Владану

Сатима већ седимо у аутобусима и само чекамо и чекамо. У једном тренутку неопрезности испустио сам ове записе што их већ месецима брижљиво слажем. Папири су се разлетели на све стране, једва сам у овој гужви успео да их скупим. Потрпао сам их у ранац, прљаве, изгажене, помешане, нисам ни покушао да их поново разврстам. Кад стигнемо кући, сложићу их по правом, хронолошком редоследу, јер су ми се сада тотално измешали сви листови, и сви на њима описани ликови и догађаји.

Помешали су се рат и мир.

Пре пар дана је склопљено примирје које се, за разлику од претходних, углавном поштује. Последња граната која је пала на касарну погодила је биоскоп. Отишао сам да погледам штету. Ништа страшно: једна рупа на зиду и неколико седишта растурених у парампарчад. Кроз рупу се повремено пробија сноп сунчевих зрака и пресеца биоскопску таму, неодољиво подсећајући на светлост кинопројектора.

Допао ми се амбијент у празном биоскопу, отада сваки дан долазим овамо, пењем се у кинокабину и ту седим сатима, у самоћи. Обожавам ову просторију, препуну старих филмских трака, с отрцаним, препотопским кинопројектором у средишту. То је моје царство. Претурам по стварима, одврћем прашњаве филмске траке и прегледам их. Све сама историја, окорела на сликама од целулоида, непокретним услед недостатка струје. Када ми досади да их дешифрујем, црткам нешто или пишем. Сатима не избијам из кинокабине.

Седим ту и размишљам, из главе ми полако ишчезавају слике спољашњега света – вртим своје филмове.

Од прошлог викенда више не смемо да излазимо у град. Забрана Центра. Ана сваки дан долази да посети Амадеуса и сваки пут нам доноси колаче. Масу неких торти, пуслица, ба­клава, кифлица, пита. Гушимо се у слаткишима. Потраје ли овакво стање још неколико недеља, угојићемо се као свиње.

Сањам сваке ноћи откада знам за себе и моји снови нај­че­шће личе на филмове. Сваке вечери идем на спавање као што други одлазе у биоскоп, и једва чекам да заспим јер знам да ме чека нова прича. Након буђења сећам се сваког детаља: сатима умем да размишљам о својим сновима – филмовима. Одређујем им жанр, дајем им чак и наслове.

Снови су за мене исто што и јава: мозаик од искрзаних комадића стварности.

Ноћас нисам могао да заспим. Никако да ми дође сан на очи. Био сам у униформи као и увек, не сећам се да сам је уопште скидао од почетка рата, осим при пресвлачењу. Увек нешто може да се деси, зато нам и чизме, упркос језивом смра­ду, целе ноћи стоје у соби.

Неко зло доба беше. Лежао сам тик до прозора, главом према орману, и слушао како по касарни падају гранате.

Ослушкивао сам њихов фијук и процењивао где ће која да тресне. Човеку се невероватно изоштри слух за те ствари. Го­во­рио сам у себи: ова ће да падне у близини кантине, ова недалеко од хаубице, ова поред објекта прашинара, ова тик уз Принци­по­ву зграду, ако не и на њу саму. Слушао сам их како се редом забијају. Бам. Бам. Бам. Никако да се успавам. Остали су већ одавно спавали, или се бар нису померали.

Опседао ме неки чудан осећај, зла слутња, да ће једна од тих граната ударити тачно на наш прозор. Увртео сам то себи у главу, видео сам је како се забија уз страховити блесак и екс­пло­зију, растура орман и разноси све, и собу и нас, у ситне комаде. Толико је та мисао била снажна да сам премро од стра­ха. Молио сам бога, а не памтим када се то последњи пут деси­ло, да ме сачува, да ме одбрани, да ми се смилује. Само да прође ова ноћ и да се ништа не деси.

Све до јутра ока нисам склопио, чекао сам своју гранату. Пала је тек негде пред свитање, забила се у зид при самом теме­љу зграде, тачно испод нашег прозора. Зграда се затресла, љу­ља­ла се као лађа насукана на санту леда, на све стране се чуо прасак стакла. Нисам скочио с кревета, остао сам да лежим као и сви остали. Ако нам се плафон сруши на главу, свеједно нам је да ли стојимо или лежимо. Убрзо се, међутим, све смирило, љу­ља­ње је престало. Цела ствар можда и није трајала дуже од јед­не, или, највише, две секунде. Због те две секунде целе ноћи ока нисам склопио.

Ни сада ми није јасно откуд ми тај предосећај. Последњих дана нас гранатирају скоро сваке ноћи, а ја обично мирно спавам. Тек понекад се пренем, код неке снажније експлозије. Све је то, чини ми се, била само игра пренапрегнутих живаца. Запљуснуо ме тај страх, надошао је нагло као плима, а исто се тако брзо и повукао. Не дешава ми се то често, срећом.

У ствари, последњи пут сам се овако уплашио оне мировне демонстрације.

Изласци су најлепши део живота у касарни.

Пуштају нас у град петком, суботом и недељом. Петком и суботом до дванаест, а недељом до једанаест. Најбољи ученици могу да траже дозволу за излазак и преко недеље, али они ту повластицу најчешће не користе: радије остају у касарни и бубају до изнемоглости. Сероње.

Мени, напротив, сваки други викенд лупе забрану. Кажу да сам безобразан. Ја не мислим тако, али Амадеус тврди да не схватам ствари на прави начин:

– Ово је војска, човече! Нико те не пита за мишљење. Ћути и ради шта ти се каже.

– Чекај – кажем му ја – ако је војска, није казнено-поправни дом! Ја сам овамо дошао да учим, а не да ме киње! Шта то хоће од мене? Разуме се, нико од старешина не уважава моје аргу­менте. Зато сам принуђен да се довијам како знам и умем. Викендом позајмљујем књижицу од некога ко неће да излази, а преко недеље, када су легитимације под кључем, бежим преко ограде. Пресвучем се у цивилно одело за време вечере, искочим кроз прозор, пребацим се преко ограде и – слободан сам. Често излазим и сам, када је лепо време. Мало прошетам по граду, опуштам се и разгледам. Удишем слободу и пуним батерије. То ми много значи: мислим да бих одавно пуко без тих вечерњих третмана.

У нашу касарну је, међутим, теже ући него из ње изаћи. Једном сам се враћао из града после дванаест и прескочио ограду. Одједном чујем стражара како урла:

– Стој! Руке горе!

Зна да сам питомац, али њему, кретену, требају поени.

– Лези – виче – руке на потиљак!

Мени, наравно, није падало на памет да легнем. Одвратио сам му, ван себе од беса:

– Хајде, немој да сереш! Шта се ложиш, будало!

Тада је нешто шкљоцнуло. Идиот је репетирао пушку! Истог тренутка сам се бацио на земљу. Онај кретен ме терао да пузим неких двадесет метара, па ме после још и пријавио. Три дана сам прао и чистио све што је могло да се пере и да се чисти.

Чистоћа је у војсци главна казна.

Међу питомцима немам непријатеља. Чак ме и Вуле по­шту­је. Када га је Медо питао што се са мном никада не качи, Вуле је слегао раменима и одговорио: судбина.

Тек недавно сам сазнао зашто ме се многи плаше: првог дана, тек смо били стигли у школу, окупила се друга година да погледа нас гуштере. Ту је била и групица мангупа, што нон-стоп праве фрке. Туку се, изазивају кавгу у граду, стално су кажњени. Један од њих ми је испричао шта се десило:

– Кад сам те први пут видео, рекао сам осталима: овај је дошао у касарну да неког убије!

Изгледа да су сви то прихватили здраво за готово. Ваљда имам такво лице. Када се уозбиљим и сложим фацу, људи помисле: е, овај је неки зајебан тип.

Та смешна реченица изговорена још првог дана залепила се за мене као нека етикета: и до дана данашњег је довољна да ме заштити и да свима улије страхопоштовање. Сви ме држе за опасну фацу и не смета им што се никада ни са ким нисам тукао. Када крене нека групна зајебанција и мангупи заређају од човека до човека да их зезају, мене увек изоставе. Знају да не волим такве ствари и то поштују.

– Нећемо Богија – кажу.

Ти никада ниси провела дуже време на оваквом месту, па ти је вероватно тешко да то схватиш. Фама је у касарни неупо­ре­ди­во важнија од истине.

Рат је у нашу касарну привукао праву галерију сваковрсних лудака. Међу њима је и један момак кога сви зову Вуковарац. То је тип без икаквих видљивих емоција. Када се не пуца, он без престанка шпарта по касарни, звиждуће Марш на Дрину и игра се ручном бомбом. Баца је у ваздух па је хвата, котрља је ногом по бетону, или је врти око струка као кошаркашку лопту. Виђамо га свакодневно. Даноноћно лелуја по саобраћајницама, пистама и зеленим површинама, као нека авет.

Нико не сме да га заустави. Чак га се и старешине клоне, у неком сујеверном страху.

Ага је друга прича. Тако сви зову капетана наше класе, Скендера Агића. Ага.

Онижи тип, набијен, са брковима. Падавичар. Кад Ага вик­не, заледи ти се крв у жилама. Уме на смрт да препадне људе.

Мене је прилично брзо узео на зуб: још јесенас када сам се, из чисте досаде, ошишао на ћелаво. Можда сам стварно прете­рао, али је то за мене војничка фризура. Устајем ја следећег јутра сав бунован, а Ага ме сними и пришуња ми се иза леђа, нечујно као нека звер. Уста су му била тачно поред мог левог ува, када је нагло дрекнуо: 

– БОГАВАЦ!!!

 Цео ходник је одзвањао. Окренуо сам се ка њему, а већ сам дрхтао као прут, живци су ме издали. У старту ме покосио.

– Каква је ово фризура питомац? – кезио се, пиљећи у мене леденим погледом. Шта сте ви? Тифусар? Или, можда, члан неке секте!?

Животиња.

Од тога дана користио је сваку прилику да ми напакости. Пролетос умало да ме доведе до ивице. Једног дана, управо смо се враћали са наставе, видимо како Ага стоји испред нашег об­јекта и чека нас. У ствари, чекао је мене. Имали смо шест часова, а на крају неке кондиционе зајебанције, били смо мртви уморни. Ја нисам ни обраћао пажњу на њега, замишљао сам како ћу да се умијем, па да идем на ручак. А после ручка спавање до четири. Милина. Ага је, међутим, прекинуо моја маштања:

– Богавац, дођи овамо!

– Изволите – кажем му ја.

– Имаш петнаест минута да се скинеш и да сиђеш.

И шта ћу, сиђем ја, а он ми нареди да почупам травуљину која је никла уза зид нашег објекта. Само да би ти било јасно о чему се ради: зграда има више од стотину метара у дужину. Ја чупам, и чупам, и кувам се.

Била је нека језива врућина, сав сам био знојав, смрдљив, нокти су ми се искидали, поломили, и знао сам да после подне нема шансе да свирам на кларинету. Ага је све време ишао поред мене и провоцирао ме. Чуо је, каже, шта причам о Кости Нађу. Ја, питомац народне армије, школујем се од пара што наш народ за војску издваја, а псујем матер народном хероју!

– Шта ти мислиш – урлао је – где си дошао!? Погледај се какав си, колико имаш кечева! Мислиш да можеш да лајеш што год ти падне на памет, да бежиш у град, да радиш шта хоћеш? Идиоте мали!

Ја му нисам одговарао. Само сам ћутао и чупао. Кад сам завршио, Ага је само процедио, и не погледавши ме:

– Сад метлу у руке и почисти све то.

Узео сам метлу и кренуо да чистим, а он је и даље ишао поред мене и изводио ме из такта. Те, није добро ово, није добро оно, тамо ниси почистио, лепше то, лепше ово: тражио је длаку у јајету. Кад сам стигао до краја зида, премерио ме од главе до пете и рекао:

– Не ваља ти то, Богавац. Хајде поново.

– А ручак? – питам га.

Аги је истог трена заиграло нешто испод ока:

– А шта ако останеш гладан!? – дрекнуо је. Ово је војска, а не одмаралиште, воле!

Тад је и мени пуко филм. Нагло сам се окренуо, звекнуо метлу о зид и почео да урлам:

– Нисам вам ја ђубретар! Ја сам овамо дошао због музике! Довршите сами ако вам се не свиђа!

– Ти ниси нормалан, Богавац – рекао је Ага, нагло снизивши тон. Знаш ли куда то води!? Хоћеш да те пошаљем на четврти спрат ВБС-а?

Најежио сам се. На четвртом спрату ВБС-а су смештени лудаци. Онај ко пукне у војсци иде на тај четврти спрат. Знам за неке питомце који су били сасвим океј, само мало на своју руку, као ја. А онда би их неки од старешина узео на зуб, упорним малтретирањем би их довео до границе и на крају послао на четврти спрат Војне болнице. Ту када дођеш, више се не враћаш. Добијеш папир да си одлепио и – здраво. Кући. Тамо и да уђеш здрав, пре или после полудиш међу оним лудацима и лекарима.

Срећом, Ага није остварио своју претњу, само је позвао моје родитеље на разговор. Они су допутовали још крајем те недеље. Ага их је увео у канцеларију и напричао им све и свашта о мени, а ја сам морао цело време ту да стојим и да слушам.

У ствари, та сцена ми је одговарала. Хтео сам да се скинем. Нека само прича, помислио сам, нека ме оцрни што више. Бар ће и моји маторци да схвате како војска није место за мене.

Кева је укапирала ствар: када смо, после, шетали по граду, убеђивала је маторог како треба да ме воде кући. Ја сам се одушевио:

– Спаковаћу ствари – рекао сам. Још данас могу да пођем са вама!

Матори, међутим, ни да чује. Да останем, па да останем. Вртео је познату плочу: ово је војна школа, забога! Сигуран посао, обезбеђен стан, добра плата – и остала срања.

На крају смо отишли до мајора Петровића: он и матори су стари ортаци. Петровић ми је рекао да се не скидам, средиће он проблеме с Агом. Остао сам, а ствари су се, зачудо, изгладиле.

По граду се и даље пушкара. Већ смо навикли. По цео дан висимо у тв-сали и гледамо нови муслимански канал. Нон-стоп пуштају филмове, као да су опљачкали неку видеотеку. Сви филмови су акциони: Терминатор, Рамбо и остала чуда. У паузи пуштају муслиманску музику и пљују по Србима. За то време одемо да презалогајимо или да се испишамо, а онда се вратимо да гледамо следећи филм.

Командир нашег вода је потпоручник Аца Гавриловић, се­роња из Лесковца. Зовемо га Карика Која Недостаје, пошто је ружан као праисторијски експонати Британског музеја.

Карика упорно копира Агу, али никако не успева да га скине. Има ситне очи, и згужвану фацу као младунче од мај­муна, па кад се намршти и викне, умишљајући да је страшан као Ага, ми падамо од смеха. Нико на њега не обраћа пажњу. Агу сви цене: иако је свиња, он је такав какав је, не фолира се. Оно што каже, то ће и да уради. А Карика само прети и зајебава нас због неких ситних, небитних ствари. Ауторитет му је раван нули. Чак и када изиграва ортака, а то се често дешава, држимо га на одстојању: више пута се десило да је оцинкао некога ко му се поверио.

Вуле је направио сцену већ на првој смотри коју је Карика одржао у нашој соби. Стао је пред њега без капе, сав искривљен, глумећи збуњеност, и кренуо да рапортира:

– Друже потпуковниче...

А ми у врисак. Пет минута смо се цепали од смеха. Карика стварно на све личи само не на потпуковника. Он се сав зајапу­рио па је почео да виче на нас:

– Какав је то начин, како се то понашате! Не треба да му се смејете! Тек сте дошли, нормално је што греши!

Цивилни професори нису много битни, дођу, одраде своје и оду кући. Професори за војне предмете исто тако. За нас су нај­важнији професори за музичке предмете.

Кларинет ми предаје Мухамед Алић, Мујо. Ја и мој ортак Раде идемо код њега на часове заједно, понедељком и средом. Се­ћам се, на почетку прве године разговарао сам са неким ста­ри­јим питомцима. Питали су ме шта свирам. Кажем: клари­нет.

– А код кога?

– Код Мује.

– Ауу – кажу – најебо си!

Када поменем Мују, сви се хватају за главу.

– Где код њега, јебо те!?

– Што? – питам.

– Видећеш. Ако будеш имао тројку, бићеш срећан.

Мујо је човек од метар и педесет. Има високо чело, а коса му је попут свиле. Увек је зализан и подшишан, личи на неку добро ухрањену бебу. Језива фаца. Плаве, буљаве очи, нос као у свињчета, напућена уста. Прави мали Наполеон. Има пиштав, уњкав глас и тежак босански акценат.

За Мују се прича да као питомац никада није излазио у град. Док су се други зајебавали, играли фудбал, излазили, он је вежбао на кларинету. Ни са ким се није дружио, сви су га тукли, малтретирали.

Пошто сам очекивао да ће ме Мујо кињити, од самог по­чет­ка сам озбиљно кренуо да вежбам на кларинету. Хајде, рекох себи, кад је већ будала, нећу да правим себи проблеме, бићу добар. У прво време је све текло у најбољем реду, било је, чак, лакше него што сам се надао. Редом сам добијао петице. Ме­ђу­тим, та почетна идила није трајала дуго: свега два-три месеца. Након тога Мујо је постао право ђубре. Рецимо, Раде је гори од мене пет пута, а он га хвали, даје му петицу. На мене се нон-стоп дере, псује ме:

– Проћераћу те из школе! Међеде, глупане, ниси низашта!

Посматрам одређене људе из друге класе који свирају код њега и све ми нешто сумњиво. Видим како пропадају. Гледам их како вежбају, па се нервирају, псују, мрзовољни су, гризу нокте, а кад иду код Мује на час, дан им је упропаштен. Најзад укапи­рам ствар. Сви они су у почетку имали саме петице као и ја, и сви су из Србије. Мујо, изгледа, намерно бира такве ученике. Прича се да су га они највише малтретирали док је био пито­мац, па сад нама наплаћује дугове. Од свих питомаца што сви­ра­ју код њега, свега двојица-тројица су из Босне. Они сасвим добро пролазе.

Професор клавира је тип који, по свој прилици, живи зато што мора да живи. Буквално тако. Зове се Анте Кларић. Аветињска појава. Никог не примећује, а ни њега не примећује нико, упркос томе што је огроман. Право једно брдо од меса, скроз сметено и изгубљено. Зато и не вежбам на клавиру колико би требало. Понекад ми је криво због тога, али не тера ме, па се опустим. Кад почне да виче на мене и хоће да ми да кеца, ја сложим неку невиђену причу. Имам проблема код куће, разводе се матори, лудница, пуко сам скроз, не могу да вежбам. Или узмем фластер и обмотам прст, па му кажем:

– Не могу да свирам, исеко сам се.

То су ствари које нико други не би прогутао. Али он само климне главом и каже: добро.

Њему је све добро. У његовом свету нема конфликата.

У нашој соби влада атмосфера као у неком неореали­сти­чком филму. Вуле чита Еротику, ја пишем, Роки броји флаше од ужине, а напољу ветар дува. У вежбаоници Камено Теле раз­би­ја флауту, а матори му иде у рат за три дана.

Ово ратно време је стварно зајебано, све више га осећамо. Јуче су у Театар ушла два муповца у новим униформама са грбом Кулина бана, обојица два са два, окићени оружјем. Данас су поред касарне у неколико наврата протутњала борна кола МУП-а са пратњом. Таман помислимо отишли су, а они се опет појаве. И тако више пута, као да нас изазивају.

А Медо се све више национално освешћује. Седели смо прексиноћ у неком кафићу, а келнер нам је донео пиво. Медо је погледао флаше и почео да се буни:

– Што си нам донео пиво у зеленим флашама!? Враћај то!

Келнер није хтео да се качи са њим, однео је флаше и донео друге, а Медо му је само климнуо главом у знак одобравања и погледао нас испод ока, сав поносан.

Од пре пар дана морамо да замрачујемо собе. Проблем смо решили једноставно: преместили смо ормане испред прозора. Допада ми се тај нови размештај, маштовитији је од претходног.

Прекјуче нам је прочитана наредба пуковника Пауновића према којој се и паљење светла строго забрањује. То наређење, међутим, чини помало апсурдним једна чињеница – струја нам је од пре три дана дефинитивно искључена. Пауновићеве заповести, по обичају, каскају за стварношћу.

Укапиравши да струје више нема, поразбијали смо све си­јалице, лустере, утичнице и почупали све водове којима су биле премрежене наше собе. Ништа од тога није остало. Ако би се сада којим случајем и вратила струја, ми бисмо остали да чучимо у мраку.

Најгоре је што и вода само цурка. Има је таман за пиће и за кување, а на прање веша и на туширање можемо да заборавимо.

Бар киша да падне, па да се окупамо као људи! Али кише ни за лек. Ни капи није пало читавог пролећа.

На кухињу можемо да заборавимо. Постројили су нас на ходнику, јуче пре ручка, а онда се појавио неки мајор, вероватно обавештајац.

– Од данас више не идете на ручак у кухињу – саопштио нам је кратко. – Доносиће вам храну у собе.

Ми се одушевили: јешћемо у соби! Супер! Не морамо више да се постројавамо, да марширамо до кухиње и назад, не морамо ни прстом да мрднемо, само да се излежавамо и да чекамо да нам донесу клопу! Као у неком хотелу! За дивно чудо, нико ништа није ни питао. Вест је била толико изненађујућа и толико добра, да нам се учинило сувишним постављати било каква пи­тања.

Одговор је убрзо стигао и без питања. За време ручка, док смо у соби таманили конзерве, нешто је пукло. Навикли смо већ на експлозије, али ова детонација је била снажнија од уобичајених. Погледали смо кроз прозор и видели да је кухиња отишла у аут. Неки паметни момци са Хума погодили су је ракетом за навођење. Тачно у време ручка.

– Срећа што нам обавештајци добро раде – крстио се Медо.

– У праву си – смејао се Раде. – Бескрајно сам им захвалан. Мрзим кад ми ракете пливају по супи.

Нисмо се удубљивали у ту тему. Нико не воли да замишља себе како га растура ракета док руча.

После смо отишли да погледамо шта је остало од кухиње. Момци с Хума гађали су прецизно – плафон је био скроз рас­турен. Стајали смо на сред те огромне, сабласно празне просто­рије, пуне преврнутих столова и столица и гледали како се кроз изломљену кровну конструкцију пробијају сунчеви зраци.

У сноповима светлости комешала се прашина.

У пола шест ујутро у собу улази дежурни и издире се:

– Устај, војско!

Тако почиње сваки наш нови дан.

Дежурни је увек питомац, један од нас, али то га не спречава да се понаша као животиња. Људи се дословно изобличе када су дежурни. То знам по себи. Човек се, с једне стране, плаши да не зајебе ствар, јер ће му као казну увалити дежурство за викенд и онда нема изласка у град. С друге стране, он осећа да сад има неку власт, да је изнад осталих.

Каткад и мене ухвати то лудило. Шпартам по спрату као дежурни, чујем неке питомце како галаме, и издирем се на њих:

 – Шта урлате, животиње! Марш у собе! Часови учења!

Они ме гледају у чуду:

– Хајде, немој да се зезаш, Боги! Шта ти је?

Ништа им то не помаже, ја се строго држим правила. Заређам по ходнику и качим се за сваку ситницу: чизме нису чисте, ово није чисто, оно није чисто. Улећем у собе ујутро и дерем се као свиња:

– Устај, војско!

Ко неће да устане збацим га с кревета. Радим све што мрзим да ми се ради. А остали исто тако.

Наставу је могуће избећи једино ако се човек претвара да је болестан. То, међутим, није нимало једноставно. Као прво, болесни ујутро морају да се пријаве код дежурног. Ко то не уради, неће га пустити код лекара, па макар био на самрти. Ово правило је, наводно, уведено због нас, фолираната. Која глупост! Ми никада не заборавимо да се пријавимо: ја сам сваке недеље пријављен најмање три пута. Сваког јутра на смотри, када Ага пита ко је за лекарски, јави се бар петнаесторица нас.

Ага нас онда испитује и одређује ко је за лекара. Дође, ре­цимо, до првог и пита га:

– Шта ти је?

– Прехлађен сам.

– На наставу.

Дође до следећег. И тај лупа нешто без везе. Ага, међутим, за трен ока поставља дијагнозу:

– Карикираш. На наставу.

Дође до мене:

– Шта је теби, Богавац?

– Морам код зубара! Хитно ми је, зуб ме откида!

Ако се, рецимо, Ага превари и одобри ми преглед, следећа препрека је један од лекара. С лекарима се воде отприлике овакви дијалози:

– Да чујемо, Јагоше, шта ти је!

– Болестан сам.

– Јеси ли много болестан?

– Много сам болестан.

– Па, шта ти је?

Ја ту почнем да лупетам, не бих ли га некако исфолирао. На жалост, мој монолог доктор веома често пресеца питањем:

– Која си ти школа?

– Музичка – кажем му, и већ знам шта након тог одговора следи.

– Музичка!? Марш у јединицу!

Зна се да музичари највише карикирају. Било када да одем у болницу, она је увек пуна музичара што чекају на лекар­ски преглед. Нађу се ту, додуше, и неки момци из других школа: они су, најчешће, стварно болесни, кијају, кашљу, или су се, ре­цимо, исекли, али не могу да дођу на ред од силних музичара фоли­ра­на­та, што свуда седе у великим групама, причају вицеве, умиру од смеха и у сјајном расположењу чекају да их прозову.

У старијој класи имамо и једног првокласног медицинског стручњака. Зовемо га Примаријус. Човек је завршио медицин­ски факултет у војно-музичкој школи: познаје све болести света и све могуће симптоме. Соба му је пуна приручника из меди­цине и још му се није десило да омане.

Сваког јутра је у болници: седи увек на истом месту, као да је део намештаја. Спријатељио сам се са њим, па га у последње време све чешће гњавим да ми набаци неку идеју. Шта да лупам, човече, сваке недеље морам да смислим нешто ново! Он почне да набраја: је си ли рекао ово, је си ли рекао оно... Јесам, јесам, јесам... И он крене да размишља. Одједном се сети:

– Знаш шта: реци да ти прескаче срце, да си доста времена пио те и те лекове, који су ти изазвали ту и ту болест на бубрезима, али то се стишало. Само сад не смеш више да пијеш те лекове. Сада пијеш неке нове лекове, зову се тако и тако, али ти они не помажу, и зато...

И тако у недоглед, само прича и прича, разбацује се имени­ма лекова и неким латинским изразима. Исприча ми читаву ис­торију болести за неких пола сата, једва успевам све да попам­тим. Међутим, ствар вреди труда: Примаријусу се још никада није десило да не оде на ВБС. Већини питомаца лекари у ка­сарни само препишу неки лек и врате их на наставу. То се и мени редовно дешавало, све док нисам почео да причам приче које ми је смислио Примаријус. Лекари ме отада обично гледају разрогаченим очима, често и с неким сажаљењем, и одмах ми лупају печат за ВБС!

– Што ниси раније дошао? – питају ме прекорно.

Њихов печат је виза за слободу. Док су остали питомци на настави и док их гњаве свакојаким глупостима, ја, слободан као птица, шетам по граду, шмекам девојке, и у мислима се захва­љујем Примаријусу. Једини је проблем што на крају стварно морам да одем на ВБС како бих добио печат и од њих, јер то Ага строго проверава. Никад не смем да одем код оног лекара код кога су ме упутили. Још би ми урадио нешто од чега бих се стварно разболео. Али, Примаријус и за то има решење. ВБС је огроман, треба само шетати ходницима и вребати празне про­сторије. Три секунде су довољне да човек улети у празну орди­нацију, да зграби папир за дијагнозу, да лупи било који печат и да га мало заврне како се не би тачно видело шта на њему пише. Ако то ради мајстор попут мене, види се само др незнамкоји и ВБС, а остало је мутно. Хемијском накнадно нажврљам нечитак потпис, а Примаријус ми напише дијагнозу: смириће се ствар, али пацијент не сме да се замара наредних пар дана. И ствар је решена.

Поново је рат. Артиљерци најгоре пролазе од свих. Они су укопани на сред касарне, па их са Хума засипају гранатама. Ни они не остају дужни никоме, рокају као луди. Сећам се, првих дана рата су још и зивкали команду и тражили од Брозовића одобрење да узврате, али овај никако није хтео да им га да. Ар­тиљерци су из тих разговора врло брзо извукли поуку:

– Не даш одобрење? Ко те јебе!

Усмерили су хаубицу ка брду, без мерења, нишанећи кроз цев, пошто раздаљина ваздушном линијом није већа од хиљаду-две метара, и кренули да откидају. Растурили су пола Хума с том хаубицом, ипак, нико од њих није био кажњен. Накнадно су, чак, добили и одобрење за паљбу, уз наређење да гађају и даље.

По правилу нас не кажњавају када урадимо нешто на сопствену иницијативу. Штавише, најчешће нас похвале. Кажњавају само оне који праве изгреде појединачно, али ако подивљамо сви одједном, честитају нам на одважности и терају нас да наставимо оно што смо на своју руку започели. Нашим старешинама је, изгледа, једино важно да сачувају привид како су они ти који командују. Можемо да изгинемо или све живо да побијемо, под једним јединим условом: да се то дешава по њихо­вом наређењу.

Највише срања праве војаци. Њих много мање контролишу него нас. Они чувају део касарне преко пута железничке станице, укопали су се с једним бестрзајним топом и са неколико митраљеза на тридесетак метара од главне капије. Од зелених беретки, што су се утврдиле на станици, дели их само паркинг.

Омиљена забава војака је мажњавање аутомобила. Сатима вребају повољну прилику, а онда двојица излете напоље, док остали пуцају по станици, чувајући им леђа. Она двојица дотрче до паркинга, убаце се у неки аутомобил, обично у неки новији голф, дају гас и улете с њим у касарну. То раде усред бела дана. Њихов део касарне је пун аутомобила. Не смета им што је свим тим колима шофершајбна разбијена, а лимарија изрешетана мецима. Нема везе док иде машина! И официри су подмићени: присвојили су неке од тих украдених аутомобила, па сада ћуте. Војаци се најозбиљније спремају да приликом евакуације иду кући својим колима.

Од професора за војне предмете најзанимљивији је мајор Петровић, један од безбројних пријатеља мог маторог. Он је, иначе, тенкиста, а предаје нам војну историју. Права војничина, то се види на први поглед, али има смисла и за хумор: пре сваког часа коментарише политичку ситуацију, или исприча по неки виц. Волим да идем на његове часове.

Једном смо га замолили да нас провоза тенком по касарни. Одмах је пристао, није правио питање. Сви смо се испентрали по тенку, оклоп је био врео од сунца, а када је Петровић упалио машину, као да се земља под нама затресла. Затворио сам очи и замишљао да стојим на леђима неке огромне звери, што бесно режи, пробуђена из сна. На бетону су зашкрипале гусенице и челична неман је кренула нагло, без напрезања, и не осетивши нашу тежину. По читавом телу су ми се разливали дрхтаји мо­тора и у том тренутку сам се осећао као саставни део те моћне машине, створене за убијање.

Но, то више нема везе са Петровићем.

Већина момака је, међутим, залутала у ову школу. Угурали су их тате и маме, бринући се за њихову будућност. Војска је сигурна егзистенција, говорили су, војнике наш народ цени и поштује!

Још како. А ово споља је почасна паљба.

Данас после подне дежурни виче по ходнику:

– Обуците се и сви у биоскопску салу!

Прешли смо у биоскоп и видели да је сала дупке пуна. Згужвали су у њу све питомце. Пошто више није било слобод­них столица, стајали смо по страни и чекали шта ће бити.

У то се појавио неки сићушни, матори генерал и стао на сред бине, испред платна. Деловао је помало гротескно с оном џиновском белином иза себе. Онако укочен, изборан и жут личио је на мумију одбеглу с неке изложбе. Старачки се накашљао и кренуо да нам диже притисак.

– Ситуација је напета – каже. – У случају напада на касарну, ви питомци морате да будете спремни за борбу. Предузмите све што је потребно, будите у приправности.

Причао је, углавном, о мерама обезбеђења. Како се чувати од снајперске ватре, од минобацача, како постављати џакове на прозоре, како укопавати топове, пушкомитраљезе, шта радити са рањеницима и све у том стилу. Ми само слушамо и не веру­јемо ушима. Град миран, нема чак ни забране Центра за излазак у град, пре два дана смо били у дискотеци, све је потпуно нор­мално. О чему он то прича?

Тада се, међутим, десила неочекивана ствар. Усред генера­ловог говора нестала је струја. Одједном смо се нашли у пот­пуном мраку. Нисмо више видели генерала, само се његов глас пробијао до нас кроз таму.

– Нема везе – покушао је да се нашали генерал-мумија – ионако не треба да ме гледате, него да ме слушате! Ха, ха, ха, ха!

Нисам веровао да уме овако гласно и од свега срца да се смеје.

Међутим, на крају свога говора, мумија је рекла нешто од чега нам је мало лакнуло. Ако јој је веровати, у случају немира ми, питомци друге класе, одмах идемо кући. Остају питомци с треће и четврте године.

Они ће бити евакуисани накнадно.

Поново имамо струје! Цео данашњи дан сам провео у кино­кабини пуштајући филмове. Научио сам да рукујем кинопро­јектором изненађујуће лако. Увлачио сам у њега филмске траке, једну за другом, не марећи за редослед.

На платну су редом искрсавали и треперили искрзани, црно-бели снимци. Слетови, партизани, радне акције, војне параде, руковања и одликовања, униформисани пионири, заставе, и оружје у свим количинама. У мозаику ми се откривала читава наша тужна историја. Ратоборно-мирољубиве пароле, песнице на слепоочницама, смешне сцене скоројевићког расипништва, обавезног оптимизма и непрестаног показивања мишића. Мир­нодопска славља и ратни ужаси, наизменично, без икаквог система. Често је било немогуће установити где престаје свечаност и почиње убијање. Као да су сви ти филмови сним­љени у кругу једне џиновске касарне.

У ствари, помислих, читава наша домовина и јесте била нека врста касарне. Наши маторци, првоборци и ударници, уредили су је по сопственом укусу, као војни санаториј за ратне ветеране.

А сада од њених рушевина граде себи маузолеј.

Настава је у последње време постала неозбиљна.  Профе­сори таман крену с предавањем, а ми убацимо тему: шта ако дође до рата. То увек пали, поготово код цивилних професора, Сарајлија. Они умиру од смеха. Ма какав рат! Овај град не може да се подели!

А ми лепо узмемо план града и показујемо им како може. Овај кварт Србима, овај део Муслиманима, и тако даље. Расправљамо о томе, док не прође час.

Најсмешнија је била професорка социологије. Млада жена, много симпатична. Увек облачи неке кратке сукње, а има прелепе ноге па смо на њеним часовима стално на поду. Час нам испадне хемијска, час нам се откотрља гума за брисање... Она се не буни: или не капира ствар или јој годи наша пажња.

И њу смо ложили: биће рата. Она не верује:

– Хајде, децо, шта ви о томе знате!

Ми јој објашњавамо, упадамо једни другима у реч: Срби ће да узму Илиџу, Добрињу, Грбавицу, Враце... А овај део града ће да се подели. Кренемо да јој показујуемо по улицама где ће бити линије разграничења. Она гледа и одједном покаже на карту, праснувши у смех:

– Јао, па ја живим баш у овој улици! Онда ја нећу бити ни тамо ни овамо!

Смеје нам се из свега срца, а ми је и даље ложимо: тако ће бити, жено, сасвим сигурно! Готова ствар!

Али она се само смеје, и смеје, весело, као клинка.

3 * Читаве ноћи није испаљена ни једна граната, а нисам чуо ни пушкарање. Као да су сви узели дан одмора. Мени се, међутим, не одмара. Размишљао сам о евакуацији, коју последњих дана све више помињу. Шта ће да се деси ако заиста одемо кући? Прилагодио сам се рату изненађујуће лако, могу ли исто тако лако да се прилагодим и миру? То је исто као када би неко покушао да се врати у сопствено детињство. Како ћу да се спо­разумем са својим вршњацима који нису прошли оно што сам ја прошао? Они су сада клинци у односу на мене. Деца. Како да одговорим на њихова силна несувисла питања везана за рат? Како да им објасним буку и – што је још теже – тишину?

Мислим на тишину која ме тренутно окружује. Ово је превише тишине и то не само зато што смо протеклих дана навикли на експлозије. Стојим на ходнику, поред разлупаног прозора и посматрам сарајевску ноћ. Нестваран призор. Цео град без струје, у потпуном мраку, без икаквих звукова. Не само што се не чују детонације, нема ни других гласова: ни вике, ни смеха, ни певања, ни свађа, ни брујања аутомобила, ни музике из касетофона, ни еха фудбалских утакмица с телевизије, ни крчања радија. Ни птице се не јављају, чак ни преко дана: одавно су се одселиле, као да је позна јесен, а не пролеће. Ноћни град је пре само неколико недеља личио на кошницу, а сада личи на напуштени, чађави осињак из којег су димом истерани осови. Какав преокрет за тако кратко време! Рат је неверо­ватно моћна ствар, много, много моћнија од мира.

Окружује ме сабласна ћутња тамних обриса зграда на месечини. Као да су сви грађани, угасивши светла, напустили свој дом и отишли у непознатом правцу.

Посматрам звезде како равнодушно сијају у ведрој пролећ­ној тами и није ми тешко да замислим себе као последњег становника напуштеног града, или, чак, напуштене планете.

Неко ме је заборавио овде, у глувој ноћи, у сред свемира.

Македонац, који је био задужен за чување просторије са инструментима, нестао је без трага. Покупио је масу нај­ква­ли­тет­нијих инструмената, кларинете, гитаре, клавијатуре, читаво мало богатство, и збрисао.

Све више имам предосећај да ће се нешто десити. Не знам због чега, али једноставно осећам. Као кад изађеш у град са неком лошом екипом и знаш да ће бити фрке. Осећам да се нешто спрема, али не могу да верујем. Све ми изгледа некако нестварно. Лежимо у соби, на радију по ко зна који пут пуштају „Заједно смо расли, граде, ја и ти...” а Вуле се зеза на тему рата:

– Биће супер – каже – сви мушкарци ће да оду на фронт, а рибе ће да остану саме у граду. Улице празне, продавнице празне, можеш да уђеш и да узмеш шта год хоћеш. Где си, рате!

Питомци четврте године су завршили своје школовање и пребачени су у оркестре. Гледали смо их како одлазе и некако нам било тешко око срца: благо њима, они су слободни.

Прича се да су питомци из касарне у Рајловцу евакуисани. Потрпали су их у авионе и пребацили их у Србију. Ми, међутим, чекамо Кнински корпус. Тај корпус, наводно, треба да преузме нашу касарну, а ми се селимо тек након тога.

Све ми је то, некако, сумњиво. У Хрватској је рат. Колико времена Книнском корпусу треба да у таквим околностима стигне у Сарајево? Да ли ће му уопште дозволити да уђе у град? Чини ми се да нам том причом само замазују очи. Ова касарна је стратешки важна, не могу је тек тако оставити празну, а немају кога да ставе у њу. Најбезболније је да све оставе онако како јесте, па шта буде.

Ми смо, међутим, друга година, у случају рата свакако идемо кући. Четврта година је већ отишла, најебаће ови са треће.

Сањао сам пејзаж пред олују. Небо је било тамнољубичасте боје, мада је сунце још сјало, а пред мојим очима се уздизао брежуљак, налик на брдо Хум, засејан житом боје злата. Низ брдо су галопирала четири огромна, дивља коња, безобзирно газећи кроз класје. Први је био бео као снег, други црвен као пламен, трећи црн као ноћ. Четврти је био скроз провидан и светлуцао је на сунцу као да је од кристала.

То је био цео сан. Коњи су се незадрживо приближавали, постајали су све већи и већи, све док нису заклонили сунце.

Пробудио ме мрак.

Коњи дивљи (видео-спот апокалипса)

Цимери су ми Вуле, Роки и Медо.

Вуле је из Ниша и зове се Вукота Мрваљевић. Страшно висок тип, незграпан, смешно грађен, и будаласт. Увек је спреман на свакојаке глупости. Са њим сам у јуну пао из хемије и математике. Он је често насртљив и пргав, али је у суштини широка срца. Било шта од њега да тражиш, увек ће да ти да. Хоће он и да узме ако му нешто затреба, и то без питања, али увек и даје, не прави проблема.

Што се облачења тиче, Вуле има неке фикс-идеје. Пара има, може себи да купује скупе ствари. Има најбоље фармерке, хаос јакне и кошуље. Мирисе не купује ако су испод сто марака. Кад идемо у град, његово облачење је прави ритуал. Испробава све могуће комбинације. Воли да експериментише, и да при том од себе направи будалу. Обуче, рецимо, различите чарапе, или неку кратку кошуљу, са рукавима до испод лаката. Па дохвати неки скупоцени мирис, и сипа га на главу. Та концентрација парфема већ више смрди него што мирише. Десило се једном да је своје нове новцате ципеле умочио у неку златно-бронцану боју и скроз их офарбао. Други пут је за излазак навукао доњи део пиџаме и војнички капут, а уз то обуо војничке чизме. Пресвукао се у граду, пошто га таквог не би пустили из касарне. Често га хвата то лудило, и зато мало ко сме са њим да изађе у град. Плаше се, добиће батине због њега.

Ако га питамо зашто то ради, једноставно каже: судбина. То је његов одговор на сва питања. Судбина. Смешно изговара ту реч, са нагласком на другом слогу. Њему је све зајебанција.

Што се тиче музике, он је и ту на своју руку. Слуша групе за које нико жив није чуо. Ископао је неке експерименталне плоче, касете, ко зна одакле, и то слуша нон-стоп. Зашто? Судбина.

Други мој цимер је Роки, Врањанац. Добар дечко. И леп је. Има лепе, питоме очи и благе црте лица. Роки је билдер: уради шездесет склекова за педесет и седам секунди. Тачно смо из­ме­ри­ли. Грађен је смешно, као манки: ноге су му остале танке као штапићи, а горњи део тела му је као лепеза. Јаки трбушњаци, широка рамена, и дуге, мишићаве руке.

У суштини, Роки је право сељаче. Дечко из Врања, што свира хармонику и слуша Драгану Мирковић. У прво време то чак није ни крио. Тек касније је укапирао да је та врста музике овде крајње непожељна. Када му је Вуле, не баш љубазним тоном, саопштио какве га батине чекају буде ли и даље пуштао народњаке, Роки је покушао да их слуша кришом. Ставио, буда­ла, вокмен на уши, и певао на сав глас неки домаћи рокенрол, не би ли нас заварао. А кроз слушалице, чујемо, пичи Драгана. Вуле га је убио од батина. Поред Бумбара, Роки је најјачи у читавој класи, али је ужасно плашљив – када му подвикнеш, он се покуњи. Никад се ни са ким није побио, па Вуле може да му ради шта год хоће.

У последње време је и Роки почео да слуша нашу музику. Рецимо панк, као ја, или ЈУ-рокенрол, као Медо. Понекад, чак, и од Вулета позајми касете са експерименталном музиком. Међутим, није избацио ни касете са народњацима. Ко зна, можда их слуша када ми нисмо ту.

Све у свему, Роки је стварно добар дечко. Једина права мана му је што је циција. Када неко од питомаца добије пакет, увек га подели са осталима. Рокију то не пада на памет: он стави свој пакет у орман и не констатује никога. Увече, кад угасимо светло, он примакне столицу орману, стави пакет у крило и клопа. При том се све време осврће и проверава да ли спавамо. Ми се, наравно, правимо да ништа не видимо. Више пута нам је то урадио, док једном Вулету није досадило:

– Ко га јебе – рекао је – хајде да му узмемо клопу.

– А шта ако нас провали? – питао га Медо.

Вуле се искезио:

– Ће га утепамо!

Извадили смо Рокијев пакет из ормана и бацили се на клопу. Смучило нам се на крају, толико смо ждрали, али му ништа нисмо оставили. Било је ту кајмака, пршуте, сланине, еурокрема, чоколаде и чега још све не. Јели смо неких пола сата, без престанка. На крају смо сву амбалажу уредно очистили, савили и вратили у кутију, па смо легли да спавамо. У то се појавио и Роки, весело звиждућући неку песму. Нон-стоп нешто звиждуће. Ушао је у собу сав хепи и видео нас како спавамо. Тада је, по свом старом обичају, примакао столицу орману и отворио кутију.

Пар секунди је само ћутао. Гледао је у кутију и ћутао. А онда је почео да запева:

– Јаооо! Па, шта је овоо?

Има чудан, певљив глас, као да поје док прича, а при том маше рукама као неки оперски певач. Умрли смо од смеха. А он нас гледао, сав изгубљен, и само је климао главом:

– Добро, у реду је, нема проблема. Добро је, пичке сте, нема проблема. У реду је.

И док је он тако понављао да нема проблема и да је све у реду, Вуле је устао и почео да га шамара. Из чиста мира. Било му је криво што је Роки тако реаговао, што није почео да се дере и да се буни. Тукао га без разлога, само да се иживи. Млатио га као неку врећу. Једва смо успели да га склонимо, Медо и ја.

Изненадићеш се, има и горих типова од њега. Ту је, на пример, један добровољац кога зовемо Колекционар. Он је пре рата трговао оружјем, продавао га је по Београду и Сарајеву. Не ловачко, него баш оно право. Наменско. Има убедљиво нај­бо­љу опрему у читавој касарни – прелепу униформу и прво­кла­сно оружје.

Знаменит је, ипак, највише по својим капама. Оне су, у ствари, његови трофеји. С времена на време, Колекционар излази из касарне, провуче се ноћу, кришом, кроз непријатељ­ске линије и врати се сутрадан с новом капом на глави. Са неком зеленом беретком, на пример. Само он зна како у томе успева. Шета ту капу једно време, фантом, виђамо га сваки дан, у пролазу. Онда једне вечери опет нестане, а сутрадан се појави, рецимо, са качкетом МУП-а!

У граду има сијасет различитих војних формација и све имају своје специјално дизајниране беретке. Прави рај за оваквог манијака!

Последњи пут смо га срели јуче, док смо тражили опушке поред Принципове зграде. Прошао је поред нас, опеглан, изгланцан, у предивној униформи, и сијао је од задовољства. Најежили смо се када смо видели шта има на глави: беретку светлоплаве боје! Нагло нас је погледао, једва смо стигли да оборимо поглед.

Надам се да му се моја капа није допала. Не бих волео да и она заврши набодена на чиоду, у Колекционаровој витрини.

Мој трећи цимер је Медовић Алија, Медо. Прилично висок момак тамносмеђе косе, буљавих очију неодређене боје, и прћастог носа. Некако је сав млохав, млитав, а покрети су му феминизирани. Љуља се док хода, а када седне, намешта се као нека жена. Облачи се лепо, са истанчаним укусом. Носи скупе ствари, све у тону. Јединац је и страшно је размажен. Отац му је неки официр.

Медо је у последње време све више у фазону да је он Србин. А чист Муслиман, мајка му је Јасмина, а отац Емир. Рођен је у Сарајеву, имао је три године када су се његови преселили у Београд. Они што га од раније знају кажу да у Београду није толико србовао, али откако се вратио у Сарајево, стално се доказује. У град увек излази с платненом торбом на којој је исцртао четири велика оцила.

Вуле је и њега почео да дресира. Медо се, додуше, у почетку бунио, али га је Вуле лако савладао.

Данима су нам причали, биће евакуација, биће евакуација. Пробили су нам уши с том причом о евакуацији. Од јуче су, међутим, у оптицају нове варијанте: једна од тих је да идемо на пробој, у клин, само са пушком и с борбеним ранцем. Треба да претрчимо петсто метара до моста, пуцајући на све што се миче и не осврћући се на оне који су погођени. Пробој је самоубилачка акција, али нас сасвим озбиљно припремају за то Петровић, Карика и остали. Рачуна се да би на улици остало око педесет посто људства.

Друга варијанта је да нас извлаче хеликоптерима, док нас артиљерија са брда покрива. Та варијанта ми се највише допада: као у Вијетнаму! Нас извлаче хеликоптером, као на филму, а около димна завеса!

Наређено нам је да припремимо борбени ранац: у њега се стављају само најнужније ствари. Размишљао сам шта је оно што свакако морам да понесем. Први корак је био да елиминишем све што је непотребно, пре свега војну опрему, а затим и остале глупости. Тек након тога сам почео да се пакујем.

Спаковао сам, као прво, ове записе. Затим фармерке, петстокец. Нећу, вала, то да им оставим! Убацио сам и неке друге ствари које су ми драге: мајице, писма, цртеже и свакојаке друге ситнице.

Успомене.

Прави ортаци су ми Богдан Ђурашковић и Раде Кнежевић. Више пута смо покушавали да се спојимо, да будемо у истој соби, али можда је добро што нисмо успели. Са цимерима се човек увек свађа, свако има своје лоше тренутке. Ван собе смо ионако нераздвојни.

Богдана сви зову Амадеус. Важи за праву фацу, многи се труде да му буду ортаци, концентришу се око њега не би ли им извадио просек. С њим сам почео да се дружим случајно. Једног дана смо баш у исто време изашли у град. Ја сам, он сам. Кренули смо с причом и, једноставно, пронашли смо се. Од тада смо нон-стоп заједно.

Амадеус је дечко који има стила. Лепо је васпитан, и увек дотеран, елегантан. Има изграђени имиџ младог господина. И моралиста је, у неку руку.

Он је у ову школу дошао да се закопа. Свира перфектно и клавир и кларинет, без проблема би завршио средњу музичку. Заправо, његов отац је хтео да он дође овамо. Позната прича: „Војска је сигурна егзистенција.” Има зајебаног оца. Не сме ништа да му каже, или, не дај боже, да се посвађа са њим. То би онда, тако бар Амадеус каже, био крај.

Дефинитиван раскид.

Данас је Раде, играјући се у соби с пушком, случајно опалио. Сви смо били ту, али, срећом, нико није повређен. Лудак је направио само рупу у плафону, коју је, после, избушио кашиком и свима је показивао:

– Погледајте, колику сам рупу направио!

Не прија нам, изгледа, ово примирје, превише се отегло, убијамо се од досаде. Буквално тако. Јуче су се два интенданта играла пушком и један од њих је, у шали, повукао ороз. Мислио је да је пушка празна, али је у цеви остао један метак – дечко га је просвирао ортаку кроз главу. То уопште није усамљен случај. Кажу, имамо доста погинулих откако је закључено примирје.

Потраје ли ово затишје још неко време, међусобно ћемо се поубијати.

Раде је невероватан тип. Првих шест месеци практично није ни излазио у град. Највише једном месечно, а и тада само да мало прошета, да нешто на брзину поједе и да се јави кући. Након тога би се одмах враћао у касарну. Био је са свима добар, весео, али, ипак, некако повучен. Од њега смо стално узимали легитимацију када смо бежали у град.

Ја сам већ и тих првих месеци стално био под казном па сам нон-стоп узимао његову књижицу. На крају сам се избезобразио.

– Идеш у град? – питам га једном приликом.

– Идем – одговори – само да бацим неко писмо.

– Може – одобрим му – али врати се брзо, треба ми књи­жи­ца.

Није се увредио, напротив, пожурио је само да бих ја што пре могао да изађем.

Раде је из неког села надомак Бање Луке. Језиво је мршав, али зато жилав, има јаке руке и шаке као лопате. Ружан је као ноћ. Пун је неких бубуљица, има огроман нос, велике, буљаве очи, светлу, коврџаву косу и високо чело. Види се да ће рано оћелавити.

Он је право сеоско дете из сиромашне породице. Волимо га зато што то никада није ни покушавао да прикрије. Кад му неко каже да је сељак, он се не збуњује, него једноставно каже:

– Да, ја сам сељак. Па шта?

Скроз је природан. Он је једини кога никада нисмо покушавали да променимо, ни што се тиче музике, ни што се тиче понашања. Гесло за Радета гласи: „Не дирај га, супер је такав какав је.” Он једини сме некажњено да слуша народњаке – чак га ни Вуле не малтретира због тога.

Раде је невероватно духовит. Увек је пун неких вицева, шала. А како само уме да се смеје! То је онај прави, здрави смех, без претварања, из дна душе. Њега једино никад не можеш да видиш нервозног, нерасположеног. Кад неко од нас улети у депресију, зна се: петнаест минута код Радета и све је супер.

Никако нам није било јасно откуда та његова повученост: човек је створен за друштво, али не излази. Ту је када ти је потребан, али он тебе не тражи. Због тога смо једног дана Амадеус и ја одлучили да изађемо са њим у град. Кажемо ми њему:

– Хајде, спремај се, идеш са нама!

Раде се нашао у чуду. Звали су га, додуше, и раније неки небитни типови да изађе са њима, али Амадеус и ја, ипак, важимо за неке фаце. Почео је да се снебива, да се предомишља.

– Шта ћу ја у граду? – каже. – Не пијем, не пушим, не јурим девојке, шта да радим тамо?

Ми, међутим, нисмо одустајали. Хајде, па хајде. Видело се да му прија наше наваљивање, али никако да пристане. Питамо га зашто, а он нас погледа и одједном нам покаже своје панталоне:

– Шта мислите о овим панталонама?

Смешне неке панталоне, скроз отрцане. Амадеус и ја смо се погледали и без речи смо изашли. Отишли смо свако у своју собу и донели смо Радету гардеробу. Обукли смо га хаос, боље него себе. Средили смо га као манекена. Он је све време одваљивао неке форе на свој рачун, али се није противио. Супер смо се провели те вечери с Радетом, који је, потпуно ослобођен, надмашио самога себе у смишљању свакојаких глупости.

Од тада се нас тројица интензивно дружимо.

Многи магацини у касарни су отворени и без страже, па свако ко хоће може да претура по стварима и да узима шта год му се допадне.

Раде сваки дан одлази у интендантски сервис и узима нам чисти доњи веш, чарапе, панталоне и кошуље.

– Коначно је дошло време да ја облачим вас! – смеје се. Маскирни дизајн, по најновијој моди!

Пуна нам је соба одеће. Какав апсурд! Прљави смо, смрдљиви, неокупани, а шетамо у чистим, испегланим стварима. Међутим, чак, ни ганц нове униформе не могу да пригуше наш воњ.

Смрдимо све више и више, из дана у дан.

Излазак из објекта нам је строго забрањен, због снајпера и граната. Наравно, ту забрану не поштујемо, бежимо кроз прозор и шетамо по касарни. Полудели бисмо када бисмо цео дан седели затворени.

Јуче умало да заглавим. Скупљали смо опушке у околини купатила. Раде и Амадеус су зашли иза зграде, а ја сам заостао. Угледао сам нешто на путу. Одем да погледам није ли неки пикавац, приђем, сагнем се и, одједном, чујем иза себе чудан звук: зип. Па, још два пута: зип, зип. Првог тренутка нисам ни укапирао о чему се ради. Окренуо сам се да видим шта је, али истог тренутка ми је синуло: снајпер! Залетео сам се и скочио наглавце у травуљину иза купатила.

Не бих рекао да сам се нешто посебно уплашио. Није ми било свеједно, али нисам осетио неки нарочити страх. У том тренутку, заправо, нисам ни био свестан шта ме снашло. Тек касније сам почео да размишљам: имао ме на нишану, као на длану, могао је да ми ради шта год је хтео. Не верујем да је толико лош стрелац. Можда је видео белу траку на мом рамену па се сажалио, кретен. Укапирао је да сам питомац.

Ма, ко га јебе, помислих. Нек иде у војску спаса, кад нема петље.

Ноћас је било жешће него икада до сада. Већ двадесетак да­на нам орман стоји пред прозором, у потпуном смо замрачењу, али када је вечерас почело бомбардовање, у соби се разданило! Наши су с Враца вишецевним ракетним бацачима гађали Хум. Невероватна количина пројектила летела је тачно изнад ка­сарне.

У животу нисам видео тако нешто. Небо је пламтело, го­рело изнад нас, као да смо се нагло приближили некој ужареној планети. Померили смо орман и посматрали ракете како се у групама забијају и растурају, кућу по кућу, муслимански део Хума. Сцена је највише подсећала на снимање неког високо­буџетног холивудског филма.

То ли је тај рат кога треба да се плашим?

То је да не поверујеш: репетитор на Хуму стоји и након јучерашњег бомбардовања. Муслимански део Хума је, међутим, у рушевинама.

У граду се пуца на све стране, а наша касарна је у току данашњег дана нападнута у више наврата. Свакоме ко је спреман да се бори дели се оружје, а ни муницију не узимамо више као пре, по стопедесет метака уз потпис, него читаве сандуке муниције складиштимо у собама.

Можемо да рокамо по цео дан, нико нас ништа не пита.

Живот у касарни је, иначе, ужасно досадан. Не сметају ти ни дисциплина, ни обавезе, колико та убиствена досада. Сваки дан је исти, сваки дан гледаш исте фаце, слушаш исте глупости, радиш исте ствари, и при том знаш да те све то чека и сутра, и прекосутра, и накосутра, и тако у недоглед. Ништа се под милим богом не дешава, а напетост се из дана у дан таложи у теби.

Већ после месец дана проведених у касарни човеку дође да лупа главом о зид, само да би урадио нешто што иначе не ради сваки дан. Управо због те језиве, неподношљиве досаде су тако честа и пијанства и туче и остала срања. Све, све, само да се нешто деси.

Деси се да се потучемо у граду са локалним мангупима. Нису то туче по националној основи, мада се бијемо углавном са Муслиманима, зато што они живе у центру, а ми тамо из­ла­зи­мо. Они се групишу углавном на Чаршији, код катедрале, а нас питомце препознају на први поглед. Нема шансе да их пре­ва­риш. Знају да излазимо у град петком, суботом и недељом, да се крећемо у мањим групама, да смо сви подшишани, обри­ја­ни и да смо готово увек без девојака. Често се деси да нам тра­же паре или хоће да нам скину јакну. Више пута су тако заметали кавгу.

Најмасовнија туча избила је још негде у октобру због мог цимера Меде. Била је недеља, Медо је отишао у град и вратио се у касарну око подне, сав изубијан. Аркада разбијена, једно око затворено, кошуља поцепана. Каже, шетао је мирно чаршијом, када су га неки мангупи напали испред катедрале. Биће да им се није допао дизајн његове торбе. Премлатили су га и отели му нову новцату јакну, а торбу му изгазили.

То је за нас било довољно: искупили смо се без речи, нас педесетак музичара, сви са неким оружјем. Ломиле су се метле, опасачи се везивали у чвор, проналазиле се неке мотке, палице. Прашинари, дочувши шта се спрема, сјатише се за трен ока.

– Ако иду музичари, идемо и ми! – рекоше.

Дошли су и многи интенданти. Нису имали појма због кога ће да се бију, само су чули да је неко претукао питомца и да се спрема туча. Било нас је, на крају, више од стотину. Излазили смо у мањим групама да нас не би провалили и скупљали се, по договору, код дома ЈНА. Скупила се језива маса: показивали смо један другом фаце како се не би грешком међусобно млатили у гужви.

Израдили смо и тактику. Поделили смо се у три групе: прва је ишла право на катедралу, на главни улаз испред којег су и даље седели типови што су претукли Меду, а друге две су обишле трг и приближавале су се с леђа како би пресекле пут мангупима уколико ови покушају да побегну.

Идемо ми тако, а град пун, крцат. Недеља је, топло време, поподне створено за шетњу и за излазак. Испред катедрале је кафана, а у близини маса ресторана, башти, кафића. Све је дупке пуно, људи седе, ћаскају, пијуцкају кафу и уживају, а ми пролазимо, реч не проговарамо. Договорили смо се да ћутимо све док се не скупимо.

Одједном смо се спојили испред катедрале, три групе у мртвој тишини. Људи су се окретали у чуду: сви су гледали шта се дешава, било им је јасно да се нешто спрема.

Мангупи су и даље мирно седели на степеницама катедрале, као да нас не примећују. Само су њихове рибе почеле да кукају и да запевају. Знале су шта следи. Ми се, међутим, нисмо поме­ра­ли – стајали смо и чекали. Најзад је једном од типова досади­ла тишина, па је нагло устао. Баш је имао петљу.

– Шта је, питомци? – кренуо је да нас провоцира. – Шта хоћете, мајку вам јебем!? Хоћете да се бијете? Хајде!

И почео је да нас псује. Спустио се при том неколико сте­пе­ника. Четворица-петорица питомаца, неки жешћи типови, тад су викнули Меди:

– Медо, покажи ко те ударио!

Медо гледа мангупе на степеницама и каже:

– Онај тамо, што седи. На њему је моја јакна.

– Дођи овамо – рекао је типу један од питомаца. – Вас дво­ји­ца ћете то да решите. Ми се не мешамо. Једном ће да те удари, а ти да му вратиш јакну. Поштено?

Тип је без речи устао и пришао, скидајући јакну. У том тренутку ми се учинило да ће све глатко да се оконча. Медо ће да га одалами из све снаге и на томе ће цела ствар да се заврши.

Међутим, није упалило то „само вас двојица”: људи су тада већ били исувише наоштрени и хтели су да се бију. Неко се залетео из масе и, предухитривши Меду, звекнуо типа ногом у главу. Тако је почело.

Оно што је након тога уследило било је страшно: за мање од пола минута ту десеторицу смо једноставно угазили у степенице. После првог налета нико од њих више није био на ногама. Као да је преко њих прешао стампедо. Ударали смо их моткама, шутирали, газили, као неке крпењаче.

У међувремену, њихове рибе, које нико није дирао, некако су се извукле и одгалопирале да зову помоћ. Окренули смо се и видели како јури ка нама нова екипа од неких тридесетак типова. Кренули смо и ми према њима и тада је кренула свеопшта туча. Само су се чули урлици и псовке, комешала су се тела, прштали су ударци на све стране.

Одједном се неко продрао:

– Мурија!

За само пар секунди, сви смо се повукли са трга. Направила се чистина, а на њој су лежала изубијана тела петорице-шесторице момака. По плочнику су се видели трагови крви.

Када смо видели да нема мурије, неко од наших је викнуо:

– Фолирају! Враћај се!

И кренемо ми опет. Видимо један од мангупа је побегао у кафић и јурнемо за њим. Тад устане неки чича у кафићу и продере се на нас:

– Шта је ово!? Какав је ово начин!?

Поче да се буни и да нас псује. А Вуле се затрчи на њега, у руци са опасачем везаним у чвор. Замахне и распали чичу из трка, право у фацу. Покосио га, лудак.

Нагрнусмо на кафић као чопор бивола. Читава маса, са моткама, камењем и каишевима. Све је прегажено, изломљено, демолирано у року од пет минута. И гости и намештај. Ко је успео да се склони, успео је, ко није, прешло се преко њега.

Тада је стварно почела да пристиже мурија, а ми, пошто смо се већ ионако истутњали, кренули смо да се растурамо и да се враћамо у касарну у групама од двадесетак људи. Успут смо ломили све што нам се нашло на путу. На све стране је летело камење, прштали су излози. Тај део чаршије је комплетно уништен.

Повлачили смо се тако ка касарни, а иза нас се одједном појавила група од тридесетак људи. Прво ми се учинило да су то питомци. Ја и још једна будала станемо и почнемо да вичемо:

– Еј, станите, па ово су наши!

Истог часа, полетеле су ка нама каменице. Видимо како нам се приближавају неке крволочне фаце, прво стиже камење а за њим они. То су били они прави фудбалски хулигани. „Хорде зла”.

– Јебем ли ти сунце, бежи! – продрао сам се. Одосмо у пичку материну!

Почели смо да јуримо као луди, а они за нама. Један од њих ме каменом погодио у ногу, откинуо ме. Данима сам после ћопао. Ипак, успели смо да се извучемо.

Спојили смо се с осталима код хотела Холидеј ин. Кренули смо ка касарни, а испред ње је већ стајао кордон пандура и чекао нас. Док смо им прилазили, све време се чуо звекет, падале су мотке и каменице, свако је одбацивао шта је имао у руци. Звекетали смо као неки оклопници што се враћају из боја: цинг, цангр, туп, трас.

Нису нам могли ништа. Показали смо војне легитимације, видели су да смо питомци и пустили су нас. За нас је задужена војна полиција.

После тога смо од Центра добили колективну забрану изласка у град. Медији су недељама трубили о тој тучи. Ми питомци смо, наравно, испали главни кривци, а мангупи који су претукли Меду представљени су као невине жртве.

Од тада сви излазимо у строги центар, и зна се: ако избије нека фрка, за два минута сви смо ту.

Има у овој касарни свакојаких типова, човек да не поверује. Ту је, примера ради, Бумбар.

Бумбар је тип који је јачи можда и од Рокија. Огроман је, висок, избија из њега нека природна, здрава, сирова снага. Има огромну главу, коврџаву косу, крезаве зубе и крештав глас. Смешно се кези а уста су му стално пуна пљувачке – пршти на све стране док прича, као кишни облак.

Има питомаца – најгори међу њима је Вуле – којима је досадно, па стално хоће неког да зезају. Такви најчешће иду код Бумбара. Опколе га, па га ухвате за меснате образе и стану да их развлаче као тесто. А он само гледа, ћути и смешка се. Ови се тада изнервирају што Бумбар не реагује, што их, као, намерно изазива својом равнодушношћу, па почну хистерично да га шамарају. А он, као неки медвед, само их благо одгурне, помери их када му је већ доста батина. Никада никога да удари, а јак је као Јети. Четворица када се попну на њега не могу да га оборе.

Прича се да је Бумбар, у шестом разреду основне, пуном снагом звекнуо неког свог вршњака, доброг пријатеља, који га је нешто зезао. Поломио му вилицу, једним јединим ударцем, а што је још горе, оштетио му и мозак, дечко није више био читав када је изашао из болнице. Од тада Бумбар више никога не сме да удари.

Овакве мане се у касарни прилично брзо откривају, па је Бумбар постао омиљена мета онима што воле да бију јачег од себе, а да при том ништа не ризикују.

Већину питомаца излуђује вежбање на инструментима. Сви смо ми, као, музичари, али музицирања нам је преко главе. Као да су у овој касарни сакупили све типове који не воле свирку, па их сад по некој казни терају да свирају. Раде каже да у томе нема ничег необичног, пошто у нашој земљи свако мрзи своју шљаку, осим војака и пандура.

Од свих нас Амадеус је најбољи музичар. Он има добру подлогу, а и воли да свира. И кларинет и клавир откида. Често вежба на великом Блитнеровом концертном клавиру, који је смештен у великој сали на самом крају ходника другог спрата.

Деси се да Раде и ја пођемо са њим, само да бисмо га слушали док вежба.

У војсци су ред и чистоћа средства понижавања. Ако си био безобразан или непослушан, забраниће ти излазак у град и натераће те да рибаш нужник, чистиш ходник или износиш ђубре.

Чистоћом нас често понижавају и без икакве кривице. Јесе­нас, рецимо, Ага нас је терао да голим рукама купимо лишће око великог храста, што се разгранао између нашег објекта и зида касарне. Тај храст је највећи од свих које сам у животу видео. Попадало је са њега лишћа за три камиона. Цркли смо од посла.

Било је, међутим, и горих ствари. Зимус је Ага наредио да преврћемо снег око нашег објекта.

– Снег је прљав – рекао је. Скроз је посивео. Превртаћете га лопатама, док поново не постане бео.

У касарни Маршала Тита ни снег не сме да посиви без наређења.

Неко ме прати у стопу.

Крећем се градом мирно и полако, не убрзавам корак. Незнанац не сме да зна за мој страх. Корачамо тако, и сваким нашим кораком мења се слика града. Као у чаробном огледалцу калеидоскопа. Куће мењају боје, тамне постају светле а светле тамне. Померим ли руку, облакодери постају приземне кућице, подигнем ли главу, страћаре, као печурке, расту у небо. Мало постаје огромно, а огромно безначајно. Видим хиљаде слика и детаља згужваних на истом месту: ту је нека река, на обали аутобуси, паркови, људи, шума солитера, а поред њих дрвеће, цвеће и насмејане девојчице, које се застрашујућом брзином претварају у изборане бакице. Ту су и водопади, што се ниоткуда сручише. Ипак, све остаје суво, и ствари и људи, по свему се таложи дебели слој прашине. Водопади сипају сивкасти прах, не воду, свуда се дижу облаци тог праха, људи стављају пред лице мараме и беже у склоништа. Прашина се таложи и по мени, хладна као снег, смрзнућу се ако се негде не склоним. Коначно стижем до огромне зграде, коју мој поглед ни у висину ни у ширину не може да премери. Стаје пред капију, подижем главу и, негде у висини, прочитам познати натпис: „Касарна Маршал Тито, Центар војних школа копнене војске Коста Нађ”. Улазим, а за мном се треском затвара метална капија. Пронашао сам жељено уточиште. Овде је топло, безбедно, нема зиме, нема прашине. Нема живе душе.

Мој матори је био у праву. Војска је сигурна егзистенција.

+Касарна Маршал Тито (егзистенцијализам)

Међу питомцима се задњих дана највише прича о специјал­ци­ма чија тела, измасакрирана, већ недељу дана леже у Ми­љац­ки. Муслимани су им поставили заседу негде у граду, исекли су их камама, па су их побацали у реку. Ни до дана данашњег се нико није усудио да их оданде извади.

Виђали смо их раније овде у касарни: све су то били сами кршни, мишићави момци, у прелепим маскирним униформама. Њихов командант, онижи тип, с фацом искусног ратника, нон-стоп је урлао на њих:

– Брже, брже, шта је ово, јесте ли ви жене!?

Свуда су ишли трчећим кораком, гипки, увежбани, као да су једно тело и једна душа. Довољно је било само да их угледамо па да се осећамо безбедни. То су прави војници, мислили смо, нико им ништа не може, а ни нама док нас они пазе!

Личили су на неустрашиве борце из америчких акционих филмова, а онда су их, одједном, неки небитни типови претворили у хрпу трулог меса.

У овом рату нема никакве логике.

– Замислите – прича нам јуче Барон – неки тип је синоћ предвече прескочио ограду и залетео се ка нашем објекту. Јурио је преко минског поља, тачно у правцу нашег прозора, а у руци је држао бомбу. Истог тренутка смо сви почели да пуцамо, али никако да га погодимо, као да је неки фантом. Прошао је минско поље неповређен, стигао је до зида и више нисмо могли да га гађамо. Само смо знали да је ту, тачно испод нас, и да управо извлачи осигурач. Покушао је да убаци бомбу кроз наш прозор, али се она одбила од прозорске даске и вратила му се. Чули смо само експлозију – а после ништа. Замислите кретена! Прође минско поље, избегне све метке, а онда самог себе дигне у ваздух! Невиђена сцена! Усрасмо се живи када се кашикара одбила од оквира. Можете замислити! На тренутак сам је и видео. Људи, ако икада будем сањао своју смрт, сањаћу је овакву: велико црно јаје, лебди ми пред носом и вреба прилику да ме заскочи!

Ко зна, можда је Барон и ово само сањао. Изгледа, нисам ја једини који не прави разлику између снова и стварности.

Ништа се не дешава, седимо већ сатима потрпани у возила и зуримо кроз прозор, у празно.

Одједном, видим, са последњег аутобуса неко силази. Вуковарац. Врти у руци своју бомбу и звиждућући одлази ка средишту касарне, очигледно на своју свакодневну шетњу, уобичајеном маршрутом. Ништа се њега не тиче ова наша евакуација. Нико и не покушава да га заустави, не дирају га ни Срби ни Муслимани, сви му отварају пут.

У овој касарни су се лудаци одувек поштовали.

Нову годину смо славили у касарни. Прославили смо је  као да нам је последња. Напили смо се као никада у животу. Као свиње. А тако смо се и понашали. Но, да ти испричам редом.

Новогодишње славље је приређено у дому за питомце. То је обична приземна кућа, недалеко од нашег објекта, у којој се приређују разне прославе и свечаности. Свирао је бенд састављен од питомаца четврте године.

Још док смо били у соби, почели смо да пијемо неку одвратну ракијчину. Једино Раде није хтео да пије: он у животу ни капи није попио. Довољно је откачен и без тога.

Амадеус је био нешто лоше расположен, вероватно зато што није могао да слави с Аном. Њу родитељи нису пустили у касарну, мада је тога дана девојкама био дозвољен улаз. Било је те вечери доста риба у касарни, па је Амадеуса утолико више пекло што Ана није дошла. Гутао је ракију као воду.

Стигли смо у дом за питомце већ припити, а тамо смо кренули да пијемо црно вино. Амадеус, међутим, није ни окусио вино, наставио је с ракијом, коју је понео из собе. Хтео је да се напије, то је било сасвим очигледно. Наливао се без престанка, а онда је, одједном, почео да повраћа. Пресавио се, згрчио, и кренуо да бљује под сто. Видели смо да је готов: глава му је висила као кеса окачена о чивилук. Све функције су му отказале.

– Да га водимо у собу – каже Раде.

Извукли смо Амадеуса из дома. Раде га је зграбио с лева, ја с десна, а Слоба позади, за опасач. Није се померао, његове ноге су се беживотно вукле за њим по снегу, остављајући кривудав траг. Нека одвратна вејавица нам је шибала у лице, а Раде је све време лупао глупости. Умирали смо од смеха.

Тада, одједном, без икаквог повода, почели смо да псујемо војску. Онако пијани тетурали смо с Амадеусом по снегу и псовали смо све по списку: касарну, вежбе, рана устајања, лошу храну, досаду, официре што нас малтретирају, цео јебени војнички живот. Нек иде све у пичку материну. Сву кривицу за Амадеусово пијанство свалили смо на војску.

Једва смо се некако довукли до нашег објекта. Хтели смо Амадеуса да ставимо у кревет и да се вратимо на журку. Кренули смо да га скидамо, а он је дошао к себи и пружао нам отпор, свиња. Борио се, онако изнемогао, за сваки комад одеће и драо се из свега гласа. Када су му остале само гаће, бацио се на под и ухватио се за ногу од кревета. Тада смо стварно побеснели: зграбили смо га и кренули на силу да свлачимо са њега гаће.

Одједном улази нека девојка, залутала је, изгледа, и чула дерњаву. Уђе, погледа нас, разрогачи очи и врисне:

– Јао, па шта му радите!?

Сцена измишљена. Амадеус, го голцат, четвороношке на поду, а нас тројица клечимо иза њега. Слоба у руци држи поцепане гаће.

Девојка је бризнула у плач и почела да кука:

– Јао, немојте, забога!

Е, тад нам је пуко филм. Окренули смо се ка њој и продрали се у један глас:

– Марш напоље!!!

Риба је збрисала за нула секунди. Умирали смо од смеха. Тад је, међутим, Амадеус почео да кука:

– Боги, немој да ме остављаш самог! Не идите! Умрећу ноћас!

Видели смо како је почео да лупа глупости, па је Слоба одмах отрчао по касетофон. Када се вратио, гурнуо је јадном Амадеусу микрофон под нос, као да хоће да га интервјуише.

– По... повраћа ми се – простењао је Амадеус у микрофон.

Брже боље смо му ставили пешкир под главу:

– Хајде, повраћај – рекао му Слоба, а није, при том, пре­ста­јао да га снима.

Амадеус, међутим, никако да се исповраћа. Упиње се из све снаге и не може.

– Стави прст у грло – предложи му Раде.

Видимо, труди се, јадник, диже руку, али није у стању да погоди уста. Потпуно је изнемогао.

– Стави ти – шапуће ми.

Ја га гледам, а Раде и Слоба умиру од смеха и ложе ме:

– Не сери, шта чекаш, видиш да не може!

–   Добро – рекох – најебо сам.

Ухватио сам Амадеуса за косу и подигао му главу, а њему су се уста сама отворила, није имао снаге да контролише вилицу. Завукао сам му прст у грло колико год сам могао:

– Хоће ли? – питам га.

Јој, кад је кренуло! Исповраћао ме до лакта. Ја отрчим брзо до купатила и добро оперем руку, изрибам је сапуном.

Тек што сам се вратио, он ме погледа и каже:

– Опет.

Ја, шта ћу, завучем поново прст, а он ме поново исповраћа. Та сцена се поновила још неколико пута, све док се није потпуно испразнио.

– Је л' ти сад боље? – питам га.

– Јесте – каже.

Ставили смо га на кревет и хтели смо да се вратимо на журку.

– Хајде, спавај – кажемо му – одосмо ми.

– Не! Стани!!! – узвикнуо је Амадеус ужаснуто.

– Шта је сад?

– Сере ми се! Не могу да издржим. Хоће да изађе!

Ми контамо шта ћемо сад. Да га водимо до нужника, нема шансе. Његова соба је скроз на крају ходника, не бисмо стигли. Осим тога, сви нужници су чучавци, а он нема снаге ни да седи, камоли да чучи. Како то да изведемо? Срећом, у предсобљу његове собе угледали смо канту за отпатке. Ставили смо га на канту, онако голог, и умирали, при том, од смеха. Амадеус је попиздео, био је бесан и на нас и на себе, али није имао снаге да се одупре. Слоба и ја смо га придржавали са две стране да се не сруши, а Раде је седео наспрам нас и причао је глупости без престанка. Цепали смо се од смеха:  

– Ћути, будало – кажемо му – испустићемо га!

Амадеус је, међутим, само седео и кењао. Пола сата. Из канте се ширио одвратан смрад, већ се и нама повраћало. Тада је, одједном, у собу ушао Камено Теле и угледао Амадеуса како седи на канти. Није стигао ни да се забезекне, а Раде је већ подигао руку као неки саобраћајац и викнуо му:

– Заузето!!!

Затим је скочио и залупио Каменом Телету врата пред носом. Ми у врисак. Умало да се не срушимо с Амадеусом и са кантом.

Коначно је Амадеус завршио. Тада је, међутим, искрсао нови проблем: неко је морао да му обрише дупе.

– Раде, на тебе је ред – рекао сам – ти досада ниси ништа урадио.

– Ја то не могу жив! – ужасавао се Раде.

– Можеш, можеш – рекох. – Хајде, немој да се зајебаваш, уради то па да идемо.

– Јао – кукао је Раде – јебаћу му мајку због овог!

Узе он неки пешкир и поче да брише Амадеуса. У то је, међутим, Амадеус викнуо:

– Не још! – и поче поново да сере.

На крају се, ипак, некако смирио. Раде га је на брзину обри­сао, а онда смо му обукли пиџаму и ставили га да спава. Пешкир смо ћушнули у канту, а канту затворили и оставили у пред­собљу.

Након свега тога вратили смо се на журку и наставили да цугамо. Почео је да пије и Раде, први пут у животу. Смучила су му се, каже, говна. Пили смо тако једно време и присећали се Амадеусових догодовштина, а онда је Раде устао и рекао да не може више.

– О... одох ја да спавам – промрмљао је.

Није он попио много, али знаш како је када се човек напије први пут у животу. Хтео је да устане, али није био још ни устао, већ се срушио. Није било шансе да се помери. Зграбили смо га, ја с десна, а Слоба с лева, па хајде, опет, кроз вејавицу. Слоба им је све време јебао матер: што пију када не подносе, животиње, транспортујемо их по овом кијамету као неке рањенике!

На крају смо, ипак, успели да одвучемо Радета до објекта, али са њим смо већ били опрезнији. Прво смо га лепо одвели до нужника да се исповраћа и да се исере, па га тек онда одвели у собу.

Таман је Раде обукао пиџаму и дошао мало к себи, кад улази луди Грба, исто у пиџами, и мртав хладан каже:

– Момци, идемо да пливамо.

А Раде одговара, као да је то најнормалнија ствар на свету:

– Идемо.

Нисмо имали срца да их спречавамо. Напољу је већ био нападао снег до колена, а њих двојица су у папучама, у доњем делу пиџаме и мајицама изашли и скочили наглавце у нанос да пливају. Добрих петнаест минута су се тако ваљали по снегу, пливали прсно, па леђно, гађали прозоре грудвама, лупали глупости и умирали од смеха. Слоба је све време ишао за њима с касетофоном и снимао их. Једва смо, после, успели да их одвучемо на спавање.

Међутим, мени и Слоби, кретенима, ни то није било довољно. Будале. Хтели смо пошто-пото да дочекамо нову годину. Да се куцамо у поноћ. Вратили смо се на журку, по други пут. У међувремену се, ко зна одакле, појавио и Камено Теле. Пита нас шта би оно с Амадеусом и што смо му залупили врата пред носом. Ми у врисак. Натенане смо описали Каменом Телету Амадеусове догодовштине и Радетово пливање, упадали један другоме у реч и наливали се вотком. А Камено Теле је само седео и кезио се ко блесав. Климао је главом механички, као дрвена лутка, и није проговарао. Видело се да је пијан ко свиња. Ушикали смо се и нас двојица. Лупетали смо свакојаке глупости и смејали се без престанка.

Одједном је Камено Теле подигао главу и саопштио нам, мртав хладан:

– Погинуо ми матори, пре три дана.

То нас покосило.

– Шта кажеш!? Како? – питали смо га.

– Не знам – одговорио је. – Добио сам телеграм да идем кући. Прекосутра је сахрана.

Више ништа нисмо ни питали, само смо пили. Нисмо ни приметили када је стигла поноћ и са њом срећна нова година.

Истерали су нас из дома за питомце мртве пијане, када је већ и оркестар почео да се пакује. Кренули смо да спавамо – али никако да стигемо до објекта. Пут није дужи од стотинак ме­та­ра, али смо, изгледа, онако пијани, кренули у погрешном правцу.

Стали смо, изнурени, на једном раскршћу да се договоримо куда ћемо. Мећава је била још гора него раније, снег нам је ту­као право у фацу, а нигде светла, није се видео прст пред оком. Камено Теле нас је убеђивао како треба да идемо надесно, али ми смо пошто-пото хтели на леву страну. Никако да се сло­жи­мо. Камено Теле је, одједном, почео да хистерише:

– Ма идите куда хоћете! – вриштао је. – Ја идем кући! Кући!!! Из ових стопа! И више се не враћам! Пун ми је курац и вас и ове јебене касарне! Одлазим! Здраво! Ма, здраво!

И оде Камено Теле.

– Нек иде – рекао је Слоба заплићући језиком – ко га јебе. Ајмо ми лепо да спавамо!

Кренемо ми, али никако да нађемо наш објекат. Видим, скренули смо с пута, гацамо по дебелом снегу, а око нас неко силно дрвеће. Појма немам где смо. Свуда само снег и мрак. Ухватила ме паника.

– Јеби га, Слобо – рекох – смрзнућемо се на путу, ако овако наставимо.

 Слоба поче да се смеје као луд и једва изусти:

– Го... готови смо!

Ту и ја почнем да се смејем као блесав. Па, шта ако се смрзнемо? Баш ме брига! Једном се живи!

Вукли смо се тако доста времена по снегу без циља, у круг, падали смо и устајали – и вриштали смо од смеха. На крају смо се, скроз малаксали, срушили испод једног дрвета.

– Хајде да вичемо – предложио је Слоба. – Можда нас неко чује.

И почнемо ми да урламо:

– Ееј, људи!!! У помоћ!!!

Ма какви. Нико се не одазива, сви су пијани. Као да смо на некој пустој планети.

– Идемо даље, Слобо – тргох се најзад – иначе ћемо се, стварно, овде заледити.

– Важи, само да се испишам – промрмљао је Слоба.

Подигао се и почео је да пиша по дрвету. А ја гледам дрво – и видим није дрво већ биста.

– Јеби га, Слобо, па ово је Коста Нађ! Ти пишаш по бисти Косте Нађа! Који смо ми идиоти! Сад знам где смо.

Слоба је подигао главу, искезио се и театрално је загрлио бисту као да грли живог човека. Пољубио је Косту, онако по руски, право у уста, и узвикнуо:

Коста, мајсторе, спасао си нам живот!

Биста нам је, заиста, помогла да се снађемо и тако смо, након краћег интермеца на клоњари коначно стигли до својих кревета. Ту је настао прекид филма.

Сутрадан ујутро су ме пробудиле главобоља и избезумљена дерњава с другог краја ходника:

– Ко се посрао у канту!!!

Аха, помислио сам кроз сан, Амадеусови цимери су се пробудили.

Амадеус после цео дан није проговорио ни речи. И сада је још сав мрзовољан, бесан, никако не може себи да опрости ствар. Како је могао то да дозволи себи, он који је увек тако фин и пристојан.

Што се Каменог Телета тиче, он је нестао без трага. Нико не зна где је, ствари су му још ту. Изгледа да је, заиста, побегао из касарне, као што је, онако пијан, претио. Није био ни на очевој сахрани. Његова мајка је већ више пута телефонирала, пита где јој је син.

Сви га траже.

Пронашли смо Камено Теле.

Није отишао из касарне. Покушао је да побегне, али је стигао само до ограде иза великог храста. Хтео је, вероватно, да прескочи ограду, али, онако пијан, није успео да се пребаци. Срушио се, заспао је, па се смрзао. Завејала га мећава.

Пронашли смо његов леш данас пре подне док смо по Агином наређењу уређивали снег испред објекта, преврћући га лопатама. Неко је лопатом случајно закачио тело.

Одмах се направила гужва, откопали смо смрзнуто Камено Теле. Био је склупчан као неки огроман фетус. Слоба је нер­воз­но копкао по снегу цокулама, зурећи пред себе безизражајним погледом. Главу је увукао у поставу шињела као да му је хлад­но, али се и овако видело да је сав зелен у лицу. Ни ја, веро­ват­но, нисам ништа лепше изгледао.

Јадно Камено Теле, помислих, био је у праву оне ноћи, на раскршћу. Али, џабе му било што је знао прави пут.

Остао би жив да је пошао са нама у погрешном правцу.

Жртава је све више, мада људи највише страдају због сопствене глупости. Због неопрезности, незнања, или због тога што се играју оружјем. Највише због овог последњег. Вуле нам је јуче, очито уживајући, препричао један несвакидашњи случај, што га је чуо од неких прашинара: како је погинуо поручник звани Камена крава.

Неки прашинари су по својој соби поставили нагазне мине, петнаестак комада, из чисте зајебанције. Било им је занимљиво да их заобилазе. Свима су се хвалили да у соби имају минско поље. Своје, лично минско поље! Приватно власништво.

Била је то ризична забава: морали су да буду сабрани и сконцентрисани од устајања па све до легања. Један једини погрешан корак би их коштао главе. Уосталом, у томе је и била чар читаве игре. У соби су се кретали као да ходају по јајима.

Све је функционисало без грешке, каже Вуле, игра је трајала данима и ниједан од њих није нагазио. Нагазио је, међутим, Камена крава, који је ненајављен и неупућен упао у собу да изврши контролу. Стао је на једну мину, пао на друге две, и сви присутни су се сјебали: једном је страдала рука, другом фаца, трећем колено. Камена крава је на месту остао мртав.

– Шта ћеш – смејао се Вуле – човек са онаквим ходом је, пре или после, морао на нешто да нагази. Судбина.

Вуле је, иначе, најлуђи од свих. Нон-стоп се игра оружјем, експериментише. У последње време га често виђам како се зеза с бомбом, вади из ње осигурач па га враћа. Скроз је одлепио. Јуче је стао на противтенковску мину која је постављена испред треће капије и почео да скаче по њој, да је гази. Срећом, прискочише неки питомци и одвукоше га. Када смо му рекли да је лудак само нам се смејао:

– Шта се палите, будале? Нисам ја тенк! Потребно је најмање петсто килограма да би се та мина активирала!

Чини ми се да Вуле искрено ужива у овом рату.

Војаци су скроз одлепили. Неки генерал је јуче требало да дође у касарну, како би упознао наше старешине с детаљима евентуалне евакуације. Муслимани су били вољни да га пропусте, али када се велики црни мерцедес појавио надомак касарне, војаци су почели да пуцају на њега из чисте зајебанције и без икаквог упозорења, па је гузоња једва успео да извуче живу главу. Они што су присуствовали сцени кажу да још никада нису видели кола која се таквом брзином крећу у рикверцу. Генерал је збрисао за нула секунди, а војаци су се после правдали како га нису добро видели и како су имали наређење да пуцају на све што се креће. Тачно су знали, кретени, ко је у тим колима, али дошло им је, изгледа, да се мало нашале на рачун генерала.

Због те мале шале, евакуација се одлаже до даљњег.

Посматрам ноћни град, мркли мрак без икакве светлости, и замишљам како је слепима. Док су будни, контам, снађу се већ некако, навикли су. Али, како им је када заспе? Та мисао ме испуњава страхом. Како слепи сањају?

У биоскопској тами замрачено платно нуди ми тунел без почетка и краја. Тумарам у свеопштој ноћи, на путу ми се повремено испрече препреке, разноврсни облици, које опипавањем покушавам да осмислим. Нисам једини у мраку, око мене се комеша маса, осећам мирисе парфема и зноја, и чујем гласове. Седамо, хватамо се за руке, креће пројекција. Слике мрака се смењују на црном платну у кратким резовима. Нисам веровао да црнило има толико различитих нијанси! Црно, црње, још црње, црње од црњег, најцрње, па црње и од најцрњег. Затим следе неке непојмљиве нијансе према којима су ове претходне биле прави извори светлости. Тама поприма својства материје, удише се као ваздух, гута се као вода, гризе се као хлеб, преобраћа нас у себе, постајемо црни до костију, до сржи, до атома.

Не, нисам се пробудио уз урлик, окупан знојем. Зачудо, тај сан уопште није био страшан, напротив, био је изразито пријатан. Човек не би ни помислио како је лако одрећи се светла и привићи се на мрак.

Како слепи сањају (дидактички надреализам)

О барикадама сви говоре као о далекој прошлости. Као о некој доброј зајебанцији. Грађани препричавају своје веселе догодовштине на радију, упадају једни другима у реч и умиру од смеха. Свима је, изгледа, било забавно.

Од јуче нас поново пуштају у град. Вечерас смо отишли у Театар. Било је све као и обично, маса људи и добро расположење. Међутим, негде око десет сати у дискотеку је улетео један тип и продрао се:

– Ееј!!! Барикаде!!!

И да видиш панике! Раја је нагрнула на врата, сви су, као луди, кренули да беже. Кад напољу – ништа. Од барикада ни трага ни гласа. Умирали смо од смеха, а Раде се ухватио за главу као неки трагичар:

– Људи! – нервирао се. – Каква фора! Како се ја тога нисам сетио!

Бомбе имамо скоро сви. То је за нас питомце још увек забрањено, али официри прећутно одобравају њихово поседо­ва­ње. За не дај боже, ако дође до неке озбиљније фрке.

Вуле је први набавио бомбу. Једног дана, сећам се, седели смо у соби и нешто причали, а он је, одједном, извадио из џепа кашикару. Сви смо се окупили око њега и дивили се бомби, а ја сам му, у зезању, рекао:

– Хајде, набави једну и мени!

Вуле је устао и изашао без речи, а ја сам убрзо и заборавио на целу ствар. После неког времена, међутим, он је ушао у собу с кесом у руци, извадио је нешто из ње и добацио ми то нехај­ним покретом. Видео сам само како лети према мени нека ствар тамнозелене боје и ухватио сам је махинално. Кад погледам, оно бомба! Пресекао сам се!

– Је си ли ти нормалан!? – дрекнуо сам, а Вуле се кидао од смеха.

Брзо сам се привикао на своју бомбу, окачио сам је о појас, а после сам тражио од Вулета да ми набави и једну црну и једну метално сиву, како бих имао све боје у комплету. Сада, међу­тим, то више и није нека фора, скоро сви имају бомбе, по неко­ли­ко комада.

Јуче смо се скупили у једном од празних кабинета, нас четво­рица-петорица, и почели смо да се играмо с бомбама. До­бацивали смо се с њима, баци, хватај, баци, хватај, котрљали смо их по поду, чак смо их и шутирали. Нисмо имали неког нарочитог повода за ту игру, једноставно, тако нам дошло. У последње време нас привлачи све што је ризично. Знали смо да је опасно, управо због тога нам је и било забавно.

Дуго смо се тако глупирали, све док нам није досадило, и док нам свима, изгледа, у истом часу, није пролетела кроз главу мисао, шта би могло да се деси. Тада смо прекинули игру, нагло и без разлога као што смо је и почели.

Једноставно смо се покупили и без речи изашли из каби­нета.

Данас пре подне, док смо се у соби припремали за своју смену, Слоба је извадио из свог ормана флашу брендија, коју је до сада крио од нас, чувајући је за ко зна какву прилику. Данас више није издржао па ју је отворио. Није пио свако, само нас четворица-петорица, а ја и Слоба највише. Попили смо тај бренди за петнаестак минута, на празан стомак. Ја сам се тако усвињио да сам се све време кезио. Умирао сам од смеха.

У то је ушао Карика да провери је ли све у реду. Хтео је да нас охрабри, да нам подигне морал пре него што заузмемо положај. Баш је био у неком патетичном фазону:

– Како је борци? – питао нас, онако, другарски.

А ја сам му се искезио у фацу и упитао га лесковачким дијалектом:

– Куде ј' си ми, Карико, бре? Што ми работиш?

Поцрвенео је као паприка, али није реаговао. Ваљда је укапирао да се с пијаним питомцем не вреди качити.

Код Барона постепено наступа лудило. Приче му постају све невероватније. Данас смо га поново срели. Каже, опет је чуо да ће нас евакуисати. За пар дана. Замолио нас да му дамо један опушак, а онда је кренуо с једном од својих уобичајених прича:

– Сигурно знате ону рибу са снајпером. Знате, она плавуша у маскирној униформи што носи косу везану у реп. Риба и по! Кажу да је најбољи стрелац у касарни!

Погледали смо се, у чуду. Ни један од нас није видео ту девојку, а стално висимо напољу. Барон нас је погледао забезекнуто, као да смо малоумни:

– Па, где ви живите, људи, она је постала жива легенда! Не одваја се од своје пушке и стално мења положај. Увек иде тамо где је најжешће и не маши уопште. Сваки хитац погодак! То ме, уосталом, и не чуди: знате ли ко је она? Нећете веровати – унука Косте Нађа!

Коста Нађ је посебна прича. Народни херој, командант једне од армија. Наш Центар носи његово име. Биста му стоји испред зграде академаца, сваки дан пролазим поред ње.

Сећам се, неки наш рођак што је био код нас у посети пре доста година причао ми је како су погинули мој деда, стриц и силна остала родбина, при самом крају рата:

– Њих је све побио онај Коста Нађ, пичка му материна, код Зиданог Моста!

А ја га питам, у чуду:

– Како то, кика, па, зар Коста Нађ није био партизан?

– Јесте – каже – партизан, семе му се затрло!

– Па, како то, партизан да убије партизана?

А он ме гледа изненађено:

– Твој деда није био партизан. Зар ти нису рекли твоји?

Нису, ето.

И тако, из дана у дан пролазим поред бисте човека који ми је убио деду. Сваки пут када је видим, промрмљам неку ритуал­ну клетву. Чисто ради породичне традиције.

Ану смо упознали у Театру и већ неко време заједно излазимо у град, она, Амадеус, Раде и ја. Свима нам се допада и сви смо јој се, све до јуче, помало и удварали. Лепа девојка. Има црну косу средње дужине, тамнозелене очи, увек је одевена у брижљиво одабране, скупоцене ствари, и с укусом је нашмин­ка­на. Похађа уметничку школу, смер за вајарство. Помало је стид­љива, вероватно због тога никада не носи кратке сукње. Синоћ је први пут обукла минић.

Од синоћ се забавља с Амадеусом.

Данима се већ не пуца и такве глупости су један од начина да се убије време. Једна од сличних забава је и гађање снајпе­ри­ма. Наравно, то је строго забрањено, нико од старешина ништа не зна о томе. Чак и међу собом слабо причамо о тим стварима.

Одлазимо у други објекат, код академаца, и пењемо се на кров где су смештени снајпери. У прво време смо ишли само да гледамо како они гађају, а касније смо се осмелили, па смо их замолили да нам покажу како се то ради. Дали су нам пушке, без проблема.

– Хајде, клинци – храбрили су нас – уживајте мало.

Шокантан је осећај гледати град кроз оптички нишан. Ствари које су до тог тренутка имале различита имена, као, рецимо, излог, саксија, аутомобил, прозор, семафор, пас, мачка, птица, или човек, гледане кроз оптички нишан одједном се претварају у мету.

Постајеш апсолутни господар свега живога и неживога што се нађе унутар твога домашаја: благим покретом прста можеш да полупаш, да срушиш, да зауставиш, или да убијеш. Шараш тако по граду без икаквог циља и система и зауставиш се, рецимо, на неком прозору, или на било чему другом што ти се допадне.

И пуцаш.

уједно и најморбиднији марш који сам у животу чуо. Читава композиција почиње вели­чан­ственом мелодијом која те позива у бој и нуди ти јуначку смрт, а одмах затим дрмне те, попут струјног удара, ритам по­ско­чице! Тита, тита, тиририририта...! Идемо да умремо! Сјајно! Сви ћемо да изгинемо! Дивно! До последњег! Феноменално!

Смрт као супер зајебанција. Још нисам спреман да то од­свирам.

Коначно се десило нешто што искаче из свакодневне рути­не. Јуче смо почели да учимо руковање аутоматском пушком. „Склапање, расклапање, намена.” Намена!

Најсмешније је, ипак, што нам уопште не дају муницију. Ве­жбе гађања бојевом муницијом су тек на почетку треће године.

– Немају пара за муницију, па нас зато уче како се гађа из празне пушке – зајебава се Раде.

Ага нас малтретира жешће. Он је одличан познавалац оруж­ја, одмах примети кад нешто не урадиш како треба. За сваку грешку уваљује кеца.

Умало да заборавим: Ага је погинуо. Чули смо како Мујо прича Карики да је Агу растргла на комаде једна граната, још приликом првог озбиљнијег бомбардовања.

Помало ме растужила та вест, сиромашнији сам за још једну илузију. Ага, војничина од главе до пете, читавог живота ништа друго није ни радио само се учио вештинама ратовања, а на крају је испао наиван. Ништа му нису помогла његова силна знања. Уосталом, ко му крив: да је остао с нама, остао би жив.

Не напушта се ова касарна тек тако.

 Неки су већ почели да се спремају за пут, пакују своје ствари или ствари које су мазнули, а увелико тече и разбијање свега што нећемо моћи да понесемо. Ако није наше, нека ни њима не остане! Артиљерци су, на пример, јуче демолирали читаву кантину. Све су у њој поразбијали, нису могли да напра­ве већу штету ни да су је гађали хаубицом.

Одећу коју нисмо спаковали, и војничку и цивилну, скупили смо на једну велику гомилу поред котларнице и ту смо је спалили. Већином су то биле нове новцате ствари, кожне торбе, рукавице, капе, свечане униформе, цокуле, пиџаме, мајице, у невероватним количинама.

Било је то право једно брдо од коже и текстила: достизало је висину од неких десет метара, а горело је сатима и сатима када смо га запалили, уз ужасан смрад. Кроз ватру и дим нази­рала се час понека чизма, час рукав од капута како се увија, час рукавице које су се грчиле као да су у њима нечије руке. Све је изгледало као да се спаљују живи људи, створења од крви и меса, а не њихов омот. Посматрао сам ту гомилу одевних пред­ме­та у пламену, уз магловиту, бесмислену стрепњу, да ћу одјед­ном зачути очајничке крике спаљених, врисак и урлике живих бића, која, не размишљајући, претварамо у прах и пепео.

У касарну непрестано пристижу цивили. Доселили су се и неки од наших цивилних професора Срба, а довели су и своје породице. Додељен им је смештај, подељене су им униформе. Има ту и резервиста по уговору, и они доводе своје жене и децу и довлаче силни пртљаг, па све више личимо на неки збег. Карикина жена се, такође, доселила у касарну. Она и Карика су се узели непосредно пред рат, а сада станују у једном малом собичку у згради команде.

Пристижу нам и неке језиве фаце, прекаљени борци, који су прошли сва могућа ратишта. Њихово присуство је најгори могући предзнак.

Целе протекле ноћи се пуцало по граду. Муслимани су, наводно, прослављали Бајрам. Слоба је ставио касетофон на прозор и снимао је пуцњаву. Када се ништа није чуло, ударао је кашиком о прозорску даску, имитирајући штектање пушкомитраљеза. Зачудо, звук који је произвео био је сасвим аутентичан.

Сви кажу да ће бити рата. Али нико не верује. Биће рата, говоре сви непрестано, понављају ту реченицу као неку бајалицу, а ја више не знам да ли тиме желе да одагнају или да призову зло.

Сазнали смо то већ данас. Јутрос је на улици војводе Путника, недалеко од нашег објекта, никла барикада. Људи што стоје испред ње маскирани су капама фантомкама и наоружани су пумпарицама. Радио јавља да је цео град пун барикада.

Професори нису дошли на посао, па данас није било наставе. То нас одушевило. Цео дан смо висили на прозору, гледали типове с пумпарицама и одушевљавали се. Коначно се дешава нешто што ће прекинути свакодневну монотонију!

Маскирани типови су препречили пут свакоме ко је покушао да прође. Прво су надрљале неке рибе што су се приближавале из правца центра. Типови су им се драли са неких двеста метара:

– Стој! Не можете овамо!

Рибе се, међутим, нису заустављале, ништа им није јасно. Већ су биле стигле до наше ограде. Типови су се продрали поново:

– Ееј!!! Враћај се назад!!!

Рибе су на тренутак застале, нешто су се домунђавале, а онда су кренуле опет. Можда су помислиле да је у питању шала. Скривена камера или нешто слично. Међутим, убрзо су укапирале о чему се ради. Један од типова је репетирао пушку и опалио у ваздух. БААМ!!! Која је то експлозија била! Рибе су се на тренутак укочиле, а онда су се окренуле и бежи! Бог зна где су се зауставиле. Ваљали смо се од смеха.

После тога је наишао неки голф. Типови су му махали и викали:

– Стани, не можеш овамо!

Али, истовремено су већ почели и да пуцају. У ваздух, али мало ниже него малопре. Пар хитаца је, чак, закачило ограду касарне. Возач голфа је кочио као луд, окренуо је ауто у месту и дао гас. Пушили су му се точкови како је стартовао.

Мурија је стигла тек након свега тога, иако је станица милиције одмах преко пута касарне. Толико времена је пандурима требало да се одваже. Кренули су да се расправљају с маскираним типовима, међутим, ови се нису склањали. Ма какви! Нешто су објашњавали пандурима, љутито и уз снажну гестикулацију. Њихови аргументи су, изгледа, били убедљивији, пошто се на крају склонила мурија.

Наша барикада је испарила преко ноћи. Ни комадић не остаде од ње, као да је јучерашњи дан био само немиран сан. Питамо старешине шта се десило, а они ништа не причају, праве се луди. Изгледа, опет креће све по старом.

Морам да ти признам, помало смо разочарани.

У нашој лепо уређеној, досадној касарни тренутно влада хаос.

Пре десетак дана стигли су нам артиљерци из Задра. Они су војни питомци као и ми, трећа година. Евакуисани су из своје касарне због рата у Хрватској, након жестоких окршаја, и привремено смештени код нас. Разапели су шаторе свуда по касарни, по свим брижљиво негованим зеленим површинама. Пуни су опреме, топова и свакојаких дрангулија, као да су стигли са неког вашара. Управо тако и изгледају. Необријани су, чупави, распасани, прљави – нимало не личе на војнике. Не носе капе, никог не поздрављају, праве се фаце. Ми чистимо круг, а они пролазе и зезају се на наш рачун. Само су годину дана старији од нас – али су борци. У кухињи иду преко реда и узимају све што им се допадне. Као да им нико не заповеда. Сви су Срби и сви од реда жестоки националисти. Компактна екипа.

Последњих дана кроз прозоре наших соба гледамо нови филм: бомбардовање репетитора на Хуму. Тај репетитор што се уздиже на врху брда као нека хипермодерна катедрала или као предимензионирани минарет, изгледа, многима заклања видик. Наши га са Враца гранатирају свакодневно, а једном су га бомбардовали, чак, и авионом. Међутим, никако да га сруше.

Чврст је као да је зидан у војне сврхе.

Роки је један од ретких што нису хтели да задуже пушку. Нико му ништа не замера, чак ни Вуле га не малтретира због тога. На крају крајева, нико од нас није дужан да изиграва мету. То је ствар личног избора.

Када крене пуцњава, Роки се обично затвори у собу и билдује. Прави склекове – у невероватним количинама. Мишићи на рукама су му нездраво набрекли, а жиле му скроз искочиле, личе на пузавац. Стално је знојав и зато ужасно смрди, највише од свих нас.

Такав је, дакле, мирис страха. Тежак, попут олова.

Бумбар, такође, није задужио пушку.

– Трауме из детињства – прокоментарисао је његову одлуку презриво Вуле.

Нас, међутим, не муче проблеми попут Бумбарових. Често сами започињемо пуцњаву. Забављамо се, пуцајући светлећим и панцирно-запаљивим мецима. Светлећи су жути, а панцирни црвени. Када их поређамо наизменично, и почнемо да пуцамо, настаје прави ватромет. Као неки жуто-црвени цртеж, што у два-три потеза ствара невидљиви сликар. Слика опстаје само трен, а након тога се претвара у дим и ишчезава, уступајући место новој. У стању смо сатима да се забављамо на тај начин.

Нико нас због тога не позива на одговорност. Кажњавају се само људи који заиста не умеју да се контролишу. Јуче је, на пример, Кузма, момак из Крагујевца, испуцао цео сандук муниције за само неколико минута. Само је мењао шаржере и пуцао је без престанка, а при том је све време, на сав глас певао Марш на Дрину. Урлао је и пуцао без циља, само да би се испразнио. Данас су му због тога одузели оружје, а он је стао да се буни:

– Па, отварали су на нас ватру – каже – мора да се одговара!

Кинокабину сам претворио у сликарски атеље. Нашао сам у једном од магацина неке оловке, сликарске боје и четкице, нове новцате, неотпаковане. Све су, наравно, врхунског квалитета. Војска увек купује најбоље, макар се радило о стварима за које се претпоставља да их нико никада неће користити. Боје сам одмах сутрадан почео да користим: мешам их на једној поломљеној дасци и сликам на папиру неке своје визије, детаље једне будуће слике која полако сазрева у мени. Сви знају где сам и шта радим, али нико не покушава да ми се намеће, чак ни Раде ни Амадеус. Не сметају ми, поштују мој мир. То ми одговара, у последње време све више волим да будем сам.

Из кинокабине ти пишем и ове редове.

Клопу нам припремају интенданти, а неки од питомаца нам је доносе у собе. Имамо три оброка дневно, углавном месне нареске, паштете и сардине. Сардине су из Хрватске.

– Питам се, да ли су из увоза, или су још домаће – смеје се Раде.

Смучиле су нам се, али их, ипак, често једемо пошто немамо довољно свећа па нам је потребно уље. Смажемо сардине, узмемо конзерву пуну уља, ставимо у њу фитиљ па га запалимо. То необично кандило гори прилично дуго и даје пристојну светлост, само што ужасно смрди. Ништа зато, то нам у последње време све мање смета. Смрдимо и ми сами, па на такве ситнице више и не обраћамо пажњу.

Али, почео сам о храни. Једино што од клопе ваља то је сир у конзерви. Хлеб је одвратан, двопек, поломиш зубе док га поједеш. Сваки трећи дан добијамо и прави хлеб, али ни он није ништа бољи. Мекши је од двопека, али је без икаквог укуса. Праве га у касарни. Магацин хране је, кажу, неисцрпан, могу да нас држе у окружењу неколико година, а да нам не понестане клопе.

Раније нисмо ни слутили колике резерве су нагомилане у овој касарни, у храни, одећи, муницији, лековима, санитетском материјалу и свим осталим потребним и непотребним стварима.

– Могли бисмо да останемо за стално – каже Раде. – Целог живота да не радимо, прстом да не мрднемо, сем што повремено опалимо неку рафалчину с прозора, а да нам, ипак, ништа не зафали.

Али, не верујем да ћемо још дуго остати овде. С времена на време се пронесе глас да ће нас убрзо евакуисати. У последње време се све чешће прича о томе.

Пошто су нам се конзерве смучиле, често убијамо време спремањем клопе. Кувамо, рецимо, белу кафу. Млека у праху и шећера у кантини има у свим количинама, можемо да правимо залихе. Ставимо пар кашика млека у праху у металну чутуру, долијемо мало воде, све то добро зашећеримо, промешамо и грејемо на рибљем уљу, над фитиљем. Кафа се кува ужасно дуго, прође и више од сат времена док проври. За време кувања већи део течности испари, на крају остане напитка само за једну малу чашицу. Али, ништа лепше од тога. Када га попијеш, буде ти топло око срца.

Уз кафу најчешће пржимо месни нарезак. Насечемо га на танке кришке и печемо га, такође, над фитиљем. Када почне да цврчи и кад осетимо мирис прженог меса, знамо да је нарезак испечен. Онда узимамо бајати хлеб и пржимо га над свећом. Мало се угљенише и мирише на парафин, али и то је део наше гозбе. Врела кафа, пржено месо, препечени хлеб, и ето ти топле вечере: сви кажу да је супер, сви су срећни и задовољни. Не може да испадне лоше када је уложено толико труда.

Неки су направили себи читаве кухиње. Мали Микица, момак из старије класе, отишао је најдаље у том лудилу. Он је читаву своју собу претворио у кухињу. Цимери су му отишли још пре него што је избила фрка, сам је, може да ради шта год хоће. Скоро сваки дан одемо код њега да једемо, или само да се дивимо његовом умећу. Микица је преградио своју собу на пола орманима које је довукао из напуштених соба. Сад има посебан део за спавање, и део поред прозора, који служи као кухиња. Одвалио је задњи део једног од ормана како би направио пролаз из једне просторије у другу. Изгледа лудо: уђеш у спаваћу собу, прођеш кроз орман и нађеш се у кухињи.

Кухиња ме одушевљава: Микица је на радијатор монтирао велику шпер плочу која му служи као сто. Око стола стоје четири столице, као у некој трпезарији. У другом делу кухиње је рерна. Ту је постављен један мањи сто, исто од шпер плоче, а на њему стоје метална мрежа и постоље за роштиљ, које је Микица направио од неких жица. Испод постоља стоји велика конзерва пуна уља, а у њој пливају четири фитиља. Поклопци од чутура служе као лонци. Нон-стоп код Микице нешто мирише. Кад уђемо у његову кухињу, увек га нађемо у послу. Руке су му чађаве, прљаве, нема где да их опере, али клопа му је првокласна. Стално нешто експериментише. Насече, рецимо, месне нареске, сардине, паштете, сир и хлеб, све то посоли и спрчка уједно, па нам испече, а ми навалимо. У овим условима нам се чини да је то нешто најлепше што смо у животу јели. Микица нас, дакле, храни, а ја му, заузврат, цртам по зиду и сликам по орманима. Украшавам му собу.

Све више личимо на првобитну заједницу.

Немамо шта да радимо откада траје ово примирје, па су сем Микице и многи други, из чисте досаде, преуредили своје собе. Раније су такве ствари биле строго забрањене, све просторије су се белеле и сијале као у некој болници. Сада је свака соба прича за себе – свако изграђује свој сопствени свет.

У прво време смо померали само ормане, стављали смо их пред прозоре да замрачимо собе. Након тога је уследило разбијање лустера и утичница, о чему сам ти већ писао. У следећој фази смо ишарали све зидове и ормане темпером, фломастерима, бојицама, спрејовима, ко је шта имао. Из чисте досаде, да убију време, сви постају креативни. Невероватне ствари људима падају на памет када их нико не спутава. Морам да признам – и примирје има својих чари.

Сада, свако ко хоће може да се усели у празну собу и да тамо ради шта год му падне на ум. Неки су у својим собама направили брачне кревете, а изнад њих су монтирали полице. Ту држе разне ситнице, фотографије, чак и неке играчке, зезалице, шта им је драго.

Раде је на више места избушио зид над својим креветом, а у рупе је ставио жице савијене у спирале. У њих ставља свеће, па у његовој соби влада атмосфера као у неком средњовековном замку.

А ја сам, на основу скица што сам их израдио у кинокабини, насликао нешто налик на своје снове. Део зида изнад мога кревета сам скроз исцртао и офарбао. Слика је испала сасвим добра, долазе и из суседних соба да јој се диве.

У средишту композиције је брдо Хум подељено на црну и на белу половину. На његовом врху стоји предимензионирани репетитор. Око репетитора су, као топови, укопани огромни фотоапарати и телевизијске камере, а у подножју брда гамижу разне сподобе најразличитијих облика и боја, полуљуди – полузвери, богаљи, просјаци и малоумници, животиње обучене у свечана одела са лептир-машном, монструми што на месту главе носе телевизоре, и жене у црнини. Тих жена има највише, само им очи вире испод црног платна, веће су од осталих ликова и навиру са свих страна.

Слици сам дао и наслов: зове се „Маузолеј такозваног народа”. Признајем, мало је бомбастичан, али нисам могао да му одолим.

Сваки дан додам неки нови детаљ тој лудој фресци.

Главни у музичкој школи је пуковник Игор Пауновић. Он је једини музичар – пуковник у земљи. Матор је, али се држи право, на њему је увек све затегнуто, изгланцано. Нон-стоп шпарта по касарни, уздуж и попреко. Стави руке иза леђа и само се шета, разгледа. Владарска појава.

Међутим, прави је кретен, можеш да му радиш шта год хоћеш. На часовима га нико не слуша, али то му не смета, пошто га, по свему судећи, ништа на свету не занима сем сопственог изгледа.

Заменик Пауновића је капетан прве класе, Томислав Малић. Такође небитан тип.

Роки је погинуо. Десило се то синоћ, негде после пола ноћи. Седели смо на положају, безвољни, уморни. Није се пуцало, а нико није ни причао. Ако је неко нешто и рекао, говорио је шапатом. Не знам зашто, нико нам није бранио да говоримо гласно, али тама и потпуни мук тако делују на човека: као кад уђеш у празну, мрачну цркву и не смеш гласно да проговориш. Сви смо били уморни, свима нам је било преко главе свега, и углавном смо ћутали. Негде у даљини чуле су се експлозије.

Одједном, у дну ходника, као нека авет, појавио се Роки. Шетао је мирним, тихим кораком, без журбе, понекад је застао поред неког прозора, посматрао је улицу и тамне солитере преко пута. Меркао их је лењо, незаинтересовано, уопште не марећи да се иза нечег заклони. Стајао је на сред прозора, као да изазива судбину.

Основно је правило да се ходником креће само трчећим кораком, а када се пуца, и на нужник идемо четвороношке. Роки је, међутим, мирно стајао на прозору, и стајао, и стајао, и гледао је, непомичан, у ноћ – као да нешто тражи. Од почетка рата га нисам видео тако спокојног.

Ни сам не знам зашто, али нисмо покушавали да га склонимо: само смо седели и гледали смо шта ће са њим бити.

Одједном се срушио као врећа. Без речи. Почео је језиво да дрхти, да копа ногама, тресао се као пихтија, а из уста му се цедила крвава пена.

Пуцањ је одјекнуо тек секунду-две касније.

Тек тада смо се тргли, одмах смо одјурили по санитетлије, али Рокију није било спаса: метак му је пробио грудни кош, негде у пределу срца. Грчење је постајало све слабије и слабије, а онда је, одједном, престало.

Немам појма зашто је то учинио. Тај самоубилачки гест би више доликовао неком неуротичном интелектуалцу или умет­нику попут Амадеуса, него Рокију, сељачету из Врања што сви­ра хармонику и слуша Драгану Мирковић.

Још мање ми је јасно зашто му нисмо помогли. Могли смо да га одгурнемо, или само да дрекнемо на њега, одмах би се склонио колико је био страшљив. А ми смо само седели и гле­да­ли, прстом нисмо мрднули. Као и Роки, и ми смо се понашали потпуно нелогично.

Смрт је била логична последица.

Јуче се десио невиђени скандал. Нека инострана теле­ви­зиј­ска екипа је дошла да снима по касарни. Усред ратних при­пре­ма! Не знам како су испословали дозволу, пошто је, иначе, снимање строго забрањено. Слоби је Карика, позивајући се на безбедносне разлоге, одузео чак и аудио-касету на коју је овај снимао пуцњаву, а овој екипи је дозвољено да снима све живо. Сто посто да је неко од наших главоња дебело подмазан. У овој касарни све може да се среди преко везе и сви имају своју утврђену цену.

Слоба, који је све време ишао за екипом, прича да је сни­ма­ње завршено прилично нагло и неочекивано, када је сниматељ кренуо да снима хаубицу укопану на сред касарне.

– Ово је најразорније оруђе у касарни, зар не? – питао је једног од артиљераца.

– Ма, јок! – промрсио је овај.

– Које, онда?

 – Оно на твом рамену, идиоте!

Други артиљерац, који је стајао мало по страни, тада је извукао из појаса пиштољчину, опалио је у ваздух и саопштио је забезекнутом сниматељу:

– Крај снимања.

Екипа се очистила за нула секунди.

– Закључили су да имају довољно материјала – смејао се Слоба.

Јуче – било је негде око пет сати – седели смо у соби и причали о неким небитним стварима када смо, одједном, зачули буку. Језиву буку од које нам је застао дах. Чули смо како се хиљаде и хиљаде неразговетних гласова сливају у један једини општи глас. Само што се прозори нису затресли. Да је на столу стајао бокал, вода у њему би се намрешкала као код земљо­тре­са. Сви смо се ускомешали, истрчали на ходник, отворили про­зо­ре и чули како се тај глас разлива над читавим градом: АААА! АААААА! АААААААААААААА!!! Све јаче и јаче.

Тешко је описати тај хук. На фудбалским утакмицама се чују слични звуци, само што је овај допирао из много веће удаљености, а био је, ипак, много снажнији. Десет пута јачи. Никада у животу нисам чуо ништа слично, ништа тако моћно.

Питали смо се шта се догађа и свима нама је кроз главу пролетела иста мисао: ови иду на касарну! Шта да радимо са толиком масом? Како да се одбранимо? Стајали смо на ходнику и чекали, очи су нам биле упрте ка улици: бука је бивала све јача и јача, али никако да се појаве људи.

Чекање је трајало добрих пола сата. Најзад су звуци по­ста­ли разговетнији и зачуле су се песме. Југословенске песме! По­гле­дали смо се и почели да се смејемо. Одједном смо сами себи постали комични. Па то је, само, нека мировна демонстрација!

Убрзо затим појавили су се и сами демонстранти: упутили су се ка центру, из правца Илиџе. Пролазили су испред касарне, читавом ширином пута, као нека набујала река. Певали су из свега гласа, а неки од њих су носили велике табле с миро­љу­би­вим текстовима и с Јожиним сликама. На сваких двадесет ме­та­ра ишли су камиони пуни раздраганих типова што су махали за­ста­вама и извикивали разне пароле. Личили су на статисте не­ког историјског спектакла. Неки од демонстраната су се окре­тали према нама, махали нам пријатељски и смешили нам се.

Гледао сам их и нисам знао како да се према њима односим. Слика је била величанствена, историјска, ипак, никакво усхи­ће­ње нисам осетио.

Само неку језиву празнину, која се ширила у мени, и полако ме прерастала.

Из правца улаза чују се урлици. Има их напољу на стотине. Наводно, чекају да изађемо, па да они уђу. Надам се да је тако. Сада ћемо се, коначно, видети. Лице у лице. Бар на растанку да видимо ко нас је нападао и у кога смо пуцали. Војаци што су их видели кроз прозор причају да типови изгледају језиво. Прави муџахедини: на главама чалме, а на чалмама зелене траке с хоџиним записима.

– Ако толико воле зелену боју, звекнућемо им пар зелених бомби – зајебава се Вуле.

Да, пре но што нас набију на колац. Као у средњем веку, кеве ми. Хришћански браниоци напуштају опседнуту тврђаву, а напољу их чекају Турци што су тврду вјеру дали... Крај приче ти је познат.

Боље да се не оптерећујем таквим глупостима. Од моста нас дели само један минут. Петсто метара. Неки од нас ће свакако успети да их пређу. Ваљда ћу и ја бити међу њима.

Петровић каже, нема фрке, пролазимо без проблема. Можда, надам се, не знам. Наш аутобус стоји испред зграде прашинара, на писти.

Одавде се не види излаз.

Последњих неколико дана људи се масовно скидају. Напу­штају нас, углавном, Муслимани. Хрвати, Македонци и наш једини Словенац збрисали су већ много раније. На ходнику се, строго по националној основи, окупљају мање групице пито­ма­ца и без престанка се домунђавају. Вуле повремено пролази по­ред њих и провоцира их, увек истим питањем:

– Еј, питомци! Чији сте потомци?

Ово питање је, заиста, постало актуелно.

Међу првима се скинуо Јасмин из Тузле. Много добар де­чко. Питали смо га зашто се скида, а он је само слегао раме­ни­ма:

– Јеби га, не иде ми се, али ми се још мање остаје.

– Типичан одговор за глупог Босанца – зезао га Раде.

После Јасмина су се редом скинули и сви остали. Лепо смо се испоздрављали с њима, са некима смо, чак, поизмењали адре­се и телефоне. Многи од њих су говорили да кидају за иностран­ство, јер им је преко главе овог срања, а неки су отворено рекли да иду у муслиманску војску.

– Разуме се – кажу – ако се сретнемо нећемо пуцати једни на друге. Нормално, пријатељи смо.

Доста смо се на ту тему зајебавали на растанку.

– Видимо се! – довикивали смо им с прозора док су одлазили и умирали смо од смеха.

За два-три дана касарна се очистила од Муслимана. Остала је само неколицина њих.

Медо је, на пример, остао. Вуле га је јуче упитао:

– Јеби га, Медо, хоћеш ти већ једном да се скидаш? Па и ти си Муслиман.

Медо је седео на кревету у својој уобичајеној женственој пози, премерио је Вулета презривим погледом и одговорио му:

– Ја сам Србин.

Више га нико ништа није питао. Прихватили смо то. Свако има права да буде оно што хоће.

Под условом да одлучи на време.

У међувремену су почели да се скидају и официри Муслимани. Дозвољено им је да се скину до одређеног рока, уколико желе, наравно.

Мујо је отишао међу првима. Није рекао ни довиђења, једноставно је збрисао без трага. Улепшао нам је дан.

Највише нас је занимало шта ће бити с Агом. Он је срастао са овом касарном, две године нам без престанка прича како треба да будемо поносни што смо припадници народне армије. Шта ће он да уради?

Прекјуче смо га срели у кантини. Седимо ми и нешто пијемо, кад улази Ага. Стао је да прича са нама, што иначе никада не чини, а ја сам једва дочекао прилику да га упитам:

– Друже капетане, хоћете и ви да побегнете?

Намерно сам употребио тај израз. Хтео сам да га увредим, да видим како ће да реагује. Он ме само погледао и смешкао се, мртав хладан, није одговарао на провокацију:

– Па, не бих баш рекао да ћу да побегнем – узвратио је најзад. – Али, можда ћу да одем.

Након тога се окренуо и без поздрава је изашао из кантине.

Јуче нас је Карика постројио на ходнику. Погађали смо шта ће бити, нисмо имали појма о чему се ради. Кад, одједном, из канцеларије излази Ага у цивилу, стане пред нас и каже:

– Дошао сам да се опростим од вас.

Ми сви усхићени, одушевљени. Знали смо да нам више ништа не може, осећали смо слободу. И ту крене зајебавање. Запиткивали смо га разрогачених очију, као у чуду:

– Па, што одлазите?

– Није ваљда? Зашто?

– Због чега, друже капетане?

– Не чините нам то!

Ни тада нисмо успели да га уздрмамо. Кратко се поздравио са нама, са свима се руковао – и отишао.

Међутим, да се вратим на дневни ред. Наше обавезе могу да се окарактеришу у три речи: сувишне, досадне и неизбежне.

Након устајања следи умивање, а онда сви излазимо на писту. Лети голи до појаса, а зими само у поткошуљи. У минус незнам колико. Сумрак, снег, магла и планинчуге свуда около, а нас терају да трчимо у круг, да радимо склекове, трбушњаке и остале зајебанције. Тај део дана највише мрзимо, али, морам да признам, те вежбе нас разбуде: оне нам дођу као замена за јутарњу кафу. После њих следи облачење, па постројавање за доручак, а након доручка окупљамо се на писти, и чекамо јутарњу смотру. На смотри се наслушамо свакојаких глупости, а када се она заврши, одлазимо на наставу у своје кабинете. После предавања идемо на ручак, а након ручка, и неизбежног чишћења обуће, имамо два сата поподневног одмора. То је једина тачка дневног реда против које се нико не буни.

Од пола пет до седам, следе часови учења, а у седам идемо на вечеру. Након вечере смо, као, слободни, а заправо, у то доба дана највише учимо. У једанаест сати је повечерје, међутим, скоро никада не лежемо пре пола ноћи, а често учимо и до зоре. Имамо укупно седамнаест предмета, плус физичко, а свему томе још додај чишћења и редарства.

Сви наши дани личе једни на друге, и ређају се, без предаха, у недоглед.

Смеће данима не износимо због појачане активности непри­јатељских снајпера. На ходнику стоје велике црне кесе, у њих скупљамо отпатке. Данас пре подне се, ко зна откуда, на нашем спрату појавио пуковник Пауновић и, угледавши кесе за ђубре, мртав хладан издао наређење:

– Изнесите смеће.

Буљио је право у мене. Ја га гледам, идиота, и одговарам му:

– Па, како? Снајпери нас откидају! Какво црно смеће!

– Ништа ти не брини – узвраћа ми – све ће бити у реду. Све је под контролом. Иди у цикцак, на моју одговорност.

Нисам веровао сопственим ушима. Увек сам знао да је морон, али да је баш оволики, то нисам ни сањао. Он, очи­глед­но, не капира шта се око нас дешава: живи у неком свом свету, у којем нема рата, нема снајпера, само чистих ходника и уредно подшишаних питомаца што дисциплиновано празне канту за смеће када се она напуни.

Могао сам му рећи одјеби, али ми је било испод части да се расправљам са њим. Радије сам кренуо да изнесем ђубре у цик­цак, па шта било да било. Срећом, на излазу из објекта налетео сам на мајора Петровића. Питао ме где ћу, а када сам му рекао како идем да бацим смеће, погледао ме је управо онако као што сам ја гледао Пауновића:

– Јеси ли ти, бре, нормалан?! Откуд ти та идеја?

– Наређење пуковника Пауновића.

– Ма, јебеш Пауновића, враћај се одакле си дошао!

Смеће је и даље на ходнику – а ја сам још жив.

Не знам како се то догодило. Ништа се нисмо договарали, једноставно, десило се. Целе ноћи су падале гранате, нисмо могли да спавамо. Навикли смо већ на детонације, али нам је више свега било преко главе. Сваки дан исто срање, смрдимо као звери, ждеремо исте конзерве, и сваки дан нам говоре исто: сутра евакуација, сутра евакуација, сутра евакуација... Сви смо полудели. И одједном, спонтано, без икаквог договарања, људи су почели да узимају своје инструменте и да се окупљају у последњој соби на спрату. Узео сам и ја свој кларинет, а нисам га пипнуо од почетка ове фрке. Искупили смо се са свим могућим дувачким инструментима и са удараљкама па смо почели да свирамо. Свирали смо из све снаге, да надјачамо ону буку споља. Свирали смо без престанка, као да нам живот од тога зависи.

Чули су нас и они споља, упркос бомбардовању. Музика се далеко чује. Сећам се, раније, када сам се враћао из града, хиљаду метара пре касарне сам чуо ако је неко свирао, а ово је сад био читав један оркестар што се из петних жила упињао да буде што гласнији. Чули смо артиљерце, укопане недалеко од нашег објекта, како нам вичу:

– То, мајстори!!!

А онда су опалили из топа. БААААМ!!!! Убрзо су се огласили и остали топови. Управо смо свирали Марш на Дрину, а артиљерци су пуцали без престанка, као да хоће да прате такт. Никада моћније удараљке нису пратиле војни оркестар!

Одједном сам осетио како се губи свака разлика између оружја и инструмената.

Многи официри су вољни да трампе пиштоље за инструменте. За бољу гитару дају, чак, и магнума. Поједини питомци су већ успели да га набаве, а прича се да су неки од њих магнумом играли, чак, и руски рулет. Из чисте досаде. Наводно, нико није страдао. Сигурно су заборавили да убаце метак, што каже Раде.

У кантини је понестало цигара, али у касарну сваки дан долази неки тип с голфом и продаје марлборо. Кола су му до врха напуњена црвено-белим картонским кутијама, а цене је дигао до неба. Цигаре су му пет пута скупље од оних у кантини, али пошто нема друге могућности сви купују од њега. Чак и официри. Када се голф појави, за трен ока се око њега створи гужва, настаје гуркање, на све стране се чују псовке и вика. Чини ми се да би многи од нас били у стању да убију за пакло цигара. Војаци, официри, академци и питомци облећу тај голф као изгладнеле пиране и очисте га од цигара за само пар минута.

Морам да ти признам, донедавно смо и ми с великим ентузијазмом учествовали у тој општенародној забави. На жалост, понестало нам је пара. Скупили смо сву нашу преосталу лову пре неки дан и до последњег динара је дали за цигаре. Окупили смо се те вечери у нашој соби, нас петнаестак, и кренули да пушимо као луди. Пушење у соби је строго забрањено, поготово за питомце, али се у последње време не обазиремо на такве ситнице: палили смо цигаре, једне с других. Вуле је у једном тренутку устао и – на опште изненађење – убацио је у Слобин кас неку касету са четничким песмама. Никада раније нам није показивао ту касету, нисмо ни знали да је има. Били смо убеђени да Вуле слуша само алтернативце. Одврнули смо глас до максимума да чујемо како звучи та најновија Вулетова алтернатива.

Оно чудо од касетофона је јако као гром, уши нам је пробило. Ми смо првих неколико минута само слушали како треште те приглупе песме, па смо их тихо певушили док нисмо похватали речи, а онда смо кренули да их певамо све гласније и гласније. Из чисте зајебанције. Само смо певали, и певали. Ма шта певали, урлали смо из свег гласа и ударали ногама о под. Концентрација дима била је невероватна, као да су у собу убацили сузавац, гледали смо се као кроз маглу, али и даље смо само пушили и драли се, нисмо престајали.

Одједном су се отворила врата и у собу је улетео потпуковник Малић. Ја сам га први приметио, јер сам седео баш наспрам врата, док остали у првом тренутку нису ни укапирали шта се дешава. Понајмање Слоба, који је седео леђима окренут вратима. Малић је почео избезумљено да се дере, али ништа се није чуло од буке, само смо видели да је разјапио уста и да су му жиле на врату набрекле. Гледали смо га како се из петних жила упиње да нас надјача, али нисмо престајали да певамо, урлали смо и даље као стока и лупали цокулама по такту. Он је махао рукама, хтео је да нас прекине, али га нико није констатовао. Умирали смо од смеха.

Најзад је Малић, љубичаст од беса, пришао касетофону, зграбио гајтан и ишчупао га из зида. Настала је мукла тишина, одједном смо сви престали да певамо и да се смејемо, а Слоба, који уопште није примећивао Малића, окренуо се и опсовао:

– Ма која је ово будала, јебем му...!

У то је угледао Малића и угризао се за језик. Очекивали смо громове и олују, али Малић је само хистерично млатарао рукама и замуцкивао од узбуђења:

– Па, шта... па, како... па, шта је ово... па, какав је то начин...!

 Није знао шта да нам каже, шта прво да нам замери. Ништа није било како треба. Посматрао сам га како дрхтавим рукама безуспешно покушава да откопча горње дугме на кошуљи. Звезда петокрака на дугмићу је треперила од силног цимања.

Најзад је дугме попустило, откинуло се од платна и смирило се у длану изненађеног Малића.

Данас пре подне градом је одјекнула страховита детонација. Као да је неки магацин с муницијом одлетео у ваздух. Вести јављају да то муповци испробавају неку своју зајебанцију.

У последње време се све више прича како ће због погоршане политичке ситуације да нам распусте школу. Према другој верзији, пребациће нас у Београд. Шта год да буде од тога, биће добро.

Лежимо у соби и слушамо радио што само кења за мир. Врте се песме за мир, мирољубиви миксови из Београда, Загреба, Сарајева, Македоније, па се опет нешто кења за мир. Уопште, у последње време сви кењају о миру.

Биће рата, изгледа.

Последњих дана нашу касарну нападају без престанка. Фронталних напада, међутим, нема, све се своди само на пуцњаву.

Чудан је то осећај када се из околних зграда по нама оспе паљба. Пуцају на нас ти невидљиви људи, нигде ниједно лице, ниједан непријатељ који би могао да се идентификује и да се мрзи. Човек, једноставно, нема коме да се супротстави. Као да нас нападају зграде, а не живи људи. Кидишу на нас Земаљски музеј, Природно-математички факултет, спаљена милицијска станица и сиви солитери с бока. Тема за научно-фантастичну бајку, у којој зграде, уместо злих немани, нападају главне јунаке.

Схватам мотиве солитера, милицијске станице и Природно-математичког факса, никад нисам волео ни полицију, ни математику, ни стамбене блокове, па ми се чини сасвим логично што се та здања сада окрећу против мене. Али, шта сам скривио Земаљском музеју? Увек сам волео тај музеј, безброј пута сам тумарао његовим салама, упознавајући се с историјом Босне и дивећи се раскошним изложбеним предметима. Доста времена сам проводио на оделењу за праисторију, разгледајући скелете диносауруса, кљове од мамута, чамце старе више хиљада година... а, колико сутра, можда ћу и ја бити један од експоната на том оделењу.

– Знате – рећи ће водич – некада су на овим просторима живела створења попут овог. У плеистоцену, можда.

Најбоље ће бити да кренем од почетка.

Прво да ти опишем нашу касарну. Она је грађена још за време Аустрије, а и сама је гломазна као некадашња царевина.

Објекти чине огроман четвороугаоник дужи од километра, и шири од петсто метара. У кругу касарне су писте, огроман возни парк и велике, брижљиво неговане зелене површине. На све стране паркови, дрвореди и цвеће. Птичица колико хоћеш. Да нема тих ружних зградурина, амбијент би највише подсећао на неки луксузни санаториј или на одмаралиште.

Ни сам не знам колико нас је у овој предимензионираној касарни. Хиљаде и хиљаде људи одбројавају дане у њој. Ово је један од највећих војних објеката у земљи, и као такав, наравно, носи име Маршала Тита. У њему је смештен и наш Центар, пу­ним називом „Центар војних школа копнене војске, Коста Нађ”.

 Од војних средњих школа ту је школа пешадије, односно „прашинара”, па војно-музичка, коју и ја похађам, а ту су и интенданти. Унутар касарне је и војна академија, а осим школа има овде и доста регуларне војске. Језиво колико је ту народа натрпано. Имамо сопствену пошту, болницу, ватрогасну станицу, ресторан, кантину, спортски центар, библиотеку, па чак и биоскоп. Сваког уторка се пуштају нови филмови.

Наш објекат је дугуљаста, двоспратна зграда. На приземљу и на првом спрату су собе за спавање, све четворокреветне. Прозори соба гледају на унутрашњост касарне, односно на оближње брдо Хум, на чијем врху стоји огроман телевизијски репетитор, а прозори с ходника на улицу војводе Радомира Путника. С друге стране улице су неки солитери, милицијска станица, Природно-математички факултет и Земаљски музеј.  На другом спрату нашег објекта су вежбаонице, а ту је и једна просторија у којој се складиште нови инструменти. Чува је неки Македонац. Натрпано је у њу читаво брдо труба, кларинета, гитара, виолина и чега све не. Већ ко зна колико година то богатство ту стоји и нико га не користи, а ми свирамо на старим, пропалим инструментима. Бог свети зна за кога се то чува, пошто смо ми последња генерација војних музичара. Од септембра ћемо бити друга класа, а у прву не примају нове питомце. Превише је војних музичара, пуна их је читава држава – а све је мање разлога за параде.

Од свих нас Амадеус је једини који и даље свира, сви остали су одавно баталили своје инструменте. Сада се јасно показује оно што сам већ и раније слутио, наиме, да је Амадеус једини истински музичар међу нама. Ми остали смо се бавили музици­ра­њем само стицајем околности и једва смо дочекали могућност да се отарасимо својих инструмената. Стресли смо са себе мело­ди­је и тактове као мачка воду.

Амадеус је, међутим, музичар и на то не утичу никакве про­ме­не. Редовно вежба на клавиру или на кларинету. Своје војни­чке дужности обавља дисциплиновано, када загусти пуца, не прави питање, али већину слободног времена, ако не виси негде напољу са мном и са Радетом, проводи свирајући.

И овог тренутка, док у кинокабини исписујем ове редове, чујем како у даљини титра звук великог Блитнеровог концерт­ног клавира – „Амадеусовог клавира”, како га у последње вре­ме сви називају.

Зазвонио сам код Ане .

Изненадио сам се када ми је врата отворила непозната жена, огромна, мишићава, с официрским брковима. Пустила ме да уђем.

– Ја сам секретарица – рече, видевши моју збуњеност, и објасни ми да су Ана и њене сестре отвориле туристичку агенцију.

Занимљиво, помислих, нисам ни знао да Ана има сестре. Сео сам на диван пресвучен црвеним плишом и чекао своју тајну љубав. Све је било некако чудно, нестварно у том стану: простор је растао пред мојим очима, полако али незадрживо, на све стране су се отварале нове собе, а видео сам и мраморне степенице које су водиле на неку галерију. По зидовима су биле окачене тешке драперије од црвеног и плавог сомота и од жућкасто-белог броката. Седео сам и чекао, али Ана никако да дође. Брката секретарица је седела за својим пултом боје злата, украшеним каријатидама, и нешто записивала у велику књигу баршунастих корица.

Одједном се на врху степеница појавила висока девојка у танкој хаљини од црне свиле.

– Ја сам Анина сестра – рекла је. – Ана не може да дође: тренутно је заузета. Пођи са мном.

Ступио сам на мраморне степенице и тек тада сам видео да су оне покретне: зачас су ме превезле до девојке у црној хаљини. Свидела ми се, имала је дуге, лепо обликоване ноге, црну косу, плаве очи и прелепе груди. Нос јој је био можда мало већи од просечног, али то ми није сметало, чак ми је било симпатично.

– Свиђа ми се твој нос – рекао сам јој, јер сам хтео да је орасположим.

Она се весело насмејала, ухватила ме за руку и увела у своју собу. Соба је била прилично мала, а намештај се сводио на један огроман брачни кревет хипермодерног дизајна и на омању белу комоду у другом крају собе.  Непосредно поред кревета био је укопан мали старински топ, док је на комоди стајао нестварно велики, црни телевизор.

Анина сестра се нагло бацила на кревет, изазовно се на­сме­ја­ла и почела да откопчава своју хаљину. Легао сам поред ње и кренуо да је мазим, без икаквог снебивања, као да се знамо сто година. Љубио сам је, миловао, свлачио са ње хаљину, а она је гласно уздисала и привлачила ме к себи. Лудачки ме узбудила, дрхтао сам од страсти и осетио сам како се у мени буди звер: нагло сам се окренуо и упалио сам фитиљ на топу. Анина сестра ме угризла за уво, вриснувши од задовољства. Топ је опалио, чула се страховита експлозија, а кроз густи облак дима назирала се огромна рупа на зиду, непосредно изнад телевизора. Пришао сам рупи и опипао јој рубове. Анина сестра је опуштена, задовољена лежала на кревету и полако је пушила цигару.

– Видиш ли колику сам рупу направио? – рекох јој хвалисаво.

– Да – узврати она, кикоћући се – права си хаубица. Само што ниси погодио телевизор. Мада, то још никоме није успело.

Истог часа, у собу је улетела брката секретарица и разрогачила је очи, запањено посматрајући хаос који сам направио. Онда се окренула к мени и ошинула ме погледом пуним огорчења и презира:

– Немојте више да долазите овамо, младићу! – рекла је. – Ми овде не примамо дивљаке, само фину господу. Умало да нам разбијете телевизор!  Без икаквог додатног објашњења ме зграбила за врат и збацила низ степенице. Истрчао сам напоље, за мном су се треском залупила огромна метална врата, а на њима је стајао натпис, који при уласку нисам приметио: „Добродошли у Туристичку агенцију Вест травел”.

Ана и њене сестре (хардкор)

Паковање је ствар коју највише мрзим на свету, а ми већ данима ништа друго и не радимо само се пакујемо. Прво су нас терали да своје личне ствари спакујемо у картонске кутије и да на те кутије читким словима исписујемо своја имена, како се оне не би помешале. Када смо тај посао, коначно, обавили, наредили су нам да све те уредно спаковане ствари извадимо из кутија и да их препакујемо у торбе. Шта смо могли: крени, распакивај, па пакуј поново.

Тужна је ова припрема за евакуацију, сви се осећамо бедно. Нема очекиване радости због скорог одласка кући. Заправо, уопште се и не осећамо као да идемо кући, напротив, осећамо се као да нас из сопствене куће истерују. Знам да је глупо, али тако је: увек смо мрзели ову касарну, из дна душе, а сада нам се одавде не иде.

Већина питомаца сигурно није размишљала о томе на начин на који сада ја размишљам, али подсвесно сви осећају да су угрожени. Мораће поново да се привикавају на правила игре, ограничаваће их са свих страна, неметаће им старе, већ заборављене обавезе, а при том ће им стално говорити: па, ви сте, ипак, још деца! Фуј.

Сви тачно знамо да нас то чека. Натерали су нас да напра­сно одрастемо, а сада поново очекују да глумимо дечје улоге.

Радио јавља да су неки типови пуцали у демонстранте. Са свих страна се чује пушкарање, грађани се преко радија позивају да сачувају присебност. Неки људи су провалили у скупштину и сада ту протестују.

А нама, данас пре подне, стиже изненађење! Питамо Карику када ће да нас пребаце у Србију, пошто нам је речено да ће другу класу евакуисати чим овде загусти. Тачно се сећам шта нам је рекла она мумија од генерала: у случају ратних сукоба друга класа ће бити евакуисана. Трећа остаје да брани касарну.

Морам да признам, одржали су дато обећање, али на сасвим неочекиван начин. Карика је, пресекавши наша запиткивања, мртав хладан саопштио:

– Од јуче сте трећа класа.

Ја сам, додуше, и раније сумњао у ту причу о евакуацији, али ово је био гром из ведра неба. Каква идеја! Сви смо пуни кечева, и ја имам два, требало је да полажемо поправне у августу. Ма какви! Једноставно су узели дневнике и све су кечеве преправили у двојке. Вуле из првог инструмента има кеца, ни то не јебу пет посто! Двојка! Можда су проценили да ће он бити прави виртуоз нашег новог инструмента.

Трећа класа је од јуче четврта, а ми смо добили чинове за трећу годину: сви смо постали десетари. Чак и луди Грба! Нисам одолео да не упитам Карику:

– Када ћете нам поделити пушке? На трећој години имамо и вежбе гађања!

Међу питомцима се пронела вест да је касарна у потпуном окружењу. Нема знакова који би потврдили те гласине – официри, разуме се, ћуте као заливени, а за сада нас нико није ни напао. Говоркања, међутим, не престају.

Последњих дана по граду падају гранате, а ми по цео дан гањамо Карику и захтевамо оружје. Кљуцамо га у мозак кад год га видимо: хоћемо оружје, хоћемо оружје, дајте нам оружје...

– Који вам је враг? – покушава Карика да окрене ствар на шалу. – Стрпите се, бар, док вам не нађемо неког непријатеља!

– Дајте нам оружје – узвраћа му Вуле – лако ћемо за непријатеља.

Пошто је ту Вулетову тезу прилично тешко оповрћи, Карика обично збрише без одговора. Не зна, јадник, како да нас скине с врата.

Рат нам се приближава. Данас пре подне су прошла кола за хитну помоћ улицом војводе Путника, а из њих су неки типови отворили ватру на касарну. Наши су одмах узвратили. Дуж целе касарне се чула заглушујућа бука и дизао се дим.

Касарна је дуга читав километар, али тек када је возило стигло у висину нашег објекта неко је погодио задњи точак. Кола су почела да се заносе а онда су се преврнула. Наши су и даље пуцали без престанка. Убрзо се зачула експлозија: погођен је резервоар преврнутих кола, видели смо како комади лимарије лете на све стране.

После тог напада мајор Петровић је издао наређење: од сада се пуца на све што се креће. И на пешаке, били они млади или стари, и на кола са било каквим ознакама, чак и на возила УНПРОФОР-а. Нико жив не сме да прође.

Само што ми питомци још увек нисмо добили оружје. Откидамо Карику због тога:

– Нападнути смо! – издиремо се на њега, као да је он крив за све то. – Пуцају на нас! Хоћемо оружје!

Два су дана прошла од пуцњаве. Јуче је Карика ушао у нашу собу, погледао ме и рекао:

– Па, добро, Богавац, докле ћеш ту да се излежаваш? Хоћеш већ једном да узимаш ту пушку?

Ја скочим, сав срећан, а Карика нам показује списак оних који могу да задуже оружје. Нису их добили сви, само нас двадесеторица.

Одмах смо укапирали по ком систему је сачињен списак. Оружје су добили они који су правили највише проблема: лоши или безобразни ђаци, који нису учили или нису слушали наређења. Вуле, Слоба и ја смо добили пушке међу првима, а уз њих и муницију, стопедесет метака, да напунимо рамове.

Бубалице и увлакаре нису добили пушке, могу само да нам завиде. Још кад су чули да оружје не узимамо само преко дана, него да нам пушке и преко ноћи стоје у соби! Појели су се од муке!

Мој положај је на првом спрату: браним прозор преко пута наше собе. Смена је на сваких шест сати, али ми висимо на ходнику по цео дан, шетамо своје новостечено оружје и свима га показујемо.

Протеклих дана доста размишљам о детињству. Одрасли испредају легенде о том животном добу. Кажу, радуј се док си дете, и мисле то озбиљно, а ти једва чекаш да одрастеш и да коначно без страха и без гриже савести радиш све што они раде а теби бране. Детињство је, изузмемо ли неколико заиста лепих успомена, прилично непријатан период живота, у којем си непрестано потчињен најразличитијим људима, често много глупљима од себе, и то само зато што си рођен пар година после њих.

Када, међутим, ти паметни типови направе неко срање попут овог овде, онда се одједном досете па ти кажу: ниси више дете! Од данас си ратник, бори се!

Одрастао си тек када си им потребан.

Ноћас сам први пут пуцао. Радо бих записао датум, али не бројимо више дане. Изгубили смо осећај за време, не знамо ни који је дан, ни колико је сати. Једина мерила времена су нам светлост и мрак, сутон и свитање.

Било је то негде после пола ноћи. Дубока ноћ, мркли мрак. Одједном се из околних зграда по касарни осула паљба, а наши су из свих објеката одговарали на ватру. Ми једини нисмо добили наређење да узвратимо. Онај идиот Малић, што је ноћас био с нама на спрату, само је чекао и чекао, ништа није наређивао, а нама су се живци кидали. Ови споља пуцају ли пуцају, а ми само седимо и слушамо како фијучу меци, како се забијају у зидове, како нам разбијају прозоре. Најзад су неки почели да се буне:

– Шта, бре, више чекаш, идиоте, дај наређење да узвратимо!

Малић је полудео, очигледно се још никада није нашао у оваквој ситуацији. Скроз се био изгубио, почео је да урла на нас:

– Да узвратите!? Јесте ли полудели!? Па и они су људи, забога! И они су нечија деца!

Слушали смо га – и нисмо веровали ушима. И они су нечија деца!? Ти кретени што нас растурају? То нам је била последња кап у чаши. Вала, и ми смо нечија деца!

Истог момента смо сви почели да пуцамо. Какав је то лом био! Трештало је и одзвањало по целом ходнику. Малић је четвороношке пузао око нас и беспомоћно је млатарао рукама:

– Прекините! Прекините! – викао је. – Шта то радите!? Јесте ли ви војници!? Ово је срамота што радите! Срамота!!!

То нас је још више мотивисало: рокали смо као нико у касарни. Пуцали смо без престанка, бесни, на ту нечију децу, у тамну ноћ.

Није било никаквих последица. После је, чак, дошао мајор Петровић и похвалио нас.

– То је било ваше ватрено крштење – рекао је. – Од данас више нисте деца, него одрасли људи. Војници. Држите се храбро!

Свима нам је лакнуло од ноћашње пуцњаве. Сад бар знамо на чему смо. До рата је живот у овој касарни био лепо уређени бесмисао, а сада је постао борба за преживљавање. Боримо се за најосновнију ствар на свету, за голи живот: нема те људске работе која би имала више оправдања.

Знам да ти ово звучи лудо, али веруј ми – човеку који живот проводи у касарни, рат се, сасвим оправдано, чини смисленијим него мир.

Рат се поново смирује, све више мирише на примирје.

Приметио сам, у последње време постајемо нервозни када се не пуца. Тада је најгоре, буквално се ништа не дешава па је превише времена за размишљање. У глави нам се без престанка врте комбинације: шта ће са нама бити, када ћемо кући, да ли ћемо уопште кући. Није сигурно ништа под милим богом.

Пре неки дан, на спрату испод нашег, један од питомаца је добио хистерични напад и урлао је по ходнику на сав глас како ће да побије све Хрвате и Муслимане. Старешина на том спрату је Хрват, не верујем да му је било свеједно. Код тих лудака никад не знаш да ли само лупетају, или су у стању и да остваре своју претњу. Дечко има пушку, а с оним ко има пушку и прети није се шалити. Таквим људима се одузима оружје, али доћи до оружја не представаља више никакав проблем.

Најбоље је када почне пуцњава: сви се бацамо на прозор, наслонимо се на џакове и рокамо. Напетост и немир одједном ишчезавају, растурени мецима.

Нећеш веровати, Бумбар је јуче задужио пушку. Претходно је, међутим, лудачки звекнуо Вулета по носу.

Све је почело као и обично. Вуле је малтретирао Бумбара, шамарао га, вукао га за нос, за уши, називао га смрдљивом, дебелом свињом, врећом гована и чему све не – а овај уопште није реаоговао. Класика.

– Сероњо! – вређао га Вуле. – Људи се кокају на све стране, а теби је испод части да узмеш пушку! Зашто, мајку ти јебем!? Зато што си једном у животу некога звекнуо? Пичко једна! Млатнуо си једног педерчића, па шта? Једина права ствар што си урадио у животу!

Бумбар га је покосио истог тренутка. Звизнуо га право у фацу, директом. Вуле није стигао ни руку да помери.

Сада, јадник, лежи у соби с хладним облогом на глави и повремено повраћа. Очигледно је добио лакши потрес мозга. То ће још некако и да преболи, међутим, нос му је унакажен за цео живот. Личи на неталентованог боксера након десетак година проведених у рингу.

– Е, јеси излечио човека, свака ти част! – зезао га Раде. – Нисам веровао да си тако добар терапеут.

Вулету, међутим, није било до шале. Посматрао је свој згњечени нос у огледалу и псовао је без престанка:

– Унакази ме она звер, мајку му јебем! Погледајте на шта личим!

Раде, наравно, није одолео искушењу, истог трена је изнео своје виђење:

– Као да си се сударио с неком џиновском тепсијом, Вуле!

Ни Слоба није знао за милост:

– Е, па, шта ћеш, ортак! – кезио се Вулету. Судбина.

Уништавамо и пушке, вадимо им ударне игле, сипамо им киселину у цеви, па их бацамо. Међутим, многи мажњавају и оружје, спремајући се да га носе кући.

Уђем ја, на пример, данас у суседну собу и видим Слобу пред креветом пуним оружја: пакује пиштоље, пушке, аутомате, бомбе, читав мали арсенал. Каже, нема намеру да ишта од тога продаје, него узима, онако, за себе. Касетофон оставља, снимање га више не занима.

Никада нећу бити у стању да схватим шта ће некима толико оружја. Изузев, ако и у својој кући не намеравају да живе као што су овде живели: да пуцају на све што се креће улицом и да на нужник иду четвороношке.

Са оволико оружја могу да се бране од читаве једне армије, или да побију половину свога родног града.

Радетова соба је непосредно поред наше. Предсобље нам је заједничко, а две собе одваја само танка шпер-плоча. Радетови цимери су Грба, Слоба и Камено теле.

Слоба је из Пожаревца, због тога смо му дали тај надимак: има помало крив нос, ледено плаве очи и лудачки поглед. Доста пије, а понекад хоће и да дуне понешто, било траву, било лепак, не прави разлику. Ни таблете му нису стране. Иначе је сасвим о.к. дечко, прави ортак.

Слобина страст је снимање. Све снима, музику, звукове, разговоре. Има већ читаву хрпу аудио-снимака, а скупља паре за видео-камеру. Његова животна жеља је да постане сниматељ, али мора прво да заврши ову школу. То је од њега тражио отац, пуковник, који сматра да је војска идеално место за његовог откаченог сина.

– Нећете ми веровати – прича нам Слоба – мој матори је убеђен да ћу у овој касарни заволети војнички живот!

Камено Теле је из Ваљева. Он је добио надимак по једном капетану кога прашинари због смешног хода називају Камена Крава. Камено Теле хода исто тако смешно као и тај капетан, само што понекад и поскакује. Два предња зуба су му искривљена, а лице му је нон-стоп румено. Много добар и питом дечко.

Ту је, на крају, и Грга Квргић. Он је луд. Али стварно луд. Чак и име му је лудо. Квргић Грга, из Вргин Моста. Зовемо га Грба. Нико не зна тачно како је он доспео овамо. Сасвим је сигурно да су га родитељи убацили преко везе, јер није могао сам да упадне.

Одмах првог дана смо видели да с њим нешто није у реду. Седели смо на клупи испред објекта, нас неколицина гуштера, и нешто причали, када је, одједном, наишао генерал Милош Брозовић. Командант касарне, видиш га једном у пола године, натрпан је одликовањима, сија се. За њим су ишла два пуков­ни­ка, неке зајебане фаце. Сви смо скочили и укочили се у ставу мирно, трудећи се да их поздравимо по пропису. Грба је, међу­тим, и даље седео на клупи мртав хладан и спокојно чачкао нос. Брозовић је стигао до нас и видео да га лудак не јебе пет посто. Окрене се он према Грби и театрално му се поклони:

– Здраво, питомац!

Грба се, међутим, није ни померио. Насмешио се и узвратио је запрепаштеном генералу:

– Здраво.

После те сцене, Грба је месец дана рибао веце, али то му није покварило добро расположење. Мада, клоњару од тада ословљава са „друже генерале”.

Грга је и раније био комедија од човека, али откако је избила фрка постао је прави фантом. Падају му на ум најлуђе идеје.

Пре неки дан, седели смо у соби и нешто причали, када смо одједном осетили мирис дима. Куља дим испод врата, улази у собу, а са њим и неки ужасан смрад. Првог тренутка смо помислили да је неко у наше предсобље убацио димну бомбу. Излетели смо напоље и видели, односно назирали кроз дим Гргу како у турском седу, потпуно кул, седи на поду и кува кафу. Али, како кува кафу! Направио је праву правцату логор­ску ватру од једне изломљене столице и од комада паркета. Међу летве је нагурао још и неке папире и најлоне, вароватно да би се ватра лакше разгорела. Очигледно је био свестан да ће све то ужасно да смрди, пошто је на главу ставио гас-маску. Се­део је тако, мртав хладан, са маском на глави, укрстио је ноге и чекао да се кафа скува. Кафу, међутим, није кувао у чутурици, него у шлему. Ишчупао је све кожне и текстилне делове шлема, а у метални део је сипао млеко, воду и шећер. У онај смрдљиви, прљави шлем! Убили смо га од батина.

Уопште, у последње време, ако неко хоће да се иживљава он бије искључиво Гргу или Бумбара. Откада је почела озбиљ­ни­ја пуцњава људи су, зачудо, постали питомији. То можда и није добра реч, али чињеница је да нема више туча, задир­ки­вања, или крупнијих свађа. Делујемо као нека добро уиграна екипа.

Уопште, значи, нема туча откада је избио рат, али Грга и Бумбар су изузеци који потврђују и одржавају правило. Њих сви бију када им се неко бије – они су изван закона.

Чини ми се да, на неки перверзан начин, Грга чак и ужива у тој улози. То је, наиме, једини начин да и он буде од неке ко­ри­сти. Он, Грга Квргић, обавља веома важну функцију у нашој заједници и то му је главни извор самопоштовања. Зато, веро­ватно, и прави свакојаке глупости, и то по правилу тада када га нико под милим богом не малтретира. Воли да изиграва будалу и смеје се када га бијемо, јауче, а истовремено умире од смеха. Свиђа му се када га називамо лудаком. Нећеш веровати, ону кафу скувану у шлему, после је, чак, и попио.

Грга има и своју омиљену фору. Вади зрна из пушчаног метка и сипа барут у кутију од шибица. Када напуни кутију, стави у њу фитиљ и запали га. Ту игру, по правилу, игра у соби, ноћу, док Раде и Слоба спавају. Када кутија експлодира, поменути се, наравно, усеру од страха. После убију лудака од батина, али то Грги, као што рекох, уопште не смета. Он и даље вади барут из метака и скупља га у кесице. По стотине метака упропасти да би сакупио довољно барута, а онда, опет у сред ноћи, узме тај барут и почне да шара са њим по соби, да га про­си­па, цртајући по поду разне фигуре. Када напуни целу собу са својим фигурицама, он запали барут – и тада настаје фешта. Прво­класни звуковни и визуелни ефекти, уз ужасан смрад. Мора се признати да је на свој откачени начин и Грга уметник. Слоба и Раде, међутим, то нимало не цене. За овај свој послед­њи гег Грга је од њих касирао такве батине да је чак и њему пресело. Данима је после био миран.

Што се Бумбара тиче, њега највише малтретира Вуле. Лечи га, као, од гриже савести. То је за његово добро, каже. Сваки дан млати и провоцира несретног Бумбара, али терапија за сада не даје никакве резултате. Вуле, међутим, не одустаје, напротив, повећава дозу. Ил' ће да га излечи, ил' ће да га убије.

Једно од та два.

Настава се прекида до даљњег. Професори штрајкују због ниских плата, а по граду поново ничу барикаде, према томе, профани и да хоће не могу да дођу на посао.

Одлучили су, изгледа, да споје непријатно с бескорисним.

У касарни су почеле праве ратне припреме. Влада тотални хаос. Артиљерци из Задра укопавају топове и хаубице по свим зеленим површинама, праве митраљеска гнезда за осамдесет­четворке и постављају их према главним прилазима. Све наше брижљиво неговане зелене површине су разровали као кртице. Раније је касарна са тим силним парковима, дрвећем и цвећем изгледала као неко одмаралиште, а сада највише личи на гра­ди­ли­ште. Свуда камиони, ознојени људи с лопатама и огромне гоми­ле ископане земље. И свуда, свуда топови, опкољени вели­ким маскирним мрежама које подсећају на позоришне кулисе. Спрема се невиђена представа.

Ми нон-стоп висимо напољу, нема наставе па можемо да радимо шта год хоћемо. Гледамо шта се ради и одушевљавамо се. Први пут у животу имамо прилике да видимо како се једна касарна припрема за рат. Видимо војаке како носе неке кутије, грче се. Питамо их шта је то, а они само одмахују главом. Оде­мо за њима и видимо како из кутија ваде противтенковске мине и постављају их испред прве капије, на сам улаз.

На свим крововима су распоређени снајпери. То су ака­дем­ци, искусни стрелци. Држе под контролом све прилазе касарни.

На брисани простор између објеката и зида касарне спе­ци­јал­ци су преко ноћи поставили потезне и нагазне мине. Оне нај­подмуклије, са куглицама које се разлете у углу од деведесет степени. Свуда стоје табле: „Опасно! Не прилази!”

– Еј, Боги! – зеза ме Раде. – Ајд', сад кидни кроз прозор, кеве ти!

Евакуисаће нас аутобусима и камионима који су део возног парка касарне. То је огромна количина разних возила, а заједничко им је што су сва у јадном стању: прозори су им полупани, лимарија избушена мецима, искидана шрапнелима. Али, иду, котрљају се. Једини је проблем што за оволики број возила нема довољно возача. За аутобусе су још некако и пронађени професионални шофери, али камионе ће, углавном, возити питомци. Свако ко је бар једном у животу возио камион, или слаже да га је возио, може да буде шофер. Онима што се добровољно јаве дају да паркирају камион на одређено место: то им је возачки испит. Ако им не успе, опет су положили. Важно је да се примају.

Многи од наших лудих музичара су се јавили за шофере, а умеју да возе камион колико и ја. Ништа њих не брину босанске провалије, пуни су самопоуздања. Чини ми се да би ти момци пристали да возе и хеликоптере само када би им дозволили.

С друге стране, има доста војака који умеју да возе камион, али се не примају. Они ће да возе мазнуте голфове.

Повремено се чује пушкарање из града, а у касарни се наставља укопавање. Од јуче и ми питомци имамо задужење: одмах после доручка идемо до котларнице где су пре пар дана истоварена два шлепера песка. Цео дан пунимо џакове с песком, а после их колицима превозимо до наших објеката. Утврђујемо објекте стављајући по два џака песка у сваки прозор. Цркавамо од посла.

Официри су у последње време некако приснији с нама. Не би се баш могло рећи да нам подилазе, али не малтретирају нас без потребе. Све више смо с њима као ортаци. Они тачно знају да их је премало: без наше помоћи немају шансе да одбране касарну. У неку руку, зависе од нас, питомаца. Можда нас зато више и респектују.

Али, зато, сваких пет минута стижу нова наређења. Деле се разна задужења: неко ће бити болничар, неко везиста, неко физикалац. Распоређени смо по прозорима што гледају на улицу. Сваки други прозор покривају по четири питомца, у четири смене. Оружје нам, међутим, још увек не дају. Ми смо само посматрачи.

Ја сам међу онима што преносе муницију. Кад има нешто да се физикалише, Карика увек нађе мене, Слобу, Вулета и Радета. Вероватно зато што превише причамо и што правимо свакојаке глупости. Е, сад нам је пресело. Цео дан преносимо муницију из централног магацина у наш. Наш магацин смо до врха напунили сандуцима.

Допремили смо и нове новцате аутоматске пушке, читаву гомилу. Њих складиштимо на другом спрату, у просторији за инструменте.

Данас смо, Вуле, Раде, Слоба, Амадеус и ја, одлучили да узмемо дан одмора. Склонили смо се у једну празну просторију на другом спрату како нас Карика не би пронашао.

Та собица је, заправо, складиште плоча. Ретко када у њу неко залази. Натрпана је неким прастарим плочама с кому­ни­стичким песмама. Све саме славопојке Јожи и партији. Сећам се тих песама, неке од њих сам морао да учим још у основној шко­ли. „Уз маршала Тита”, на пример. До дана данашњег ми одзва­ња у глави тај кретенски текст: „Уз маршала Тита, јуначкога сина, нас неће ни пакао смест, ми дижемо чело, и крочимо смело, и чврсто ми стискамо пест”. Ту је, ваљда, и оно чувено: ко друкчије каже – клевеће и лаже.

Пребирали смо по плочама без везе, да нам прође време, а онда је Вуле предложио да избацимо једну кроз прозор, чисто да видимо како лети. Одабрали смо једну ударничку. Вуле је ухватио залет, излетео на ходник и избацио плочу на улицу као неки фризби. Није успео добро да је затегне, плоча је нагло атерирала и забила се у земљу испред ограде.

Тада смо кренули да вадимо плоче из корица и да их бацамо, једну за другом, преко брисаног простора. Неке од њих смо, чак, успели да пребацимо преко ограде, па смо их посматрали како се распрскавају по асфалту. Баш смо се лепо забављали. Најдаље је одлетела она, већ поменута, „Уз маршала Тита”. Није да ти се хвалим, али њу сам избацио ја лично. Полетела је идеалном путањом и растурила се на сред улице војводе Путника. Раде се одушевио:

– Види, јебо те! Лети Јожа на тањиру као ванземаљац!

Нико нас није приметио. А и да јесте, шта нам могу? Послаће нас кући? Пред буру се морнари не бацају с брода.

У последње време влада општа несташица цигара. Откада се озбиљније припуцало, тип са голфом више не долази. Ако се деси да неко запали, одмах се око њега направи круг: он повуче први дим, да цигару следећем, а онај ономе до њега и док прође два-три круга не остане више ништа. Одвратно.

Амадеус, Раде и ја последњих дана претражујемо све писте, путеве и зелене површине, тражећи опушке. У прво време смо тражили само оне дуже, а сада већ скупљамо све што нађемо: чак и изгажене пикавце, ко зна колико старе, у којима има дувана за највише два дима. Када напунимо кесу, истресемо опушке на папир и вадимо из њих дуван, а после тим дуваном напунимо лулу коју је Раде, ко зна одакле, набавио. Можеш да замислиш ту мешавину од најразличитијих дувана и прљав­шти­не! Када запалимо, шири се невиђени смрад.

Ниједан од нас тројице није страствен пушач. То нам је више као нека забава помоћу које убијамо време. Протекли дани су били прилично мирни, да не кажем досадни. Пушкарање се чује само повремено. Сви говоре да се ствари смирују.

Испред касарне је чак прошло неколико трамваја.

Јуче послеподне смо, по обичају, скупљали опушке. Управо смо претраживали писту академаца када је, одједном, настала општа фрка. Видимо, на све стране трче људи. У сусрет нам јури мајор Петровић и издире се на нас:

– Шта ви овде тражите! Одмах да се јавите у јединицу!

Почели смо да трчимо ка објекту. Нисмо се нешто упла­ши­ли, пре ће бити да смо осетили олакшање: ишчекивању је дошао крај. Што мора да се деси, боље да се деси што пре.

Када смо се сви скупили, Карика нас је постројио по ходнику и рекао:

– Извршен је напад на дом ЈНА, а очекујемо напад и на нашу касарну. Будите у приправности. Излазите из објекта само ако добијете дозволу или наређење.

Ноћас нико од питомаца није спавао. Настала је општа луд­ница, једни друге смо палили, причали смо шта ћемо да радимо ако нас нападну. Нека дођу, нека само дођу! Потпуно смо се откачили, кружили смо по ходницима као звери у кавезу.

Нико нас није напао. Мешају се у нама олакшање и љутња. На све стране се пуца, свако свакога напада, бесни прави рат, а нас нико не дира.

Осећамо се помало запостављени.

Не знамо како изгледају наши противници. Дању повремено виђамо силуете оружника што јуре између солитера, разазна­је­мо боју њихове косе и њихових маскирних униформи, али црте њихових лица не видимо никада. Ноћу, опет, буљимо у тамне обрисе зграда, који се, као зла привиђења, претећи надносе над нас.

Када неко од тих типова претрчава од једне зграде до друге, а то не траје више од три до четири секунде, цела касарна одзвања од рафала. Сви га гађају, а после су сви убеђени да су га погодили. Одушевљено причају по ходницима:

– Погодио сам га! Знам сигурно да сам га погодио!

Убеђују ортаке, а помало и себе, све док у потпуности не по­ве­рују својој уобразиљи. Ловачке приче, у дословном значењу тог термина.

Академци нам причају сасвим другу причу: та наша пуцњава са прозора, кажу, служи само као камуфлажа. Нисмо ми ника­кви ловци, него само страшила. Прави ловци су на крову и раде свој посао без много буке. Морам да ти признам, та варијанта не годи баш много нашем самопоштовању, поготово после сил­них прича које смо слушали од Карике и од Петровића о нашој храбрости и незамењивости. Таман смо убедили себе да смо одважни браниоци касарне, непогрешиви стрелци којима рука никада не задрхти, а сада нам нуде варијанту у којој смо сведени на ниво димне завесе.

– Ја мислим да повремено, ипак, некога погодимо – теши се Слоба – бар по закону великих бројева.

У Земаљском музеју је постојала и галерија лептирова. Више пута сам шетао по тој галерији и дивио сам се шаренилу безбројних лептирова, који су ми, премда препарирани, дело­ва­ли као живи и сваког тенутка спремни да полете.

Та ситна, разнобојна бића су ме одувек одушевљавала. Свиђају ми се њихова несразмерно велика крила која се не склапају уз тело него стално штрче разапета. Од малих ногу ме привлаче лепе и непрактичне ствари.

Земаљски музеј је избомбардован, па је и галерија лепти­ро­ва отишла у аут. Погођена је гранатом, данима је куљао дим из њених прозора. Сећам се, раније сам жалио што у тим пре­па­ри­ра­ним лептирима нема живота, што не могу да полете и да сво­јим бојама оживе устајали музејски ваздух. Сада се, међутим, десило и то чудо – разлетели су се, попут шрапнела, мртви лептири.

Синоћ је Примаријус тешко рањен. Метак у стомак. Када сам чуо вест, одмах сам отрчао до његовог положаја. Стигао сам када и санитетлије: управо су му пружали прву помоћ. Деловао је прилично уплашено, а из ране му се цедила цревна садржина помешана с крвљу. Упркос томе, када ме је угледао, успео је да сложи кез и да процеди:

– Vulnus sklopetarijum abdominalis... Добио сам ВБС.

Генијалац. Махнуо сам му у знак охрабрења док су га износили из објекта, а од тада га више нисам видео. Вероватно су га пребацили у Војну болницу, као све тешке рањенике које не могу да оперишу у касарни. Болница је, међутим, у рукама Муслимана. Ако је Примаријус жив, сада је заробљеник.

Он је – заборавио сам то да напоменем када сам ти писао о њему – Мађар по националности. То ће му, надам се, извадити просек. Можда ће му се ови лудаци и смиловати – под условом да знају ко су то Мађари.

Последњих дана ситуација се поново смирује, па доста вре­ме­на проводимо ван објекта. У касарни влада права проле­ћна идила: паркови су обасјани сунцем, над рововима и рушевинама пирка благи поветарац, окружује нас блажена тишина. Као да рата никада није ни било.

Примирје је необично стање. Људи се усред рата понашају као да је мир, што делује помало апсурдно, али је, ипак, крајње логично. Кад мало боље размислим, у овој нашој земљи се ни­ка­да није ни знало када је мир заиста мир, а када само прекид ватре. Примирје пре овог рата, што каже Раде, трајало је педе­сет година. Читава наша историја је чудесна смеса од рата и мира, тако мајсторски умешена да више нико жив не може ни да препозна, а камоли да разлучи првобитне састојке. Најбоље је, зато, да свако примирје прихватимо здраво за готово као да је прави мир и да уживамо у њему док може.

Срели смо Барона који каже да ће нас у року од неколико дана евакуисати. Ко зна, можда је овога пута у праву. Не може ни он баш увек да омане.

Јуче се одиграла комична сцена на нашем спрату. Негде око пола ноћи запуцали су из околних солитера. Ништа необично у последње време. Карику је замењивао Антун Кларић, професор клавира. Хтели смо да одговарамо на ватру, чекали смо да Кларић изда наређење, али он се бацио на земљу чим се запу­ца­ло, испустио је пушку и почео је да кука. Ухватио се за главу, онако огроман, и стао је да запомаже и да цвили. Скроз се био изгубио. Преклињао је као да га неко коље:

– Немојте! Немојте! Ја сам професор клавира! Ја сам само обичан професор клавира!

Био је и јадан и смешан у исти мах. Опружио се насред ход­ника као нека жива барикада, па смо морали да га прескачемо како бисмо стигли до положаја.

Нико му после није пребацивао ништа, нити му се ико ругао. Неки људи, једноставно, нису у стању да контролишу свој страх, да каналишу панику у себи, поготово не трајно. Једни временом огуглају, постају мање осетљиви, а у другима се таложи страх, бубри у њима као тесто, прераста њихове рубове – и они, одједном, пукну као пренадувани балони.

Не смем ни да помислим шта би се десило када би ме такав страх трајно изједао.

Сазнали смо да у команди има воде за туширање. Нико од питомаца се није купао недељама, а официри и њихове фами­ли­је се редовно туширају! Можеш да замислиш наше огорчење! Штедели смо сваку кап воде као да је од злата, верујући у њихо­ве приче о прекинутим водоводима, а они су је трошили у свим количинама!

Слоба је, међутим, нашао начина да им се освети. Провалио је да у просторији до купатила постоји једна рупа на зиду. Рупа је проширена и сада је она једна од главних атракција. Слоба и Раде сваки дан одлазе да гледају официрске жене и кћерке како се туширају, а после долазе па нам препричавају детаље: какво је овој дупе, какве су оној сисе, и тако даље. Јуче долазе и умиру од смеха:

– Видели смо ону Карикину глупачу како се купа! Чекајте, чекајте, то није ништа! Замислите, одједном је ушао Карика, па су почели заједно да се туширају! Леле, људи, када је кренуло ваћарење, па држ' не дај! А ружни обоје, одвратно грађени! Ужас живи! Дошло нам је да вичемо: престаните! Таквима би требало забранити да улазе у купатило.

На жалост, што се девојака тиче, све се своди на празну причу. Академке и официрске кћерке уопште не маре за нас питомце, трпају се на вишем нивоу, а еротских часописа нам је више преко главе.

Све чешће мислим на тебе.

Киша уопште не пада. Ово је најсувље пролеће које памтим, ни кап није пала откада је окопнео снег. Нема топлих про­лећ­них киша, које су, својим непоновљивим мирисима, за мене одувек били најпоузданији весници овога годишњег доба.

Не знам да ли си приметила, али сваки пролећни пљусак има свој јединствени мирис, као да је људско биће. Неки мири­ше опојно као лепа, зрела жена, други топло, скоро мајчински, трећи као девојчица. Али сада киша нема, а и да падне неки пљусак, вероватно би мирисао на уље и на рибу.

Колико би ми сада пријала једна права провала облака! Понекад, ноћу, када се огласе топови, замишљам да је то грмљавина и чујем како пљушти киша, пролећна киша, у топлим, густим капима.

Лакше се успавам тако.

За дивно чудо, прорадио је један телефон, свако ко хоће може да се јави кући. Проблем је у томе што свако хоће, па мораш дан раније да се пријавиш, после сатима да чекаш у реду, а имаш права на разговор од једног минута. Ја сам одмах у старту одустао, међутим, Медо је успео да телефонира својима.

– Питала ме кева да ли смо у опасности – причао нам је када се вратио. – Ја јој кажем, нико нас, кево, не напада, а ако нас нападну, јебаћемо им мајку муслиманску. Јој, кад је почела да лелече! Сине црни, каже, па и ти си Муслиман! Још не зна, јадна, да сам Србин. Одузеће се када јој будем саопштио!

 Смејао сам се из свег срца, као и сви остали, али онда је и за мене уследио шок! Медо се окренуо према мени и рекао:

– Поздравио те матори. Био је код мојих и каже како хоће да дође у касарну. Допутоваће с једном делегацијом до Пала, а оданде ће се некако пребацити.

Прво нисам хтео да верујем: од мог маторог човек може да очекује сваку врсту глупости, али ово је, ипак, било превише. Ухватила ме невиђена фрка због могућег блама. Можеш да замислиш: татица полази у рат да чува свог малог сина! Ужас. Срећом, нема никакве шансе да се пробије. Први пут да ми је било мило што смо са свих страна опкољени. Хладан зној ме облио на помисао, шта ће бити ако ипак успе. Код њега ништа није искључено: можда опет искористи неку своју црногорску везу. Зајебаваће ме ортаци због тога до краја живота.

Док су се Христа и Мујо препирали, један артиљерац нам је донео пун сандук бомби и убацио га у аутобус. Нико га није констатовао, а радио је то наочиглед читаве муслиманске делегације. Сви су били заокупљени препирком.

Потрпали смо бомбе у џепове, свако по три-четири. За пут.

Данас сам напунио шеснаест година.

На све је личио овај дан, само не на рођендан. Први час сам имао код Мује, који ме у последње време баш навлачи на кечеве. Е, рекох, нећеш, вала, на рођендан да ме гњавиш! При­јавим се ја на лекарски. Кад ме Карика питао шта ми је, рекао сам:

– Проблеми с видом. Пао ми мрак на очи.

Пиљио је у мене помало сумњичаво, али ме пустио. Одем ја код лекара, али не код очног, него код неког младог зубара за кога су ми причали да је добар. Он ме прегледао, и видео да су ми сви зуби у реду.

– Хајде, реци шта хоћеш – каже.

Нисам имао друге, него да му се поверим:

– Рођендан ми је – рекох – треба ми дозвола за ВБС. Хоћу да идем у град.

– Што не кажеш одмах, шта ме зајебаваш! – смеје се. – Хајде, идемо код докторке, замолићу је да ти да дозволу.

Та докторка, кучка, позната је по томе што не даје дозволе за ВБС ни у лудилу. Није ми ни дала:

– Што ниси дошао одмах код мене! – љутила се. Дала бих ти дозволу због рођендана, али овако нећу.

Зубару је после било криво:

– Хајде да видимо шта можемо да ти урадимо – каже.

Прегледао ми је зубе и забринуто вртео главом:

– Жао ми је, али здравије зубе у животу нисам видео. Не могу да ти помогнем. Немам шта да ти поправим.

– Један зуб ми је израстао криво – досетих се. Могао би он да се вади.

– Жао ми је...

Сатима сам лутао по касарни као кретен, крио сам се од старешина да бих избегао наставу. Седео сам иза неког жбуна, недалеко од бисте Косте Нађа, пушио цигару за цигаром и посматрао облаке како промичу.

Тако сам прославио свој шеснаести рођендан.

1.

Данас је Видовдан.

Пишем ти ове редове чамећи у једној гломазној сара­јев­ској касарни и помишљам како у датуму има неке симбо­ли­ке. Додуше, данас се није десило ништа посебно. У касарни се, из разумљивих разлога, овакви празници не славе, а ни у граду није било неког бучног славља. Дан је био загушљив и досадан као, уосталом, сви дани овог бесмислено проведеног лета. Али, Видовдан се у овом граду, чак и необележен, некако осећа. Нико не може из лудачке кошуље сопствене историје.

У касарни постоји једна знаменита зграда. Данас је у њој смештена војна пошта, али је, ипак, свако помиње само као „Принципову зграду”. Сваки пут када улазим у њу сетим се типа кога су овде, пре седамдесет и седам година, мрцварили аустро­угарски тамничари. Дечку је било довољно неколико хитаца из пиштоља да уђе у светску историју. Да ли је уопште помишљао на то да ће и нас повући за собом? Ко зна где бисмо сада проводили дане, у каквој бисмо држави живели и да ли бисмо уопште постојали да њега није било?

Такве мисли ме у последње време све чешће опседају и увек ме узнемире. Којим правом се мртви мешају у наше животе? Зашто ја не могу да будем само ја, Јагош Богавац, појединац? Зашто на моје поступке, мисли и животне изгледе утичу речи изговорене и дела учињена деценијама, столећима пре мога рођења? Зашто ме се све те ствари тичу, чак и када ништа не знам о њима, чак и када им се одупирем?

Те суморне мисли, наравно, нису биле довољне да ми испуне цео дан. Досађивао сам се, као и сви остали, лежећи у соби и прелиставајући неке глупе часописе. Из дана у дан иста прича: не знамо шта ћемо са собом. Има ли глупље ствари на свету од лета проведеног у касарни? Ускоро ћу напунити шеснаест годи­на, ортаци су ми на мору или на неком путовању по ино­стран­ству, а ја чамим овде, међу четири зида. Одржавају нам наставу, иако је лето. Наводно, ради наше безбедности, пошто је избио рат у Словенији.

Смешно! Од свих питомаца у касарни један једини је из Словеније. Неки музичар из треће класе, Јанез Коровшек. Мо­гли бисмо, дакле, да отпутујемо кући без проблема, да нема оног идиота Пауновића, који хоће да докаже како је солидар­ност у нашој касарни важнија од свега. А то ти у преводу на српскохрватски гласи: сви пуше за једног, један пуши за све. Када се досађујемо, обично причамо о девојкама. Нико од нас нема озбиљнију везу, зато нам се често дешава да лежимо у соби и сањаримо. Тако је то било и данас после подне. Играли смо једну необичну игру, која се, заправо, своди на то да зами­шља­мо наше будуће девојке.

Дајемо им имена, набрајамо врлине и мане, потанко опи­су­је­мо боју њихових очију и косе, смишљамо им гласове и стас. Све је дозвољено, мада се трудимо да нам девојке не буду досадно савршене. Не смета, рецимо, ако им је нос мало већи од просечног, или ако су мамине мазе. Нама се свиђају такве какве су: много су стварније од девојака с дуплерица. Сате умемо да проведемо у тој чудној игри, која помало личи на призивање духова. Детаљно описујемо изглед и ћуд девојака којих нема. Измишљамо чак и наше будуће разговоре.

У току игре ми је, одједном, синула идеја: а зашто тој својој измишљеној девојци не бих писао? Не класична писма, пошто њих немам коме да шаљем, већ неке записе, белешке о себи, о друговима и о животу у овој касарни.

Вуле ми је одмах рекао да сам зрео за ВБС:

– Боги – каже – ти си тотално одлепио од ове врућине! Сабери се, бре! Како можеш да пишеш писма непостојећој девојци!?

Амадеус се, међутим, одушевио:

– То ти је сјајна идеја! – рекао је. – Бар је нећеш угњавити причама из војничког живота. Када се упознате, једноставно ћеш јој дати хрпу тих записа, па нека их чита. Допашће јој се то.

 И тако, од данас ти пишем. И надам се да постојиш.

Не знамо где је сахрањен јадни Роки, као што не знамо ништа ни о осталим погинулима. Све појединости везане за њи­хово сахрањивање држе се у строгој тајности. Затрпавају их, по свему судећи, ноћу, кришом – да их не пронађе нико више. Нестају, као да никада нису ни постојали.

Седим у кинокабини и трудим се да у свој пројектор убацим филм о теби, али никако да ми из главе изветре немир и сумор­не мисли. Лако је људима попут Јоже и Косте: они, временом, постају бисте. Неки од њих ће имати чак и свој маузолеј. Али, шта ће бити с Рокијем? Где је његова кућа цвећа?

Да није то, можда, ова дотрајала касарна у подножју брда Хум?

ЦИП Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

Милан Степанов је рођен 21. новембра 1967. године у Ђеру, на северу Мађарске. Основ­ну шко­лу и гим­на­зи­ју завршио је у будим­пе­штан­ској Срп­ско­хрватској основ­ној шко­ли и гим­на­зи­ји. Ди­пло­ми­рао је на Фило­ло­шком фа­кул­тету у Бео­гра­ду, на групи Југо­сло­вен­ске књижевности и оп­шта књи­жев­ност, 1993. године. Тре­нутно је док­то­ранд Универ­зи­те­та Лоранд Ет­веш у Будим­пе­шти. Уре­ђује кул­турну рубрику Српских народ­них но­ви­на (не­­дељ­ник Срба у Ма­ђар­ској) и је­дан је од уред­ника емисије Срп­ски екран на Мађар­ској теле­­ви­зи­ји. Уред­ник је мулти­ме­ди­јал­ног ком­пакт диска Ср­би у Мађар­ској. Објављује песме, прозу и књи­жев­не преводе у књи­жев­ним часо­пи­сима у Југо­сла­вији и Мађарској.

До сада публикована дела: Заграде (збирка песама, Пегаз, Бео­град, 1944), Жи­вот оца Радо­вана (животопис, Етно­граф­ски инсти­тут САНУ, 1994).

***

Роман Маузолеј Милана Степанова, младог српског писца који живи у Будимпешти, има све важније одлике доброг књижевног де­ла које је написао млад аутор. То је наиме роман о младим људима, испричан из психолошке и интелектуалне пер­спективе припадника данашње младе генерације, роман у који је непосредно пројектована младалачка животна визија испуњена многим карактеристичним особеностима које она и иначе посе­дује – радозналошћу пред жи­вот­ним неизвесностима и изазови­ма, потребом за пунијим и осмишље­нијим животом, наглашено критичким односом према актуелној ствар­ности и политички и идеолошки обојеној непосредној прошло­сти, а самим тим и пре­ма генерацији очева која симболизује такву про­шлост. Роман је, ме­ђутим, најбитније одређен актуелношћу своје те­ме и садр­жи­не, а са уже књижевне стране и својом композицијом и јези­ком...

...Милан Степанов је с разлогом наслутио да ће се његов роман раз­вијати уметнички успешније и књижевно изазовније ако записи о догађајима у току једне године у затвореном касарнском простору не буду поређани хронолошким редом. Зато је он духовитим компо­зицијским решењем, које је произашло из наводно случајног испада­ња ових записа из руку главног јунака у тренутку његове евакуације из касарне, при чему су они и изгубили природну хронологију, суш­тин­ски појачао а не умањио њихову литерарну условљеност и везу...

(из рецензије Марка Недића)