 |
Избор из
текстова о Венецији
у српској књижевности
Саставио Дејан Ајдачић
2003.
Из мора се задраво извезоше
А под Млетке града ударише,
Те Млетачко поље притискоше.
На граду се отвори капија
А навали и мушко и женско,
Но да срету у пољу сватове,
Да учине сеир од сватова,
И да виде, јел` истина тако,
Да познају зета дуждевога,
Јел` истина, како људи кажу,
Да м` љепоте у далеко нема,
У сватове ни пак у Латине.
Ласно зета познавати бјеше
По његову перју и челенци,
По његову стасу и образу.
Кад виђеше, да ј` истина тако,
Допадоше два дуждева сина,
Те сретоше мила зета свога,
Грле зета и отуд и отуд,
Па га воде на танке чардаке,
А на конак свате растурише
По тројицу и по четворицу,
Како ће им бити понајбоље.
Бјеше, брате, доста лијепијех,
а грднијех десет пута више;
од бруке се гледат не могаху.
Богатијех бјеше поголемо;
од богатства бјеху полуђели,
ђетињаху исто као бебе.
Сви нуглови пунани празновах;
мучаху се, да им очи прсну,
да одеру кору леба суха.
Гледао сам по два међу собом
ђе упрте какву женетину
тјелесине мртве и лијене
(потегла бих по стотину оках!)
па је носе проз градске улице
усред подне тамо и овамо.
Не боје се чести и поштењу,
тек да стеку да се ками ране.
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блажено теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречасне скуте,
Santa Maria della Salute.
Зар није лепше носит` лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп`о спалит` срце и луб;
онут` о броду, трунут` у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат` у те,
Santa Maria della Salute?
…..
ДРУГА ПОЈАВА
Маркова пијаца у Млецима. Шатор војводе Ђуре Кујунџића. Више Црногораца. Једни у маскама, други с голим ликом. Међу гололичнима и ЂУРА КУЈУНЏИЋ, за столом, са једном ЦРВЕНОМ МАСКОМ домунђавајући се; у куту од шатора, наслоњен на један стубац, РАДОЈЕ. Девојке точе вино. Једна ЦРНА МАСКА.
МАСКЕ
(Певају.)
Кад се дану више неће
да нам свету буде вођ,
онда дане маску меће,
дивну маску, црну ноћ;
испод ње се на свет смије
очицама звезданим,
ту се љуби, ту се пије,
ту се игра, ту се вије,
ту се бдије међу сним.
Ни ми друго не можемо
нег' што ради дан и ноћ,
кад се сити проведемо,
маску дајте у помоћ.
Наша влада, наш је ред,
личина је читав свет!
Додија ли земљи прлој
облагати листом брег,
по летини, по умрлој
белу меће маску снег;
па кад њено вене цвеће,
кад се воде заледе,
онда текем вино тече,
цветајуће месојеђе
дивотама салете.
Не можемо и ми ино,
сад се откриј, сад се криј-
разом точи, образино,
разом точи, разум пиј!
Наша влада, наш је ред,
личина је читав свет!
(Куцају се.)
КУЈУНЏИЋ
Личина је читав свет? Тако је! Али ми, иако смо личине, нећемо више личити одавде! Је л' вам слично, јунаци?
у: Приповијести црногорске и приморске, стр. 73
Приспје Кањош у Млетке на Цвијети, у најљепше доба године. Гдје ће, гдје неће, те он код оне тројице гдје је пио кафу. Не пусти га стража од прве уљести, него му викну:"Не можеш амо, но ако ћеш да се судиш, хајде код Четрдесетине."
Видје Кањош да су га почели опет слати од Вука до Новака, пак одговори стражи срдито: "Баш нијесу то посли за које је идем Четрдесетине, него тројице. Ја сам, ако ти је драго знати, заточник дуждев.
Још то лијепо не изусти, а стража дигне капу с главе, и проведе га из одаје у одају док дођу пред тројицу. Кад виде тројица Кањоша намрде се, јер помисле да Паштровићи неће слати замјеницу дужду.
Кањош им се поклони и преда писмо; сва се три придигну да виде што пише, док рече један од њих, пошто се нешто међу се поразговоре: "Ми се надали да ће нам доћи бољи и виши јунак нег си ти."
Наједи се Кањош да пукне: "Моја господо, бољи и виши пођоше бољима и вишијема, а ја једва вас допадох! Ја сам најприје дошао до вас, јер нећу да излазим пред дужда него славодобитан, а ви ме лијепо дочекасте!"
Најљепша, најбогатија удовица у Млецима, море! Контеша Вивалди...
- Бјеше контеша, али дјевојка као вила, од осамнаест година. Еле, она се заљуби у мене по чувењу, – та новине не престајаху говорити о мени, – а таке удаваче траже људе на гласу. Ја сам се као мало устезао, знајући да се тијем начином женско јаче намами, пак је испросим и послије двије недјеље вјенчамо се.
Имали смо десет мраморнијех дворова. У једном смо ручавали, у другом вечеравали, у трећем дочекивали пријатеље и проводили игре, у четвртом ноћивали, у петом... али ви то не можете разумјети.
[Прича Венецијанско огледало из збирке Мимикрије упућује својим поднасловом У маниру Томаса Мана на интертекстуалне везе са делом немачког класика. У причи, етнолог и нациналсоцијалиста др Конрад Лудвиг Абендрот путује возом у Италију и купеу се упознаје са младом Јеврејком, музичарком Ханом Зилберштајн. У причи се провлаче фрагменти Вагнерове опере о кобној љубави Тристана и Изолде. Нациста се заљуби и покушава да у Венецији пронађе Хану]
У првом тренутку могао је готово да их додирне, толико су му близу били, али онда су се они отиснули средином канала, а он је кренуо да их прати као уљез који се судара с туристима и продавцима уличних пецива. Приметио их је код палате Кверини, а онда их уходио промичући крај дуждевских грађевина Контарини, Лоредан, Резонико, Пизани – Морета. Њихов веслач возио их је лица безизразног. На махове се поздрављаше и довикиваше са осталим чамџијама, а за то време њих двоје су разговарали као отац и ћерка. Нечему су се смејали заједно, договарали, маитре Стравински је руком показивао на супротну обалу, негде према терасама боје рђе и мутном небу што их наткриљује, и ни он ни она нису знали да су посматрани. Онај што је крадом погледавао, сада је безглаво пролазио поред палате Ђустинијан и тек на тренутак застао. Негде изнутра, из мрака, иза преломљених лукова и сводова, њему се, начас уосталом, учинило да чује звуке Вагнерове музике. Да ли је то био Риенци, или можда баш Тристан и Изолда, то није могао знати, али је био сигуран да херувимски гудачи однекуд плету мелодију која до њега стиже расејана у многе одјеке. Зауставио је корак, пренеражен, као човек који осећаше физички бол затегнутог мишића, и то је било довољно да своју Хану Зилберштајн поново изгуби. Њен чун је већ замицао иза породичне куће Мокениђових и палате Контарини, и Абендрот, наново грубо враћен у реалност, појури, већ окупан лепљивим знојем непријатног мириса.
На риви Феро видео их је како излазе. Најпре је ступио професор, а затим пружио руку својој даровитој ученици. Маестро је потом направио израз лица као да ће он да плати. На другој страни, код палате Диећи Сави, стајао је он. ''Das obszцne Symbol'', казао би онај други, онај стари Абендрот, са карактеристичном јеткошћу. А овај је узалудно звао слободне гондолијере, јер њега нико није желео у свом бродићу онако унезверена погледа, изгужваног и раздрљеног. Остао је на супротној страни и док се клатио као господин који је већ рано ујутру попио неку чашицу превише, откривен и тако жалосно осрамоћен, он је, замућена вида, једва хватајући ваздух старачким плућима, гледао Хану Зилберштајн како се удаљује. Суве усне проговориле су му, чујно само за њега, ''ја вас волим''.
У Венецију сам стигао бродом. Била је 1911. година. Лађа је имала велики точак и парну машину која је бректала. На палуби је било мноштво света а међу њима и један углађени бонвиван што несмотрено одмераваше придошлице. Тај путник на многим железничким линијама и бродским маршрутама беше особа у поодмаклој фази какве болести: душевно уништен, телесно сасвим видно начет. Шминкао се – јесте, скривао је боре, бојио залиске и бркове – не би ли сакрио неприродно бледило танке коже под очима и самртне флеке на образима и око уста. Стигао сам у Венецију заједно с једним морибундом који је смрт носио у унутрашњем џепу сакоа, са умирућим што је напустио санаторијум окружен палмама и уређеним болничким вртом. Побегао је, видело се то, из павиљона за смртно болесне, оданде са севера, где није желео да умире полако, окружен професионалним оптимизмом лекара и варљивим кривуљама температуре. Упловио сам к Млецима са непознатим морибундом који ме је гутао погледом као да жели – тако јадно нашминкан – да ме поведе са собом. Неко је на броду 1911. умирао, а свуд око нас било је море, и mari di un mare. Вода је у заливу била венецијански зелена: плитка, топла, мочварна, једва намрешкана, са белом пеном на врховима таласића налик бледим подочњацима на лицу оног нестајућег, тог насмејаног болесника што у смрти гледа ништавило, пуко црно; један крај без преображења; senza trasfigurazione; without transfiguration; ohne Verklдrung; тог што је већ ступио у чун мртвих, те живот посматра као накарадни бог који се не држи етике, нити разликује добро од лошег, јер све му је дозвољено, јер иза (ако то уопште за њега постоји као мисао) нема суда, никакве правде, нити рачуна или збрајања; ни једног питања – само ништа, те он овде на броду може те 1911. тако дрско да ме посматра, не бојећи се ничег на небу и земљи – толико одвратан изнутра, тако блед и тужне коже споља, а заправо моћан. Еурипиде, морал постоји само уколико се верује и без вере – ма које, ма какве – не може се заснивати. Шта би се догодило када би сви људи, попут овог елегантног развратника што умире под сламнатим шеширом широког обода, мислили како иза живота нема ничег? Живот би био магновење, махнитање, пуста сања. "їQuй es la vida? Un frenesн. їQuй es la vida? Una ilusiуn, una sombra, una ficciуn, y el mayor bien es pequeсo; que toda la vida es sueсo, y los sueсos, sueсos son." Да, живот би био хедонија и хир, празна сена што нас ови, када у тренутку чудесног боравка свако нештедимице граби за себе што више уживања. Убијам, отимам, једем, присвајам, пада ноћ и видим само црно (спавам, не сањам); сутрадан исто, али онда, одједном, црно, вечно црно – јер неко ме је убио само зато што је и свм грабио варљиву срећу а ја сам му стајао на путу. Потом тај други – mio assasino – иде даље, Саламињанине, на моју смрт не осврћући се; и ступа, гута халапљиво, насрће пожудно и присваја мека тела отимајући их из млаког мрака, опија се пијући чаше вина наискап на теревенкама, после којих се ујутро виде многа плутајућа тела у плићаку последње гозбе. Али тај мој, тај убица, не осврће се, већ одлази даље. Још једном помор и хедонија, Танатос и Ерос на сваком кораку; ту до следеће пустоловине, но онда, изненада одиста, баш као да и за њега ничег нема – црно, eternale black: крај и за њега.
глава 26
Малтежанин га погледа и осмехну се: не. Бар за сада. Али сећам се једне приче која би вас могла занимати. Чуо сам је у Венецији; тамо тврде да постоји један скривени врт – неугледан, обрастао у коров – и у дну тога врта су врата. Када неком Венецијанцу досади она прича у којој је – у којој му се живот збива – он оде тамо, прође кроз та врата и промени причу. Питам се само да ли су та врата увек отворена. И да ли за њих треба имати кључ.
- Да ли сте пронашли тај врт, упита Волков.
- Не. Бар за сада, понови Малтежанин.
глава 31
Види пред собом велики, кружни простор, без траве, са пешчаним тлом. Песак је заталасан – као да је неко на њему исцртавао таласасте шаре или као када благо узнемирено море исцртава такве шаре на оном делу жала што се налази на граници воде и копна – у песку Волков угледа више каменова неправилног облика – али му се учини да у њиховом облику има неког смисла, да они нису случајно такви какви јесу, као ни њихов распоред; али ма колико био свестан постојања смисла, није могао пронићи у њега. Камење је било разних боја – сиво, црно, зеленкасто – а разноврсност боја је умножавала маховина која је прекривала камење.
На једном од каменова – био је изразито зелен, можда од маховине, можда од састава стене од које је потицао – на самој ивици круга, седео је човек. Врх његове дуге браде као да је био пободен у светли песак крај његових ногу; на себи је имао пурпурну хаљину, одећу краљева, али прилично похабану и потамнелу; и био је бос. Волков га је одмах препознао, али му се није одмах могао сетити имена.
– Немој се ни трудити, рекао је човек. Имена нису важна, она се и онако мењају.
– Али знао сам твоје име, казао је Волков.
– Вероватно, узвратио је човек. Знао сам га и ја, али мислим да сам га заборавио. У сваком случају, одавно нисам покушавао да га се сетим.
Волков је стајао на ивици круга, али са спољне стране. Није се одлучивао да уђе.
– Но, шта ћеш овај пут? – упитао је човек.
– Да ли сам већ долазио овде?
– Да, и увек иста прича. Дођеш до ивице и вратиш се. Никако да уђеш. Још увек ти је стало до твоје приче.
Волков је сада сасвим добро знао о чему се ради.
– Али, ако уђем, рекао је, изаћи ћу из ове досадашње приче, што уопште није лоше. Ипак: у каквој ћу се причи тада наћи?
Човек је незаинтересовано слегао раменима.
– То ти нико не може рећи. У друкчијој, у сваком случају.
Уосталом, таква питања постављају само они којима је још увек стало до приче у којој су.
И наставио је да гледа своје прилично прљаве ножне прсте, на песку.
– Па, рече Волков, волео бих да видим Помпеју. А ако променим причу, не знам да ли ће ми се пружити прилика.
– Није ти се ни овако пружила, каза човек. А и чему та љубав према рушевинама? На свету их је много и превише; и много од онога што сада гледаш као дивна здања постаће рушевине и брже него што мислиш.
– Да, замишљено ће Волков. Време све мења.
– Време? – узврати човек. Да, мења; али не толико како људи воле да говоре. Време је много доброћудније него шта га приказују; људи се на њега позивају да би прикрили сопствено зло. Познајем време.
– Да ли си ти господар овог врта, упита Волков.
Човек се насмеја.
– Не, доврага. Ја сам само човек. Али овде сам чест гост; и могу рећи да се добро сналзим.
Павел Волков закорачи на песак.
[У кратком роману Драгана Великића Хамсин 51, главни јунак, песник Никола Гаврић открио је последњег новембарског дана 1972 године свеску средњег формата, тврдих корица са укосо исписаним насловом Чворови, рукопис његовог оца Жарка, дневнику и скици романа у коме тај несвршени студент права открива боравке својих родитеља у Трсту, Венецији и Швајцарској, и трага за Доситејевим и Његошевим траговима у Италији]
У Венецији највише уживања пружају ноћи. Становао сам у соби са балконом на четвртом спрату јевтиног хотела. Кровови околних кућа постају ноћу места забаве. Ограђени подијуми премошћују косине и као командни мостови невидљивих бродова лебде у мраку неба. Људи седе и вечерају. Аветињски трепере пламичци свећа. Наводно су некада давно на тим дограђеним терасама Венецијанке излагале косу подневном сунцу, а данас, као духови, у спарним ноћима на крововима седе Венецијанци, пију вино и причају.
Будио сам се у свитање, када звона растерују голубове, и излазио на балкон. Рано ујутро каналима плове чамци за снабдевање, затим ђубретари, ређе гондолијери са туристима. Уживао сам у задаху воде у којој је толико много слојева. Ткање је густо као зејтин. Из таме, коју не отапа јутарње сунце, извиру асиметрични низови прозора, ромбоидне куће, звездани детаљи трошних фасада, тамне греде на плафонима и најчудесније физиономије. У дубинама масне и тамне воде дише Византија. Завиривао сам у унутрашња дворишта, скривена споља, и ослушкивао шумове из утроба кућа. И тада, осетио бих носталгију што никада нећу бити Венецијанац који свакога јутра поспан одгурне дрвене капке и погледом измери висину зелене воде испод прозора.
Пронашао сам и кућу у којој бих волео да се родим, на Риви Сан Базилио, са маленим вртом који излази на канал. Висок зид одваја ме од жамора туриста. Ноћу слушам пљускање таласа и гласове гондолијера. Не знам шта радим у том граду. Да ли сам трговац, сликар, или потомак дужда? Али, и на мом крову је малена тераса, ограда од кованог гвожђа и сто где лети горе свеће. Моју сенку понеће неки туриста, можда и глас којим ћу испратити кораке на мосту. Јер, ноћу су кафане на Сан Базилију пуне намерника. Пред јутро крстаре Венецијом, огледајући се у мастилу канала.
део 2, одељак 4.
А линија стиха тог спарног поднева била је омеђена призорима узнемирујућег сна, али и сећањем на пожутели бедекер Венеције из године 1925. Вероватно је у галаксију сењачке куће доспео лета 1927. или 1928, као туристички трофеј Жаклин и Младена Гаврића. Купили су следовање успомена у граду на лагунама, који умножен у милионима баналних копија дише у најудаљенијим деловима света. А следовање успомена подразумевало је неколико разгледница пријатељима и родбини што настављају епидемију сањања Венеције, затим вожњу вапоретом (или можда гондолом?) мрежом канала, отискивање на Лидо, посету Мурану, куповину парчета стакла, застајкивање на одабраном месту одакле се јасно урезује Понто Риалто у мождане спирале.
Сада их нема, мисли Никола, као што нема пенушавих бразда у каналима Венеције, бразда из 1927. или можда 1928. године. [Стр. 57 (део 3., одељак 4.)]
Гондолијери нису певали баркароле, како се то обично мисли. Венеција му се издалека, и поред сјаја, чинила пословна и слабо препознатљива. Није суздржавао кајање што се вози на Лидо. На тај начин ће проредити свије одласке у стару Венецију. Значи, опет је неће упознати.
Безвољно гледа како се трајект укотвио. Људи који овамо стижу не иду у затвор као некада, већ сањају о разоноди, о нечем посебном што треба да доживе, отменом, да би се на какав ''узвишенији'' начин заменила свакидашњица. А она је била у равној линији са досадом. Пасторак га, наравно, није сачекао. Договорили су се, али тај је као и сваки пут опет омануо. Никада није држао задату реч. Александар сада треба да погађа којим путем да крене до хотела.
"Један од четири чувена бронзана коња, који вековима красе прочеље Базилике светога Марка у Венецији, уклоњен је прекјуче са свог постоља јер га је напао рак бронзе. Пуна 23 века ови су коњи одолевали успешно налетима ветрова с мора и кишама, али се нису могли отети погубном утицају затрованога ваздуха нашег доба. И тако коњи плаћају високу цену коју човечанство и иначе плаћа за свој технички напредак, јер разорне честице су опасно оштетиле хиљадугодишње тело ових лепих споменика. Уклањање једног од коња са прочеља Базилике светога Марка, подсетило је многе Венецијанце на стару изреку: "Када се коњи светога Марка покрену, пропада једна од две царевине. Која ће то бити овога пута? "...
Да би одговорио на то питање, мом брату је остало још једино да распозна је ли у води женски или мушки лик одражен. Хоће ли пропасти Запад или Исток? И тамо, где су очи Инорога разбистриле таласе, спазио је на дну воде тебе, што читаш ове редове и мислиш у својој скамији или наслоњачи да си у безбедности и изван игре.
“Хајде да се сликамо”, рекла је Алина, вадећи из торбе фотоапарат. Наместила је аутора да буде феш, иза леђа с катедралом, затим му се завукла под пазухо у загрљај, и, на енглеском језику, замолила Јапанку да их слика.
Тако је Алина, каже госпођа Алина, кренула радосно у Венецију, куда ју је звао, с мистичним осмејком у углу усана, аутор на излет. Надала се нечем лепом, изненађењу припремљеном за њу специјално – љубавном поклону. Та већ тако давно, можда три године, нису били у воденом граду, а пре тога су долазили често, па макар за викенд. Алинина вера да постоје чуда, букнула је у њој сада као вулкан, спреман да избије. Била је срећна.
Није ни слутила да је аутору потребна (само) као асистент. Да је води у Венецију искључиво зато да би му помогла доказати да нема чудеса. Да у Венецији трг светога Марка постоји тек један. Упркос стрелама из разних праваца кроз лавиринт града што лете у правцу Сан Марка.
Вођени циљевима међу којима су зјапили читави светови, пише госпођа Алина, Алина и аутор, ипак држећи једно другог за руку, укрцали су се у вапорето и ушли у град, кривудајући Великим каналом. Пред очима им се развијао призор који стеже срце, када се после кратког увода путник нађе, одједаред, у средини, где слику која ствара илузију вековне непроменљивости, доживљава као оргазам окончан грцањем, или барем као успомену на оргазам окончан грцањем.
Бришући слане капљице са лица, Алина је кроз призму суза суморно гледала у чудесан град, аутор је пак буљио у њу и у њен свилени венецијански шал који су били купили, онако ради шале, када су први пут били у Млецима.
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
