Предраг Степановић (Budapest)

Тема сеоба у поезији савремених српских песника у Мађарској
(Стојан Вујичић, Петар Милошевић, Војислав Галић)

Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 20/1, 1991, стр. 315-320.

Сеобе, посебно велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем или њен тровековни симбол Сентандреја, надахњивале су многе српске књижевнике, песнике и прозне писце, од савременика тих догађаја па преко Јаше Игњатовића и Милоша Црњанског све до Васка Попе, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Милана Комненића и безброј других. Сеобе су, изгледа, део судбине и део историје српског народа па је потпуно разумљива заокупљеност наших стваралаца овом појавом. Још је схватљивије што се српски писци у дијаспори, широм света, често дотичу ове теме. За њих је сеоба део не само националне него и личне судбине. А што се тиче српских књижевника у Мађарској - далеких потомака оних који су, гоњени злом судбином, напустили своја огњишта и кренули са патријархом Арсенијем III, а често и знатно раније, да освоје нове животне просторе или, простије речено, да се настане у туђини, они су просто предодређени, па и позвани, да се у својим делима, ређе или чешће, дотичу догађаја од пре три века јер последице велике сеобе једино они и данас сносе, на својој кожи их осећају. Док је за остале велика сеоба део националне историје, за њих је жива стварност.

Од савремених српских песника у Мађарској тему сеобе је први преточио у песму Стојан Вујичић у књизи Расточење (Нолит, Београд, 1972). Рођен 1933. године у свештеничкој породици у селу Помазу, надомак Сентандреје, он је од раног детињства слушао песме и приче које су на посредан или непосредан начин говориле о прошлости и судбини тог дела српског народа који, у све мањем броју, и данас живи у околини Сентандреје, Будима и Пеште. Касније је, током славистичких студија и вишедеценијског научног рада, продубио своје знање из историјске, црквене, књижевне, ликовне, музичке и опште народне прошлости и садашњости Срба у овим областима и постао можда најпозванији зналац свега што се тиче - симболично речено- српске Сентандреје. Ако пак погледамо Вујичића као песника, лако ћемо се сложити да најзначајније његове песме, најчешћи мотиви и најдубља надахнућа извиру из истих збивања, исте прошлости и исте судбине којих се и као научник дотицао. А сама велика сеоба, њена трагика и трагика њених последица, осипање, непрестано и неминовно осипање српског народа у тим крајевима, заузимају централно место у целокупној Вујићевој поезији.

У дијаспори се брже губи национално биће и што више протиче време, све више се смањује број народа. А што је мањи број, то је убрзаније осипање. Вујичић нам ову чињеницу у песми На другој обали - реминисценцији на Растка Петровића - саопштава на крајње сажет, једноставан, па управо зато потресно упечатљив начин:

"сажижу ми кандила сећања
милујем сетно занемеле звекире
кличе ми босиљак памћеник
одмиче доба
домиче коб"

Коб би можда могла да буде кључна реч за разумевање Вујичићеве целокупне поезије. Други кључ је одмицање доба, у смислу "истиче нам време". Овом првом песмом у збирци Расточење, песник је дао основни тон целој књизи, и скоро би се могло рећи да нема стиха који измиче трагичном осећању да смо стигли до самог краја једног времена, до тачке после које се све губи. У једној другој песми он око себе види само "глухонемо напуштено гробље" где "изваљене леже скамењене душе". Слично га осећање обузима и на гробу прадједа Ћире или у ковинској петстолетној цркви где и злато умире, где се сребро у црнину завило, камење очи склопило, где догоревају последње свеће, где су ликови клонули па и сами херувими сустало опустише крила. Могли бисмо цитирати целу збирку, у њој нећемо наћи ни један ведрији епитет, ни једну мање мрачну слику. Вујичића не само црнина, и бела боја подсећа на пролазност:

"пијемо вино црно као коб
кидамо погаче беле ишчезавајућих дана"

Као и у овој песми, и у многим другима општа судбина се нераздвојиво спаја са личном:

"и нигде
и куда
....
и све је изломљено у нама
прошло и будуће"

Пролазност је судбина сваког човека, али кад неко око себе свакодневно доживљава опште пропадање свог народа, нестајање оазе у којој је рођен, и лична пролазност му се трагичније намеће. Такво осећање зрачи из песама Трептај, У јединству с почетком и На домаку песме и глухоте у којој песник тумара следом "забасалих беспутних луталица предшественика" својих, али пут га води једино у крајње безнађе, у трагични песимизам:

"остати и опстати
и на обали овој
изопштен ушкопљен
отети се животу стиснут
када се отме од мене
остаћу и ја на другој обали
липсаћу на домаку песме и глухоте
окате наде и бесвесне збиље
и ништа моје
ни на једној обали
остати нигде неће"

У средишту, а рекао бих и у самом врху Вујичићевог досадашњег песничког опуса стоји завршна поема збирке, Песма Лазарица, то потресно поетско виђење велике сеобе и "четрдесетодневног пртења" моштију кнеза Лазара од Раванице до Сентандреје. Безмеран бол што куља из скоро сваког стиха ове поеме, проистиче из најтежих и најтрагичнијих догађаја српске историје од Косова до велике сеобе са имплицитним наговештајем свега што се касније збивало. Безглавог кнеза несрећни Срби безглаво носе и спотичу се о сваки камен, сваки бусен што им историја подмеће. А за њихове сузе, за патње нема ни зрачка утехе, нема искупљења. Нема барем у овој поеми без и једне ведрије слике, без и једног светлијег момента српске историје. У њој се спомињу само несрећни, мрачни, трагични догађаји. Песника очигледно притишће сазнање да живи на измаку једног значајног периода српске историје, да је то живљење у најсевернијим крајевима докле је наш народ у свом тумарању доспео можда већ и приведено крају, а оно што још види око себе, то су само остаци остатака негдање славе, јалови изданци са-сушеног стабла. А ако је цела поема мрачна, болна, песимистичка, крцата епитетима као "ојађени", "горки", "жалосна", где је и небески свод "глухонем", какав би могао да буде њен завршетак до безизгледан:

"и лутање
сузоточивог кнеза
трајаће вечно
без смирења".

Познавање српске историје, а посебно историје оних Срба који триста па и знатно више година живе у тим северним областима - јер велика сеоба је само претпоследња у низу шестолетних исељавања и пресељавања - можда оправдава Вујичићев песнички и историјски песимизам.

Његов млађи земљак, Петар Милошевић, рођен 1952. године у Калазу, суседном селу Вујичићевог родног места, значи такође у близини Сентандреје, исте догађаје, исту историју ставља у другачији контекст. Чини ми се да би се с много оправдања могло рећи да његова поезија иде рубом оних токова савременог српског песништва који се најчешће обележавају именом Миодрага Павловића и који чине можда најзначајнији правац у српској поезији последњих деценија. Историјска прошлост - била национална или она која сеже до саме колевке људске културе и до првих изговорених песничких речи - у поезији Петра Милошевића се не јавља као традиција нити пак као основа за лирску надградњу, већ као актуализовани подстицај за поновно преиспитивање вечитих питања људског постојања. У таквом контексту и житељ Лепенског Вира и Одисеј и неверни верник песме Исказ јеретика. у ствари размишљају о нашим данашњим дилемама.

Милошевић није до те мере заокупљен сеобом и последицама сеобе као што смо то видели у поезији Стојана Вујичића, па су и у његовој књизи Сентандрејски типик која управо ових дана излази из штампе (Књижевна заједница Новог Сада, 1990) само последња два циклуса, од укупно шест, посвећена тој тематици. Ипак, није посве случајно што цела збирка носи наслов једног од та два циклуса, док је други насловљен називом извора Стара  вода где се по предању патријарх Арсеније Чарнојевић зауставио, забо свој штап у земљу и рекао: довде и не даље.

Своје космичко и ванвременско или свевременско доживљавање света, остварено у песмама различите тематике, Милошевић делимично успева да пренесе и у два сентандрејска циклуса. Стога његово виђење властитог положаја и положаја српског народа у сентандрејској оази никада није до те мере оптерећено осећањем неминовног ишчезнућа као у Вујичићевој поезији. Он уме чак да обезначаји неке за друге људе торжествене догађаје, да путовање на сентандрејску славу сведе на најобичнији доживљај, као што је, рецимо, куповање "Спортских новости". Иако је ово можда најекстремнији пример који се може наћи у Милошевићевој поезији, чињеница је да ни у другим песмама не даје маха очајању нити се жали на сурову судбину. И Сентандреју, и себе и свој народ посматра оком свемирског сведока који зна даје све пролазно, али је ипак важно да оставимо траг свога постојања јер се само тако може обезбедити континуитет. Зато је потребно да у Сентандреји

"Седам и цркава да буде
 крстови као бодежи
увис зашиљени
небесима
очи да прободу
Да нас одонуд
неко једном
заиста сагледа".

У песми Стара вода обезбеђује се друга врста континуитета. Чим се стари патријарх умилостивио и ударио штапом о камен, чим је зажуборила вода, прародитељи нашег песника су се завукли у џбун и заборавивши на своју несрећу, на злу судбину изгнаника и на све тешкоће заморног пута, водили љубав.

"Рођен сам као увек свугде свако - После прошлости" - каже веома једноставно Милошевић у песми Причешће, да би потом ипак затражио своје место у просторима и временима која су била пре њега. Али и прошла и садашња у будућа времена протичу мимо нас и ми их не можемо ни убрзати ни успорити, као што ни догађаје не можемо мењати:

"Што је било
нећу поправити
Што се спрема
нећу".

Милошевићеви земљаци, Срби Сентандрејци, Калазлије, Помазлије, Чобанчани па и они у широј околини живе својим свакодневним животом. Саде лозу, пију вино сланкаменку, причају својим унуцима и на крају одлазе под земљу. Па и тада се не дешава ништа страшно, ништа трагично: честица свемира нестаје са ове земље.

То нестајање много теже, али зато достојанствено подноси трећи песник о коме ћемо говорити, Војислав Галић. Рођен 1956. године у селу Сантову, на самој југословенској граници, у мађарском делу Бачке, он је свештеничким позивом везан за Сентандреју. Тај град и Срби у њему и око њега, и за Галића су непресушно врело надахнућа, а уједно и симбол прошлости и садашњости Срба у Мађарској. Осипа се српство из Чарнојевићевог "вертограда на Дунаву", а свештеник и песник то осипање посматра са сетом и тугом, али и са помирењем, немоћан да га спречи:

"још нам се чини даје месечина жеља
а испод седам крстоносних кипариса
у нашем врту старост претргнута
са затрављене хумке погледом испраћа
децу која заувек одлазе из вертограда
и нестају на рубу издаје".

Крстови, цркве, гробља, липе се ређају у Галићевој Сентандреји, као да живих више и нема. Па ипак, вера у Бога и сопствени род не напуштају песника, његовом поезијом не овлађује ни права трагика ни крајњи песимизам, као да имплицитно хоће да нам каже да наде увек има док се живи. А утеху и снагу за живљење дају нам наши покојници:

"наши покојници нису мртви
као њихови што су историја
наши и сада поје по црквама
кроз брујање звона успињу се к небу
лествицом страдања улазе у цркву
на чијим фрескама препознају себе".

Слична сетна расположења се очитују и у Галићевим описним песмама, без обзира да ли су везане за Сентандреју, као Поток бучина који је некада "био најбучнији у овом крају", а "сада окован жедном безданом земљом уморан лежи на сопственом дну", као да нестаје, попут Срба, из овог града, или се своде на најчистији опис једне брезе, зоре, точка, птице.

И Галић је заокупљен пролазношћу, нестајањем, смрћу, осипањем, али загледан негде у бескрај, у небеса, све то доживљава као неминовност којом се ваља помирити, с друге стране пак код њега је свака пролазност уједно и обећање вечности. Можда два стиха из Песме понорнице могу да нам најбоље дочарају оваква његова расположења:

"верујемо у зрелије доба
у тугу плодног нестајања".

То "плодно нестајање" би можда могло да буде у извесној мери и кључ за Галићеву поезију или барем заједан њен део.

Као што смо видели, од три данас најзначајнија српска песника у Мађарској, ниједан није могао да заобиђе тему сеобе и њеног симбола Сентандреје, нити пак тему осипања, нестајања српског народа у тим крајевима, али све то сваки доживљава на посебан начин. Код Стојана Вујичића се нераздвојиво спојила лична судбина са историјском, и његово трагично осећање света се напаја колико из објективних, толико и из субјективних извора. У досадашњој поезији Петра Милошевића ова тема заузима значајно, али нипошто најзначајније или централно место. Сентандреја и све што се везује за тај појам, за њега је равноправан део српске историје па ни у његовој поезији не добија већи значај од милешевског анђела, грачаничког светог Јована, од Немање, светог Саве и других споменика и личности српске историје и културе. Српска историја је пак стављена у контекст са прасловенском, а ова са опште-људском историјом. Отуда можда његово више стоичко но трагично виђење Сентандреје и сеобе. Војислав Галић својим емотивним односом према историји и људима, према свом народу у овом крају, рекао бих, стоји негде између претходне двојице. Гледајући свакодневно како се у "Чарнојевићевом вертограду на Дунави" па и у целој Мађарској осипа његов народ, обузима га жалост, сета и бол, али га од крајњег песимизма спасава вера да се свака овоземаљска пролазност претаче у једну другу и другачију вечност.

Виђење сва три ова песника је оправдано, нестајање свог народа у овим крајевима се и не може другачије доживети до сетно, болно, стоички или трагично. Али да српски народ, његов језик и култура упркос свему реченом још увек постоји у тим најсевернијим областима куда их је патријарх Арсеније III Чарнојевић великом сеобом довео, сведочи управо жива поезија ове тројице, па и других, од њих млађих српских песника у Мађарској, о којима на овом месту нисмо говорили.