица полако гурну своју руку у његову и помало бојажљиво гледаше у њега горе.

- Добар дан, рече она плашљиво.

Сад су обоје гледали једно у дуго некако збуњено, сусрет је за обоје био чудан и необичан, осећали су се непријатно.

Пролазници су журили крај њих на вечеру, у последњем тренутку у куповину. И обома се чинило као да сви само у њих гледају, како је то чудно да се брат и сестра састају на улици и једна другом пружају руку.

- Хајдемо на језеро, предложи дечак не знајући управо шта да каже и при том погледа на торбу с поврћем. Ишли су полако у правцу језера не говорећи, нису још били навикли на нову ситуацију. Радо би једно другом рекли нешто пријатно, мило, али ништа није хтело да им сиђе с језика, није то никад био обичај међу њима.

Иако је било пролеће тек неколико дана, на језеру су се љуљали лабуди. Клупе уоколо биле су недавно обојене црвено. Они седоше на једну од тих клупа, девојчица седе само на предњу даску као да се бојала да не додирне наслон, опет згрбивши леђа.

- Седи право, вртео се дечак који јој је то по татином обичају већ хиљаду пута рекао за оних неколико година колико је имао више од ње.

Речи су најзад прекинуле тишину међу њима. Дечак елегантно и самоуверено пребаци ногу преко ноге.

- Дакле, подељени смо, додаде после мале паузе у којој је обоје незаинтересовано посматрало лабудове зар то није чудно?

Девојчица је у себи размишљала зашто су баш дошли право на језеро, вештачко језеро, како се говорило. Можда зато што је то био уобичајен и истовремено једини пут њихове недељне шетње са родитељима, онда када нико није ни мислио на овакву, садашњу ситуацију.

Пре недељу дана дечак и девојчица су се последњи пут видели кад је мајка са дечаком и намештајем отишла из заједничког стана. Стојећи у ходнику, мајка је притисла к себи девојчицу у великој журби, кола с намештајем су чекала на улици.

- За вас, децо, ништа се неће променити, рекла је тада мајка - дођи брзо да нас посетиш и пази мало на себе, чујеш ли.

Брат је тад лупнуо сестру по рамену доста снажно. Свако добро, рекао је уз то као да излази из куће само наједан сат. А њој се чинило исто тако, као нешто недовршено.

Затим се девојчица вратила степеницама горе у стан гурнувши притворена врата ногом. У дневној соби је стајала само стара, велика наслоњача. У њој је седео отац. На зидовима је било пуно белих празнина, као да је неко белом кредом нацртао обрисе намештаја.

Девојчица је стајала крај врата, брзо затворила очи и видела пред собом дневну собу каква је још пре скоро једног сата била намештена. Затим отвори очи, али беле празнине остадоше, светла места на тапетама, а ни оне неће дуго остати, мислила је девојчица, доћи ће молер и нов намештај. Ускоро неће нико знати како је овде било. Прогута двапут, хтела је нешто да каже, али јој ни једна реч не пође за руком. Схватила је да је то било коначно.

Отац јој стави руку око врата тешећи је, али је и њега пролазила језа иако је соба била загрејана. Они ће остати овде у граду, мислио је, и брат ће те често посећивати. Али девојчица није хтела никакву утеху, ни од њега, ни од мајке, само је мислила на брата. Полако поче да помаже оцу око намештаја.

- Сад је наша дечја соба само за тебе, прекиде дечак њене мисли и тиме уплаши сестру.

- Сад је соба некако велика и кад гласно говорим, чини ми се као да се речи одбијају од зидова, одговори девојчица. Све свађе и битке за сваки кутак дечје собе биле су забрављене. - Увече кад сам сама код куће - понекад се бојим, додаде она и насмеши се несвесно, не смејући да погледа брата да је не би исмејао као некад.

Он је то умео - наша мала Суска, мислио је смешећи се - али у томе није било ничега рђавог и грубог, пре мало сажаљења. То је свакако било први пут даје тај осмех није збуњивао, да се није бацила на њега стиснутих песница или се надурила.

- А шта ради мама, упита она даље. При том брзо склони за леђа прљаве руке као да је осетила мајчин поглед на себи и чула речи "таква велика девојчица а има прљаве руке и нокте". Девојчица уздахну, да ли ће икад бити тако одрасла и лепа као мајка?

- Мама, па знаш већ, вредна је. Има много посла на студијама. Али прошле недеље је опет добила некакву награду, причао је брат а очи су му поносно шијале.

- Тата каже да ће се она брзо удати. Јеси ли већ видео тога човека? И зовеш ли га тата? - викну девојчица брату љубопитљива као мала Ева.

- Видео сам га, он долази понекад код нас - али не изгледа рђав, одговори дечак.

- Причај ми какав је, да ли се много шали, игра ли се с тобом, хтела је сестра све детаљно да зна.

Дечак је одмахивао главом, таква питања каква поставља ова мала, типична, што би се он, петнаестогодишњак играо с њим, са страним човеком који због њега и не долази код њих. Разуме се да човек покушава да се спријатељи с њим, маминим сином, труди се, али другар није никакав. Дечак није ни умео да објасни како је дошао до таквог закључка о њему, сигурно зато што је тај туђин сувише очигледно изигравао друга, његовог друга, да, баш изигравао.

Шта све та мала није желела да зна. Није могао да јој каже да су му они заљубљени погледи - на његову, синовљеву мајку - и понашање тога човека били просто непријатни. Непријатни. Непријатни и за човека. У таквим тренуцима - тешко да је то могло трајати дуже од тренутка - дубоко га је мрзео. А није требало много па да мрзи и мајку, иако је знао да је и она у неприлици. Једва је одговарао тих дана на њена питања, сасвим се повукао у себе или би се изгубио из стана. Мислио је да се тај страни човек осећа више као у својој кући него он, син, али то нису биле ствари за причање, најмање малој сестри јер је видео како су је последњи догађаји психички притисли.

- Ко зна ако буде пријатнији, кад се буду венчали, мислио је он у жељи да тиме много изрази.

Сестру прођоше жмарци по леђима, није још била довољно одрасла да се не би сетила бајки о злим маћехама. Онај туђи човек доби у њеној представи лице и особине маћехе и би јој брата јако жао.

- Знаш шта, ако он буде рђав према теби, дођи опет код нас, предложи брату.

Он на то одговори одмах играјући се замишљено ташном. Он је већ на тако што мислио кад би видео мајку с тим туђим човеком и осећао се тако сувишан. Али се трудио да на то не мисли. Доћи ћеш опет код нас. На једној страни је видео мајку, којом се поносио и на коју је личио, а на другој малу сестру и оца.

- Не могу да оставим мајку саму, шта ће без мене радити, каже уверено и при том се осећа чврсто везан за мајку. Касније запита: Како је тата наместио нашу собу?

- Тамо где је стајао твој писаћи сто, ставили смо моју постељу. А ја ћу ускоро добити исти такав сто, гордо изјави девојчица. - Али је с тобом било много лепше, дода брзо видевши како се братово лице замрачи. Није хтела да га ожалости.

Није се надао да ће га све то лако вређати, досад није о томе размишљао. Кроз недељу дана више нико неће знати да сам ја тамо становао.

- Хајдемо сад код нас, показаћу ти наш стан. Мама ће се обрадовати кад дођеш, предложи брат.

- Не, не, данас још не могу, бранила се брзо сестра. При том је гледала у своје руке с прљавим ноктима, помислила на косу коју није уредно очешљала. Мама не сме да мисли да се отац о њој не брине. И несвесно је при том терала мајци инат што је као сувишан намештај оставила у стану.

- Знаш, мајка много жали за тобом, примети брат, она често говори о теби.

Па ипак су обоје и даље седели, није им се ишло кући, у једној су претиле беле мрље на зидовима, у другој се онај туђин више осећао, као у својој.

Седели су и неко време су имали осећај, илузију да се ништа није променило, као да је недеља и они с оцем и мајком седе, све је тихо, родитељи одговарају само на дечја питања, не говоре много један с другим, али то је обично, ништа претеће.

Гледали су право да их ништа не би одвојило од снова и покушавали да створе око себе некадашње блаженство и пријатност. Ускоро ћемо се све четворо дићи, поћи кући, тамо ће мајка исећи колаче, сестра прострти сто, отац мало окомити на брата јер хоће да иде на фудбал и неће да помаже сестри у домаћим задацима.

Могли су неколико тренутака да гледају на језеро, неколико минута, пола сата, али тада прође ауто, затруби мотоцикл, људи су гласно разговарали а на клупи су седели само они, сами и случајно, после дуге недеље.

- Шта мислиш, зар не би било лепо кад бисмо опет били сви заједно, девојчица постави ово тешко питање.

Кад бисмо опет сви били заједно. При томе је мислила на вечери које су у сећању биле тако пријатно црвене као мајчина хаљина, меки црвени сомот на који је радо стављала главу. Мајка би је помиловала ко коси, буди добра и пољуби брата па одмах спавај. Лепо је у позоришту је ли, запитала би девојчица, ти тако лепо миришеш, а онда добије капку тога мирисног на јастук, вели, тако ћеш боље заспати. Врата се тихо затварају а девојчица још мисли да је позориште нешто најлепше. Није љубоморна што мора да остане код куће јер је сувише мала, како јој отац одговара на питање, сви су весели, и отац и мајка која се смеје и шали.

Раде с нама што хоће, гунђала је сестра мислећи на оне изгубљене вечери кад више нису хтели да буду заједно, онда и ми не смемо да будемо заједно.

Кад бисмо опет били сви заједно. - Недавно се у ноћи пробудио и за тренутак није знао шта се необично дешава, нешто што улази у сан и прекида га, сећа се дечак. Соба је мрачна, није ништа могао да разазна. Жута светлост оивичавала је врата суседне собе у којој су били родитељи. Затим је свестан зашто се пробудио, чуле су се ружне речи из собе, ружне речи, ружно изговорене, речи од којих се дечак уплашио, речи које су одједном довеле у питање цео његов свет. Али он није сам, мисли на сестрицу која, нада се, мирно спава, осећа одговорност на коју су они у суседној соби заборавили, бар вечерас. Спаваш ли, тихо изговорене речи у мрачној соби и одговор упола пригушен под јастуком, не, ја се тако бојим, скоро нечујно кроз дебели покривач, могу ли да дођем код тебе у кревет. Не слушај, каже дечак, не слушај, а мора све да чује, причаћу ти причу, говори дечак без престанка не пропуштајући све речи из оне тамо собе. Прича док не зачује равномерно дисање, спаваш ли већ, нема одговора, свуд је тишина само остаје жута светлост.

- Не, боље је овако, каже дечак.

- Али ја се тако бојим, жали се девојчица њему и то на светлости дана, ја сам тако често сама.

Он уздахне дубоко, знаш, кад се мајка уда а онај туђи буде чудан, иселићу се а ти ћеш прећи код мене.

Сестра га слуша као онда у ноћи кад јој је причао приче, више се не боји и верује свакој његовој речи.

Потом устану и удаљују се. После неколико корака дечак јој узима торбу с поврћем. А то је било нешто сасвим ново и неуобичајено међу њима.

 


 

Click here for Domowina official site