Јан Арношт Смолер
(1816-1884)

Љубавна песма

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ЈАН АРНОШТ СМОЛЕР (1816—1884). Студирао је теологију. Саоснивач је и први председавајући Академског друштва за лужичку историју и лужичкосрпски језик. Дао је свој допринос оснивању "Маћице сербске", књижевног друштва које касније постаје средиште културног развоја Лужичких Срба. Уређује часопис овог друштва. Оснива издавачку књижару, потом и штампарију. Бори се за признавање националних права (не-немачких мањина у овој земљи. Уско је сарађивао са руским славистима, па је немачка штампа повела кампању против њега због наводног руског панславизма. Својим културним и патриотским деловањем је поново пробудио националну свест код Лужичких Срба. Створио је и борио се за увођење аналогне ортографије којом је и писано његово главно дело Народне песме Лужичких Срба у Горњој и Доњој Лужици. У истом тому је за већину песама објавио и мелодију, укључио је и бајке, народне приче, пословице, загонетке, језичке белешке и коментаре. У овој активности касније је нашао многе следбенике.

Пошло двоје младих,
у белом и црвеном,
кроз зелени ишли гај,
и стигли до шумарка.

Чега има у шумарку?
Мало стабло јабуково,
Чега има на том стаблу?
Мале, ситне јабуке.

Какве су то јабуке,
тако мале јабуке?
С једне стране су зелене?
а са друге су румене.

Седели су и гледали
све док нису уснили.
"Ко ће нас пробудити,
кад зора заруди?"

"Изнад нас седи славуј,
птичица малена,
он ће нас пробудити,
кад зора заруди."

Славуј весело запева
у том гају зеленом.
Песма се гајем разлеже,
трава се за њом нагиње.

Свиће, свиће нова зора,
небо се жари сво,
ко је крај своје драге снио
мора сад назад дому хитат.

Најдражи се на пут спрема
и она уздахну дубоко.
"Уздисала, не уздисала
више моја нећеш бити.

"Да л' ме волиш или не
више ме није брига
Тражи себи другу драгу
И ја ћу себи другог."

Већ је давно другог нашла
он још драге нема.
Младу воде на венчање
Младић иде на орање.

Њој црквена звона звоне,
њему ричу волови.
Њој свирају музиканти,
њему шкрипе точкови.

"Шта је мени требало
да напустим своју драгу!
Истина је, имам другу,
ал ми она верна није.

Што смо некад говорили,
искрено је било.
А што сада говоримо
све је само лаж.