NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat Rastko Promena pisma English
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Жељко Ђурић

С. М. Љубиша и Манцони

АБСТРАКТ: Сам С. М. Љубиша, у аутобиографији, говори о Манцонију као о једном од омиљених аутора. Чињеница да је С. Кастрапели у Љубишиним приповестима пронашао, како је сам рекао, неколико "реминисценција" из Манцонијевог романа Вереници, изазивала је, потом, одређене реакције код истраживача и коментатора Љубишиног дела. Реакције су се углавном кретале у распону од извесног оспоравања Љубишине аутентичности па до омаловажавања Кастрапелијевог открића и настојања да се Љубиша од таквих инсинуација одбрани.

Ми смо покушали да на основу таквог затеченог стања, проблематизујемо однос између Љубише и Манцонија у једном другом правцу; у сваком случају мимо "острашћених" прича о имитирању и аутентичности. Почели смо од утврђивања књижевних чињеница у вези са присуством Манцонија, односно његовог романа Вереници, у неким Љубишиним приповестима обухвативши и Кастрапелијеве сугестије и неке друге, из студије Б. Пејовића, и додавши и нека наша "открића".

Покушали смо, потом, да установимо има ли каквих структурних принципа који одређују књижевно функционисање текстуалних сугестија које је Љубиша примио од Манцонија и није ли Манцонијев роман представљао, за Љубишу, у његовом књижевном сазревању и развоју, неку латентну, вишеструко значајну тачку ослонца, истовремено привлачну и одбојну, која је, на крају крајева, ипак условила нека Љубишина приповедачка решења и, евентуално, нека његова поетичка опредељења.

RIASSUNTO: Il lavoro rappresenta un tentativo di riaprire il problema letterario dei rapporti che S. M. Ljubisa aveva con il testo dei Promessi sposi di A. Manzoni, un problema gia’ registrato e discusso in passato. L’indagine si svolge sostanzialmente in due direzioni: al di la’ delle discussioni sull’autenticita’ mancata o confermata di Ljubiљa nei confronti del romanzo manzoniano, si e’ cercato di verificare una eventuale consistenza strutturale della presenza manzoniana in Ljubiљa e di esaminare una tipologia essenziale delle funzioni letterarie dei "prestiti" manzoniani in alcuni racconti di Ljubiљa. Inoltre, il presente lavoro ipotizza un ruolo importante dell’opera manzoniana anche al livello di alcune scelte poetiche maturate in un continuo dialogo interiore di Ljubiљa con il grande romanziere italiano.

***

Учени и проницљиви господин Стјепо Кастрапели открио нам је 1882. године, у часопису "Словинац", да поједини делови из неких приповести Стјепана Митрова Љубише личе на неке секвенце романа I promessi sposi (Вереници) италијанског романтичарског писца Алесандра Манцонија. Он је, просто, побележио такве одломке, поређао их једне иза других, без неког посебног реда, следећи прогресивно пагинацију Љубишине књиге. Назвао је таква места "reminiscences" и овако прокоментарисао свој истраживачки посао:

Дужност ми је само овдје споменути сва она мјеста, у колико се барем узмогнем сјетити, гдје је Љубиша имао живу у памети какву слику, коју је већ читао код којег туђег списатеља, пак је и он употребио у својој књизи, .... а, у колико знам, није такову студију о Љубиши још нитко ни учинио. Сасвим тим нека се нитко не нада да ја, нижући овдје све те reminiscences, – нека ми опрости читалац туђу ријеч, али ми је овдје баш невоља – да ћу ја, велим, устврдити да је Љубиша био на просто имитатор. ... Шта више, не само што те туђе слике и изрази не умањују ништа оригиналности Љубишиној, него нам још служе да покажемо велики умјетнички његов таленат који је знао те туђе слике и изразе направити тако чисто по народну да се човјек једва може да досјети.[1]

Кастрапелијево откриће је у потоњим расправама о Љубиши и његовом делу или узимано у обзир или пренебрегавано. У оба случаја, мислимо да је било извор извесне нелагодности која се у критичким текстовима најчешће појављивала у облику "вишка енергије": као превише жесток напад (Јован Скерлић) или као превише жестока одбрана (Марко Цар). Велимир Живојиновић је показао размере Скерлићеве нетрпељивости према Љубиши у чијој се основи, готово као главни елеменат, налази тврдња о сумњивој аутентичности Љубише. Живојиновић детаљно анализира Скерлићево "прејако", форсирано, тенденциозно читање и тумачење Кастрапелијевог текста. Сам Кастрапели у наведеном цитату открива да је свестан споменуте нелагодности али веома елегантно преко ње прелази. Живојиновић му је у већ споменутом раду дао за право: "Зато Кастрапели потпуно има право кад каже да се код Љубише може говорити само о реминисценцијама" "у сврху подвлачења једног интересантног биографског податка"[2]. Марко Цар, међутим, на чији се текст из 1921. године Живојиновић позива и сматра га потпором, да би свој полемичарски "вишак енергије" утрошио, или из неког другог разлога, удвостручује противничку страну. У његовом тексту, наиме, поред Скерлића који представља главну полемичку мету, налазимо и једну деформисану слику Кастрапелија: Цар говори о Скерлићу као о "задоцнелом гласоноши" Кастрапелија, говори о "доказима које је Кастрапели против Љубише изнео", Кастрапелијев труд описује као "знојаво напрезање"[3] итд. Иако у приличној мери смирен и аналитичан, и Живојиновићев текст садржи споменути "вишак енергије":

Иако је успио да распрши заблуду о Љубишином "поткрадању" Манцонија, Живојиновић је, у превеликој жељи (Ж. Ђ.) да покаже како су спорна мјеста практично губе у народном духу Љубишиних приповједака, превидио благотворни утицај што га је Манцонијево дјело имало на нашег приповједача[4].

I

Свој преглед Кастрапели започиње напоменом о сличности Љубишине Руже из Скочидјевојке и Луције (Lucia), протагонисткиње Манцонијевог романа: "Прије свега слика Ружина у Скочидјевојци сјећа нам Луцију у Манцонијеву роману. Кротка ћуд у једне и друге једна је те иста, грабеж Ружин који није успио има нешто слично грабежу Луцијину..."[5]. Не задржава се на детаљима и тек нешто касније наводи ситуацију, код Манцонија и код Љубише, која претходи "грабежи", отмици. Код Манцонија је настојница манастира у који је Луција била склоњена, Гертруда, била та која је као саучесник, омогућила отмицу; код Љубише, у Скочидјевојци, ту улогу, без димензије саучесништва, има њена тетка. Кастрапели наводи ове одломке:

Lucia fu atterrita d’una tale richiesta; e con quella sua soggezione, ma senza nascondere una gran meraviglia, addusse ssubito, per disimpegnarsene, le ragioni che la signora doveva intendere, che avrebbe dovuto prevedere; senza la madre, senza nessuno, per una strada solitaria, in un paese sconosciuto...[6]

Тетка одреди Ружу да шљегне у Будву на мастиоца. Ружа се дуго опирала изреком да не зна пута, да јој је мука ходити самој, да се боји Радове напасти и. т. д. Но на честе теткине молбе и да купи себи нешто руха, крене зором на пут, преноћи у Спичу, село међу Баром и Лаством, пак урани и путовање настави.[7]

На приближавање ова два одломка Цар жестоко реагује:

И ово се у Кастрапелиевом језику зове "подражавати Манцонију!" И ово је озбиљни критичар Јован Скерлић, поводећи се за туђим речима, назвао "паралелним сличностима" и Љубишиним "позајмицама из страних књижевности"![8]

У ове две ситуације, Манцонијевој и Љубишиној, постоје тачке додира Луција – Ружа: обе у страху од контакта са спољним светом (опасност од мушке агресивности); Гертруда – Тетка (где је ова прва свесни саучесник, док се у случају тетке може говорити о нелогичном, неуверљивом потезу будући да је Ружу примила на чување, а излаже је опасности); изговори и разлози да се изместе протагонисткиње, пусти и претећи путеви, напетост која наговештава исход (отмицу). Скуп ових тачака одређује контуре једне отворене структуре, која се релативно слободно попуњава и допуњава. Запамтићемо овај модел као један од парадигматичних модела Љубишине употребе Манцонијевог текста.

Тема отмице у Манцонијевом роману има важност основне, носеће, структуре; то, дакле, није епизода. Претња отмицом Луцији у самом је почетку романа, страх од отмице узрокује низ потоњих догађаја, отмица која се остварује, њена драматичност, спољашна и унутрашња, чињеница да су у отмицу уплетени најважнији ликови романа, да тај догађај представља климакс и да у њему сазрева добар део расплета романа; све нам то говори да Љубиша, уносећи у своје приче тај догађај из Манцонијевог романа, уноси у ствари срж Манцонијевог романа. Покушаћемо да напоредо пратимо Љубишин и Манцонијев текст.

Опис отмице која се догодила Ружи у Скочидјевојци заузима једва нешто више од једне странице. Љубиша је у свом приповедању ту свакако био ограничен чињеницом да је у питању била позната легенда, литерарно већ обрађивана. Много је детаљније и разуђеније описана отмица чобанице Јелке у причи Бог се брине сиротама. Скренућемо пажњу на неколико детаља у обе приче. Опису Ружине отмице претходи један кратки опис предела где се догађај збио:

Обала приморја паштровскога иде вазда право с југа на запад до Креца, а на Крстац режевски, гдје тече ријека, увија се на лик облука к сјеверу. Ту гдје се превија, пада у море високи и стрмени рт, каменит као да си га длијетом одјељао.[9]

Напоменућемо, узгред, да Љубиша на манцонијевски начин прави описе пејсажа: са извесном геометријском прецизношћу, бригом за правац, линију, облик. Поново, на известан начин, сусрећемо једну отворену структуру (назовимо је "геометризовани пејсаж") која није само визуелна, линијска, него је и звучна, ритмичка. Опет нешто што ћемо сретати повремено поредећи Љубишин текст са Манцонијевим. Овако Манцони почиње причу о отмици Луције:

Quella strada era, ed e’ tuttora, affondata, a guisa d’un letto di fiume, tra due alte rive orlate di macchie, che vi forman sopra una specie di volta. Lucia, entrandovi, e vedendola affatto solitaria, senti’ crescere la paura, e allungava il passo;[10]

Опису отмице Јелке претходи једна "песничка", "унутрашња" слика пејсажа која уводи тмину, мрак, посебно занимљиво стање у Љубишином приповедању; биће прилике да се на ту околност вратимо:

Таман кад је сунце тонуло, а ноћ простирала своје тмасто платно, Јелка, дркћући као прут, уљегне у шуму да врне застрањене вепрове.[11]

Кастрапели не наводи сличности ове две Љубишине "отмице" са оном Манцонијевом; а има их доста. Код Љубише, у Скочидјевојци, читамо:

Кад Ружа допре на Крстац, таман у онај завој гдје се пут окреће на десну, скоче иза једне сухе међе четири оружана момка, сваки као тријес. Позна Ружа Рада, пак јој се смрче пред очима: "Бог ви и Свети Јован, пустите ме сироту с миром; не пријечите ми пута, ја идем послом у Будву. Промислите што би ви радили, да вам ко затече кћер или сестру" – викне Ружа иза свега гласа. ...Бог ће вам опростити, ја ћу му се молити јутром и вечером док узаживим, само ме се прођите сироте.[12]

У причи Бог се брине сиротама отмица је описана детаљније и представља главни део приче:

Није се била у гору спуштила ни по пушкомета, кад све од једном скоче иза плотине два оружана хајдука, ка два бијесна риса. Дохвате сироту и вежу јој гвозденијем синџиром руке наопако. Јелка у први трен упознаде једног од њих, оног од којега се исто јутро пред црквом препала. Стаде да се залуду опире и отимље онијем стражевијем мишицама, но у том рвању изнемогне, обумре, и спопане је мртвачки зној.[13]

Манцони отмицом Луције, рекли смо, уводи свој роман у фазу климакса и расплета. Уверљивост и обиље детаља красе његов текст:

"Monza e’ di qua...." e si voltava, per accennar col dito; quando l’altro compagno (era il Nibbio) afferrandola d’improvviso per la vita, l’alzo’ di terra. Lucia giro’ la testa indietro atterrita, caccio’ un urlo; il malandrino la mise per forza nella carrozza; uno che stava a sedere davanti, la prese e la caccio’. per quanto lei si divincolasse e stridesse, a sedere dirimpetto a se’; un altro, mettendole un fazzoletto alla bocca, le chiuse il grido in gola. .... raccoglieva tutte le forze, e dava delle stratte, per buttarsi verso lo sportello; ma due braccia nerborute la tenevano come conficcata nel fondo della carozza ....le fuggi’ il colore dal viso; un sudor freddo glielo copri’; s’abbandono’, e svenne.[14]

"Стражевије мишице" и "braccia nerborute", "мртвачки зној" и "un sudor freddo", "изнемогне, обумре" и "s’abbandono’. e svenne", детаљи су који сведоче о Манцонијевим траговима у Љубишиној причи о отмици Јелке; њен даљи ток пружа још низ могућности за поређење.

Пошто је неко време била у несвести, Јелка се пробудила и почела да запомаже и преклиње ("Уто се цура расвијести и завика"[15], "la povera Lucia comincio’ a risentirsi...caccio’ un urlo"[16]):

Шта сам ја сирота кому скривила?[17] (Cosa v’ho fatto di male io?[18]); Гдје ме водите?[19] (Dove mi conducete?[20]); Пустите ме, за милога Бога;[21] (Per l’amor di Dio, e della Vergine santissima, lasciatemi andare[22]); Пустите ме ... пак ћу се Богу молити док сам жива, да од вас уклони сваку жалост и напаст[23] (Јелка); Бог ће вам опростити, ја ћу му се молити јутром и вечером док узаживим, само ме се прођите сироте [24](Ружа); (Mi faccia condurre in una chiesa. Preghero’ per lei tutta la mia vita[25]).

У једном тренутку, Манцонијева Луција запомажући каже:

"Se avete anche voi una figlia, una moglie, una madre, pensate quello che patirebbero, se fossero in questo stato"[26]. Овај детаљ не налазимо у причи о отмици Јелке, али га налазимо у Скочидјевојци; Ружа, наиме, док се бори са отмичарима, изговара следеће речи: "промислите што би ви радили, да вам ко затече кћер или сестру"[27].

Физички, телесни израз бола и страха исти је код Јелке и код Луције:

Јелка заже очима, пане на траву, скучи се и уложи главу међу кољена. Тако скупљена и савита ка у клупку, опет завре и обумре.[28] (Lucia stava immobile in quel cantuccio, tutta in un gomitolo con le ginocchia alzate, con le mani appoggiate sulle ginocchia, e col viso nascosto nelle mani. Non era ne’ sonno ne’ veglia[29]).

У таквом тренутку страха и патње у Јелкиној глави долази до једног менталног обрта:

Анкине ријечи: "Мати божија избави муке и невоље ко срдачно притече под њен покров". Обустави се на те ријечи, удари умом по памети, пак поче да мисли како би се најбоље помолила и завјетовала.[30]

Почиње једна речита молитва Богородици која се завршава заветом:

немам што да ти јадница приложим ни у завјет обећам, осим овог мученог тијела; прими га и брани, не пусти га да цкврне, оно ће теби самој послужити, док се с душом раздвоји.[31]

Инспирацију за овакав обрт у причи Љубиша је, опет, нашао код Манцонија. Луција се у тренутку крајњег очаја одлучује на сличан корак, да своје тело заветује Богородици, корак који ће тек при крају романа доживети свој расплет:

Ma in quel momento, si rammento’ che poteva almen pregare, e insieme con quel pensiero le spunto’ in cuore come un’improvvisa speranza. Prese di nuovo la sua corona, e ricomincio’ a dire il rosario; di mano in mano che la preghiera usciva dal suo labbro tremante, il cuore sentiva crescere una fiducia indeterminata. Tut’a un tratto, le passo’ per la mente un altro pensiero; che la sua orazione sarebbe stata piu’ accetta e piu’ certamente esaudita, quando, nella sua desolazione, facesse anche qualche offerta... S’alzo’, e si mise in ginocchio, e tenendo giunte al petto le mani dalle quali pendeva la corona, alzo’ il viso e le pupille al cielo, e disse: "o Vergine santissima ... fatemi uscire da questo pericolo, fatemi tornar salva con mia madre, Madre del Signore; e fo voto a voi di rimaner vergine; rinunzio per sempre a quel mio poveretto, per non essere mai d’altri che vostra.[32]

Траг сличног завета налазимо и у Скочидјевојци, када Ружа каже: Ја се нећу никад удати....тако сам се зарекла[33].

Закључићемо, за сада, да је мотив отмице присутан на сличан начин, иако у неједнаком обиму, у две Љубишине приче: Скочидјевојка и Бог се брине сиротама, да су ликови Руже и Јелке нека врста удвојених ликова, да је, другим речима, лик Луције из Манцонијевог романа, био двоструко продуктиван код Љубише.

Следићемо даљи ток приче о Јелки. Љубиша се усредсређује, постепено, и на један мушки лик: хајдука-отмичара, за ког касније дознајемо да му је име Лимо. У крупним потезима, овлаш, Љубиша репродукује још једну веома важну ситуацију из Манцонијевог романа. Као што код Манцонија лик Безименог, који је огрезао у злочинима, под утицајем Луцијине чистоте доживљава морални и религиозни преображај, тако и Лимо, под утицајем Јелке и њене религиозности, постаје позитиван лик. У овом случају, подударности између Љубише и Манцонија више су структурне природе, него текстуалне. У овом случају могло би се говорити о отвореној макро структури, у којој су тачке разуђеније и које покривају већи простор у приповести.

Сусрет Луције и Безименог почетак је његове преобразбе; она је у њему изазвала узнемиреност, егзистенцијалну грижу, потребу да свој протекли страшни живот, испуњен злочинима, преиспита. Ево неколико главних тачака:

Dio perdona tante cose, per un’opera di misericordia. Mi lasci andare; Per carita’ mi lasci andare![34] (Луција); Ко се њој срчано завјетује и вјерно притече под њен покров, да је свако зло урадио на овоме свијету.... она за њ моли сина да га на покајање прими.[35] (Јелка)

Наспрам ових позива на покајање налазе се два окорела злочинца:

јер сам ја био, клао, дро, грабио, палио, давио, трговао и хришћанскијем робљем допуњао турске храмове...[36] (Лимо); si trovo’ ingolfato nell’esame di tutta la sua vita. Indietro, indietro, d’anno in anno, d’impegno in impegno, di sangue in sangue, di scelleratezza in scelleratezza [37](Безимени).

Јелка, у тој ситуацији, поново остварује обрт: покушава да пут до покајања скрати парадоксом:

Све што више несретњи чоек зала почини, све ће га прије Богородица примити под ње крило, кад јој притече цијелим ухвањем и чистијем кајањем, јер је њој драже да се таква злица претвори, него ли ја....[38]

И Манцонијев Безимени је један такав изузетни покајник. Међутим, у роману Вереници, ту димензију изузетности, посебно погодног медијума за религиозно преобраћење, уводи не више Луција, него један нови лик, кардинал Боромео. Тако да насупрот пређашњем удвајању Луције у ликове Руже и Јелке, овде срећемо појаву стапања, преклапања ликова: Јелка носи обележја и идеје Луције и кардинала Боромеа. Кардинал овако гради утисак о изузетности, егземпларности покајања безименог:

voi, dico, che avrei dovuto cercare, voi che almeno ho tanto amato e pianto, per cui ho tanto pregato; voi, de’ miei figli, che pure amo tutti e di cuore, che avrei piu’ desiderato d’accogliere e d’abbracciare...[39]

Инсистирањем на изузетности чињенице да му је Безимени дошао у посету,

("Dio v’ha toccato il cuore, e vuol farvi suo"[40]) кардинал је постигао свој циљ: натерао је Безименог да се одрекне дотадашњег живота, да се преобрази у доброг хришћанина. Истицање те изузетности кулминира оног тренутка када кардинал, на примедбу Безименог да кардинал треба да га остави и посвети се многобројним верницима која га напољу ишчекују ("un popolo affollato v’aspetta; tante anime buone, tant’innocenti, tanti venuti da lontano"[41]) одговара библијским речима: "Lasciamo le novantanove pecorelle,..., sono in sicuro sul monte: io voglio ora stare con quella ch’era smarrita"[42].

Исте ове речи налазимо и код Љубише. Не више у причи о Јелки, коју ћемо привремено напустити, него у причи Проклети кам. Драматични сусрет кардинала Боромеа и Безименог репродукован је делимично и у сусрету игумана манастира Превлаке и Друшка. Друшкову исповест игуману прекида "једно ђаче" које

навијести игумну да чека на пољани окупљена множ народа да им сјемена благослови. А игуман ђаку: "Пусти деведесет и девет нека мирно пасу на ливади Христовој, ја ћу се бавити сад овом, која ми је била завргла и одвојила.[43]

Друшкову посету и његову жељу за покајањем игуман, иначе, доживљава, парадоксално, као "пријекор и срамоту":

Твоје благе ријечи и искрена покора мени су пријекор и срамота. Била је моја света дужност ходити дању и ноћу у траг изгубљеној овчици...Бог ми је свједок, колико сам пута канио доћи да те застрањена походим,..., Сада је вишњи промисао хтио да ме ти претечеш и отмеш најдичнију заслугу; па, као да ме прекори с моје љености и таштине, сподобио ме овом духовном пиру, за показати ми своју величанствену силу и сву наготу мог ништавила[44]

Кардинал Боромео, такође, долазак Безименог доживљава као прекор, као сопствену немарност.

certo, m’e’ un rimprovero,..., ch’io mi sia lasciato prevenir da voi; quando, da tanto tempo, tante volte, avrei dovuto venire da voi io ....

Ma Dio sa fare Egli solo le meraviglie, e supplisce alla debolezza, alla lentezza dei suoi poveri servi....[45] Dio grande e buono! ... che ho mai fatto io, servo inutile, pastore sonnolento perche’ Voi mi chiamaste a questo convito di grazia, perche’ mi faceste degno di assistere a un si’ giocondo prodigio![46]

Подударност је видљива не само у смислу, у значењу, него и у високопарној религијског реторици, коју Љубиша, иначе вешт говорник, развија трагом Манцонијевог текста.

Разговор игумана и Друшка завршава се чином руковања који симболично потврђује обављено покајање. Истоветну ситуацију налазимо и у Манцонијевом роману:

Пак дохвативши Друшкову десну руку, настави: "Дај да помилујем ову десницу, која ће стокрако намирити овој светој обитељи сваку штету!".[47]

"Lasciate", disse Federigo, prendendola con amorevole violenza, "lasciate ch’io stringa codesta mano che riparera’ tanti torti, che spargera’ tante beneficenze, che sollevera’ tanti aflitti...[48]

Лик Друшка је један од најзанимљивијих Љубишиних ликова; у њему је Љубиша, више но и у једном другом, искушавао дубине људске психе; у том лику су највећи психички и морални распони. За нас је посебно занимљив и због тога што је Љубиша, док га је градио, у приличној мери користио материјал из Манцонијевог романа. За тај лик везан је још један Љубишин "ноктурно", којих иначе нема много у његовим приповестима. Пошто је "ноћ прострла своје тмасто платно" Друшка затичемо у стањима кошмарне несанице и кошмарног сна. Пратићемо га у просторима његове предсвести и подсвести и покушаћемо да препознамо имагинативни материјал преузет из Манцонијевог романа:

Кажу да Вукашин није могао цијелу ноћ ока затворити, прије што је убио младог Уроша.[49]

Овом реченицом Љубиша започиње опис Друшкове ноћи. Она неодољиво подсећа на једну Манцонијеву реченицу, ону којом почиње друго поглавље романа:

Si racconta che il principe di Conde’ dormi’ profondamente la notte avanti la giornata di Rocroi.[50]

Реченице имају готово исту структуру и готово исти број речи; обе садрже историјску личност; основно значење глагола је супротно (несаница – сан); ноћ уочи важног дана. Љубишу је Манцонијева реченица привукла, чини нам се, по звуку, по ритму, он је по њој направио сличну и слично ју је употребио: као инструмент обликовања ритма приповедања. Напоменућемо да то није једини такав случај у односу Љубише према Манцонију.

Рекли смо да су ноћни призори и стања ретки код Љубише; осим Друшка, ког најпре мучи кошмарна несаница, а потом и кошмарни снови, још један његов јунак нашао се у сличној ситуацији: Грујо из приповести Продаја Патријаре Бркића. Ова два Љубишина "ноктурна" донекле се подударају, а преклапају се, пак, и комбинују са двема сличним ситуацијама код Манцонија: прва је везана за лик безименог и његове ноћне море после сусрета са Луцијом и уочи покајања, друга је у вези са Дон Родригом, озлоглашеним насилником, и његовим кошмарима изазваним појавом симптома куге. Пошто смо омеђили ове "ноћне просторе" код Љубише и Манцонија, можемо их илустровати најважнијим детаљима.

Овако почиње Друшкова ноћ:

Друшко легне да спава. Но мјести сна осијени га мртва страха, уздркти му срце, затрепћу живци, а по свом животу похмили србеж, ка да је легао на мравињак. Скупи кољена до зуба, скучи се животом ка’ повјесмо вуне, покрије главу бјељином.... Опет се пружи, окреће с лијеве на десну страну, с десне на лијеву, потрбушке, на узнак, у покос; отежао му покријевач ка’ планина...[51]

Дон Родригу је ноћ почела на сличан начин:

Ma le coperte gli parvero una montagna. Le butto’ via, e si rannicchio’, per dormire; che infatti moriva dial sonno. Ma, appena velato l’occhio, si svegliava con un riscossone ....e sentiva cresciuto il caldo, cresciuta la smania.[52]

Безимени, пак, после сусрета са Луцијом која је у његовој души изазвала пометњу, учинила да изгуби самопоуздање насилника, такође узалуд покушава да заспи:

Il signore s’era andato a cacciare in camera, s’era chiuso dentro in fretta e in furia, come se avesse avuto a trincerarsi contro una squadra di nemici; e spogliatosi, pure in furia, era andato a letto. Ma quell’immagine, piu’ che mai presente, parve che in quel momento gli dicesse: tu non dormirai. ...Via! – disse poi, rivoltandosi arrabbiatamente nel letto divenuto duro duro, sotto le coperte divenute pesanti pesanti...[53]

Друшкова сновиђења збивају се у два наврата: најпре као визије, као халуцинације у полу будном стању, затим као прави снови. У првој фази, почетне колористичке халуцинације бистре се у привиђења која имају људско обличје: "док се све (боје – Ж.Ђ.) одједном прелију и претворе у калуђере са сиједом брадом до појаса" који "редимице завиру и умиру", који га "куну и преклињу"[54]. Појављивање калуђера представља предсвесну опомену Друшковој савести и његовим злим намерама.

На сличан начин, као разбистравање, дон Родригу се у сну појављује лик фра Кристофора, да га подсети на почињене грехе, да му у души створи тескобу која ће, као каква метафора подсвести, наговестити физичку тескобу – симптоме куге:

vide un pulpito, e dal parapetto di quello spuntar su un non so che di convesso, liscio e luccicante; poi alzarsi e comparir distinta una testa pelata, poi due occhi, un viso, una barba lunga e bianca, un frate ritto...[55]

Друшку је та кошмарна несаница неподношљива, грижа због оног што треба да учини (тровање свих калуђера) велика је те призива дан да се тог тешког бремена исповедањем реши:

дај да час прије сване, да прије пођем код игумана, да му се чисто исповиједим, да му предам проклете кутије.... Па кад? Сутра, баш сутра на сами празник, кад трипут коло небесно игра...[56]

Безимени такође жудно ишчекује наредни дан као разрешење напетости:

La liberero’, si’; appena spunta il giorno, correro’ da lei e le diro: andate, andate .....Aspettava ansiosamente il giorno, per correre a liberarla, a sentire dalla bocca di lei altre parole di refrigerio e di vita;[57]

Друшка је коначно обузео сан: структура његовог сна подударна је структури кошмарног сна који сања дон Родриго у току ноћи када му се појављују први симптоми смртоносне болести. И један и други боре се, у сну, оружјем за живот: Друшко с Арханђелом, дон Родриго у гужви са народом: У другом делу сна, међутим, Љубиша поново користи Манцонијев материјал из епизоде са безименим: његову суицидну кризу и дочекивање јутра. Пратићемо преплитање те две Манцонијеве епизоде у Љубишином тексту:

(Друшко) Хтио би да јој (слици Арханђела – Ж.Ђ.) какогођ умакне, да се тргне од сна, да дохвати нож бјелокорац с чукља, но га арханђео сспособи, притисне му деснијем кољеном димње, загрљуши га лијевом руком да му не да одушка, и десном махне са свом снагом да га мачем посијече. Друшко постави лијеву руку да дочека мач, а десном дохвати Арханђелу бедро да га тобож одбије од трбуха.[58]

(Дон Родриго) anzi gli stavan piu’ addosso; e sopra tutto gli pareva che qualcheduno di loro, con le gomita o con altro, lo pigiasse a sinistra, tra il cuore e l’ascella. dove sentiva una puntura dolorosa, e come pesante. E se si storceva, per veder di liberarsene, subito un nuovo non so che veniva a puntarglisi al luogo medesimo. Infuriato, volle metter mano alla spada; e appunto gli parve che, per la calca, gli fosse andata in su, e fosse il pomo di quella che lo premesse in quel luogo; .... tutto era sparito; tutto fuorche’ una cosa, quel dolore dalla parte sinistra.[59]

(Друшко) У тој страхи и муци облије га мртвачки зној, скочи с постеље.... дохвати нож, дожене му тилут до гркљана, таман да се закоље, кад чу звона гдје славе празничку јутрњу. Баци нож, опаше дроб што га јошт једнако болијаше, отвори махом прозор и погледа пут истока. Бијаше небо покрио танки плави облак, на истоку црвењаст, а врх поља пануо чај над слеђену слану. Друшко погледа уз поље и види гдје одасвуд около хмили пук к Превлаци.[60]

(Безимени) S’alzo’ in furia a sedere, getto’ in furia le mani alla parete accanto al letto, afferro’ una pistola, la stacco’, e .... Lascio’ cader l’arme, e stava con le mani ne’ capelli, battendo i denti, tremando .... Stette attento, e riconobbe uno scampanare a festa lontano ... corse ad aprire una finestra e guardo’. le montagne eran mezze velate di nebbia; il cielo, piuttosto che nuvoloso, era tutto una nuvola cenerognola; ma, a chiarore che pure andava a poco a poco crescendo, si distingueva, nella strada in fondo alla valle, gente che passava, .... tutti col vestito delle feste, e con un’alacrita’ straordinaria.[61]

Није тешко претпоставити и замислити да су Манцонијеви I promessi sposi представљали Љубиши ону књигу која се чита много пута, од детињства па до зрелости. Понегде веома уочљиво и детаљима богато присуство Манцонијевог текста у Љубишиним приповестима не спада, по нашем мишљењу, у ону врсту употребе туђег текста која се одвија свесно, припремљено, уз коришћење забележака и спремљених цитата[62]. Манцонијев текст је, чини нам се, просто "пливао" у Љубишиној машти, претопио се у њу. Манцонијевски материјал код Љубише је веома покретљив, готово да је флуидан, смешта се у Љубишин текст у облику отворених, транспарентних структура неједнаке густине и пространости, у различитим комбинацијама односа. Видели смо већ случајеве удвајања и стапања ликова и њихових поступака и идеја, видели смо репродуковање у крупним потезима Манцонијевих приповедних макро структура, видели смо коришћење манцонијевског имагинативног материјала, видећемо и неке случајеве правих цитата.

У складу са већ наговештеном типологијом, замишљамо да се употреба Манцонијевог текста одвијала код Љубише кроз прихватање, свесно или несвесно, различитих врста подстицаја; посебном типолошком категоријом, у свему томе, обележили бисмо она места када Љубиша користи Манцонија у покушајима интериоризације свог приповедања. Чињеница да се у "мрачним’, драматичним, тескобним ситуацијама у којима би се налазиле неке његове личности (кошмари, снови, отмице као извор страхова, душевни и морални ломови и преокрети), да се, дакле, у тим ситуацијама Љубиша, готово по правилу, инстинктивно, ослањао на Манцонија, на Манцонијеву имагинацију, на његова садржинска или структурна решења, говори нам о једном сталном, латентном присуству Манцонијевог текста код Љубише, у односу на који се Љубиша, и свесно и несвесно, одмеравао, из којег је захватао али и од којег је бежао.  

II

Вратимо се приповести о Јелки (Бог се брине сиротама). Видели смо да је Јелка, својом невином, чистом религиозношћу поколебала окорелог хајдука Лима. Овај је, као и Манцонијев Безимени, имао, између осталог, муке да замисли свој живот после евентуалне конверзије:

А послије што да радим? – рече очајно хајдук. – Како да преживим свој вијек? Изложићу се срџби и освети онијех којима сам зло урадио ....[63]

E poi ? che faro’ domani, il resto della giornata? che faro’ doman l’altro? che faro’ dopo doman l’altro? e la notte, la notte che torneera tra dodici ore! Oh la notte, no, no, la notte![64]

Лични однос између Јелке и Лима, после покајања овог последњег, постаје однос, управо, двоје вереника[65]: Лимо, на известан начин постаје Ренцо, Луцијин вереник у Манцонијевом роману. Љубиша, већ смо рекли, у веома крупним потезима довршава своју причу. Међутим, последњи део приче преузима структуру финалног дела Манцонијевог романа: расплет је близу, вереништво треба да се претвори у брак али на видело излази завет невиности којим су се Луција и Јелка обавезале пред Богородицом. Потребно је свето лице које ће их завета разрешити: у причи о Јелки то је игуман који каже: "Богородица не тражи мита нити ропства на откуп, него вјере и молитве из чисте и слободне воље"[66]. Он обавља чин разрешења, Јелка и Лимо се венчају и живе срећно; богатији су него раније:

упушти им кућу и наполицу земљу, млин на истоку, да се својом муком хране... Бјеше им Бог дао од срца порода.... и кућу пуну сваког божјег дара, а највише слоге, љубави и страха божјега. Бог се брине сиротама.[67]

На последњим страницама Манцонијевог романа читамо сличне ствари; Ренцо и Луција су се венчали, и они су прескочили праг сиромаштва, Ренцо је постао предузимач, gli affari andavan d’incanto, породица се увећавала:

venne alla luce una bella creatura... Ne vennero poi col tempo non so quant’altri, dell’uno e dell’altro sesso.

Обе књижевне творевине имају, дакле срећан завршетак. Код Манцонија је то узроковано његовом жељом да види, на известан начин, остварење свог друштвено-религиозног идеала: тријумф "просвећеног" католичанства чија је суштина, када су у питању народни слојеви, да правду и срећу не треба тражити самостално да то треба поверити монасима и свештеницима и чекати потом да божанско провиђење учини своје: Бог се брине сиротама. Тим речима се завршава Љубишина прича; Луција, пак у једном разговору са фра Кристофором изговара готово истоветне речи: "Il Signore c’e’ anche per i poveri"[68].

Фра Кристофоро је онај лик који, пред крај романа, Луцију разрешава завета невиности. Он је протагониста и једног чувеног вербалног дуела у роману Алесандра Манцонија: оног са дон Родригом. Фра Кристофоро је дошао на ноге дон Родригу да од њега измоли обећање да Луцију оставити на миру, да ће дозволити њену удају за Ренца. Љубиша је нешто од те епизоде репродуковао у приповести Скочидјевојка. Ту је отац Серафин Поповић сместио Ружу Мркоњића "на црковно" (као што је Луција, код Манцонија, смештена у манастир у Монци) да би је склонио од опасности. Код Љубише је почетна ситуација окренута: док фра Кристофоро иде код до Родрига, овде млетачки изасланик долази код Серафина. Ту почињу сличности. Млетачки изасланик позива Серафина да предају Ружу те да се она стави под заштиту дужда:

Она је дуждева кћи (поданица – Ж.Ђ.), па ће се дужде старати за њу; он зна наказати, заштитити и помиловати, а ви калуђери најбоље да се прођете свјецкијех посала...[69]

Дон Родриго, пак, саветује фра Кристофору:

Ebbene, la consigli di venire a mettersi sotto la mia protezione. Non le manchera’ nulla e nessuno ardira’ di inquietarla.[70]

Између фра Кристофора и дон Родрига варница у разговору бљеснула је након увредљиве примедбе овог последњег:

In somma padre,..., io non so quel che lei voglia dire; non capisco altro se non che ci dev’essere qualche fanciulla che le preme molto. Vada a far le sue confidenze a chi le piace; e non si prenda la liberta’ di infastidir piu’ a lungo un gentiluomo.[71]

Сличну злобну примедбу изговорио је и млетачки часник:

Њешто ти је много стало, игумне, до те дјевојке – поврне часник нељуцком шалом – кад те толико љубав зачарала да за њу даш главу и манастир.[72]

уследили су пркосни одговори:

la mi preme, e’ vero, ma non piu’ di lei; son due anime che, l’una e l’altra, mi premon piu’ del mio sangue.[73]

Јест! – одговори озбиљно игуман: – погодио си! то ми је крштено чељаде тако омилило да ћу за њега дати све, осим душе.[74]

И фра Кристофоро и игуман занесено, у паралелним, високо реторичним реченицама, призивају Бога и његову свемоћну, последњу реч:

E quel Dio che chiede conto ai principi della parole che fa loro sentire, nelle loro regge, quel Dio le usa ora un tratto di misericordia mandandolo un suo ministro, indegno e miserabile, ma un suo ministro a pregar per una innocente ...[75]

Онај Бог што је вас изабрао за своје оруђе против нас, који смо му сагријешили, кује друго горе и тврђе чим ће вас из темеља срушити. Онај Бог који ти се до данас крио, јер га не заслужујеш виђети, указаће ти се једном у свој својој сили, кад те буде питао [76]...

Још једна епизода из Манцонијевог романа везана за фра Кристофора била је продуктивна у Љубишиним приповестима. Код Манцонија се гроф Атилио распитује о фра Кристофору, једним ефектним ex abrupto питањем чији се облик и ритам урезао у Љубишину машту:

- Mi dica: nel loro convento di Pescarenico c’e’ un padre Cristoforo da ***.

Il provinciale fece segno di si’.[77]

Потоњи разговор између ове двојице садржи следеће битне тачке:

  • Gia’, lei sa meglio di me che soggetto fosse al secolo, le cosette ha fatte in gioventu’.

  • E’ la gloria del abito questa, signor conte, che un uomo, il quale al secolo ha potuto far dir di se’, con questo indosso, diventi un altro, e da che il padre Cristoforo porta quest’abito....

  • Vorrei crederlo; lo dico di cuore; vorrei crederlo; ma alle volte, come dice il proverbio .... l’abito non fa il monaco. Il proverbio non veniva in taglio esattamente; ma il conte l’aveva sostituito in fretta a un altro che gli era venuto sulla punta della lingua; il lupo cambia il pelo, ma non il vizio.[78]

Раздвојили смо претходни цитат на три дела да бисмо показали како су Љубишу привукла сва три структурна елемента ове Манцонијеве живописно приказане ситуације.

  • Питање ex abrupto: – (Проклети кам) Је ли познат вашему преподобију отац Максим из Попова, херцеговачки ускок? – Како ми не би био познат највриједнији брат?![79] (Скочидјевојка) – Који је овђе – викну један од она два часника – калуђер Серафин Поповић? – Ја – одговори игуман.[80]

  • Интересовање за животну прошлост лика (фра Кристофора, оца Максима), однос између световног и религијског дела живота лика, сумња у аутентичност преображаја, преображај као знак победе вере:

- Је ли вам познато његово житије? – Лијепо! – понови игуман. – Оно, то јест, откад је постригнут, а за првашње ми се калуђери и не питамо нити истражујемо, у колико се сматрамо, онај дан у који се овом лику обећамо, новорођени реду а мртви свијету .... Не знам, господо, опет вам поговарам, шта је био и чинио тај духовник прије нег’ је камилавку ставио, но да је почем и истина што ви сад о њему кажете, била би та најсјајнија побједа нашега реда, која претвара најгору злицу у кротка чоека, а најбјеснијега вука у благо јање.[81]

  • Употреба народне пословице да би се показала основаност сумње:

- Зато и мијењате именом, да, кад умрете, не нађу вас под старијем. Но име и хаљине не мијењају што је под кожом. Пучка пословица каже: ако лисица и мијења длаку, не мијења ћуд! [82]

III

Манцонијев главни јунак, Ренцо, већ у трећем поглављу романа, одлази у велики град да би се за помоћ обратио тамошњем адвокату, ког

Манцони подсмешљиво назива Ацекагарбуљи ("Заплетало", 36). У глобалној структури романа та епизода означава једну од тачака у којима проблем Ренца и Луције превазилази границе, географске и друштвене, њиховог села и уплиће се дубље у више друштвене и историјске сфере (односи цркве и племства, локалних моћника и крупних феудалаца). Ренцо је адвокату детаљно изложио ситуацију у којој су се нашли он и његова вереница. Овоме се учинило да је схватио проблем и почео је да тражи одговарајући законски акт:

Cosi’ dicendo, s’alzo’ dal suo seggiolone, e caccio’ le mani in quel caos di carte, rimescolandole dal sotto in su, come se mettesse grano in uno staio.[83]

Када је пронашао то што је тражио, позвао је Ренца да погледом следи текст;

"Bene, venitemi dietro con l’occhio, e vedrete".

E, tenendo la grida sciorinata in aria, comincio’ a leggere, borbottando a precipizio in alcuni passi, e fermandosi distintamete, con grand’espressione, sopra alcuni altri, secondo il bisogno: "Se bene, per la grida pubblicata d’ordine del signor Duca di Feria ai 14 di dicembre 1620, et confirmata .....[84]

Епизода се завршава тако што је Ренцо, да би избегао даљи неспоразум, морао споменути име главног кривца, дон Родрига; уследила је журна реакција уплашеног адвоката и Ренцо је био избачен напоље:

"Andate, vi dico, che volete ch’io faccia de’ vostri giuramenti? " .... "Imparate a parlare: non si viene a sorprender cosi’ un galantuomo."

"Ma senta, ma senta" ripeteva indarno Renzo: il dottore, sempre gridando, lo spingeva con le mani verso l’uscio;[85]

У Љубишиној приповести Скочидјевојка налази се једна аналогна ситуација: сусрет Рада Ковача и Гашпара Медина. Као и у случају наведене епизоде из Манцонијевог романа, и Љубишина епизода представља оно преломну тачку када један "приватни", "локални" заплет (односи Стеван – Ружа – Раде) прелази на виши ниво, на ниво односа међу крупним племићким породицама, и уплиће се и стварну историју оног времена. Осим ове макро структурне подударности, могуће је уочити и подударности у књижевној обради наведеног детаља где Љубишин текст прати онај Манцонијев у све три тачке (сусрет – тражење и читање закона – истеривање):

Раде Ковач приступи к своме Господару, пољуби му скуте и руке, па поче да се жали, како га научи Марија, да му је вјереницу приграбио сестрић кнеза паштровскога...[86]

Гашпар дохвати перо од гуске и запише у некој уској и дугачкој књизи она биједна имена. Отвори другу велику и стару књижурину, обје наочаре о нос, подвије им запонце под власуљом, преврће лист по лист, лиже прсте да перо од пера раздвоји, никад наћи! Напокон нађе злокобну ставку и чита: "Ако би који властелин угравио чељаде господарево да плати десет перпера ....[87] (курзив у оригиналу)

- Мичи се, хало и ниткове! Ти да се закоником и властелом ругаш? ... И ово говорећи Гашпар истисне Рада из собе, и притвори махом врата.[88]

Наводећи и овај пример хтели смо још једном да покажемо велику покретљивост манцонијевског материјала у Љубишиној стваралачкој машти и велики распон у његовој употреби: Љубиша је умео да у свој текст укључи и макро и микро елементе, односно, с једне стране, општи дух Манцонијевог начина писања (читава гама односа фикције и историје) и опште координате структуре његовог романа али, исто тако, с друге стране, обиље конкретних елемената: од унутрашњег живота појединих ликова, њиховог моралног или сентименталног профила, преко појединачних слика па до ритмичко-звучних подстицаја.

Посебном групом подстицаја можемо сматрати оне реченице код Манцонија, и код Љубише, које спадају у особито приповедно оруђе; помоћу њих Манцони и Љубиша остварују одређена скраћивања, премошћавања, резове, повезивања, показујући, притом, не толико "самоиронију приповједача"[89] колико његову демијуршку надмоћ. Већину таквих "техничких" реченица Љубиша је сачинио по угледу на Манцонијеве; има, пак, и таквих које представљају праве цитате; можемо их поређати у паровима;

И овдје нам треба малко уминути главну повијест.[90]

A questo punto della nostra storia, noi non possiamo fare a meno di non fermarci qualche poco.[91]

Како се чита у некој старој листини[92] (следе цитати из историјских докумената).

Chi non ne avese idea, ecco alcuni squarci autentici[93] (следе цитати из историјских докумената).

Насред тог врта бјелио се, за вријеме наше повијести, православни манастир.[94]

Ai tempi in cui accaddero i fatti che prendiamo a raccontare, quel borgo, gia’ considerabile era anche un castello[95]

Следећи пример је готово дословни превод:

Del resto, quel che facesse precisamente non si puo’ sapere, giache’ era solo, e la storia e’ costretta a indovinare. Fortuna che c’e’ avezza.[96]

Што је путом мислио и у себи говорио и одговарао, ту није бивало свједока да каже, пак повијесница мора да нагађа и ствара: срећа да се је у тому одавно навикла.[97]  

IV

Chi, vedendo in un campo mal coltivato, un’erbaccia, per esempio un bel lapazio, volesse proprio sapere se sia venuto da un seme maturato nel campo stesso, o portatovi dal vento, o lasciatovi cader da un uccello, per quanto ci pensasse, non ne verrebbe mai ad una conclusione. Cosi’ anche noi non sapremmo dire se dal fondo naturale del suo cervello, o dall’insinuazione d’Attilio, venisse al conte zio non la risoluzione di servirsi del padre provinciale per troncare nella miglior maniera quel nodo imbrogliato.[98]

Тако почиње XIX поглавље Манцонијевог романа: једном разуђеном, ритмички лепо уређеном и маштовитом реченицом која служи да покаже тајновитост путева људског мишљења и одлучивања.

Као да је хтео да се такмичи са Манцонијем, Стефан Митров Љубиша је, пошавши од те Манцонијеве слике, начинио једну обраду која по разуђености ритма, по милозвучности и маштовитости превазилазе оригинал:

Да угледаш, шетајући у беспослици по запуштеној њиви, гдје је некуд при крају расцвјетао поносити љубдраг, залуду би мислио читав вијек како је ту заклицао, јесу ли га љуцке руке усијале јали пресадиле, или му се сјеме омакло тичијием кљуну, или га је каква вјетруштина довила, или ко при нози унио! не би никад право угонетнуо ни до истине допро. Тако ни ја не умијем да погодим, је ли намјерно, или за зачети ма који разговор, или по наговору Камилину, пало на ум старему калуђеру да зачне с поручником оно питање, што је Шенпфлуг једва дочекао.

Ако обавимо нешто што се може математички назвати "одузимање текстова" видећемо да у Љубишином преводу, или обради, има неколико веома занимљивих "остатака": "шетајући у беспослици", "залуду би мислио читав вијек", "или му се сјеме омакло тичијем кљуну" наспрам обичног Манцонијевог "lasciatovi cader da un ucello"; "или га је каква вјетруштина довила" наспрам "portatovi dal vento", "или ко при нози унио" (што не постоји у оригиналу) итд. Ова Љубишина проширења имају барем две основне одлике: сведоче о његовој, рекли бисмо, потреби да у детаљима надмаши оригинал, а затим и да му повећа лирски интензитет.

Ако се, даље, има у виду да је Љубишином начину приповедања замеран недостатак описа, детаља, уживљавања итд, те да је и у случају коришћења материјала из Манцонијевог романа видљиво, такође, да је Љубиша у погледу споменутих особина већином испод нивоа Манцонијевих приповедачких резултата, онда нам ово што у наведеном поређењу срећемо, изгледа као сасвим атипично.

Изразите знаке атипичности садржи и приповест у којој се споменути одломак налази: Горде, или како Црногорка љуби (објављена први пут 1877 у Орлу), последња коју је Љубиша написао.

"И ова прича има два јасно одијељена тока која потичу из два различита мотива: приповједање о збиљном историјском догађају и ток нарације измишљеног". Ова "нарација измишљеног" привлачи нашу пажњу. Тумач Љубишиног дела чију смо изјаву управо навели, покушао је да у Љубишиној изјави да је "романтична страна" те његове приповести " "тако изворна и убава" пронађе потврду да и она, евентуално, има извориште у некој непознатој народној легенди. Он, потом, изузима "ту романтичну страну" и закључује речима: "Није ли Горде или како Црногорка љуби" "његова најслабија приповијетка"?[99]

Ову "романтичну страну" Љубишине Горде као и његова писма у којима о тој приповести говори, имајући притом на памети и оно што смо до сада рекли о Љубишином односу према Манцонију, покушаћемо да искористимо за проблематизовање неких уврежених ставова о Љубиши и његовом приповедању. не толико да бисмо их оповргавали колико да бисмо евентуално отворили простор за неке додатне, другачије интерпретације.

Парадигматичне су, у том смислу, реченице које је о Љубиши исписао Велимир Живојиновић, један од најуваженијих тумача Љубишиног дела:

Љубиша, наиме, није био душа поткопана ма којом врстом сумње. Нити је за њега било чега проблематичног у животу; нити су за њега постојала трансцендентна, загробна питања; нити су из њега извирале потребе ма које врсте да се супротстави духу и схватањима свог доба као реформатор или револуционар.

Отуд у његовом делу нема проблематичних карактера, нема узнемирених питања, нема скепсе, ни грча, па ни правих унутарњих судара. Цео његов свет живи у једном освештаном, санкционисаном реду, у који и он безусловно верује и из којега он неузнемирено и уверено посматра.[100]

Љубишино писмо Стевану Поповићу, уреднику календара Орао (из Задра, на преображење 1877) садржи неке веома занимљиве детаље. Приповест о Горди написао је, каже, "у осам дана", "под тропикалним сунцем", "у уским границама у којима сте ми полет обужили", значи у тешким условима и у кратком року који је издавач одредио: отуда је, каже Љубиша, "доста лијепо да је и онако изашла из зарђаног пера".[101] Израз зарђано перо" свакако говори о томе да приповест о Горди није писана у истом таласу са осталим, да постоји осетни временски размак између ње и претходног приповедачког таласа.

"Било је часах кад сам хтио сву продријети и другу мању писати".[102] Сликовити израз о стваралачким мукама Љубише, о унутрашњим сукобима, о "скепси", о "сумњама".

"Онда дох сам собом до неке нагодбе и рекох доста је за сад да моје презиме (цијело) не дође под њом".[103] Опет један израз који сугерише извесну унутрашњу пукотину. Следећи пасус Љубишиног писма говори о његовим страховима:

Нијесам могао боље развити љубовне одношаје међу заручницима, једно јер познанство њихово није трајало ни пуну недјељу дана, а друго јер сам се плашио да не претворим црногорску цуру у какву њемачку кокету.[104]

Откуд код Љубише, који је до танчина познавао живот народа и његове моралне законе и узусе, ова несигурност, овај страх, овај брига да "обузда", како сам каже, "сваки полет непристојан и ненаравни". Какву је то привлачну снагу, унутар Љубишине имагинације, имала слика "њемачке кокете"(зашто баш "њемачке"?).

Мало касније Љубиша говори о још једном страху: "Дјелу политичноме нијесам могао дати више маха, јер сам се побојао (Ж.Ђ.) остранити пажњу читаоца с главне ствари"[105].

"Рђа" са Љубишиног пера, као траг прекида и протеклог времена, његове несигурности, сумње и страхови, о чему сведочи писмо С. Поповићу, наводе нас на помисао да се можда, управо док се на Љубишином перу таложила рђа, нешто дешавало у његовој стваралачкој свести, нешто као свођење рачуна или нешто као тражење новог пута. Начин на који је, пак, Љубиша употребио горе наведени цитат-обраду из Манцонијевог романа, чини нам се, у том смислу, индикативним. Да ли је, између осталог, у питању био и известан стваралачки двобој, или обрачун, Љубишин са Манцонијем, са "ауторитетом оца", како би рекли психоаналитичари?

Сама приповест Горде или како Црногорка љуби била је, изгледа посебно прирасла Љубиши за срце, нарочито у делу "нарације измишљеног": "Него је по срећи романтична страна тако изворна и убава да крије својом чаровном мантиом скромну умјетничку форму"[106]. Ова Љубишина реченица има једну посебну програмско-поетичку тежину: она изражава извесно премештање тежишта, извесно давање веће важности имагинативном на рачун објективног, на рачун структуре. Привлачила га је димензија сликовитости, чак је и сам за ту приповест припремио једну "шкицу"; за "језгро све новеле" одредио је призор кад Зорка и Горде траже Шенпфлугов леш у Скадарском језеру јер се то реално "сликати дава". Наглашавамо ову његову, нову, потребу за оним што се "сликати дава", његову потребу, чак, за појачавањем сликовитости текста цртежом.

Видели смо на почетку овог поглавља да је Љубиша на посебан начин превео и обрадио један одломак из Манцонијевог романа: тако што га је обогатио детаљима и осећањима. У "језгру" Љубишине приповести о Горди пада у очи једна атипична, неуобичајена брига за опис и за детаљ. Наиме, већ је уочено да Љубишин текст оскудева у описима, да он за то просто није показивао интерес. Овде је понешто другачије; Љубиша у више наврата стрпљиво и детаљно описује покрете ликова, разне видове њихове телесности;

Кад ноћ превали другој половини, а мјесец утоне у морску пучину, украду се кући двије цуре црногорске, посијеку у шуму сухо пруће пак ш њим сплету дуги жег, омотају га узицом и наклоне на гвозденој решетки. Зорка се изује и угази у воду, пак вјешто расидри и привуче чун крају, те се у њ обје укрцају и одвезу до рибарице.[107]

Чуњ се споро окреће; сад на десну, сад на лијеву страну; како га је гонила водена струја, или широко весло с крме; а осијев зубље позлатио пред њим пространи околиш као највише гувно. Мртви мук влада на води и на суху каткад прекинут млатом весла или кријештањем кријесавца у шуми.[108]

Лежао утопац на узнаку укочен као мраморни ступ, десном руком ошанио главу а песницом захватио бич плавијех коса; лијева му почивала на прсима; блијед као пртени руб што вода ожваће; на усницама крв модра као броћ, кроз коју се бијеласају бијели зуби; очи полузажете, којима су зенице у главу утекле: а на образе пала риба да му очи пије а месо штрба.

Читава прича о Зоркиној и Гординој потрази за Шенпфлуговим лешом садржи једну снажну црту бизарног. Сам лик Зорке, који се у причи изненада појављује, више је нека врста Гординог алтер ега него што је самостални лик[109] Он омогућује Горди да ослободи и да изрази своју интиму на начин апсолутно јединствен у Љубишиној прози. Овако Горде Зорки описује свој први сусрет насамо са вереником:

Ја сам га вазда умињивала, но се једном десисмо у уско од појате, оно исто вече пре што ће кренути на пут. Бијаше се одио у бијелу доламу, модријем гаћама и калпаком на глави, као да ће пред цара изаћи; а мач му звокоће о калдрму, као туцањ о звоно; висок као копље, плавијех коса и очију, румен као јабука, бијаше га дика погледати зорна и прикладна. Шћаше да ме пољуби, а мени ударили пламови уз образе, као да ме вас свијет гледаше....[110]

Курзивом смо истакли речи и места која садрже снажан еротски набој. Као и неки други Љубишини јунаци, о којима смо поводом Манцонија говорили, и Горде описује свој сан, а у сну још један сусрет са вереником. За разлику од Друшковог сна, или Грујовог, где се Љубиша, као што смо видели, угледао делимично на Манцонијев текст, овај Гордин сан је "изворан", Љубишин, и књижевно је веома успео. Избором придева, боја, кретњи, Љубиша нам је ефектно дочарао страхове (између осталог и страх од сексуалности), тескобе, деформације типичне у "раду" сна. Овако изгледа, у сну, сусрет са Шенпфлугом:

Дође, сестро, мало прије што ће погинути. Бијах кренула с невјестом да на Виру купујемо обућу, кад ево га гђе низ поље коња језди, ознојен, мледан (испијен – Ж. Ђ) и уцрнио као земља. Кад се к нама примаче, не зазове добро јутро (зло ми јутро!) него ли промуклијем гласом рече, да му је у нас узан стан, и да хоће свакако да ме води у Вир у љепши и пространији. Пружи с коња руку да ме дохвати и одведе, но ја се бацих невјести су обје руке о врат, да ме не пушта. У тому се пробудим дркћући и вичући од страха [111]...

У писму Стевану Поповићу Љубиша настоји да објасни најнеобичнији део своје приповести, онај када се Зорка и Горде скидају и тако наге покушавају да допливају до обале. Он, тим поводом, говори о "моралном моменту" где, притом, моралност има два вида: Код Зорке, која "није заборавила на дјевојачки зазор него је узела у зубе своје хаљине", и код Горде, која је "и на то заборавила тек да себе и бреме олакша и получи главну циљ, укоп драгога"[112]. Као да је Љубиша, морализовањем овог необичног призора, покушао да створи, сам, једну псеудотрадиционалну легенду која ће се моћи уклопити у већ постојећи свет Љубишиних приповести (такве врсте је и сам наслов Горде или како Црногорка љуби).

У ствари, веома је тешко на такав начин, према Љубишиним сугестијама, интерпретирати споменуту епизоду:

Но кад им жег догори тер облади црни мрак, обје се свлаче и једанак у воду скоче да препливају на крај прије него се чуњ подуши. Зорка је носила у зубима сукњу и кошуљу, а Горде заборави на хаљине и на стид голотиње, те дохвати уже .... хитра Црногорка намакне уже себи о раме, а почне пливати објема рукама, и већ се била крају допримакла, кад је све одједном ошмрк смота, свали и мртву при крају избаци.[113]

Ова својеврсна "еротска жртва" Горде, њен последњи сусрет са вереником, у смрти, више личи на контуре некакве сентименталне фантазије него на "моралну" легенду. Да би се две девојке скинуле наге, била су потребна два услова: да је смрт Шенпфлуга сасвим извесна ("Шенпфлуг је мртав!") и да нема физичког светла ("облада црни мрак", призор "осветљавају" само Љубишини речи, његова машта). Лик Зорке је и овде послужио да подстакне, да екстериоризује нешто што је било у Горди (као и исповест о првом "блиском" сусрету, као причање сна). Горде је, за разлику од Зорке која је "носила у зубима сукњу и кошуљу", изгубила контролу, свукла се и њено свлачење одмах добија црту судбоносног чина, одводи је у смрт. Видљив је напор Љубише да ту неминовност прикрије "постепеним" увођењем природног елемента: "а у томе с хоцкијех планина духне јутарњи источник", па касније "по несрећи вјетар забјесни, а валови набрекну јачи и чешћи ближе обале", па је, коначно"ошмрк смота, свали и мртву при крају избаци".

Финале приповести у знаку је покушаја да се доврши псеудолегенда: Гордин отац, Спасоје, "узме Зорку у кћер" и изговара "очекиване" речи: "Моја ђецо! Кад није било суђено да се здружите на овом свијету, Бог вас удружио и упокојио на другоме!"[114].

Ових неколико назнака о евентуално новим поетичким изборима С. М. Љубише у његовој последњој приповести употпуњује оно што смо хтели да кажемо о Љубиши и његовом односу према Манцонију.

Омеђили смо, најпре, неке посебне просторе у Љубишином приповедању у којима Љубиша покушава да отвори и оствари једну посебну димензију свог приповедања, ону која открива поједина унутрашња стања људи, њихове тескобе, двојбе, душевне ломове, сазревање тешких одлука итд. Реч је о својеврсном покушају интериоризације приповедања Видело се да су готово све конфликтне ситуације, посебно оне које садрже унутрашњу, психолошку драматичност, и које код Љубише најчешће имају морално-религиозну суштину, да је, дакле, већина таквих ситуација везана за ситуације и ликове из Манцонијевог романа. Назначили смо и типолошки одредили и друге врсте присуства Манцонијевог текста код Љубише (структурне, ритмичко-звучне итд). Произишло је из тога наше уверење да је имагинативни материјал преузет из Манцонијевог романа сишао био веома дубоко у слојеве Љубишине стваралачке личности и да је ту постао веома лако покретљив и употребљив (говоримо о лакоћи у оба смера: у приближавању и у удаљавању). Скицом за једно другачије тумачење Љубишине последње приповести, о Горди, настојали смо да употпунимо хипотезу о функционисању Манцонија у Љубишиној стваралачкој свести. Ту је, као што то обично бива, постојао однос привлачења и одбијања. Манцони је Љубиши могао служити, и служио је, као ослонац, или као извор, или као инспирација, или као гарант да је на правом путу; у сваком случају, био му је латентни спољашњи и унутрашњи ауторитет. Учинило нам се да је у време настајања приповести о Горди Љубиша био близу тога да направи у свом стваралаштву известан заокрет, заокрет који је укључивао, напоредо са новим стилским тенденцијама, и ментално удаљавање од Манцонијевог текста; конзистентност и домет тог заокрета веома су тешко ухватљиви. Било како било, хтели смо да ова наша сажета разматрања постигну једно: да стваралачкој личности Стјепана Митрова Љубише поврате помало одузету димензију унутрашњег неспокоја која је, чини нам се, иманентна свим правим уметницима.

Напомене

  1. Стијепо Castrapelli, Критичке примједбе Приповјестима Стјепана М. Љубише, Словинац, Дубровник, 1882, бр. 21, 322-326; бр. 22, 338-343.
  2. Велимир Живојиновић, Стјепан Митров Љубиша и Ј. Скерлић, Мисао, Београд, 1929, књ. XXIX, св. 1-2, стр. 18.
  3. Марко Цар, Потоњи критичари Стјепана М. Љубише, Мисао, Београд, 1921, V, 6, 404.
  4. Божидар Пејовић, Књижевно дјело Стефана Митрова Љубише, Свјетлост, Сарајево 1977, 16.
  5. Castrapelli, 21, 324..
  6. Alessandro Manzoni, I promessi sposi, La Nuova Italia, Firenze 1992, 344 ; Castrapelli , 21, 325;(“Луција се уплаши од онакога захтева; с оним њеним устручавањем, али опет и отвореним чуђењем, она наведе одмах, да би се извукла, све разлоге, који су госпођи морали бити јасни и које је требало да предвиди: без мајке, без игде икога, пустим друмом, у непознату месту...” А. Манцони, Вереници, Српска књижевна задруга, Београд 1912, 326; сви преводи биће навођени према том тексту).
  7. Стјепан Митров Љубиша, Целокупна дела, Народна просвета, Београд С А, 233.
  8. М. Цар, нав. дело, 405.
  9. С. М. Љубиша, Нав. дело, I, 233; курзив у цитатима воља је аутора рада ако није другачије назначено.
  10. Manzoni, нав. дело, 345; (“Тај пут беше онда, а и сада је удубен, као неко речно корито, између две узгорице обрубљене честом, која над путом прави зелен свод. Луција кад окрене тим путем и виде да је сасвим пуст уплаши се још више и убрза ход,” 327).
  11. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 84.
  12. Исто, I, 233
  13. Исто, II, 84.
  14. Manzoni, нав. дело, 345; (“Монца је с оне стране... – и окрене се да им покаже прстом; у то онај други (то беше Јастреб) изнебуха шчепа је око струка и диже је у вис. Луција престрашена окрене главу и врисне; онај разбојник силом је угура у кола; један што спреда сеђаше у колима, дохвати је и присили је да седне испред њега, и ако се свим силама отимала и у све гласе викала; други јој рупцем запуши уста и угуши вриску. ... свом снагом је насрнула неколико пута на колска врата, али су је снажне мишице држале приковану за седиште ... пребледи у лицу, облије је хладан зној, клона и обамре”, 327-328).
  15. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 85.
  16. Manzoni, нав. дело, 346; (“Јадна се Луција почне разабирати ... Опет цикне ...”, 329).
  17. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 85.
  18. Manzoni, нав. дело, 347; (“Шта сам вам ја урадила?", 331).
  19. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 85.
  20. Manzoni, нав. дело, 347; (“Куда ме водите?”, 329).
  21. С. М. Љубиша, Нав. дело, II, 85.
  22. Manzoni, нав. дело, 347; (“Ох, ако знате шта је Бог, пустите ме!”, 330).
  23. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 85.
  24. Исто, I, 233.
  25. Manzoni. нав. дело, 358; (“Нека ме одведу у коју цркву. Молићу се Богу за вас, молићу се за вас докле год сам жива”, 338).
  26. Manzoni, нав. дело, 347; (“ако имате ћерку, жену, мајку, помислите како би им било, да их снађе овако што”, 330).
  27. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 233.
  28. Исто, II, 86.
  29. Manzoni, нав. дело, 361; (‘Луција непомично стоји у оном куту, савила се у клупче, с дигнутим коленима, наслонила обе руке на колена, а лице сакрила у руке. Нити спава, нити је будна ...”341).
  30. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 86.
  31. Исто, 87.
  32. Manzoni, нав. дело, 362; (“Али онога часа паде јој на ум, да би се бар могла помолити Богу, и с том мишљу сине јој у срцу као неко изненадно уздање. Узе опет своје бројанице и стаде низати молитве; како су јој молитве текле са уздрхталих усана, тако јој се и у срцу ширила нека неодређена нада. Одједном, прође јој кроз главу друга мисао: њезине молитве биле би Богу угодније и пре би их услишио, кад би у својој невољи учинила и неки завет .... Исправи се, клекне, склопи руке о које висе бројанице, диже главу и очи к небу и рече: - Пречиста Богородице! ..... Избави ме из ове напасти, врати ме мојој мајци, а ја ти се заветујем, да ћу остати девојком; одричем се за свагда онога мога јадника, и ничија нећу бити, него само твоја”, 342).
  33. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 232.
  34. Manzoni, нав. дело, 357; (“Бог много прашта за свако дело милосрђа. Пустите ме молим вас, пустите ме!”, 337).
  35. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 88.
  36. Исто.
  37. Manzoni, нав. дело, 336; (“обре се заривен у испитивање целога свога живота. Натраг, натраг, из године у годину, из дела у дело, из крви у крв, из злочина у злочин: 345).
  38. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 89.
  39. Manzoni, нав. дело, 384; (“ви, ког је требало, опет вам кажем, да ја потражим; ви, кога сам толико волео и за којим сам туговао, за кога сам се толико Богу молио; од све моје пастве, коју свим срцем волим, највише сам вас желео да дочекам и загрлим ..., 363).
  40. Исто, 385; (“Да, вас је Бог гануо и хоће да вас присвоји”, 363).
  41. Исто, 387; (“Вас чека окупљени народ, толике добре и невине душе, толики људи који су из далека дошли”, 365).
  42. Исто; (“Оставимо деведесет и девет овчица .... оне су склоњене на брегу, а ја ћу овде остати са оном, која беше залутала”, 365).
  43. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 372.
  44. Исто, 371.
  45. Manzoni, нав. дело, 384; (“Прекора, да како ...што сам допустио, да ме ви претекнете, а одавно је требало да ја дођем вама. .... Али Бог зна да чини чудеса и допуњује слабост и тромост својих бедних слугу.” 363. Castrapelli, 22, 338.
  46. Исто, 387; (“Велики и добри Боже ... чиме сам ја заслужио, некорисни слуга, дремљиви пастир, да преко мене излијеш оволику милост, да ме удостојиш суделовања у овом радосном чуду! 365).
  47. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 371.
  48. Manzoni, нав. дело, 387; (“Пустите – рече Федериго, хватајући га за руку с љубазним насиљем - пустите да стиснем ту руку, која ће поправити толике неправде, која ће просути толика доброчинства, која ће подићи толике јаднике”, 365).
  49. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 361.
  50. Manzoni, нав. дело, 27; (“Прича се да је кнез Конде дубоко одспавао ноћ у очи битке код Рокроа; 20).
  51. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 381.
  52. Manzoni, нав. дело, 554; (“Али му се покривач учини као да је од олова: збаци га са себе и сав се згучи да спава; баш га сан морио. Али чим сведе очи, тргне се страшно и разбуди се, ... осећа све већу врућину, све већу узнемиреност.” 537). Castrapelli, 22, 339.
  53. Исто, 363; (“Господар ... се забије у своју собу, журно и устресено затвори врата, као да се укопао против неке непријатељске чете; свуче се нагло и леже у постељу. Али она слика, све живља пред његовим очима као да му каже: ти нећеш спавати. .... шта булазним! - рече љутито и премеће се по постељи која му је тако тврда, испод покривача, који му је тако тежак:”, 343-344).
  54. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 382.

  55. Manzoni, нав. дело, 555; (“види проповедницу, иза њезине ограде помаља се нешто испупчено, глатко, светлуцаво; диже се и појављује се ћелава глава, па два ока, цело лице, дугачка седа брада, фратар усправан...”, 538). Рекли смо да код Љубише сања и Грујо; и њега у сну мори грижа због учешћа у нечасном послу продаје патријарха, и њему се привиђа свештеник који га прекорева: “Кад дође на једну воденицу гдје поп јеванђеље чита, кад ли није ту попа него патријара, који стаде да га гледа и кори што га продаде у Латине” (I, 136-137). Курзивом смо обележили речи које илуструју онај исти процес разбистравања слике, услед приближавања, који карактерише кошмарне снове Друшка и дон Родрига. Кастрапели је у Грујовом сну открио једну “реминисценцију” из Манцонија: “У то хиљаде очију обрате се на Груја, као на бијелу врану, а он моли Бога да га земља прождре, пак се кучи и увија да омали да га не виде” (I, 137). Призор који је послужио Љубиши код Манцонија се збива на дневној светлости и није део сна: у питању је бележник који осећа снажну нелагодност и страх, жели да “пропадне у земљу”: "Il notaio desiderava ardeentemente di far lo stesso; ma c’era de’ guai, per amor della cappa nera. Il pover’uomo, pallido e sbigottito, cercava di farsi piccino piccino, s’andava storcendo, per isgusciar fuor dalla folla, ma non poteva alzar gli occhi, che non se ne vedesse venti addosso (Manzoni, 271-272); (“Бедник, блед и престрављен, сав се згрчио, па се превија, еда би се некако измигољио из онога збоја; али чим дигне очи, види мноштво очију упртих у њега, 258). Castrapelli, нав. дело, 21, 325.

  56. С. М. Љубиша, Нав. дело, I, 383.
  57. Manzoni, нав. дело, 365; (“- Хоћу, ослободићу је; чим сване отићи ћу к њој и рећи ћу јој: иди, иди. ....С нестрпљивом жудњом ишчекује дан, да је одмах ослободи, да чује из њезиних уста још коју утешну, животворну реч”, 346). Упоредићемо појављивања још једног психолошка детаља, оног осећаја самопрекора због попуштања импулсима малодушности и слабости: “Io? ...io non sono piu’ uomo, io? Cos’ e’ stato? che diavolo m’e’ venuto adosso...” (Manzoni, 364): (“Зар ја?...Ја нисам више човек? Шта ово би? Који ми је ђаво? ..., 343). У Љубишином Проклетом каму Друшко доживљава сличну унутрашњу кризу: “Хаалах, сам страшивији од свакоје ђевојке! Од чега сам се препао? Шта ме је осјенило, да лудујем као дијете јучерање!, I, 383).
  58. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 382.
  59. Manzoni, нав. дело, 556; (“напротив, све га више притискују: чини му се да га неко од њих, лактом или чим другим, пригњечио с леве стране, између срца и пазуха, где осећа, као неки убод, који га страшно боли, и некако тишти. Превија се, како би га се ослободио, а други му се већ одупре о исто место. Разјарен хоће да потегне мач; али гле, у оној тисци, мач му се попео горе и балчак га притискује на оном месту ... ишчезло је све, само једно није, они болови на левој страни”, 538).
  60. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 384.
  61. Manzoni, нав. дело, 367-368; (“Скочи узрујан и седне на постељу, грозничаво пипа руком по зиду, напипа пиштољ, откачи га, и ... Испусти оружје, зарије руке у косу, сав дршће и цвокоће зубима ...Ослушкује пажљиво и познаде да је то неко свечано брујање далеких звона ...Скочи са своје трновите постеље, заогрне се мало, отвори прозор и гледа. Маглица је застрла планине; небо није баш облачно, него цело сиво полојени; али кроз расвитак, који мало по мало бива све јаснији, види он доле на путу, удно долине, свет где пролази ... сви у свечаном руху, сви необично весели”, 346-347).

  62. Проблемом присуства Манцонијевог текста код Љубише најозбиљније се позабавио Велимир Живојиновић у споменутом раду о Љубиши и Скерлићу. Он ту говори о улози неких психичких механизама, о Љубишином изузетном памћењу, о немогућности “копирања на парче”; сматра да Љубишин текст савршено постоји и када се “одузму” цитати из Манцонија. У сваком случају, сматра Живојиновић, реч је о појединачним, изолованим појавама. Ми, међутим, сматрамо, да у свему томе има некаквог система, да феномен присуства Манцонија код Љубише има извесну конзистентност и целовитост.

  63. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 90.
  64. Manzoni, нав. дело, 368: (“Шта ћу сутра, преко целога осталога дана? Шта ћу прексутра? Шта ћу наксутра? А шта ћу ноћу, која ће поново наступити после дванаест ура? Ох ноћ! не, не, само не ноћ!”, 346).
  65. Срешћемо се са још двоје Љубишиних вереника: Горде и Шенпфлуг у Горде, или како Црногорка љуби.
  66. С. М. Љубиша, нав. дело, II, 98.
  67. Исто, 99.
  68. Manzoni, нав. дело, 44; (“Има Бога и за сиротињу”, 36).
  69. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 228-229.
  70. Manzoni, нав. дело, 96; (“Онда саветујте јој да дође овамо и да се стави под моје закриље. Имаће што год хоће, и нико је неће смети узнемиравати”, 84).
  71. Исто, 95; (“Напослетку оче, ...., ја просто не знам шта хоћете; прозирем само, да ту мора бити нека девојка, до које вам је много стало. Идите с вашим поверљивим саопштењима коме вам драго, и не усуђујте се да још дуже додијавате једном властелину.”, 83). Castrapelli, 21, 325.
  72. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 229.
  73. Manzoni, нав. дело, 95; (“Мени је до ње стало, то је истина, али не више него што ми је стало до вас; то су две душе, до којих ми је, и до једне и до друге, више стало него до мога живота”, 83).
  74. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 229.
  75. Manzoni, нав. дело, 95; (“И онај Бог, који тражи рачуна од владалаца, коју чују у својим дворовима; онај Бог који се и сада смиловао на вас, шиљући вам свога слугу, недостојна и бедна, али ипак свога слугу , да моли за једну невину”. 83).
  76. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 229-230.
  77. Manzoni, нав. дело, 325; (“У вашем манастиру у Пескаренику има неки отац Христифор, је ли тако? Фратар климну главом да јест.” 307).
  78. Исто, 327; (: Дабогме, ви знате боље од мене какав је он био световњак, и све оне стварчице из његове младости. - У томе је слава ове ризе, господин конте, што човек, ком је у световном животу могло бити замерке, чим метне на се ову ризу, он постане други човек. И откад отац Христофор носи ову ризу ... - Дај Боже! искрено вам кажем: дај Боже! али понекад има истине у оној пословици, да риза не чини калуђера. Пословица није тачно одговарала прилици; али је господин конте њу у хитњи навео место оне друге која му је била наврх језика, да вук мења длаку а не ћуд.” 308-309). Castrapelli, 22, 338.
  79. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 361.
  80. Исто, 227.
  81. Исто, 362.
  82. Исто, 321.
  83. Manzoni, нав. дело, 48; (“Устане из наслоњаче и зарије руке у оне рпе хартија, испретурајући их као да сипа жито у мерицу.”, 39).
  84. Manzoni, нав. дело, 48-49; (“Е добро. Прати оком па ћеш видети. Надигнувши раширен проглас, стаде читати, мрмљајући журно нека места, а застајући с истакнутим изразом на оним местима где му се чинило да треба: “И ако су прогласом објављеним по наредби господара војводе од Ферије, од 14. децембра уз потврду...” , 39).
  85. Manzoni, нав. дело, 52; (“Одлази кад ти кажем; ништа мени не требају твоје заклетве. ....Научи најпре како треба говорити, а не да с таким препадима изненађујеш поштена човека. - Али чујте ме, молим вас - понављаше Ренцо узалуд. Доктор вичући непрестано, гурао га је на врата,”, 44).
  86. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 197.
  87. Исто.
  88. Исто, 198.
  89. Б. Пејовић, нав. дело, 136.
  90. С. М. Љубиша, нав. дело, 199.
  91. Manzoni, нав. дело, 372; (“Кад смо довде дошли с нашом историјом, не може нам се на ино а да не застанемо мало”, 350).
  92. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 195.
  93. Manzoni, нав. дело, 11; (“За оне који не знају ништа о њима, ево неколико аутентичних навода”, 4).
  94. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 368.
  95. Manzoni, нав. дело, 9; (“У доба кад су се збивали догађаји о којима почињемо причати, то место, већ доста знатно, имађаше и свој замак”, 2).
  96. Исто, 226; (“Шта је још све радио, не може се тачно знати, јер је био сам, те историја мора нагађати. Она је већ на то навикнута.” 212).
  97. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 133; Castrapelli, 21, 325.
  98. Manzoni, нав. дело, 322; (“ Кад бисте видели на некој ледини какву травурину, рецимо чкаљ, па бисте баш хтели знати, да ли је изникао из семена сазрела на оном истом месту, или је то семе ветар донео, или су га птице спустиле, никад не бисте могли сазнати истину, ма колико о томе размишљали. Тако и ми не можемо казати, да ли је из његове главе, или из Атилијевих напомена, поникла конте стричева одлука, да се послужи обласним фратарским старешинством, да би најбрже пресекао онај замршени чвор.” 305). (Пејовић, 137-138).
  99. Б. Пејовић, нав. дело, 81.
  100. С. М. Љубиша, нав. дело, II, стр. XLVIII, у предговору из пера В. Живојиновића.
  101. Младен Лесковац, Четири нештампана писма Стјепана Митрова Љубише, “Прилози за књижевност, језик историју и фолклор”, Београд, књ. 16, св. 1, 113.
  102. Исто, 113.
  103. Исто, 113.
  104. Исто, 113.
  105. Исто, 113.
  106. Исто, 113; реч “изворна” не схватамо као знак да се прича ослања на “народну предају” (Пејовић, 81), него је Љубишина приповест изворна у смислу да је оригинална, да је плод његове маште.
  107. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 414.
  108. Исто, 414.
  109. У споменутом Љубишином писму постоји једна занимљива омашка на коју је Младен Лесковац регистровао: Љубиша је заменио имена својим јунакињама па прецртавањем и дописивањем поправио.
  110. С. М. Љубиша, нав. дело, I, 415.
  111. Исто, 416.
  112. У наведеном писму, 114.
  113. С. М. Љубиша, нав. дело, 418.
  114. Исто, 419.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]