Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

Михал Навка
(1883-1968)

Праља Ленка

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

МИХАЛ НАВКА (1885—1968). Оснивач првог лужичкосрпског дечјег часописа Zahrodka (Башта). Песник-лиричар, аутор омладинских песама и песама о изградњи земље; оснивач је модерне критичко-реалистичке приповетке на лужичкосрпском језику.

 

Из дана у дан стојим уз дрвени шафољ и перем и мешам по каши од прљавштине. Није то за сваку! Једна се боји воде, друга се плаши веша, трећа сапуна, четврта има осетљив нос, пета одуговлачи, шеста је прогутала колац, седма има сувише нежне руке, осма хоће седећи да трља, девета нема ни о чему појма. Као што сам рекла, то не може ни свака десета! Уз то треба да буде кршна. Да јој ноге не трче у сваку кућу на рекла— казала. Да јој се шаке не плаше хладног или врућег. Да јој руке не искачу одмах из зглобова у рамену. И данима савитљиву кичму. А очи, да виде прљавштину — не да се намешта с наочарима на носу. Знате, е такву, која све то има, њу пронађите! И ја сам тражена, не идем ти ја код свих да перем, бирам људе. Тамо где треба да стојим цео дан, не идем. И госпођа мора да се прихвати, да види како се то ради. И то за неколико цркавица! Мене неће добити за мале паре. Ту сам тврда. И то је моја срећа. Несреће ионако имам доста! А прво је то што морам да идем да перем, што не умем да шијем — у школи ништа нисам научила, једном сам се убола у прст, а крв не могу никако да видим, још од детињства. Кројачици је добро, седи целог дана у соби поред прозора и гледа напољу шта се догађа. А шта ја могу да видим? Само говнарију! Кад кројачица има слабе очи, може да стави наочари — ако их ја ставим, замагљују ми се. Углавном, више волим да сам међу људима, него увек само да стојим у вешерници. Шта ту има осим воде и чабра и неке старе клупе, ништа друго. Ту се нико радо не задржава. Кројачица може стално да шије нове ствари — а ја увек перем старе и уз то добро запрљане. Кројачица не мора никад да бућка по води као ја, а од тога се наравно добија гихт на врату. Ал шта ћеш, што је било, било је! А имала сам још једну несрећу: могла сам да постанем и куварица! Онда би око мене све пријатно мирисало — овако увек стојим само у смраду. Као куварица могла бих да кркам на свим свадбама и крштењима и заветинама. Већ ми водица цури на уста. За то ми нико не може замерити што не перем код сваке шуше. Трећа несрећа: мој вереник. Тај ти је био лолчина! А добро је изгледао: сјајна црна коса, плаве очи, бркајлија, црвени образи, а био је висок, већи од мене. Увек је терао најновију моду, а ципеле су му биле — мани га, да не причам. Ах, брига ме за добре ципеле и њега самог! Тај бесрамни неотесанко само ми је паре здипио и одмаглио — та пропалица! Да ми је сада овде, прописно бих га излемала и преко даске изрибала, тако бих га добро издеветала, да не би знао више да л' је мушко или женско, то ђубре! Исцепала бих га, да му све кожа попуца — стрпала бих га онда у цедиљку, после тога извукла и окачила на конопац, обесила — и ставила под ваљак за глачање да више не — али шта вреди, кад га нема. Штета што није овде. А то је заслужио! Такве љигаве пишоплотоње најбоље је испрашити метлом од прућа и рибаћом четком, да им отпадне лажно перје и да се лола појави онакав какав је заиста. Ха, нека ми више нико не долази: "Драга Ленка" и те ствари. Свакоме ћу рећи: "Ако ти је живот милији од мене, развуци конопац, опраћу те и оцедићу, да ти се уши пуше и да све искијаш!" Нема шале са мном!

Мушкарци углавном не вреде ништа. Само она може говорити о срећи која нема ниједнога! У животу би ми било упола лакше да нисам срела ниједнога. Онда ми је наиме дошао још један, хуља једна бедна, да ме узме, а ја — ја сам узела њега, јер — јер ми га је било жао. И шта сад имам? Пијаницу од човека! Боље никога него таквога! То свака треба да утуви себи у главу. Али сад је сувише касно. Ко би па могао унапред да зна у каквој ће се боји показати драги супруг! Пре свадбе ни гутљај — а после свадбе почиње да лоче. То ти је као крагна на којој нема броја. Тек кад је ставиш око врата, све ти је јасно. Али онда је сувише касно. Само је добро то што се не виђамо по цео дан. Иначе... Боље никога него таквога! Али реци нешто тако младим цурама! Свака је просто луда за неким мушкарцем. Пре свадбе све јој се чини да је од злата, а онда — оде у парампарчад. Па ја улазим у различите куће и доживљавам такве ствари и видим да жене нигде нису задовољне. Свака говори да не може да изађе накрај с мужем — баш као и ја. Моје је мишљење да ама баш ниједан муж не вреди ништа. Иначе би бар један муж у селу био у реду. То јест: један је у реду, али само зато што жена држи дизгине. А ко је то, то нећу одати. Иначе би избио још и скандал, а наш госпон учитељ ставио би то у новине. Не, не може се све истртљати.

Морам да пазим шта говорим. Ја чујем много, а колико је од тога истина, често и сама не знам. Јер жене радо претерују. А кад бих то код комшија истртљала, већ би следећег јутра знало цело село! Онда би наравно значило да ја олајавам. А ја то у начелу не радим! Олајавање је прљава работа. А ја држим до чистоће. Када бих ја све разносила што ми жене поверавају, па свет би се чудио колико је луд. Али ја умем да ћутим, зато се и грабе за мене. Ја знам такође где свака жена крпи и штопа, а где не. Мени је баш свеједно какав је чији веш, поцепан или цео. С рупама се пре опере. Једном је једна опајдара хтела да ме набеди да се код мене веш цепа. Код ње више никад нисам отишла. Сада нема ни кошуљу на себи! Све су се распале од прљавштине или од хлора, који нагриза нечистоћу тако добро да иза њега остају само рупе.

У ствари праља уопште није тако рђава особа као што мушкарци мисле. Како би се без нас замазали, то ни сами ми не могу да замисле. Ја знам по моме како бесни кад недељом ујутру не нађе чисту кошуљу на кревету, а на столу чисту крагну. Наравно, понекад због силног посла заборавим на мужа. Пет дана код других, суботом код куће — не може да буде све као у неком угледном домаћинству. Тја, брига мене ако псује. Мени је код људи добро, не марим за то ако муж базди. Штавише, он не треска много по кући, а и сам зна зашто! (она подиже песницу) Јача сам од њега! Боји се рибања!

Зими почињем у осам или касније, лети у седам. Најпре добро доручкујем, ко добро не доручкује, тај много не ради. Негде око девет доручкујем по други пут, намазан хлеб или једно јаје, око једанаест попијем једну ракијицу и поједем земичку. После дванаест ручам — јело је разноврсно, али где се добро не кува, тамо ти Ленка не пере. У три те зову на ужину, а у шест на вечеру. Четири пута постим, а пет пута једем. Док радим, постим, а кад једем не радим. Од рада се добија апетит. Ја сам у стању да смажем брдо хране. Ко правим радницима не да да се насите, нико за њега неће ни прстом да мрдне. Зато је боље да им се да колико хоће и шта хоће. Једном сам била код једне отмене жене да перем — и шта ми је дала за други доручак? Хлеб с маслацом. Никад више нисам тамо отишла. Са хлебом с маслацом нека сама пере веш!

А данас имам још ову кошуљу за мужа. Ако прекосутра не добије чисту кошуљу — а ово му је једина — убиће ме. Ах, благо другим женама! Њихови мужеви носе десет недеља једну кошуљу — не, мој није тако глуп као они. Али шта ја толико трабуњам, ништа нећу данас урадити!

(С немачког превео: Звонимир Костић Палански)

 


 

Click here for Domowina official site