Петр Малинк
(1931)

Одговор

Предигра у каптолу

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ПЕТР МАЛИНК (1931). Почео је као приповедач; објавио је роман Две шаке песка. Касније се посветио драми. Има значајну улогу у савременом националном позоришном животу Лужичких Срба. Велике заслуге има и у састављању и превођењу прегледа лужичкосрпске књижевности по немачким часописима и антологијама.

(У пријемној соби бискупа; дан је; на зиду огромна слика у уљу: Папа Пије X)

Окружни начелник (стар око 60 година; коректан, и у свом облачењу; хладан; мали племић, бивши саксонски официр, сада поуздани краљевски службеник, (који зна шта хоће и како се треба пробити; чека).

Бискуп (улази; мали, љубазни и весели човек; у одлучним тренуцима веома држи до свог ауторитета).

Капелан (прати бискупа; изгледа да је неми слуга и бискупова десна рука). Начелник (устаје и клања се). Бискуп: Желео бих да кажем: добродошли у каптол, господине начелниче.

Опростите што сте чекали. Разумете: свакодневни службени послови, празници се приближавају; за кратко време писаћемо година нула-девета, а пастирска писма писаће се по целој Земљи. Разумете нас.

Начелник: Ваша Екселенцијо господине бискупе...

Бискуп: Не, не. Variatio delectat. Радујемо се што сте нам донели мало промене. Али молим вас, зашто да стојимо. Ви нисте више млади официр, а и ја сам видео Аврама. (Обојица седају).

Ах, да, тако, да. Јесте ли добро?

Начелник: Ваша Екселенцијо допустите...

Бискуп: Јесте ли заиста добро? Ни за шта на свету не би иначе био користан разговор.

Начелник: Ја бих прешао in medias res. Наши окрузи се додирују. Налог поверен Вашој Екселенцији је блаженост душа. Световне ствари људи спадају под нашу одговорност.

Бискуп: Знате шта, начелниче: Ви сте Саксонска, ми смо Мајсен.

Начелник: Мајсен лежи усред Саксонске.

Бискуп: На шта се жалите?

Начелник: Близу манастира (станује један свештеник-испосник. Један бунтован човек, који својим стиховима жели да опамети становништво, фанатичан проповедник српске пропаганде.

Бискуп: Да ли су такви судови у канцеларији Ваше службе?

Начелник: Он подбуњује народ, појављује се само на скуповима где нема Немаца, шири неистине...

Бискуп: Крши ли световне законе?

Начелник: Слово закона не, али дух свакако.

Бискуп: Капелане, донесите нама и господину начелнику неко добро освежење.

Капелан (одлази).

Бискуп: Капелане!

Капелан (враћа се).

Бискуп: И зовните господина сениора. Ако господину сениору одговара.

Капелан (одлази).

Бискуп: У миру и још толико ватре.

Начелник: Занесењак скроз-наскроз.

Бискуп: Где је био на служби?

Начелник: Најпре је био у диецези, да се покаже. Напокон у близини Дрездена. Администратор. Тамо се супротстављао подизању споменика цару. Та средства је требало—по њему—употребити у каритативне сврхе.

Бискуп: (смеје се). Па да, ружичасти погледи. А иначе? Знате шта, начелниче: тричарија. Да нека духовна господа понекад показују известан... известан специјални инстинкт — то уопште није против достојанства њиховог сталежа.

Начелник: Најрђавија гласина. А тада, баш тада погазио је достојанство часних градских отаца и сарађивао с мрачним елементима.

Бискуп: Прошлост?

Начелник: Заиста необично. Он припада радикалним круговима који оснивају своје савезе и издају књижицу за књижицом, а да немају угледну издавачку кућу. Из дана у дан сугеришу побожним и мирољубивим сељацима борбени дух и такозвану националну виталност.

Бискуп: Црвене везе?

Начелник: Н-н-е. На жалост не.

Бискуп: Него?

Начелник: Стално придобијају становништво лепим речима...

Бискуп: То смо свакако већ чули.

Начелник: Пре извесног времена приредили су потпуно јавно једну изложбу и један такозвани концерт. С којим циљем? Да посеју сумњу у немачком Рајху.

Бискуп: Знате шта. Ја, ја, ја. Ваше песме су љупке и свеже — и свеже, начелниче.

Начелник: Његово Величанство цар Вилхелм добро је етикетирао бесмисленост таквих подухвата са три речи. Молим Вашу Екселенцију, са три речи.

Капелан (доноси говеђу чорбу и тањире; јавља): Монсињор.

Сениор (улази).

Капелан (распоређује тањире).

Сениор: Добродошли, господине начелниче!

Начелник: Монсињор!

Бискуп: Треба нам Ваш савет, господине конфраторе. Ради се о бившем администратору и три речи немачког цара.

Капелан (сипа говећу чорбу).

Начелник: Још и то!

Бискуп: Немојте да одбијате нашу чорбу! Она духу даје нове снаге и смирује живце. — Шта је рекао наш драги цар? — Монсињор ће Вам радо потврдити: мора да буде врућа, врућа као кипућа вода, начелниче, иначе не прија. — Шта је рекло његово Величанство?

Начелник: Упознат са тим националистичким испадима, Његово Величанство је рекло: Још и то!

Бискуп: (смеје се са олакшањем).

Начелник: Дозволите Ваша Екселенцијо, ствар иде још даље. (Вади неки документ и пружа га бискупу).

Бискуп (чита): Бруку и срамоту доживело је немачко царство последњих недеља. И "Градске новине" нанеле су срамоту немачкој култури. О мисери! Три српска ловца крећу у убилачки лов на шездесет милиона Немаца... О мисери. Господине конфраторе... (пружа документ сениору).

Сениор (чита даље)... и за кратко време — забога — одјекнуће са уништавајућом силом и грмљавином из три српске трубе: халали!

Бискуп (сениору): Како оцењујете овај трактатић?

Сениор: Испосник је тешко искушани човек, марљив и пун частољубља. Болује од срца, нервозан је, мало колеричан. Као свештеник без мане и одан. Изврстан говорник, још од младости. То што је читала Ваша Екселенција, није он саветовао као слуга Цркве. Ту ствар не морамо да примимо к знању. Превод није увек коректан.

Бискуп: Знате шта, начелниче: препустимо то забораву. Нека он понекад и грди, сасвим слободно — то доноси олакшање и чини његовим читаоцима добро, ако их има. — Царски споменици у Саксонској стоје на чврстом постољу? Је л' тако, видите?

Начелник: Он је литерата и слуга Цркве у једној личности. Зато сам овде.

Бискуп (енергично): Господине начелниче, ми не желимо никакве непријатности у нашој диецези. Знате шта: Мајсен се не налази у Саксонској.

Начелник (гура тањир).

Бискуп (љубазно): Не прија Вам наша говеђа чорба?

Начелник: Ваша Екселенцијо, монсињоре! Наши интереси нису увек исти. Али у овом случају државни резон и каптолски ауторитет слажу се као беланац и жуманац у јајету. Пред царем и краљем сви смо ми исти — као пред Богом.

Сениор: Господине начелниче! Време Његове Екселенције је ретко као роса у пустињи.

Бискуп (умирујуће): Наше време добијамо из Божје руке и користимо га за срећу и блаженство поверених нам душа.

Начелник (пружа бискупу једну малу књигу и исписани папир): Ваша Екселенцијо.

Бискуп (додаје даље сениору).

Сениор (предаје обоје капелану).

Капелан (чита ћутке и запрепашћује се).

Бискуп: Гласно!

Сениор: Гласно!

Капелан (не чита, враћа књигу и папир начелнику).

Начелник: Слуга је мртав! (Присутни се ужасавају).

Начелник (смејући се гласно): Нек живи песник — Последњи поетски елаборати Слуга је мртав, нек живи песник. Слуга — то је духовник, свештеник — сада је мртав. Песник — то значи стихоклепац, српски радикал, то значи побуна. Очигледно је да се одрекао свога свештенства: хвала лепо, склонићу вам се с очију. И даље, Ваша Екселенцијо: хтели сте да ме гурнете у мрак, да ме покријете мртвачким покровом. Чувајте, монсињоре: тешке окове скинућу с крила. У истом духу, недостојног једног свештеника, показује се он још од младости: Испеваћу песму, која ће мом народу с победничким слављем отворити врата ка слободи.

Бискуп: Доста с тим!

Начелник: Опростите. Ја волим заиста лепу песму, и наш стари Гете краси неке редове моје полице. Али окови, покров, победничко славље, слобода — то није поезија, то је политика. Будимо ипак отворени, Екселенцијо: Он има публику. Срби и Немци му се диве, па чак и у иностранству наилази на присталице. Он врши утицај, који није ни у нашем ни у Вашем погледу. Његово величанство цар тежи далекосежним спољнополитичким циљевима: новом поретку нашег континента. Немачка не треба више да буде Венијамин. Овом светском задатку морају се подредити сви напори наше земље — па и у Саксонској и Мајсену.

Бискуп: Господине начелниче, имаћемо пуно посла. Ваша служба добиће одговор.

Начелник (брзо се подигао): Препоручујем се.

Капелан (прати га).

Бискуп: Поезија је лепа ствар, политика нужност. Он има право, господине конфраторе: обоје у једном изазива одвратност. Зашто га нисте боље узели у заштиту, Вашег земљака и сабрата? (одлази).

Капелан (враћа се).

Сениор: Хтео сам да му помогнем. Разумеш ме?

Капелан (врти главом).

Сениор: Човек без помоћи је као сламка у бури.

Капелан (не реагује).

Сениор: То је он увек радо чинио — праћати се против бодила. — Разумеш ме, момче?

Капелан (окреће се брзо Сениору): Али ко ће му помоћи?