Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

Нада Ђорђевић

Лужички Срби и Југословени

Мићо Цвијетић, Лужички Срби и Југословени, узајамне литерарне везе у периодици за књижевност, науку и културу (1840-1918). Матица српска, Нови Сад 1995.

Иако је требало да прође пише десетина година да би се и код нас појавила једна књига о Лужичким Србима, о једном виду наших веза са њима, она је у сваком случају добро дошла не само као прва у том временском вакууму, већ и због саме намере да се наше узајамне везе размотре и укаже на њихово богатство. Али изнад свега, иако је ово по аутору само "покушај", он је приказао, анализирао, проучио огроман материјал, препун разноликости, од приказа часописа, књига, културних збивања, исто као о учесницима ове сарадње, не изостављајући ни оне мање вредне, откривајући иза иницијала писце као и оригинале преведених текстова.

Књига је настала као докторска дисертација одбрањена у Београду на Филозофском факултету, а рађена за време Цвијетићевог боравка у Лајпцигу на факултету као лектора нашег језика. Самим тим аутор је имао могућности да на самом извору сакупи грађу, провери сваки свој навод, завири у лужичкосрпске архиве, прегледа кореспонденцију, уз честу и несебичну помоћ колега Лужичких Срба. То нам даје права да се потпуно можемо ослонити на податке које нам књига пружа. Тако исцрпна, детаљна и брижљиво рађена, она се неће моћи заобићи при раду на неком сегменту који у овом раду додирује. Ова књига нас истовремено подсећа како сам аутор жели "да оживи интересовање за мали словенски народ и његову књижевност", за коју су наши претходници показивали много више пажње. Готово од завршетка Другог светског рата, са изузетком неколико првих година, скоро се заборавило на њих, нису постојале неке шире везе и сарадња, за шта нема никаквог оправдања. Словенци су не само издали књигу о њима пре више година (Тоне Главан, Лужички Срби, 1966), већ стално одржавају врло тесне везе с њима, што исто, само у мањој мери, чине и Хрвати, па чак и Македонци који су пре десетину година издали антологију савремене лужичкосрпске приповетке, а ови антологију њихових приповедака. Ми смо показали скоро потпуну незаинтересованост, и сем ситних превода поезије и прозе, повремених превода научних чланака, сасвим смо мимоишли културно стварање овог маленог словенског народа, који се још увек грчевито бори за очување и има чиме да се прикаже, не изостајући за већим и срећнијим народима.

У књизи је размотрен шири југословенски круг сарадње, јер је рађена у време постојања СФРЈ.

Оправдано сматрајући да је у периоду од 80 година који посматра, једино периодика била прави одраз узајамног интересовања наших народа за културна стварања једних и других, аутор је сем периодике узео у обзир и општу литературу тога времена као и архивску грађу. После кратког прегледа тих веза, изложене су историјске, друштвено-политичке прилике, панславистичке идеје међу Сливенима, наклоност немачких истакнутих научника према нашем народном стварању, као и Коларове идеје о словенској узајамности, што је све у неку руку утицало и на садржај и теме које су у периодици објављиване. Пропраћена су сва важнија књижевна гласила као и учесници у тим везама. Због опширности грађе разврстане у поглавља (Југословенска књижевна периодика о појавама и личностима у лужичкосрпској периодици; Лужичкосрпска књижевна периодика и југословенске литературе; Јосип Милаковић и лужичкосрпска литература; Народно стваралаштво; Путописи на неким местима је дошло до понављања због саме материје. У почетном периоду, од првог написа у нашем Летопису из 1840. године и прве вести код њих кад у Лајпцигу борави Сима Сарајлија и зближава се са великим песником Лужичких Срба Хандријом Зејлером, треба нарочито истаћи часопис Петра Јордана, Jahrbucher fur slawische Literatur, Kunst und Wissenschaft у Лајпцигу, касније под руковођењем истакнутог националног радника Јана Арношта Смолера који их преноси у Будишин и мења наслов часописа у Slawische Zentralblatt. Овај часопис је будно пратио све културне појаве у словенском свету, па тако и о нама, доносећи често преводе одабраних чланака, критике и мишљења о књигама. После часописа на немачком језику прегледана је сва грађа у свим тадашњим лужичкосрпским часописима и новинама (Letopis Maćice serbskeje, Jutrničžka, Łužica, Łužičan, Katolski posol, Lipa serbska, Tydženska Nowina, Serbske nowini и др.). У њима су сарађивали многи школовани Лужички Срби, а циљ им је био, за разлику од часописа на немачком језику, да "прате и пропагирају токове код словенских народа, уздижући дух свога народа и његовог језика". Њихове вести о нама су доста штуре и махом усмерене на друштвено-политичке прилике, али је зато интересовање за нашу народну књижевност објављивањем доброг броја превода наших песама, будила у њима свест вредности, лепоти и потреби сакупљања својих народних песама. У томе су се нарочито истакли бројним преводима Михал Хорник, Ј. Вјелан, М. Циж, Фидлер и други, пишући уз то и о лепоти народног стварања. Једно време дошло је до краћег затишја, али 70. и 80-их година прошлог века, више искрене пажње привукле су наше борбе за ослобођење. Тада Јордан Хендрих пише песму "Браћи Србима који се боре против Турака", јавља се у добровољце, узимају псеудониме као Петровић, Душан и сл. Има више обавештења о нашим листовима (Летопису Матице српске, Седмици, Даници. Вили, Јавору, Братству, Босанској вили, Зори, Црногорки и др.), и личностима с којима су долазили у ближе везе, као о Ст. Новаковићу, Ђ. Даничићу, кнезу Николи и његовој песми "Онамо, намо..." и друго. Изостаје више вести о Вуку и Бр. Радичевићу, мало се преводе уметничке песме, али је до тога долазило, сматра аутор, због слабих контаката, а и настојања да не улазе у свађу око Вукове реформе језика.

На другој страни, наша периодика је пратила културни живот у Лужици. најревносније Летопис, а писали су А. Хаџић, Ј. Суботић, К. Руварац, Е. Чакра, Тих. Ђорђевић, Вл. Ђорђевић, да поменемо сам важније међу њима. Крајем века контакти су богатији, јављају се путописи и личне везе се успостављају, пишу М. Савић, А. Хаџић и други Слични друштвено-политички услови упућивали су једне на друге, они под Немцима, ми под Турцима, стварање Матице, издавање народних песама, интересовање за историју, етнографију, борба за језик, све је то оно што нас је у то време приближавало и спајало.

У овако кратком и сажетом приказу тешко је исцрпно показати огромно богатство материјала који се у овој књизи налази.

На крају налази се резиме на српском и немачком језику, затим литература и извори, регистар имена неопходан за научни рад. Све ово сведочи о богатим духовним везама које су у оним тешким временима биле неговане, с надом да ће ова књига покренути поновни, бољи и богатији интерес за шире упознавање не само књижевности већ и културе уопште наша два истоимена народа.

 


 

Click here for Domowina official site