Језик као жива матица

Разговор са Јуријем Брезаном водио Радослав Братић

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

С Јуријом Брезаном, најуспелијим писцем међу стотинак хиљада Лужичких Срба, потпредседником писаца Немачке Демократске Републике - а и једном од најчитанијих аутора у НДР-у, по договору је требало да се сретнемо испред зграде Жељезничке станице у Каменцу. Писка воза којим смо стигли, из поткровља зграде, измамила је јато голубова који су попадали свуда око нас. Не плаше се, навикли су на ћуд путника. Један човек је стајао у средини јата, извлачио је густе димове из луле као неку дугу прозну реченицу чија се тачка не назире. Препознајући Јурија Брезана са неких новинских слика поздравили смо се на лужичкосрпском. Одмах смо склизнули низ малу стрму калдрму која у старинском делу Каменца право улази у старосрпску кафану. Љуте папричице су знак додирних или истих гурманских тачака лужичкосрпске и српске кухиње.

Ево нас у пишчевим колима, промичемо кроз митски пејзаж који води у његово село Нова Весна, где се Брезан одавно настанио. Питања, одговори, стихови, цитати, пишчеви монолози, као да сад развија приповетку.

БРЕЗАН: Ово што чујете на радију јесте лужичкосрпска народна песма. Станица емитује дневно по десет часова програма на нашем језику, и то је велика ствар у развијању и очувању наше националне баштине. А овде ћемо стати да видите двојезичне натписе за свако место. Језичко питање је тако решено и у пословима образовања и државне администрације.

БРАТИЋ: У пракси, дакле, лужичкосрпски је признат језик. Како стоје ствари с науком? С проучавањем језика и лужичкосрпске традиције?

БРЕЗАН: У Бауцену имамо одељење Академије наука чија Секција за књижевност, историју, фолклор и старине, проучава и даје научна тумачења традиције и садашњости. Повремено излази и часопис на завидном теоријском нивоу, који је конципиран као Летопис Института за истраживање историје и културе лужичкосрпског народа, и који у принципу излази једном годишње. Свој статус академика користим да помогнем да часопис буде жива матица развоја лужичкосрпске науке.

БРАТИЋ: Имате ли икакве сарадње са Српском академијом наука?

БРЕЗАН: Имамо неких контаката, али сви ти контакти и сарадња са српском културом још увек су мали и слаби.

БРАТИЋ: Како стоје ствари с преведеним књигама?

БРЕЗАН: Преводи се, преводило се и пре најезде фашизма. У нашем позоришту смо извели низ преведених драмских комада српских аутора. Објавили смо старије и савремене српске и југословенске писце. Али кажем, превођење наше књижевности у Србији и у Југославији још је увек само симболично.

БРАТИЋ: А Вас, колико су преводили у Југославији? "Нолит", ако се не варам, објавио Вам је једну књигу прозе?

БРЕЗАН: Да, неколико мојих књига преведено је и објављено у Југославији. Тамо постоји врстан преводилац са лужичкосрпског, Нада Ђорђевић.

БРАТИЋ: За петнаестак дана студијског путовања по НДР-у, могли смо да чујемо доста речи о савременој лужичкосрпској књижевности. У књижарама има много на немачком књига ваших савремених аутора. О вашој поезији и прози много нам је говорио критичар и професор, лектор за српскохрватски језик и књижевност у Берлину, Саво Вучић. Сви се слажу да је историја лужичкосрпске књижевности богата. Поставио бих Вам једно мало опширније питање: каква је та историја, и каква је лужичкосрпска књижевност данас?

БРЕЗАН: Сматрам да савремена лужичкосрпска књижевност не заостаје иза дела савремене књижевности која се пише на немачком. Моје је мишљење, а можда сам ту пристрасан, да у стваралаштву наших писаца предњачи проза. Уз то, имамо јако занимљиве драмске ствараоце што нимало не чуди ако се зна да је прва представа на нашем матерњем језику играна пре сто двадесет година. Да су прве лужичкосрпске новине штампане 1806. године, у време Српског устанка и ослобођења Београда, а први концерт на текстове лужичкосрпских композитора изведен је 1862. године.

БРАТИЋ: Познато ми је да је Библија на лужичкосрпски језик преведена двадесетак година након Лутеровог превода. Да ли је тада и штампана?

БРЕЗАН: Не, Немци нису дали да се било шта одштампа на лужичкосрпском језику. Иначе, ради се о веома успелом Јакубичином преводу Библије.

БРАТИЋ: И када је штампан превод?

БРЕЗАН: Тек стотинак година касније, око 1610. године.

БРАТИЋ: А први речник, кад је штампан?

БРЕЗАН: Штампан је 1843. године, и то је био први немачко-српски речник аутора Ј. Е. Смолера.

БРАТИЋ: Поменули сте забране вашег матерњег језика. Да ли су то биле једине забране у култури Лужичких Срба?

БРЕЗАН: А, не. Лужичким Србима је било забрањено да живе у градовима и још много штошта.

БРАТИЋ: Тако је некад било, а данас?

БРЕЗАН: Данас су наш језик и књижевност потпуно равноправни с немачким. Имамо све услове за развој уметности и науке о којој смо већ говорили. Можда сте видели плакате у Каменцу, у Бауцену имамо веома квалитетно позориште са изузетно афирмисаним фолклорним ансамблом.

БРАТИЋ: Ви имате спортски стас? Бавите ли се спортом? Имате ли спортски клуб?

БРЕЗАН: Имамо спортско друштво "Једнота". Фудбалски клуб игра у окружном рангу такмичења, у такозваној трећој лиги. Јако су добра момчад. У њему играју и два Немца. Што се мене тиче, од спортова највише волим шетњу... Чекајте, погледајте ову ограду! Зар то није типично српско двориште? Лук налик на српске вратнице какве сам видео по вашој Србији.

БРАТИЋ: Идете ли на утакмице?

БРЕЗАН: Понекад. Ватрени сам навијач "Једноте". Био је ту, мислим седамдесетих година, један мали скандал у Друштву. Наш клуб је као гост играо у једном месту и играчи су међу собом разговарали на лужичкосрпском језику. Судија Немац, одлучно им је рекао да не смеју на утакмици да говоре српски. Ох, како су се само побунили и фудбалери и доцније и лужичкосрпски писци. Али то је инцидент карактеристичан за једног човека, с њим се другде не сусрећемо.

БРАТИЋ: Значи ли то да је Ваш матерњи језик одиста равноправан с немачким?

БРЕЗАН: Сасвим. И настава у школама се изводи на матерњем језику — до четвртог разреда сви предмети, а после четвртог природни предмети су на немачком језику.

БРАТИЋ: Ово село у које улазимо има тамо споменик... Чији?

БРЕЗАН: Ту се пре сто година родио Михаил Хошник. Био је члан Београдске Академије наука. Један је од наших најзначајнијих историчара и лингвиста. Написао је историју лужичкосрпског народа која се и данас проучава у нашим школама... Овде ћемо да изађемо да се напијемо воде, праве, планинске. Не завршава се мој роман без разлога реченицом: "Ништа боље од воде нема!"

БРАТИЋ: Како су живели овде Лужички Срби некад, и како данас живе? Чиме се бавио Ваш отац?

БРЕЗАН: Мој отац је имао три хектара земље, не више. Радио је у каменолому који ћемо доцније видети. Пола је живота оставио у том најтежем и најгорчем послу од свих. А сада ћемо изаћи из кола да видите кућу где сам се родио и у којој и данас живе мој зет и сестра.

(Излазимо из кола право пред разапетог Христа који, како нам Брезан каже, ту стоји више од два века. Много је таквих слика овде које говоре о побожности српског живља. Брезан је ућутао гледајући у своју кућу, пиљећи у сваки гранитни камен извађен из каменолома руком његовог оца, будећи му ко зна какве све успомене. Нагло се окренуо према оближњој катедрали која је, како смо доцније видели, прави замак претворен у болницу.

Улазимо у кућу. Ту је стара синија за којом је Брезан као дете обедовао. Он нам сипа воду, потом ракију, завирује ствари, улази у оставу, као да тражи нешто што је оставио у детињству. Брише прашину са зидних родитељских фотографија.)

БРЕЗАН: Овде је боравио Валентин Распутин који ми је рекао: "То није село! Не знам шта је, али село није!" Толико је био одушевљен овим пејзажима и начином живота људи.

(Док излазимо из куће, пишчев зет нам објашњава како је овде земља кисела и због тога се овде углавном гаје пшеница и репа. Поново завирујемо у распеће испред куће, а Брезан нам објашњава да Лужички Срби нису сви протестанти, већ да их има двадесетак посто католика.

Писац пали своје брзо и за просечне овдашње прилике луксузно волво-ауто и јуримо према спомињаном каменолому. За трен смо на узвишењу, на брдашцу са неколике трошне бараке. Једна огромна провалија са водом у дну говори да су се ту одиграле многе људске драме.

Брезан гледа с узбуђењем, с немиром и неким унутарњим муком који само он разуме. Синан Гуџевић и ја буљимо у ту водурину и можемо само да маштамо о тежини оваквог посла. И у Херцеговини и на Голији има тешких послова, али овакав где се помоћу обичних ужади из дубине земље вуку камене громаде, нисмо видели.)

БРЕЗАН: Овде је мој отац радио више од тридесет година. Изгубио је здравље у вађењу гранита од кога су изграђене многе раскошне виле широм Европе. И ја сам ту радио неколико месеци и добро знам какав је то посао. Кад се сетим свега, онда схватим да је човек одиста јачи од камена...

БРАТИЋ: Овај каменолом као да смо видели у једној Јејтсовој песми коју је превео М. Данојлић у књизи "Кула", (стихова и књиге се присећа Синан Гуџевић). Зашта су служиле ове натруле бараке?

БРЕЗАН: Ту су се пресвлачили и ужинали радници. Нема куће у овом селу, осим млинареве, из које у каменолому није радило по неколико мушкараца. А видите ону велику зграду тамо? То је Задруга са хиљаду седамсто крава... У њој ради моја сестра. Тежак јој је посао... А сад ћемо до моје куће, видите је тамо испод оног шумарка. Тамо има још само шумарева кућа, столар и ковач. Али, како би казао један од наших најпопуларнијих песника, Јакуб Барт Чишински, где су ковач и шумар — ту је центар света!

БРАТИЋ: Видели смо Читанку лужичкосрпске књижевности, Ви сте тамо један од зачетника савремене прозе. Има ли неки српски или југословенски писац да се проучава у вашим читанкама?

БРЕЗАН: Мало. Колико ми је познато, у читанкама за ниже разреде, једино је заступљен Петар Прерадовић. Али то ће се мењати.

БРАТИЋ: Имате Издавачко предузеће "Домовина" које објављује књиге на лужичкосрпском језику. Колики су тиражи књига ваших писаца?

БРЕЗАН: "Домовина" ради веома добро. Окупљени су око ње најбољи наши ствараоци. Тиражи књига су око две хиљаде и више.

БРАТИЋ: Да ли су лужичкосрпски писци и у лектири немачких ђака?

БРЕЗАН: Јесу. Има нас доста уврштених у лектиру. Али то је пре свега питање квалитета дела, а мање питање припадности овој или оној нацији или националној мањини.

(Ево нас у Брезановом дому који је пажљиво уређен са много дрвета и амбијентом за предан рад једног од родоначелника савременог лужичкосрпског романа. Пас нас је једва пропустио, срдит је и усртљив на свакога. Дочекује нас пишчева супруга Људмила која је, како дознајемо, саставила антологију Наш отац и наша мати у којој лужичкосрпски писци говоре о својим родитељима. С мужем је сачинила и књигу афоризама, распродату у великим тиражима. У Брезановој библиотеци старих лужичкосрпских рукописа и књига смештен је цео један антикваријат и музеј старина који је жива историја културе лужичкосрпског народа.)

БРЕЗАН: Видите, истраживања о лужичкосрпској прошлости тек предстоје. Некада више може рећи један стари рукопис него целе студије савременика. Када сам читао Андрићев роман "На Дрини ћуприја", дуго сам размишљао о томе колико једно изврсно књижевно дело може бити споменик историји и култури свога народа. Таквих споменика у лужичкосрпској култури има подоста.

БРАТИЋ: Које сте писце српске и југословенске читали још поред Андрића?

БРЕЗАН: Читао сам их доста, Крлежу, Црњанског, дечије песнике. Од светских Толстоја, Достојевског... Кад говоримо о значају великих књига за историју једног народа, онда је најбољи пример "Рат и мир". Али имате и један парадокс. Нацисти су овде пропагирали "Идиота", "Коцкара", "Карамазове". После, ваљда када су боље проучили штиво, одустали су. Али ја мислим да је добра књижевност увек актуелна. Аристофана и Еурипида и данас можемо читати с изузетним важећим порукама. Зашто су Шекспир и Сервантес велики? Па зато што су сагледали човекову драму, ја бих рекао трагедију која се отвара с његовим рођењем. Али то је драма о човеку у оквиру и свог сваког народа. Видите, Балзаку је недостајало тако великих драма...

(Управо пристиже дечји писац Јан Ворнар, иначе наставник фискултуре и фудбалски судија. Пун је новости из фудбалског клуба "Једнота". Као и Брезан, био је гост Октобарских сусрета писаца и пун је утисака на многе сусрете и познанства. Брезан нам Ворнаров хумор пореди са Хашековим. Али, Ворнар је скроман, он ће радије да похвали свог друга Јурија Коха, његов роман "Приземљење снова" о којем говори са одушевљењем.)

БРАТИЋ: Који су још савремени лужичкосрпски писци читани?

БРЕЗАН: Има их доста. Крестијан Кварц један је од најчитанијих и представља оно најбоље у лужичкосрпској прози. Многи још нису преведени...

БРАТИЋ: Дакле, постоји проблем недостатка преводилаца на немачки?

БРЕЗАН: И то велики. Неколико мојих књига још нису преведене на немачки, Ворнарове књиге такође. Прошлост и митологија нашег народа су пребогати вредним делима и захтевају знање и умеће преводилаца. Зато, у недостатку преводилаца имамо појаву да наши аутори (савремени) најчешће преводе своје књиге на немачки. Понеки, као Кито Лоренц, почињу и да пишу на немачком.

БРАТИЋ: Неће ли им то угрозити матерњи језик?

БРЕЗАН: Мислим да хоће. Али то није карактеристична појава. Ја пишем на матерњем, на њему најбоље умем да мислим. Но, то је ствар личног осећања, образовања, породичног наслеђа, припадности нацији и култури...

БРАТИЋ: Колико се немачки преводиоци интересују за вашу књижевност?

БРЕЗАН: Мало. Готово да и нема немачких преводилаца и отуда је мука с преводима већа. И то је хендикеп за нашу књижевност.

БРАТИЋ: Постоје ли катедре на факултетима за лужичкосрпску књижевност?

БРЕЗАН: Постоји катедра у Лајпцигу. Али то нема нарочитог утицаја за опредељење преводилаца.

БРАТИЋ: Негде сам прочитао да је Лајпцишки парламент у 14. веку донео одлуку да се онај ко проговори српски кажњава смртном казном...

БРЕЗАН: Да, било је то, ако се не варам 1334. године. Али су многи лужичкосрпски писци писали на латинском. Има низ вредних дела сачуваних из тог времена.

БРАТИЋ: Како стоје ствари с превођењем на друге европске и светске језике?

БРЕЗАН: Наша књижевност је најпревођенија на чешки, пољски и украјински језик. У Кијеву и Лаврову постоје и посебне катедре за нашу књижевност. На друге језике немамо много преведених књига. Рецимо, тиражи на немачком језику крећу се знатно више од тиража на нашем матерњем, који су, како сам рекао, око две хиљаде примерака по књизи.

БРАТИЋ: Какав је књижевни живот овде? Има ли књижевних вечери?

БРЕЗАН: Да, често организујемо књижевне вечери и сусрете са публиком. Ворнар има више времена и више на њима учествује него ја. Баш сутра имамо књижевно вече у суседном селу.

БРАТИЋ: Како живе лужичкосрпски писци?

БРЕЗАН: У свим већим градовима Савез писаца има своје рејоне, око 16 округа. Лужичкосрпско одељење мислим да има 19 чланова. Питање положаја наше културе и лужичкосрпске књижевности потпуно је решено немачким законима. Многи који су долазили у ове крајеве говорили су да су ово најлепши предели Демократске Републике Немачке. Но, наши писци су углавном у радном односу. Поред мене, само су још двојица у статусу самосталног уметника.

БРАТИЋ: Колики су хонорари које добијају писци за објављивање рукописа?

БРЕЗАН: Ми смо се, код Министарства културе изборили да млади писци, чије књиге излазе у малим тиражима а немају још публику, добијају хонорар као да им је тираж књиге 10.000 примерака. Тако смо уједначили статус нашег писца који пише на малом језику и немачког ствараоца. Основали смо посебан фонд из кога плаћамо ту разлику у хонорару тако да издавач није оштећен. Мислим да је то једно питање више политике Савеза писаца и да је оно веома добро решено.

Ворнар додаје: Да, али то је пре свега заслуга Брезанова. Захваљујући његовој ангажованости, многе ствари у положају писаца лужичкосрпске народности су се промениле набоље. Иначе, ми се често окупљамо у његовом дому као на каквом литерарном кружоку. С друге стране, Брезан је изузетан писац.

БРАТИЋ: Како су прошли лужичкосрпски писци у поратним годинама (Стаљинистичких чистки)?

БРЕЗАН: Овде је као и у другим социјалистичким земљама био јак правац соц-реализма. Већина је била оних који су се до краја држали начела, док су понеки били за стварање немачке књижевности, за одређене новине у њој. Моје је мишљење било и онда и данас да се треба отварати, да писац мора да трага и да превазиђе сваку провинцијалност и затварање. Јер књижевност мора да говори не само о човеку овде већ о човеку уопште.

БРАТИЋ: Значи ли то ла се спор водио на књижевном пољу, у равни естетског?

БРЕЗАН: Не само естетског. У моме роману, једна девојчица носи жуту пиџаму од свиле. Један, тада моћан човек ми је рекао: "То постоји у стварности, али у српској књижевности тога не би смело да буде!"

БРАТИЋ: Ви, говорећи о отварању, ако сам Вас добро разумео, говорите о некој врсти спора традиционалиста и модерниста?

БРЕЗАН: Тако је. Слични спорови су се мање-више одиграли у свим европским књижевностима. И колико сам ја упућен у ствари књижевности, ти спорови су се углавном завршавали увођењем модернијих и напредних схватања. И код нас је тако било. Али спор се решио не толико расправама колико појавама нових вредних дела. Тако сам ја и у прози и у поезији правио разне експерименте и у језичком и сваком другом смислу.

БРАТИЋ: Какве су и које су то теме лужичкосрпске књижевности?

БРЕЗАН: Могло би се рећи да је наша књижевност до сада говорила о селу и његовом животу. То је и разумљиво ако се зна да Лужички Срби претежно живе на селима. Поједини писци, а последњих година наша књижевност у целини све више узима различите теме и говори о свим питањима човековог живота. И прошлост и садашњост и будућност су теме те књижевности.

БРАТИЋ: Помињали сте Андрића. Има ли код Ваших писаца наклоности ка историјским темама?

БРЕЗАН: Како да не. Марија Кубашова је написала неколико изузетно успелих историјских романа. Има таквих писаца доста. Ја сам написао један роман о лужичкосрпској епопеји. Боље рећи — једну легенду сам претворио у роман.

БРАТИЋ: О каквој је легенди реч?

БРЕЗАН: Крабат тражи земљу среће и трага за девојком Смјалом. Њега прати млинар Кушк са чаробном трубом. Јан Зербин, биогенетичар, који се од свог детињства бави лужичкосрпском митологијом и који је открио формулу живота, одлучио је да себе претвори у Крабата и да тако тестира сопствено откриће. Овим испитивањем он хоће да сазна колико је та његова формула вредна, да види каква је могућност да се Крабатова чежња за земљом среће испуни. Или можда Зербин има нешто у рукама што за сва времена доводи у питање сан о срећном свету. Бајка постаје стварност, стварност постаје бајка. Временске и просторне границе нестају. Из разних прича, парабола и легенди, настаје овај роман који изједначава данашње и историјско.

БРАТИЋ: Да се вратимо језику. Лужичкосрпски и српски језик, је ли то исти језик?

БРЕЗАН: Комплетан одговор на то питање је садржан у лужичкосрпском-чешком-српскохрватском речнику који је штампан још 1926. године у Прагу и Београду. Сада се ради нови велики речник нашег језика.

БРАТИЋ: Колико дијалеката има лужичкосрпски језик?

БРЕЗАН: Два, горње и доње лужичкосрпски дијалекат. И оба су се пре свега захваљујући народним предањима и књижевности сачувала.

БРАТИЋ: Имате ли књижевне листове и часописе који излазе на лужичкосрпском? У Берлину смо видели "Ново доба".

БРЕЗАН: Да, "Ново доба" је књижевни лист који излази у две хиљаде примерака. Излази још неколико листова и часописа из којих бих издвојио "Разгледе".

БРАТИЋ: Да ли су то протестантски или католички часописи?

БРЕЗАН: И једних и других, с тим што су тиражи протестантски далеко већи, око 8000 примерака. Сви излазе у Бауцену и Кодпусу.

БРАТИЋ: О чему писац Брезан данас размишља?

БРЕЗАН: О страхотама које су се надвиле над човечанством. О ракетама и бомбама које прете да затру цивилизацију људи. Зар не мислите да је куцнуо велики час кад почиње одбројавање у име човечанства. Писац мора да се над тим ужасом замисли.

(Враћамо се из Нове Весне и Каменца с осећањем да веома мало знамо о култури лужичкосрпског народа, из чије је књижевности, како чусмо, у нашој земљи преведено свега неколико књига. Рекли су нам да су овде боравили и многи званичници културе из наше земље и да је било много обећања, али, доцније, од преводиоца др Наде Ђорђевић смо чули да су, после рата у Загребу и Љубљани, основана друштва пријатељства са Лужичким Србима, док у Београду није основано.)