Јаков Игњатовић

Васа Решпект

рoман
1875

У редакцији и с предговором Др. Јована Скерлића

• Предговор Др. Јована Скерлића
• Јаков Игњатовић: ВАСА РЕШПЕКТ

Предговор Др. Јована Скерлића

Последњих петнаестак година два наша старија писца су књижевно васкрсла. То су Јован Ст. Поповић и Јаков Игњатовић. Поповић, који је од шездесетих година прошлога века почео падати у репертоар скромних дилетантских и путничких позоришних дружина, око 1900 године победнички се вратио у књижевност и на велику позорницу Јаков Игњатовић у последњим годинама свога живота осетио је горчину заборава, публика се отпадила од њега, а књижевна критика, у колико је тада у опште и било, смањивала га је, одрицала, гурала у назад, све то више из политичких но књижевних разлога. У последње време, и књижевна критика и читалачка публика поправиле су ту велику неправду учињену према старом и заслужном писцу, и данас влада неподељено мишљење да је Јаков Игњатовић један од првих и најкарактеристичнијих реалиста наших, један од најоригиналнијих и најјачих талената у нашој књижевности, у свакоме случају писац који и данас заслужује и може да се чита.

Српска Књижевна Задруга може се похвалити да се у њој, још у доба реакције према несхваћеном Игњатовићу, видела историјско-књижевна вредност његових романа. 1900 године издала је Српска Књижевна Задруга један од најпопуларнијих и у своје доба најчитанијих његових романа, Милана Неранџића, са предговором Г. Момчила Иванића у којем се са више правде и признања говори о Игњатовићу као писцу. У својим књижевним програмима Српска Књижевна Задруга је обећала да ће издати и Игњатовићев роман Вечити Младожења, који је остајао изгубљен у већ ретким примерцима Српске Зоре за 1878, 1910 изишао је тај сочни и снажни роман, можда најбоље књижевно дело Игњатовићево, и то је било читаво једно мало откровење за данашње читаоце. Најбољи живи романсијер српскохрватске књижевности, Г. Љубомир Бабић Ђалски, био је задивљен снагом и замашајем Вечитог Младожење, и у једном писму приређивачу тога романа са дивљењем је говорио о дотле непознатоме му Игњатовићу. Роман се допао великој публици својом занимљивошћу и хумористичном страном својом, живописним и забавним личностима које се у њему са много живота крећу; књижевној критици се Вечити Младожења допао као широка и крепка слика једне средине, као један докуменат нашега народнога живота у прошлости. Тај успех охрабрио је Српску Књижевну Задругу да убрза и изда и други роман Јакова Игњатовића, Васу Решпекта, који је врло мало познат и који до сада никако није издаван у засебну књигу.

Васа Решпект, иде у боље Игњатовићеве романе. Он је из оног плодног периода Игњатовићеве духовне и књижевне зрелости, из седме десетине прошлога века, година равнотеже у његовој немирној глави, када се био сасвим ослободио романтичарских фантазија и утицаја из своје младости и када године старости и неуредан и пуст живот још нису били оштетили његове књижевне способности. Седамдесетих година Игњатовић је био на врхунцу свога књижевнога стварања. Тада је написао најбоља и најзрелија своја књижевна дела, три одлична романа: Трпен спасен (1874-1875), Васа Решпект (1875) и Вечити Младожења (1878). Сва та три романа остала су мало позната: Трпен Спасен, велики "роман у три књиге", остао је недовршен у Србадији за 1874-1875, и рђаво је довршен невероватно слабом шаљивом игром Адам и Берберин (1881); Вечитог Младожењу прештампала је Српска Књижевна Задруга из Српске Зоре за 1878 ; Васа Решпект прештампава се сада из Отаџбине за 1875 годину, где је био у целини штампан.

У низу Игњатовићевих романа Васа Решпект има засебно место. То је авантуристички, пикарски роман, врсте Ле Сажова Жила Бласа, широка слика једног живописног и занимљивог типа, као Милан Неранџић, као Љуба Чекмеџић (1862), као Трпен спасен, који би могао носити наслов Ђока Глађеновић. Али у оном делу где се описује трагедија посрнуле породице Стеве Огњана, то је и социјални роман, приказ пропадања једне српске грађанске породице на несолидном основу, и подсећа на социјалне романе Игњатовићеве као што су Чудан Свет (1868-1869), Вечити Младожења, Стари и Нови Мајстори (1883) и Пашаница (1888).

Цео роман, у опште, нема јединства. У њему управо има два паралелна романа, која су слабо међу собом везана. Главно је историја живота Васе Решпекта, од његова детињства у Сент-Андреји па док му верна Аница није очи склопила; али уз ту главну историју иде заједно и историја породице Стеве Огњана. Веза између оба романа је врло слаба, само у толико што су и Васа Решпект и Стева Огњан од исте породице. Иначе, Васа Решпект не утиче на судбу породице Стеве Огњана, и обратно, и од обе историје могла су се слободно направити два засебна романа, између којих би била иста веза која постоји између Золине групе романа Ругон-Макари "природне и социјалне историје једне породице за доба Другог Царства". Трагедија пропале породице Стеве Огњана је страшна, Игњатовић је дао врло живу слику, али нашто то у Васи Решпекту? Самом роману то не само да не помаже, но на против штети му. То више чини утисак проширених и излишних епизода, несразмерних излетања и ударања у страну, на штету целине и јединства романа. Игњатовић, који је био невешт писац, чији је књижевни план био увек врло несигуран и који конце догађаја у својим романима никада није могао да држи у својим рукама, није био у стању да савлада ту велику тешкоћу коју је сам себи створио. Зато је Васа Решпект заплетен и замршен, зато се у њему јасно осећају два слабо везана паралелна романа.

Јаков Игњатовић је дао бољих слика пропадања српске грађанске породице но што је то учињено у оном паразитском и излишном делу Васе Решпекта где се прича пад злосрећне породице лакоумног Стеве Огњана. Али слика самога главнога јунака романа, Васе Решпекта, приказ тога типа, иде у најбоље послове Игњатовићеве. Васа Решпект је од врсте Милана Неранџића и Ђоке Глађеновића, од авантуриста који су Игњатовићу увек били нарочито драги, јер је и сам у приличној мери био од њихове врсте. Он је имао нарочитих симпатија за пустолове, пропалице, нередовне људе, оне који су искочили из колосека обичнога живота, и који сваки час долазе у сукоб са јавним моралом и писаним законима. Ако такав човек има извесних добрих страна, ако зло чини из лакоумља или из силовитости свога темперамента, нарочито, ако је жив и занимљив, такав човек имао је Игњатовићеве велике, готово саучесничке симпатије. И са љубављу које је он увек имао за те људе с ону страну морала и закона, он је насликао и Васу Решпекта.

Васа Решпект је оно што би Г. Јован Цвијић назвао "виолентни тип динарског Србина": оштар, прек, плаховит, брз на зло и на добро, и који у тренутку када му крв удари на очи, када му слепоочнице стану ударати и ноздрве се ширити, ломи и гази све што се пред њиме нађе. У Васи Решпекту, сентандрејском Србину из прве половине XIX века, детету једне грађанске породице у једној од најдаљих српских оаза на Северу, остао је сав атавизам балканских предака који су се вековима крвавили и код којих су пушка и нож били судија. Још као дете Васа показује инстинкте који га одвајају од обичних људи из грађанске средине. У "славено-сербској" школи радије чита народне песме о Краљевићу Марку но Мразовићеву славенску граматику; у Будиму радије гледа како се на кланици волови кољу но што се труди да запамти латинске деклинације. Он је рђав ђак од кога "никад ништа неће бити". Отац, задрт, самовољан старац, чудњак на своју руку, није ни хтео ни знао изићи на крај са малим дивљаком, његове дечје мане узео је као неизлечиве грехове, и место да га подигне он га је скрхао, одсекао од себе и одгурнуо у свет. "Васа је већ осуђен, прича Игњатовић, прокажен, проклет. Нема никог у вароши који добро о њему мисли, и ако није ником зла учинио. Шта више, и ако га не познају, и то зато јер је у детињству био не знам какав онакав, и што га отац проклиње."

И младић, од кога се породица одрекла и којега је друштво одбацило, иде у хусаре, где су пред 1848 налазили уточишта "протерани и непротерани ђаци, екценсивне калфе, или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени, момци". Остављен самом себи и свом несрећном плаховитом карактеру, он допада робије, у свађи убија два човека, котрља се по блату и по крви, увек праћен својим добрим анђелом хранитељем, срдачном, милостивом, оданом Аницом, која је најлепша женска личност у богатој Игњатовићевој галерији. И за тога Решпекта, какав да је, Игњатовић не крије своје симпатије, чак ни извесно дивљење. Он гледа на овога робијаша од прилике онако као Виктор Иго на свога Жана Валжана у Јадницима.

И сам у неколико одметник од друштва и његових конвенција, он је имао неприкривену слабост за људе који су дошли у сукоб са грађанским моралом и законом, и волео је у њима слободну природу људску, која се, некресана и неспутана, расцветала у злу. Поред тога, била је код њега и нека филозофска благост према посрнулим и грешницима. Слаб човек и сам, који је и сам грешио и много претурио преко главе, попустљив пред људима и благ према њиховим слабостима, као и сви људи који су много живели, - јер живети значи праштати - он се бунио против онога што је он називао "грађанска тесногрудост", тражио један хуманији морал благости и праштања.

Са тим детерминистичким објашњењима, прича он живот Васе Решпекта. Његова несрећа је што су му се још из детињства "замрсили конци живота", што се није имало никаквих обзира према његовим дечјим манама и младићким гресима, што га нико није хтео прихватити када је посрнуо. "Има таквих људи које судба од постанка гони и готово људи их нагнају да буду рђави. Тако Васа од постанка нема мира: гонио га отац, гони га цео свет." Своју несрећу носи он у себи, у својој плаховитој ћуди, када му се сама рука диже на онога који се испрси преда њ. Њему је "нарав таква која се са већ усвојеним друштвеним конвенцијама не слаже; манир му је опор, готово диваљ..." Несрећа је његова што се родио у доба када се све мери рифом и параграфом. "...За рад никакав није у мирно, обично доба, а њему за љубав, богме, неће се буне правити. Нити је ратар, нити трговац, нити занатлија, нити за чиновника. Страшан положај за човека који ипак већим духом дише, а за њега радње нема..." Тако Игњатовић правда свога јунака, који је жртва своје природе и чија је кривица што се није родио у своје доба. "Он има душу једнога ритера из доба кад је владало песничко право, то је кондотјер из дана када су се мале талијанске републике међу собом клале, ландскнехт из времена Тридесетогодишњега Рата, а са таквим темпераментом не пролази се у доба параграфа, жандарма и препрека сваке врсте. Он је требао бити рођен у дане када је песница владала и мишица пресуђивала, у доба феудалне анархије и барона разбојника, у великим ратовима где такви људи показују сву своју меру. И његова природа која се у младости није стезала, савијала, дисциплиновала, његове страсти које васпитање није разумно канализовало, морале су праснути, искочити из граница закона и конвенционалности, нанети толико зла и њему и онима који су били око њега."^[1]

То је мишљење Јакова Игњатовића о Решпекту, то је смисао и морал целог његовог морала, - ако у Игњатовићевом роману у опште може бити говора о моралу. Завршетак романа то најбоље потврђује:

"Решпект је био човек од калибра једног Крастина, који у битци код Фарсале са сто двадесет својих ветерана решио се да битку против Помпеја започне, и, окренув се Јулију Цезару, рекао: "Данас, војводо, или ћеш ми живом или мртвом захвалити", и - Јуриш! И заплете Помпејеву војску да је Цезару прилике дао душмана смождити, и нашли га мртва, са сабљом у устима. Или од калибра једнога Мансдорфа, који је у Тридесетолетном Рату, у Задру, наместити се дао, самртно већ болестан, међу два топа, и тако, држећи се руком за топове, издане.

Да је отац био мало мекши, а мати мало строжа, боље би било.

И опет вам кажем: то је Васа Решпект!"

Једни повичу: "Mordker!"' Јанаћ Сарајлија: "Bе аферим, то је делија!"

И за Јакова Игњатовића као за Јанаћа Сарајлију, Васа Решпект је "делија", - изванредан човек који се није родио у своје доба.

Као Борисав Станковић, који не излази из свог Врања, тако и Јаков Игњатовић остаје готово увек у својој Сент-Андреји. Он је сент-андрејски писац, а Васа Решпект је сав сент-андрејски роман, и почиње једном апотеозом "Сент-Андреји славној".

Слабе маште, љубитељ само живота и истине у књижевности, Игњатовић је у својим делима причао оно што је лично доживео и што је својим очима видео. Његово дело садржи сажет живот и пуно је живих личности и стварности. У Васи Решпекту Игњатовић је причао историју своје рођене породице, у којој је, како сам вели, "сваки био више мање особењак". Та веза види се, у осталом, на први поглед: презиме Огњан није ништа друго до на српски преведено презиме Игњатовић (Ignatius, ignis). Сам Васа Решпект је један од блиских рођака пишчевих, који је много неприлика нанео својој породици. Стриц Јоса Огњан у роману, то је будимски сенатор Јован Игњатовић, који је подједнако представљен у роману и у једном непотписаном, али без сумње Игњатовићевом чланку.^[2] Отац Васе Решпекта, стари Игња Решпект, има много заједничких црта са Игњатовићевим тутором и братом од стрица Симом Игњатовићем, кога је он живо описао у својој лепој успомени о Сими Милутиновићу.^[3] Личност која прича сам роман, Војко Огњан, јесте сам Јаков Игњатовић (Војко је анаграм од Јаков), и у почетку V главе романа он узгред помиње и своје доживљаје какве их знамо из његових занимљивих Мемоара.^[4] Милан Неранџић, главни јунак познатог Игњатовићевог романа истог имена, који је одиста постојао (старији људи у Сент Андреји знају да је то био Ђорђе Митровић, бележник у великом и лепом српском селу Помазу код Будима), и у овом роману се јавља као епизодна личност, али сасвим у својој улози. Догађај са питом због које су се две сентандрејске породице парничиле десет година и о чему у овом роману разговарају стари Игња Решпект и Деникола, јесте истински догађај, који је Игњатовић опширније обрадио у овећој приповетци Пиша хиљаду форината^[5] У XIII глави овога романа прича се како је Стева Огњан, када није могао да подели наследство и у спору око једне куће, извео "дунђере и зидаре да тестеришу кућу на двоје". Иста сцена, која је опет један доживљај из ексцентричне породице Игњатовића, описује се и у Вечитом Младожењи (глава XXI), када се Пера Кирић дели са братом Шамиком. И таквих елемената непосредно узетих из живота могло би се још наћи и у овом Игњатовићевом роману. И то, и толики живи типови, показују да је Игњатовић и у овом роману остао веран своме реалистичном методу преношења живота у књиге и непосредног сликања, што даје његовим романима снажан утисак стварности и истине.

Тим својим реалистичним особинама Игњатовић је представљао новину у српској књижевности започињао један нов правац који ће доцније сасвим преовладати. Почетком седамдесетих година његов реализам је био примећен, и Светозар Марковић га је стављао за углед сувременим српским писцима. Један непознати писац, у књижевном прегледу једног ондашњег политичког листа у Београду, тачно је оцртавао његов значај: "Он је први показао како је богата ризница за песника - свакидашњи живот. Он је показао нашим писцима да није нужно тражити доба крстоносаца, нити византинске палате наших давно иструлелих краљева, ако ће се једна прича или роман да пише. Он показа нашим белетристичарима да није само оно велико што изгледа да је, нити да је само оно узвишено што се патосом говори с узвишенога амвона, и показа како се може из наше свакидашње околине написати најлепши роман, само ваља живети с отвореним очима, само ваља посматрати, учити..."^[6]

Духовно и књижевно осамљен у свом нараштају, који је више волео снове но стварност, Игњатовић је имао очију да види, знао је да посматра, и зато његови романи толико одскачу над осталим покушајима те врсте у ондашњој српској књижевности, и зато Игњатовић остаје у историји српске књижевности више но и један од наших старијих романописаца. И зато Васа Решпект, поред свих својих техничких мана, и поред извесних моралних, а нарочито политичких наивности, заслужује да буде истргнут из заборава и изнет пред данашње српске читаоце.

Васа Решпект није могао бити изнесен пред данашње српске читаоце онакав какав се појавио пре скоро четрдесет година.

Јаков Игњатовић је био рђав писац, аљкав, неписмен, не много бољи од његовог претходника у роману, Милована Видаковића. Бранко Радичевић је жалио што је своје неуглачане песме остављао "у траљама"; Игњатовић их је за живота пуштао "у траљама". Не знајући добро језик, немаран у раду, он је писао ствари готово сасвим неписмено. Игњатовић је давао себи рачуна о томе, али, као што то обично бива, налазио и извињења за себе: "Да је наш књижевни језик заиста сакат, мало ће их бити који ћеду посумњати. Код нас пребацују један другом хрђав језик, а и то и онај који пребацује од исте боље пати. Један прави кад пише германизме и т. д. Други, опет политирају речи, изразе, мисле бог зна шта су докучили, да је у томе неки урнек у пуризму, а унутарње есенције, која се тек из народа црпити може, нема, но све је љуска без језгра!"^[7] Све то може бити посебно тачно, али остаје при свем том да Игњатовић рђаво пише. Он је знао за ту своју слабост, и уредницима и појединим пријатељима остављао је широко право да његове радове поправљају. Помишљајући на свој спис Увео Листак, писао је своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: "Волео бих да дође до ваше руке одмах, да га у језику исполирате."^[8] Уредници су по правилу "полирали" његове списе, умивали колико год је то било могућно, али су остајали ипак слабо, каткада рђаво писани, и иду у стилски најслабије радове српске књижевности. Уредништво Отаџбине није било обратило довољно пажње на језик и правопис свога сарадника, и зато се Васа Решпект није могао понова пустити у свет онакав какав је првобитно изишао.

У овом издању морале су бити учињене поправке. Остављене су извесне битне особине Игњатовићева стила: архаизми, који су, ради"потреба шире читалачке публике, истумачени. Игњатовић у овом роману често се служио оним немачко-француско-мађарским "аргоом", аустријске и мађарске војске пред 1848, и ти војнички изрази остали су, али су се морали тумачити. Остављени су исто тако и извесни локални облици (пред врати, за леђи). Није мењана врло често неправилна конструкција реченица и погрешан ред речи.

Главне измене су ово. Игњатовић је роман делио на главе, и обележио је до XV главе. После Игњатовић, који је, по својој старој и сталној навици, писао за број, није више ни обележавао главе. Према садржини, и логичној целини, у овом издању обележене су даље главе.

Затим, поправљене су језичне грешке, којих је било много, на пример: трпио (трпео), мрзио (мрзео), вами (вама), бољне (боље), строжије (строже), си (себи), мазење (мажење), памтење (памћење), млого (много), сво (све), прејавити (пријавити), пристати (престати), препитомљен (припитомљен), таково (такво), каково (какво)," успеду (успеју), продрео (продро), допрео (допро), о толико мање (у толико мање), воле (воли), неутолим (неутољив), и т. д.

Правопис је поправљен према данашњем. Тако, умрео (умро), са свим (сасвим), де (где), не ћу (нећу), за шо (зато), за што (зашто), хфала (хвала), безпослен (беспослен), прем да (премда), вас дан (ваздан), кад кад (каткад), на спрам (наспрам), у след (услед), престави (представи), јевропски (европски), и т. д. Игњатовић готово редовно пише: ништ, ниш, нек, ал, чак и л; свуда је стављено како треба: ништа, нити, нека, али, ли.

Најзад, Игњатовићева недоследна, скроз произвољна интерпункција, у основу граматичка, измењена је потпуно и дотерана на данашњу логичку интерпункцију, која све више завлађује у српској књижевности.

Ј. Скерлић

Напомене

1 Ј. Скерлић: Јаков Игњатовић. Књижевна студија. Издање Српске Краљевске Академије Београд, 1904, стр. 174-175.

2 Наше Доба, 1888, бр. 27.

3 Три српска списатеља, Даница, 1860; Дјела Јакова Игњатовића, књ. I, Нови Сад, 1874.

4 Недељни Лист, 1879-1881; Бршљан, 1885-1886 Наше Доба, 1886-1888.

5 Стражилово, 1886.

6 Будућност. 1873, бр. 25, "Књижевни преглед".

7 Из мемоара Ј. Игњатовића, Недељни лист. 1881, број 8.

8 Два писма Јакова Игњатовића, Јавор, 1889, стр. 623,

Јаков Игњатовић
ВАСА РЕШПЕКТ

I

Знате где је Св. Андреја? Св. Андреја, мала варошица, лежи на десној обали Дунава, између Будима, Вишеграда и Острогона, столица најсилнијих мађарских краљева Матије Корвина и оца великог Лајоша, Роберта, и острогонских примас-патријараха.

Диван предео! Пред варошицом "мали Дунав", то јест рукав Дунава; пред очима плодним селима посејана ада; преко даље "велики Дунав", а тамо опет остатци, развалине римског каменитог моста за прелазак римских легиона. За леђи варошице и с лева бока све сами виногради и дивне планине, које се са вишеградским шумама сучељавају. Ту краљ Матија и други краљеви ловили су брзоноге кошуте и јелене. Па онда она лепа долина између Св. Андреје, Помаза и Будима, као амфитеатар дивовски, а у суседству древни, бели Будим-град, са чувеним купатилима. Преко од Будима опет Пешта. Кад се попнеш на врх планине Орловача, видиш преко плава Дунава модре, магловите брегове Ваца, а од стране вишеградске, како Дунав савија и спеши^[1] срцу Угарске.

Св. Андреја, Вишеград, Вишеград, Св. Андреја, то су сестра и брат, али близанци. И радост и жалост су делили. У слави видели су сувремене дивове, у жалости заједно су стењали и судбу оплакивали. После славе Роберта и Лајоша насташе бурна времена по удову Лајошеву, Јелисавету, ћер босанског краља, и кад дође отимач престола кнегиње Марије, Карло од Драча, њега убије Форгач, и у Св. Андреји у латинском манастиру дух испусти.

Али у оно доба још није постојала Св. Андреја, та варошица, но само леп предео са манастиром.

Напомене

1 Спешити, цркв.-слов., журити

II.

Још мало па ће бити два столећа како се српски народ у Србији поче кретати да би се од турског ига ослободио. Патријарх Чарнојевић извуче из Србије тридесет и седам тисућа породица, с којима се у Угарској населио. Сви који су се иселили задржали су веру да ће се својим оружјем, а помоћу ћесарске војске, опет у своју драгу стару отаџбину повратити. Оставили су Метохију, Стару Србију, алем камен српске круне, изнели су силно благо и оружје, остала је најкраснија српска земља пуста, ослабили су српски народ и бацили су ослобођење васцелог Српства за које столеће назад.

И опет се нису вратили. По Угарској раштркали су их тамо и амо. Језгро, богаштина, бачена је у Св Андреју, Будим и околину. Патријарх са тисућама Срба оснује варош Св. Андреју, као нов Енеј, али Троја паде, а српски се Рим не подиже.

Патријарх после оде и стани се у српском Сиону, у Карловци, али вредни Срби у Св. Андреји за кратко време сазидаше куће, подигоше седам цркава и школу, све са красним иметком, искоренише планинске шуме и створише винограде, где роди салаксија, малвасија и нектар, прави синови дичне Метохије. Трговина поче цвасти. Св. андрејски патрицији нису лењи, они су познати по трговима Липиске и Кракове; Пешта купује на Св. андрејској пијаци робу, Пешта, онда још слабачка у трговини. А Св. Андрејац поносит, у кругу породичном, у храму, као и на јавни мести, поје: Ми же Сент-Андрејци, цјелог свјета славни! Леп предео, богаштина, лепо вино, красна вода. Шта хоћеш више?

Сав српски жени^[1] усредсредио се у Св. Андреји. Св. Андреју увек су звали, па и сад зову Сент-Андрејом, но ништа не смета што је први слог "сент", јер и Сентомаш је "сент", па му опет ништа не фали. Дакле нека буде: "Сент-Андреја", "Сент Андрејци". Ипак и, ми же Сент-Андрејци, цјелог свјеша славна.

И доиста, могао је поносит бити Сент-Андрејац. Ту ти је било великих трговаца, знаменитих војника, чиновника ваљаних, владика и екселенција. Само по гдекојег да споменемо:

Ето ти два владике, арадског и темишварског, два Авакумовића, оба "екселенције". Ето ти "фелдцајгмајстора"^[2] Радивојевића, бранитеља Тиролске против Бонапарта, и доцније ломбардијског "командирендера".^[3] Ето ти другог Радивојевића, који се са шаком Срба против тисућа Турака брани, и кад су му "царски" "слепе фишеке" дали, и кад се већ пуцати не може, а он као Леонида или Хајдук-Вељко славно пада. Јесте ли чули за младог "гренцхусарског"^[4] официра Радобицког, коме су, кад је постао обрлаћман,^[5] сви у оно доба певали: Виват, виват галант, Радобицки оберлајтнант,^[5] и који је доцније у битци код Ваграма, дваест и осам година млад, јуначан потпуковник, на челу својих уланских ескадрона на душмана јуришући, погинуо: пресече га топовско ђуле преко пола и прекиде као Хајдук Вељка. А јеси ли чуо када је код Улме, код капитулације ђенерала Мака, надвојвода Фердинанд д'Есте са тридесет ескадрона кроз француску војску пројуришао, продерао, ко је у тој опасности надвојводу штитио и све ударце француских коњаника од надвојводске главе "испарирао"?^[6] То је био Живко "вахмајстор",^[7] прави Сент-Андрејац, и док је после тога живео, био је у Будиму код надвојводе довек, при свакој паради у његовој ђенералштабској свити. Па шта да рекнемо о мајору Авакумовићу, који је знао на флаути и хегедама лепо свирати, да му се и у Италији чудише, а покрај тога био је изврстан песник, тако да све оне красне српске љубавне песме које су пре осамдесет година певане, од њега произлазе.

Па каквих је било ту још ваљаних људи у осталим сталежима!

Напомене

1 Жени, франц. genie, дух, геније.

2 Фелдцајгмајстор, нем. Feldzeugmeister, артиљеријски генерал; маршал.

3 Командирендер, нем. Kommandierender, главнокомандујући.

4 Гренџхусар, нем. Granzhusar, погранични хусар.

5 Обрлаћман, Оберлајтнант, нем. Oberleutnant, поручник.

6 Испарирати, нем. Ausparieren, одбити.

7 Вахмајшор, нем. Wachtmeister, коњички подофицир.

III.

Сент-Андрејци су од вајкада врло гостољубиви. Седам цркава, свака има свој "храм", и онда онамо долазе господа и сељани, да прославе. Особито "Храм Преображенија" на гласу је у "Преображенској Цркви". и многи долазе из Пеште и Будима. Дођу чак из доње земље, Бачке, Баната и Србије. Већ у очи Преображенија многи се странци показују и "великолепно бденије" посећују. Други дан, то јест о храму, бива дупком пуна црква.

Тако једне године на Преображеније, баш 6 августа по старом, стече се силан народ. Дан што може бити леп, чисто азурско небо, топло али без препеке. У цркви служи се света летурђија. Црква пуна. Који онде места нема, тај је у порти, и онде се чује служба. Један младић, прави Сент-Андрејац, у порти разгледа плоче што мртве покривају. Пред врати на десно једна плоча, клекне па на њој чита:

"Здъ почиваеть рабь божiй С... O..., поживе лъть 87. г. 17..." Остало изглађено. Један "Сербијанац" у антерији и димлијама стоји до њега и пита га ко ту лежи.

- Мој дед, рече, живео 87 година, а ја Бог зна хоћу л' половину доживети. Он је дошао из Србије са оцем, под Чарнојевићем, као дете, са још два брата. А ко сте ви?

- Ја сам Јанаћ Сарајлија, трговац из Београда, Дошао сам у Пешту трговине ради, мало код Милоша (Тако се звао у Пешти један трговац.).

- Па где сте одсели, и где ћете ручати?

- Тамо у биртији.^[1]

- Ви сте данас мој гост.

- Евала!

Сад јеванђеље читају, прангије пуцају, Србијанац се једнако крсти, моли се Богу.

После службе Сент-Андрејци "фатају" госте. Ту странац не сме у биртију; сваки дочепа једног, два или више гостију, па с њима својој кући. Треба и то знати да су у Сент-Андреји најгоре гостионице, јер Сент-Андрејци од гостионичара госте одмамљују, па не могу на крај изићи. За то у Сент Андреји у биртији ретко да има добра вина.

Сад тај младић доведе Србијанца у једну стародревну кућу, недалеко од Преображенске Цркве. Једна стара капија с бока, а с фронта мала ниска врата. Кад уђеш, басамак доле, на лево два басамака горе, па соба, па опет три басамака више, па соба: нешто ориентално-европски. Кућа, или кућица, зидана 1700 године.

- Ето видиш, ту је тај живео што сам му плочу читао.

Кад су ушли, а већ ту је било више страних гостију. Наш младић није био прави домаћин ове куће; данас је и он гост, али тек кућа му је дедовина. Његов сродник је прави домаћин, али може и он кога хоће довести. То је Влада Огњан.

Гости се представе и брзо се упознаду. Најлакше је тако приликом "храма" упознати се. Служе шљиву, хлеб и ракију, па ето и ручка. После ручка оду да виде коло у порти. Опет се врате, приспе време вечери. Та ће раније почети и свршити се, јер ће бити у школи бал.

Баш да се вечера сврши, а нашем полу-домаћину, томе младићу који је Србијанца довео, донесу са поште писмо.

Младић тај звао се Војко Огњан. Чита писмо, на лицу му се боја мења. Пусти писмо на сто.

- Дакле умро сиромах Васа!

- Наш Васа! Васа Огњан! Васа Решпект! Сви од родбине зачуђени; читаш на једном лицу задовољство, на другом сажаљење. Странци забленуто гледе.

Од родбине неко рече:

- Нека га, добро једаред што је скончао! Други опет:

- Штета! Био је Mordkerl,^[2] јунак! Војко уздахне; њему је најтеже било.

- Сад нећу ићи на бал. Сви спомени његова жалосна жића сабили ми се у главу. Ко хоће, нек иде на бал; ко остане, томе ћу испричати живот тог несрећника, ког из свег срца жалим.

Неколико њих кажу да неће ићи на бал, само да чују какав је то човек. Ту остаде и Јанаћ Сарајлија.

Напомене

1 Биртија, нем. Wirtshaus, крчма.

2 Mordkerl, нем. ђидо, делија.

IV.

Када се разиђоше који хтедоше на бал, Војко Огњан овако поче причати:

Васа Огњан, или Васа Решпект, био је син нашег чика Игње Огњана-Решпекта. Које што сам од старијих чуо, које што сам видео сам, све ћу вам испричати. Пред очи ћу вам ставити једну жалосну породичну слику.

Игња Огњан, наш чика, био је прави Сент-Андрејац. Шта је био? Не зна се шта је. Рувета није имао. Имао своју кућу и винограде и од тога је живео. И могао је поштено од свог иметка живети. Имао је жену Сару и сина јединца Васу. Неописано добра, мекана, питома жена.

Чика Игња је био мало жестоке нарави, а син исти на њега. Чика Игња био је и надрикњига, то јест нешто је читао, па је мислио да много зна. Иначе, био је поштен од пете до главе. Био је истина особењак, као понајвише њих у породици његовој што су били. Тако на пример, имао је једног брата од стрица који се по други пут женио, па кад је видео да она синовима од првог мужа вуче, поче је гањати, али кад није хтела ићи. а он узе њене јастуке и перине; па изиђе пред кућу с њима, на пијацу, јер ту је кућа била, и маказама све исече. Био је баш први дан Духова, но мало је ветар дувао, па раздувано перје тако је изгледало канда снег пада. Јединца сина од прве жене није трпео, јер га је држао за трошаџију; није се с њиме тридесет година, до смрти, разговарао. Давао је оном кога је обегенисао и новаца у зајам, ма да је тврд био, и то без обвезнице, и много му је новаца пропало. И покрај свег тога није се ником тужио, држећи да би и онако временом све то његов син упропастио. Када је умирао, није се хтео ни исповедити, ни причестити; рекао је околини да није у животу никога преварио, па му није до те нужде. Док је живео, ма да је имао више кућа, лети код куће најрадије би се по тавану шетао. Економска лозинка била му је: што год купиш, то је јевтино; што год продајеш, то је скупо.

Син његов, док му је отац живео, био је раскошан; када остаде без оца, штедљив, премда је и госта честито угостио, као год и гладног нахранио. Он би рекао: "Док сам имао оца, имао сам ко ми тече, али кад га немам, бар то морам сачувати што ми је оставио". И овај је у женидби првој био срећан, али без деце; у другој, несрећан. Кад је самац био, маст је на фунту куповао, и кад му ко пребаци да је то срамота, одговори: "Када имам буре масти, куварица краде по вољи, а одмах се не позна; а кад је мало, лакше је ухватити". И он, као прави оца син дао је таван још лепше оправити, прозор тавански гледа на сокак, над њим красна пупчаста стрејица, као глориолета,^[1] а он намести испод ње столицу, седне, па чита, а овамо гледи у паузи ко сокаком пролази. Понајвише би читао дела о социалним питањима, о источном питању, о великој Србији која се има саградити; био је ужасан српски шовениста; па онда читао би радо брошире финансијске, особито о аустријским финансијама, о могућном државном банкротству. Кад би га каква цифра финансијска у брошири пекла, устао би, па би се шетао по тавану тамо амо, као мачак, прави таванородни син свога оца. Али је био поштен, ма да жесток; слагао није никад, а то ће много рећи.

Доста то, од родбине сваки му је био више мање особењак.

Напомене

1 Глориолета, франц. gloriette, мала сеница у башти.

V.

Чика Игња, кад му се што допало, имао је обичај на то рећи: "решпект". Ако му се није допало, и онда "решпект"; ако се ражљутио, или подсмејавао, и онда "решпект". Тај "решпект" залепио се за њега, и место Игње Огњана постаде Игња "Решпект". Кад је синак Васа почео ићи у школу, њега деца назваше Васа "Решпект", и тај до смрти остаде. Ја сам као дете нешто врло мало познавао чика Игњу Решпекта. Умро је годину две после мог оца; био сам онда још дете.

Кад ми је отац умро, тек сам наступио у шесту годину. Мог покојног оца никад нећу заборавити. Мати ми је пре умрла. Оцу ми је било преко седамдесет година. У очи оног дана када ће умрети, уђем к њему по обичају унутра, да му ноге чешкам. Он је у кревету лежао, и најволео је да га ја прочешкам. А ја, чешкајући га, гледао бих му у очи хоће ли ми крајцару дати, јер увек сам крајцару или две за то добио.

Мој отац дозове ме к себи, до главе му станем, а он сиромах метне ми суву руку на главу и рече:

- Само ми је жао што не знам коме ћу тебе, сироче, оставити.

Те ми се речи ужљебиле у мозак, нити ћу их икад заборавити.

Отац заспи, уђе газдарица и изведе ме ван.

У јутру пробудим се, чујем жубор, ларму; обуку ме, уведу ме у другу собу, а мој сиромах отац лежи мртав, већ и обучен. Гледим га, лице му се смеши, Бог зна какве је муке у том смешењу, на смрти, у ропцу, претрпео! Али то смешење никад нећу заборавити; чини ми се канда се на мене смешио. И то хладно смешење остаде ми, као сироти, вечита утеха. Кад су га укопавали, ишао сам и ја за сандуком, али право за сандуком, но нисам плакао, нисам осећао значај те смрти; то сам осетио доцније.

После укопа, одведу ме код чика Игње, и даду ми кафе с кифлом. Ја сам је слатко појео. Сутра сам тек осећао бољу, и то детињу. Одведоше ме тутору, у другу кућу; из наше куће разносили су све, што је ко хтео.

Колико се сећам, чика Игња био је жустар, окретан старац. Васа већ онда није био код куће, већ је био катана, "хусар".

Па како постаде хусар?

Кажу овако:

Отац му је био престрог, Васа опет жив деран. За најмању ситнарију га тукао. Ако учитељ каже да није знао лекцију, а он удри по Васи; ако се игра, ако се туче с децом, опет туци по Васи. Кад се већ сазнало да га ма зашта туче, лукава деца ишла су оцу на тужбу, ма да их није тукао. "Васа ме је тукао", то је доста, па Васа извуче фуру.

И то тукао би га страшно. Када се чика Игња ражљути, он га узме обема рукама за уши и за главу, дигне га у висину, па га пусти као јаје. Срећан Васа ако се онда може подићи и побећи. Онда побегне на таван, а тетка Сара, мати његова, одмах врата закључа, да га отац не може гонити. Једаред у шкрипу побегне и попне се на грану на дуд; отац за њим, зове га доле, прети му: неће да сиђе; отац узме пушку, плаши га да ће га убити ако не сиђе: Васа не силази; мати га моли, отац га светује да сиђе: аја, неће! Напослетку, отац да матери реч да га неће тући, и на материну реч сиђе.

Мати га је увек бранила, али она не поживи дуго, умре. Сад настадоше по Васу тешка времена. Васа тера своје, а отац своје.

VI.

Васа постаде већ повећи.

Васа се није рђаво учио, и рад је даље учити. Отац рад би га учити, али тако да иде у богословију, а после опет у калуђере, да постане владика, екселенција.

Треба знати да су Сент-Андрејци своје синове радо давали у калуђере, да постану владике, у солдате, да постану ђенерали; ако се то покида, онда за адвокате и трговце. Чика Игња страшно је мрзио адвокате. Увек би сину говорио: "Хоћеш ваљда да будеш адвокат? Од тог неће ништа бити! То су варалице! Има их као кусих паса". Када је видео да се два пса кољу, рекао би: "Гле како алегирају"^[1]. Кад је питао Васу хоће ли у калуђере да постане владика, он је казао да воли бити хусар него владика. И већ од дванаест година деран треба на што да се одважи, да не буде од њега клуподер. Али Васа неће да буде друго него хусар. Ту чика Игњи ни битка не помаже.

Док је мати живела, донде је још све добро ишло: Васа је имао заштите. До душе, сирота мати јако га је мазила, што строгом оцу није ишло у рачун. Мати му крадом додавала што за децу није, као новац, и научио се коцкати, па после и картати. Почео је од "фрише фире", па ће доцније дотерати до "макау".

Већ у детињству су му решиле судбу две крајности: претерана строгост очева и материно мажење. Измеђ њих ће сад као измеђ Сциле и Харивде бродити, но хоће ли добра пристаништа наћи, видећемо. Боље је да је отац мало попустљивији био, а мати оштрија.

После материне смрти отац је држао газдарицу, - а да шта ће? - а покрај газдарице једну малу девојчицу, Аницу, једно сироче две године од Васе млађе.

Газдарица, Софија стара, није баш у вољи имала Васу, јер се у ћуди много са оцем слагала, па доказивала^[2] све, и због ње је много пута био Васа лупан. Аница, пак, држала је Васи страну, и увек му сваку опасност доказивала. Увек би плакала кад отац Васу туче. Искрена, добра душа!

Васа је у битке тако већ огуглао да је напослетку примао их као свакидашњи хлебац.

Деца му се ругала: "решпект". Био је врло куражан, па кад му ко то рече, а он јуриши на шегрте и ђаке, ма их колико било. У нужди и камењем се помагао. Већ из далека је на сокаку познао ко ће га задиркивати, па већ иде да га туче пре него што ће му викнути: "решпект".

Тако једаред види из далека једног који му обично "решпект" подвикиваше. Васа је на сокаку, а отац му стоји код капијских врата, раскречио ноге, па пуши, и гледи дерана. Васа види оца, приђе к њему па рече:

- Отац.

- Шта ћеш?

- Видиш оног онамо?

- Па онда?

- Па онда, туци ме најпре.

- Зашто?

- 'Оћу оног тамо да тучем, па волем напред бити бивен, јер ћеш ме и онако после тући.

- А зашто да га тучеш?

- Чућеш, викнуће ми: "решпект".

Отац га ухвати за кику, продрма га и заошија унутра.

Васа, ако и јесте био несташан и много пута казну заслужио, ипак свет га је држао за много горег него што јесте. Држали га за најневаљалије дериште у вароши. Кад је који отац корео своје дете, увек би рекао: "Бићеш као Васа Решпектов". Све неваљалство је у њему сабијено, тако су мислили, и никад неће бити добар, већ је рођен рђав. Родитељи су деци забрањивали с њиме дружити се, напослетку се и сама деца испред њега уклањала, да већ ни друштва ни друга није имао.

Нема више материнске руке, отац неутолив; ником се не може изјадиковати, јер никог нема; ништа му се не верује, ма најистинитије што рекао. Тако је био већ као дете презрен и сам себи остављен. Није чудо што је све гори дивљак бивао.

Само једина Аница имала је саучешћа. Она је плакала кад би он патио. Кад га газдарица глађу казни, она сирота откида од својих уста, или мало невидимке на страну метне са сиром резанаца, пите, меса, па му крадом у качару однесе, и ту, у једном већем бурету сакривен, Васа једе. Аница стоји код бурета, на једно уво слуша полуокренута вратима да не изненади газдарица, па опет гледи како Васа једе. Сваки залогај Васин чини јој се да га она прогутала, кад види како Васа слатко једе. Када је крај, Васа се извуче из бурета, а Аница га детињски загрли и пољуби, па, заруменив се, с влажним очима из качаре истрчи.

Бог зна како осећање Аницу Васи веже!

И она је сироче, те како сироче. У гладној години, у оравској вармеђи, жупанији где се тако снажни словачки момци и девојке рађају, а жита није ни видети, јер су саме горе; у гладној години, кад ни кромпир није родио, људи и деца су од глади умирали. Спусти се од горе, реком Вагом, у Дунав једна лађа, и доплови до Пеште. У тој су лађи премрле од глади словачке породице. Ту су сад на баиру^[3] децу куповали и продавали. То јест, куповали су и продавали не онако баш као робље, као на пример у Африци, но сасвим по модерно хришћанском начину. Словаци моле да се смилују на децу и да их узму "под своје". Милосрдни људи узму их, који мушко који женско, па још родитељу даду по форинт-два "као бакшиш". Тако је покојна тетка Сара баш онда у Пешти на вашару била, и видевши код дунавског баира како децу носе, смилује се и она и узме једно девојче од пет година, да за њ два форинта и однесе кући.

Чика Игња није се томе противио. Шта више узео је као неку срећу, као аманет. Дете се звало Ханка, но после постаде Аница. То је ова наша Аница, добра душа.

Напомене

1 Алегирати, латин. allegare, наводити, упућивати.

2 У смислу: казивала му све.

3 Баир, арап., необрађена земља, овде у смислу обала.

VII.

Васа је већ свршио код куће "славеносербске школе^[1] и прву латинску.^[2] То је могао у Сент-Андреји изучити. Мразовића граматику^[3] знао је у прсте.

Но на страну све те школске књиге, Васа је најволео читати српске јуначке песме, из неких старих "собранија". Што је год читао о јунацима, све је држао да се баш то тако збило, ма да је на немогућност наличило. Како сече Арапе Краљевић Марко, јунаштво Страхињ -бана, - то Васа не би допустио да је могло бити друкчије. Те виле српских јунака, те су живеле и живе остале. Оне Осијанске слике где српски јунак, кад му је врућина, ишчупа с кореном читаву јелу из земље, па на коњу јездећи држи јелу у руци, а сунчани зраци кроз лишће на токе му падају, - то је све тако било, као год и оно кад се Марко буздованом у облаке хита.

У недељу или о "храму" тражи слепца да му пева јуначке песме, и онда би се тако заблејао у њега, и дао би му последњу крајцару. Онда би му се представљали џиновски ликови, и тек би презирао садашњи мекушан нараштај.

Но сад треба даље да иде у школу. Сад се тек зноји чика Игња шта ће с њиме. Ако га да у школу даље, могао би временом постати адвокат, а то је смрт за чика Игњу. Неће у богословију, а неће ни докторију; па кад већ сад неће, у толико ће мање хтети кад већ време томе дође. Није га рад за шегрта дати, јер има толико да као јединац, ма ништа не имао, може живети, и то од "грунта".^[4] Предомисли се: даће га годину-две дана на пробу. Да га у Будим у латинске школе. Кад је већ опремљен отишао, нико није за њим жалио тако као Аница. Кад је чула да ће у Будим, једнако је плакала.

Васа је био у Будиму код једног имућног касапина на "косту и квартиру". Чика Игња је хтео да је на добром месту, где неће гладовати, да Васа не може рећи: "Не могу учити од глади".

Васа ништа не учи, већ се коцка и карта. После опет иде са касапским шегртима где волове туку, у "битонгу",^[5] и каткад је и он помагао штрангу вући. Коме се ђаку касапски живот допадне, тај или неће више бити ђак, или је рђав ђак. Јако је пофалио^[6] чика Игња што је сина код касапина дао у "кост".^[7] Боље да га је дао код свештеника, али овако од "владичества" нема ништа. Касапски је занат за ђаче јако примамљив. Има у себи тај занат нешто јуначко, швалересно.^[8] Па момци здрави, јаки, "феш"; кад опаше белу кецељу па сече месо, обнажене мишице му све играју, па кад метне девојци у котарицу месо, она сва дркће од радости.

Васа је имао у родбини касапа, па се већ од детињства навикао на касапницу. Овде је сад господарев син већ касапски шегрт, и његов парњак, и овај га свуд води. Васа прве године добије "другу класу" и мора школу "повторити".

Кад то чује чика Игња, ражљути се и закључи да га више у школу не да, но да га ход куће задржи. Васин газда, касапин, намоли оца да га још за једну годину остави на проби. Отац се реши и на то.

Друге године Васа иде опет у ту исту школу, али не напредује. Не иде му у главу латински нипошто. Већ је момчић, па крадом иде са газдиним сином на "музику". Зна већ добро играти. Газда има красну велику ћерку, образи да јој пукну. Васа, место да иде у школу, остане код куће па с фрајлом игра полку: он звижди а фрајла пева. Газда га је здраво волео, био је жив деран. Газда је имао још једну млађу ћерку, тако око десет година, па не би бранио да га да отац за касапа, могао би му бити зет, фајн момчић, а јединац.

Прође Васи и та година, школу опет није свршио.

Кад то чује чика Игња, ражљути се; оде сам директору да запита за сина.

Носио је обично чакшире у чизмама и доламицу, али кад иде у Будим, то јест кад би се свечано обукао, онда панталоне, зелен, дугачак капут од "трајдрота",^[9] и цилиндар-шешир с широким ободом, доле узан горе широк.

Кад дође директору, а овај исприча да његов син ништа не учи, да је увек у "битонзи" где волове туку, и већ коље овце, но боље ће бити ако га на занат да. Чика Игња се упрепастио. Две године изгубити, две године трошити, па узалуд!

Доведе Васу кући, са великом натегом истуче га, јер се Васа већ отимао, и закључи да мора код куће остати и економ бити. Чика Игња је тај мах последњи пут Васу тукао.

Васа је донекле оца слушао, али кад одједаред реши се и каже оцу да би рад бити касапин. Отац неће да зна за то, и нападне на Васу да га туче. Васа се отме из шака и побегне, не зна се куда.

Свуд га траже, нема га. Отац жалостан, озлојеђен.

Само је Аница знала за њега куд побеже, јер му је она још онај дан нешто хаљина додала.

Напомене

1 Српска вероисповедна школа.

2 Први разред гимназије.

3 "Руководство къ славянсъй граматицъ" од Аврама Мразовића, штампано први пут 1794.

4 Грунт, нем. Grund, непокретно имање.

5 Битоне, словачки провинц., кланица.

6 Пофалити, нем. fehlen, погрешити.

7 кост, нем. Kost, храна.

8 Швалересно, франц. chevaleresque, витешко.

9 Трајдрот, нем., једна врста финога штофа.

VIII.

Васа је побегао у Будим, управо своме газди, и јави му да је рад код њега остати као шегрт. Газда га драговољно прими, премда није допуштењем очиним, но он ће то, мисли се, код оца уредити.

Отац га свуд тражи; оде у Будим, нађе га код газде, зове га кући.

Васа се поплаши, но неће кући, већ побеже и сакри се у касапницу. Отац сад не зна где је. Газда моли оца да га код њега остави, но он се не да ни осолити, већ науми тражити, курентирати, сина. Оде у варошку кућу и ствар пријави, но узалуд. Онај исти дан газдин један момак, "понкнехт",^[1] због неке кривње добије дванаест палица. То је момка јако осрамотило, ражали му се, па, не рекавши газди ни речи, оде у Пешту у "вербскоманду" и врбује се за катану.

Још онај дан начује то Васа, и сутра дан оде и он у "вербскоманду" да се врбује за хусара. Био је у шеснаестој години, и мера му је била таман као што треба. Приме га.

Отац, љутит, иде кући, заборавио је у "вербскоманди" тражити га. Мислио је, вратиће се доцније газди, или ће кући доћи. Кад се чика Игња кући вратио, чека три четири недеље, месеце чека, но Васе нема. Бог зна где је већ Васа!

Чика Игња доцније чује да је његов Васа катана, прави хусар. Дошао је један момак кући на "урлауб"^[2] од те исте регименте, и све му испричао. Чика Игња падне у велику жалост. Није шала, изгубити добру жену, тетка Сару, сад опет јединца. Јер бадава, како је Васа постао хусар, прави је блудни син, изгубљен син, за чика Игњу, нити хоће више да зна за њ.

Сад се тек чика Игња дао на дешперат.^[3] Постао је прави мизантроп.^[4] Пре тога трезвен човек, а сад се пропио. Није трпео друге људе већ мизантропе, као што је и он. Газдарица и Аница служе га. Газдарица још већма ватру потпирује, грди Васу, и гледи како би Аницу истисла, јер она једнако за Васом плаче. Но чика Игња не да Анице, она му је сад као рањеница.

Најрадије примао је старог Јову Дениколу, бесног немеша, племића. Ужасног изгледа старац, ужасан пијанац. Седе куждраве косе, очи крваве, седе брчетине спуштене; велика коштуњава људина, канда га сад гледам.

Кад се њих двоје састану, онда да чујеш дивана!

Долазе један другом на вино, па се теше. Деникола теши чика-Игњу: "Видиш, вели, и ја сам био хусар, па још и на робији; па још сам ту, поштен човек".

Деникола је у фурији^[5] убио човека, ни сам не знајући из какве накане,^[6] и би осуђен на много година робије. Кад чика Игња дође к њему, а он изнесе вина. Чика Игња пије из чаше, а Деникола из зеленог бокала од две оке; тај бокал је још од његовог оца остао, на њему је изрезано: "Stephanus de Nikola nobilis, anno 1804".^[7] Када се Деникола разузури, а он натегне бокал, па онда узме стару кустуру и на сокаку пред кућом сече дуд, псује, а деца све беже испред њега.

Кад опет код Игње Решпекта дође Деникола, онда се тек започне важан разговор: како је било некада и како је сада.

- Какав је сад магистрат,^[8] а какав је био некада! вели чика Игња. Негда су били сенатори^[9] као јунаци, ишли су у седнице у оперваженој долами, са самур-калпаком, па златан појас, тако као што се још наши стари на контрафама нацртани виде; а сада носе фрак, калајисан шешир, ноге као забодене две тачке, прави шнајдери. Па какви су онда судови били строги! Тако, почупале се две женске, и једна оној другој витицу из главе ишчупала, и процес није дуго трајао, ни три дана, па каква праведна, строга осуда! Будући су обадве криве биле, досуђено би да се у записник стави укор изречен обадвема, а витица да буде зашивена за лист протокола, под истим бројем, и тако да се метnе у архиву на сахрану, на вечиту срамоту те две бештије, а не као што сад суде ти шнајдери. Као што смо чули ових дана за онај процес због пите, где су две господске куће због тога десет година процес терале. Једна госпођа дала у симиџиницу питу баклаву, а и друга таку исту; тепсије су једнаке, пите једнаке, па симиџија, враћајући им, промени пите. Ту сад једна госпа "с увредителним речма" пошље другој питу; увреда не само пите, него и ко је правио, и ко ће је јести, те изиђе отуда процес повреде поштења, и после десет година једва се сад сврши, и те пите, као што кажу, с процесом коштале су хиљаду форината.^[10]

Тако чика Игња постаде све већма заједљив. Од сад тек на свашта је казао:”решпект". Тако и старој газдарици, која је циљала на удадбу, рекао је: "решпект". У том његовом заједању тако је дотерао, те га се сви бојаху, особито кад је са Дениколом у компанији, па ако су га и прозвали Решпект, сад су тек од њега имали решпекта.

Чика Игња, што старији, све несноснији. Једаред је љут, заједљив, други пут опет подсмешљив. Ако ко више троши него што му је доходак и прави дугове, тог испрескаче и прориче му пропаст, а сам себе уздиже што није ником дужан, и вели да никог није преварио. Кад би му ко опет пребацио да има неваљалог сина, да не види трн у свом оку, одговорио би да је он сина на добро упућивао, да га је доста тукао и да му је очинска савест сасвим умирена, и није крив што му се такав син родио.

Чика Игња могао је свог сина искупити, новаца је имао, знао је и где му је регимента, но није хтео; јер, у оно доба, ко се тако врбовао, и рођени отац држао га је за блудног сина, па кад би га баш искупио, ко би сад код куће с њим владао! Могло би доћи да син оца још туче.

Па чим се у свом дешперату јоште бавио? Мало надгледао економију, па читао је књиге, особито што се тиче Русије и Србије. Није ни чудо, цела породица је шовенистична, то јест свој народ у звезде кује, и све се нада великој будућности, но увек и све редом смрт превари.

Чика Игња читао је књигу о "Наваринској битци",^[11] о Црном Ђорђу, о Милошу Обреновићу. Радо би слушао о Чарапићу и Хајдук-Вељку; руског цара Николу обожавао је, и на дан Св. Николе увек би испио чашу и "у здравље свесилњејшег императора Николаја" и у здравље свију баћушака, да добију Цариград, да подигну крст на цркви Св. Софије, а Србима да даду Босну и Херцеговину и Призрен - "даже до морја".

У соби у челу висила је икона патрона Св. Стевана, а пред овим опет висило је велико сребрно кандило, и кад се год на пут спремао, очитао би пред великомучеником молитву, прекрстио би се и икону пољубио. И онда је куражно ма куд ишао.

Код кревета његовог над главом висио је у оквиру рукопис његовог оца, једно писмо, и то из великог поштовања спомена очиног. Даље на зиду висиле су контрафе "Винтер, Фрилинг, Сомер и Хербст"^[12] и један велики "кводлибет"^[13] на ком се могло видети много чудотворних фигура.

- Ето такав вам је био мој чика Игња Решпект, и сад смо се мало дуже забавили, а ја не могох још свршити. Него ако изволите који дан опет овде гости бити, ако вас даље интересира, верујте занимљиво је познати живот тог особењака Васе Решпекта. И ви, брате из Србије, остан'те овде као гост код нас, да знате код куће испричати шта се овде збива.

- Бе аферим, слушао бих те три ноћи. Хоћу, вала, код вас остати, да чујем хоће л' тај Васо делија постати.

Дакле, сутра ћемо продужити.

Напомене

1 Понкнехт, нем. Bankknecht, касапски момак.

2 Урлауб, нем. Urlaub, одсуство.

3 Дешперат, франц. desespoir, очајање.

4 Мизантроп, грч., човекомрзац.

5 Фурија, лат. furia, бес.

6 Накана, побуда.

7 Лат.:Стефан од Никола, племић, године 1804.

8 Магистрат, лат. Magistratus, општински суд и одбор.

9 Сенатор, лат. senator, у смислу: општински одборник у Мађарској.

10 Исти предмет, карактеристичан за парничарску ћуд Сент-Андрејаца, разрадио је Игњатовић у већој приповетци Пита хиљаду форината (1886).

11 1827, када је руска, француска и енглеска флота уништила турску.

12 Винтер, Фрилинг, Сомер, Хербст, нем. Winter, Frьhling, Sommer, Herbst, Зима, пролеће, Лето, Јесен.

13 Квод либет, од лат. quod libet, слика састављена без реда из више делова.

IX

Сутра опет млади домаћин овако даље приповеда:

- Тако пролазе дани и месеци чика Игњи прођу и две године, све у друштву Дениколе и подобне братије, Тако прођу и две године.

Ја могох имати тако седам година. Било је баш преображење као јуче ту се баш у овој кући, овде, родбина састала, и страни гости, баш тако као јуче; па кад почеше наздрављати, клопну неко на врата, кад оно уђе један млад хусар, у потпуној униформи, чаков бео на глави, и поздрави: "Добар дан! На здравље ручак!"

То је био Васа Решпект!

Сви се гости убезекнуше.

- Ето вам Васе у госте. Хоћете л' ме примити, нећете л' се стидити вашег рода! Нисам ником зла учинио, рече гост.

Збуњени га гледају. Домаћинов син, у оно доба тако млад као ја сада, приступи му, ухвати га за руку, и каже му:

- Седи, Васо, добро дош'о! Ти си наш; ако се отац на те срдио, не срдимо се ми.

У колико се могу опоменути, био је јако угледан, висок, танак, вицкаст, све светло на њему.

Он седне, и прво спомене како га отац к себи није пустио, како је најпре отишао код чича Дениколе да овај за њега моли да му отац опрости. Деникола је оцу отишао и јавио, али отац неће нипошто, не прашта. Каже да му је кућу осрамотио и стару његову главу. Деникола му је претио да ће га он сам довести онамо, али отац је казао да неће ни њега пустити. И Деникола кад је њега онамо одвео, чика је већ врата и капију забравио, па вичу да се отвори. Газдарица љутито одговара да се данас више ником не отвара.

Треба знати да је у оно доба Угарска давала годишње у "царску војску" само 36.000 регрута, више ништа; комплетовање бивало је путем добровољаца, и хватали су на силу бећаре и светске битанге ма откуда; добровољно су ишли протерани и непротерани ђаци, ексцесивне калфе или иначе у животу утешњени, увређени, ожалошћени момци. Регрути су били сами сељаци, паори. Ко је добровољно или самовољно у војнике стао,^[1] а иначе од добре је куће, ту би се кућа, породица, држала осрамоћена; такав "самовољац" је блудни син, и као солдат прави изгубљени син, enfant perdu. Таки су обично бесни били, и од њих би зазирали.

Сад почнемо испитивати га како је постао солдат. Донесу му јела, па једе и прича. Каже како је стао: добио је десет форината "хандгелт",^[2] па онда га бацише у "транспортсхаус",^[3] одатле опет у региментски "депо",^[4] па онда учи се јахати, екзерцирати. Знао је читати и писати, и рачунати и сад тако млад, па је већ каплар постао. Васа Решпект већ је каплар.

Сад је добио "урлауб” да посети свој завичај и да моли оца за опроштење. Он је својим стањем задовољан, и кад ислужи, може опет што бити од њега. То јест, вели он, ако рата не буде; али ако какав рат букне, онда ће остати, куд пукне да пукне, јер војевао би радо.

"Урлауб” само три дана траје, па мора натраг, па онда ће опет с региментом у Пешту марширати "у логор”.

На мене дерана Васа је велик утисак учинио. Нисам очи с њега скинуо. Он то примети, после ручка дигне ме у крило, и каже ми: ”Је л', баћо, и ти ћеш бити хусар? Немој бити "цивил”.

Већ онда сам га волео, ма да су га сви мрзили. Бадава, мени је већ онда као јунак изгледао. Неки су на њега попреко гледали. Од моје родбине један је главом махао, није му се цела његова та историја допадала.

Толико са само још опомињем да су неки од родбине оцу ишли да га приволе да му опрости. Отац није на то пристао. Васа је ожалошћен што га отац не прима, но одарен од родбине врати се регименти.

Чика Игња сузе рони што има неваљала сина. Сам се исповеда пред целим светом да му је син неваљао, да од њега ништа неће бити, да ће на послетку до вешала доћи. Чика Игња поштен је човек, па кад он сам то каже, свет му верује; па већ сваки у напред Васу за неваљалца држи, нити га може ко одбранити. Васа је већ осуђен, прокажен, проклет. Нема никог у вароши који добра о њему мисли, и ако није ником зла учинио; шта више, и ако га добро не познају, и то зато јер је у детињству био не знам овакав онакав, и што га отац проклиње.

Чика Игња све дешператнији бива, и по две недеље не обрије се. Сваки дан опада. Толико имање, мисли се, а нема добра наследника, нити радости под старост да види вредна сина и веселу унучад. Мисли се на кога ће све то оставити. Има два брата рођена, а браће од стрица и полусестара ваздан. Као год што је сам он особењак, тако су му и браћа;само сваки у другој форми.

Чика Игњин отац био је имућан човек, и својим синовима је леп иметак оставио. Чика Игња био је најстарији, и као слеме куће. Млађи до њега исплаћен је, и "све школе" је изучио. Најмлађи је, које у новцу, које у "грунту", удовољен.

Средњи, "високоучени" брат, већ свршивши све школе, дошао је кући, и рад је да ступи у "варошку службу", код магистрата "слободне, привилегирате, короналне вароши сент-андрејске", као трећи "почастан" виценотар или подбележник. Страшна служба! И доиста у Сент-Андреји теже је било то постати, него ли у свету, на страни, нешто више, јер је овде била велика конкуренција.

Тај средњи брат, Јоса Огњан, најпре још као јурат потрошио је имање своје, које је прилично било, и иште се^[5] код магистрата за "почасног" виценотара. Глава што може бити добра, али не доби, буде одбијен.

Душевним и телесним врлинама обдарен младић то к срцу прими; огорчен, опрости се од својих, и закуне се никад у своју варош више неступити, са Сципиона речма: ingrata patria, non habebis ossa mea^[6], оставио је своју Сент-Андреју, и доиста одржао је реч, није се никад више вратио, као год и многи други њени синови.

Овај брат дође у Будим, без иметка, без познанства. Сродне душе, особито у нужди, нађу се, познају се. Не може ни овде одмах службу да нађе, но на срећу узме собу у једној кући где је седела и свој дућан имала једна најзнаменитија, најлепша "машамода".^[7] Ова "машамода" узме га на "кост", поче га потпомагати, и као што је имала додира са већим кућама, буде извор његове среће. Потпомагала га и новцем, могло јој бити.

Упозна се наш Јоса са једном знаменитом и "зјело"^[8] богатом породицом. Чланови те породице у Русији код "гарде" служе.

Он оде у Русију, у Петроград. Пре него што ће отпутовати, да пријатељици реч, ако се срећно врати, одмах ће је за вечитог друга узети. Јоса се бавио око пет година у Петрограду, и то покрај те породице као "дворски гост". Онда је још Александар I царовао. Јоса је био отворена глава, добар играч, па у додиру том стекао је неку неописану дипломатску углађеност. Красан му се изглед ту отворио, нудили га службом; изгледи по њега изредни. Сваку понуду одбија, није рад своју отаџбину, своју пријатељицу оставити, за то добром "баћушки" који онде ваљане људе примерно одликује, на свему захвали Пун знања и искуства врати се натраг, и буде одмах лепом службом у Будиму одликован.

Како се вратио и службу добио, одмах је узео своју пријатељицу за жену; премда су му понуђавали "прве богате" партије, он је остао својој пријатељици веран, и живели су чак у дубоку старост, обоје, посредни, да им јединац не умре и породица данке омрчи. Као сад да су ми пред очима кад се на променади шећу. Она маестетична^[9] дама, он такођер; чакшире беле у финим виксованим "штифлама", без напршњака, бела кравата, обријано фино лице, ход лаган, господствен, прави дипломатски изглед; па пребачени преко леве руке госпојин шал. Баш сви су за њима гледали.

Дипломат човек, из Метернихове школе. Његове колеге су га јако решпектовале, живео је на већој нози, што но кажу. Кућа му је у сред града, на кат, мраморни басамаци, мраморни бунар у свакој кујни, красно обиталиште, леп салон, у једној соби слике од првих европских сликара, у другој соби тропско цвеће, па у трећој опет саме тице, канарине, папагаји. У позоришту је његова ложа прва до командујућег ђенерала. Кад о Божићу у цркву дође, његова бунда од куне што је из Русије донео, све очи к себи привлачи. Тако скупоцених имао је три.

Најмлађи брат Игњин, Стеван, и то је био особењак, али у жалосној форми.

Прохујао је мале школе, па даље није хтео, али га отац није дао учити, но остаде код куће, покрај Игње.

Кад је Стева момак био, проводио је своје дане у лудо. Није ништа радио. Био је леп, образи су му били фини, нежни као у какве девојке, и то му је шкодило. Девојке су грамзиле за њим. Изредан играч, понајвише је време у женском друштву проводио; обичаји су му женски, мекушни. Кад се хтеде женити, оно јагма за њим; свака је мислила: благо оној која ће га добити; чика Игња није био леп, нити се за њега грабиле. Стева, кад се жени, наравно да се мора оженити себи равном, то јест кокетом. И доиста, оженио се лепом девојком, добром играчицом, кокетом, све као што је он, и тако немарљивом газдарицом као што је он. Таман пар људи кућу да упропасти! Игранке, балови, светковине, шале, то је био њихов посао, а код куће, све се наопако промеће.

Сва три брата један с другим нису говорили. Узрок је томе. као обично, деоба.

Напомене

1 Стати у војнике, постати војник.

2. Хандгелт нем. Handgeld, новац који се даје добровољцима при ступању у војску.

3. Транспортсхаус, нем. Transportshaus, касарна за привремено борављење војника у пролазу.

4 Депо, франц. Depot, војно слагалиште.

5 Искати се, провинц., тражити.

6 Лат.: Незахвална отаџбино, нећеш имати кости моје.

7 Машамода, франц. marchande de modes, модискиња.

8 Зјело, слов., врло.

9 Мајестетичан, од лат. majestas, величанствен.

X.

Васина регимента одмаршира у Пешту, у "логор".

После "логора" та регимента не врати се на пређашње место, а то је било далеко, већ добије друго ближе место за штаб, и Васа дође са својим ескадроном у једно село, сасвим близу Будима, на штацију. Сад улучи прилику, па иште "урлауб" на неколико дана у Будим и добије га.

Дође у Будим и представи се свом чика Јоси. Живог изгледа, "феш", млад каплар допадне се стрицу; задржи га као госта, каже му да кад год дође на "урлауб", да остане код њега у квартиру, да се добро влада, а он ће за њега распитивати и, ако заслужи, преко пријатеља "командирендера" препоруку израдити.

Тако је Васа више пута у Будим долазио. Једаред чује да му је отац умро. Сиромах чика Игња доиста из дешперата умре. Васа то јави свом обрштару^[1], каже да има после оца наследити. Регимента по реду заузме се за њега, пише магистрату, и пита за наследнике. Магистрат одговори да је Игња Огњан умро без тестамента, а оставио је после себе јединог сина Васу Огњана. Па још у поруци и то дода: "да је оставио сина који је већ у детињству због неваљалства од оца прогнан, да је то целој вароши познато, и да је непоправим".

Када то Васа чује, крв да му се смрзне. Баш судба га гони. Шта је могао он магистрату сметати? Има такових људи које судба од постанка гони, и готово људи их нагнају да буду рђави. Тако Васа од постанка нема мира: гонио га отац, гони га цео свет. Отуда увукла му се у црте лица нека необична озбиљност, истесана туга и огорчење Никад од како га знам не видех да се насмејао. Шта! Ни да се насмешио!

То се у регименти, а нарочито у његовом ескадрону, прочуло. Како би најмање што фалио^[2], одмах би га претпостављени укорио да је окорео тврдоглавица и "непоправим", баш и да није тако било. То је Васу јако болело. Већ у младости навукао је неку црту дешперата; у том дешперату дао се кад и кад и на пиће и на карте.

Од његове регименте доћи ће једно одељење у Будим, на "фајерпикету".^[3] У том је одељењу и Васа Решпект. Сад је Васа Решпект у Будиму. Посети каткад стрица. Овај га добро прима, и по некад обдари га. У граду је седео гроф К., "зјело" богат. Имао је тај гроф једну лепу собарицу да јој је пара требало тражити. Била је од јаке куће, али у првом васпитању поклизнуто. Од степена до степена, од куће до куће, из руке у руку, дошла је до садашњег стања. Иначе није јој ништа фалило, само што jе носила титулу:”собарица".

Васа начини познанство с том собарицом. Звала се Матилда, Васа и Матилда, каплар и собарица, кад се шећу, изгледају као два пеливана. Васа мисли да је срећан, добио друга у свом очајању, и доиста, дао би живот за њу. Боље би било да није дошао на "фајерпикету", да није никад Матилду видео!

Матилди се добро води. Васи одаје новаца. Васа не пита откуд тај новац; шта се то кога тиче. Васу је обузела страст картања, која је толикима имање, здравље, част и живот одузела. Отпутује гроф са породицом у купатило. Остане код куће стара грофица његова мати, са пар чељади, и са Матилдом. Грофова породица имала је много злата и драгог камења у великој вредности, и то у последњој соби. Матилда наиђе на кључ који све то отвара, извади драго камење, покида шкрињицу у чем је све то лежало; још на врати истави браве, да се чини канда је ко на силу ушао и покрао. Грофица је нешто глува била, а ноћу је учињено. У ту собу чељад нису одлазила. Сутра дан још је било толико времена, те драга оде Васи, и замоли га да он то чува. Васа прими све то на сахрану^[4]. А како не би примио младић од двадесет година такво што на сахрану из руку такве виле Равијојле, такве Сирене!

Матилда још онај дан јави старој грофици да је брава од собе где се драгоцености чувају откинута и обијена. Кад онамо грофица, има шта видети: обијена, скрхана шкриња, а драгоцености нестале. Подиже ларму, дођу од полиције, позатварају чељад, Чељад засведочише alibi^[5], то јест да ону ноћ нису ни спавали код куће; пусте их, а сумња паде на Матилду, и затворе је. Паде сумња и на Васу, јер се готово сваки дан онде у кући показивао. Матилда заплашена баци кривицу на Васу, то јест изрече могућност такву. Затворе и Васу. Из Матилдиног изрека, и подударних околности, а можда што се сам Васа није знао или није хтео бранити, осуђен би Васа Решпект на дванаест година робије.

Васа Решпект је осуђен, издржао своју казну, и умро. И то дело остало је као психолошка загонетка код свију који су га познавали. Може бити да је невин. Силна љубав према Матилди начинила га жртвом за спасење Матилде. Васа је био од тог калибра да је то могуће.

Васу мало су још у вароши познавали. Матилдин бурно прохујан досадањи живот налик је да је Матилда тај злочин учинила и на Васу бацила. Тај злочин је у вароши велику узрујаност проузроковао. Публика већином кривицу баца на Матилду. Пред моралним судом ствар та није ни дан данашњи на чисто. Доста то, Васа постаде робијаш. Па робијаш без оца и мајке, без брата и сестре, да га свесрдно оплачу!

А шта ради Аница?

Напомене

1 Обрштар, нем. Oberst, пуковник.

2 Фалити, нем. fehlen, погрешити.

3 Фајерпикета, нем. Feuerpiquett, вод војника унапред одређен да прави ланац при пожарима.

4 Сахрана, чување.

5 alibi, лат., присуство једне личности на другом месту а не иа оном на коме се злочин или преступ десио.

XI.

Чика Игња нагло је умро, као што рeкох, без тестамента. Газдарици су нешто исплатили, а и Аници очи замазали. Све имање су му продали и новац метнули у сиротињску касу.

Кад је Васа постао хусар, нико га тако није жалио као Аница. Увек је о њему распитивала. Кад је Васа споменутог Преображења овде био, заборавио је за Аницу, није о њој распитивао. А она, сирота, дошла је крадом амо у кујну, па кроз прозор Васу гледи, а сузе брише. Кад је Васа напоље изишао, у тој пратњи није Аницу приметио, а она се стидела ословити га. И ко му могао то у оној забуни замерити; особито Аница је била још дете кад је Васа кућу оставио. Код Анице клице љубави проникле су још у детињству наспрам Васе. Из са жаљења израсла је љубав. Она је Васу из срца љубила, као што тек може бити.

После смрти чика Игњине Аница мора у службу. Чује да је Васа у Будиму. Иде и она у Будим, у службу. Лако јој било наћи. Висока, красног стаса плавојка, бело лице, азурске плаве очи, златна коса, умиљате румене усне, све је само препоручивало. А и вредна је била. Кад доби службу, у недељу шета се, гледи на солдате хоће ли Васу угледати.

Васа у галами протискује, али већ из далека око драганино примети драгог. Да, Васа је њој драги; међу сузама је она њега својој души, свом срцу приденула. Позна га, притрчи к њему. Он је тек онда познаде кад му се исказала. Али се Васа онда још са Матилдом поносито шеташе, на поздрав тек хладнокрвно отпоздрави, метнув јој руку на главу, па са: "Анице, шта радиш?" даље оде. Матилда је мрко погледи и пита Васу ко је. Он каже да је служавка и код оца отхрањена, и са тим би крај. Васа, не да је презире, но није му на памет пало да је Аница своју негдашњу срдачност у љубав претворила. Аници је опет жао што је Васа тако хладно предусрео. Гледи дуго за њима а очи јој се влаже.

Кад год би га на сокаку видела где на коњу језди, увек би стала и на њега гледала, и, ако би је приметио, клањала би се. У касарну није хтела ићи; стидела се, и толико већма што се он од ње клонио. Није знао Васа какав бисер љубави и оданости у њој лежи!

Но није дуго трајало, и пуче глас о Васиној несрећи. Чула је и сирота Аница. Њена љубав нађе себи пута и преко тамничара к сужнику, робијашу. Васа је прави робијаш. Чами са осталим несрећницима у "казамату", плеснивом робијашком лагуму. Какав је жалостан робијашки живот! Тамо око "Београдске Капије", тамо су ти лагуми. Па какви су ти лагуми? Мрачне јаметине, влажне; кроз гвоздене решетке светлост продире тамо. Па змије, гуштери и јакрепови! Кревет му је влажна слама. Видиш робијаше како гмижу; жута, зелена, подбухла лица; очи тамне, угашене; на ногама вуку им се ропски ланци.

Тако сад Васа, живостан младић од двадесет година, извлачи се из "казамата"; на њему робијашко руво од дебела сукна, страшан синџир на ногама, а он још поносито, јогунасто главу горе држи. И стрицу је његова несрећа велики удар задала. Он у општем поштовању, а синовац му синџир носи, па још зашто, због великог злочина. И сам није на чисто је ли доиста крив, јер је учин јако заплетен. У толико већа жалост, а срамоту тешко је скинути.

Ја сам онда ишао у мале латинске школе. Чуо сам за његову несрећу: ма је крив ма није, мени је било жао. Робијаши морали су грубе послове извршивати. Видим једаред робијаша прате два солдата, он у среди, путуња на леђи, иде на чесму да воду граби. Кад напуни путуњу, а они опет натраг. Ја станем пред њега и понудим му десетак што сам прескрбио.^[1] "На, браца Васо, узми! Ја сам твој братац Војко." Погледа ме оштро, пољуби новац, и тек ми рече "Буди добар", па даље. Солдати допуштају робијашу милостињу давати.

"Буди добар", из уста једног робијаша који је због злочина на дванаест година осуђен - страшно штогод! Никад те речи заборавити нећу. Нисам веровао да је он такво зло учинио.

Деца су ми у школи пребацивала да имам рода робијаша ; ја сам га из петних жила бранио, нити сам га се онда, нити после икада постидео. Свецем робијаши пуштени су да иду у цркву; дођу у пратњи у цркву, ту је и Васа. Стоји у синџиру управо као укопан, висок, танак; ситних образа, танки мали брчићи, црни као зифт, црна коса, лице бледо, очи мрке, али оштре да те пресеку, руке прекрштене. И сад канда ми је пред очима. Очију нисам са њега скидао. Кад је крај служби, у порти стану робијаши у ред, па им деле милостињу. Кад ко пружи милостињу, он руком руку одбије и дародавца мрко погледи. Већ га после знали, па нико му није ни пружао. Само би од мене примио; али му ја нисам у цркви давао, него на сокаку, где нас нико не види. Но и стриц му слао сваког свеца и колача и новаца, и то само свецем; иначе није било дозвољено.

Тамничар је строг човек, али Аница упозна се са тамничаревом ћерком. Од своје мале плате, и што је још код куће скуцкала, дарује"тамничара, и он је пусти Васи на разговор, и да му преда потајно донесене му ђаконије и коју пару. Сад тек трезни се Васа. Увиђа какво је благо имао, и какво сад има у Аници. Сам се на себе једи што тако доцне познаде скроз Аницу.

Једаред на само исприча јој сву своју патњу, а она опет своју жалост и тугу. Каже му да јој тешко пало што није хтео с њом ни да се разговара, да је она њега још кад је био код куће волела. Васа је сасвим тронут, седи на креветној слами, Аница до њега. Ухвати јој десном десну руку и заклиње јој се живим Богом да ће је узети ако се једаред из ропства ослободи. Ропска заклетва, у тамници много важи. Аница се опет њему закуне да га никад неће оставити, ма шта од ње и њега било. Тако је Васа све изгубио, али добио је Аницу, верну другу, најбољег пријатеља. Она му је била све.

Тамо где је Васа био у тамници, у околини је диван предео; али и тај диван предео покрај тих тамница постаје смутан. Тако једног децембарског дана шећем се онуд не бих ли случајем Васа из тамнице изишао, да му дам коју пару. Пада снег, чавке, вране, те тамничарске тице, над главом гракћу. Све мутно. Падају ми на ум жалосне мисли. Недалеко је одавде пијаца Св. Ђорђа, где је Матије краља, брата Сибињанин-Јанка, син Владислав погубљен што је у Београду грофа Цилског Улрика, зета Ђурђа Бранковића, убио с дружином. Ту су погубљени још многи други, све за слободу, као хедерварски Конт^[2] од краља Жигмунда.

Вратим се опет, али врата се тамнице не отварају. Смућен вратим се кући, и уз пут дам пару слепој просјакињи, за ослобођење Васино, и с тим ми срцу одлакнуло.

Напомене

1 Прескрбити, уштедети.

2 В. Конт, песму од мађарског песника Гарајија, у познатом преводу Змаја Јована Јовановића.

XII.

Умре тамничар, који је истина био строг, али ипак Васи је чинио многа добра. Много пута да се такво што сазнало, био би и сам затворен. Дође нов тамничар, не строг, но баш немилостив. Нека страшна неотесана људина, на прсима златна и сребрна колајна и крст "Kanonenkreuz"^[1] од Липиске Битке.^[2]

Дошла је строга наредба да морају робијаши учити занат. Један робијаш, абаџија по занату, тај ће их учити абаџилуку. Васа неће да учи, коморати^[3] се једе. Један оптужи. денунцира Васу тамничару. Тај је обично оптуживао. Јаростан тамничар изгрди Васу под формом укора, и каже му да ће страдати ако се усуди још од посла отимати се. Васа дозна денунцијанта робијаша. Нападне на њега са таком жестином, и поче га гњавити да душу испусти. Остали не могу да помогну гњављеном робијашу: не сме нико да приђе Васи. Он једном ногом клечи на прсима душманину, левом га руком држи за врат, а десном прети осталима. Робијаши почну се код врата решетке дерати за помоћ, јер Васа ће камарата да удави. На вику дође тамничар са стражом и спасе робијаша. Да доцније дође - био би удављен робијаш.

Жестоки тамничар дигне штап, па поче по Васи ударати, но Васа ђипи као рис, не промишља се, но одмах тамничара за прси, па га онда с ногу превали, и поче давити. Да не би страже, не би тамничар више жив изишао. Робијаши га не би одбранили. Стража поче претити Васи да ће одмах дешаржирати^[6] ако не пусти, или ће га бајонетом пробости. Стража је познавала дивљег тамничара, па није рада Васу без велике нужде да утамани, а толико мање што је тамничар био нападач, што опет није у реду.

Васа добије каштигу^[7]. Какву? Нећу ни да спомињем. Но и тамничар је добио велики укор, и једва те га није и што горе постигло. Васу затворе у један лагум самцата, једно да не удави каквог камарата, друго за каштигу да остане самцат. Васа је забележен у робијашком протоколу што се тиче владања као "непоправим", "incorrigible", али није морао абаџилук учити. Махнули су га. Васа то и воли.

Васа је тако задовољнији. Он нема ни онако друга ни пријатеља, осим Анице. Али Аницу нови тамничар Васи не пушта. Кад дође, отера је. Она му тек на сокаку може што додати, кад га стража прати а тамничара онде нема. Васа опет жалостан што Аница не долази. Зна да је тамничар не пушта, зарече се осветити му се, ма га шта коштало. Прилика ће доћи.

Васа у тамници од дуга времена прави прстење, ланце и минђуше од коњске гриве. Један хусар, на његову молбу, ишчупао му из репа његовог милог парипа "Бећара" длаке, па је од њих начинио Аници минђуше, ланац на врат и прстен. И мени је начинио прстен и ланац на сахат, и својим негдашњим камаратима такође. Ја сам волео тај мали поклон. Али Аница не би га дала ни за драго камење. У самоћи тако, кад му се и то досади, а он је научио једног миша да му са длана хлеб једе. У тамници има доста мишева и, кад спава, трче му преко образа. Тај његов миш научио се баш онда појавити кад Васа једе; био је сасвим припитомљен. Па онда опет имао је великог паука крсташа који му је долазио, и тако би му по руци и прстима трчкарао. На његовој паучини остављао га на миру, и гледао би га како муве и бубе хвата. Кад га паук чешће обилази, то јест посећује, боље је воље: видеће Аницу и нешто ће му пружити. То не фали. Па опет из дуга времена наново плете ланце и прстење. Од крпа и штранге и пар клинова начини као љуљашку, па ту седне, баш до решетке куд зраци продиру, да може боље видети.

Тамничар је знао и за миша и за паука и за прстење. Учиниће он да Васи преседну мишеви и пауци. Тамничару је срамота било што га је један робијаш гушао и гњавио; он, поседник двеју медаља за храброст и липиског крста, јунак од Липиске, то не може тако оставити, но мора се осветити, и то јуначки. У једно доба отиде у лагум Васи, сам, без страже, у намери да се с Васом потуче измеђ четири ока, или управо да га туче. Откључа врата, уђе, а Васа баш даје хлеба мишу. Миш, кад виде тамничара, побеже. Тамничар пљесне штапом Васу по руци, покида паучину и љуљашку, одскочи па штапом ожежи Васу. Васа скочи, па онда одбије руком ударац, и јуриш на тамничара. Сад се почну борити. Није имао тамничар времена ни сабљу да извуче. Једнако се гушају; тамничар је јача, храбра људина, каткад дигне Васу у вис да га о земљу тресне као јаје, а Васа танак, еластичан, извуче се, ногу од земље одбије и на послетку тамничара свали. Сад га из шака више не пушта;клекне на њега и дави га. Тамничар риче као во, удавиће га. Опет дотрчи стража и избави га. Васа опет буде кажњен, али би кажњен и тамничар, јер се видело да је он био опет нападач.

Овог тамничара преместе, дође други. Овај је по Васу био много бољи. Чуо је каква чуда праве с Васом, па се махнуо тиранског поступања, па је саветом Васу настављао. Сад може понекад њему доћи и Аница. Васа се мало опет смирио. Страстан карташ, нема сад ни с ким да се игра, али опет увек има код себе пак карата, па их разбацује. Карташу је лакше тек кад види карту. Радо је метао на "лутрију". Колико је пута добио "амбо"^[6] ни рачуна нема, а добио је и један повећи "терно"^[7] од шест стотина форината. Нешто је дао од тога госпођи тамничарци за њену и мужа јој доброту као подарје, нешто себи задржи, а оно друго да Аници, да нешто за себе употреби, а оно остало у сахрану узме. Васа није био жељан новаца, још је он по" гдекојем робијашу делио, особито који је имао деце. Ма да је у ланцима, али је по улицама ишао слободним лицем; сав га град познавао, и многи би га сажаљевали.

Тако проводи Васа у тамници дане и године.

Највећи терет лежао је на срцу, на имену његова стрица, чика Јосе. Можда би му како год за руком пошло да га одавде каквим упливом у други какав град преместе, али онда још горе: у случају каквог Васиног изгреда овде може коју добру реч прословити, али на даље, тешко је.

Но сад да видимо, док се Васа тако пати, шта други раде.

Напомене

1 Kanonenkreuz, нем., топовски крст.

2 Липиска Битка, битка код Лајпцига, 18 октобра 1813, када су савезници победили Наполеона I.

3 Комора, франц. camarade, друг.

4 Дешаржирати, франц. decharger, опалити.

5 Каштига, тал. Castigo, казна.

6 Амбо, тал. ambo, два добитка на лутрији.

7 Терно. тал. terno, три добитка на лутрији.

XIII.

Споменуто је да је чика Игња умро. Оплакала га родбина и Деникола. Био је, сиромах, поштен, али особењак, и много је узрок Васиној несрећи. А због тога и сам је био несрећан. У жалости, без искре наде, умро је. Куд ће горе?

Сад да видимо шта је са Стевом. Прве године добро пролазе; већ има и двоје деце, мушко и женско. Стева и госпа му нису Игњине форме, они све на веће теже. Узели су за мустру чика Јосу и његову госпу. Ништа се не заслужује, само се троши. Па се више троши него што иметак доноси. Све једнако капом ветар тера, све у шали живот проводи. Нико њима није раван. Живе као два голуба. Али настану рђаве године, почну дугове правити, и опет ни једно не ради; нити он прискрбљава, нити она чува Он цело после подне у кавани, а она по "визитама"; још није хаљине износила, већ их собарици поклања. Деца све у свилу обучена, као папагаји, на ваздух их не пуштају. Држе се као какав принц и принцеза. Већ знаду шта ће син бити и за кога ће се кћи удати. Син ће бити "владика", ако га срећа послужи и митрополит, а кћи ће поћи за капетана млада који ће сигурно постати ђенерал.

Доктор и бабица су увек онде: он уђе, она изиђе. Опет се праве дугови и живи се обично галантно. Но подигне се један, други кредитор, дође се и до "егзекуције".

У оно време могло се помоћи и донекле и против егзекуције, а то је била "резистенција"^[1] правосуђа, феудалан остатак. То је у Мађарској овако ишло. Дође егзекуција да попише и процени, на лице места. Оптужени, који треба да плати, узме судца испод пазуха за руку, па га изведе напоље; али ако овај неће да иде, а он га избаци заједно са адвокатом тужитељевим. Судац опет јави то вармеђи, а она одреди "brachium"^[2], то јест оружану силу, пандуре или солдате, па ако је оптужени јачи, има много слугу, он и ове отера, па се опет иште помоћ. И таква егзекуција каткад трајала је и по пет година, али на послетку сломи се осовина дужнику, јер на послетку опет све мора са грдним трошковима платити. Наравно, такав дужник морао је имати адвоката, свог "фишкала".

И Стева је имао једног таквог фишкала. Звао се "Бабоња" и био је од "тренчинске столице".^[3]

"Зјело" паметан муж, латински је говорио као Цицерон. Како дође каква егзекуција, а Бабоња је већ ту па Стеву научи, а Стева опет судца под руку, па с њим напоље. Произвео "резистенцију", а судац се после и сам смеје, и кад се састану, они заједно једу и пију. Кад Бабоња дође, онда је увек трактација.^[4]

Кад је какав адвокат из Пеште морао ићи у Сент-Андреју на егзекуцију, тако му је било као да иде у Африку, и који се одважи тамо, тај је адвокат јунак. И покојни чика Игња, кад Стева није хтео да пристане на то да он, то јест Игња, остане у наследству веће куће, извео је такође судца испод руке, и довео је дунђере и зидаре да тестеришу куће на две поле, и тако његова остаде, јер се на то измирише. Стева је и сам по нешто продавао, и, што но кажу, "рупе запушавао", то јест нешто отплаћивао, али је већ било доцне.

Тако је то трајало петнаест година. Лепо се живело и процеси терали. Но сад је ту крај. Не помажу већ "резистенције". Продаје се једно за другим; само је још остала једна кућа, у којој живи. Бар да хоће она остати. Дође и та кућа на мунту.^[5] Стева се и сад у Бабоњу узда да ће мунту покварити. Бабоња је био од те сорте адвоката којима је доста два три процеса те да могу од њих живети. Дође дан мунте. Ту је и Бабоња. Већ је друга мунта. Кућа се мунта и прода. Бабоња судцу преда писмен протест. Стева се још нада да ће му кућа остати. Ручак ваљан за Бабоњу справљен. Бабоња добро руча, добро вино. Стева је од своје родбине вино добио. После ручка дигне се Бабоња да иде, и иште мало новаца. Стева ни сам нема, па се извињава. Бабоња, незадовољан, полази. При поласку Стева га ухвати за руку, па га пита: шта ће са том мунтом, са тим његовим протестом бити? Бабоња уз пут одлазећи, рече му: "Кроз двери си пришел, кроз облок прођеш". То ће рећи толико: кад си наследио, ушао си кроз врата, кад те промунтали, бежаћеш кроз прозор. Бабоња оде и не ступи више у кућу Стеванову, која већ и онако није његова.

Дође време да Стеван из куће излази. Неће. Купац га са "брахијумом" избаци. Сад Стева нема ништа осим покућанства. Узме квартир. Родбини досађује, виче: "помагајте!" Родбина нешто помаже, али ко ће трута хранити? Престане и то. Па Стева је добио за време процеса још три девојке, а син добије конштак^[6] и остане још у детињству хром.

Има људи и жена који међу собом буду и у нужди једнаки и једнако стрпљиво нужду сносе. Но има опет таквих који, ако су пре добро живели а осиромаше, одмах се међу собом кошкају и кољу. То су мали духови, па их има доста и у највећем сталежу, као год и у најнижем што има који чвршћом душом нужду подносе. Стева није био од оних духова који нужду стрпљиво и срчано сносе, па ни његова Катарина. Док им се добро водило, ту је једно другом тепкало: она њега звала "Штефка", он њу "Катарина-материна", па где год се сусретну у кући, у соби, свуд се гладе, глоцкају. Она њему намешта косу, навија му бркове; он њој закопчава хаљине, витице јој у склад удешава, и то је све тако трајало донде док нису натрашке пошли. Сад се Стева и Катарина у нужди почну кошкати, инатити, и једно другом несрећу пребацује. У браку, како видиш да се кошкају, или је од које стране мањкање или недостатак љубави, или немају новаца; тако ћеш у гдекојој кући познати да немају новаца како чујеш кошкање. Катарина пребацује Стеви, вели: камо срећа да није за њега пошла кад није кадар жену издржавати, "могла сам се за бољег удати". А он опет вели: камо срећа да се није никад женио, или да је узео ма како просту, само чуварну; он је имао имања, али Катарина није знала чувати.

После је није више ни звао "Катарина", већ "Ката", а она њега не зове "Штефка", већ "човече".

Деца расту, а нужда све већа. Овако се дуже живети не може. Он би тражио какве службе, али није ни за шта; и да нађе, не може такву добити да породицу захрани. Стева почне из куће ситнарије продавати, па иде у биртију. Пропио се. Узајмљује од оних којима је он некад бацао, но и они га после одбију. Жена не да из куће продавати, у кући сад крв и нож. Жена га пред светом оговара да је кукавица, да је свему он крив. Тим је, мисли се, она извињена. Стева долази кући после по ноћи и пред зору, виче, лупа. Деца се пробуде, јаучу, моле. Она се пусти у коштац, и потуку се. Он њој ишчупа витице, она њега изгребе. Он оде и не врати се кући; она оде родбини својој и покаже кроз плач ишчупане витице, они је наговарају да не живи с њиме, а она се зарече да доиста неће више.

Ето лепог Стеје, гласовитог играча, и лепе Катарине! Све је сад пропало: и лепота, и част, и имање!

Напомене

1 Резистенција, лат. resistentia, отпор.

2 лат. brachium, рука.

3 Тренчинска столица, тренчинска жупанија, област у Угарској.

4 Трактаџија, лат., tractato, гошћење, чашћење.

5 Мунта, лицитација.

6 Конштак, болест у костима.

XIV.

Катарина је била одважна и отворена женска; да је свој природан дар употребила, не би пропала кућа. Добије нешто помоћи од своје родбине, остави своју варош и пресели се у Пешту. Но шта ће сад са четворо деце без ичега? У нужди развио се њен "жени". Треба лаким послом заслужити и опет живети. Оде у грчке куће, код великокупаца који са свилом раде. Добије посла да мота свилу. То се на фунту израђује. Хроми син већ има двадесет година, хром, али добар, вредан и паметан деран. Једна кћи, најстарија, од осамнаест година, једна од петнаест, а трећа, најмлађа, од дванаест година. Све могу радити, свилу мотати. Њих четворо и мати пета, много се може урадити, може се живети. Сад сви приону послу и почеше честито живети, особито син као црв је радио, један за двојицу.

Деца се звала: Петар, Катарина, Милка и Марија.

Тако мотајући свилу, могли су поштено живети, само да није ђаво у два лица ствар кварио. Катарина била је вредна, окретна, али мало каћиперка. Кад се удала, да се тако окретала од почетка, боље би било. Донекле је све добро ишло. Када се опет новац по руци преметао, као да је ђаво у њу ушао. Није доста што је добро на крај излазила, него се бацила опет на неки нобилитет.^[1]

Била је поносита својом женском децом, особито Милком - Емилијом. Сином Петром била је иначе задовољна, јер готово он је највише радио, али је здраво жалила што је хром. Док је мањи био, не једаред је рекла: "Да га хоће Бог примити". Таква лепота као што је Катарина била, да добије хрома сина - то јој није ишло из главе. Сад кад је спала на њега, онда је био добар; али тек Емилија била је прва.

Петар или је свилу мотао, или је спремао. Имао је и мали дућан, бакалницу; продавао је дуван, луле, шећер и друге ситнарије, и све је држао у красном реду, да је знао где свака чиода лежи. Мати кад донесе новац, Петар планује где шта треба уложити, купити, и не једаред је матер одвратио да не купи ову или ону луксузну ствар; не једаред је одвратио матер да какву баклаву питу не направи, јер је мати волела посластице, а он је био чуваран.

Али бадава, матери Емилија, па Емилија! Али и јесте била врашко девојче та Емилија. Стас, мало виши од средњег, али фино округласт, онако као што бива код девојчица у првом периоду младости; пуна, а у струку танка, па опет пуна, па опет ужа; ножице танке и узане, али пуне и повисоке, па витка - цео стас онаки као што Арап газелу спева, а лице бело, као у "пенородне Венере":млеко и крв. Образи полудугуљасти, са две јамице; усне као јагодице, а у куту мале чаробне рупице; рупица и на малој брадици ; очи сиве и умиљате; обрвице танке и нежно завијене; коса плава у зеленкасто се превија. Чаробно створење! Додуше, морала је сваком у очи пасти. Свако ко је види загледи се у њу, особито белоћа лабудска сваког је као центом у срце ударила. Кад је ишла с матером, увек спуштене очи, не сме у свет погледати; сваки као асас^[2] на њу гледа. Емилија није на матер личила, већ на оца, премда је и мати угледна женска била. Сад је већ прешла славу своју, очи су јој већ мало упаднуте, али њена црна маст, изазивајући поглед, жешће понашање, имало је још нешто примамљивог. Сваки Емилију хвали; била је и паметна девојка. Већ има и просилаца, ма и преко реда, и то ваљаних људи: један трговац, један гвожђар. Петар каже да је да, мати нипошто. Вели, прво да је врло млада и не да је преко реда пред старију сестру, друго, лепа је, паметна је: даће је да се још изучи, па Бог зна какве партије -још може правити.

И доиста, да је да се учи. И на шта је дала? Дала је код "машамоде", да се приправи за "модистку", ако до нужде дође да може живети. Хајде нека. Па онда је дала да учи играти. Нека и то. Али дала је да учи одједаред и гитар, и хегеде,^[3] и певати. То је већ много и излишно.

Емилија је имала леп таленат, и за годину дана све је научила. И док је све то учила, мати је правила познанства, само да Емилију што боље на углед стави. Мати води већ Емилију на бал, са другом сестром. Бадава је Петар одговара да то не чини, да је то за Емилију рано, и да јој с тиме сујету улива. Мати га не слуша.

Сад настаде Емилијино златно доба.

Први пут дође на један редутски бал.^[4] Може се рећи да су се баш за њом отимали. Дође на други бал, већ је припозната лепота и играчица. Дође јуристански бал,^[5] Емилија не сме фалити. До тога је дотерала да је већ и "соло" играла. Свуд јој пљескају на игри, јуристе да се помаме за њом, прате је из почасти с бала кући. Емилији није више требало, она је у седмим небесима. Мати је сад не би дала ни за каквог трговца ако тек није мали милионар. И доиста, Емилија била је на врхунцу срећног изгледа, али сујета, та кога захвати, мори га као куга. Сад јој већ не требају ни трговци, ни јуристе: њене очи бацају се на кавалере, на богатство и високо племе.

Петар са сестрама једнако ради и лепо заслужује; и чика шаље девојкама новчану припомоћ. Могу се лепо, елегантно носити. Шта више треба једној младој и лепој девојци? Онда је њен цео свет. Кад се улицом шеће, кад покаже свој вилински створ, на бела рамена спуштене бурмасте косе, стане и онај па је гледи који иначе за годину дана поглед на женску не баци. На променади свако око на њој почива, сваки распитује чија је, а мати од милине све расте, смеши се кад од пола увета чује лепу реч за Емилију, и шетајући се сажаљив поглед баца на ружније и скромне девојке. Већ је бољи кругови друштва познају. И у позоришту је звезда Даница - Емилија. Наравно да иде у позориште. Већ знаду и чија је кћи, зна се да је сирота девојка.

То је Емилији јако шкодило. Не би јој шкодило да је мати није тако на високо дизала, али то је на њу сенку бацало. И јест, чудна је то ствар кад свет види једну младу лепотицу да се носи као прва дама, а дозна се да је сирота; тим много губи. И свака таква лепотица дође до свог врхунца, па онда - или лево, или десно, или стрмоглав!

Чика Јоси није се допадало што је мати Емилију тако подигла, а и онако за матер није много марио. Жао му је било сироте девојке, а толико више што је на себи носила сасвим оригиналан тип његове породице. Хоће да је уда, долазе к њему ваљани људи и препоручују се за Емилију. И ону двојицу је чика послао, но матери је то све мало. Чика види да то неће на добро изићи, па једаред за свагда поручи да је мати за честита човека ког је он препоручио уда, или неће више за њих да зна. Мати не попушта. Чика укине сваку припомоћ. Матери ни бриге. Мати, кад откуд кући дође, ништа друго не приповеда него како Емилију хвале.

Емилија је код куће ослобођена од кућевних послова. Обуче се, па гитар или хегеде у руке, па свира. Па онда опет гледи кроз прозор; какав познати кавалер на коњу пројезди, па је поздрави. Било је и непознатих, па су је поздрављали, само да се могу упознати. Нема опасније за младу девојку него кад је извичу да је лепа. Онда је све код огледала, једнако се намешта и сама себи се највише допада. И никад јој не падне на памет да лепота пролази, дође болест, дођу године, и набори се лице. И већ то у природи лежи да доцније доба не пада на ум, јер би иначе још пре остареле.

Емилија је готово сваки дан у свили и кадифи обучена; ако није у свили и кадифи, ипак је на њој каква скупља материја, него обична. Чика Јоса пошаље опет једног ђувегију за Катарину. Мати Катарину, премда је њено име носила, није волела као Емилију. Да Катарину за једног малог трговца. Чика јој нешто у име мираза поклони.

Сад чика, још последњи пут своју доброту да покаже, заиште Емилију к себи, да је он чува и уда. Мати се не да осолити. Каже: ко ће Емилију, тај мора и матер к себи узети, па и Петра и Марију. Све, све, али ко би матер узео кад је бурне нарави; особито чика, који је научио са дипломатским, углађеним људма живети.

Сад се њих чика сасвим махне. Он је баш то и хтео, да из материних руку девојку извуче.

*

Како се Катарина удала, већ је у кући теже ишло. У почетку сви су радили, њих петоро. После је престала Милева радити, сад опет Катарине нема. Мати опет слабо ради, иде по кућама познанства правити, и да чује шта се о Емилији говори. Дакле раде само Петар и Марија. Четири руке да издржавају пет душа, много је! Чика ништа не шаље. Већ почну у кући натезати. Петар каже матери да понуде Марију чики, можда ће је примити, па би се ваљда и на остале смиловао. Мати неће; пркоси. Шта више једнако грди чику и стрину како неће да је потпомажу, да је то срамота. Не само код куће, него и изван грди их. Све то стрина чује.

Мати Катарина била је, као што је споменуто, одважна, решителна, и знала је ствар покренути. Кад су пропали, то је лепо било од ње да се у нужди са толиком децом знала наћи; али бадава, код ње је била та погрешка као код многих других по свету: како се мало опорави, како боље пође, одмах почне, што но кажу, "беснети", па се опет замрсе конци живота. Петар и Марија не стају с послом, у кући све на мањак иде, нужда се већ почиње осећати. Да упрегну и Емилију у посао, опет би боље ишло, али од тог нема ни разговора. Треба Емилији "по сезони" нових хаљина; не може се. Мати жива да се изеде. Мати купи излишне ствари, и сиромах Петар да свој нов капут матери, а она с тим "потајно" у заложну кућу, па донесе новаца. Емилија мора имати опет нове хаљине по најновијој моди. Али и то дуго не траје, а сиротиња се не може притајити, као год ни кашаљ.

У кућу слабо је ко долазио, мати је на то врло пазила, и кад би ко у кућу долазио од њене воље, тај би морао бити "кавалер". Из трговине откуд су свилу за мотање добивали, покушали су гдекоји момци да праве познанство. Ко зна, може бити да би ко срећу донео. Мати је сама ишла са девојком у дућан по еспап, Емилија никада; мати јој не да, а ни она не би ишла по еспап који све њих храни. Емилија неће ни за "калфе" ништа да зна. Дођу трговачки момци на "визиту" и незвати, кушају срећу, Емилија их хладно прими. Они се морају са Петром задовољити, који их усрдно прима. Још дођу једаред дваред на визиту, а Емилија је у својој соби затворена, чује их а не јавља се; мора свирати, виолину штудирати. Један од њих клопне да уђе, а Емилија извињава се да не може. Фумигира их.^[6] Овима више не треба, отиду, али више никад се не сете да дођу.

И то је целој породици јако шкодило. Они се сад сасвим друкче према њима понашају. Кад мати дође у дућан по еспап, или исти прерађен натраг донесе, сви хладни према њој. На мери не сме ни једна длака фалити, а пре по који лот^[7] - и кроз прсте се гледало. И то је било на штету. Па онда почеше их мало и претресивати: какав је то нобилитет? Каква је та фрајла Емилија "дама" да не прима момке из "велике трговине" који ће такође временом "велики" трговци бити? Па онда још и то се знало да их чика више не потпомаже, и тим им је кредит смањен. Емилија већ стекла непријатеља.

Емилијино понашање истина није било лепо спрам тих момака, али у положају на жалост њеном доследно. Питаћете, како то? Мати је Емилију навикла на ту мисао да она мора какву "већу" партију постићи од трговаца који су још "калфе". По томе морала је избегавати и сенку, а да се са "калфама" не разговара, да се такво што не прочује. И у томе сама себи доследна, није волела када су је калфе на јавним местима, као променади, позоришту, поздрављале. Отпоздрављала се тако као да се то ње и не тиче. Наравно, таква девојка, да је ма како лепа, морала је стећи непријатеље. Мати је још и јавно говорила да она под небом ни за каквог калфу њену Емилију не би дала. Свему је томе мати крива била.

Но још један их ђаво гонио. Отац, Стева, као што је већ био сасвим пропао, казато је како је својима био на терету, и како се њега сваки отресао. Ко ће лењивца хранити који није ништа научио радити! Док је шта било, док је шта добивао, трошио је, и све утукао. Дошли му каткад баш тако црни дани да га баш и глад поче напастовати. Код брата, чика Јосе, не сме се ни показати. Шта ће сад да ради? Чуо је да се Катарини и деци добро води, и да нешто помоћи од чике добијају. Нужда закон мења. Он ће к њима у походе.

Био је угледан човек још и сад, лице нежно скоро као у Емилије: она је сасвим на њега личила; само су образи већ мало спали, очи упале и зверовито стрељају, онако као што се то код дешператних људи показује. Хаљине отрцане, чизме закрпљене, бледе, шешир-цилиндар оклепан, на врату масна марама.

Тако као блудни син дође породици. Мати ларма, тера га, деца не даду и умире је. Даду му најпре јести, па онда Пера нађе још који форинт, оде с њим на јеврејску пијацу, на "тандлморк",^[8] и купи му, ако баш и не нове, а оно опет такве хаљине да их и уредан човек носити може. Кад се врате, он му приправи и беле хаљине, мало "веша". Мати се уклонила некуд пријатељици, мислила је да ће добри супруг што пре даље ићи. Али се убезекнула кад га је код куће нашла. Што би код куће појео, то још не би кућу утукло, особито кад би сам Стева хтео свилу мотати. Почну се опет грдити, и једва Петар ствар утиша. Отац плаче, љуби Перу, и Емилију и Марију, пружа руку и жени. Ова неће ништа да зна. Тера га само да иде даље, Стева је био мекушац, па у својој одвисности^[9] и слабости капитулирао је, клекао је пред сином, па га моли да га не упусти. Петар је добар и матер обрлати, премда је она приметила да од тога неће ништа бити, јер ће Стева опет своје терати.

Приме га, он зада реч да ће и свилу мотати. И доиста, неколико дана је мотао, ћутећи једнако. Сви су мислили да ће добро бити, особито Петар се радовао. Но после неколико дана, када је Стеви нужда из главе излетела, почео се мешати у ствари унутрашње, поче критиковати Емилијине тоалете. Мати се на то ражљути; опет инат, кавга, док се опет мало не смири. Већ му је дуго време било и жели се напоље. Петар му да два три форинта да купи ситнарије за кућу. То је била проба. Стева оде и више се не врати.

Мати је мислила да више неће доћи - али преварила се. Стева два три дана није дошао, али после их је опет посетио. Он је држао: кад је он, док је имао, жену и породицу хранио, сад кад нема мора породица њега издржавати. Дакле, држао је да има неко право. Кад опет дође, онда крв и нож међу њом и Стевом. Стева руши по собама, и што дочепа, однесе и прода, па га опет донекле нема. Тако је он периодично те ћефове или шкандале истеривао, не знаду шта да раде с њим. Катарина тужи га у полицију, али јој ништа не помаже - шта му могу чинити? Тући и затворити га не могу, а човек је иначе од реда, а никако злочино дело учинио није. То је сад белај. Шкандал за шкандалом тера, а овамо Катарина чека "кавалера" за зета. И то је Емилији и целој породици за много шкодило.

Тако је Стева живео, и по Пешти тамо и амо тумарао. Стана није нигде имао, а несигуран и ручак и вечера. У Пешти, као год и у свакој већој вароши, има малих кавана, или боље рећи дућанаца где само каву продају: "кафешанк" зову их Немци. Удовице са једном или две кћери дају се на то кад другог имања немају, и могу поштено живети. Изискује се наравно углађено понашање и уредна послуга. Стевина Катарина, и она је могла каву продавати и покрај тога свилу мотати, али је Катарина поносита, неће госте да служи, а богме ту мора и сиромашне служити, јер ти понајвише тамо иду: кава је у пола цене јевтинија него у правим каванама. У такве каване дању иде Стева, па је добро познат; јевтина кава, а даду му и на вересију, где где и бадава. Пре годину две дана умрла је млада кћи надвојводе Палатина Јосифа и публика из сажаљења према њеној младости и доброти спевала је у лепој немачкој песми. Ту је песму знао Стева на памет врло лепо певати. Још се опомињем, као да ми још и сад звони у ушима та песма; почетак је: "Hermine leigt in Zugen ".^[10] И кад је Стева тим малим кавеџиницама и њиховим кћерима певао прежалосним тоном, а њима сузе роне, и у том магновењу добије Стева каве без крајцаре. И добро му је стајало кад је певао, ишао је певајући горе и доле по дућану, а руком, највећим жалосним патосом, маше, управља смисао. Стева је добро знао да оне то радо слушају, и та песма у тој борби за опстанак била му је као мали капитал, а кава као интерес. Јер бадава, не може се казати да је ту био мухтарош,^[11] него баш заслужио је.

Ноћу је опет ишао у кавану "код Зрињија" на друму. Та кавана никад се не затвара, ту су фалични картароши, "козаци", блудни изгубљени синови свих друштвених слојева, и женскиње без опредељеног занимања, и несигурног стана. Стева је био истина у правом смислу речи "пропалица", али ипак неодвисан човек, јер каву је себи отпевао или, боље рећи, допевао; какав стари познаник или пријатељ платио му ручак или вечеру (иначе није много јео), а кад се све жице покидају, онда рупи к својима, руши, ваља, разбија, узме ма шта па прода.

Са ђацима је био такође добро познат, и они су му по некад добра чинили, јер су се с њиме шалили, и морао им "Херминину песму" отпевати. И к мени је долазио. Тако каткад дође ујутру у пет сахати од "Зрињија" и пробуди ме, узме четку, очисти себи капут и ципеле, исприча ми како је ноћ провео, какве су шкандале "код Зрињија" починили, још отпева песму, па тако оде - у малу кавану.

И то његово чишћење није било свакидашње: некад му сасвим побеле ципеле, и то уз пут.

*

Стева је својим животом својој породици шкодио, особито Емилији. Овамо рачуна мати на "кавалера", а овамо отац прави шкандале, Таквог оца имати, од мотања свиле живети, чекати кавалера - не иде. Мати сваки дан тај терет све већма осећа, и сиромах хроми Петар и Марија страшно се усиљавају, само да заслуже што је нужно. Дању и ноћу раде.

Петар добије врућицу, доктори не могу да му помогну, умре. Сиромах Петар, већ је од детињства богаљ, према другој деци као жалосна "прида" од родитеља држат, презрен; смрт му се од матере желела, и ако је доцније кућевно слеме, одржавалац породице. Укоп је леп био; чика га дао о свом трошку сахранити. Сви су у црнини, плачу, јецају. Емилија у црним хаљинама могла се узети као узор лепоте "дувнах"^[12] тако јој на бело бледо лице црно добро стајало. И као да зна за то, јер кад плаче, у једном магновењу јаче развучене усне, црта искреног плача, у другом магновењу скупљене усне, црта којом се она прва поправља. Бадава, лепа женска и у жалости кокетује!

Марија у црнини, жалосна, као пупољак вирећи из гусеничине чауре. Мати чупа косу, осећа шта је изгубила. Ту је и Стева, плаче; кроз сузе околним приповеда како је Петар био добар и вредан, слеме породице. Није му добро стојало: такве речи из уста једног оца који је све прошћердао!

После укопа врате се на даћу; биће вечера. Мати и девојке послужују и плачу, један дебели попа председава. Стева седи до њега, једе, па кроз плач приповеда попи своје врлине, но попа покрај свега тога с добрим апетитом једе. Петрове врлине ни најмање не сметају му, а то је све наука, обичај: мирис лешине, иначе већ окађене, није му несносан, као год касапину крв који сваки дан коље. Особито кад је за душу, ту се и јело мора идеализирати.

И ја сам био на укопу и на даћи, али слабо сам могао јести; чинило ми се као да једем залогај од лешине умрлога.

После даће Емилија покупила је по налогу матере по нешто од Периних ствари, хаљина, и дала је оцу. Стева је од тих ствари нешто продао, а нешто за себе задржао. Сад тек иде по малим каванама и пева познату жалосну "Херминину" песму, само с разликом. Сад не пева више: "Hermine leigt in Zugen", но: "Peter leigt in Zugen", и то нешто кроз плач се пева, али опет каткад, по жељи какве кавеџијске фрајле, онако на прво пева.

Сад се у кући поче нужда осећати. Емилија не мота свилу, мати мора овамо онамо трчкарати, сав терет је на Марији, девојчици од једва четрнаест година.

Дуго то не може трајати.

Емилија пише, моли чику да помогне: ни одговора не добије. Шта ће сад? Није на ино, мора и Емилија свилу мотати, не може се иначе живети. Велики је то ударац за Емилију. Затвори се у другу собу да је нико стран не види кад мота, па кад мота, по гдекоја суза јој на свилу кане. Још мати да прионе, па њих три женске опет би могле живети, али матери је мука већ и што Емилија мора да ради, но ипак и она помаже.

Али сад им Стева још већма смета. Док је Петар жив био, њега је Стева колико толико слушао, али куда ће женска с њиме! Сваке недеље по двапут долази, и, ако не даду му што иште, зло. Кад долази, девојке га већ по ходу познаду, па страх и трепет! Разбија, отима и побегне. Већ се мати по полицији због тога повлачи, али ништа не помаже.

Катарина је свог мужа Стеву за луду извикала, не би ли се како тим помогла. Стева није био луд, више пуст и бесан, послу ненавикнут као и Катарина, па док је шта имао, није се на њега тужила; сад он опет држи да она њега баш мора хранити. Кад Стева чује да га жена за луду прогласила, онда тек поче рушити и отимати, шта више и чупати.

Имао сам доброг пријатеља ђака, Милана Наранџића.^[13] Велики је ђаво тај Наранџић. Ја сам одлазио у кућу код Катарине као сродник и ђак, и тако би са Емилијом којешта преклапао. Рекао бих јој како је хвале да је лепа, како кавалери на њен прозор гледају, и подобна, што је њој мило било. Много пута био сам им на руци кад је Стева шкандале правио, и не једаред сам га умирио. До душе, те њихове комендије и тужбе нису ми по вољи биле. И Наранџић је са мном к њима долазио. Увек је нешто с матером шушкао, био је мало муфлиз.

Дође к мени, баш је био четвртак, реграција. Дође и Стева; баш га Наранџић код мене и тражио. И зове Стеву напоље, и нешто с њим шушка. Врате се, Стева им рече збогом и оде. Наранџића лице развлачи се подсмешљиво, а ништа не говори. Зове ме да идемо после подне у Кајзербад, и каже ми да се нећу кајати ако пођем: нешто особито ћу видети, но таји шта. Красан летњи дан; дам реч да ћу ићи. После подне у три сахата састанемо се и на пароброду одемо у Кајзербад. Дођемо у кавану, станемо биљарити се и пити пиво. Није по сата трајало, а Стева дође. Зачудим се откуд он ту. Наранџић понуди га пивом. Стева пије чашу, две, кад Наранџић после свршене партије шушне да га мало почекам, сад ће се он вратити. Добро, да Стеви знак и оду.

Ја их чекам, али богме прође и сахат док се Наранџић врати, и то без Стеве, и питам шта је са Стевом радио тако дуго, и где је он. Наранџић исприча шта је са Стевом било. Што је с њим учињено, учињено је по договору склопљеном између Наранџића и Стевине жене Катарине. Наранџић је Стеву домамио у Кајзербад на пиво, и обрекао му да ће га водити у болницу отаца "мизерикордијанаца" близу Кајзербада; они требају једног рачуновођа, имаће "кост" и плату. Већ се са патром управитељем о томе разговарао, и сад га већ чека. Стева радостан брза кораке, свети се жени; само да му Бог помогне, даће он њој ветра. Дођу до врата управитељевих, клопне Наранџић; одзове се, код куће је. Уђу. Патер директор седи на дивану, поглед му ишчекивајући, понуди госте сести после преставке. Стева прави "дубочајше" комплименте. Седну. Почну се разговарати о рачуноводству, како је један за ту ствар потребан. Стева радосно каже да је добар рачунџија; приповеда колико је он имао имања, и срећно израчунао. Управитељ намигне на Наранџића, овај устане, каже Стеви да се са директором разговара док се он не врати, и оде.

Директор разговара се са Стевом, једнако га мери, и препоручи му мало стрпљења: мора ићи напоље, нешто је заборавио.

Директор изиђе, а Стева остаде сам; но није трајало неколико минута, али дође један мизерикордијанац, са два јака момка, и јави Стеви да мора њему следовати, да је болестан и мора се лечити. Стева протестује да он није болестан, нити је дошао тамо да се лечи, и хоће напоље, али му не даду како он хоће, него га ухвате испод руке да га воде у његову ћелију, где је унапред све преправљено. Он се отима, али бадава. Савладају га; виче као бесан. Помаже и патер, те га силом одвуку у његову ћелију и затворе га.

Он је у протоколу већ записан као под сумњом да је "луд", и метаће га на пробу свакојако је ли баш доиста луд.

Тај је план;"Катарина сковала, а Наранџић извршио.

Стева је сад под затвором, а Катарина мирна; плаћаће онде месечно за њега.

Катарина је сада до душе мирна, али с тим није престала њена нужда. Мора за Стеву месечно плаћати, а помоћи ни откуд. Тек једва могу да живе: залаже једнако ствари да сиротињу покрије. Треба Емилији новац за позориште; не може се. Још мало па ће настати очајно стање.

И што је најгоре, у јавном мнењу познате публике на правди страдају. Почну већ не најлепше примедбе о њима правити. Знало се да су од чике остављени, па онда Стевине шкандале, вуцарање по полицији, па опет укућани знаду да носи ствари у заложну кућу - а шта неће укућани дознати? - а овамо ради би били неко господство да проводе. Публика је сасвим друго што њима држала него што Катарина мисли, ма да и неправо. И тешко оном о коме се у публици рђаво мнење поведе, па ма и неправедно.

Пред кућом кавалери различите феле^[14] шетају се, све на прозор гледају, но до душе још није никог у кућу пуштала. Мати је хтела да уда Емилију за каквог богаташа, па покрај ње да живи, - ето то је био њен план. Но ствар се сасвим друкчије развија. Емилија не сме сама да иде улицом од насртљивих пратилаца. Сваком пада у очи, сваки је рад био знати чија је, како живи. Кад су чули да има чику који за њу не брине, и то јој шкодило, јер сваки се питао како може бити да богат чика, без деце, па да за таквог анђела не брине. Пролазе покрај ње, завиркују јој у лице, нуде је да је до куће прате. То је за њу понижавање. Већ пре тога су јој писма у свакојакој форми слали, но она све то преда матери, а мати после заљубљенике одбија; али сад писмима нема краја, и гдекоја су писана продрзљивим тоном. Срећнија би била да није лепа, бар би могла радити у миру и без зазора; и већ наново раду се навикла.

Глава трговачке фирме откуда су свилу доносили био је ожењен човек, врло богат. Његова је госпођа Емилију познавала, и ова јој се врло допадала. И трговцу се врло допала; а особито уверен је био о Емилијиној ваљаности. Договори се са госпођом да Емилију од матере заиште да је честито издржавају, да јој добро плате, а да буде госпи побочна господична.^[15] Трговац посети матер и саопшти јој ту намеру. Мати нађе се увређена. Како би она Емилију дала у службу; то је на форму службе! Стара сујета још је у њој тињала, већ само то што је држе за такву сироту, већ је за њу увреда. Већ је пре тога једна бароница удова затражила, па је упорно одбила. Трговац нашао се увређен, и вратио зајам: отказао, укинуо јој сваки посао, не да јој више свилу мотати. То је пораз по читаву породицу.

Емилија, којој је тешко било научити се радити, кад се већ навикла, сад јој одузеше посао, једину котву непорочног жића. Већ година дана од како је Петар умро, требало би црнину скинути - нема се откуда, мора и даље црну хаљину носити. И то је најмање: шта зна свет кад је Петар умро, ко води о томе рачун! Настало је веће зло, не може се редовно ни свакидашњи ручак набавити. Удата кћи Катарина нешто додаје, али не може ни она целу кућу издржавати а да се мужу не замери. Већ и по собама сиротиња у очи пада: собе много празније, што шта је продато и позаложено. Несрећна Емилија, кратка јој слава девовања! Па што је најтеже, неправедан свет баца љагу на Емилију, а она је још и сад дивна, невина девојка.

Сад се мати сећа Емилијиних просилаца, поручује, иде сама к њима па нуди Емилију - неће ни један да зна за њу. Још је тим већма на глас извикала. Држали су је да је црвом подгрижена ружа, а она је још пролетња љубичица. Мати је нуди и бароници коју је одбила; ни бароница неће да зна за њу.

Гроф Алмозин већ има две године како Емилију иште од матере да је пусти с њим на његово добро, код његове госпође грофице, па нек се мати за њу не брине; шта више, и матери ће бити поможено. Он је видео Емилију на балу, и од то доба дао се обавестити тачно о стању њиховом, и знао је за сваку већу и мању промену код њих. Но мати му одговорила да Емилија чека на добру партију да се уда: просилаца има доста. Гроф Алмозин јој поручио, кад је тако, нека буде срећна, што јој од срца жели, али кад би кадгод дошло до тога да мати какве помоћи потребује, на њега се у свако доба може ослонити. И после тога је гроф увек распитивао о њиховом стању. Гроф је био тако око педесет година стар, повисок, pur sang^[16] аристократ, углађен, доста изображен, врло озбиљан, и фриволност не би му читао на лицу, тако је скривена. Тек они ће је познати који су с њим у чешћем додиру. Има фину изображену госпу и петоро деце, међу њима једну удату кћер и једну неудату, тако Емилијиног доба.

Био је "зјело" богат, имао је три велика спахилука.

Већ је до крајности доспело, нужда неисказана; мора се на лево или на десно. Све се већ позалагало и продало, настаје глад. Емилија већ одавна оплакује судбу, али ништа не помаже. Дођу опет на ту мисао да се Емилија понуди чики, па макар сама онде остала: мати ће се већ после којекако онамо увући. Бадава, мати мора покрај ње живети.

У тој великој нужди дође к њима "модистка" Марија Ломбарди, иште Емилију к себи, допада јој се, срце јој остало на девојци, дичила би јој дућан. Мати не да. Ломбардиница замоли матер да допусти Емилију намалати за "цимер"^[17] изложбу код дућанских врата, даће јој за то десет форината. Мати на то пристане, и тако дође молер, намолује Емилију, и тако буде она изметнута пред Ломбардинице дућаном под насловом: "Zur schonen Braut!".^[18]

Хајд нека, неколико дана су животарили с тим, али и то нестане. Емилија оде чики. клекне пред њим, и моли да се смилује на њих. Чика је одбије хладнокрвно, и каже да иде откуд је дошла, да он с њима нема ништа. Остави је клечећи, он оде у другу собу. Још изиђе и стрина, па је мрким погледом оправи. Емилија, сирота, плачући врати се кући.

А зашто је тако строг чика? Стрина је свашта којешта чула о њима, па је чики казала: извикани су; а што се Емилије тиче, баш ништа није истина. Особито Емилијине речи да се смилује "на њих", то је и сенку милости утукло, јер чика за матер не мари, баш је мрзи, па кад моли за "њих", онда је ту и мати. Па је чика, тако паметан човек, заборавио да је и он у својој младости тако исто страдао невино, да га у својој рођеној вароши за малог чиновника примити нису хтели. Ха! али се то већ заборавило.

Ужасан положај за Емилију и целу породицу. Шта ће сад радити? Да буде "модисткиња", Емилија нешто је научила, а много заборавила, па нема кредита дућан да отвори, а као проста "мамзела" да стане, ту матер не може хранити, једва тек себе. Да буду шваље, за то су слабе, невичне. Праље, и то је зло. Да држе дућан, нити новаца нити кредита имају, а после Петрове смрти дућан су тек онако на лако распарчали.

Још имаде две струке где имају изгледа. Зна се већ одавна њихова сиротиња, а чувена је лепота Емилије. Један кавеџија иште Емилију "за касу", да седи онде и купи новце. Имаће добру плату, а може што и мати профитирати.

Први у вароши посластичар зове је у свој "кондиторај".^[19] Врло добру плату даје, већу него кавеџија. Дође сама његова госпођа, па матер наговара, богзна шта обриче како може бити Емилија срећна. Одмах на по године даје напред да се уреди; мати је у почетку на већој цени држала, али је после попустила, и нагода^[20] је готова. Емилија се приклонила, нужда је притисла. Но мати је још и то условље додала: да Емилија сваки дан увече у осам сахати мора кући доћи, мати ће је допратити; ујутру пак у осам сахата опет онамо.

За неколико дана хаљине су готове, скине црнину, и мати је отпрати у своје звање. У "кондиторају" лепа окретна госпа, окретан и углађен њен супруг, две девојке, фрајле, једна лепша од друге, сад је трећа Емилија. Позната је ствар да већ и по каванама "код касе" мора бити каква лепа, бар угледна женска, али баш не мора бити девојка, и сасвим млада. Друкчије је то већ у "кондиторају". Овде већ и сам шегрт мора као Ганимед^[21] изгледати, сав сладак, да га човек полиже; девојке морају бити младе као роса, лепе као еденске^[22] хурије. Те су после мамци за публику, и господар и госпођа леп новац згрћу. Те младе фрајле, као год и по другим разним заводима где их више имаде, мењају се, "аблезују"^[23] као солдати у послу, али, кад је већа налога, све су ту.

Ту сад долазе млада, старија и најстарија господа, пред ручак, пред вече и после позоришта. Споменуто jе да је Емилијин "кондиторај" био први. Први кавалери овамо долазе - haute creme^[24] од аристокрације. Око дванаест сахати у подне долазе на мали доручак, јер ручају тек у пет сахати пред вече. Тај доручак "мени"^[25] кратак је доиста: вестфалске шунке, мало посластице, шампањско вино, али опет толико стаје да би се тим новцем једна породица од десет душа заситити могла. Ту после има разговора о коњма, опери, глумицама, дуелу и скандалозној хроници, како је ова или она одбегла. Кад се плаћа, новце примају понајвише фрајле; ако се има натраг што вратити, не прима се, остаје код фрајле.

Ту долази и гроф Алмозин. Он, као старији кавалер, не афектира као млађи, него понашање му је озбиљно, годинама сходно, и нико не би рекао да у његовим грудима галантне страсти тињају. Када дође, сви се рукују, клањају, фрајле комплиментују учтиво, а он мајестетично отпоздрави. Углађен је што може бити, свуче деликатно рукавице, метне их на сто, па иште "cognac" или "curacao".^[26] Кад виде Емилију, зачуди се, али ништа не говори. Он се није с њима шалио, као млађи, али није ни онда лице променио кад који млађи кавалер што год рекне на што се фрајле смеју. Више дана прође а он никад Емилију не ослови. Но ипак дао је преко свог ујака испитати како је Емилија у "кондиторај" дошла. Сад већ зна како ствар стоји.

Долази једнако у "кондиторај", али ништа не да себи приметити. Млађи дворишу, шале се, а он седи мирно, као лав у заседи. Једаред остане на послетку, сви најпре одоше. Емилија сама с њиме. Да себи донети посластице. Емилија донесе. Ухвати је за руку, начини отачаско лице, запита за матер, поглади је по лицу, и озбиљним тоном рече јој да буде овако смерна и учтива као сада, он ће показати према њима учешћа - ако би породици до каке нужде дошло. Емилија се зарумени и захвали. Мисли се: како је то фини господин, добротвор, а не као други пириветрови што тек девојке секирају. Емилија је његове речи добро утубила. Кад се млађи кавалери с њом разговарају, све се намећу, гдекоји таква обрицања чини што Емилија не верује, јер кад би све то тако било, изгледало би као земни рај.

Емилија се мало по мало навикла том животу, и већ је много веселија. И мати је нешто умирена. Кћер Марију дала кћери Катарини, сад јој је сасвим лакше. Емилију мајка свако јутро отпрати, и увече допрати. Мати је држала да је то у реду, а с тим је још горе.

Кад мати с њом иде, њен изазивајући поглед, њено окретање, сад остраг, сад на лево - бадава, није било у складу. Представите себи само: таква девојка као Емилија, а покрај ње такав демон као мати - шкодило јој; нису се могле бранити од пратилаца.

Но и то још како тако, али наиђе опет нешто ново.

Ја баш, једне недеље после подне, код куће приправљам се да изиђем напоље. Неко хукне у собу. Кога видим? Наш Стева Огњан. Зачудим се.

Не каже ни "добар дан", иде горе доле бесомучно као дивља животиња, и пита: "Где је Наранџић?" Каже:”Тај штрангов, само сад да је ту, дао бих му ветра!" Ја га мало утишам, и сад ми све по реду исприча шта му се десило код "мизерикордијанаца" и како се ослободио. Дакле, кад су га онда у ћелију одвукли, једнако је протестовао, но претише му силом, па је морао миран бити. Жена га, вели, продала, пријавила га да је полудео и од власти је потајно добила дозволу да га може на пробу метати да ли је заиста луд или не. Јести су му мало давали, а вина ни кап. Па онда, метали су га под "туш" и воду му на главу сипали. На послетку почео је и сам сумњати да ли је луд или није. Још жена је за њега плаћала. Данас је изиграо стражара и срећно утекао. Сад иде да је тражи, да убије бештију; није је могао наћи, променила је квартир.

Сав труд положим да га мало утишам. Водио га којекуд, а приповедао сам му каква је промена у кући, да му је Катарина сасвим од сиротиње срушена, да је узела и нов квартир, једну собу и кухињу, и морао ми је реч дати да ће миран бити, и да се мане Наранџића, јер може од стране ђака грају навући.

Чује то Катарина, и неколико дана сакривала се, али једанпут је опет ухватио. Ту се грдише, и Катарина му да коју форинту да се уклони. Стева је посетио и своје мале кавеџије све редом, и испричао им шта се с њиме десило. Доста му се насмејали. Стева је отишао и у "кондиторај", да види шта му Емилија ради. Моли га да иде напоље, да ту сами кавалери долазе, и мора га митити да оде. Но зато опет долази. Господару је то несносно, па га да избацити. Он у пркос врати се, па поразбија све прозоре. Зато је био један дан затворен. Кавалери нису то добро примили, и на сиротој Емилији морало се и то излити. Једни је сажаљевају, други је багателишу због тога. Који је сажаљевају, нуде је да остави службу, и да ће се они за њу бринути. Господар јави Емилији да укроте оца, јер ако још једанпут дође, мора јој отказати, јер му гости неће више долазити.

Стева сад дође до неколико форинти, па се јако напије, и сутра дан, на мамурлук, баш пред подне, дође у кондиторај кад су ту гости. Седне и он и заиште ликера. Емилија му не да, моли га да иде: неће, хоће за свој новац да пије. Кавалери мумлају, фрајле зову господара, овај шегрта, па да га избаце; но посластичари нису били тако јаки људи, Стева се не да, руши флаше, компоте и све редом, док не дође хаускнехт,^[27] па га тако избаце и затворе. Господар је био сав подеран и изгребан; још на свету ни у каквом кондиторају таква вашара није било. Опасност је да ће гости изостати, није иначе. Емилији се откаже и већ сутра дан не сме доћи.

Плач и ридање. Опет се продаје и залаже. Господар од куће суров је човек. Док је Емилија у кондиторају била, морала је много пута и врло доцне с матером кући долазити, а особито кад је недеља или какав светац. Капија код куће већ је затворена, газда кључа не да, сам отвара капију. Већ више пута им казао да доцне не долазе, јер неће им капију отворити. Сад су већ и за стан нешто дужни. Газда им прети да ће их избацити. Нужда највећа. Падну на памет Катарини речи грофа Алмозина, да се у свако доба ослонити може. Спомене то Емилији, она мало одбија, али види се да није у однијекању^[28] тврда. И њој су пале речи грофове на памет. Још и сад са друге стране долазе писма и понуде. Ни Одисеја Пенелопе није имала толико наметљивих просилаца. Ходају једнако пред кућом, гдекоји пређе већ и праг, и питају да ли би се као шваље посла латиле, али то је само "фент".^[29]

Мати је отишла једно вече код једне пријатељице на разговор, управо да скупа Емилију обрлате. Још им сасвим није испало за руком.

Мало су се задоцниле; дођу кући, затворена капија; стану лупати, газда отвори, почне их грдити што су тако доцкан дошле, и прешије им имена која нису заслужиле, баш Емилија није заслужила. Мати, увређена, опоро му одговори, а сурови човек стане матер тући. Емилија да помогне, а он и њу прочупа: обавио курјук њен око руке, заошијао и бацио о земљу. Вриска и јаук, једва их комшије одбране.

Сутра дан туже се у полицији против газде. Шта ће сироте у полицију против газде, "хаусхера", израдити? Ништа. Газда од куће извињава се да су мати и кћи флангираче,^[30] не може се бранити од њихових "пасажера",^[31] ноћу долазе кући као блуднице. Мати хоће да тужи даље, у суд; имају потпуно право; не да Емилија од стида, зна унапред да, тако остављене, свуд ће изгубити, на правди страдати морају. Не треба више Емилију наговарати. Сама се матери исповеди да је готова ићи грофу и грофици. Неће више да се тако пати, и да је сваки гази. Мати је утешена. Одмах оде тој пријатељици, јави ствар; одмах се то лети овамо онамо до грофа Алмозина. Дође и мати до грофа, пријатељица је тамо одвела. Гроф је лепо прими, нагоду учврсте као што треба, добије знамениту своту новаца "на еквипирање^[32] Емилије", и за осам дана ићи ће Емилија на добро грофа и грофице.

Још онај дан мати и Емилија изиђу из стана и преместе се на друго место. Сад мати купује силне ствари, хаљине за себе и за Емилију. Женске, шваље, модисте једнако се врзу, као да дарове спремају, као да ће се Емилија удати. Прођу и осам дана; све је спремно. Да се грофу на знање; сад дође грофов ћирица, па у једна кола натовари Емилијине ствари, јави да ће сам гроф сутра ујутру к њима доћи, и одвезе се, са кочијашем и багажијом.^[33] Баш су грофска кола била. Још навече да мати једну малу вечеру, за пријатељице. Све честитају срећу Емилији. Емилија већ еквипирата, дарови однесени, тако изгледа као каква млада коју ће сутра водити, а пријатељице као сватови. Кад Емилија оде, могу оне саме отпевати: "Одби се бисер грана од јоргована". Емилија је нешто смутна, брижљива, збуњена, не може одмах да заспи: није шала, још данас је ту, а сутра - у стран непознат завичај, без правог животног наслона за девојку. Ујутру у осам сахати ту је гроф сам са фијакером. Уђе у собу, поклони се, јави да је готов, и Емилија, сасвим спремна, последњи се пут јако зарумени, пољуби се с матером, узме је гроф испод руке, матер узме за руку и рече јој:”Збогом, до виђења", па изиђу, седну у фијакер и отпутују. Мати није ништа била невесела; тако је задовољно изгледала, као да је цел своју постигла.

Неко време сакрива се од Стеве. Стева их тражи, но не може да их нађе; до две недеље оде и мати Емилији у походе.

Стевина кћи Катарина смилује се на оца, па приклони мужа да Стеву к себи узме, - на пробу.

Тако се та породица за време утишала.

Напомене

1 Нобилитет, лат. Nobilitas, отменост, господство.

2 Асас, арап., верска секта, у Палестини у XIII веку, овде у смислу разбојник, зликовац.

3 Хегеде, виолина.

4 Редутски бал, тал. ridotto, бал с маскама.

5 Јуристански бал, бал ђака правника.

6 Фумигирати, исмејавати, презирати.

7 Лот, герм. некадашња мера за тежину, у последње време за 10 грама.

8 Тандлморк, нем. Tandelmarkt, старударски пијац.

9 Одвисност, зависност.

10 Нем.: Хермина је на умору.

11 Мухтарош, "муфташ".

12 Дувна, калуђерица

13 В. роман Јакова Игњатовића Милан Наранџић.

14 Фела, мађ., врста.

15 Побочна господична, госпођи дружбеница.

16 pur sang, франц., чистокрвни.

17 Цимер,"фирма.

18 Zur schonen Braut, нем., Код лепе невесте.

19 Кондиторај, нем. Konditorej, посластичарница.

20 Нагодба, погодба.

21 Митолошко божанство које служи богове на Олимпу.

22 Еденски, јевр., рајски.

23 Аблезовати, нем. ablosen, смењивати се.

24 haute creme, франц., највиши слој.

25 Мени, франц. menu, јеловник.

26 curaçaо, франц., кирасо (врста ликера).

27 Хаускнехт, нем. Hausknecht, слуга.

28 Однијекање, одрицање, одбијање.

30 Фент, франц. Feinte, претварање.

31 Флангирача, од франц. flaner, скиталица.

32 Пасажер, франц. passager, овде у смислу посетилац, гост.

33 Еквипиране, франц. equipment, опремање.

34 Багажија, франц. bagage, пртљаг.



ДРУГИ ДЕО