|
У нидејску воденицу, свакад по вечери, уобичајио је да навраћа водени дух. Дође и развиче се:
– Добро вече, воденичару!
И сваки пут је доносио вршку с рибом, да себи у воденичаревом котлу чорбу скува. Воденичару је то већ било досадило и стално је размишљао како да му покаже врата.
Неочекивано му је у томе помогао случај.
У оно време ходали су по селима медведари с медведима. Медведи су играли на задњим шапама и свакојаке вештине изводили. Обре се тако један медведар с медведом и заноћи у воденици.
А после вечере, по обичају, дошао водењак са својом рибом, очистио је и почео себи кувати чорбу. Тек што је чорба у котлу закипела, осети је медвед. Он се подиже и пође к ватри. Гледа, види рибе у котлу. Улови он рибу из котла и хтеде да је поједе. Али водењак дохвати варјачу и запрети медведу:
– Одлази! Ја ћу те после по своме угостити.
Медвед се не уплаши и поново посегне за рибом. Разљути се водењак, и трас медведа по шапи. Медвед се разјари, зграби водењака предњим шапама и почне да га стеже и ломи. На једвите јаде се искобеља водењак и докопа свог вира.
Много времена је отад протекло док се није опет спремио у госте воденичару. Пришао, прислонио главу уз врата и виче:
– Добро вече, воденичару! Реци ми је ли твоја страшна мачка још увек ту!
– Ту је – одговори спремно воденичар – мишеве прогања!
– Онда остај здраво! – рече водењак и никад се више не појави.
|
