|
Једном је жела девојка у пољу лан и, како се била занела послом, није чула да са оближње сеоске цркве подне звони. Подигла она главу и види – крај ње стоји Сунчаница. У руци јој срп којим главе одсеца. Скочи девојка на ноге, дограби свој срп и повиче:
– Ја се тебе не бојим!
А Сунчаница се зачуди и упита:
– Зар се Сунчанице не бојиш?
Девојка јој одговори:
– Никог се ја не бојим!
Тада јој Сунчаница с осмехом рече:
– Ти ми се допадаш!
– А ти мени не – дочека је спремним одговором девојка. – Али кад тако кажеш, одбаци свој срп, па да видимо, докажи!
Сложи се Сунчаница, баци свој срп у траву и рече:
– Ето! Само чуј, ја ћу ти живот подарити ако ми цео један час само о лану приповедаш и ни о чему другом!
Девојка се насмеја:
– Па то није тако тешко!
А Сунчаница одговори:
– Прво скочи па онда кажи хоп!
Девојка у себи помисли: "Па добро, ако будем сваку реч отезала, проћи ће час." И она поче да приповеда:
– Ду-у-го, ду-у-го сам ја лан на по-о-љу жела..
Седи девојка, причу испреда, како сељак дрља своје поље, како га равна, како само најбоље зрно за сетву одабира, како потом девојке зрно по зрно у земљу стављају. Приповеда, а сунце на небу иде, одмиче. Тако нису ни приметиле кад је један час прошао. Сунчаница се одједном узнемири, погледа на небо и виде – подне је одавно прошло.
– Имаш среће, победила си ме – рече она девојци.
То изусти и ишчезну као да је никад није ни било. Од тога времена више је нико није видео.
| 
