|
Petar Milošević
POZORNICA KAO MORALNA USTANOVA
Svoju čuvenu raspravu “Pozornica kao
moralna ustanova“ čiji sam naslov pozajmio za ovaj tekst, Fridrih
Šiler je napisao u punom jeku prosvetiteljstva, i mlad (1784),
kada mu je bilo dvadeset i pet godina, uveren i ponesen idejom da
umetnost, naročito njegova najdirektnija vrsta: pozorište,
neposredno može da utiče u pravcu moralnog uzdizanja čovečanstva.
Danas, sva je prilika, ne živimo u prosvećenom
razdoblju. (Agresija tehnike na svim područjima života,
pošto je ona zasad više cilj nego sredstvo, svedoči
o tome da pravi duh drema.) Tako je Šilerovu misao i moralnoj
ustanovi zamenila Beketova antiideja apsurdnog teatra. Ali, pravi
apsurdni teatar je, negde u temeljima prosvetiteljski; pokazujući
krajnji stepen besmislice postojanja., Beket u stvari trdi da ni
besmislica nema smisla. Onda je svačije da sam prosudi da li
je to kraj krajeva, ili početak posle poslednjeg kraja.
Inicijativa mladih glumaca Milana Rusa i
Joze Matorica, poreklom Srbina i Hrvata, afirmisanih u mađarskim
pozorištima, da osnuju ustanovu Hrvatsko i srpsko kazalište,
odnosno Srpsko i hrvatsko pozorište u Mađarskoj – u prvom
trenutku, a iz više aspekata, čini se apsurdnim. Ko će
u tom pozorištu raditi kada znamo da osim dvojice osnivača
i nema više profesionalnih glumaca srpskog i hrvatskog porekla
u Mađarskoj, a takođe je pitanje za koga će i gde
će to pozorište raditi?
Drugi aspekt koji ovaj poduhvat čini
apsurdnim jeste činjenica da se pripadnici dveju nacija (manjina)
koje se u samom nazivu novog pozorišta pojavljuju zajedno,
baš u ovo vreme razdvajaju institucionalno, i jedna strana,
brojčano veća, odbija svaki vid saradnje.
Posle predstave u kamernom pozorištu
Madač, 8. septembra, od rada iscrpljeni a od uspeha i čestitki
razdragani glumci, Jozo Matoric i Milan Rus, iz prve daju kontru
na prethodna pitanja i nedumice. “Izabrali smo Mrožekove Emigrante
baš zbog aktuelne političke poruke, i to aktuelne za nas
Srbe i Hrvate”, kaže Milan Rus. Vadi izgužvani radni primerak
teksta i pokazuje mi završetak.
“Rad će dati hleb, a zakon slobodu,
jer će sloboda biti zakon, a zakon sloboda. Zar se ne radi
o tome, zar nije to ono čemu svi težimo? A ako svi imamo
zajednički cilj, ako svi hoćemo jedno, šta nas sprečava
da stvorimo takvu dobru i razumnu zajednicu?”
U intersu naglašavanja aktuelne poruke,
nastavlja ars poetiku Jozo Matoric, malo su preinačili i tekst.
Dramu je sa poljskog preveo beogradski književnik Petar Vujičić,
naravno na srpski jezik, a za ovu predstavu tekst protagoniste kojeg
je tumačio Jozo Matoric pohrvaćen je uz jezičke savete
Stevana Popovića. Režija? Kostimi? Scena? Tehnika? Jozo
i Milan odmahuju, smeju se. Sve su to radili sami, kupovali i teglili,
od sitnica do gvozdenih kreveta. A da su tražili režisera,
samo njemu bi, za honorar, morali dati veći deo para koje su,
ukupno, imali za celu predstavu, za pripreme, za postavljanje i
sad za menadžiranje.
Zaista, pitam ih, otkud im para, i koliko
su ih imali? Na konkursu vladinog Ureda za nacionalne i etničke
manine su dobili, odgovaraju, trista hiljada forinti. Stim su morali
da gazduju. Probe su držali u često nedostojnim okolnostima,
no zahvalni su đačkom domu i letnjem pozorištu u
Pečuju, domu kulture u Lovri i pozorištu “Kišfaludi”
u Đuru gde su im dali mesta za rad – besplatno. Ali sada već
za sale gde su održane premijere, u Pečuju i Pešti,
morali su da plate tehničko osoblje i kiriju. A turneja tek
predstoji. Prema planovima u Peštanskoj županiji, Baranji,
Bačkoj i Banatu nastupiće ukupno dvadeset puta, a imaju
poziv u Gradišće od Ladislava Gujaša. Kada za sve
to isplate putne troškove, boravak, od one trista hiljada neće
ostati ništa, štaviše, biće verovatno u deficitu.
Tegliti gvozdene krevete, plaćati iz
svog džepa da ih gledaju, umesto da budu plaćeni po tarifi
profesionalnog glumca – može se iz umetničkih, moralnih,
nacionalnih pobuda, jedanput, dvaput. Ali, postavljam pitanje bojažljivo,
na tome se ne može zasnivati budućnost jednog pozorišta
kao institucije. Ne može se, slažu se obojica, ali neće
biti potrebe za to. Načelnik glavnog odeljenja za pozorišta
Ministarstva prosvete Ištvan Magi im je obećao da će
za sledeću godinu pozorište dobiti tzv. Normativnu pomoć,
što znači 450 ft po gledaocu (prema broju gledaoca u prethodnoj
godini). Nadaju se da će to obezbediti minimalne materijalne
okvire za uspostavljanje institucionalnih osnova. Tada nameravaju
da se i registruju, što bi trebao da traži samouprava
mesta gde će biti sedište pozorišta (prema planovima
Budimpešta). Tako bi, naglašava Milan Rus, bili zvanično
registrovano pozorište za srpsku i hrvatsku manjinu u Mađarskoj,
a sasvim nezavisni od političkih organizacija tih manjina.
Da se politika ne može mešati u
umetnost. Jer pozornica ne može da bude politički forum,
samo moralna ustanova, što bi trebalo da bude više od
politike. Samo, da li će moći da bude i jače od nje.
|
