Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

Јуриј Кравжа
(1934)

Старица и птица

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7-8, Крагујевац 1984.

ЈУРИЈ КРАВЖА (1934). Син земљорадника. Завршио педагошке науке, био учитељ и редактор. Данас је председник Удружења лужичкосрпских писаца "Коло" у Будишину. Пише махом приповетке и новеле ("Плава птица", "Први сусрет", "Генерал-председник"). Објавио запажен роман из живота младих Бајци је крај (1975). Пише и позоришне комаде, филмске сценарије и друго.

 

Сваке вечери од ране јесени између старих, касарнских кућа може се чути њен плачни глас. Сад су настали први ноћни мразеви а она још увек дозива, увече кад почне да се смркава и кад је већ мрак, сатима тужно: Јанко! Јанко! мили мој, где си...! Кашље старица, трчи од дрвета до дрвета и моли, плаче: Јанко! Јанко, хајде кући! Парче хлеба држи високо према дрвећу. Дрвеће више нема лишћа и жуту птицу би могла одмах спазити ако би тамо била, али она гледа и не верује очима да на дрвећу нема ничега. Погледује по крову, под олуке, на затворене прозоре што равнодушно гледају у полумрак, никаквог одговора, само лишће шушти на вечерњем поветарцу. А она полугласно, сама у мраку цвили.

Две ноге носе човека, два ока гледају, и мада само зато да би једно другоме могли довикнути - Како ти је пријатељу? Не посустај, труди се!

Она је стара и станује у једној од оних великих соба у старој касарни. Никоме није потребна и нико се за њу не брине. Од собе је начинила кухињу, дневну и спаваћу собу, угао за успомене, оставу, подрум, купатило. И пре него отвори врата, ослушкује да неко не долази степеницама или ходником ко би је прекорно погледао. Људи из старих касарни немају времена да се о њој брину јер журе, имају посла, децу, ауто... Тиме им је дан испуњен и свако се радује кад може крајем недеље за собом затворити врата. Уморни они лежу увече у кревет после телевизијског програма.

Она живи засебно. Дању, кад је кућа пуста, иде погрбљена и тешко дишући за брикете у подрум или под степениште. Много година је сама и боји се да не сретне људе који за њу немају времена.

Њени путеви, покрети и мисли, свакога дана су исти. Дуго седи у углу крај старе комоде, у свом куту за успомене. Ту може да се повуче у себе, заборави на околину и живи са својима у прошлости... У дрхтаве, увеле руке узима драге фотографије које стоје на комоди, једну за другом - муж као младожења заједно с њом, муж, као војник - стоји и лежи у металном сандуку, син Јан као дечак у матурском оделу, син са кћерком радосни уз кесицу бомбона, син с породицом пред својом кућом у Минхену, кћерка Јадвига са својим инжењером пред бродоградилиштем у Ростоку... Она је само једном насликана као млада а после више никако. Приноси слике сасвим близу очију, посматра их као да стоји пред живим бићима, гледа их у очи. Кад се нагледала, прелети јој осмех преко лица, давна успомена и, као да с њима разговара, покреће устима. Старица помери сиви прамен косе са чела, жели да им се свиђа, и лице јој се опет мало, плашљиво осмехује, зато се мало напући као да се пренела у младе године и хоће да исправи своје боре на лицу. Понекад изнесе већ изгужвана писма, пакетић по пакетић, и чита их уколико још може својим старачким очима да види избледела слова.

Тако свакога дана путује у прошлост, у даљину, и то су њени најлепши тренуци.

Писма не чују а фотографије не одговарају. Неутешена, она се ипак враћа у садашњост своје велике, орманима препраћене просторије. Приђе кухињском углу са сточићем и електричним штедњаком. Кухиња има прозор а на прозору у кавезу је жута перната птица. Једино створење с њом које може да ју је чује, одговара и загрева. Кад је спази, она зацвркуће и то је обузме топлином. Јанко! Јанко јеси ли гладан? Ходи, нешто ћу ти лепо направити. Чепрка по ормарићу, сипа у стаклене посудице, меће у њих. Ево, хајде, ево ти, то ће ти пријати. Како си, драги мој? Само једи! И цвркут из кавеза је опет греје. Прстом гурка зрнца на тањирићу, ситни згњечене мрвице, на крају ту топлу гомилицу перја помилује пре него опет затвори вратанца. Затим посматра и радује се кад птица кљуца и најрадије би сама с ном кљуцала - так, так, так, а још тамо зрнца, мили мој, поједи... да порастеш и будеш здрав. А у очима јој је нежан, матерински сјај који пружа љубав.

Тако приђе прозору пуном саксија са цвећем. Овде нешто откине, онде почепрка, окрене, оне мале биљчице које јој се учине да су у хладу ставља напред, оне веће позади, залије их из ибрика и поново гледа као да би хтела да види како расту, како се веселе води и сунцу, чула весели њихов смех и разуме њихове жеље. Па ипак - цвеће не чује и не одговара.

Онда се опет окрене птичици која цвркуће чим види пред собом њено лице. И она за њом мало цвркуће, птица слуша и одговара, и обе се утркују и цвркућу. Затим она заћути, замишљена, тужна. А кад птица не престане, она изненада каже: Ах, шта ти, Јанко, разумеш! Она наша Јадвига сад неће доћи. Он је опет завршио нови брод и зато имају велики пријем, пише она. Други пут, Јанко, ипак други пут. А ми чекамо и чекамо.

Птица слуша. Она види да је разуме, накривљене главице, ћутећи док она говори а њен одговор је некакво нежно птичије ћи.

Она седи за столом, сече комаде хлеба, маже их бутером и меће их у уста, уз то пије хладно млеко с кавом.

Бар ме ти, Јанко, разумеш, ти једини који си ми остао веран. И онај старији више не пише. Да им је кућа готова и да су се преселили, писао је а сад ништа. Да треба да их посетим, писао је. Да како он то мисли! Ја у овим годинама да кренем на такав пут? Не, Јанко, ја више не могу, нека дође он. Он и Јадвига, обоје - тако радо бих волела да ми је још једном све четворо унучади овде, Јанко. То би ме још једном обрадовало.

Јанко слуша, кљуцне по тањирићу, скочи, као да замишља радост због њених четворо унучади. А она је задовољна што је птица разумела. Као да се замислила, птица је гледа и цвркуће.

Кад поједу и поразговарају, иду на спавање. После ручка обе спавају. Она покрије кавез црном марамом, птица скочи на овоју пречагу за спавање а и она иде у угао за спавање, позади у углу собе где је постеља.

Несташном песмицом птица је после пробуди. Она устане, намести кревет и дође да скине црну мараму с кавеза. Сад птица њу гледа као дечак који је разбио прозор. Неки пут се она насмеје а птица почне весело да скакуће по кавезу цвркућући, понекад гунђа што ју је рано пробудила. Птици је жао па тужно спусти главицу. Као да мора испод црне мараме да зна које је доба! Мало постоји накривљене главице, кад ју је доста изгрдила, птица зацвркуће. Најпре једном, двапут, онда чека да види шта ће жена учинити. Кад јој се лице развесели, птица зацвркуће опет, па опет док се она не насмеје а онда је њено певање опет враголасто, само највише кад кроз прозор сија сунце.

Понекад им је зима кад се пробуде. Она зна да је и птици хладно кад је и њој. А то она не може да поднесе. Пажљиво отвори кавез и гурне најпре једну руку унутра, док јој се птица не спусти на прст. Онда је другом руком пажљиво покрије и узме себи. Па седи за кухињским столом, обема рукама држи топлу пернату лоптицу да јој само главица вири као из гнезда, а птица и жена не знају ко кога греје. Кад се птица загреје, постаје немирна, залеће се у гнезду из њених руку као да жели да се отме, а она жури да је опет метне у кавез. Њене руке су неспретне и споре па се боји да јој птица не излети.

Деси се и да излети док је греје или кад јој сипа нови песак у кавез. Онда птица лети по орманима и угловима, жели да се после сталног боравка у кавезу бар једном излудује. А она жури да је што пре ухвати, боји се да јој се међ старудијом сакрије и на крају побегне. Откако је остарила, много се боји да ће јој побећи - деца, унуци, птица. Па зове по соби - Јанко! Јанко, ходи к мени! Сместа да си дошао! Виче тихо да је људи не чују. Суседи су тако осетљиви кад гледају телевизију. Зачас се деси да неко почне лупати у зид. Зато она виче тихо да не би никоме сметала.

Подиже обе руке као да би хтела да устане, истеже се и за тренутак заборавља на своја крива леђа. Јанко, ходи, ходи, ходи! И даље трчи за њим по соби, хвата дах да јој звижди у грудима, јури у сваки угао, у кухињски, дневни, спаваћи, до ормана с оним фотографијама и свеједно јој је ако их поцепа. Пошто га тако не ухвати, присети се хлеба. Издроби комадић на руци и зове га пружајући га њему све док птица не долети, док се не спусти где може да кљуца. Тек кад се сетила хлеба, може да је ухвати. Брзо, врло брзо га потом ставља у кавез.

Кад то све сврши, она сва дршће. Велики страх је савладао и она старачким гласом грди и прети малом перјаном бегунцу да му више неће отворити врата. Он диже кљун као да би хтео да протестује али му она не да да дође до речи. Грди је док се птица сасвим не шћућури. Затим и она ућути. А онда је птица прва која плашљивим цвркутањем покушава да скрене пажњу на себе.

Једнога дана је излетела кроз прозор који је она заборавила да затвори јер је напољу био изванредно топао јесењи дан.

Сада се из вечери у вечер, од ране јесени међу старим касарнским кућама чује њен плачни глас. Међутим настали су први ноћни мразеви а ова још увек дозива кад почне да се смркава и кад је већ мрак, читаве сате. Увече јој је најтужније. Дрвеће је голо, она га тражи с комадићем хлеба у руци, на крову, под олуком, на затвореним прозорима: Јанко! Јанко, мили мој, ходи кући!

Одједном, с једног од тих прозора, долети тихи смех. А мушки глас одјекне по мрачном дворишту старе касарне:

- Престани већ једном да плачеш стара, њега је већ одавно појела мачка!

А на њен плач одговара дубока тишина међу касарнама.

(Превела с лужичкосрпског: Нада Ђорђевић.)

 


 

Click here for Domowina official site