Драгомир Дујмов

Згужвано доба

Приповетке

Српска самоуправа VII кварта у Будимпешти
Будимпешта, 2001

Продавац у браон капуту

Обожавао је своје пиране. Његова мала продавница егзотичних риба топлих, удаљених мора одувек је мирисала на тропске кише. Наравно, нико сем њега није могао да прихвати ову чуњеницу али он и није био од оних типова људи, који би радо залазили у странпутице препирки. Тешко је могло и да се претпостави да ће тај  лахор икада стићи до ове мале, плавим и зеленим неоном осветљене радње на углу улице којом је јурио изанђали тролејбус 78. Без обзира да ли је падао снег или је пржило летње сунце - господин, који је током свога живота тринаест пута мењао име, без тога, да је имао било каквог појма о томе - лепо је дочекивао своје муштерије, говорећи о својим доживљајима по ноћним кишама негде на Карабима. 

Прва три имена је промеио до своје друге године када су му родитељи решили да забораве своје порекло, које им је било тешко као наслаге корала у дубини мора и непријатно као поглед на распуклу бундеву. Остала имена је мењао од својих првих доживљаја самосталног мокрења по песку игралишта и у трпезарији обданишта, не изостављајући ни шаре кућног тепиха несвакидашње лепоте где је породица најчешће уз ретку, случајну размену речи и уз гутљај полу реченица, највише проводила своје вечери и недељно поподне, наравно, буљећи у телевизор. Када би отварао продавницу поседовао је једно име, а када би је навече затварао долазило је до измене. Као што сам већ напоменуо, а то никако не смете да макнете са ума,  о томе он лично ништа није знао. Па, како је то, мајку му, изводљиво? Упитали би се неки са правом, нарочито они, који су добро упућени у делатност државне администрације. Једноставно, гласио би мој одговор, међутим, чему толика журба?

Он је био први и последњи, који се дивио својим, иначе, са изузетним укусом намештеним и осветљеним акваријумима, где су шарене, ситне или нешто веће рибице живеле свој живот без наде да ће икада окусити надражујућу свежину изненадних струјања морских дубина. Међутим, та ситница и пука чињеница га ни у најмању руку није занимала. Живео је срећно у свом замишљеном свету, чија се девиза базирала на једноставној изјави, коју је дефинисао једне ноћи када је заборавио да затвори радњу. Десило се то, по свему судећи, сасвим случајно. По његовој изјави би се дало закључити, да га је  пробудио  залутали звук хитне помоћи, а он, сав бунован, изгубљен у времену и простору, није могао да схвати где се то налази.  Био је изнанеђен. Први сан га је затекао, у радњи. Требало му је подоста времена да се прибере. Буљио је у несвакидашњу лепоту украденог парчета мора и једноставно је вриснуо: Ако је мени лепо, значи, да је свима лепо!

Највише је обожавао своје пиране, које су уносиле много страсти и узбуђења у његов, маглом завијен, живот. Просто су га задивиле својим мрким, за њега, скоро безазленим изгледом. Било је нечег тајновитог и прикривеног иза тих рибљих очију, која су се  у једном случајном или унапред смишљеном тренутку претворила у зубе и зубе и зубе и зу... Сатима је умео да седи тако, укочен као да је хипнотизован и без трептаја ока посматрао њихов свет. Постепено би га обузимали меки, као перце нежни жмарци, који су се полако претварали у надражај и уз јако знојење тела и грча у стомаку, букнули су у потпуну екстазу, која није могла да се покрије. Најузбудљивије му је било када би их око седам сати навече хранио разним остацима меса, које је набављао у оближњој месари. Тај урнебес беса, прождрљивости и окрутности у зачараном вртглогу опстанка или уживања у халапљивом, општем, праисконском ждерању, доводило га је до праве правцате кулминације.

Остајао је увек при својим неспроведеним обећањима. Године су пролазиле, а он би се сваки пут извињавао због своје, тобоже, заборавности и слабог пословања. Месар је одавно заборавио на сва та изанђала обећања, аутоматски је остављао остатке меса, које ни онако није могао никоме да прода. Недељно једном или два пута, лукаво и смишљено као опробани мачор, продавац би се дошуњао до касапина и понављао своје измишљотине о очекиваним парама са Бахама, где му је у једној извесној коцкарници остао дужан неки мутан тип, звани: Попеску Росенфелд. Иначе, познати произвођач бугарског јогурта.

Месар је током протеклих година и заборавио да реагује од својих силних бркова, која су одисала доброћудном ведрином. Уствари, сматрао га је једним од петнанестак мачака, које су се свакога јутра окупљале око његових већ поменутих брчина.

Продавац егзотичних риба је најрадије своје време проводио гледајући своје љубимце, поготово, као што је већ поменуто, за време њихове уопште не дијеталне или вегетаријанске вечере. Да сте га само, којим случајем, упитали за било шта: за продајну цену акваријума или за тачно време, он би вам засигурно одговорио - да би најрадије и изнад свега, желео да буде - пирана. Међутим, такву изјаву, зацело, никада не бисте добили јер ње уопште не би ни било, о томе би се највише потрудио сам упитани. Није радо одавао своје тајне за које су сви знали. Али пре но што би се цела прича базирала на рибама и на измишљеним обрисима тропа - зачињене већ поменутим јогуртом - треба да вам одам једну веома важну и, надасве, интересантну тајну. Цврц Милојко! Још вам нећу одагнати мистерију његове скривене, неслућене могућности несвакидашње брзине измене имена. То нека чека!

Треба признати да није ништа мање важна била и његова способност, коју је украо од егзотичног чудака званог - камелеон. Наиме, кући би, најчешће, ишао тако да га нико жив не препозна крећући се увек различитим улицама, тако се, понекад, дешавало да се изгубио у ноћи велеграда. Ипак, такси никада није узимао. По томе је задобио своје једанаесто име по реду.

Можда случајно - а у то никако не могу да верујем - или можда намерно, у њему се рађала недокучива нит која је бубрила и јачала. Зачео се један капут, којег је све чешће облачио приликом својих авантура и то не од мале важности, јер је у њега уткао своје минуте и часове, само њему познатог, јединственог света, који се базирао на: ........... То ћете ви сами лако одгонетнути, а ја ионако не волим да намећем своје мисли, а камоли да пресуђујем. Дакле, облачио је свој капут, који није скидао ни током највећих летњих топлотних удара. Полако се поменути капут претопио у њега самог и на тај начин, постао је део тела продавца риба, налик на оклоп xиновске корњаче острвља Индијског океана. А можда се он сам преточио у тај капут? Није важно.

Свакога петка је кући стизао раније од уобичајенога. Одгледао би омиљену и неизоставну серију Далас или решавао укрштене речи испод своје палме од пластике. На зидовима је имао тапете на којој су се ваљали таласи Кариба уз широки осмех тамошњих лепотица, које су привлачно мамиле поглед и мушки нос. Али све то није било важно. Јер је свако вече  на посве сличан начин проводио.

Субота беше његов дан! Тада је искључиво имитирао камелеона. Сваке суботе се накинђурио час као стара дама која у свом парфему дочарава мирис филмова четрдесетих година или се облачио у стилу отменог коцкара, који управо креће да обије неки сеф на оближњем Хаитију. Највише је волео да изиграва шпијуна или барем кријумчара дроге или опасних спискова у којима се налазе формуле уништења света. Маска и шминка је увек била на месту, можда мало претенциозна, али са истанчаним укусом урађена. Врхунски би се претворио, а никако претварао, у све те ликове, који су били неизоставни део његове личности. Тако је мењао из суботе у суботу своје име, мада он о томе ништа није знао. Када би га неким случајем полицајац запитао за име или пак службеник на самоме шалтеру аеродрома, никада није лагао. Казивао је заиста своје оригинално име и презиме, замислите, баш онако како је био заведен у матичној књизи рођених! И тада је - независно од њега - из момента у моменат мењао барем по три имена, мада он о томе заиста није могао знати. Али чини ми се да смо ту већ прешли чаробни број тринаест, изнад којег се ионако никада не рачуна.

Његово најомиљеније место био је аеродром. Овде би уживао у мирису одласка у разне крајеве света, почев од Тахитија до Барбадоса, од Малајзије до Мартиника. Био је презадовољан што у потаји додирује људе, који нервозно или крајње хладно држе у својим рукама авионске карте и буље у зелену боју времена одласка из овога града, из којег, фактички, он никада није мрднуо. Чак ни на пола дана. Волео је да их дотакне, помилује или да се просто приљуби уз њих. Тада је био сигуран да један део њега, одиста, одлази на далека, већ унапред до танчина испланирана путовања. И никада, верујте ми на реч, ама баш никада није себи поставио питање о могућности одласка. За њега та реч чак није ни постојала. Сматрао се изузетно рационалним. А за рационалног човека постоје само конкретне и ухватљиве ствари. Као што су на пример: пиране и њихови зуби. Могућност је - по њему - одувек био и остао неухватљив и недокучив појам, који у себи скрива и пораз а такође и успех. А он је изнад свега мрзео нестабилност. И наравно - ПОРАЗ! Или, или. Без икаквог философирања! Месо је месо, а пирана је пирана. Месо никада не једе пирану, насупрот томе, пирана увек са највећим ужитком прождире месо! Могућност, дакле, не постоји! Онај ко би се евентуално успротивио његовој реторици, без трунке размишљања би му стрпао палац у акваријум препун пирана. Ако то није било довољно гурнуо би целу шаку, руку, па чак и целог целцатог човека међу излуделе рибе. Добро је умео да се подучава и да помно прати телевизијске филмове! За биоскоп није било места у његовој душици. Позориште није ни познавао. У себи је скривао кал. Ако је мени лепо значи да је свима лепо!

   Десило се једнога дана, полиција је чекала неког познатог кријумчара важних докумената: о, о... о било чему...  Надам се да ћете уважити моју предострожност. Била је субота. Дуго су посматрали и пратили браон капут. Нису се толико чудили његовој појави усред врелог јула, колико његовој боји и величини. Испод тако обимног капута много што шта може да се крије! Рецимо, документи о изради нуклеарне бомбе или прегршт најновијих узија, а може да се деси да се крије неколико килограма хероина или чак понека прошверцана пирана! У сваком случају, тога дана је продавац егзотичних риба у рекордном броју мењао имена. Чак осамнаест и по пута! Овај задњи слог је прекрио кашаљ полицајца, док је сркао сок од парадајза. Не можете рећи да сте дуго чекали да вам, најзад, да откријем његове несвакидашње способности промене имена!

Пратили су га цео целцати дан да би га на крају,  код самог улаза у његов тајновити стан шћапили,  без тога да би га уопште питала за име.

Није требало много, па да се испостави да то није она личност за којом полиција већ дуже време трага, мада је тада већ био прогутао неколико батина. Комшилук се окупио и без размишљања наметнуо му поново сасвим нова имена. О томе колико и каква они сами поседују имена, о којима нису имали појма - искрено речено - нису ни могли да знају. Свако је однео са собом прегршт имена о другима без тога да о себи, у ствари, ништа нису знали. И тако су мирне душе, са нежним осмехом на лицима наставили да пајке.

Продавац  риба је наставио да узгаја пиране, а све је чешће размишљао о набавци америчких алигатора. Набавио је имитацију мириса тропских прашума и окачио о плафон. Никада више није одлазио на аеродром, а суботом је прелазио на другу страну екрана свога телевизора. Није био у стању било шта да мења, јер је његова девиза одувек звучала... али зашто бисмо се понављали, кад издавачи ионако штеде на парама!

- Чуј момак, боље да си написао ту реченицу, више би уштедели! - рекао је дебели човек у магли сопствене кубанске цигаре, утонуо сав у своје дебеле шаке и писаћи сто. Изгужвана кравата му је смрдела на зној, на лој, на твој и мој, па чак помало и на ОЈ!

Шансона без Париза

Био је црн и волео је Париз. Целога живота је сањарио о томе да постане Француз, мада је знао да због објективних разлога никада неће бити прихваћен, ма био он и највернији духовни потомак старих Гала. Становао је у своме собичку где је углавном доминирала његова сопствена фотографија у колору, урамљена дебелим позлаћеним рамом. Најрадије је слушао Радио Париз, поготово навече када је пријем био јачи и чистији. Тако је проводио своје године чучећи крај старомодног радија и слушајући акценте, назале и чудно француско "р", све док није - захваљујући чуду напредне технике - успео да уведе спасоносни кабл телевизијског сателитског програма. Доживљај је био несразмерно већи и веродостојнији. На почетку се мучио са језиком потомака старих - из стрипова знаних Астерикса и Обеликса - наравно, не мислим на келтски, који се изгубио и размућкао у вртлогу падежа Цезарових легија, већ на мелодичне реченице и фразе Фернандела, Луи де Финеса, Алена Делона, Брижит Бардо, а на првом месту са неизоставном Софи Марсо! Ох, о њој је много, много, страшно и страствено много сањарио.

Како су године пролазиле све је чешће говорио француски, мада у његовој околини није било живог човека ко се служио са њим. Међутим, то за њега није представљао никакав проблем. Сваки дан је одлазио у биоскоп да са највећим ужитком гледа француске филмове, без обзира да ли су они били синхронизовани или титловани. Није га интересовало чак ни то да ли је у питању комедија, кримић или каква драма, а познавајући га, засигурно није имао ништа против да се ту, којим случајем, нашла и по која дама! Која рима само да је не однесе притајена плима! А француски је усвајао на тај начин што је на сваку стварчицу у своме станчићу написао назив на француском, па чак и на решо и лавабо. Тако се  цео његов замишљени свет састојао од мноштва мањих папирића разног формата и разне боје. Док је пролазио улицама неуморно се преиспитивао, остављајући утисак као да стално нешто гунђа:  (обавезно погледати оригинални израз на санскриту!) Ако би угледао врапце по прашини одмах би проналазио одговарајућу реч  на француском, међутим,  временом је присиљавао самога себе - касније му је то ушло у неизоставни део навике - да склапа не само краће реченице у вези врабаца већ је почео да измишља и читаве причице. Као на пример: "Врапцови седу на прашини. Они гледају трамваја и аутобуса у град куда ја живи...м. Најзад! Господин врабац и госпођица врабац се волу као ја и Софи Марсо. Њу лепо изгледају очи али као у овај врабац, и она има двају очија. Бојим се, Софи је лепша. Извините га, овај... ме. Госпођица врабац седи на тролејбус, а не воли метро. Тамо је дубоко и ветар дува као на Антарктик. Она не воли зима, она воли господин врабац и мали врабац, који не воли школу. Као ни он - покаже на девојчицу, која је прошла крај његовог киоска где је продавао новине и часописе - у ствари, она. Данас има диван дан и ја поносно изгледам Француз. Живела Француска, Живела Париз! Живела револуција! Без...

На киоску је понајвише било старих француских часописа, од  две,  па све до десет година старости. Продавао је и разгледнице на којима су се приказивали најзначајнији детаљи грађевина француске престонице. Нико није куповао код њега те новине, нити је било ко узимао и слао разгледнице са Ајфеловом кулом и Лувром. Пардон, грешим. Једном, ипак, јесте. Био је то залутали туриста, који је хтео да се похвали како је, најзад, стигао чак до Париза, иако је град светлости  на хиљаде километара био и остао трајно удаљен. Обични људи су куповали обичне, регуларне, свеже листове часописе на њиховом јзику како то и доликује нормалном, верном грађанину и поштеном човеку. Затим би се бацили на текст и након буљења у редине милиона слова уображавали су: Е, добро, сад и то знам! Увек треба бити информисан! А ја сам добро информисан! Само сад  више ни сам не знам где, у ствари, почиње апсурд?

Волео је класику. Багет са маслацем уз кафу са млеком. И то свакога јутра. Неизоставни део његовог ручка и вечере била је флаша Шардонеа киселкастог и белог налик на израз лица Ива Монтана, њега би попратио ватреним укусом узбурканог црног вина попут погледа Шарла Азнавура, док би на крају издашну храну овенчао мирисом млаког коњака налик на промукли глас Едит Пијаф.

Наполеона није волео. Слабо га је конзумирао. Цар је цар, а коњак је коњак! Наполеон није коњак али зато сваки бољи коњак ипак мирише на Наполеон. Тако је наставио да се преиспитава све до једног изузетног, несвакидашњег и по свему судећи, чудесног дана. Па, ето. Тога се јутра сунце појавило на истоку. Дувао је благи ветрић и било је лепо време. Људи су журили на своја радна места. Он је доручковао багет са маслацом уз црну кафу са млеком. Xукци су вршили своју нужду по свим могућим парковима и игралиштима овога града. Врапци су седели на гранама и посматрали све то. Мали Перица је закаснио у школу и због тога добио укор разредног старешине. Он није био лош ђак, али је у сваком случају његов разредни био прави... Али зашто вам ја све то казујем...? Малтене да заборавим... Ах, да! - СТИГЛА ЈЕ ОНА!

Ко? Па, ОНА. Добро де, али ко је то ОНА? То требате питати њу!

На велика врата булевара овога града улетела је и прохујала са осмехом на лицу ЦЕЛА ЦЕЛЦАТА ФРАНЦУСКА!

Он је био последњи који је сазнао за ту чињеницу. Наравно, одмах је затворио свој киоск и почео да смишља на који начин ће да јој се приближи. Обузела га је несвакидашња језа.

Да ли знате ко му је доставио ту информацију? Није могуће? Зар не погађате? Па, да! Тако је! Видите, ипак сте успели. Па, наравно да је то био он или она обучена у мушку кошуљу. Не, никако не мислим на човека, који је продавао француске часописе и говорио о врапцима. А ви сте знали за то? Извињавам се што вам досађујем... Идемо даље.

Ноћима није склапао очи. Разбијао је своју главу како да јој се приближи? Како он, овако мали и ништаван, да се приближи Њој, која је најзад стигла. Сигурно је презаузета. Има и важнија посла од тога да траћи своје драгоцено време на њега и на његова питања. И шта уопште да је пита? Одједном му се учинии како је све то што чини крајње бесмислено, па он је само обичан човек из оближњег киоска. Сиромашан као Мотл. Као Мотл у "Виолинисти на крову"? Тако је! Сетио га се у правом часу! Како  је само рекао? "И један сиромашни кројач има право да буде срећан!" Како је то лепо и истинито звучало...

Легао је без идеје али са олакшавајућим сазнањем да се неко већ много раније пре њега суочио са истим проблемом, а на крају му је чак пошло за руком да га реши. Његовим лицем зацарио је блажени смешак. Од досаде и задовољства укључио је Радио Париз и тада се, наравно, обистинила најава несвакидашњег дана. У вестима је успео да ухвати реченице пуне бола и жалости. Истога дана, изненада, трагично се упокојио  градоначелник Марсеја. Који бол! Какав ужас! Али беше то, ипак, дан акције. Истога трена запалио је свећу и пролио кап Наполеона за душу покојника. Очешљао се, обукао је сако, везао је кравату и легао да спава. План је био готов.

Сат тога јутра није радио. Он се пробудио, умио се и кренуо до оближњег парка. Наравно, xукци и врапци су већ били ту. Убрао је неколико ружа и кренуо по граду али не да лута тамо амо, већ да настави дилему господина и госпође Смит заједно са Мартиновима уз службени поглед Ватрогасца и да коначно испроба једно звонце да ли ради на вратима. Успео је без тога да је успео. Наиме, звоно није радило али је зато лако ушао у зграду број 16 јер су врата била преко целе ноћи отворена. Она су преноћила на другом крају града код једног столара.

На његовом челу су се појавиле капи зноја, а у стомаку грч и мучнина. Хтео је баш да се врати, али истога момента врата од стана 56 нагло су се отворила и шћапила га у тишини. Он је нелагодно стајао пред младом дамом са ружама у рукама док се она спремала на свој неизоставни, уобичајени xогинг. Погледи су се брзо разменили, а он је питао за њено име. "Софи. Софи Марсо"- рекла ја се осмехом, који се мешао са изненађењем. "Мислио сам да сте лепши." - излетело му је неочекивано, запрепашћујући и самога себе. "То нека вам не смета. Ми смо имењакиње. Она је глумица, а ја сам само богаташица."

Он се постиђено извинуо и почео са отужним гласом да јој изражава саучешће због трагичне и изненадне смрти - за њу потпуно непознатог - градоначелника Марсеја. Она је остала без текста пошто је била из Бордоа и што је било јутро. Зидни сат је откуцавао свих шест часова.

Згужвано доба

Прсти су опколили провидну чашу која је убрзано губила своју белину. Бела, масна кап је цурила низ браду, куљала изгубљено по кажипрсту и најзад нестала у шакама. Млеко је било свеже и густо као овдашње магле. Брада је крила задах глине, а прсти мирис новог покушаја да се нешто осмисли и створи.

Узео је блато, помирисао и почео да га ваља и меси. Није  прошло ни пар минута, облик тела се скоро потпуно оформио да би се након друге чаше, наговестила и глава: посута светлошћу и звездама по бујној коси. Увек је палио свећу пре но што би започињао свој рад и - посматрајући излазак Сунца - захваљивао се светлости што је има. Најчешће је наздрављао Венери и младом Месецу док се чешкао каљавим прстима по умусаној бради. Најчешћи мотиви су му били жене и њихов међусобни однос са планетама и звездама. Његове скулптуре су биле везане за тло са жељом да се вину у висине. Биле су то витке девојке које су у својим облинама  наговештавале жеђ за нетакнутим меридијанима. Њихови погледи су вапили да се домогну облака али још не и неба. До тог сазнања требало је да прођу године које су у себи носиле сазнање Суштине.

Имао је неколико самосталних изложби, међутим,  популарност га није хтела. На поменутим изложбама, по разним културним центрима и библиотекама, људи су се окупљали и набрзака уз наиван осмех  су  хвалили  почетнички ентузијазам и наговештавали  успех, који тек наилази, без искрене намере да му то и зажеле. Љубитељи Уметности су се уз кревељење и отужне високе теме, утркивали празним мирисом лаког вина и женствених танких цигарета. Њихов нехај је олако и несмотрено заобилазио његове девојке од глине, које су одисале мекоћом и лепотом. Реч су искључиво водили о себи. Сви су говорили своје приче и неслушајући туђе полумисли. Неки би се тргли и изненада упитали: "А какве то има везе са мојом причом?", док би други узбуђено тражили одговор:  "Какве има то везе са мојим јутарњим пиринчом?" И тако су сви задовољни својим досеткама, иронијом и цинизмом, сити успехом у утркивању спуштања,  кренули својим кућама да се врате убого себи. О искреним мислима, а камоли о осећањима,  те се вечери није говорило.

Уметника је хватао очај, а облу чашу белине заменио је ниском чашом жутине. Тако је наш скулптор - као многи данас - почео да лута. И тада - као уосталом у свим причама овога света - догодило се нешто сасвим неочекивано (да нисте можда ипак очекивали  нешто оригиналније?). На једном мрачном месту где је свећа сасвим изненада утихла  (а никако случајно, јер случајности под небеском капом  нема), прсти су промашили главу, косу, руке и остале делове тела и почелу да гужвају облине и црте. Тако је сасвим неочекивано главу прекрила женска бутина док се на пупак прилепила сва она бујна коса, која је засенила зенице посетилаца. На невидљивим табанима завршиле су звезде и планете, док су очи нестале у прстима, а прсти у бубрезима.  Свих дванаест девојака тражило је своје удове и делове тела на сасвим погрешном месту - могу мирно да Вам кажем - на велику радост и одушевљење посетилаца, а посебно, Љубитеља Уметности!

(Који успех! Каква уметност! Која оригиналност и дубоко размишљање суштине нашег метафизичког доба у биолошком смислу те речи, напојено Пикасовим привиђењима и Далијевом егоцентрицношћу, то би и сам Јонеско морао да призна, а да не причамо о Вуди Алену или можда о Јоци Микићу из Пржогрнаца, који је осмислио црвени точак, а тек Фидел или Пиноче, а богами, ни Xугашвили се  не би постидео, да не помињемо  Химлера или његовог пајтоса Менгелеа, а да не причамо о Онима и Инима, који се и дан данас крију иза мрачних оквира својих наочара и иза свега овога што се назива Стварност.)

Другог дана су све значајне и мање значајне новине, локалне и државне радио и телевизијске станице преносиле извештај о јединственој изложби невиђеног талента, који је до сада био сасвим маргиналан у својим достигнућима уметничког изражавања!

- Ах, која бистрина! Ах, каква висина мита и уметности!

- Ох, који геније узбурканих дубина и још неоткривених трзаја људске душе!

- Који Достојевски, какав Фројд?!

  - Ма бежи бре! То само ми имамо, нико други!

  - Он је рођен код нас!

  - Овде је седео, у овој клупи крај мене!

  - Не, у другом разреду је седео већ поред мене и то све до краја осмог! 

  - Он ми се удварао али ја сам га одбила.

  - Бегај бре, стоко егоцентрична, он је био у нашем одељењу!

  - У мојој...

  - Чекај море,  хоћеш да кажеш, у нашој школи!

  - Ја сам био његов најбољи пријатељ!

  - Није тачно, већ мој!

  - Не мој!

- Изем ти твој!

- Ух!

- Јоооој!.....

  Е па добро! Јеси ли уживао у свом успеху, младићу? Јеси и добро је што јеси! Сада је дошло време да се присетиш пирамида! До сада си ти трагао по беспућима само да будеш примећен, сада је дошло доба да они трагају за тобом. И то не ови примитвни Љубитељи Уметности, који су без пара већ они који имају,  који жуде и једва чекају да те обасипају својом пажњом и парама о којима ниси могао ни да сањаш до сада. Они се зову Обожаватељи Уметност. А када успеш и код њих, мораћеш да се упознаш са Зналцима Уметности, за њих ћеш морати знати јер ће они тако хтети, а ти се  више и нећеш питати. Једино требаш да уместо светлости и звезда користиш пирамиде, ма биле оне мале као маково зрнце. Они знају значење и моћ пирамида. Онај ко зна схватиће, а онај ко не зна и боље што не зна! Нису тајне за свакога!

  Послушао је јер је у себи носио жељу незасићеног успеха и жеђ, која га је прогонила као необуздани топли ветар пустиње. Поставио је на свој сто пирамиду, а из косе глинених девојака прогнао је звезде и светлост. Девојке су све мање личиле на себе, а обриси њихових црта преобразили су се у згужвана и смежурана телеса. Што су  мање бивале препознатљиве, тиме се његова популарност и слава увелико повећавала. Почео је да излаже на врхунским местима, а телевизијске станице су наваљивале да направе репортажу са несвакидашњим уметником глинених скулптура. Сателитски програми су се утркивали за његовом брадом. На крају је пронашао потпуно нови метод стварања: узео је глину и са својом брадом ју је без икаквог смисла размазивао. На крају је све то још једном изгужвао и саможиво одбацио од себе чак и могућност да се препозна било какав опипљиви лик. Међутим, посебно је пазио да се негде у самој глини угради или уцрта лик пирамиде, која је најчешће остајала непримећена од погледа одушевљених Обожавалаца Уметности, који су га богато награђивали својом куповином. Ти исти, ништа нису знали о томе.

Лета је проводио у Норвешкој и на северу Канаде док је зиме дочекивао на Маурицијусу и у Бразилу, а за време досаде се пребацивао на Сејшеле. На Атос није ни помишљао, али је често намигивао и седео у Централ парку усред Њујорка. Обилазио је Индију и Сингапур да би се за време досаде поново обрео на Сејшелима. У пролеће је волео да буде на Криту, а јесени је дочекивао у јужној Француској или у Риму. Ради одмора навараћао је на Пацифик, међутим, и то му је убрзо досадило, па се тако поновно пребацио на Махе. Најрадије се напијао у Москви, у Атини или у Београду.  Најрадије је стварао у свом огромном атељеу на Менхетну и ретко кад је помишљао на своје прозорче са јутарњим поздравом светлости и са свежом капљицом на бради. Сада се клањао себи, а скоро да је потпуно смакнуо са ума чашу пуну јутарњег млека. Интересантно, глинене девојке ипак није разбио већ их је чувао у свом фрижидеру који већ годинама није низашта служио. Све је помно сакупљао јер је био и сувише заокупљен самим собом и својим талентом. Глинене девојке су му доносиле - мислио је - једино носталгију, но убрзо се испоставило да је у подсвести ипак остављао за собом одступницу. Какву одступницу и ради чега? То ће Вам се само рећи!

  Некада је више радио него што је седео иза свог подигнутог прста на дну чаше, а како је време протицало све је мање узимао глину у своје руке. До пре неколико година умео је да жваће глину пре вајања, сад му се смучила и мисао да дотакне блато. Одлазио је на места где је једва било глине. Купио је кућу у Тунису и изградио замак у централној Аустралији. Волео је да седи у дубоком хладу. Еркондишн је непрекидно радио, бежао је од топлоте, а пре свега од влажне глине. Одбацивао је све оне успомене које су га враћале у прошлост. Уживао је у томе и надао се да ће његова срећа вечно потрајати. Слутите ли наставак? Е па, нека. Одаберите га Ви сами!

а. Десило се једног дана да је он сам наговестио свој немир и коб. Збило се то веома брзо и трагично. Потпуно неочекивано, док је млео кафу у апарату црвено-црне боје, самлео је и своју сопствену браду. То је било више него болно. Али је после тога толико био уплашен да једноставно није смео да дотакне ни један једини кућни апарат. Тањири су му летели из руку, а да не говоримо о чашама које су  просто распрсле у његовим шакама. Дневно је куповао нове тањире, посуде, ћасе и све што је било од порцелана, кристала или керамике. Пластика му се једноставно истопила након дужег држања, а понекад, чак и приликом простог посматрања. Метал га је непрестано доводио у ситуације да се пореже уливајући страх од сигурне смрти од незаустављивог крвављења или тровања. Није могао да прође дан, а да не зовне свог кућног лекара, који га је свуда пратио по свету. Час прст, подлактица, час лакат или шака. Данима је био приморан да буде у друштву  са завојем и са својим страхом који се није смањивао.

О томе му на самоме почетку нико ништа није рекао. Савети су  били и остали веома опасна ствар. А пошто га раније није  занимало шта му  доноси сутра, једноставно се радовао јутарњем сунцу и уживао у укусу глине, међутим, ова нова ситуација - жељеног и услишеног успеха са чудним задахом - све га је више узнемиравала. Као да га је, свесно прихваћена, пирамида упила у себе, у мрак и није му давала путоказ у xунгли лавиринта странпутица и варки. Полако се он сам претворио у једну од многих пирамида. У себи је носио стотинак мањих усијаних скупљача чудних енергија, о којима ништа није знао. Није поседовао никакво знање о њиховом пореклу нити о њиховим последицама. 

Успео је! Неко је већ послушао његову изговорену жељу. За последице тада још није марио. Позиви су долазили са свих континената. Још  је неко време био посвећен пословима око поставки у Токију, Њујорку и Паризу, међутим, постепено га је напуштала лепота и чар било каквог делања. Годинама није ништа ново створио нити осмислио. Седео је у далекој аустралијској пустињи и наметнуо на себе заборав мириса глине. Стена Иса га је посматрала без икаквог интересовања. Навече, када би попио своју флашу вискија, осећао се задовољан, но та привидност га је убрзо напустила остављајући иза себе нерешен проблем, који ни самоме себи није хтео да призна. Искрено речено - а то му нипошто не смете рећи - уживао је у свом болу и очајању. Слава му је донела задовољство али не и мир. У тренутку када је прихватио своју неумитну несрећу, крај његове виле слетео је хеликоптер и понео га са собом на сасвим други крај света. Зналци Уметности су га корили уз сладуњаве речи и горки укус кафе. Тако је то било до завршетка друге реченице, која је допирала из непознатих простора тамних огледала. После тога ни прекинути полуслог нису тражили од њега. Уместо тога,  давали су му недвосмислена наређења. Морао је поново да се лати посла. Опет је требао да ствара. Но овога пута по њиховој наруxбини,  по њиховом укусу и по њиховим прецизним упутствима. Није више могао сам да осмишљава и да креира, тражило се од њега да користи недвосмислене симболе зла, који су се све мање прикривали или тајили. Био је приморан да производи огромне скулптуре, које ће се постављати на све значајније зграде и тргове светских метропола. Била су то огуљена људска чудовишта са роговима и змијским језиком. Владао је култ згужваног тела и подеране душе. Диносаури, але и немани су украшавали дечје собе, качили су их у њихове снове и упијали их у своје душе.  Није више користио глину, морао је да употребљава метал. Наредбодавци су му давали максималан пролаз уз невиђену кампању рекламе у свету. И најмање дете и задњи фармер је знао за његово име и за његова монструозна дела. Притом му више нико није постављао питања.

Он њих - Зналце Уметности - наравно, никада није видео али су до њега допирале њихове речи, које су биле горе од сваког сусрета. Посебно је било ужасно што је њему остављена само сумња и тајна њихових црта, мада је израз њихових усана, подбулих очију и уштогљених  лица осећао у сопственој утроби. У њему се јављао страх од зла, који се разлио око њега као глатко стење поменутог лавиринта усијане пирамиде. Али није било куда и није било више где. У то је био дубоко уверен. Стао је у ред и приступио организацији: "Скуп будућих Одређивача Уметности Сутрашњице". За вољу га нису питали. Никада се није јавно или гласно жалио. Био је довољно слаб да се присети старе реченице: "Ако не можеш да их победиш, а ти им се придружи." Све су то они и те како добро знали, њихови непогрешиви сензори су га помно пратили.

Све смо ти дали. Буди срећан и задовољан. Уживај у нашој и Његовој милости. Све оно што си тражио од Живота добио си. Време је да се суочиш са тиме да си један од ретких изабраника. Шта би хтео више?

Наравно, прећутали су суштину - да све то нема никаве везе са Богом -  што је већ и сам наслутио након свих ових година али није смогао снаге да се преиспита и да коначно поступи.

Требало је много да се учини да се одрекне зла, међутим, за такав подухват није имао снаге, а можда још мање воље. О вери да и не говоримо. Успешни уметник је постао згужвани службеник тајних скупова, а о уметности више није уопште размишљао. До задњег момента је веровао да је ипак исправно поступио, међутим, задња кап сунчане светлости, која га је обасула својом топлотом унела је у њега сумњу. Док је лежао у болничкој постељи окружен најбољим лекарима ове планете, у шаци је стискао и на крају потпуно смрскао малу порцеланску пирамиду која му је - у то је још увек дубоко веровао - обезбедила успех и славу, но, која му је, истовремено, доносила немир и кал. Није смогао снаге да се покаје и да одбаци привидност и да зажели праву Вечност. Остао је при свом лутању и није трагао за Истином. Жеља му се стопостотно остварила: био је и остао занавек уметник  привидне Стварности. А последице су већ неумитно надирале.

б. Његова срећа је трајала до првог пада латице трешње негде у Јапану. Слава га је терала да ужива у постојању, а уствари,  трудио се  да ужива у правом животу. Да је имао било какво сазнање древних слогова вероватно би другачије удисао јутарњи ваздух и испијао своје - сада већ одавно заборављено - јутарње млеко. Суштина му није запела за око. Наравно, није био једини, који је дубоко веровао да живи потпуним животом, а био је, у ствари, лишен сваког сазнања да је његово битисање тек пусто постојање и ништа више од тога.

Једнога се јутра десио удес. Наиме, уместо да је отворио леви фрижидер где му је обично стајао виски, отворио је десни где су му биле давнашње скулптуре. Тај апарат годинама није радио. Бесно је залупио бела врата и успут разбио пар  обриса глинених девојака са разасутим звездама по коси. Разгазио је делове глине и сео да попије свој јутарњи улаз у свакодневно бежање од стварности. Док се окретао око своје осе - у задње време му је то улепшавало први децилитар жестоког пића - босом ногом је закоракнуо уназад и посекао своје табане о смрскану девојачку косу. Потекла је крв. Бол је био слабији од страха, који га је обузео и завио у ужас трена спознања, који се јављао у облику крваве беоњаче устрепталог ждрепца пред чин шкопљења.

Негде су на Атосу у том моменту белобради калуђери запалили воштаницу за све грешне душе овога света док се вучица порађала у јазбини негде на Шар планини. Лов је успео. Дахтање гепарда је утонуло у задњи трзај газеле, прах се просипао по узаврелој савани и по трену ишчезнућа откривајући своју тајну једино могућег стремљења: нестанка. Једна је жена обавијена у црвени сари, усред индијске зоре, спремала чатни док су је деца знатижељно посматрала: у очима је скривала благу реч и неизмерну љубав.

Звезде су се раштркале по јужном небу и упале му у око. Док га је свраб несмањено мучио, лукава шкорпија је ујела голобрадо дете крај извора залутале оазе у Мароку. Настаде лелек и плач. У његовој души се преломило гудало најфиније виолине и као сребрена нит откинуо знак, који је увек указивао на пут правог избора. Најзад је схватио да му се Истина казује у знацима, а не у замишљеној стварности коју је халапљиво упијао у себе. Нити су слике, које је јурио целог свога века битисања у замишљеној збиљи, нити су гласови који су се врзмали по његовој глави, нису  били меродавни да доноси било какву одлуку. Ваљало је смоћи снаге, уочити знаке и суочити се са њима. Истога момента када је расекао ногу  му се све разбистрило. То је био само повод али не и објашњење његове одлуке да се окане досадашњих лутања. Међутим, није могао лако да побегне од сопствене, услишене молитве, коју је наглас изрекао приликом личне одлуке о постизању неупамћене славе. Ваљало је, првенствено, разлучити и отарасити се баш ње саме. Бежања није било. Бекством се проблеми тек одлажу, а никако се не решавају. ("Ово и није баш нешто оригинално!" - рећи ће цењени читалац, међутим, признаћете и сами, ипак има нечега у свему томе што ће вас заголицати и неће вас оставити равнодушним.) Требао је да смогне снаге и да победи самога себе и неутољену жеђ за славом. Ваљало је делати. Било је тешко и опасно поново запалити свећу и сести пред гомилу необрађене глине. Међутим, избора није било. Пирамиду и савет - иза којих се није наслућивао моменат наплате - бацио је у песак и покушао да их заборави. Преселио се на Балкан и  поново почео да жваће глину. Тамо га нико није следио од саветодаваца нити од Зналаца Уметности. Ратна подручја нико није волео, а за ризик нису волели нити хтели да чују. Тамо где је било много свеже и квалитетне глине, свет и његови пороци остајали су далеко изван њега. У комшилуку је имао древне казиваче поновљених балада: стећке и манастире у којима су његове глинене фигуре  вековима биле потпуно забрањене.

Незадуго је поставио три пчелињака.  Мед није продавао већ је поклањао, од тога  је почео да добија нову снагу. Восак је даривао манастиру, заузврат, сасвим неочекивано, калуђерице су дуго посматрале његове обрисе лица: у његовим очима су откривале светлост која се убрзо преселила у њихове одаје. Од глине је почео да меси чираке и кадионице, док су калуђерице од његовог воска правиле танке свећице. Ради сопственог ужитка,  поново је почео да кити косу са невидљивим звездама. Но сада се више није радило о коси скулптура - које је оставио  да га опомињу на његову слабост и утољену жеђ са последицама обавезне наплате -  китио је косу и зенице икона и обрве калуђерица. Мали жишци у његовим глиненим кандилима и чирацима  распрскали су се по околним манастирима и зацаклили се као звездице пред староставним иконама и молитвама.

Поново је испијао своје јутарње млеко и почео да открива лепоту небеса и јутарњег свитања. Испод нокта је увек носио грумен глине, ко зна, можда још неком и затреба у некој далекој пустињи?

Острво

Најзад је успео! Седео је на пустом острву усред Тихог океана и уживао у свом оствареном сну. "Сва срећа, овде нема..." - међутим, није успео да заврши своју прву реченицу јер је у трену краћег од секунде престао да говори и да мисли. Али ни ајкуле нису боље прошле, а да не заборавимо на бујну вегетацију, која је задоцнила да дубоко уздахне у поподневном затишју.

Било је тачно петнаест часова и три минута. Секунде је неко заборавио да прибележи мада је кумпјутер био презирно прецизан...

Међутим, нема потребе да се све сазна одједном! Жути трамвај је прикочио, а он није успео да искочи из њега, иако је његово радно место било много ближе од станице где се трамвај, по свим могућим правилима,  требао зауставити. Није имао среће. Врата су и овога пута остала затворена. Баш као и сваком приликом. Сачекао је, дакле, да се трамвај комотно заустави на станици. Овде је без рамишљања сјурио у метро и грдно опсовао. Заборавио је да нема потребе да силази у подземље: од прошлога петка ради на новом радном месту. Уместо библиотеке радио је у туристичкој агенцији. Приближавао се свом коначном циљу где ће изустити своју прву - по свему судећи никада не довршену реченицу - без субјекта. Али никада није изистински волео граматику. Ни у основној школи, још мање у гимназији, а да не говоримо о ужасу на факултету. Био је сањар као и сво они, који студирају књижевност. Највише је волео да сања. Та мана му је проистекла од превелике дозе мака у колачима којима га је кљукала сада већ покојна баба, чије презиме никада није сазнао. Сањао је  у обданишту, у школи, у гимназији и на факултету. Наставио је тако и на свом првом радном месту, на шалтеру за продају карата метроа. Затим је наставио на каси луна-парка, на одсеку за мали возић, који је саобраћао од кућице седам патуљака, где је Снежана тек требала  да стигне, па све до огромног, заспалог xина који му је увек био узор у сваком смислу.

Лако је подносио топлоту, спавао је непрекидно у истом ритму дисања, а да се неким случајем ипак пробудио лако би могао да стигне било куда где је наумио: могло је то да буде макар и најпустије острво усред Тихог океана. Рецимо источније, па онда, још мало на север од Тахитија - ма, било где!  Пре је почео да гледа и да се сналази по картама света него што је научио да беспрекорно чита и да пише. Имао је урођени њух за плавим пространствима и за оним ситним бубуљицама на хартији, која су означавала острва. Растао је тако у правог географа мада је обожавао фудбал и мрзрео граматику. Ипак је студирао књижевност и диломирао са сасвим добрим резултатом, мада се често дешавало да је заспао над неком мапом и тако закаснио на испит. Нарочито му се то дешавало када је полагао... Али зар вас то заиста толико занима? Ма, хајте молим вас, пардон - Вас! Није то толико важно.  Ако за вас, односно, за Вас и јесте - за мене оупште није. Често је сањао. Међутим, сањао је само један једини сан. Било је то пусто острво - наравно не мислим на недостатак вегетације - а око њега плаветнило (ни у ком случају било ког, већ једино могућег!) Тихог океана. Био је вредан. Прочитао је сву лектиру о поменутом океану и о његовом живом свету. Знао је све дубине, сва  брда и долине испод пучине мора. Био је зналац свих риба, биљака, немани и створова океана и тачно је умео наброји сва острва и њихову историју, не изостављајући из вида ни етнографију народа тог примамљивог поднебља. Знао је све националне заставе и химне везане за тај регион, а знао је чак и да наведе 99,02% имена и број становништва свих острва, која се налазе између Америке и Азије не заборављајући ни Нови Зеланд са Аустралијом. Он није био од оних, који је само маштао. Не, он је сањао и планирао. Никада није имитирао свој одлазак са великом овацијом, па да три недеље не излази из свога стана имитирајући боравак на другом крају света. То је био неко сасвим други. Нађите већ сами у којој се мојој причи тај јунак налази!

Није волео Европу. Била му је и сувише лицемерна и набрекла од силних национализама, мржњи, уједињења и мимоилажења. Мрзео је да рано устаје и да жури на посао. Ујутро у пола осам био је и сувише поспан за тако нешто. Цео овај град од два милиона становника био му је изопачен  и празан. А он је само хтео тишину и мир. За њега је сан био последица сувишног мака, а узрок је био негде сасвим другде. Слабо је зарађивао, међутим апсурд не би био апсурд да није живота. Тако је једног лепог дана - не брините неће наићи ни Ивица ни Марица нити вук и Црвенкапа (!) - пронашао је пластични коверат пун долара!  Поспаност је одједном  нестала. Годинама, деценијама је учио и радио штедећи сваку мању или већу своту за свој, коначни, обрачун са Европом. Престао је да сања јер је сан постао јава.  Није знао коме да се обрати. Мајка му је рекла да доларе однесе у полицију, отац му је већ наговештавао затвор јер су полицајци били глупи и сумњичави. Они су веровали само у пендрек и  то само у свој пендрек и евентуално у дреку надлежног са сендвичем под зубима. Брат му је саветовао да приложи цркви, а свештеник, будући да није веровао, сугерисао му је да излечи највећу бољку:  пусти и узалудни сан. Десетину суме је оставио иза иконе Светога Николаја. Послушао је самога себе и купио авионску карту. Зар није био егоиста?  Ко му је доставио доларе? Да се није неко са оне стране нашалио са њим? Или је то можда било искушење? Ја не знам да Вам одговорим на сва та питања, јер га, уистину, нисам баш сувише добро познавао већ само онако, овлаш, као што се људи данас и знају, у главном, у овом Велеграду. Али једну тајну морам да поделим са Вама, која има и те како дубоке везе са њим. То свакако морам да Вам учиним. Верујте ми на часну реч ни једном нисам са њим попио пиво. Кажу да и није био неки боемски тип. Сваку је пару  штедео за своје путовање. Он је веровао. Када је одлазио на аеродром, човеку, који је седео и просио за своје насушно вино са два деци рума, пружио је скоро једну трећину оних пара, које је случајно нашао испод моста где су веома ретки пешачи, јер се по Дунаву ретко хода. Ах да, опростићете ми! Заборавио сам да Вам напоменем једну малу чињеницу да је наш јунак, господин Сањар, обожавао све што је у вези са водом, па тако и веслање. Девет година је веслао јер је веровао да ће му једнога дана то умеће веома добро доћи. И није се преварио. Путовао је двадесет и девет часова авионом узимајући у обзир и нека краћа чекања у Лондону, Сингапуру и у Сиднеју. Оданде је кренуо лађом, а затим малим  бродићем у једном правцу. Како је сазнао за то острво, где се на крају ипак искрцао и рекао своју прву недовршену реченицу, изгледа никада нећемо сазнати. Но, то није ни важно.  Стигао је на ненасељено острвце усред Тихог окена у четрнаест и тридесет и седам и са највећим ужитком попио гутљај слане воде. Ћутао је и седео немо, јер се највећа остварења стварају и дочекују тихо и достојанствено. Европа је била удаљена за читав један дан, а он је тада са великим уздахом задовољства рекао: "Сва срећа, овде нема..."

Два дана касније када се сазнало шта се заиста  десило, на свим телевизијским екранима света појавила се реченица: "Европа је уништила још једно острво!"  Неко је притиснуо дугме и испробана је најновија ракета под именом ЕВРОПА. Компјутери су тачно одредили удаљеност и са милиметарном прецизношћу погодили острвце чије се име ускоро жвакало у свим ударним вестима. Верујем да сте и Ви чули за...

Јадна Хулија

Снажни и здрави, помало жути зуби су халапљиво мрвили број осам. Када је попреко расекао зелену паприку учинило му се као да види контуре  осмице, поштено је опсовао природу и уз грохот почео да жваће. Своје прљаве, масне руке је обрисао о своје исто тако нечисте панталоне и кренуо да отвара свој најбољи дућан са једном једином робом: са својом женом. Пре него што помислите на нешто сасвим неморално и противно хришћанским начелима, могу да вас уверим да није био од оних, који су своју рођену супругу драговољно продавали непознатим мушкарцима ради телесних уживања. Не,  уопште није било речи о томе. Он је пуштао у робу оно, чега се нико не би сетио да продаје, а камоли да купи. Па, ипак, Хуан је успевао у томе.

Није се знало одакле потиче. Говоркало се да је негде из јужних крајева где су xунгле мрачне и опасне и где се у католичким црквама крстови обликују од перјане змије, док је сам олтар сав изрезбарен чудним симболима старих враxбина и бајања из доба пре доласка Шпанаца. Он је био једини, који је тачно знао одакле долази, али је још боље знао, куда стреми. Једино није рачунао на, али да не предухитримо...

Своју  жену је поштено хранио и давао јој довољно да се одржи у животу, но поред свих незаобилазних кућних послова - свакога дана у години -  после велике сијесте, морала је да седи насред своје једнособне куће и да ћути. Људи су долазили и плаћали само да је виде и то не дуже од  два минута. Сви су обавезно морали да се придржавају реда и прописа домаћина Хуана. Тако је писало изнад улаза са исквареним правописом и још ужаснијим шакописом. Невеште руке као да нису успеле да се одлуче да ли ће се користити писаним или штампаним словима, без успеха да се донесе коначан избор, аутор се послужио са оба начина и то у истој речи. Није био важан изглед и лепота слова, а лепота, по правилу, уопште није била добродошла у ову кућу. Она се свесно избегавала у сваком смислу. Људи су долазили чак из невероватно удаљених градова и крајева и остављали сав свој тешко зарађени новац, на велику радост Хуана.

Хулију је упознао у једном забаченом сеоцету. Била је осмо дете убого сиромашне фамилије, која се издржавала узгајањем кукуруза. Годинама су и они сами постали исти као што је био њихов једини извор малих прихода: ситан, мрк и тврд. На највеће изненађење породице, Хуан је одмах  одлучио да је запроси, иако ју је свега два минута видео. Одмах му је постало јасно да ће тај брак бити више него успешан и надасве уносан. Њени родитељи су се просто запрепастили када су чули за његов избор. Били су уверени да ће њихова Хулија целога живота окопавати кукуруз на њиховом парчету земљишта, које су ватром украли од xунгле. Наговарали су га да се одлучи за неку другу њихову ћерку, међутим, он је остао непоколебљив при свом свесном избору. Замолили су га да добро размисли и да проведе ноћ негде далеко од њиховог прага, како се брука - у коју нису имали никакву сумњу да ће се већ сутрадан десити - не би прочула по целом селу, на велико подсмевање и ругло комшилука.

Хуан је био човек у годинама када су његови вршњаци већ навелико имали по троје деце. Он је тражио своју срећу. Није тачно могао дефинисати шта је подразумевао под тим појмом али је изнад свега волео свој сан. А тај сан је био веома једноставан. Лежао би по цео дан у хладу и пијуцкао пиво уместо текиле. Није тражио да буде толико богат али жеђ за славом му је одузимала здрав разум. Није волео да чита, а још мање да пише, потписивао се само у најређем случају. И онај натпис изнад улаза одузео му је читавих недељу дана, а он се састојао од свега пет речи. Свега је једном у животу видео  циркусанте и дивио се њиховим акробацијама, међутим, далеко највећи утисак остављали су на њега плакати великог формата, а нарочито она огромна, црвеном бојом одштампана имена. То је, значи, успех! То је, дакле, слава! Имао је свега осам година када је решио да стекне славу и да се и његово име једнога дана појави на огромним шареним огласима. Замишљао је како ће на челу густог текста његово име  бити одштампано масном црвеном бојом. О томе је размишљао и када је био министрант на мисама и када је чувао стадо оваца по околним пољанама. И никоме није говорио о својој одлуци и о начину остваривања свога најтајновитијег сна. Било је тешко не говорити о томе. Али издржао је и најзад нашао оно што је тражио. Онај, коме се молио, доделио му је срећу да без већег напора оствари своју жељу. Трагао је по целом Мексику и  све до своје тридесете године није наилазио на одговарајући начин како да постане славан. И тада му се десило чудо. Чуо је легенду о Хулији која је живела у забаченом селу на врелом југу. Пожурио је јер је осећао да је најзад куцнуо час остварења његових планова. Током свих ових година радио је по многим местима са разним задужењима, а понајвише као чувар стоке. То му је највише одговарало. По цео дан је био сам и нико му није сметао, нити му је ометао снове у које је изнад свега веровао. То му је давало оно што други нису имали или тек у веома малом броју случајева: поседовао је чудан мир и одлучност. Међутим, тај привидан мир долазио је из тамних одаја мутних сила, које је он добро познавао.

Хулију је оженио одмах, већ следећег дана. Хуан - човек из далека -  Хулијиним родитељима је оставио, за њихове појмове, баснословну своту за коју су могли да купе чак петнаестак оваца или три краве. За њих је то било право богатство. Но, не треба смакнути са ума ни чињеницу да је венчање њихове осме ћерке био неочекивани догађај. Хулија је већ напунила  двадесет и трећу годину, а у том крају  девојке су се веома рано удавале са својих једва напуњених шеснаест лета, у неким неретким случајевима, ако би девојчица била довољно лепа и телесно заобљена чак и раније. Свадба није била свечана, после венчања у скромној црквици, Хуан је једва дочекао да се попије по која чашица текиле и поједе пар врелих и љутих тортиља. Одмах је кренуо са својом новопеченом супругом да се никада више не врате у ово место. Нико их више из села, нити од чланова породице није видео, међутим,  незадуго се прочула вест о несва-кидашњем успеху њиховог брака. Знало се и препричавало се широм Мексика. Било је то средином прошлога века. 

Није прошло ни недељу дана, Хуан се настанио са својом Хулијом у једном граду осредње величине. Журно је отворио свој неуобичајени  дућан. Прво је својој жени заповедио да се сваког касног поподнева појави пред њиховом кућом да одстоји пола сата и да ужива у заласку сунца. Она је то урадила без тога да је могла било шта да замери или да коментарише. Људи су пролазили и са згражавањем су примећивали њену прилику како гледа у залазеће сунце. Но, није била у питању свакодневна ствар буљења у звезду која залази, било је ту нечег неописивог и нечувеног. Тако нешто још нико од живих људи овога града није ни чуо, а камоли да је уживо видео. Хуан је после недељу дана - док је најзад успео да напише натпис изнад улаза -  посадио своју жену насред своје једнособне куће. Овде је било неупоредиво пријатније и хладније. Давао би јој сок од поморанxе, Хулија је споро испијала омиљено освежавајуће пиће и није казивала ни једну једину реч. Људи су долазили и остављали паре у дрвено чанче како би могли да уђу да је виде и да оду са новим искуством на уснама и са разним изразима очију. Вест се брзо ширила и из дана у дан, све је више посетилаца долазило да би за два минута могли да стекну сасвим нов утисак о животу и о чуду  природе, сметнувши са ума ону најважнију, људску природу за коју су и сами заборављали. Али  моменат се неизбежно приближавао.

Хуан је постао све богатији и почео да пије пиво, то је за Хулију значило више сока, сада већ и од ананаса уз укусну вечеру и све лепше хаљине од праве кинеске свиле. Тако је она - мада никада није тежила ка томе - све више долазила до изражаја: љубопитљиви људи, жене и деца су са још већим еланом долазили да је виде. Неки су одмах поново плаћали како би још једном могли да виде Хулију, остављајући тако на улазу своје тешко стечене паре. Интересантно, највише су долазили најсиромашнији и остављали скоро целодневу плату наднице, јер су се цене улазница, сразмерно са интересовањем, временом, повећавале по неколико пута. Хуан је почео  реално да размишља о набавци плаката великог формата и о одговарајућој штамапарији. Успео је!  За неколико месеци, његово име је обишло читаву регију, да би незадуго стигло чак до главнога града Сијудад Мехика. Хуан је зарађивао нечувене паре, захваљујући својој жени, на коју се - истина, веома тешко али ипак - навикао. Мада о томе никада није говорио. Љубав је са њом водио у потпуном мраку, понајчешће је замишљао неке сасвим друге жене и девојке, које је сретао у својој кући. Са успоном његове славе све је чешће јео зелене, љуте паприке, које су када би их преполовио оцртавале облик осмице. Постепено је почео да жваће чили папричице, а у последње време све је то заливао, уместо сањаним и оствареним пивом, старом текилом. Ни сам није умео да објасни феномен свог невероватног ужитка и потреби да осећа љутину, која га је доводила до непојмљивог ужитка. Већину пара је трошио на егзотичне зачине који су били љући од свих, раније веома уважаваних папричица, овог поднебља. Временом је постао избирљив, трудио се да пије све жешћу текилу. Његова опсесија је постала неиздржива. Што је био славнији све се више кљукао папреним зачинима и заливао жестоким пићима високог нивоа алкохола. Количине су биле све веће и веће. Хулија је само седела и ћутала док је испијала свој сок од ананаса. Она је целога живота горела изунутра, а то се од њеног рођења оцртавало на њеном лицу. Била је најружнија жена која је икада угледала овај свет. Хуан је био наочит човек и неизмерно се кљукао јер је имао несхваћену и неутољену потребу да своју утробу набије жестином и љутином. Његов израз лица се укочио после непознате инфекције и није више смео дуго да се задржава на сунцу. У међувремену је заборавио да се присети старе пословице: "С ким си, такав си." Трајало је то годинама и Хулија је, неочекивано, затруднела. Она је са својом трудноћом још више поружнела. Људи су се крстили, смејали, сажаљевали, запрепашћавали и остајали без речи. Једно су сви учинили, захваљивали су Богу што нису они уместо Хулије чудо због којег се плаћа да се види. О Хулији заправо, нико ништа није знао, а она је ћутке подносила и трпела своју ружноћу и све оно што јој муж чини. Размишљала је о затечености и о судбини, која јој је дата и због које је постала позната. Њу, међутим, то уопште није интересовало, она је у својим мислима била далеко од свега тога. Размишљала је о кукурузу својих родитеља и опраштала свима онима, који су долазили да је виде. Највише је опраштала своме мужу и била негде захвална за сокове и за свилу. Да је није оженио никада не би била у могућности да се тако богато и раскошно облачи, тешила се и захвљивала Богу на његовој благодети. Хуан је све мање био код своје куће. Посећивао је јавне куће и заразио се од неке риђокосе. Како је време протицало, дозе паприке и текиле су се утростручиле. Хулија се у себи  све више удаљавала од своје ружноће и радовала се животу и Богу, који ју је, ето, удостојио да зачне и да роди дете. О таквој срећи никада није могла чак ни да машта, а поготову да зажели. Када је најзад дошло време, Хулија није преживела порођај. Дете се родило мртво. Оно је у моменту одлучило да се врати Богу без тога да је угледало овај и овакав земаљски свет. По облику црта лица, дете је било потпуно налик на мајку.

Хуан је са грчевима и несносним боловима проводио своје дане, а пошто му је и надаље требао новац да утоли своје жестоке прохтеве, дао је да се тела покојне супруге и детета балсамују. Још читавих осам месеци је показивао њихове мумије, а он је сам жив сагоревао и сасвим очекивано ишчезнуо једног, изузетно врелог дана док је жвакао љуту чили папричицу.

Тај град и данас одише мирисом љутих зачина, мада у њему више нико не станује. Како се говори, град је нестао у једном дану, његови становници су се разбежали и са собом понели све могуће заразе, које су им се појављивале по целом телу. И сви су се на моменат сетили јадне Хулије  и - уз псовку због казне, која их је задесила - потпуно заборавили на њену ћутњу и смерност. Хуана нико више није спомињао, пао је у потпуни заборав али игром судбине, ипак је остварио свој сан. Једино, а то знам сасвим сигурно, није рачунао да ће његова тренутна слава неизбежно  пасти у сенку лика и имена његове Хулије. Па тако, његов подухват и није  уродио дуготрајним плодом, чак га је и она - од које никада није стрепео нити је осећао било какву угроженост, јер му је искључиво представљала нужно  средство за славу -  заувек поразила  -  а памћење га је крунисало, за њега најстрашнијом казном: венцем немилосрдног заборава.

Зачарани круг зелене флаше

Ако је неко цео свој век провео као златар и насушно додиривао и превртао злато, то још не мора да значи да је његов живот вреднији од човека који је током целог свог постојања газио по блату пиринчаног поља, а зној уписивао по сваком квадратном сантиметру свога похабаног рукава.

Лепа и мудра изрека зар не? Међутим, она нема  никакве везе са овом причом која почиње у светлуцању лепог папира и у меком али помало неугодном цијукању те исте хартије приликом увијања зелене флаше. Разлика између источњачког причања и западне новеле јесте у томе што се у овој другој бит и суштина увек казује на директан или индиректан начин већ на самом почетку, док се на древном Истоку прво дају образложења и тек на крају следи закључак. Ова суштинска супротност схватања и погледа на наш живот и дан данас постоји и чини ми се да се Исток све више удаљава од наше свакодневице (или баш супротно?), но питање је  да ли је запад онај прави и једино могући пут? Све ми се више чини да није. И добро што није. Зато вас молим да не журите са читањем мојих апсурдних новела - па тако ни ове - јер се њихова суштина не налази  у читању до задњег слога већ у наставку приче, која се завршава не у мом тексту већ у Вама самима.

И тако, спремали су се на годишњицу брака својих блиских пријатеља. У својој журби нису обратили довољно пажње на укус - искрено речено за њега у овом моменту и нису нешто много хтели да знају - јер је њихово пријатељство трајало у мршавом размаку од коментара због неповољног датума сусрета, преко тренутачне главобоље, па све до псовке због одсутне и одбегле смелости да се једноставно каже (ох, нема већег страха од евентуалног скандала...): "Те проклете журке се увек баш тада приређују када је човек највише преморен и када му није стало нидочега сем до седења у врелој води и буљења у ништа."  О њиховом браку (па добро, о чијем сад браку?) не би се могло много интересантног рећи, можда једино то, што су, у ствари, више живели споредно но заједно. Имали су стан, јурили су по цео дан и замерали због разбацаних мушких сокана и нехајног пребацивања прљавих ствари преко опраног доњег веша. Са друге стране, сваког парног дана у недељи следила су поновна пребацивања и свађе због неопегланих кошуља и неприпремљеног ручка. (још увек не знам о којој се породици ради!) Тако су припадници извештачених осмеха, од када је света и века, одлазили једни другима на журке и посете са истим смешком на лицу и са једва приметним борама око усана и сенкама подочњака у чијим се разбијеним огледалцима шћућурила извештаченост. У својој метаморфози нису били довољно успешни.  Једни код других - као несуђени драмски критичари - до танчина су примећивали нестручност, па су на тај начин тачно препознавали глад и жеђ за зачињеним трачевима, о размени папрено поганих и преслано љубоморних погледа, а не у последњем реду, један од главних мотива беше добра клопа и бесплатно пиће, чији су укус вазда носили са собом у резерви по својим масним xеповима, ноздрвама и разним деловима језика. Том приликом нису заборављали ни најмању ситницу: она је неизоставно имала на малом прсту прстен од белога злата док је он одувек волео да му се омања златна алка или  минђуша цакли у десном увету. (е, најзад...али чекај мало, који су сад на тапету: гости или  домаћини? ово већ постаје помало досадно!) 

Формалност је захтевала да понесу пиће са собом, притом се у колима развила права свађа због зелене флаше и њеног садржаја. Нико, ни она, а још мање он, нису знали за укус својих дугогодишњих пријатеља. На крају свађе се ипак сагласише (где то сад има?) да их укус пријатеља уопште и не занима, нека се радују што су уопште добили ту зелену флашу са непознатом аромом течности која се кезила на њих. Морам да вам признам,  према свим стварима су у потпуности имали исти однос. Били су вазда брзоплети и нехајни, изузев оних случајева, када су они сами били домаћини. Уз сударе наочара у перфектној збрци парфема, као залутали пастири у палати вилењака, расипали су се поздрави и уобичајене фразе са неминовним показивањем дејства најмодерније зубне пасте. Тако се зелена флаша  истога момента - са нескривеном жудњом - опростила од уображеног малог прста са белим златом на себи. Свилене рукавице розе боје биле су меке и топле, међутим, зелена флаша се ускоро нашла на поду одмах крај улаза, и остала непримећена све до краја журке. 

Домаћин је климао главом и подсећао своју супругу на такозване пријатеље који, ето, и после петнаестак година не знају за њихов истанчани укус. Уз те речи верно и сасвим ноншалантно придружио се коњак, док су се прсти домаћина - ујутро у пола шест - убрзано и сасвим намерно, (колико пута сам већ рекао да случајност не постоји! и никако да се то запамти!) поново сусретали и истом жустрином налазили у црно-белом свету, који је непресушно одавао сопствене гласове. У целом том метежу и надвикивању, а да не говоримо о сасвим некултурном упадању у реч - пардон звука -, његови су прсти  били прави зналци и управљачи система. На крају би танки и дуги прсти све те појединачне звукове свели под своју контролу и једноставно их претворили у склад и хармонију. Ето, ко би још помислио да је свирање клавира богзна како тешка ствар? (после овога, вала, нико...)

И тако је зелена флаша пар дана стајала крај улаза. Касније се придружила, још увек нераспакована, гомили разних колега сличне али не  и исте судбине. Разлика између ње и осталих боца била је у томе што су све оне биле не само лишене лепог паковања већ су биле и начете. Наравно, међу флашама се о томе није дискутовало али је зелена флаша остала у тој кући потпуно нетакнута ништа мање од две године и петнаестак и по дана. Затим је поново кренула на пут, авионом. Требала је да пређе преко океана да би се обрела у друштву о којем никада није ни могла да сања. Као прво, она је била повод неугодне ситуације када се испоставило да је брат од човека, који је са собом - а нарочито у десном малом прсту - свуда и неизоставно носио тајну стручног надгледања и усклађивања хармоније усамљених гласова црно-белог света, постао прави правцати антиалкохоличар. То самоме по себи и не би предстваљао никакав проблем, међутим, чињеница да је његова прошлост била сасвим заташкана пред увек будним носом сасвим свеже супруге, (а ла Холивуд?)(Слушај ти, боље да се више не мешаш у моју причу!) која је у њему видела успешног, тек двадесет година старијег - узгред буди речено пребогатог -  човека, добила је сасвим нови карактер. (ово је прва логична реченица у целој овој заврзлами...) Човек са заташканом прошлошћу испрва се бавио продајом печених крилаца, као што је то видео у свом омиљеном граду код куће, затим је полако и постепено, на потпуно својствен начин, проширио тезгу. Бифе, кантина, ресторанчић, ресторан да би на крају отворио чак и хотел. Наравно, као свуда под небеским сводом, морао је да плаћа и да подмићује, а понекад и да утерује рачуне и дугове. Тако је његова радња ипак избегла да преко ноћи одлети у ваздух. Човек са златном наруквицом на црном рукаву свилене кошуље, требао је током година свога рада, да испије море вискија и да мезети прегршт поломљених људских костију, како би се дочепао богатства. Чинио је то све до онога дана када је преко ноћи (захваљујући својој економској моћи) постао поштен и уважени домаћин, који резонује трезвено и живи богоугодно како по државу тако и по цркву и елитно друштво. У то је била уверена и девојка - сада већ мисис - која је тек нешто мање од двадесет и две године (минус две) била млађа од њега. О тој ситници, као и о целокупном дотадашњем његовом животу - који ни у најмању руку није био наиван, а још мање безазлен - разуме се, већ поменута срећна супруга ништа није знала, а камоли онај мали прст са тајном дирки клавира под ноктом.

Тако клавириста није могао имати било какав увид у његов садашњи начин постојања. Да је човек, са диркама клавира у мозгу, могао да претпостави која ће свађа испасти због те несрећне зелене флаше, засигурно би проклео и дан и моменат када се уоште сетио да је понесе са собом преко океана.

Није прошло ни две недеље, зелена флаша се нашла у друштву пензионера чије су мисли биле у прошлости, а тело у садашњости.  У старачком дому - захваљујући младој црнкињи - није дуго остала,  пошто је алкохол, у лепо написаном и још лепше уоквиреном кућном реду крај неизоставне заставе, био најстрожије забрањен. Црнкиња је била млада, редовито је одлазила недељом у цркву и певала у хору. Цела црква је стала на ноге када би се заориле познате песме: "Зашто баш ја Господе?", "Нико не зна", и "Када су свеци ходили". Млада девојка је једино тада била срећна, цело јој је тело прожимала неописива усхићеност и весеље. Та неописива раздраганост се јављала нарочито о Божићу и о Васкрсу када је пастор дивно проповедао о љубави и о спасењу Света. У својим сновима је одувек маштала о срећној породици са мноштвом црне деце. Своје је жеље увек казивала пред сликом Христа, која је била једина декорација у баптистичкој богомољи. Његово бело, озарено лице одувек јој се допало и  подстицало је да постави посебно питање о боји Христове коже, међутим, своју, помало чудну и шкакљиву знатижељу, никада ни са киме није успела да подели.

Живела је једноставно са свим оним проблемима, који постоје у друштву у ком је човек принуђен да цео свој век проживи као припадник мањине. Навикла је да живи са тим усудом или већ судбином и гледала да избегне било какву конфронтацију. Зелена флаша јој није ништа посебно значила, сем што ју је слика етикете често враћала у свет маште и снова. Замишљала је далеки европски континент са старим црквама, украшеним грађевинама и романтичним трговима.

За њен живот бисте засигурно рекли да је досадан и да није тема за причу. Међутим, никако се не бих сложио са таквом примедбом. Живела је једноставно и срећно, хорско певање јој је значило све и предсатављало једини прави смисао живота. Имала је оно за чим су многи трагали: имала је ради чега да живи. Приликом првог великог празника, када су се обавезно окупљале фамилије око печене ћуретине, понела је зелену флашу у нади да је поклони. Тако је за Божић волшебна флаша, по ко зна који пут,  поново обукла лепу одору од свиленог папира и послужила као дар родбини, која се обрадовала лепом поклону, пристиглом чак из далеке Европе.

Како и на који начин је поменута флаша стигла у Њујорк и то баш на дан Јом кипура не питајте ме, али се она баш тог важног датума нашла на столу свечано обучене фамилије, која је сва зарасла у зулуфе славила велики празник.

Поделићу ову причу са вама онако како сам је и ја, сасвим случајно, чуо. После кратке молитве и благослова почело је весело чаврљање за трпезом до момента када се испоставило да текућина у зеленој флаши није  кошер. Отац се запрепастио баш као и онога дана када му је трогодишњи син саопштио  да  му је једина жеља да се покрсти јер му се изузетно допао кип светог Фрање у италијанској  и слика светог Патрика у ирској католичкој цркви. Отац је сматрао да га Бог или неко сасвим други, "име му се не помињало! пљу,пљу,пљу..." поново куша. "Како ли је само стигао у те цркве?" Баш као и тада, прво се био наљутио и пре но што му је рука учинила погршан покрет, ипак се прибрао и кисело насмешио. Био је то, у ствари, више горак кез него ли прави осмех. Прибравши се, наместио је своју капицу и зализао зулуфе. Сину је, притом, саветовао да сачека да напуни тринаесту годину, а флашу је уз одређене псовке заменио са кошер вином. На питање, како  је та флаша уопште стигла у њихову кућу, трећа ћерка по реду  - на његово велико чуђење - бојажљиво је признала да је добила од неког младића, који јој је у знак искрене пажње и симпатије, поклонио за празник. И она сама је била изненађења јер је заљубљеном младићу Јом кипур тек једном споменула. О ружи, коју је добила, разуме се, није ни слог прозборила, њу је у тајности ставила под своје јастуче. Отац је замерио због необавештености појединаца, младих сународника, који више не хају за старе прописе и обичаје.  Трећа  ћерка по реду је потпуно задржала у тајности чиљеницу да се уопште није радило о неком немарном изроду свога народа већ о згодном црном младићу који је слушао реге музику и стално вукао са собом књигу Алекса Хелија: Корени. Међутим, баш та његова светло браун кожа, поготову на врату и на прстима, деловала је на њу веома привлачно.

Како ли се све то завршило ко ће га знати? Но флаша је била узрок њихове продужене притајене симпатије, међутим ни то није дуго потрајало. Педесет и два дана касније, зелена флаша је кренула са својим неоткривеним пићем у себи на ново путешествије. Нашла се на шанку познатог паба на Петој авенији, који је од тада већ претворен у нешто сасвим друго, међутим, то уопште није важно за ову причу.

Стари Грк, сав зарастао у густе брчине,  зачуђено је приметио да се она сасвим изненада задесила на његовом шанку. Таман када је свој поглед извадио из сапунице и кренуо да приупита: "Ко је ову непознату зелену флашу  заборавио?", у пабу је сем њега био још једино стари xубокс који је весело свирао Елвисове хитове. Одушевио се несвакидашњем пићу и таман када се намерачио да је понесе кући да је попије у друштву, вечито веселе фамилије, зелена флаша се изненада померила и пожелела довиђења у облику младог тамнопутог момка - чији су се родитељи пред Други светски рат доселили из Бомбаја. Млади Индус се нагло вратио и сасвим неочекивано честитао кинеску нову годину. Дебели власник се захвалио и помислио: "Овај младић је очигледно пролупао." Млади Индус је био наредник америчке војске, а зелену флашу је добио од једне дивне девојке, која му је била трећа по реду. Међутим, о томе се ионако не прича. Док су се претпрошле ноћи запили у истом пабу, младић, потпуно непознатог порекла, пожелео му је срећан одлазак у Европу. Млади официр је кренуо у Немачку, а затим преко Мађарске у Македонију. Зелену флашу је после месец дана проведеног у крилу лепе, плавокосе Мађарице, оставио на њеном столу за успомену на незаборавне тренутке њиховог међусобног исцрпљивања. Ох, било је и чега да се присећају!

Плавокоса девојка је годишње једном обавезно одлазила у Будимпешту код своје сестре која је вечито носила на малом прсту уображени прстен од белога злата. За имендан сестри је  поклонила горку успомену о момку који јој је наговештавао скорашњи одлазак у Америку. Међутим, снови су остали у свом свету, а она је у намери да  их се заувек реши, поступила најпаметније: задњи опипљиви доказ њеног разочарења је одстранила из свога живота. Зелена флаша се насмешила, поново додирнула и намигнула познатом прстену на малом прсту. Наравно, нико ништа није приметио сем зелене флаше док се, сва важна, ускоро нашла у фрижидеру. Оданде више није било куда или можда ипак...

Лула оборила реч

Онижи човек са смешном капом на глави енергично је отворио врата антикварнице. Сребрно звонце је весело заиграло уз симпатични, весели звонки гласић. Са собом је уносио ужурбаност и нелагодност због прокислог мантила. Напољу је било право невреме, а људи су се, просто, галопирајући склањали у радње најужег центра велеграда.

Смешну капу  није скидао - она је весело расипала око себе бујно задовољство и просто одисала нечувеном ароганцијом према свему што  није било ни налик на њу. Ко би само успео да буде упадљивији и нарцисоиднији од ње?  Признаћете и сами, то је заиста веома тешко изводљиво. Њене јарке боје - које су неминовно подсећале на шпанску заставу - није било лако превазићи.

Онижи човек био је сликар и као такав - потпуно очекивано - беше и страствени пушач. Но, он је квалитетне цигаре пушио искључиво на Куби уз незаобилазни рум у старом делу Хаване или Хабане ( за оне који говоре шпански то није представљао никакав проблем, за њих ова упадљива разлика једноставно и није постојала). Међутим, када је боравио код куће, у Европи, незаобилазни део његове појаве беше запаљена лула. У овоме моменту, наравно, лула му се скривала у десном xепу, већ поменутог, навлаженог мантила. Брзо је прешао погледом преко милиона старих, добро очуваних, разнобојних стварчица, златних грчких минђуша, сребрних бурмутица, бакрених и позлаћених свећњака, делова старог француског и бечког намештаја, потамнелих бројаница, јапанских лепеза, персијских шаховских фигура од слоноваче, послужавника и књига штампаних готицом и латиницом. Једино је, али  заиста само на трен, застао код руских икона из седамнаестог века и љутито прозборио нешто у себи и наставио да трага по радњи. Најзад их је нашао! Биле су то лепо урађене луле, које су га просто опчиниле својом лепотом. Нарочито га је освојила једна омања, мајсторски урађена, од трешњиног дрвета са сребрним поклопцем. Посебно му се допао урезани једрењак, који се борио са валовима. Тиме је лула постала прави уникат. Пажљиво је је окретао  међу својим прстима, и што ју је дуже посматрао лула му је постајала све интересантнија и примамљивија. На доњем делу луле била је причвршћена малена сребрна плочица са натписом: "Лондон 1817."

Продавац се већ био обрадовао и у себи започео калкулацију. Међутим, сликар није имао при себи довољно пара. Сав одушевљен, онижи човек је кренуо својим путем, у намери да се за пар дана  врати и купи изабрану лулу. Продавац је иза својих танких наочара и зулуфа, такође био задовољан, помиловао је изабрану лулу и завезао малу црвену машну о дршку, што је требало да га подсети да више није за продају. У међувремену, киша је потпуно престала, а сунце се полако, срамежљиво промолило.

Сликар сав задовољан сео је у своју омиљену кафану, наручио је капућино, рум и са ужитком припалио лулу. Док је уживао у мирису и ароми дувана, комотно је разгледао и са презиром одмеравао пролазнике и помишљао на одлазак на Крит. Код куће га је чекало започето платно и порука на секретарици. Морао је још истога дана хитно да оде у  Праг. А за пар дана је имао изложбу у Милану.

Вративши се у свој град  одмах је полетео у запамћену антикварницу где га је - претпостављао је - чекала изабрана лула. Једино је сметнуо са ума да је од  оног кишовитог дана прошло три пуна месеца. Наравно, лула је већ била продата. Онижи човек је излудео, напрасито је нападао јадног продавца и сав помахнитао, завијен псовкама и пљувањем, напустио радњу. Сликару се учини као да је и сребрно звонце  иронично зазвечало. Стога га је дохватио и свом снагом одвалио од рагастова. Бацио га је насред улице. Људи су се окретали за подивљалим човеком, а он је не обазирући се на њих, кривио цео свет. По устаљеном обичају, једино у себи није налазио никакву омашку или грешку. Сликар се вратио својим платнима и решио да се никада више не сети луле са урезаним једрењаком.

Пролазиле су године и он је постајао све угледнији и признатији уметник. Имао је изложбе на многим местима земаљске кугле. Успех за успехом, пријем за пријемом, почасна чланства у разним одабраним друштвима, познанства и материјална безбедност - били су неизоставни део његовог живота. Све га је то сустизало по устаљеном реду. Учинило му се да је цењен и да га многи воле, неизмерно је уживао у свему томе. На крају крајева, највише је волео самога себе. Сада је капућино пио са обавезном тортом са препуно шлага уз дупли рум. За посебним задовољством и са све израженијим, напућеним, одебљалим уснама дувао је дим својих све отменијих лула. Пролазнике уопште није примећивао. Био је уверен да је таленат дат сам од себе и нема никаве везе ни са пореклом нити са посебним реномеом. Посебно га је иритирао сваки покушај такве врсте предодређености.  Једино је веровао у свој рад и труд.

Наравно, о малом златном прстену са црним каменом на малом, масном прсту леве руке, ништа није казивао. 

Тако је једнога дана стигао до чувеног диригента, који је сваки пут своје одабрано друштво дочекивао са лептир-машном жуте боје и са чираком од чистог сребра у левој руци. Човек са неизоставном лептир машном био је у годинама и волео је да уз сочне сендвичиће са неизоставном кристалном чашом тешког црног вина у десној руци, нашироко приповеда о својим прецима несвакидашњег порекла. Држао је у евиденцији све своје претке уназад, чак до шеснаестог: белог орла. По његовом казивању, сви су они били веома необичне личности како у  каријери тако и у приватном животу. Радо је препричавао разне љубавне авантуре оца, дедова, прадедова, чикундедова, наврдедова,  курђела, аскурђела, курђума, курлебала, сукурдола, судепца, парђумана, озмикура, курајбера, па све до сајкатаве и белог орла. Сем веома узбудљивих догодовштина међу женским бутинама, било је ту и веома битних политичких и других интрига на највишем нивоу. У његове су приче тако улазили и поједини владари познатих европских царских и краљевских кућа, а нису изостајали ни историјски моменти, који су - по њему - често били у зависности од појединих поступака, па чак и ћефа, његових веома вештих и опасних предака. Свака стварчица у његовом стану одисала је старином и уз сваку је одмах могао да послужи неку интересантност или пикантерију.

Најпоноснији је био на три предмета од гомиле ствари, којима би позавиделе и многе колекције и антикварнице у граду. Био је то портрет  бркајлије: ратника са  почетка деветнаестог века, затим, уоквирени породични грб и једна веома интересантна лула. Што се тиче портрета - по казивању диригента - био му је посебно близак и то из више разлога. Најзначајнији детаљ приче о човеку, који је мрко гледао са ове, помало потамнеле слике, крио се у дугом ожиљку изнад левог ока. Њега је мајор, потоњи потпуковник, задобио чак по два пута приликом Наполеонових ратова негде у у Аустрији и у Русији. Наиме, као мајор аустријске војске бранио је свога бечког цара, док је ускоро, на ко зна који начин - сада већ као потпуковник - служио Наполеона борећи се против Руса, који су се крстили са три прста на исти начин као што се и он крстио заједно са многим генерацијама његових славних предака са Балкана. После пропасти француске империје, исти тај потпуковник је, добивши чин  пуковника, био радо виђен гост у руској царској фамилији. Посебно је био омиљен у круговима дворских дама, које су иза својих лепеза узбуђено хвалиле његове мушке способности.

Како је диригент са лукавим осмехом препричавао разне догодовштине и тајне бркатог предака, окупљено друштво састављено од познатих  хирурга, песника, сликара и писаца, уважених личности јавног живота и популарних глумаца уз неизоставне примадоне и бонвиване, уз бело и црно вино одушевљено је слушало енергичног диригента. Нико од композитора и диригената није био позван. Маестро је максимално пазио да буде једини, па тако и најбољи диригент у свом окружењу. Остале музичаре и диригенте чак није ни помињао. Штавише, забрањивао је да се њихова имена у његовом присуству, уопште, помињу. 

Уз тиху музику Моцарта и Дворжака гости су ћаскали и уживали у коктелу и у разним укусима јастога, јаретине, кавијара и богатог избора разних сирева и качкаваља. При крају незаборавне вечери, један од надалеко чувених глумаца, забављао је расположено друштво песмом уз клавир и масним вицевима на рачун политичара. У ваздуху је кружио мирис квалитатног дувана и одабраног француског коњака.

  - Само таленат и ништа друго!

  - Xаба вам таленат без порекла!

  Диригент и сликар су наставили разговор, попраћен неизоставним и невиђеним изливима хвалисања и самољубља. Дијалог је нагло прекинут попраћен нервозном гестикулацијом. На лицима се указала мржња, а по одајама се раширио задах збуњености и нелагодности. Сликар је љутито покушавао да се дочепа луле док га је у том покушају максимално спречавао зајапурени диригент. Из xепа диригента испадале су разне ноте и папирићи са пописом свих могућих врста инструмената. Из рукава сликара промолиле су се четкице и боје са започетим скицама пејзажа. Из њихових очију ударале су зелене змије и риђе шкорпије.

- А што не дате да дотакнем ту вашу лулу?

- Не може, за њу сам посебно емотивно везан.

- А где сте је купили?

- Какво сулудо питање? Зна се, све су ово реликвије мојих предака. Ову лулу је мој прадеда донео са собом из Холандије док се спремао да крене на Антиле.

- Интересантно. Ја сам пре неколико месеци исту ову лулу видео у антикварници недалеко од вашег стана. На доњем делу баш ове луле, на сребрној плочици пише: "Лондон 1817."

- То уопште није тачно. Ова лула потиче из Амстердама и рад је познатог холандског мајстора из 16. века.

- Дозволите да вам докажем...

- Обуздајте се, молим вас. Ја стојим иза мојих речи. Јамчим вам да је све тачно што сам рекао и вама и мојим уваженим пријатељима.

Жустру и уштогљену препирку прекинуо је шампањац, који се разлио по лицу зајапуреног диригента. Следио је шамар и псовка без иједне ноте и назива било каквог инструмента. У насталом комешању стаклено звоно, испод којег је блистала лула са урезаним једрењаком, пало је на под и разбило се у парампарчад. Лула је такође завршила на угланцаној паркети и под ногама дидигента и сликара. Успут се и портрет нашао  под леђима и гузовима људи у годинама, који су се извитоперено чупали за седе власи. Урамљени грб је у насталом хаосу полетео и разбио се о кристалну вазу, а стари пергамент се подерао између левог кљуна црног орла и десног уздигнутог копља са одесеченом турском главом.

Све се то збило у краћем року него што је било ко могао да одреагује. Од свих реликвија остао је крш и лом. У зубима је остајала мржња и кап крви, која је споро клизила низ браду.

- Ипак сам био у праву... лажове!

Посрамљено су седели на патосу и режећи,  задихано буљили један у другог. Личили су на два крваво изједена хрта или два запењена мужјака јелена, чији су се рогови на трен искобељали из смртне опасности запетљаности.

- Реч!

- Шта реч?

- Одувек сам знао да је све то само пука лаж! И грб и портрет и сви ти твоји преци.

- Ево ти, па гледај!

Сликар је једва дочекао моменат и халапљиво се бацио на остатке луле да покаже свој необорив доказ о лажима диригента. Окретао је и преврато лулу, међутим сребрни доказ није био на месту где је требао бити. Јасно се видео његов отисак али њега самог са натписом није било.

Дуго се причало о том неукусном догађају, који је поделио елитно друштво. Неки су дали за право диригенту, а други су стали у одбрану сликара, наводећи успут, многе "слатке лажи" диригента у вези његовог порекла и свих оних догодовштина, које је обожавао да препричава уз сендвичиће и тешко црно вино. Преко тог немилог инцидента су посматрали и њихову целокупну делатност. Неки су сматрали да је диригент старомодан и непревазиђени лажов, док су остали  о сликару говорили да су му сва дела пуки плагијати. Истина се, на крају крајева, никад није сазнала. Она је остала на десном ђону тешке енглеске ципеле диригента и на левој пети лаких италијанских ципела сликара. Почетак текста преломљене сербрне плочице са натписом "Лонд..." однео је са собом сликар, док је другу половину ...он 1817." газио цело време диригент. Увређени сликар је своје ципеле ускоро бацио у реку Тибар, испијајући чашу најфинијег рума. Диригент је, по устаљеном обичају,  своје изанђале ципеле носио и трошио до задњег трена када му је, најзад, тешки ђон отпао док се украцавао у воз за Београд. 

Кап по кап

Зар ви мислите да је тако лако да се неко или нешто замрзи? Па, не иде то баш онако, како бисте замислили као: једнога лепога јутра устанете из свог топлог и изгужваног кревета и док се чешкате по глави, приметите да мрзите овога или онога. Не, ова појава је пуно подмуклија, а пошто директно потиче од зла, она је перфидна и на крају, уз одређени осећај ужитка, постаје кобна и мучна. Али како некога или нешто замрзети?

Дечак у белим патикама био је просечан ђак у сасвим просечном разреду где су му предавали сасвим просечни професори потпуно просечне предмете. Писао је просечне домаће задатке и потпуно просечно решавао -ни по чему посебне- контролне задатке. Просечни родитељи живели су просечним животом са просечном зарадом и са потуно просечним проблемима. Једино што није било просечно, било је свеопште незадовољство које их је целога живота терало на кукњаву, псовку, завист и пружало легло вечитој нервози, свађи и раздору. Неуроза и алкохол су били свакодневни зачин живљења као што су со и паприка били неизоставни при спремању домаћег гулаша или паприкаша. Дечак у белим патикама живео је, углавном, на улици или у свом собичку на десетом спрату скучене новоградње. Чак ни за родитеље својих родитеља није знао. Једино што га је заинтригирало, било је сакупљање сличица и налепница крволочних диносаура и осталих преисторисјких немани. Њих је лепио по свим зидовима своје ћелије где је маштао о њиховој међусобној крволочној борби за опстанак. Највише му се допао најјачи и највећи, чије име није знао, међутим, цртао га је у све своје школске свеске и књиге. Осим немани највише га је одушевљавало и забављало да од познатих књижевника или историјских личности у својим уxбеницима, са неколико вештих потеза фломастера, начини диносаура или рогатога, име му се не помињало!

Живео је у доба које се помиње тек у народним митологијама или у филмовима научне фантастике. Уживао је у својој самоћи. Но, како је растао, осим поменутих аждаја почели су да га занимају и вршњаци. Том приликом, у њима је препознавао омањи или крволочни изданак некадашњих немани. О томе никада никоме није причао.

Временом је нашег јунака посебно почео  да  занима  фудбал, тада је почео да облачи зелене патике и по цео дан јурцао за лоптом. Био је сасвим добар у одбрани али је био потпуно катастрофалан као нападач. То га је често доводило до осећања мање вредности, једноставно није имао довољно храбрости за нападе, да насрне на спретније и јаче играче.  Бивао је потпуно  спетљан када би се затекао сам са добијеном лоптом испред самога гола. Суочавао се  са несавладивим противником и теретом: голман је за њега представљао ужас, који је практично био неосвојив. У једном моменту му се учини као да се голман  опасао силним  кулама и бедемима, а већ следећег трена, исти тај голман израста у  xиновског диносаура, који му се грохотом подсмева и кези уз вулгарне псовке. Примећивао је једино огромне зубе и ситне очи које су га презриво посматрале. Но, понекад се дешавало да је, грешком, простор шеснаестерца остао потпуно празан, међутим, за њега је и тада основни задатак био нерешив. Најчешће би му ноге једноставно отказале послушност или би се потпуно укочиле и немоћно посматрале како му туђи нападач отима лопту испред самог гола. Дешавало се да је његов неспретни шут промашио гол са неких петнаестак метара. И то увек у левом правцу. Тада би се постиђен враћао у дубину свог дела терена. Трпео је сузе и лизао зној и тада би се у њему, одједном, јавила необуздана жеља да кидише на најјачег противника и да га једноставно обори, да му отме лопту или да га једноставно физички спречи да настави игру. У грлу је осећао улрик повређеног диносаура, који у свом бесу раздире туђе месо и кости.  Трајало би то тек пар секунди. И тада, потпуно неочекивано, просто из ничега, као разјарена неман јурнуо би неузаустављиво и свом снагом се бацао на изабраног играча. Обојица би се нагло затетурала, треснула и изгубила у облаку прашине школског игралишта. И један и други имали су сасвим озбиљне озледе, цурила је крв из носа, по коленима и лактовима. Сви су се ишчуђавали шта би овом сасвим просечном момку да обори најјачег центар-фора противничког тима. Наравно, момак у зеленим патикама одмах је био искључен из игре. Па, ипак, осећао је у себи потпуно олакшање и нескривено задовољство. У носу му је дисао - у то је био потпуно убеђен - неки далеки предак са огромним чељустима, малом главом и снажним удовима. Аждаја се најзад несумњиво оваплотила у њему. После овог - од многих - добро упамћеног чина, одбацио је зелене патике, заменивши их црвенима. Никада више није играо фудбал. Презрео је све оне, који јуре за шареном лоптом и јавно називао идиотима све оне који су се занимали спортом. За њега је спорт био само пука игра са плитким циљем и слабим ужитком, у његовој глави су се врзмале много енергичније и одважније мисли. Маштао је о стварима, које беху далеко озбиљније како по начину тако и по исходу, а да не помињемо саму сврху свега тога. Тражио је могућност самодоказивања. 

О навијачима је имао своје сасвим конкретно и другачије мишљење. Прикључио се познатој банди "Жутих тигрова" и чекао одређени дан у недељи када би се одлазило на стадионе и давало одушка себи и свом бесу. Искрено речено, ни у најмању руку га није интересовао спорт. Било је то више осећање неког недефинисаног заједништва. Сви су  овде  налазили оно што им је недостајало из детињства. Тако је и наш дечак трагао за  ортацима замишљеног света, који вреба и чека да изиђе из своје јазбине,  да се, једном за свагда, једноставно оствари.  Стварност га је узела  под своје.

Пре почетка утакмице најборбенији навијачи "Жутих тигрова" састајали су се у провереној кафани "Пират Кариба" где је важио неписани закон у коме се изричито уважавао слоган: "Улаз забрањен свим обојенима, Циганима, псима, Јеврејима и Србима". Строго су се придржавали тога закона који се ширио и уважавао вербално, а каткад и физички, по потреби. Наш момак у црвеним патикама полако је почео да се навикава на пиво и на сасвим нови речник, тада још за њега, потпуно новог погледа на свет. Испијањем прве кригле разговор се водио о девојкама и о утакмицама, трајало је то до завршетка друге рунде пића. Тада би се тема, најчешће, пребацила на њихов пролонгирани хендикеп, који се првенствено може захвалити ционистичкој завери и Циганима, нерадницима, који трују ваздух овога града и државе. О псима нису говорили. После четвртог круга пива, сви су се пребацили на пљување по Србима, мада, нико од њих није имао никакав контакт са њима. Од "Жутих тигрова" нико није боравио у Србији нити их је она, изистински, занимала. Њихова мржња потицала је са екрана. Срби су се већ читаву деценију приказивали као крволочна багра, која се никако не уклапа у круг цивилозованих европских народа и њихову културну средину, а поготову,  у стандард поимања и вредновања. Била је то необуздана банда убица и укољица, коју треба дотући до каменог доба. Већина момака и девојака се на потпуно исти начин односила  не само према Србима већ и према свим: "заосталим, затуцаним Балканцима и смрдљивим Словенима, који још увек, онако успут између два покоља, потуцају понеку козу или јагње у јаругама непрегледних, дивљих планинчуга."

Првих месец дана момак у црвеним патикама само је слушао и упијао драње пијаних момака и девојака задојених мржњом и набојом неискаљеног беса. Полако је прихватао њихов начин размишљања мада му је доста тога још увек било прекривено маглом,  но, време је чинило своје. Одбацио је најзад и црвене патике и обукао црне цокуле. Није више чекао дан утакмице да се сретне са својим друштвом, које га  је донекле већ прихватило. Оно му је постало стално уточиште. Његови просечни родитељи су учинили сасвим просечну ствар са својим просечним животима:  предавали су се још више алкохолу и свом неутољеном бесу. У њиховим носевима радосно је зевао и вирио поглед нечастивог, који је слао своје енергије и уживао у заврзлами залуталих људских душа.

На утакмице је друштво одлазило потпуно пијано. Момци су се једва суздржавали да не пребију првог навијача из противничког табора кога би  случајно срели. Тешко је било сачекати најповољнији моменат. Најзад су донели одлуку. Решили су да прекину са ишчекивањем. Кренули су у своје поподневне и предвечерње походе. Најжешће су се тукли после утакмице, али тога је било само једном седмично. Ко ће толико још да чека? Доскочили су и овом проблему, трагали су и наилазили на мање групе Рома које су претукли "до каменог доба".  Негдашњи момак у патикама, на почетку је био веома уплашен, међутим, примећивао је да му највише прија када се налази у великој групи. Маса пајтоса му је уливала невиђено самопоуздање. Приликом прве туче са Циганима био је поприлично опрезан али је гнев из дана у дана све више растао. У њему је пустио вреже  бес као жила најупорнијег корова на самој литици стеновитог брда. Храброст је стицао са знојем својих истомишљеника, који су се пијано грлили у кафани где је пиво било јефтино, а расположење засићено тупим разглабањем и гневом. Са сваком новом криглом у њих је улазио све већа доза заноса, која их је омађијано мамила и терала да искале свој бес на "онима". Момак у црним цокулама није ни приметио када му се у поре упила та кафанска жеђ за осветом и измиривањем рачуна са потпуно непознатим људима, који су били: "смрдљивци, љигавци и буђави" (узетио из речника "Жутих тигрова") због свога порекла.

Једне вечери после утакмице, њих шесторица, угледали  су тројицу Рома, били су основци. Није требало много да се после намерног изазивања и псовања "Жути тигрови" баце на децу и да их крваво премлате. Тада му се десило први пут да је осећао право задовољство, ликовао је у својој снази и у пруженој могућности да чини што му се прохте. И знао је да му нико ништа не  може. Није се сећао ни једног крвавог лица. То га, изистински, уопште није занимало.

Велику победу су прославили у познатој кафани "Пират Кариба". Остатак друштва их је са највећом радошћу дочекао. Први пут му је било дозвољено да седне поред "Бакија" - лидера - "Жутих тигрова". Никада се лепше и одважније није осећао. На часак је помислио на све своје сумње, које су га довеле до овог друштва. Сад му је дошло да просто заплаче од среће. Међутим, није дозволио да му ко случајно  примети сузу у дну десног ока.  У њему се јављала жеља да их све загрли и тада, у екстази, скочи на препуни сто и поче да урла и да баца флаше. Све је прсло у парампарчад уз највеће задовољство осталог дела друштва. У ваздуху је куљао мирис  жестоког пића и пива помешано са смрадом марихуане и зноја. Музика хеви-метала је учинила своје и допринела лудилу. Био је то највећи доживљај негдашњег момка у белим патикама. Те вечери је три пута засекао леву руку, позивајући остале да се побратиме. Засекли су кожу и  једни другима лизнули по неколико капи крви. Ускоро су свима уста и лица била умусана од крви. Те су ноћи и цокуле изгубиле пређашњу црнину, сада су биле навлажене крвљу.

Није прошло ни месец дана, а  јунак наше приче  постаде један од водећих личности. Највише се прославио, када је једне ноћи у пратњи девојке и двојице момака сам пришао старици, која је чекала трамвај, и почео да јој се уноси у лице и као суманут дере. Јадна, сва престрашена, није могла да дође до даха. Он се сав преобразио у огромну чељуст која је урлала једну једину реч: "Чифутка! Чифутка!" Остали су га запањено посматрали. Те вечери нису попили ни једно пиће, па нису били расположени за кавгу. Али та њихова пасивност је још више разгневила момка, који се  бацио на стару жену и почео да је бије по лицу. Ударао ју је песницом док јој није поломио нос, и тада је наишао жути трамвај. Трамвај се комотно зауставио, неки су људи сишли али нико није хтео да се меша, сем једног старијег човека. Истога момента момак је старицу шутнуо у стомак, а затим се као помахнитан бацио на човека. Просто га је изгазио својим крвавим цокулама. 

Слава и моћ га је потпуно опила и опчинила. Дао је да му се стави тетоважа. Била је то аждаја са окренутим крстом.

Сада је дошло на ред и српско гробље за које до тада није ни знао да постоји. Са највећим ужитком је са својом разулареном бандом рушио надгробне споменике док је мермерне крстове разбијао или већ окретао наопачке, испијајући флаше вотке. Тада се - као да је из земље изникао - појавио старији човек. Момак је у свом лудилу позивао остале да прикажу жртву. Сумануто су се дочепали старца, запушили му уста и на поломљеној плочи гроба пресекли му гркљан.

Сутрадан  на насловној страни свих новина појавила се фотографија и чланак о невиђеном сатанистичком вандализму у месном српском гробљу. Момак се будио из пијаног сна док је мајка вриштала уз лелек. Прочитавши чланак препознала је сопственог оца, за кога није чула годинама. Момак није схватао шта се дешава. Грохотом се смејао и мајку називао најгрубљим именима.

- Будало, па то је био твој деда! - кукала је мајка.

- Како, кад има неко глупо српско  презиме? - и опсова момак.

  - Кад сам навршила осамнаесту годину мењала сам своје девојачко презиме, кретену!

- Па шта? - одговори момак и залупи врата за собом.

Жеђ

На екрану црно-бели документарац. Брадати човек обучен у дугу белу кошуљу са каишом преко ње, са несразмерно великим чизмама на ногама. Замишљено је прелиставао ситне папириће. У левом длану оловка, а у оку понеки случајни поглед упућен камери са краја деветнаестог или почетка 20. века. Уважени старац је седео на клупи усред парка и посматрао брезе око себе. Бела брада му је гладила прса и изазивала поштовање приликом сваког сусрета. Документарац је био попраћен меким баритоном. Наводили су се, по устаљеном реду, подаци из живота чувеног руског писца и цитати из његових дела и записа. При крају црно-белог документарца екран се преобразио. Појавише се боје: филм је приказивао садашње стање куће у којој је негда живео и  стварао великан руске књижевности Лав Николајевич  Толстој. Сада је то био брижно чуван музеј. Столица, сто, бокал и чаша, перо, понеки папир са рукописом и самовар. Напољу у дворишту упекло сунце, а врата куће као да неуморно очекују да се стари, белобради писац појави.

Дечак је пажљиво посматрао екран, успут је заборавио да заврши свој сендвич и да попије чај. Седео је непомично у мекој црвеној фотељи. Речи и слике је просто упијао. Био је очаран, у души му се промолила мисао док  се испод носа појавило мноштво ситних бисера капи зноја. Имао је свега осам година, а већ је умео да без икакве двојбе одреди и да тачно дефинише смисао свога битисања. Остатке сендвича и непопијени чај ставио је на сто и полагано разгледао по соби. Замишљао је како ће једнога дана и ова соба, исто овако нетакнута, постати музеј где ће долазити многи клинци да се диве његовом животу и делатности. Већ је видео њихова зајапурена лица и отворена усташца. У њиховим зеницама наилазио је на одушевљење,  љубомору, пожуду, а код девојчица  недвосмислену симпатију. То га је одушевљавало. Лепо је било сањарити о себи и о свом успеху. Поглед му је застао у огледалу. Дуго је посматрао црте лица и замишљао себе на екрану како лепо одевен мудро говори о стварима које, тренутно,  још ни сам није умео да замисли нити да каже. Више му је, у ствари, стало до оног меког баритона који ће једном, а у то је био стопостотно сигуран, исто тако лепо причати о њему, баш као што је незаборавно говорио у документарцу о том неком брадатом Толстоју. Замишљао је себе, како издалека, са двогледом посматра ову собу и ужива у својој слави и у љубомори својих вршњака и деце будућих нараштаја. Себе је видео како седи у столици за љуљање поред отвореног камина са неизоставним дурбинима и једним двогледом. Сем тога, свуда наоколо било је брдо кикирикија, чоколаде и банане. Али жеђ за славом и популарности ништа није могло да надмаши. Изнад свега су га одушевљавала  огледала. Њих је испочетка, сасвим уобичајено, постављао на зидове. Међутим, касније их је распоређивао не толико по зидовима већ по поду. У свакој соби било је барем по три-четири, тако су одаје одједном постајале веће и деловале су много дубље. У зависности од висине плафона, дубина је у угледалу деловала све већа. На тај начин,  учинило му се, као да се просто неприметно креће између два недодирљива простора: онога до таванице и онога, који се скривао у угледалу на поду. Волео је да буде у том замишљеном међупростору. 

Од тог суботњег преподнева са црно-белим документарцем, прошло је више од тридесетак година. Од отвореног камина и дурбина са брдом банана, кикирикија и чоколаде није постало ништа сем до багателисаног дечјег сна. Међутим, жеђ за славом остала је и надаље жива са изливима разног интензитета. Понекад би прошло по пар месеци, а да о томе уопште није  размишљао, онда би одједном, сасвим неочекивано, као бујица помахнитале реке изронио тај мучни осећај и прекрио све. Личило је на праву безглаву ерупцију вулкана: жарио је све око себе, а понајвише - као риђа лава у дубинама океана - самога себе. Тада би га обузимао страшан укус зелене рђе и неподношљив воњ разочарења, који је обузимао све: почев од утробе, преко набреклог језика, па све до леве ноздрве. То би га смлатило толико мучно, као кад одрубљена цигла са високе зидине погоди човека усред стомака док му прашина улази у уста, уши и нос, а очи му се напуне ситним труњем што надражава и жари беоњачу и зенице.

Звук који бу му се тада промолио, највише је подсећао на пригушени зов мачка пред парење. У тим тренуцима, који су се разгранали и запатили у сате и дане, његов однос према свему што је живо, било је крајње и безнадежно труло и заударало је на људски зној усред јулске жеге. Тих дана би се најчешће  затварао у своју собу и на под ставио по пет или шест потпуно нових огледала. Полако и плашљиво је бацао поглед у новонастале дубине. Огледала су откривала непостојећи али уочљив простор испод патоса. За њега је то био постојећи нестваран свет, који га је мамио и није се дао заобићи. Понекад, када би се разбио у неком пабу, а на то је помно обраћао пажњу да то обавезно буде један од мноштва енглеских пабова у граду, радо је покушавао да скочи у видљиву и нетакнуту дубину огледала на поду. Његов свет је још увек лебдео негде у замишљеном међупростору, у којем је бежао од стварности. А стварност никако није умео да сагледа и да прихвати. Био је крајње несигуран. Прво у себе, а затим у све оно што га је окруживало. То је једино себи признавао, а људи су, ионако, без иједне речи лако уочавали његов проблем. И сви су ћутали о томе. Тада је своје јаде одавао белој хартији и налив перу са лила мастилом.

Писао је често и много. Углавном романе. Али је покушао и са сатиром. Није успео никоме да се насмеје, сем, самоме себи. И то је било добро. Међутим, његова несигурност пратила га је цело време као лила дим, који гамиже по поду или као жути пламен што облизује плафон и трем. Сви они, који су читали његове романе и сатире били су задовољни и искрено су изражавали своју симпатију. Он је изнад свега желео да се његова дела  штампају на енглеском језику. Завидео је Рабиндранату Тагореу, који је своје стихове на бенгалском одмах умео да објави и на енглеском. Био је крајње љубоморан и на Исака Башевиса Сингера, који је своје приповетке, писане на јидишу, још истога месеца могао да штампа и на енглеском, а да не помињемо Салмана Рушдија, који је своја дела писао на језику негдашњих колонизатора, али, који су му дали ту несвакидашњу предност да се његове речи и мисли за трен, као на сребрној тацни, понуде и пренесу милионима читалаца широм земаљске кугле.

Плашио се пораза.

Највише је стрепео од осредњаштва. Остати на граници примећеног, а не бити признат и не спадати у круг уважених писаца поражавало га је и ужасавало и при самој помисли те незахвалне затечености, коју никако није могао ни да замисли, а камоли да прихвати. Веровао је у судбину али са њом никако није могао да се помири, нарочито када се радило о његовом таленту и личној затечености. То је за њега било горе него да је целога живота био и остао неписмен и да никада ништа није написао. Овако, кунио је Творца и своју жеђ, што му је дат таленат али није успео да досегне врхунац и да уђе у круг популарних писаца књижевног света. Ући у те кругове значило би  - а у то је био потпуно уверен - право и потпуно задовољство.

Пошто није био сигуран у своје способности, цео свој век  провео је у сумњи и оптерећености не сагледавајући суштину своје животне поруке. Тражио је много, и мада је радио чак и више од многих својих колега, никада није наилазио на ужитак и задовољство. Несређеност га је обасипала неизлечивом летаргијом и враћала га чашама вискија и криглама тамног "Гиниса". Уместо да је налазио лепоту у самом писању и стварању на велику радост читалаца, он је свакога дана носио у себи мучну вагу чији се кантар никада није зањихао и превагнуо на страну његове среће и успеха. Коб и жеђ уносили су му кал у душу. Све је мање подносио огледала. Дошло је доба када више није могао ни да баци поглед у огледало. По граду су га знали по разбијеним огледалима у тоалетима.

Стари брадоња је једног поподнева, изненада, намигнуо преко црно-белог документарца и дошапнуо му на његово лево уво, пажљиво разгледајући око себе да га ко случајно не примети: "Е, баћушка није ти лако. А шта ћеш, кад си одабрао такав живот? Него, погледај у моје разбарушене обрве и нађи решење. Наћи ћеш веру, мир и сртпљење у њима. Ослушни и рећи ће ти се само. Једино ти ваља мало сачекати. Шта си ти  мислио да се слава и популарност тек тако осваја? Е, мој баћушка, узми семе било чега, па посеји. Гледај у то чудо и сети се старих Санскрићана и њихових мудрости о животу и Истини. Зашто тражити овде, у овој каљузи, оно, што једноставно не постоји: слава, срећа, бесмртност... Све је то само игра, која те мами и одвлачи од суштине. Треба само да застанеш на моменат, ни на трен више, и да схватиш да је све ово што је видљиво - ох, а то су стари богумили добро знали - није настало због доброга већ да нас онај, да му име не помињем, завара и заведе. Погледај око себе, све што видиш дело је Махешваре са намером да те запетља и замрси у своје префињено привиђење. Јер, а то ваља знати, као што  не постоји сада, тако, нема ни онога што следи. А онога, што је иза нас, питање је да ли ће се ико, веома ускоро, сећати. Зато, мани се својих сумњи и оптерећења и уживај у овом битисању, јер  прави живот тек долази. Пиши и не размишљај о успеху и помпи. Пиши о истини за истину без икакве сенке и опсене и не дај се заносити тешким речима сопствене сујете. Пусти одликовања и признања, њих додељују они који и сами пате да буду окићени златним ордењем и свиленим тракама. Чини, поступај и бићеш уистину срећан. Ја сам одбацио мноштво церемонијала из свога живота али нисам одбацио највећу истину: Христа. Погледај мој гроб, на њему ћеш уочити крст - знак усправног човека."

Писац је остао запањен и није умео да одагна да ли је све то само сан или је можда ипак јава, која се нашалила са њим. Тешко је подносио речи брадатог Толстоја и наставио је да срче свој тамни, горки "Гинис". Никако није успео да прихвати мисли које му је упутио старкеља, а он је - узгред буди речено - већ скоро деведесет година био мртав. "Била су то друга времена." - прокоментарисао је сав задихан, а у дну леве слеоочонице ушуњао се задах језе од могуће истинитости Толстојевих речи. Борио се да прихвати судбину, а она му је била дата да успе онога момента, када се буде уочио са самим собом, у тренутку када се буде одрекао свога ега, који га је спутавао и спречавао да напише најуспелије дело свога дотадашњег битисања. Књига која је носила наслов: "Мој јучерашњи сусрет са Толстојом" прво се објавила на српском, а касније на италијанском и  грчком, и тек на крају на енглеском. Све оно о чему је сањао, одједном се обистинило. Није више требао да јури од једног издавача до другог, да моли и јадикује,  да куне и да прети. Сада су се, сви они, сами јављали: и издавачи и преводиоци. Добијао је многа писма и признања, био је прихваћен и радо виђен у високим друштвима. Уживао је приликом сваког сусрета и пријема јер је своју важност упоређивао са бројношћу заједничких фотографија са познатим личностима почев од Борхеса, Павића и Естерхазија, па све до Вуди Алена. Највише се, ипак, радовао писму из Енглеске у којем  је писало: "... јер све што сте написали веома близу је нашем заједничком извору - санскриту, а за њега је данашњи свет одавно заборавио. Жао ми је што нисам у стању да ваш роман читам у оригиналу, на српском, јер је он духовно најближи нашем, као што малочас поменух, заједничком извору. Нека, донекле може да послужи и овај, мада веома лепо урађен, превод на енглеском. Надам се да ћу бити у прилици да вас лично упознам и да поделимо заједничке мисли... да се нађемо на ливади лотоса неумрлих душа." У потпису је стајало: Салман Рушди.

И када је престало одушевљење - а оно је увек кратког века - није одистински ни приметио. Кобна жеђ је занавек нестала. У стану је оставио свега једно једино огледало и то на зиду изнад лавабоа. Тамо где му је и место. И никада више није стављао чак ни парче огледала на под. Суочио се прво са самим собом, а све друго, било је неупоредиво лакше. Требало му је подоста времена да дође до тога.

Док је мирно посматрао таласе мора са белом хартијом на чистом и празном столу, одједном му се јавила мисао да  више не одговори  ни на једно писмо, чак ни на Сингерово и да не трчи више од пријема до промоција, од ручкова и вечера са угледним људима, до елитних друштава:  већ само да пише.

На белу хартију је, пре него што ће кренути у своју уобичајену шетњу пре заласка сунца, записао: "Чини ми се, да писање, најчешће, није ништа друго до пуко жврљање. Па, ипак, ако нам је судбински дато, морамо да пишемо све до онога тренутка док се још има шта рећи. Међутим, то није врхунски смисао мога живота. Изнад свих тих покушаја требало би да буде првенствено стремљење да се верује у Истину. Да, једино да се верује у Истину, о којој, ми који смо се својим рођењем одрекли ње, уистину, ништа не знамо. Ако је тако, онда нам једино преостаје да разоткријемо макар и делић ове стварности, која нас окружује и која нам одвлачи пажњу од суштине нашег живота. То је једина сврха сваког нашег покушаја, без обзира на све што нас при том нашем поступку омета или спутава. У том случају чак и сам пораз постаје потпуно небитан. Губи ли, пак, страх од пораза на својој важности, значи,  да га више и нема. Уистину, никада га није ни било.

Телевизор одавно није имао у кући крај обале мора.  Никада више ни једној камери није дао да му привири. Ретко је примао посете и то, у главном, беху рибари и деца који су уносили свежину и радост у његов свет.

Изнад његовог радног стола - уоквирен у рам од брезе - једино је Толстој посматрао свој  рукопис са почетка двадесетог века.

Сакупљач шкољки

Живео је сасвим обично. Седео је по цео дан код куће и ништа, под милим Богом, није радио. Али да не будемо крајње неправедни према њему, био је несвакидашњи "интузаиста" - како је већ навикао да каже када се радило о шкољкама.

По цео дан је ослушкивао шум мора. Узео је шкољку и ставио уз лево ухо и тако проводио читаве сате, дане и године. Чак и после своје педесете, ревносно је сакупљао шкољке, без обзира, да ли су биле само на цртежу, слици, или беху стварне и опипљиве, а да вам не причам о читавој колекцији фотографија и о мноштву најобичније имитације шкољки од алуминијума, порцелана, дрвета, пластике, стакла или гипса. Поседовао је сем тога и праву видеотеку и то искључиво са документарцима или играним филмовима где се барем на моменат појављује макар и обрис шкољке било које врсте.

Оправдано ћете се запитати: "Али како, побогу, па, од чега је живео?" На то је одговор био веома једноставан: издржавала га је супруга, која је са максималном толеранцијом прихватала његов животни сан да једног лепог дана постане најпознатији колекционар свих могућих шкољки. Чак је и на кућу поставио огромну жуту шкољку - амблем, познате америчке нафтне фирме. Она је, наравно, сваке вечери била осветљена на велико задовољство домаћина. Од поменуте америчке компаније ускоро је добио упозоравајуће писмо, у којем је стајало, да ће га тужити због непрописног коришћења знака за рекламу. Међутим,  заљубљеник шкољки је био непопуистљив. Чак је и у томе успео да познату америчку фирму убеди са причом како он то, у ствари, ради за њихово добро и да за наведене услуге тражи тек неку ситну надокнаду.

Види чуда! Није прошло ни месец дана, а он је од генералног директора моћне нафтне компаније, примио уоквирену повељу уз попратну симболичну суму новца.

Сакупљач шкољки се дружио искључиво са људима који су живели поред мора. Једини услов његовог дружења  био је тај  што су сви  морали поседовати барем по једну шкољку. Цео боговетни дан му је пролазио у бесконачном седењу. Неуморно се дивио својој богатој колекцији, слушајући шумове негдашњих таласа, који су се, по његовом дубоком убеђењу, заувек украли у унутрашњост шкољке. Свакога поподнева би одлазио у мању шетњу и сањарио о мору. На његову велику несрећу живео је у типичној континенталној земљи која није излазила на море. Но, његовој пажњи није успео да промакне ни један једини човек, који је долазио са мора или имао било какву везу са било којом морском обалом на свету. У њихову част приређивао је праве пријеме на којима би му завидели и богати медитерански домаћини. Послужење је било обавезно у италијанском или грчком стилу уз незаобилазну класу квалитетних вина, које је прекрштавао у медитеранске сорте. Међу нама речено, та вина су одиста била квалитетна али она никада нису ни омирисла морску обалу. Ништа за то! Битно да је његов замишљени свет у потпуности имитирао топле јужне пределе. И сама кућа је више подсећала на огроман музеј далеког поднебља средоземља него ли на обично континентално домаћинство. Преко целог дана његов дом је био обавијен мешавином мириса оригана, морске соли (коју је потапао у воду и постављао по свим могућим радијаторима), љуске од поморанxе и белог лука. За многе је та комбинација мириса била неподношљива. Но, наш колекционар их је у веома кратком року успео убедити како је баш то најздравија комбинација миомириса потребних за здрав метаболизам људског организма и насушни душевни мир.

Искрено речено, он и јесте деловао крајње мирно али та привидна смиреност је служила и увелико зависила од његове комоције.  Да је неким пуким случајем, овај веома важан чинилац навике, био и у најмању руку угрожен или поремећен, у њему би истога момента експлодирали подводни вулкани и изазвали би прави правцати цунами у свом окружењу. Тако, на пример, када је требало да се у најкраћем року среде потребни документи о увозу великог броја непознатих шкољки, он је то без најмање нервозе одлагао и пребацивао на свога кума. Да је кум,  мученик,  неком срећом сазнао шта га, у ствари, чека, сигурно се не би никада упуштао у такве ствари. Међутим, јадан кум је, по свему судећи, нешто требао да му плати из неког претходног живота. Навешћу вам само један једини уверљиви пример њиховог "сарадничког" разговора:

- Ајде,  молим те, назови сутра брата да ти удари печат од фирме на овај докуменат. Без тога ништа нећемо успети да средимо, ако то не средиш онда боље немој ни да долазиш. - молио је кум преко телефона, после тринаестомесечног неуспелог сређивања ствари око тих несрећних увезених шкољки. Наравно, главни кривац, као и увек, остајао је потпуно хладан, смирен и спреман да одмах наступи као најбољи педагог из осамнаестог века.

- Ајде смири се, где си навро? Полако брате. ... Нема проблема. Сутра стижем тачно у осам. - одговарао је колекционар шкољки и наставио да окреће и ослушкује дугуљасту шкољку из Персијског залива.

Наравно, другог дана се, по старом добром обичају, појавио тачно у  десет часова и тридесет осам минута са широким осмехом на лицу, као да је истога момента сазнао за феноменалну вест о свом изненадном пресељењу на Хаваје. Разуме се, од печата није било ни трага ни гласа. По устаљеној форми, сакупљач шкољки је једноставно заборавио да назове брата и да обави потребан део посла. Знате већ, оно, са печатом. Кум је просто запенио и кунио и мајку и оца и несрећни дан када га је уопште упознао. Међутим, колекционар је мирно узвратио: "Нема проблема. Назваћу брата и биће све у реду."

- Ало, ало! Јеси л' то ти? Чуј, треба ми твој печат под хитно! Ту сам са кумом на царини, а без њега не можемо ништа да урадимо! ... Али, како? ... Па, нема везе што си већ на путу! Врати се кући по печат, па ми га донеси! ... Ма, шта је то сто педесетак километара? ... А, не можеш? Како не можеш? ...Враћаш се тек у три? ... Па, онда, назови супругу!... Е, онда је назови на радном месту! ... А она не зна за тај печат? Па, како не зна, мајку му?! ...  Објасни јој! ... Ало, ало ... ало! Е, свашта! Који безобразлук?! Опет ми је спустио слушалицу... - рече потпуно изненађени сакупљач шкољки.

Несрећни кум је просто пропиштао од муке. Колекционара су, временом, сви заобилазили, једино му је остао кум, међутим, ни он није гајио пријатељство  због неког посебног дружења, колико због ових несређених рачуна, који су се из дана у дан, захваљујући високим каматама, незаустављиво повећавали.

- Чуо си, нема нам  друге него да сачекамо твога брата да се врати са пута. Шта је рекао, кад стиже?

- У три! - љут ко гуја брецнуо се сакупљач и нервозно вртео главом.

- Па, добро, ти сачекај брата да ти удари печат, па се овде видимо у три и двадесет. У реду?

- Не може. - узврати сакупљач шкољки.

- Шта сад, пободу, не може? Царина данас ради до пет.

- Xаба ти посао! - обруси колекцоинар.

- Како бре, xаба ти посао? Па, то и није мој већ, првенствено, твој посао! Ајде, немој ме зезати, треба да се одради, па, да га скинемо, бре, са дневног реда.

- Не иде! И немој да ме нервираш! - потпуно изнервиран узвикну колекционар.

- А што? - упита кум.

- У четрнаест и тридесет идем у биоскоп.

- Је си ли ти, бре, луд? Какав сад биоскоп? - дахтао је несрећни кум.

- Кажем ти, ја идем у биоскоп. Гледаћу "Плаву лагуну" од четрнаест и тридесет, а од седамнаест сам већ купио карту за филм "Господар мува". Знаш, тамо се појављује онај мали дебељуца са огромном шкољком, која  представља неку врсту парламентарног система: онај ко поседује шкољку једино тај има право гласа. Сећаш ли се? Ох, како је лепо то измислио режисер. А шкољка је тако дивна, а тек њен глас? Овај филм гледам већ по пети пут у биоскопу, а имам га и на видео-касети.

Кум је остао потпуно забезекнут.

Али то је био само детаљ његовог саможивог битисања. Изнад свега је волео да му људи долазе, а он није хтео да одлази ни код кога. Просто га је хватала језа и при самој помисли  да оде у нечију кућу и да тамо одседи по неколико сати без својих вољених шкољки. Ако би поводом неке славе или друге светковине и боравио код некога од својих пријатеља, највише времена је проводио пред телевизијом вртећи канале. Страховао је да ће, којим несрећним случајем, пропустити  документарац о некој егзотичној плажи где ће се засигурно показати и понека јединствена шкољка, за коју он још није чуо. Згражавао се траћења времена. Страх и нервоза се у потпуности одражавала при сваком његовом покрету.  Првих десетак минута би само онако, узгред, почешкао нос и слепоочницу. После петнаестог минута би се неподношљиви свраб проширио на обрве и теме. Није прошао ни седамнаести минут, а он је све енергичније почео да се чеше по врату и раменима, по плећима и по леђима. На концу би му свраб у двадесетом минуту већ у потпуности  овладао читавим телом.  Личио је на пајаца чије се руке и ноге управљају невидљивим концима. На крају би нервозно устао и почео да испија литре црног, посољеног вина. После треће литре, коју би попио у року од седам и по минута сав би се склупчао и засео у каду у коју је сипао килограм морске соли. Тада би затражио да се затворе врата купатила, а он би се сав преобразио у велику живу шкољку. После два сата на његовој кожи би се примећивала љуштура, која је подсећала на тврд оклоп морских шкољки.

Због тих ствари нико га више није ни позивао у своју кућу, нити му је ико више отварао врата. Његова жена је једнога јутра покупила све своје ствари и отишла без поздрава. Питаћете се: "Како ли је реаговао на све то?" Одаћу вам тајну. Рекао ми је да је крајње срећан због тога. Најзад је нашао своју потпуну комоцију.

Задњи пут сам га видео како седи у огромном акваријуму у друштву камења и морских биљака. Неке су рибице веровале да је он ту искључиво због њих и никако нису могле ни да појме да се он ту нашао, једино и искључиво ради себе и сопствене комоције. Све остало за њега је била  тек пука декорација.

Фотограф

"Да могу да бирам ја бих у хороскопу најрадије био: облак." - рекао је човек са чудном брадицом и још чуднијим наочарима. "Знам, такав знак у хороскопу уопште не постоји, но ја бих, ипак, највише баш то желео." - наставио је да прича својим пријатељима од којих није очекивао ништа посебно сем дивљења и запрепашћења. Све је на њему намерно било чудно, почев од зелено-жутих панталона, па све до риђег сакоа са обавезном свиленом марамицом, боје напукле бледе руже, и зеленог цилиндра. Волео је свакога јутра да доручкује у истој кафани на углу, у најужем центру градића, који је највише подсећао на француске паланке са краја деветнаестог века. Доручковао је тачно у девет сати вреле, меке кифле уз обавезну кафу са млеком. После тога би, по устаљеном ритуалу, почео да прича о својим најновијим, по свему судећи, намерно необичним фотографијама: "Јуче сам пред онај ужасни пљусак успео да овековечим невиђени призор: није то био обичан облак, било је то лице старца, које се убрзано преобразило у намрштеног берберина, а потом је потпуно игубио свој лик да би се већ следећег момента указао вепар или глава камиле. Нисам могао тачно да одгонетнем. Наравно, сачекао сам сваки вид метаморфозе и успео да их украдем за вечност." Главни конобар је са широким осмехом слушао фотографа и,  наизглед, искрено одушевљен, пружио му праву кубанску цигару како би уважени гост могао да доврши свој јутарњи ритуал, који се ни под каквим околностима није могао мењати нити изостати.

"А сећати ли се оне моје фотографије са ликом огромне сапунице, која полако али сигурно осваја видик, па чак и ону малу, мајушну пудлицу, која се упиње ка несхваћеним висинама?" - упитао је лукаво гледајући некако са стране са својом чудном брадом и сакоом. Испод ока будно је анализирао реакције свих који су се тога јутра затекли у кафани. "Како да не! Наравно  да се сећам! А исто тако знам и која је ваша најомиљенија фотографија." - одговорио је келнер и сувише љубазно. "Реците ми, да чујем!" -  узбуђено је инсистирао фотограф са чудним наочарима и свиленом марамом у горњем xепу сакоа, вребајући моменат чуђења присутних. "Па, знате, то је она на којој се у предвечерју поигравају тамне и беле нијансе, које гутају једну другу да би, затим, обе ишчезле у светлости." - угојени конобар је са широким замахом припалио цигару уваженом госту.  "Тако је, погодили сте! Како сте то само лепо рекли..." - разнежио се фотограф.

И свакога би се јутра у потпуности понављао овај разговор. Фотограф је искључиво фотографисао облаке. Волео је да на сваки могући начин оскрнави, зачуди или забезекне своју околину. Та сласт му је значила све: и смисао живота и суштину битисања.

Једнога јутра неко се усудио да га приупита због чега искључиво фотографише облаке, а истовремено, запоставља природу, животиње и људе. Фотограф је дуго удисао мирис и дим кубанске цигаре; сачекао је задњи могући трен ишчекивања и полако, одважно одговорио: "Да ли ви верујете у Бога?" - на то би се сви само окретали око своје осе не схватајући какве то има везе са постављеним питањем. После краће паузе сви су помрмљали понешто у вези изненадног питања и још више се зачудили његовом одговору: "Ја не верујем у бога. Верујем у три ствари: у судбину, у облаке и у фотографију. Али у њега не верујем." - одговорио је бришући зној са врата док су неки од слушалаца негодовали због његове изјаве. "Рећи ћу вам зашто верујем у судбину. Зато што знам да ћу се једнога дана, седећи под истим овим кровом, после обилног доручка суочити са ужасом која се зове: смрт. Када ће то бити? И то знам тачно у трен. Сачекајте само  да видите." - крајње лукаво, одважним погледом је на најбезобразнији начин изазивао и решетао своје слушаоце. Неки су се уплашили и испили чашу коњака, други су се само крстили док су понеки тужно одмахивали  тешким рукама. "Верујем у облаке јер су они за мене оличење лепоте пролазности и, најзад, верујем у вечиту моћ магије која се зове: фотографија. Један једини трен, који успева да се отме, такозваној, непобедивој пролазности, онако, просто у инат. А тај трен није ничим омеђен, нити је било чиме условљен; он је једноставно дат да се ухвати и зароби, захваљујући фотографском апарату. Па, како ту, може да буде речи о било каквом богу?"

Намерно је, из дана у дан, запрепашћавао своје познанике и случајне пролазнике; са собом је неуморно и неизоставно вукао огроман фотоапарат са наранxастим сунцобраном. Био је прави правцати чудак,  умео је сатима да вреба облаке. Ником није пошло за руком да одгонетне  да ли фотограф прорачунато буљи у облаке или их он просто заварава, у намери да привуче пажњу на себе свих познатих и непознатих људи? Неки су поверовали да га заиста фасцинирају облици и обриси облака. Одговор је једино њему био познат. Осталима је остајао само горки воњ нагађања.

Изистински нико није знао одакле је, нити се икада сазнало за разлог због чега ли се баш у њиховом месту зауставио. Он је био ту и сем што је фотографисао облаке, уносио је жуту сумњу, зелену завист и лила мржњу у душе мушког рода градића. Што се тиче женског пола, говоркало се да је заинтерсован само за "оне девојке", које су нудиле своје чари у црвеним салонима. Највише је обожавао да проводи своје ноћи и да наискап испија флаше шампањца у јединој јавној кући градића. Вешто је радио на томе да се примети и када је усплахирен и када је био потпуно утучен. У ствари, нико га никада није видео мирног, у  равнотежи, фотограф беше оличење страсти и немирне душе. Данима је са највећим одушевљењем причао о својој уметности: о крађи облака,  да би затим данима туговао због несреће, која га је задесила самим рођењем на овој планети. Све бољке је лечио на потпуно исти начин: пићем и женама. Сматрао је да је судбина уметника неутешно незадовољство и пропаст: о њој је, увек, са нејвећим жаром говорио. Сви су га са највећим чуђењем слушали, а фотограф је непрестано говорио о облацима и о својој скорашњој смрти. Када је пред зору легао у изгужвану постељу и скидао наочари горко би се смејао или би горко ридао над својом судбином. Омаловажавао је свакога, а највише је волео да пркоси Богу, судбини и нечастивом, да би се одмах иза тога као леопард бацао на своју незаинтересовану или, пак, крајње избезумљену околину, код које је вечито изазивао или гнушање или сажаљење. Често је маштао како би људи са тугом говорили о њему када би изненада нестао или умро. Просто је уживао и при самој помисли; већ је видео њихова уплакана лица и чуо њихове тужне уздахе: "Ах, која лепота, жалићете ви мене кад ме више не буде било!" - сањарио је тако док га је обузимао сан.

На зиду су му висиле црно-беле фотографије са разноврсним мотивима облака. Некада су му те слике пружале лепоту али никада нису могле да га утеше и да га смире. Ни самоме себи није умео да одговори на ту унутрашњу нервозу, која га је све више прождирала. Као да је у њему живео неки створ, који га непрестано прогања и мучи или је то можда била нека виша сила, која му непрестано шапуће на уво и тера га и гони од осећања незадовољства до крајњег очајања. Сем њега нико није знао за то, а и он је тек понешто наслућивао. То нешто га је из дана у дан цимало и гурало у надражај да испева хвалоспеве о самоме себи и да као суманут подлегне неудољивој потреби самодоказивања при сваком кораку. Најважније му је изнад свега било да буде уочен и примећен. То му је долазило вероватно из најмлађег детињства када су га родитељи просто одбацили од себе, остављајући га на милост и немилост улице.

"Видећете! Једнога дана пред вама ћу се суочити са судбином и тада ћу бити најсрећнији човек на свету. А ви ме памтите по мојим фотографијама!" - казивао је сав усплахирен на столу док је испијао полупразну флашу хладног шампањца. Кикот куртизана га је пратио у ноћ. А ноћи се највише плашио: тада је морао да остане сам са војим мукама и сновима, који су били потпуно другачији од стварности. У њима је лебдео изнад звезда и планета. И тад му се јави глас или слутња: "Све је привидност. И облак и ти и сав тај твој покушај да украдеш нешто од овога света. Не схваташ да је и тај свет пука привидност. Чувај се онога који ти у срцу станује! Пази, јавиће ти се меки глас који није из истине. Поступи исправно."

Тога јутра га је пробудио мирис багрема. Сећао се сна. Међутим, није му придавао никакав значај. Провирио је кроз прозор и угледао неки чудновати лик како пружа руку ка нечему што је лежало пред њим. Био је то необично леп, бели облак са светло-плавим обрисима. Учинило му се као да је угледао неко натприродно биће. Заборавио је за доручак и за јутарњи церемонијал са угојеним конобаром. Пожурио је да облак необичног изгледа ухвати својим фото-апаратом. Трчао је разбарушен, неочешљан и неумивен. Поставио је апарат, међутим, стално му је засметао или део крова или неки бор или детаљ црквеног торња. Никако није успео да у целини ухвати облак. Сав зајапурен пожурио је на пољану и ту, најзад, успео да зароби облак. Био је убеђен да ће то бити најинтересантнији, икада урађен снимак на свету. Сав срећан, обузет екстазом излива емоције, скакутао је око себе и ваљао се по трави. На врхунцу ужитка, као да је нека мека нит пукла у ваздуху. Крај потока угледа нечији поглед. Поглед недефинисан, пробојан, истовремено, благ и крајње озбиљан. Био је то белобради старац са широким челом и црним огртачем на себи. Фотограф  одједном застаде. По устаљеном обичају, хтеде да му добаци неку грубу реч или да му постави неко изазовно питање: дедица тихо прозбори  са гласом у којем је владао мир. Фотограф никада раније није чуо такав глас - мек као душа, пун разумевања и љубави. "Много изазиваш судбину сине. Пркосиш и поиграваш се, уображавајући, како све знаш. Волиш да се играш? Па, нека ти буде."- рече старац и нестаде у свом једва приметном осмеху у дну усана и у борама око очију.

Фотограф није успео чак ни реч да промоли. Пребледео је, схватио је да  је то знак о ком је толико маштао. Ужурбано је кренуо у кафану и никоме није ни реч прозборио о сусрету. Конобар је са претерано широком гестикулацијом изражавао своју, добро увежбану, бригу: "Нисмо знали где сте? Да изоставите вреле кифле и кафу са млеком, мој уважени господине? А наш јутарњи разговор о вашим фотографијама?" Фотограф је и надаље само ћутао. После треће чаше коњака је најзад започео монолог.  Прво је говорио о облаку, у ствари, о обрису неког небеског бића, које је пружало руку нечему или некоме да помогне, да га подигне. Затим је споменуо старца. Испрва је деловао потпуно сабран, међутим, у његовом гласу није било мира, у њега се уселио ужас. После петог коњака занемарио је целу ствар, док је после десете чаше псовао и проклињао и старца и његова "излапела мудровања".  Вече је  провео код девојака у црвеном окружењу и тамо је наставио да псује маторца, називајући га најружнијим именима. И тада га обузе нека необуздана страст љубави за животом. Никада до тада није  спознао такав осећај. Просто је лебдео над зеленом столом билијара, испијајући чашу за чашом хладног шампањца. Наздрављао је животу и запљуснуо цело друштво својом љубављу. Никада га нико још није видео у таквом стању. Био је то страсни излив љубави према животу и свим бићима ове планете.  Изнад свега је хтео да живи, једино то и ништа више, само да ужива у лепотама живота. Није више имао никакву потребу да изазива сажаљење или запрепашћење код људи, једноставно је хтео да се радује животу.

И баш у моменту када је са друштвом прешао у кафану, у коју је једино залазио због доручка, и наручио флашу коњака - одједном се огромни лустер стропоштао и пао на фотографа. Фотограф није стигао ни да се зачуди грмљавини. Сви су престрашено потрчали ка излазу. На њихово највеће изненађење на улици је стајао старац обавијен црним плаштом. Посматрао их је крајње строгим погледом. Настао је тајац. Изненада је меки глас цинично запиштао: "Игра је завршена. Наздравите човеку, који се поиграо са својом судбином."

Прашина се слегла. Сви су били унезверени и уверени да је фотограф обистинио своју визију смрти. Полако га подигоше на шанк. После испијене чашице коњака, девојке и раскалашени господичићи су ћутке гледали преда се. Тада се одједном, отргао случајни кикот, који се брзином муње распламсао у прави дубоки грохот свеобилног смеха. Усред екстазе смеха фотограф је, згражавајући насмејано друштво, полугласно промрмљао и сео: "Ништа ми не знамо!"

Њихова пребледела лица утонула су у стакло уоквиреног жутог листића на којем је писало: "Насупрот Знању, неистина је незнање. Тело у коме се дух родио крије од њега одакле је доспео рођењем и куда одлази после смрти, а сваки тренутак боравка у стварности у суштини је не- знање шта нас у следећем тренутку очекује.... ко се позива на стварност као лажног сведока да потврди да се остварило оно што је рекао, своје нагађање назива знањем. - Р. Стојановић"

Xак

Месец је заиста био крајње безобразан. Лик у сивим комбинезон-панталонама се мрштио и нервозно вребао да се пун месец коначно склони иза врха неког четинара или храста. Полагано је отворио враташца, која су подсећала на улазе средњовековних кућа, натопљених тајнама вредних занатлија и лукавих трговаца. Провиривао је дугачким носом и просто парао простор. На тргу није било ни живе душе. Док је одмеравао контејнер и светиљку одмах изнад њега, у себи је рачунао кораке и одређивао брзину. Истога момента ухватила га је недоумица да ли је паметније да се неприметно одшуња, па да се исто тако врати, држећи се просто своје сенке припијен уз сам зид комшијских кућа или да дату удаљеност што брже претрчи. Месец је још увек био највећи кривац; безобразно је застао на тамном небу и није хтео да се докотрља до прве воћке како би на часак угасио свој сребрни луч изнад, иначе, слабо осветљеног трга. Особа обучена у сиво,  сваким је тромим проласком секунде, губила свој мир и све јаче дахтала, бришући прве капљице зноја са слепоочница и по челу. Можда би,  ипак,  било боље да сутра набави неко превозно средство, па да се лиши свога проблема. Ето, могао би да замоли сувоњавог поштара или вечито надрнданог таксисту или стално насмејаног дебељуцу -  ђубретара. Али не, није хтео да му се после пребацује како није способан ни тако једноставну ствар да обави без ичије помоћи. Поново ће испасти неспретњаковић, исто, као што му се то пре толико година десило у основној школи, када је на часу физичког васпитања требао да уради обичан  скок у даљ. Сви су, наравно, трипло дуже успевали да одскоче од њега, а он, јадан, једва да је успео, да по пети пут, исправно скочи од назначене црте. Понајчешће је несмотрено закоракнуо иза те беле офарбане даске, на велико разочарање разредних другова док је професор физичког љутито звиждао у своју пиштаљку указујући на место његовог  поновног неуспеха. Строго професорово лице се у потпуности претворило у ту ужасну пиштаљку и у гримасу излуделог бул-теријера. Каква срамота! Која брука! А тек кад сазна она плава девојчица са плавим шналицама...

Било је то давно, а тај месец никако да се... и ипак! Ево, сад је тренутак! Само, имали кога на том тргу, да се поново провери. И таман кад је ухватио xак, учинило му се као да је неко провирио баш из улаза испред којег је стајао препуни контејнер. Стани, стани... да видимо, ех мајку му! И добро што није кренуо. Заиста се указа лик човека који је комотно дувао дим луле. Посве лењо и незаинтересовано прелазио је погледом преко трга и, најзад, одморио на малом водоскоку са сатом изнад њега. Риђобради месар је проверио време на свом часовнику, везао га је златним ланцем да му којим случајем, вели, не побегне, скривајући га непрестано у десном xепу црвеног прслучета. После издашног зева он затвори за собом врата и пре но што их је три пута закључао, баци поглед на пун контејнер испред куће. Тога дана је завршио све зидарске послове по кући. Био је једини који је вечито нешто рушио и градио. Био је поносан на своју способност умишљеног стварања. Приликом сваког свог подухвата осећао је посебно задовољство моћника. Веровао је да стопостотно контролише своју судбину. Волео је да сањари како ће једнога дана у његовој моћи бити да одлучује кога ће да поштеди а кога ће оставити да битише на овом тргу, а касније и шире. Док је испијао задњу чашицу рума пред спавање, сетио се претрпаног контејнера и забрнуо се да му неко, док он спава, не натрпа  туђе ствари.

Било је крајње време. Или ће се, најзад, одлучити да то уради овога часа или ће тај xак остати заувек на његовом врату. Брзим корацима се приближавао контејнеру. Шта ли ће рећи, ако га ко затекне у свом подухвату, како се усред ноћи вуцара са неким xаком на рамену. Каква ли ће бити реакција? Да се направи скроз луд, како би деловао потпуно енглески сабран и хладнокрван или ће већ, у датом моменту, нешто лупити, онако, кроз шалу. Знао је да у томе неће бити успешан. Био је пелцован од сваке брзе имитације, а да не говоримо о његовом незграпном хумору. Он би сваки пут, чак и приликом казивања најбољег вица, заказао. Обавезно би на неки, само њему својствен начин, забрљао. Слушаоци су приликом његових излива хумора, понајчешће остајали збуњени, а он би увек остајао недоречен, што је изазивало забуну и презир.

Бацио је поглед на околне неосветљене куће и завирио на делић момента у тамне прозоре риђобрадог. Једва је успео да нађе место на претрпаној гомили старог малтера, разбијених цигала, поломљеног огледала, трске, животињских костију и другог отпада. Нечујно је спустио врећу и не окрећући се ни лево нити десно, убрзаним кораком и  сагнутом главом кренуо ка својим враташцима, која су деловала страшно удаљено. Како се све више приближавао, осећао је слатки укус задовољства и повишеног адреналина. Просто је био поносан на самога себе. И то је спровео! Свака част! Прво је пожуривао своје кораке размишљајући о евентуалном непланираном сусрету, затим је максимално успорио као да намерно изазива судбину.  Испод плећке је просто осећао крик риђобрадог месара. Да га је неким случајем ипак приметио, пре но што би успео да му шмугне,  продирни глас би га као ужарени врх најпрециније стреле погодио баш на том месту. У то оупште није сумњао. Још пет корака. А тог гласа нема, па нема. Сва срећа. Успео је! Брзо је закључао врата. Лакнуло му је. Затим је почео да скакуће од радости и да ликује. Изненада је заиграо и одглумио свој безобразлук уз широку гестикулацију: подсмевао се намагараченом риђобрадом месару. Учинило му се као да је са страшћу афричког лава обљубио жену тог несрећника, а да о томе знају сви, сем њега, превареног риђобрадог мужа. "Свака част!" - понављао је у себи и поново нечујно откључао врата. Провирио је: на контејнеру се, захваљујући месецу, просто цаклио xак.  Нигде никога. Ни трачак светлости са прозора риђобрадог. Ух, које олакшање!

Сутрадан је освануо диван мајски дан. После провере часовника, а за то је увек најмеродавнији био сат изнад танког млаза водоскока - дар његове екселенције, који га је граду даривао ради сећања, у част  изузетно великог доприноса трговаца и занатлија његовој курији - на тргу су потомци тих занаталија и трговаца поотварали своје радње. Тиме је његова екселенција вредним занатлијама и лукавим трговцима - који су, узгред буди речено, итекако добро упамтили ту огромну своту "добровољног" прилога - оставила две важне ствари у аманет. Једна ствар је била подсећање на његову важност, а друга, да се његова воља увек мора испоштовати, јер је он овде, у ствари, ради њих и њиховог добра. Његова екселенција је, по свему судећи, била примеран пастир - у то је, барем, сам епископ био дубоко уверен.

Док су испијали врелу кафу нико није ни обраћао пажњу на контејнер. Лик је у сивим комбинезон-панталонама ћулио уши и са задовољством констатовао да, за сада, нико ништа није одреаговао. У ствари, нико још  ништа није  примећивао. Био је задовољан. Каква ли ће бити реакција угојене свиње? После ужаснутог крика риђобрадог месара сви су схавтили да се нешто изузетно десило преко ноћи. "Па, сунце му калајисано, ово је нечувено! Који безобразлук! Човек не може да остави чак ни отпад преко ноћи испред своје куће. Видите само. Неко се дрзнуо да на мој препуни контејнер натовари и своје ђубре! Он би да прошверца своје ђубре на мој рачун.  А ја да платим?!"

Одмах се сви окупише да размотре новонасталу ситуацију. "Ово је заиста одвратно! Како се само неко усуђује да тако нешто уради?"- чудио се узбуђено свећар са жутим качкетом на глави. "Такве треба ухапсити и бацити у затвор!" - придружи му се трговац у браон оделу. "Ајдете, молим вас, шта је  ту страшно? Само је неко искористио прилику и оставио лепо завезани xак на место где је и онако већ било смећа. Није оставио насред улице да га пси луталице разносе по граду." - прошапута добронамерни обућар са плавом кецељом. Наравно, уследило је негодовање већине, међутим,  неки су запазили исправност обућара. "Заиста, обућар је у праву. Шта драмите око те вреће, она је стручно завезана и постављена на врх ђубрета, које ће се данас ионако однети одавде." - примети свећар. "Ја немам ђубре у својој кући! Није то ђубре, већ отпад!" - продре се месар, па настави: "Ти ћеш мени! Лако је теби да делиш памет свима када се не ради о твом контејнеру! Ја сам дебело платио за то! Да ниси можда ти оставио своје ђубре?" - загрми месар. "Наравно, да нисам." - рече преплашени свећар. "А да ниси ти? "- дохвати се риђобради обућара. "Нисам." - одговори запрепаштено. Тад дотрчи и поче да смирује ситуацију поштар у зеленом сакоу. "Чекајте, побогу, људи. Чекајте малко, да видимо шта је ситуација" - поче свој говор као најпознатији адвокат у граду. Није уопште дозвољавао да га било ко прекида, изгледа да је то био једини начин да се сви призову памети и да се ситуација коначно смири. Свакога је понаособ питао да ли зна за било какву појединост о овом догађају. Нико ништа није знао. Поштар је закључио да нико ништа не зна и да нико није кривац, нити је у било каквој вези са тим тамним xаком. Поштар је вешто балансирао од изненађења, преко збуњујућих претпоставки, па све до изненађеујућих закључака. Сви су одважно гледали овог ниског човечуљка, који је иза својих наочара све више личио на сову, а по некима, на лукавог мрмота. "А шта има у овом, назначеном xаку? Да ли је неко у стању да ми одговори на ово крајње једноставно питање?" - наставио је поштар.  Нико није умео да одговори. "Шта ћемо онда, ако у овој врећи није нечије ђубре већ нечије благо или новац?" - постави лукаво и изненађујуће питање лик у сивом комбинезону. "То није могуће." - рече запањени травар. Сви се сложише али се истовремено и клица сумње украде у њихова срца. "Која је та будала, која би оставила паре на ђубришту?" - упита пекар обучен у бело. "Рекао сам већ, то није ђубре, то је отпад!"- увређено ће месар. Међутим, сада га више нико није слушао. У њиховим главама зачеле су се нове приче о тајном бекству са парама; о невиђеном пљачкашу банке; о јадној девојци која је из очаја украла паре свога очуха и бацила их у смеће; о убици који се напио и заборавио где је изгубио украдени новац; о чуду неког свеца... "Можда је то само наше искушење." - промрмља обућар. Наравно, сви га са највећим задовољством ућуткаше. Лик у сивом стајао је по страни и ћутке пратио у шта ће се све то изродити. "Ајдете да га отворимо." - узврати им особа у сивом. "Сунце му калајисано, јеси ли полудео?" - продрекне се месар. "Ко ће да претура по туђем ђубрету?" - постави питање трговац у браон оделу. Никоме није стало до тог срамног чина. "Нећеш ваљда пред мојим улазом да чепркаш по том ђубрету? - продре се риђобради. "Али, онда, никада нећемо сазнати шта је одиста у тој врећи." - настави лик у сивом. Неки су одмахивали рукама и указивали на величину xака, други су почели да се спрдају на рачун такве будалаштине, остали су помно пратили шта се догађа. И таман када су хтели да се одлуче, нако рече: "Онај ко отвори xак, део новца припада њему." - предложи пиљар. "Не део, већ цела свота!" - потпиривао је онај у сивом. "Стани, мало! Ако је тај новац пронађен у мом контејнеру, онда сав новац  припада мени." - досети се месар. "Контејнер није твој, само си га изнајмио." - одговори пекар. С том опаском се сви сложише, а риђобради  се увређено врати у своју радњу. У часу када се на предлог поштара сви сложише ко ће отворити xак, месар сав зајапурен, излети са сатаром из своје радње: "Ко дотакне врећу, моја сатара ће да му пресуди!" Сви су забезекнуто гледали у њега. У ваздуху као да је замро и трен који је ишчезао у свом настанку. Јаке и широке шаке месара дохватише врећу у којој је нешто зашуштало. "Паре!" - узвикнуше понеки. У очима се засија страст а у рукама задрхта грозница. Многи се уздржаваше да  не насрну на месара, али су се истовремено, и прибојавали његове сатаре. Сви су чекали другог. Ко ће први да кидише? После ће све лакше бити, бодрише се нечујно у себи. Вребаше се испод ока. Биће довољно неки случајни трзај или пуки грч, па да крену.  Никакав знак да се дадне или примети, ни један најобичнији... И тада неко случајно кине. Настаде општа вриска и претурање по смећу. Неки су директно хрлили на врећу док су други кидисали на месара. Прави метеж. Тад се зачу крик: "Шта, ако је у врећи бомба?" Сви се у истом моменту скаменише. Сатара застаде два сантиметра од врата. Врећа предахне. Чврстина шака одједном попусти и настаде потпуни тајац. Све је то трајало мање од три секунде, онда се  почеше повлачити, склонише се иза својих улаза. И сви се претворише у једно огромно уво. Тајац. Некима чак и врапци засметаше. Други су кунили шапат уског млаза шедрвана насред трга, некима је засметао откуцај сата изнад њега. Мук. Неки су лизали крв. Месар се први прибрао и слатко се насмејао. Полако се његов смех распламсао и запљуснуо цео трг. Многи се поново приближише контејнеру на чијем се врху, још увек цаклио црни xак. У моменту када су хтели да га отворе, неки клинци, да се освете својим одраслим комшијама, бацише петарду у контејнер. Петарда громогласно експлодира. Неки попадаше од страха. На тргу се отме опште арлаукање, метеж и гажење. Око контејнера лежала су двојица: месар и лик у сивом. Растргнута црна врећа била је пуна црних мисли која су се расула по крововима. Истога трена шедрван је усахнуо а сат је као никада до сада, почео из све снаге да звони. Било је тачно шест до дванаест.

Посета пре снега 

Била је кишовита и прохладна ноћ. Месец се није видео али као да се ипак наслућивала нека једва приметна светлост која се промолила у јединој намери да мрак не буде потпун.  На улицама није било ни живе душе.  Влага и студен разлиле су се по калдрми и наговестиле скори долазак мразева.  Ноћ је била тиха и није одавала ништа до тихог шапата лахора који је доносио слутњу и мирис снега.

Mесар је на прекиде хркао у својој мекој постељи и сањао о огромним говеђим бутинама које лебде у ваздуху са покретима нежне и крхке балерине. Затим му се указаше ножеви разне величине и облика.  Њихове оштрице су се одважно огледале у хладном одсјају најквалитетнијег челика и чекале мирно и постојано на белом столу. Понекад се будио са бунилом у души и виђао препуне каце у којима је киптела свежа крв и преливала се преко рубова огромних судова. Дешавало се да је целе ноћи сањао xиновска црева у страху да се случајно не оштете или пробуше.

У другој улици обућар је спавао поред отвореног камина и уживао у топлоти ватре. У сну је виђао најлепше ципеле овога света и лепо обучене шегрте који су му захвално чистили свилом и ружама окићени пут док је улазио у најелитније продавнице овога света. На улазу су га дочекивали дугоноси батлери и указивали уз наклон на препуни салон одакле су допирали музика, жагор, чаврљање и мирис шампањца. По светлуцавом поду играла се полка у најскупљој обући какву је само аристократија могла себи да приушти. Понекад га је хватала ноћна мора када би му шило непрестано испадало из руке као да је намазано маслиновим уљем, а конац би му се увлачио у xепове, у нос и недра и није се могао ухватити нити зауставити. 

Недалеко од куће обућара примећивала се кућа свећара. По старој навици свећар је после сваког заласка сунца постављао запаљену свећу изнад улаза и тако украшавао свој дом, а уједно и указивао на важност свога заната.  Он је сневао огромне свећњаке и титрај хиљаду пламичака. Виђао је и блештеће лустере који су украшавали храмове и трпезарије отмених трговаца. Дешавало ме су да је сањао коб са мрклим мраком у неком ходнику или тунелу где је са огромном бакљом у руци неуспешно прогањао таму.

Исте вечери док су сви спавали спокојним сном у место је стигао онижи старац са брадом који је на десном рамену носио вунену торбу. Закуцао је на оним вратима изнад којих је висео симбол месара, обућара и свећара. Међутим, није имао среће. Нико му није отворио врата. Тако је ноћ  провео у једном тору где је нашао склониште. Овце је чувало мусаво дете са кучетом. Пастирче се зачудило старцу и позвало га да се склони преко ноћи код њега. На велико запрепашћење чобанчета куче није лајало на брадатог старца. "Одакле долазиш?" - упита дете и понуди човека са парчетом преосталог сира. "Са истока." - одговори старац. "А где идеш?" - настави знатижељно пастирче. "На исток." - одговори истим тоном човек док је скидао торбу са десног рамена. Чобанче се зачудило одговору и помислило да је стари или шенуо или му није до разговора. Међутим, брадати човек се благо насмеши и одговори на његово не изречено питање. "Нисам шенуо нити сам против тога да поразговарамо. Једино ме ниси питао зашто сам закуцао на твоја врата." - намигне старац. "Па, ово и нису моја врата. Тор је господина месара код кога радим. Његове су и овце." - брже боље одговори дечак као да је све хтео да каже у једном даху.  Старац се поново насмеши и рече: "Нисам те питао чији је тор и чије су овце. А на моје питање ниси дао одговор." Пастирче се помало зачуди и поцрвене: "Извини због моје непажње." "Дошао сам због тебе." - шапне брадати и извади из торбе јабуку. Дете се помало зачуди и прихвати јабуку. У исти мах чобанче из неког тајног xепа поцепане одеће извади грбави ножић и пререже јабуку и  половину даде старцу. "Како због мене?" - упита без трунке страха. "Знам да си сироче, чуо сам да много и поштено радиш и да ти није лако у животу." - погледа га некако чудно овај непознати човек који је у свом погледу носио неку одавно невиђену пажњу и љубав. "Како и од кога знаш за мене?" - зачуди се дете. "Све се зна." - одговори старац. "Али само да знаш није ми тако лоше као што људи мисле!" - рече одважно пастирче, па настави: "За своје родитеље не знам од свога рођења. Неки веле да сам копиле и да ме је мајка оставила на бригу и самилост људи, други ми говоре да ми је мајка умрла при самом порођају, а за мога оца нико и не зна. То ме боли." - растужи се, па настави са смешком: "Једино ми је свештеник рекао да су ме вероватно заборавили анђели док су обилазили ово место за Божић. Не знам." - овде нагло прекиде своју причу и замисли се, али одмах затим као да је поново у њему ојачало самопоштовање поносно настави: "Али није ми баш толико лоше као што људи претпоставају. Видим ја, имам ја скоро и више него што они имају." Овде се стари брадоња зачуди и упита: "А шта то ти имаш што они немају?" Дете мало размисли, па рече: "Они имају месо, кожу и лој од ових оваца, а ја имам сву радост коју ми ове умиљате животиње пружају својим присуством. Оне ми дају млеко, топлоту и срећу. Захваљујући њима никада ми није досадно. Ја сам њихов пастир, а они су моје стадо. Ја бринем о њима, а они ми узвраћају стоструко. Када болују ја их лечим, када нека овчица залута ја крећем са својим рундовом да је потражим. А овце све то ммногоструко враћају, ћутке. А оно што ми се највише допада код њих јесте мир и способност да све отрпе. Видео сам како јагње само диже главу под оштрицу месара. Свесно је шта га чека, ипак, ћутке прихвата своју судбину." - одговори дечак.

Старац је пажљиво слушао дечака и на крају пре него што ће отпочинути  изненада запита: "А шта би највише желео да ти извадим и подарим из дубине ове торбе?" "Па, немој да се љутиш али и није нешто предубока." - одговори дечак са пркосним погледом али одмах настави: "Добро, де, немој да се љутиш. Волим да се шалим. А кад већ питаш шта бих највише желео да ми подариш, па и не знам. Можда би то био поновни сусрет са тобом." - насмеја се пастирче и дода: "Одавно нисам срео тако смешног човека који ме је својим присуством развеселио." "Хвала ти. Веруј ми, имаћеш много више него што многи уопште могу и да претпоставе да се може поседовати. У ствари, ти већ много тога имаш." "Зар, ја? Погледај само све ове прње што носим и ове подеране опанке на ногама? Кажем ја да си смешан човек. Баш си ми улепшао ово хладно вече." - рече дечак и легне да спава.

  Следећег дана је почела да сипи  суснежица, а човек са торбом закуца на врата месара. Месар је био већ од раног јутра на ногама и вадио утробу телета. Огромна црева су висела, а касапин је вешто својим крвавим рукама и ножем черечио младо говедо. Брадати старац поздрави месара и  пре него што је могао било шта да изусти, касапин се љутито окренуо и продрао: "Одакле си се створио већ рано ујутро бедниче?!" Старац прошапута: "Долазим са истока" - и пре но што је успео било шта да дода, касапин се поново продре: "Срећан ти пут, просјаче! Немам ништа да ти дам, ајде иди!" -  и окрете се поново према цревима. "Добро, идем али дозволи ми да ти оставим јабуку." - рече човек који је ходио својим путем. "Не требају ми твоје јабуке, ја их не купујем и не једем. Немој да ти заврнем шију! Напоље!" - запрети својим ножем месар.

Човек са торбом о десном рамену закуца на врата обућара. Обућар га прими у кућу и посади крај себе на тросед. Врсни мајстор је вешто  укуцавао ситне ексерчиће и ђонове ципела и непрестано говорио о важности добре и комотне обуће. "Знаш, комотна и топла обућа је  веома важна. Као прво: човек се најлакше прехлади преко табана, тако је, дакле, изузетно важан квалитет добре обуће. Ја сам у томе ненадмашан. Нема у целој губернији бољег обућара од мене! Немој мислити да сам уображен али знаш, ипак, добар мајстор се надалеко прочује. А мене сви познају чак и иза оног високог брда преко којега се преко зиме и не може стићи до нас. Зато ми  људи своје ципеле доносе преко пролећа, лета и јесени. " "Ја сам дошао са оне стра..." - човек са торбом није успео да доврши своју реченицу.  "Искрено да ти кажем, ја мисли да је обућа увек боља када се прво донесе на поправак код мене, чак и када се ради о новим новцијатим ципелама или чизмама. После моје обраде нема више жуљања нити стезања." "Ја сам само хтео да приупитам..." - покуша поново старац са брадом. "Искрено речено, не могу да се жалим, али знаш, веома завидим ципелама. Ја још никада у животу нисам видео како се живи ван нашег места. И страшно патим због тога. Толике ципеле, толики преваљени путеви, а ја само седим на овом троношцу и замишљам  како је свуда боље него овде. Али шта ћеш? И твоје ципеле су подеране? Дај да их видим!" - дохвати ногу човека који није успео да доврши ни једну започету реченицу. "Ја и немам..." - покуша да каже али га обућар са прекором прекиде. "Па, јеси ли ти читав у глави? Од када се иде по овом невремену у сандалама? Мало пре сам ти обратио пажњу да се најлакше човек прехлади преко табана.  А ти се вучеш овде малтене босоног! Је си ли здрав у глави? Али ако хоћеш продаћу ти неке старе ципеле које никоме више не требају. Имаш ли ти новаца уопште? И ко си ти? Ти ниси одавде. Но, све једно, имаш ли коју пару или немаш? Немам више времена за тебе." "Добро ми је овако, а ни онако ми ципеле не требају, ја сам само хтео да..." - одговори са смешком човек, у његовим очима се примећивала невиђена снага живота. "Ето, непрестано ми упадаш у реч! Не могу да завршим ни пола своје мисли. Рекао сам ти да не смеш тако напоље, сад ће снег, а ти ћеш се неминовно прехладити." - настави да меље обућар.  Човек скиде торбу и извади јабуку и пре него што је успео била шта да каже обућар га пресече. "Не, брајко мој, не може јабука за моје ципеле! Знаш ли ти колико сам ја платио оном касапину за кожу, колико сам труда уложио да поправим ову обућу? А ти ми пружаш ту неку јабуку? Донеси ми још пар килограма, па ћу размислити! Ајде дотле, иди и немој више да ме ометаш." - рече и хитрим покретом узе јабуку и стави је на прашну полицу међу зарђале ексере и подеране опанке. Док се враћао свом троношцу обућар љутито прогунђа: "Који брбљивац!"

После обућара човек са торбом закуца код свећара. Код њега је све заударало на лој и восак. "Долазим са истока." - одговори на питање човек који је непрестано говорио истину. "Лепо, лепо, и ја волим исток. Путовао сам доста и одувек ме је привлачио исток. Ех, које жене, који мириси, а да о зачинима и не говорим!" - рече замишљено свећар, па настави: "Волим исток јер оданде долази светлост, а за мене је светлост веома важан чинилац. Знаш, ја сам свећар и као такав ја стварам чудо без којега нема светла. По цео дан израђујем лојанице и воштанице и борим се против таме. Је си ли дошао да купиш неку свећу?" "Не, ја сам дошао да ти пружим јабуку и да те питам шта ти могу понудити?" - рече мирним гласом старац. "Ти да ми нешто понудиш? Види га само, голаћ да ми понуди нешто?" - цинично се насмеје свећар. "Е, бога ти, па ти немаш ни жижак да запалиш, а камоли да ми нешто пружиш. Шта ти можеш дати мени који целога живота уносим у домове светлост и топлину?" - насмеја се поново свећар. "Узми ову јабуку и немој да се љутиш али ти ниси у стању да ствараш Светлост јер зна се од кога она произлази. Ти дајеш само свеће и конац за пламичак, а никако светлост." На то свећар увређено и љутито одговори: "Моје свеће се купују и у главном граду а осветљавају чак и балске дворане грофова и барона, а сем тога, од мене наручују и све цркве у околини. Ко си ти да ми држиш букву и омаловажаваш мој труд? Бедниче!" Затим свећар отме јабуку и баци је у восак. "А сад иди просјаче и немој више да ми долазиш!" - рече и отера човека са торбом. Када се вратио, угледа јабуку на коју се прилепио восак и начинио најлепши облик воштанице коју је икада видео. Тада свећар одлучи да лије свеће у облику јабуке. Био је одушевљен својим проналаском и прошапута у себи: "Каква случајност."

Човек са торбом о десном рамену подигао је штап који је лежао на друму  и наставио свој пут према истоку. Док је одлазио испратио га је поглед чобанчета. Њему се учини као да се старац преобразио у младића који просто лебди над стазом којом ходи.  Његова бела одора се полако утопила у боју снега који је почео све јаче да пада, и ишчезавала у измаглици даљине или је то можда ипак била Светлост од онога света?

Драгомир Дујмов

3. јануар 2001.

Будимпешта 

Прецртано место

Стари господин је нагло подигао пушку и разнео зидни сат са кукавицом. Тога дана то је већ био четврти часовник којега је обесио о дрво и затим са највећим задовољством гађао. Господин са брчићима, налик на бркове познатог господина Поароа из прича Агате Кристи, током недеље је по више пута упражњавао своју омиљену забаву - уништавање часовника сваке врсте. Био је уверен да на тај начин кажњава време, које се никако не може зауставити. Хватао га је невиђени бес и при самој  помисли да тај лукави лопов људског постојања из секунде у секунду скраћује време и неминовно води ка непостојању.

Док је био млађи није имао времена да се бави са временом. Но како су пролазиле године све је чешће помишљао на ту неминовност која га је све више бацала у очај. Своју највећу страст успео је да задовољи мада је то веома тешко описати и поверовати када се ради о банкару. Био је веома  познат и цењен банкар који је своје богатсво наследио од свога оца. Умеће баратања са новцем усисао је од малих ногу док је посматрао оца, који је своје банкарско царство добио у наслеђе од упамћеног прадеде. Страст за новцем и није била она безрезервна заслепљеност која би се можда и дала претпоставити, за нашег јунака новац је био сасвим нормална потрепштина о чему се много и не мисли, јер му је одувек био на дохват руке по потреби. Његова највећа страст беше зарада. Док је био млађи волео је да добије по сваку цену профит, међутим, како је време пролазило добитак у новцу му више није пружало право задовољство. Његово место преотела је пожуда за профитом у времену. Тако је почео да се бештедно утркује са пролазношћу. Покушавао је да искористи сваки минут свога постојања и убацио се у дубине разноразних ужитака. Преко једне ноћи обљубљивао је по три жене, испијао је по две флаше вискија и појео дуплу порцију печења и десерта. У коцки је такође играо више него хазардерски, а у случају куповине кола или јахте, увек је узимао два пута више него што је то било потребно. Када се одлучио за путовање од свега је наручио дупло. Уместо три кофера понео је са собом шест, а када је куповао авионске карте обавезно је узимао за два посебна лета и остављао одлуку за последњи час. То надметање и утркивање са временом постепено је прерасло у неку врсту фобије. Веровао је да ће куповином карата у два супротна правца успети да превари време, а истовремено и да завара судбину. 

После извесног времена, задовољио се и заситио се са ужицима боемског живота и признао себи да се време на овај начин не може заобићи нити заварати. Одлучио је да се окуша на други начин.

Прво је у свом омиљеном врту засадио воћке, а затим и дрвеће, које је наизменично цветало. Био је уверен да ће помоћу расцветалих воћака и украшеног дрвећа успети да дочара непрестано пролеће, и тако, елиминисати пролазност у своме животу. Обожавао је трешњу у цвату, уживао је у лепоти дивљег кестена и у мирису липе. Посебно га је одушевљавао багрем. Он је, наиме, знао чак по два пута да процвета: у касно пролеће и у рану јесен. Преко лета је најчешће из своје стаклене баште износио  егзотичне палме које су дочаравале непрестану свежину и разноликост боја и облика. После тога засадио је и разне борове, јелке и чемпресе, који су преко јесени и зиме улепшавали његов замишљени врт где пролазност није могла да постоји. Дешавало се да је доласком јесењих магли и тмурних јутара, својим батлерима наредио да вештачким цватовима украсе оголело грање трешње, липе и кестена. Увидевши свој тек делимичан успех и признао једва половично задовољство, поново је размислио и решио да се још једном опроба у борби са временом.

Као за прво, куповао је на десетине часовника разне врсте, нарочито оне лепе, украшене са кукавицом, које опонашањем птичјег гласа означавају тачно време и најављујују пролазност. Посебно је уживао да их сачмарицом гађа и да посматра како се распршују у парампарчад. 

Било је периода када се враћао својим банкарским обавезама и тада данима није излазио из своје канцеларије. Урањао је у посао толиким жаром да је  просто заборавио на време. Није прихватао пролазак и  мену ноћи и јутра, долазак и ишчезнуће поднева и поноћи. Негирао је неминовност пролазности.

Док је једнога јесењег поподнева посматрао усамљену кап која се спуштала са жутог листа врбе и упала у мирну воду језерцета јапанског врта, умишљао је да је коначно схватио суштину. "Као што се кишна кап  враћа у крило мирног језера, тако се време неминовно враћа и ишчезава у незауставном времену." Затим баци опушак цигаре у воду и бесно промумља: "Драги мој, време је да створиш нешто што ће те наџивети, тако ћеш постати безвремен." Поносно се окрете око себе и наместивши шешир ужурбаним корацима крене ка дворцу. Успут испод одважних брчића промрмља: "Ако си изгубио битку, обрати се обмани и заварај свога непријатеља прославом сопствене победе!"

Док је размишљао шта би могао да створи које ће га превести у висине вечности, проучавао је египатске пирамиде и гробнице древних Маја. Одлучио је да буде оригиналан и да превазиђе чак и старе Египћане и Маје. Сматрао је да је потребно три ствари које ће му на Земљи обезбедити вечну славу и бесмртност.

Прва ствар коју је решио да оствари била је једна потпуно нова штедна банка са посебним повољностима. Успут је осмислио и назив: "Феникс банка". Задовољно је отпио гутљај прворазредног коњака крај отвореног камина и срочио суштину свога подухвата: "Подражавај великодушност и подржи код људи уверење да живе у благостању и сигурности и срочиће те у стихове својих молитава. А онај чије се име помиње у молитвама постаје бесмртан."

Друга ствар коју је осмислио да понуди људима била је филмска компанија где ће се искључиво снимати филмови у којима се негира овоземаљска пролазност. "Драги мој, дај људима веселе причице, пружи им лагане игрице и дочарај илузију остварења њихових вечитих снова, буди уверен, благословиће име твоје."

Као трећу ствар, замислио је да сагради школу са библиотеком коју ће назвати по самоме себи и у којој ће се закључци свих предавања свести на негирање мирског времена и пролазности. "Драги мој, ако останеш у свести, у духу и у сећању људи, постаћеш вечан." - умишљао је стари господин.

И све је то и остварио. "Феникс банка" је незамисливо подражавала благостање и сигурност. Филмска компанија је пружала сва емотивна и душевна задовољства људи, а у школи се борбено негирало ишчезануће и земаљска пролазност.

Док је стари банкар остваривао своје снове и идеје, на једном удаљеном делу света његову сујету је прогутало и изјаловило једно обично дрвено рало. Десило се то на непрегледним степама где је рало први пут заорало и срушило таштину у намери да се обради и пшеницом засеје усамљено брдашце. Наравно, сељак који је узорао брдашце није ни претпостављао да је својом првом браздом прекинуо и осујетио хтење и замисао аварског или татарског кана који је живео много столећа раније.  Као силан ратник и моћник, кан се - чије се име загубило у времену - није задовољавао својим подвизима које је током свога живота стекао.  Вођен својом  изреком: "Све је пролазно, једино земља опстаје у непрегледном трајању времена", наредио је да се после његове смрти сагради симбол непролазности и то у облику брда - кургана.  То је значило да после његове смрти сваки ратник, који га је служио за његова живота,  дужан  је да у својој капи три пута захвати онолико земље колико само може и да проспе на његов гроб.  На тај начин, по замисли кана, остаће за вечност не само пуки надгробни споменик већ и весник његове славе и живота у облику брда, које се само уздизало усред равнице. И би тако. Векови су пролазили, народи су долазили и одлазили, и када је већ свако сећање на настанак и сврху брда ишчезло,  курган аварског или татарског кана још се постојано уздизао и остваривао замисао. Трајало је то све до онога дана када је сељак заорао прву бразду на свом парчету земље.  Брдашце му је све више сметало и тада сељак одлучи да брдо поравни. Радио је месец дана не штедећи ни себе ни кљусину, и на крају, од брдашца не остаде ни трага. На крају свог мукотрпног посла сељак нађе гроб кана у којем је било закопано невиђено благо. Од среће сељак остави жену и децу и даде се у скитњу. Живео је раскалшно у елитном делу главнога града, а новац је трошио на жене, пиће и непрегледне теревенке. Трајало је то све до онога јутра када су његов леш пронашли  у мутној и загађеној води градске луке.

Тако су снови о овоземаљској вечности и срећи трајали кратко, свега до онога момента када су чежње и жеље сујетног кана и непромишљеног сељака ишчезле као да их никада није ни било.

Наравно, о томе стари банкар није поседовао никакве информације. Њега је славила цела краљевина. Од императора је добио титулу  барона, а одмах после тога постао је редован члан Краљевске академије и почасни члан многих иностраних академија. Није прошла ни једна значајнија приредба или манифестација без његовог учешћа на којима је најчешће он сам председавао. Портрети и опширни чланци о њему украшавали су прве стране свих познатијих новина и часописа. Слава га је пратила до краја  живота. Умро је у обмани непрекидног успеха и вечите славе. До последњег часа био је уверен да је, коначно, успео заварати пролазност; ради тога је за собом оставио инстуитуције које су требале да служе теорији његове земаљске непролазности. Али као што на Земљи ништа није вечно, време и заборав су ускоро омели све оно што је банкар за свога постојања осмислио и остварио. Банка је због светске економске кризе убрзо пропала, школа са библиотеком је на неразјашњен начин потпуно изгорела, а филмска компанија је уласком страних трупа одмах разграбљена и минирана. Чак ни тело старога банкара није поштеђено, мада оно није страдало за време окупације. Међутим, после завршетка рата, на месту негдашњег гробља, изграђен је нови, широки булевар.

Гробље је главном инжењеру засметало. Полако је обрисао своје наочари, зашиљио је оловку и једноставно прецртао место где је почивао стари, заборављени банкар.  Као да га никада није ни било.

Драгомир Дујмов

4.-5.- 6. јануар 2001.

Будимпешта

Божићна прича

Печат је нагло ударио и оставио свој жиг на возној карти. Натпис се није добро видео, тек се размазано наслућивала полазна станица, а датум је у потпуности био и остао нечитак.

Железничка станица је те вечери била неуобичајено празна као да тога дана нико није намеравао да крене на пут, да стигне на своје одредиште. Било је можда и претерано рећи да се радило о некој обичној железничкој станици, она је била и сувише удаљена од села као да се намерно издвајала како би се људи заштитили од изазова, који у себи скрива могућност одласка. Јер одлазак је позив, одлука и поступак. Железничар је био уједно и шеф станице и скретничар и службеник који издаје карте, а такође и радник који диже и спушта рампу. Он је био тај, који је одржавао чистоћу станице и бринуо о исправности скретница и био је, уједно, и чувар пруге. Од како је само знао за себе дочекивао је и ипсраћао возове,  иако он сам никада није путовао. Испрва је задовољно посматрао како се удаљавају возови и био срећан што је обезбедио да они несметано наставе свој пут. Међутим, како је време пролазило у његовом погледу, који је одважно испраћао композиције све се чешће појављивала пожуда. Замишљао је како путује преко равница и гора, а највише су га узбућивали преласци преко високих мостова изнад река које су се тек наслућивале негде у дубини кањона. Но, истовремено се тешио, да је све то немогуће јер без њега је напросто незамислив несметани саобраћај возова. Ко би само умео да рукује скретницама и да отпушта возове, а да не изазове судар и метеж? Не, без њега је било незамисливо и немогуће да железнички превоз опстане у овом делу земље, био он макар и безначајан и незнатан. Међутим, одважност и таштина беху већ начете немиром и незадовољством, што ни самоме себи није хтео да призна.

Десило се једне зимске вечери да је у зграду станице ушла девојка и старији човек. Пошто су седели крај пећи загрљени, железничар је одмах прокоментарисао у себи: "Види их само, матори смувао клинку! Срамота! Какав свет?" Неко време их је још посматрао преко прозорчета за издавање карата, али није могао дуго да издржи да им не приђе. "Где сте ви, побогу, кренули у ово невреме?" Они су га ћутке гледали и нису одговарали на његово питање. "Ви нисте одавде. Зар није било паметније да одседнете код некога, па да тек ујутро кренете на пут? Сад је шест сати, а следећи, уједно и последњи воз креће тек у једанаест и десет.  Начекаћете се. А најавили су и мећаву, злу не требало!" Међутим, пар је и надаље загрљено седео и ћутке ослушкивао пуцкетање ватре.

Железничар је на кратко одустао и вратио се својим ситним пословима. Међутим, како је фвреме одмицало све је чешће и дуже шкиљио кроз мало прозорче и постављао сувишна питања. Поново им се приближи и тек тада примети да је девојка у другом стању. "Срам вас било! Она тако млада, а ти маторац! Сигурно ти није било тешко завести ову малу? Боже, какав свет! Шта смо све дочекали?" Девојка подиже свој поглед и благим гласом му одговори: "Божја воља."

Њен глас и одговор просто су скаменили железничара, који  је затечен, остао  без икаквог коментара. Само их је још једном погледао и вратио се иза свога прозорчета. Затим, ни сам није знао зашто, скувао је чај од липе и засладио га медом. Без иједне речи  пружио им је шоље и парче хлеба са пекмезом од купине. Али није успео да се судржи. "Можда би било боље мало ракије или куваног вина, али, знате, ја не смем да ризикујем. Шта би било овде без мене? Замислите само шта би било да ја закажем?! Због мене би сви возови кренули својевољно и тако начинили незамисливу збрку не само у нашој држави већ на целој земаљској кугли! Јер сви возови зависе једни од других. Настао би прави хаос! А да не говорим о страшним удесима, о недужним жртвама и о сакатима..."

"Под небеском капом нико није незаменљив."- прошапута човек. Железничар поново оста као укопан и у себи помисли како су ово двоје незахвални. Он њима хлеба и чај, а они му узвраћају како је његов посао неважан, а он сам чак небитан! У свом бесу на моменат помисли да их протера из чекаонице, но ипак, без иједне речи срдито седе за свој сточић и поче да пописује инвентар у канцеларији.

Девојка је очигледно имала јаке трудничке болове, али се вешто суздржавала и крила. Приметивши њено ознојено лице, железничар потрчи и поквасивши крпу пружи да се мало освежи. "Какав сте ви то човек када крећете на пут са женом у таквом стању? Зар нисте могли да преноћите код некога у селу?" Човек га погледа и рече: "Покушали смо, али нико није хтео да нас прими. Знате, вечерас је Бадње вече. Људи тада воле да буду у кругу своје најуже породице и не воле да им неко ненајављено бане и омета идилу." "Па да, данас је Бадње вече. Видите, ја сам од свог силног и веома важног посла напросто и заборавио да је сутра Божић. На железници, знате, нема празника. Овде све мора да штима без обзира да ли је Нова година, Божић или Ускрс. Ово је, знате, веома озбиљан и важан позив."- прокоментарише железничар, међутим, није успео да се поново занесе у хвалоспев о непревазиђеној важности сопствене личности и посла који врши. "Грешите, господине. Ипак мислим да има и важнијих ствари у животу." - рече човек. "Као на пример?" - упита железничар. "Као, на пример, рођење овог детета." - одговори човек. "Велика ствар..." - прокоментарише скретничар и дода: "Какав сте ви то отац када нисте у стању да обезбедите пристојно место да вам се жена породи? Ако сте уопште венчани..."  "Муж ми је али није он отац мога детета." - прошапута девојка. Шеф станице оста забезекнут и пре него што ће просути своје жаоке коментара, човек се насмеши и допуни њену реченицу: "Сви смо ми деца Оца."

Тада зазвони телефон и железничар потрчи да прими поруку. "Воз ће каснити због невремена. Каква ноћ?" - изусти скретничар. "Велике ствари се примећују тек када прођу." - добаци човек и мирно поглади лице труднице. "Каква ли је то бестидна жена, мајку му? А овај, несрећник, мора да је шенуо када дозвољава да пред странцем овако говори и јавно срамоти. Ја сигурно не бих допуштао да тако прича о мени и о детету." - прогунђа у себи шеф станице. Човек као да је чуо његове речи и сталожено му одврати: "То није вама, већ мени, мени је судбински дато. Ја морам са тим да живим и да носим свој крст. Није моје да питам већ да извршавам и поступам како ми је дато".  Чувар пруге погледа на сат и невољно промрмља: "Воз одавно треба да је ту." Нестрпљиво обуче свој тежак капут и изађе напоље. Била је незамислива вејавица, а ледени ветар је просто жарио његове образе. "Увек онда касни тај проклети воз када је највише потребан!" - и врати се у топлу станицу.

У чекаоници жена само што се није породила, а чувар пруге је нервозно трчкарао горе-доле не знајући шта да предузме. У свом бунилу није ни приметио да је једино он узрујан. Њих двоје су били блажени и мирни. Најзад, у последњи моменат, стигао је воз. Одједном се и железничар и трудница са старијим човеком нађоше у претрпаном возу. Тражили су кабину где је била мања гужва - где се није пушило, пило, урлало и коцкало. Нису имали много среће. Нико није хтео да им изађе у сусрет. Када је угојени кондуктер затражио њихове возне карте, железничар се сети да их је у великој журби заборавио на шалтеру. И тада се запитао: "Шта ја уопште тражим овде?" После постављеног питања ипак је некако успео да заштити своје путнике, који су се његовом грешком нашли у возу без карата. Кондуктер је одмах хтео да заустави воз и да их најури.  Срећом, узевши у обзир стање труднице, кондуктер је дозволио да наставе путовање до следеће станице.

Скретничар се тада сав успаничи због остављене станице. Али га започети порођај прекиде у томе. Девојка се порађала у поштанском вагону где је било чак и нешто сламе и пар оваца са магаретом. "Зар се и животиње могу слати поштом?" - зачуђено помисли железничар. Поштар који је чувао пошиљке, радосно је уздигао новорођенче и потрчао да разгласи по возу најлепшу вест у ноћи. На његову радосну вест многи су сезали раменима, други су одмахивали  рукама и наставили да терају шегу и да бацају коцку. 

Железничар је збуњено схватио да је он  био једини који је помогао око рађања мада о томе ништа није знао. Још му увек није било јасно шта ће он уопште у овом возу, који се није заустављао на својим станицама. Воз је незаустављиво јурио према некој светлости која је била другачија од зоре и изласка сунца. Сетио се поново своје станице и узбуђено тражио да се воз одмах заустави, јер он обавезно мора да се врати иза свога прозорчета, мора да продаје карте, да подиже и спушта рампу...  У супротном... Није успео да настави своју започету хистерију. Први који дођоше да виде дете беху сељак, пастир и занатлија. Без речи сељак пружи парче хлеба и флашу црног вина, пастир даде комад сира и свој штап, а занатлија обућу и  топао плашт. Кренуше у посету и научник, поп и лекар; међутим, видевши сељака, пастира и занатлију нису хтели да се гурају са њима у истом вагону. "Требало је прво нас да  позову, а не да пуштају ову сељачку багру." - рече увређено лекар, па настави: "Када им није требао лекар у прави час, за време порођаја, очигледно да нема потребе да улазимо, господо."  "У праву сте, драги мој, а ионако немамо шта детету да дамо. Истовремено примећујем да није дошло ни до какве компликације. Знате, драги моји, ови просјаци су веома жилави. Њима не требају достигнућа савремене науке, они се порађају где стигну." - примети научник. "Шта је ваше мишљење, оче?" - упита лекар свештеника. "Мислим да није у реду да улазимо после сељака у овај вагон. Видите само, господо, ту су чак и неке животиње." - рече запрепашћено поп.  "А молитви не доликује да се чита у штали, зар не оче?" - сети се научник. Затим окренуше леђа и увређено се вратише у своје луксузне кабине где их је чекао билијар и халадан шампањац. 

Воз никако није хтео да се заустави. Кондуктер је нервозно викао на "слепе путнике" и прокоментарисао: "До сада су се тек двоје шверцовали сада их је већ троје! На следећој станици силазите и купите своје прње, да ли вам је јасно?" "Не дирајте их, молим вас, моја је кривица..." - покушававо је да смири ситуацију железничар. Кондуктер то схвати као напад на његову сујету и нагло зустави воз. Док су силазили, пред возом се указа магаре које је чекало мајку са дететом. Човек се насмеши и захвали железничару на помоћи. Мајка га благослови и тада снег одједном преста падати. Небо се отвори, а њих троје је полако ишчезавало у светлости зимске ноћи.

Железничара више није узбуђивала ни напуштена станица нити његово усамљено прозорче за издавање карата. Док их је посматрао био је срећнији него икада раније у своме - признао је у себи - празном  животу. Најзад је нашао свој мир и спокојство, које је донело рођење овог малога детета. "Ни за његово име нисам питао..." - беше његова претпоследња, недовршена реченица пред буђење.

Железничара пробуди непријатан глас телефона и он сав у бунилу рече: "Воз је остао у снегу и леду, а они нестадоше у светлости!" И тада му постаде јасно да је све то, чак и звук телефона тек сањао.

Био је мај, а липа је мирисала као никада раније. "Па, овде и нема липе." - сети се железничар. "То, ти миришеш на липу. Каже се, миришеш онако каква ти је душа." - рече дечачић и пружи му торбу и сандале. Није знао да одагна да ли је ово наставак сна или је већ јава. И тада се сети да је први пут узео годишњи одмор и да данас креће на пут у далеки Витлејем и Јерусалим. Воз је стигао, а дечачић, кога  никада раније није видео, пружи му штап и пожели му срећан пут. Железничар ни сам није знао зашто, уместо "Довиђења" или "Збогом" довикне незнаном дечаку: "Христос се роди!"

Драгомир Дујмов

7. јануар 2001.

Будимпешта

Ратник и заточеник

Када су дивље хорде Xингис-кана стигле до Индије затекле су малу  групу хришћана, који своје порекло везују за апостола Тому. Они су били уверени да је Христос Бог и Човек у истом телу и поносно су доказивали постојање живог, васкрслог Христа. О томе је сведочио њихов предак који је додирнуо живе ране Васкрслог. Међутим, по њиховом веровању, видљиви свет и све друго што су опажали око себе није имало никакве везе са Богом кога су једноставно називали Истином.

Мусук, монголски назив за мачку, било је име старог једнооког везира који је предводио хиљаду коњаника. Био је моћан и брз приликом сваке своје одлуке, било да се радило о спаљивању неког персијског града или о ломљењу кичме сопственог ратника, који се огрешио о закон господара Небеса и Земље -  Xингис-кана. Његови немилосрдни ратници на ниским и чупавим коњима били су надалеко познати по покољима и черечењима. Зли гласови су увелико претходили бат копита брзих монголских хорди. Мусук је био изузетно лукав, радо је обећавао слободан пролаз у случају предаје утврђења и богатих градова; њему је једино стало до блага, а за животе поробљених, како је казивао, уопште није марио. То је била једина истинита реченица приликом сваког његовог обећања.  Мада су лукави и сумњичави грађани то веома погрешно разумели и тумачили. Према њиховим животима се односио на исти начин као и у случају многих непознатих зачина Персије и Индије. Једноставно није знао шта ће са њима. Везир Мусук је целога свога века искључиво јео полу печено месо и пио ускисло кобиље млеко. До воде му није стало. Никада се није купао. Веровао је да вода односи људску срећу и наноси рањивост у биткама. После дугих и мучних договора, многи градови су, ипак, поверовали у његово обећање, које би се убрзо, на њихову несрећу, претворило у стравичан покољ. Лукаво је сачекао да се наивни грађани удаље на неколико миља  од градских зидина и да одахну са уздахом прве молитве. Истога момента, како су завршавали задњи слог захвалне молитве, Мусук се са својим xигитима (ратницима) зверски бацао на њих. У тој немилосрдној игри је од свега највише  уживао у пружању последње илузије опстанка. Умео је као нико други да истанчано препозна задњи трен спокојства и повратка вере у сопствено спасење. Ту своју способност довео је до крајње перфекције и усавршио до танчина. Тада би му у носу заиграо дах, беше то препознатљив знак делића секунде. "Сад!" - промукло би се задрхтало у његовом грлу. Тада би се нечујно и немо, као авет, сручио са својим касапницима на жртве. Робље му није требало. За њихове животе одиста није марио.

Међутим, десило се једнога дана - за време краћег одмора на згаришту неке безимене варошице - на његову заповест доведен је човечуљак, који је око врата носио дрвени крстић од сандаловине. Мусук ни сам није успео да одгонетне због чега је тако поступио, а нарочито, шта га је натерало да се упусти у разговор са овим бедником, који је у себи носио неки тајнствени мир и ненаметљиви понос, који га је истовремено и збуњивао и дубоко узнемиравао.

Човек је био рањен, говорио је тихо. Одговарао је искључиво на постављена питања. Мусук га је са презиром ошинуо својим погледом и поставио питање због чега се нико у овој касаби није латио оружја да брани себе, своју нејач и стечено богатство. Измрцварени човек му је као за одговор цитирао Јеванђеље по Томи: "Постоји светлост у човеку светлости, и она осветљава цео свет. Ако он не светли, он је тама."  Затим је мирно почео да говори о Христу и о царству, које није од овога света.

Мусук га је, привидно, без икаквог интересовања слушао док је масним рукама черечио полупечени јарећи бут.  Стари монголски везир је први пут чуо за Христа, који је био Истина јер је потекао из Истине, који је умро и трећег дана васкрснуо. Овде се Мусук малко загрцнуо и престао да жваће. "Како, море, умро, па устао из мртвих? То још нисам чуо. Јеси ли ти сигуран да је то баш тако било?" Човек са крстом око врата признао је да изистински верује у Христово васкрсење. Мусук је очекивао да ће човечуљак, као многи до сада, причати о тим стварима у намери да одагна и завара време како би на крају, не налазећи више никакав начин да спасе сопствену главу, затражио милост и да му поштеди живот. Међутим, уместо тога, ова голотиња од човека, усправна чела, говорио је о неком мртвацу и његовом устајању из гроба. "Добро, де, признај да си све то само зато измислио да бих те поштедео мука. Је ли тако?" Човек му је смело погледао у лице, и мада се полагано спуштала капљица зноја низ његов сувоњав врат, истим мирним гласом одговори цитирајући поново Јеванђеље по Томи: "Ако изнесеш оно што је у теби, оно што изнесеш спашће те. Ако не изнесеш оно што је у теби, оно што не изнесеш уништиће те." Мусук му се малко приближи: "Лукав си ти. Чудо што те још уопште слушам. Мора да ми је ова јаретина пресела или ме је можда овај кисели кумис разнежио?" Монгол седе поново на свој склепани престо од раздераних свитака списа, књига и угинулог пса, па настави да се игра лова на људске душе. "Знаш, море, да сам ти спалио село и да сам ти побио целу фамилију, па чему, онда, сва та мудровања која ти неће спасити главу? Чему се још надаш? Зар те није страх телесних мука?" Човек је једва суздржавао сузе, јер све што је овај силник рекао било је потпуно тачно. Сетио се свих страхота овога дана. Пред собом је видео никада раније виђени ужас: рашчеречене бутине, искасапљена лица, повађене очи деце и пробуражену утробу жене која је очекивала његово пето дете. Надирале су му познате речи Томиних стихова: "Ако је дух постао због тела, то је чудо над чудима. Доиста, запањујуће је што ово огромно богатство у том сиромаштву налази дом." На моменат му је било лакше и није одговарао Монголу, који га је меркао погледом изгладнеле хијене. "Ћутиш, немаш шта да ми кажеш?  Признај да сам јачи од тог твог бога, јер сам ја онај који одлучује о твојој смрти." Човек додирне крст и прошапута: "...моја (земаљска) мати (дала ми је смрт), али (моја) права (мати) дала ми је живот." Мусук дохвати бич и удари човечуљка, који се грчио од бола и ваљао по прашини. "Видећеш ти, море, ко је овде твој господар и ко одлучује о животу и смрти! Ја, гњидо! Јеси ли чуо? Ја!"  Затим настави да га бичује све док човек не изгуби свест.

Мусук сав задихан и гневан отиде да се олакша и да баци поглед на војску, која је неуморно трагала за златом, свилом и живим женским месом. Док је чучао деловали су му као црне авети у метежу згаришта и разорених домова. У ваздуху је куљао воњ мешавине: паљевине и крви, која је убрзо заударала тешким задахом под тропским сунцем. Мусук беше крајње задовољан, мада о томе и није нешто посебно размишљао. На моменат му се  учини као да га је обузела несношљива врелина, кудио је ово нездраво поднебље и зажелео се хладних јутара далеке и непрегледне Монголије. Посматрао је сунце које се полако спуштало низ ову врелину; учинило му се као да га је спопао неки одавно непознати осећај нелагодности у желуцу, помешан са неком сетом и нервозом. Тад му, одједном, севне у грудима. Био је то запрепашћујући осећај. "Старим, мајку му" - промрмља у себи и пљуну преко левог рамена против урока.

За човечуљка је скоро и заборавио. Вративши се у хладовину широке палме, сети се своје непресушне игре. Беше му лакше, нервоза и нелагодност му истога трена ишчезну. Мусук је обилазио пребијени обрис роба и поново почео да му поставља питања, која су га све више занимала. Упућивао их је искасапљеном несрећнику, који није знао шта му доноси следећи трен. Мусук је уживао у том његовом не знању, не схватајући да је то једина тачка која и ратника и заточеника неминовно везује за ову стварност. Јер само глуп човек претпоставља да зна за тајну трена који следи. "Ајде, подучи ме, како се стиче та ваша бесмртност или како је већ називате." Човек са крстом му поново цитира Јеванђеље апостола Томе: "Исус је рекао ...ко пије из мојих уста, постаће оно што сам ја: Ја ћу постати он, и оно што је скривено биће му откривено." Стари Монгол је тешко могао да одгонетне суштину његових одговора, међутим, наслутио је нешто што га је доводило до лудила. Поново га нешто штрецне изнад срца. "Какво, сад, пијење из његових уста, какве су то опет завијене бапске приче? Ништа те не разумем! " Потегне мешину и испи неколико гутљаја ускислог масног кобиљег млека. Опоран и помало киселкаст укус га освежи, подригнувши осећао се избављеним од свих малопређашњих тегоба.

"А где се налази то твоје царство, где пребива тај бог или Христ, шта ли је већ?" - изазивао је једнооки Монгол. Мада је био прави циник, у дубини душе га је уистину заинтересовао живот вечни о чему је говорио роб.  До овога дана нико му није разоткривао тајну и суштину вечнога живота. "Наравно, то овај бедник не сме ни да наслути" - прикривао је своју знатижељу Мусук. Међутим, човек са крстом од сандаловине као да је сасвим изненада ухватио неки мирис или трзај ока, који му је одавао чега се, у ствари, овај силник, мада веома притајено, изистински плаши. Наслутио је то истога трена када га је први пут угледао, али се помало и зачудио што се овакав силни ратник прибојава чак и најмањег лахора пролазности. Било му је јасно. На његовом лицу се појавио притајени смешак. "Ако вам они који вас воде кажу, 'Погледајте, Царство је на небу', птице ће тамо стићи пре вас. Ако вам кажу, 'Оно је у мору', рибе ће тамо стићи пре вас." Монгол је окренутим леђима пажљиво слушао његов одговор, и никако није хтео да роб наслути његову велику знатижељу. А она је све више бубрила и расла. Љут на себе и на своју изненадну рањивост, разјарени везир је разбио порцелански крчаг.  Поглед му је поново склизнуо у супротну страну, покушавајући да му очи остану ван домета погледа тог бедника, који га је довео у ово стање, које је, на његово највеће запрепашћење, било јаче од њега самога. "Па где је, онда, то царство бесмртника?" - прогунђа Мусук гласом у којем се примећивао титрај смртника, који је постао свестан  да је попио кугом затровану воду. Човек га је ћутке посматрао. Хтео је да провери да ли га он само, по ко зна који пут, куша и изазива или је његова знатижеља одиста искрена. Монгол скиде своју капу од лисичијег крзна украшену самуровином и окрете се према човеку, који је стајао право и смело га је гледао право у очи. Мусук је једва издржавао такву нелагодност и крајњи безобразлук од стране овог... овог, чудног човека. Нико никада није смео да га тако погледа у очи. Имао је седамдесет година, и у том теренутку, све те силне и страшне године постадоше, одједном, исувише тешке и болне. Човек устаде и строгим, а ипак, благим лицем, изговори речи Томиног Јеванђеља: "Исус рече...Царство је у вама, и изван вас. Кад спознате себе, бићете знани и увидећете да сте синови живог Оца. Али ако не спознате себе, живећете у сиромаштву, и ви сте то сиромаштво."  

Тада стари ратник осети како му колена попуштају и он се истога момента нађе у поражавајућем, клечећем положају. Чврсто се ухвати за човека са крстом и покуша да се подигне. Али ноге заказаше. Истога трена забезекнути монголски xигити притрчаше да га заштите. Делић секунде пре него што ће заклати роба, стари ратник их заустави. Затим им заповеди да одмах напусте овај разорени град и да се  никада више не врате у ове вреле крајеве Индије. Ратници беху збуњени и нису знали како да поступе. Неки су помишљали да старцу поломе кичму, други су са страхопоштовањем извршили његово задње наређење. На крају га послушаше и нестадоше истом хитрином, којом и дојездише из дивљине северних степа. Стари Монгол затражи милост од човека, а овај га упита за искрено покајање. Мусук пристаде и испусти душу.

После многих година, човек са крстом од сандаловине, седе на брод, заплови ка далеком и непознатом западу где је знао да његова браћа у Христу живе у великом броју. Једног зимског поподнева у гудурама Балкана поделио је своју причу о старом монголском ратнику  плавооким ученицима и као за наравоученије наглас је цитирао неког "од синова унутрашњег знања" : "Кажите онда из срца да сте савршен дан и да у вама борави светлост која се не гаси... Јер ви сте разумевање које је извучено... Брините се о себи; немојте се бринути о стварима које сте одбацили од себе."

Није требало много времена да прође, овај цитат беше проглашен као јеретички и беше спаљен заједно са његовим ученицма од којих многи пострадаше, а неки своје знање преносише са колено на колено, путем живе речи Истине од које је, верује се, потекао сам Човек.