Драгомир Дујмов

Бели путеви

роман

Девојка 3.

  Хенк је био недодирљив. Схватила је то, тек, оне вечери када је ушла у велелепне одаје белих зидова у којима је, ипак, преовладавала црнина. "Како је то могуће? Да ли се ради о некој апсурдној причи?" - питаћете се са потпуним правом, међутим, могу вам рећи да ћете се и сами уверити да је баш тако било. Мораћете само малко причекати да се огромна врата од храстовине, налик на улазе енглеских средњевековних замкова,  широм отворе.

Девојка је осећала изузетно узбуђење док је трагала за момком о коме је једино знала, барем за сада, да је притајени режисер чија каријера тек што није отпочела и ушла на велика врата у професионални уметнички свет Бродвеја. Није било лако наћи овог, изнад свега, надобудног младића,  који се по цео дан није врзмао по разним музејима и позоришним салама. Но, било је неупоредиво лакше да му се уђе у траг прошетавши  кејом. Волео је овај град, мада га је најрадије описивао и упоређивао са ликом змије, која улази у свачије тело и сише срж са једином, искључивом  намером да га потпуно уништи и  разори. Заиста је веровао у то. И тога поподнева је седео, по свом устаљеном обичају, у трави и буљио у далеке зграде Менхетна. Био је сасвим сам и није се обазирао на господу у црном, они су руку под руку сатима шетали крај њега: дуго, полагано и, надасве, хладно.

  Од силне жеље да га сретне, Девојка уопште није обраћала пажњу на њих. За њу је тренутно било најважније да  што пре упозна Хенка  и да му открије, најзад, тајну Белог Анђела. Терао ју је нагон сазнања нечега што није тачно знала да дефинише и да одагна, све је то било обавијено меком сенком, кроз чије се фине нити нису могле разоткрити црте и облици лика. Хенк је чуо за њу, захваљујући, вечито пијаном глумцу, у ствари, унуку пролазног мафијаша. Када му се приближила није  чак ни поглед  подигао; започео  је свој монолог о постојању и о смрти, без трунке знатижеље и оптерећења да ли га она  уопште слуша или не. Није имао никакву потребу за публиком. Говорио је пригушеним гласом чудне дубине, његов стил је помало подсећао на Хамфрија Богарта, насмешила се притајено томе, откривајући истовремено, комичност ситуације и његове навелико озбиљне позе. Свака његова реч била је позајмица од Шекспира или Орвела. Имао је танани осећај за коришћење туђих мисли, све је то вешто упаковао у своје лично виђење и поимање ствари, која су се свакодневно унаоколо указивала и дешавала. Веровао је у прашину, која непрестано лебди изнад Гранд кањона у Колораду - ово своје "Вјерују" оригинално  је повезивао са Орвеловим романом 1984: "Више није био самотна утвара што изговара истину коју нико никад неће чути... Наслеђе човеково се не преноси саопштавањем својих мисли него чувањем духовног здравља." Сањао је галебове који узлећу са каменчићем у кљуну да би, подижући се у вис, гађали јаја и вадили развијене, још неизлегле пингвине негде на далеком југу, где битише зверска снага и чистота океана. Била је то права гозба и место за одлазак без помисли на повратак! Уз ову мисао одмах је цитирао Рушдија као неизоставни део свога излагања и размишљања: "Ако човек хоће да остане индивидуа усред усковитланих маса, можда мора да се потруди да буде гротескан."

Девојци се учинило да је Хенк надуван. И није се преварила. Свакодневно је конзумирао марихуану, а приликом значајнијих журки и нешто конкретније. На њено питање о Белом Анђелу није дао одговор, мада се није супротстављавао, подигнувши - по први пут током монолога - свој  поглед на њу. Био је очито слеп. Признао јој је - у стилу исповести - да је једино што је видео у соме животу био, у ствари, Бели Анђео. Видео га је само на трен и то на веома необјашњив начин. Нагло је застао у свом монологу и лукаво ишчекивао утисак. Девојка  је после првог изненађења, почела да га сажаљева, а он се већ следећег момента горко насмејао и  вешто вадио из очију холограм-сочива са мотивима деформисаног Кипа слободе. Наравно, слагао ју је. Уопште није био слеп. Обожавао је да се на крајње морбидан начин зеза са непознатим људима, док је своје познанике са посебним ужитком варао, лагао, а изнад свега, са невероватном страшћу оговарао. Легао је поново у траву и извадио марамицу. Обрисао је чело и нос и прекрио лице. Била је то, у ствари, омања америчка заставица.

   "Овако, када се кроз америчко знамење  гледа у сунце, свет изгледа сасвим другачије, чак ми се чини да је сасвим подношљив. Лепо је знати да си најбољи и најјачи. Моћ је несавладива сласт... Али све је пролазно, чак и Америка."- цитирао је са највећим задовољством самога себе. Вратио је своја сочива и наставио да гледа у свет преко плавог, белог и црвеног холограма са мотивом једнооке и напола наге жене са уздигнутом бакљом. То му је било - по свему судећи - сасвим задовољавајуће. Није сматрао важним њено интересовање за Белим Анђелом, тако, није поставио ни једно питање, док је истовремено вешто избегао да девојци пружи било какав одговор или објашњење. После завршетка монолога, нагло је и потпуно неочекивано заћутао. Прекид је био  истог  интензитета као почетак изненадне бујице речи, фраза и цитата. Ускоро јој је постало сасвим јасно, све то није било никоме намењено нити упућено. Речи је говорио и упућивао искључиво самоме себи или лаганом поветарцу који се поигравао по његовом лицу. Живео је искључиво у себи, за себе и ради себе. Па ипак, хитрим али крајње лежерним покретом, из xепа је извадио црвено-црну визит картицу и са невиђеним кезом предао помало забезекнутој Девојци. Дозволио јој је да постави  једно једино питање: "Где могу да га видим и како да га нађем?"  У једној је реченици  - без тога да је била свесна - тако, уместо једног  поставила два питања. Хенк је ћутке  цртао пентаграм, а она је остала без жељеног одговора. Веровала је да се одговор крије у картици која је, истовремено, значила и позив. Није радо прихватала позиве непознатих људи али овога пута је направила изузетак. Била је то инвитација за  пријем у петак навече. Хенк је лукаво, помало заводнички, намигнуо и пригушеним гласом обећао, мада јој је замерио због непоштовања његове воље, да ће јој, упркос свему, открити тајну њеног Белог Анђела. Чак ће јој  рећи и где се он налази. Таман када је поверовала да јој се пружила права шанса да нешто више сазна  о  лику из својих снова,   будући  режисер је устао и пришао развијеном, више него згодном младићу, који је пристигао и застао са чуђењем у оку. Загрлили су се и пољубили. Хенк му је дугим пољупцем украсио врат. Девојка све то није приметила јер се оно десило након њеног одласка. Била је исувише окупирана својим мислима, сва узбуђена, осећала је плави мирис и топлоту близине тренутка сазнања. У сваком случају, схватила је да је Хенк прави чудак своје врсте, но, то му је приписивала у рок службе откаченог уметника.   "Да, тако то бива."- рекла је полугласно и кренула кући. 

  Жути такси се зауставио пред огромном кућерином. Девојка је, пре него што је платила, још једном проверила адресу. Црни шофер из Бруклина одмахивао је и ритмички пратио своју унутрашњу нечујну мелодију, неизоставно понављајући исту реч:"Је, је..." Корачала је преко лепо уређеног парка који је окружавао вилу. У њој се поново јавио осећај близине одговора, зачињен почетничким узбуђењем налик на мирис свежег цимета.  Звонце на вратима је одсвирало познату мелодију лондонског сата Биг Бен. Огромна врата од храстовине, налик на улазе  срдњовековних енглеских двораца, споро су се отварала. Батлер - вијетнамског порекла - љубазно ју је поздравио и затражио позивницу. Уиграном вештином скинуо јој је капут и са посебном пажњом, која следује краљевима и владарима овога света, замолио ју је да  пође за њим на спрат.

   Огромно степениште боје старе храстовине одисало је богатством и отменошћу. На белим зидовима су били  портрети са позлаћеним раскошним рамовима, украшавали су, а уједно и попоуњавали простор између неоготичких, високих прозора са обојеним стаклом: на њима су били приказани мотиви лова у Енглеској. Тешке завесе од сомота, боје презреле трешње, овенчавале су улазе иза којих се чуо тихи жагор. 

   Хенк обучен у црно, држао је витку чашу шампањца, поздравио ју је широким осмехом и елеганцијом англосаксонске учтивости. Без посебног увода, са неочекиваном  нежношћу, увео је Девојку у своју личну, богату библиотеку, која је била  супротно од улаза одакле су допирали пригушени гласови интимног разговора. Девојка са маленим младежом изнад усана,  извињавала се што се није свечаније обукла, мада је била елегантно одевена. Хенк ју је убеђивао да спољашњост за њега представља ограничење личног и интимног понашања. Сели су за компјутер и после краћег времена на екрану се појавио њен Бели Анђео. Претрнула је од узбуђења, Хенк јој је уместо одговора пружио чашу шампањца. Попила је гутљај и није ни приметила да се постепено, сасвим тихо сала попунила. Девојка је као омађијана говорила Хенку о свом невероватном  преподневном доживљају, слушао је без иједне речи. Пре него што је било шта рекао, окренуо је њену столицу према препуној библиотеци. Упаљена светла огромног и величанственог лустера, из прошлога века, озарила су раскошну одају, беле зидове и хиљаде томова књига, међутим - како је девојка са највећим изненађењем приметила - сасвим неочекивано преовладала је црнина. Сви  мушкарци, који су се изненада и потпуно нечујно појавили,  били су обучени у потпуну  црнину. Црни сако или смокинг, црна кошуља, црна кравата и црне ципеле просто су запоселе просторију.  Била је једина женска особа у друштву, а светла боја  њене елегантне хаљине сасвим је одударала. Било јој је помало непријатно, но Хенк је био веома учтив и почео одмах започео да јој објашњава назив њиховог елитног друштва. Називали су се: Друштво задњих дана Византије. Говорио је тихо и смирено. Поново ју је окренуо према екрану, овде се појављивало мноштво разних, чудних имена, датума, слика, икона, фресака, владара, цркава и мапа. У року од пар минута, пред њеним очима прошла је и протекла целокупна историја Византије. За њу је све ово представљало тешку најезду, мутних хорди силних података. Није успевала да све то прими у себе, било је пребрзо и претерано много за усвајање одједном. Међутим, то је био тек почетак: Хенк уопште није покушавао да инсистира на повести хиљадугодишњег царства на обалама два континента и три мора, све је то веома лако баталио. Говорио јој је о миленијском, незаустављивом, ужасном пропадању славе и моћи, богатства и величине. За њега - а такође и за цело његово друштво - Византија је представљала пример и симбол истовремене, непојмљиве раскоши, уздигнућа ума, развитка знања и узвишености духа али и неминовне пропасти и ишчезнућа. За њих је била знамење пролазности и уништења велелепног златног обруча и са драгуљима украшеног оквира овога Света Привидности и Стварности. Византија је била права и неприкосновена краљица нестанка и ишчезнућа. Наравно, он није могао  нити је покушао да уђе у суштину свих тих ствари, за њега је било сасвим довољно да наведе најбољи и најуверљивији пример у историји човечанства: феномен хиљадугодишњег спорог одумирања. Посебно је инсистирао на тој речи, понављао ју је скоро у свакој другој реченици. Није навео ни један пример данашњих настављача византијске цивилизације, они за њега и његово друштво, уопште нису били важни јер су пред собом имали, за њих, у потпуности неприхватљив и ужасан усуд ишчезнућа трена и негирање било какве будућности. Термин: будућност, у њиховом речнику није уопште постојао, па тако и није поседовао никакво објашњење. Девојка је збуњено слушала излагање, у њој су се гомилале неразјашњене мисли, све док се није потпуно преобразила у знак питања. Хенк јој чак ни тада није давао адекватан одговор. Полако ју је привео и упознао са присутнима. Били су то веома угледни и познати глумци, певачи, балетани, сликари, математичари, ражисери,  банкари, композитори и бизнисмени.  Неке од њих је знала са телевизијсих екрана. Друштво задњих дана Византије се окупило - по уобичајеном тромесечном циклусу - уз тихо ћаскање и чашу квалитетног шампањца. Међутим, скуп је често био и место где су се зачели многи уговори, планови и пројекти. И пре него што је успела било шта сама да докучи или одагна, Хенк јој је кроз шапат признао да су сви они прави симболи и отелотворење спорог и неминовног ишчезнућа. Додао је још, помало чак и саркастично, да већина њих нема ни толико појма о Византији колико је она  данас успела да види, захваљујући ЦД-рому. Бит и суштина  - по њему - и нису биле у знању већ у случајној подударности судбине Византије и већине  њих. Девојци још увек није било јасно о чему се конкретно ради, али њена урођена женска интуиција  предвиђала је и наслутила ужасно сазнање. Низ кичму јој је прошао талас  језе, нелагодност је постајала сасвим неподношљива.  Хенк јој је шапнуо једну једину усамљену  реч. Њена слутња се обистинила. Тело јој се затресло, учинило јој се као да јој неко трн забија испод нокта или да јој ужареним  ножем  боде  очи. Запљуснула ју је мучнина, истрчала је у тоалет и повратила. Као суманута, бежала је и истргла свој капут из руке забезекнутог  батлера.

   Седела је на хладном камену, и није могла да се присети,  како је уопште стигла до степеништа, неке потпуно непознате куће, која јој је се учинила потпуно непрепознатљива у мраку. Била је већ навелико ноћ, усред овог дела града није било препоручљиво усамљено седети крај туђег улаза. Поново је повратила. У ушима јој је још увек одзвањао, као шкрипа точкова, пригушени, рапави глас Хенка и реч, која јој је наносила несносну мучнину:  СИДА.

Био је то скуп заражених људи, исте судбине, која није знала за милосрђе и изузетак.

Тада јој постаде јасно, Хенк је заиста био недодирљив. Не толико због смртне болести, већ због кривог схватања живота и суштине битисања. Ни сама није схватала одакле јој долази та констатација, у њој се одједном појавио глас мек и благ као ритуално очишћење. Тек, када се малко прибрала, сетила се задњих речи Хенка:"Сачекај, рећи ћу ти, рећи ћу ти све о анђелу..."  Није хтела више да зна о том Белом Анђелу. Никада више... Барем не на овај начин. Горко је заплакала и било јој је лакше. Желудац јој се полако смиривао, па је тако и њена паника и напетост постепено  нестајала.  Коначно јој се потпуно разјаснило: мораће сама, потпуно сама да нађе решење и одговор без ичијег посредовања и помоћи. Сетила се поглавља из Јеванђеља, није умела  тачно да га цитира,  али је суштина била у томе: да човек треба само да тражи и даће му се, јер као што ни птице, ни животиње не брину за своје сутра зашто би човек морао да брине и очајава, да буде крајње усамљен када га чува Истина. То сазнање и вера  уливали су јој  наду и снагу, знала је да мора сама успети, али да ће јој, истовремено, Христ увек бити при помоћи.  Девојку је, најзад, поново обузео мир.  Мисао јој се сама разоткрила: данашњи дан јој је био посвећен и дат, са свим својим непријатностима, у намери да прогледа и да се одрекне света привидности телевизијских или било којих других екрана, јер је он само имитација и илустрација Стварности али не и Истине. У њој се родило осећање и није више панично трагала за својим Белим Анђелом. Знала је где ће га наћи. Непотребно је било свако поновно, безглаво јурцање и млатарање кроз xунглу нејасноће, јер  се он,  једноставно, налазио  у њој. И није  више осећала потребу  да јој било ко шапне или укаже где и на који начин ће успети, најзад, да га нађе и додирне са својим прстима. Док је тако размишљала, озарио ју је опипљиви талас неизмерне љубави; учинило јој се као да се та енергија увукла у њу саму и није више имала шта да схвати и да брине. Требала је само да верује и да поверује: у моменту када се отргла рације - а она највише спутава и држи човечију душу у оковима стварности - без икаквог постављања непотребних питања или тражења научних доказа, десило јој се оно што се дешава свакоме који је осетио присиство Христа, Истине.  И тек је тада - док је седела на степеништу и незнајући тачно где се налази,  и без икаквог страха да може лако да је неко нападне или опљачка - успела је да опрости свима њима: и својим родитељима, и свим бившим момцима, пријатељицама и свим људима, који су јој нанели  неправду и бол. Опростила је и Хенку и са осмехом на лицу кренула кући. Знала је да никада више неће бити сама, имала је ко да је чува.

Није могла да седи код куће. У суботу, рано ујутро, кренула је да прошета по граду. Виђала је Јевреје хасиде како прелазе улицу са буљуком мушке деце, са дугачким зулуфима и капицама на глави; журили су у оближњу синагогу. Волела је суботње јутарње шетње, њих се није одрицала ни у најгорем кијамету. А у Њујорку је ретко било да нешто не сипи. Разгледала је по излозима. На самоме углу била је продавница тв-апарата, пролазила је крај ње свакога дана. На телевизијским екранима појављивале су се уобичајене рекламе у облику свакодневне понуде испирања мозгова. Било јој је интересантно да посматра слике без тона, но и без тога, тачно је знала о чему се ради.  На једном од многих екрана емитовао се пренос уживо са суђења вишеструког убице: био је то најгледанији и најомиљенији програм домаћица са чипсом  у крилу и са  папилотнама у коси. На другом је био каубојац са немилосрдним истребљивањем "крволочних црвенокожаца", затим, уштогљени пастор који је проповедао у својој љубичастој одори посебног кроја и са очима угинулог шарана. Кошарка је била на једном омањем екрану, црни момци су изводили перфектну хармонију игре и покрета. Било је ту и репортаже са градоначелником уз призоре прљавог метроа и прошлонедељних расних сукоба. Неизоставне рекламе за разне зубне пасте, за храну мачака и паса одушевљено су кокетирале са фрапантном најавом најновијих филмских остварења и увек свежом Кока-колом. Било је ту и извештаја о рату у Босни. Жута масна слова у левом углу одавала су суштину виђеног а несхватљивог: "Сахрана муслиманских цивила". Требало је објаснити и указати на оно што је морало исправно да се зна. Био је ту и неки дрвени крст са чудним словима беле боје и датум 1963-1993. Поред дрвеног крста видео се и неки брадати свештеник са малим сребреним крстићем у руци у друштву жене са црном марамом. И таман кад је коракнула да избрише из свога мозга виђене слике неке далеке европске земље, једва приметно, у горњем десном углу екрана указао се плави дечачић са чудним изразом лица. У својим танким ручицама држао је малу плаву сличицу. "Не, то није могуће!" - прошапутала је једва чујно, и просто се прилепила уз стакло излога, у жељи, да целим својим бићем уђе у екран. Остављала је утисак као да хоће да га дохвати, усиса и задржи за себе. Тај мали дечак са чудним изразом очију држао је малу иконицу њеног Белог Анђела! Просто се упила у стакло и гутала у себе призор, који је трајао свега пар секунди. Други кадар је приказивао   карту неке - за њу као и за већину Американаца- потпуно непознате земље: била је подељена на плаву, зелену и црвену зону. Једва је успела да прочита речи, оне су биле скоро невидљиве због сунца које је безобразно упрло у излог, баш као да се намерно нашалило или крајње дрско пркосило; екран је весело блештао и заслепљивао њен неутољени, жедни поглед.

  Срби, Муслимани, Хрвати, Мостар, Бихаћ, Бања Лука, Сребреница, Тузла... Срце јој је узбуђено лупало, дисање јој  се убрзало док је гутала речи: а оне  јој ништа нису казивале. Одзвањале су туђе и тупо. Осећала се изопштеном на непојмљив начин, као да је желела да буде једна од ретких, којој је дата привилегија да схвати и одагна тајну поднебља о којем је једва шта знала, а та јој се неодгонетнута загонетка потпуно увукла у поре и није више било могуће не живети са њом. Са једне стране, слова која су скривала речи,  градове и људске животе, затварале су пред њом капију сазнања  али звук и мелодија чудног споја самогласника и сугласника негде су битисали у њој и одавали слутњу сазнања. Није могла да се сети ни једног Србина, Хрвата или муслимана у својој породици. Они за њу, све до сада,  нису  уопште постојали. О Југославији је једва шта учила у школи, једино је знала да је у Европи. Подрхтавала је од узбуђења, уста су јој се потпуно осушила, а она је још увек припијена уз стакло излога, као вешт пантомимичар, пратила сваки облик слова и покушавала да их репродукује покретом и обликовањем својих усана. Напрезала се уз огромну концентрацију да их запамти, јер негде иза тих речи, лежало је решење њеног сна. Међутим, цело то привиђење трајало је свега неколико секунди, мање од једног минута. Обузела ју је чудна малаксалост и мучнина у стомаку као пред месечни бол. Једва је успела да седне у оближњи француски ресторан и да наручи минералну воду. Келнер  је изузетно љубазно упитао да ли јој је добро. Она још увек у шоку, ћутке је климала главом. У мозгу и у очима  још је бубрио тренутни, жестоки излив емоција: надолазила је одавно неупамћена исцрпљеност. Хладна минерална вода и тиха, смирена музика француске хармонике, постепено су јој враћале снагу и прибраност. "Кренуло је, најзад! Босна."- изговорила је наглас речи и немајући свести о томе. Неке даме су се зачуђено окретале и без коментара, забезекнуто су је одмеравале. Она је била у свом свету и није обраћала пажњу на спољашњу околину. Разјаснило јој се сасвим неочекивано, један део одговора на њено питање, он се  налазио у тој ратом захваћеној земљи. Постепено, решење загонетке је почело да се јавља посредством једног обичног њујоршког излога. Географски дијаметри су се одједном скучили, знала је где треба да трага за њеним Белим Анђелом. Преплавио ју је талас необичне радости и задовољства, али се одмах након првог одушевљења појавио задах, који јој је уливао стрепњу али никако и очајање: био је то неопипљиви воњ Рата, живог бића, које је оргијало у својој сулудој песми и развратној игри у облику помахниталог црног ждрепца.

Ђулија 2.

  Марчело је угледао Ђулијин лик у врелини јулског дана и  истога се момента заљубио. Пришла му је и без иједне речи узела из  руке поморанxу и халапљиво почела да је једе.

 Било је то давно када је Марчело почео да се пење по крововима кућа, а Ђулија је, са сићушним младежом изнад усана, заувек замрзела свој дом. Слабо је схватао све оно што се око њега дешавало. Свих ових година Марчело је обожавао свог црвеног анђела - тако је у тајности називао Ђулију - а она је, тек, повремено обраћала пажњу на његове скривене или  већ жестоке изливе љубави. Међутим, због ових ретких момената пажње, ипак је било вредно бити уз њу. Оно што их је спајало и везивало било је: трагање. Трагање без тачније дефиниције времена, простора и сврхе. Марчело се радовао њеном присуству у дружини лутајућег позоришта. Испоставило се да Ђулија није само изузетно лепа него је, истовремено, и веома талентована глумица. Међутим, то није дуго потрајало. Њен немиран дух терао ју је да после три месеца напусти циркусанте. Марчело, очаран Ђулијином појавом, без икаквог двоумљења се придружио њеним пустоловинама.

 Целога живота су лутали гоњени немирима душе: уходиле су их миље, зов и мириси нових градова, баш као да им је било најважније  да иза себе оставе што већи број отисака табана. Понекад би се придружили некој лутајућој позоришној дружини и тако зарађивали ситниш, но било је случајева када су залазили и у манастире да траже оброк или конак.  Дешавало се да су им манастирска врата залупили испред носа, а у најгорем случају, смерне калуђерице се нису стиделе да их гађају каменицама. Срећом, ретко кад им се тако нешто догађало.

У суштини, било им је лепо. Ђулија се често користила својом лепотом, умела је да се на веома вешт начин приближи понеком имућнијем трговцу, занатлији, а понекад, и угледном феудалцу; из њеног круга освајања ни угојени фратри нису изостајали. Нико није одолевао њеној лепоти и чарима, које је носила у напућеним уснама у жустром погледу и у несвакидашњем облику обрва. Дуга, таласаста коса била  је више него привлачна, а њене изражене облине, просто су омађијале  мушки род. Тако, Марчело никада није гладовао, мада му се душа цепала при помисли да је сваки комадић хлеба и меса и сваки гутљај вина - које је изузетно дуго жвакао и држао у устима са изразом лица као да је загризао у жуч или пелен -  носио и скривао у себи задах туђег,  мушког загрљаја  по бедрима његове Ђулије. Наравно, она то никада није признавала, а он никада није успео да је ухвати на делу. Марчело је за њу био право неиживљено дериште, које никада неће успети да постане мушкарац. И није била далеко од истине. Ђулија је за њега представљала сан али је, успут, заборавио за јаву и стварност. Никада се није мирио са јавом, изнад свега је више волео да лута у свом замишљеном свету. Проблем је настао када би се његови снови лако и брзо распукли и распрхли у парампарчад. Тада би падао у тешку депресију пењући се по оградама и по оxацима кућа, на највеће запрепашћење сељака. Ђулија се смешкала и климала главом вабећи га са крова зрелом поморанxом. Он би извесно време био увређен све док му није дозволила да је помилује по коси. И тада би настао мир.

  Све је то трајало до онога јутра, када се сунце поиграло са свилом. Ђулија и Марчело су заједно са неким од путујућих позоришта стигли у дворац старог удовца, богатог дон Луиђија. Жену је изгубио пре осам година на заиста несвакидашњи начин: убио ју је црвени мирис руже. Десило се то једнога поподнева, када је шетала по лепо уређеној башти, где је било засађено више од шездесетак различитих врста ружа, јадну супругу дон Луиђија, опио је мирис једне изузетно црвене руже. У намери да је откине, сасвим се случајно убола о трн, цвет је био сломљен али је остао  неузбран. Ружа, необичног изгледа,  и надаље се дивила сопственој руменој лепоти и црвеном  мирису. Убод је био толико силовит и болан да се жена затетурала и пала у жбун ружа. Озледе су биле изузетно тешке, међутим, нико није ни помишљао да ће због мириса руже морати да плати животом. Тровање крви однело ју је непојмљиво брзо. Дон Луиђи, једноставно, није могао да схвати како је могло све тако нагло да се деси. После дубоког очајања и горког сазнања, да је на своје старе дане остао потпуно сам,  обузела га је тешка депресија. Први бес је искалио на ружама: дао их је спалити у дворцу и по целој околини. Баштоване је отпустио, а башта је служила као пашњак за козе и овце. Мада је зашао у седамдесету годину свога живота, у себи је имао разбијено срце дечака за које је само његова покојна супруга знала. Временом, распустио је и остале слуге, једино је задржао куварицу, чије су боре лица подсећале на попуцале пољске путеве за време највећих суша.

Од тог трагичног догађаја прошло је пуних осам година.

Једино, што је дона Луиђија накратко извлачило из депресије и  успевало чак и понеки осмех да намами на његово лице, беше позориште. У овом делу Италије често су се појављивала, увек расположена,  путујућа позоришта. Није прошло два до три месеца, а да не наврати код њега циркус или група глумаца луталица. Волео је њихове веселе, често комичне представе, оне су га заиста враћале у живот, пружајући заборав свакидашњице и затечености неизмерне самоће. Највише је волео лаке комедије, али се исто тако, одушевљавао и гутачима ватре и разним, узбудљивим атракцијама. Тако су једнога предвечерја, Марчело и Ђулија доспели у дворац дон Луиђија. Извели су веселу лакрдију са  још четворицом глумаца. Била је то више импровизација, у ствари, препричавање познатих вицева а, ни у ком случају, се није радило о правој представи. Дон Луиђи је тога дана био посебно расположен, у част глумаца  приредио  је богату гозбу. Гладни и уморни глумци халапљиво су јели разна печења, препричавајући уз расхлађено квалитетно вино, разне смешне догађаје из њихових  живота и непрестаних лутања. Господар куће их је са највећим ужитком слушао, искрено и широко се смејао, како то само дебели људи могу и умеју. Приликом првих минута сусрета, када су глумци ушли у богате али запуштене одаје, дон Луиђи је истога часа приметио посебну лепоту Ђулије. Откако му је жена трагично преминула, први пут му се јављало - испод меке паучине - осећање привлачности и узбуђења. Мада је био у годинама, у њему се разбуктао давно заборављени укус  љубавне страсти. На највеће запрепашћене старе куварице, дон Луиђи  је  задржао глумце уз обилно чашћење, дуже од читавих недељу дана. Уметници су уживали у ненаданој благодети, у великим количинама разноврсног јела и у неизмерним количинама квалитетног вина.  Заузврат, свако вече иза заласка сунца, када је ваздух бивао свежији а мирис презрелих смокава запљуснуо дворац, приказивали су му разне, много пута поновљене лакрдије, које су често, на лицу места настајале уз песму и игру. Глумци су после неколико дана били дубоко убеђени да је стари богаташ шенуо или да су му, засигурно, вране попиле мозак. Свака друга комедија беше истоветна са оном од пре два дана, веровали су, да их стари дон уопште не разликује. Наравно, дон Луиђи је тачно знао и примећивао њихову  више него уочљиву и прозирну игру али је ћутао и уживао, претварајући се да му је све то потпуно ново и непознато. Био је много талентованији глумац од свију њих, знајући унапред,  за крајњи исход наивне лакрдије. За њега је било једино важно да му Ђулија не нестане из живота. У почетку то нико  није  узимао заозбиљно, па чак ни Марчело, међутим, после тринаесте ноћи постало је очигледно да се стари дебељко, са ватром пубертетлије, до ушију заљубио у њихову Ђулију. Након што је пијано друштво заспало, дон Луиђи је, налик на старог, угојеног мачка, обилазио и мазио Ђулију. Испрва је осећала одвратност према том човеку, подсећао ју је на оца и на његове дебеле прсте, налик на ћевапе. Већ при самој помисли на оца и мајку, обузимала ју је невиђена хистерија и мржња. Ипак, како су дани одмицали, Ђулија је све мање осећала одбојност, његов меки дубоки бас и дуги, незамисливо занимљиви разговори, отапали су њену нервозу и одбојност. Дугачки  дијалози у свежој ноћи под виновом лозом, уродиле су плодом. Све је мање причао он, а све је чешће и дуже говорила она. Није ни сама приметила, како и када је почела да без икакве стрепње износи и признаје своје најдубље тајне, које до тада, никоме није поверавала. Захваљујући дон Луиђију и његовој пажњи, открила је у себи многе ствари, које без доброг и верног слушаоца никада не би успела да ископа из дубине  душе, па чак да, успут, препозна и сопствене грешке. Признала је мржњу, коју је гајила према својим родитељима и нашла извор из којега се она свакодневно напајала; своје је родитеље одбацивала због одсутности њихове љубави, откако је знала за себе, никада јој нису посвећивали ни најмању пажњу.  Стари дон Луиђи беше изузетно добар слушалац, обасипао ју је својим разумевањем и то без икаквих савета и непотребног мудровања.  Сматрао је да су савети не само потпуно сувишни већ и веома опасни, који се лако казују, а  често умеју да  у себи скривају саплитање и зло. Давао јој је, у ствари, сасвим мало,  али то мало беше све што је могао да јој је пружи, за Ђулију је, међутим, и  то  мало пажње било више него што је икада могла и да замисли да ће добити од било кога на свету. Био је први мушкарац који је у њој видео не само тело него је примећивао и њену, напаћену девојачку душу. Ђулија се одавно  није осећала тако срећном и слободном, међутим, ова нова врста слободе није више произискивала  вечито јурцање и потуцање по друмовима Италије. Схватила је да је њено трагање за каменом мира и задовољства душе, до тада било сасвим погрешно у непрегледном преваљивању небројених  миља. Поред дон Луиђија није више имала потребу за простором. Слобода је. одједном, на чудесан начин почела да израња из ње саме. Ђулија се весело предавала новом и непознатом осећању;  успела је у потпуности да удовољи својим жељама и да, најзад, оствари, до тада, непризнате снове. Дон Луиђи јој је пружао више него ико до тада, давао је свој поглед и слух: умео је да види и знао је да слуша.

За већину глумаца је, после две недеље задржавања у дворцу дебелог старкеље, простор постао скучен и досадан. У себи су осећали немир, који их је вабио да остваре нова путовања и наговештавао још један узбудљив боравак у неком новом граду или селу, другог и другачијег поднебља.  По табану им се појавио свраб, а у ушима зов пространстава, коса им се ужелела мириса нових ветрова, а душа, нових, белих,  друмова. Марчело је преклињао Ђулију да крене заједно са осталима, али она је већ тада заборавила свој поглед у сенкама спаваће собе, сунце се - по устаљеном обичају - и тога јутра поиграло са свилом завесе спаваће собе. Одлучила је да прихвати понуду дон Луиђија, остала је код њега у дворцу, без тога, да се било коме правдала или износила разлог свога избора. 

Марчело никако није могао да прихвати и да схвати њену одлуку. Сав успаничен, преклињао је, молио, вређао и на крају горко заплакао. Имао је прилику да се безброј пута увери у њену тврдоглавост, тешким је срцем примио к знању новонасталу ситуацију. Ђулији је једноставно дојадио живот скитнице и луталице, тежак терет мржње који ју је вазда терао да јурца од града до града, одједном је нестао - иако још ни тада није била у стању да опрости својим родитељима. Решила је да остане уз старог, доброћудног дон Луиђија. За њу је, тренутно,  најважније било да је неко мази, пази и тетоши.  Постало јој је сасвим јасно да све оне године глуме, лутања, вођења љубави са многим мушкарцима и бекство од саме себе, није имало никаквог смисла. Били су то јалови симболи неуспелих покушаја да нађе свој мир и задовољство. Коначно, била је прихваћена и вољена, без тога, да се било шта тражило од ње; стари Луиђи је поседовао још увек заводнички меки бас, али више од тога - признавао је са великим уздахом - није могао да јој пружи.

Стари дон Луиђи је, помлађен, још смогао снаге да крене на задњи пут. Некада давно, у својој младости, чуо је за лепоту фреске Белог Анђела у Расцији. Свакако је хтео да своју давнашњу жељу оствари заједно са вољеном Ђулијом. После краће припреме кренули су на пут. Стигли су морем до Дубровника, а оданде су наставили преко невиђених брда све до Милешеве. Цео дан су провели посматрајући лепе црте Белог Анђела, а затим су окусили манастирски мед и попили чашу хладне ракије. Монаси су се чудили њиховој посети, но дон Луиђи није дошао празних руку. Даривао је позлаћене посуде и оставио мању своту новаца и финог материјала за часну трпезу.  Тај доживљај и сусрет са осмехом Белог Анђела, остао им је у најлепшој успомени, а биће од пресудног значаја и у каснијим животима Ђулије.

Године су учиниле своје, остављајући иза себе успомене, жељу и снагу; негдашња снага младога јелена  претворила се у меко крилце лептира.

Марчелу је било суђено да настави своје трагање. Никако није успевао да нађе свој мир, мада је био уверен да је први сусрет са Ђулијом и њеним, скоро неприметним младежом изнад усана, био од пресудног значаја. На потпуно погрешан начин, срећу и мир напаћене душе везао је за Ђулију. Није успео да сагледа суштину и није могао да обузда своје тегобе и немире, што су га уходиле и прогањале стотинама миљама. Трептај и љубав трагача, вечитог сањара: уметника-луталице, пратио га је целога живота. Никада није ни покушао да га се реши јер су немир, бес и незадовољство били у њему самом. Оно, за чим је Марчело одувек жудео, никада није успео наћи, привлачиле су га висине које није могао дотаћи. Целога живота - Ђулија му је била и остала вечни сапутник у његовим сновима - тумарао је по селима и градовима Италије, па и шире. Стигао је до Алпа где је напустио друштво глумаца луталица и уметност, у нади, да се домогне незнаних висина. Кренуо је сам и није успео да до задњег свог момента разјасни, шта га је целога живота непрестано терало, да се пење по оградама и по крововима кућа. Погинуо је сасвим случајно, изненадном појавом благе нити објашњења и одговора на његово питање, међутим, по свему судећи, још није био спреман да сазна за суштину. Велики одрон га је сурвао у провалију, док је летео, појавио му се трачак којега раније још никада  није приметио. У бојама тога трачка било је привиђење белог бестелесног анђела, који му је дошапнуо љубав према лету. Небеса су га отворено чекала али му је, истовремено, преостала могућност усвајања уметности летења. То сазнање је чекало да му се наново јави у његовом поновном рођењу у лику неког монаха, који ће целог живота - баш као и Марчело -  трагати за Божјом љубави и осмехом неког Белог Анђела.

Ђулија није много наџивела  младог Марчела, умрла је у јеку своје снаге и лепоте. Епидемија куге је покосила и њу, и стару куварицу заједно са благим дон Луиђијем. До краја свога живота није успела да опрости својим родитељима, а ни  осталима, који су јој нанели толико бола и туге. Требала је поново да се роди и да се опет суочи сама са собом: да опрости у Љубави, да окаје своје грехе и помоћу вере да нађе, најзад, свој мир у Истини. Марчело ју је већ чекао, а Бели Анђео тек што  се није појавио у њеном сну.

Сеоба 3.

Девојке су своје жеље уплеле у свеже плетене венце од најлепшег пољског цвећа. Украшавајући круг без почетка и краја, све су своје мисли уносиле у покрете прстију и у меке нити шарене лепоте. Певале су ђурђевданске песме и бацале колутиће цвећа у речицу, која је односила са собом њихове жеље и уздахе. Чежња за прстима, длановима и бутинама вољеног, скривала се у сваком стиху и у сваком виру брзог потока.

  Сви су живели у збеговима, старији и искусни, вечито под својим шубарама,  ћулили су уши и мирисали ваздух. Они су имали ту усвојену способност да разликују мирисе и знакове, млађи још нису  умели ни  да слушају, нити да се послуже њухом.  У гуњевима усред топлог пролећа, бркати старци забијали су погледе у плаветнило неба и дубоко удисали ваздух као да рију по редовима староставних књига које доносе ветрови. Мирисало је на збегове и на хладовину дубоких шума. Док су пред собом терали  ситне краве, помињали су стара предања чије су се визије, полако, као мед сливале у њихове речи. Присећали су се старога Аксентија, који је био довољно лукав да украде данак данашњици али није поседовао видовитост да предочи неминовност кобне сутрашњице. Црни харачлија људских душа се већ тада јављао из ромора и шкрипе великог жрвња и, унапред се, наслађивао укусом будућности, која је неминовно требала да се деси. Тај стари Аксентије је после своје навршене седамдесете године, сунце дочекивао на заустављеном точку воденице. Свакога је јутра, зависно од тренутног расположења, певао, шапутао или се већ драо са стиховима на уснама. Понајчешће беше то песма о прелепој девојци, која се ругала Сунцу. Сунце је уздржано трпело њену нарцисоидност и нечувени безобразлук, међутим, после извесног времена, оно реши да је надмудри. Када је девојка пошла по воду, Сунце је изненада зграби, па је понесе са собом на небо поврх облака. Но, Сунце није успело да одоли лепоти и чарима девојке. Тако оно одлучи да је заувек задржи за себе.   Од тада, пре свога одласка на починак, Сунце се незасићено наслађује њеном красотом.

   Од те девојке, необичне красоте, постаде звезда Даница.

После ових стихова, стари Аксентије је доручковао сир и погачу са свежим кајмаком, а заслађивао се медом и ракијом. У рано преподне, када још није било превише топло, пешачио би по околним шумама и завиривао у пчелињаке, говорећи дуго и стрпљиво, изузетно меким гласом, као да тепа вредним пчелама. Човеку би се учинило као да и сам учествује у тајни стварања животодавног  меда. Његов старији син, који је остао у православној вери предака, био је приморан да свакога јутра, при самом изласку сунца, одслуша исту песму и тек је тада - када би Аксентије сишао, најзад, са воденичког точка - могао да започне своје послове око воденице и трговине. Пред одлазак на починак, стари Аксентије је непрестано понављао и шапутао на уши аманет свом хришћанском старијем сину, а исте речи је неизоставно понављао и млађем, потурченом сину. Воденица и иметак, по његовом најдубљем уверењу, беху за сва времена на најбољи могући начин осигурани и збринути  савешћу и образом будућих поколења. 

 Срби су дуван споро и са посебним поштовањем палили, настављајући своју причу о давним временима. И као и увек, реч би се ускоро повела о будућности. Често би се нашао неки крезуби старац, који би, чепркајући по жару, почео да казује своје визије и предсказања о ослобођењу Србије и о васпостављању старог, изгубљеног царства, које се преселило - изгледа за свагда - на небеса. Био је просед; у дугој, неочешљаној коси замрсио му се листак храста. Око паса заденуо је мале бадњаке и неколико главица белог лука. Сви су га са посебном пажњом слушали и без речи упијали у себе сваки његов замах руку и покрет језика. По њему, требао је ускоро да дође силан јунак на камили, али он неће бити од њихових страна већ из правца где се људи споразумевају, за њих, немим то јест неразумљивим речима. Око њега, биће буљук чудноватих животиња, каквих нема у овим али ни у околним шумама. Биће то чудни створови далеких крајева где не знају за снег нити се хвата мраз о шљиву и јабуку,  јер тамо чак ни њих нема. Свима се учинило као да им се то предсказање већ десило, а оно је, у ствари, тек требало да се испуни. Ћутке су ослушкивали шумове ноћи. Неки су наговештавали скорашње обистињење визија, други су пљували и одмахивали огромним рукама. Често су их задесиле кавге, свађе и бесомучне препирке. Оне су биле брже чак и од испеваних стихова и од обљубљивања својих убавих жена. Свађа им је вечито била иза самог завоја појаса, око паса и испод марама, иза темена, где су им се непрестано рађали први, крвави слогови раздора.

   Неку су бабу штаповима гађали јер се усудила да кроз своја крезуба уста именује колевку свих њихових свађа, мржњи и расцепа. Она је потрчала и застала крај извора, на тајном и светом месту, и у бистру воду ужурбано ливала олово и пажљиво посматрала настале облике. Спомињала је, неку, последњу, тајну ноћ, када су се сви они приволели зрну блата уместо бисера, грумену крваве земље у  којем се огледао путељак  безвремене и бесконачне Светлости. Био је то свесни избор између овоземаљског и небеског царства. И већ или још те последње, тајне ноћи Избора, поделили су се сребрни витезови старине. Једни су кумили Стварност, а други су мирно испијали чашу Сутрашњице. Имењак, далеког изабраника кога је сам Христос васкрсао, подигавши  задњу чашу вина изазвао је - већ унапред знану -  у свилу и злато обувену слутњу и сумњу. И би, оно, што их је као усуд прогањало из безвремена у бесконачност, од истока на запад и од севера на југ, као уклети траг, који се не да заобићи: жути воњ и црни кал раздора. Кајин и Авељ су поново приносили своје жртве са истом тајном у срцу. А Бог је знао и видео њихов шапат душе и откуцај срца. Поново је примљена само једна жртва - јер је она  била, и остала: једино могућа и прихватљива -  која се приноси са вером чистог срца, уз покорно самоодрицање и са захвалношћу на уснама. Други син је задржао свој бес у оку и начинио избор у души: завист и таштина су, поново, баздиле на смрт. 

  Баба је уз кукњаву, брзо изговарала речи и, окитивши се

осушеним гранчицама храста, ишчезла у шуми. Старци су бацали камење за њом и називали је лудом вештицом, коју ваља отерати из њихове близине. "Било је тога и раније, сетите се само Вукана и Стефана!"- продрао се једнооки маторац негодујући њихове поступке. Млађи су, тек, наслућивали њене маглом обавијене речи и поруке. Пошто нису умели или пак нису имали шта да кажу, млади су почели да опонашају старије и наставили прастару традицију раздора.

Срби су се у својим збеговима крили од Турака, међутим, од себе, никако нису успели да побегну. Чучали су по киши, обавијени јутарњом хладноћом усред храстових шума. Неки су виђали виле како седе, чешљају своју дугу плаву косу и певају примамљиве песме. Било је и оних, који су наводили примере из трагичне прошлости, са циљем, да остану по страни; њихови су погледи и свраб у носу слутили зло и коб. Жене су целе ноћи гребале и гужвале своје мусаве сукње и вапиле за мушким додиром и тежином њихових бедара и рамена. Ужурбано су дојиле  децу, верујући, у незнано сутра. О данашњици су ретко говориле. Плашиле су се црних ушију злих духова, који се вазда наоколо врзмају и прислушкују а, у касну ноћ, прилазе и краду људске душе. Ретко су спомињале своје очеве, мужеве и синове, који су се дигли на устанак и ратовали негде далеко од њихових збегова. За браћу као да су заборавиле. Од муке због забрањеног спомињања имена најближих, како би се заварала несрећа и прогнао урок, у сну су испуштале чудне крике залутале, рањене вучице. Оне слабије, јутром су бежале до првог извора и одавале имена очева, мужева и синова жубору воде. У свом шапату  најрадије су брата помињале и призивале. Деци је све то било добро познато. Узимала су све то као игру, страх им је био тренутачан и брзо су налазила начин да се сакрију од зла. Против зла се, једноставно, нису борила већ су, веома мудро и несвесно, пропуштала да оно само по себи нестане. Изненађено зло, тада, остаје збуњено и у својој затечености у највећим мукама прождире и уништава себе. Деца нису била свесна свега тога као ни своје једине,  неизговорене и сажете речи са којом и у којој су живела из дана у дан без икаквог размишљања. Она беше једноставна, чиста и природна као вода са извора, као њихово рођење и  несташлуци, прерана смрт или скорашњи одлазак у свет одраслих. Реч коју никада нису помињала, а која је била саставни  део  њихових живота, као што је ваздух, со или вода,  беше ничим не окаљана Вера. 

Деца беху мусава и здрава, а збег су доживљавала на својствен начин: отворено гледајући и прихватајући све неминовности које их сустижу и затичу. Па ипак, страх им се, и не примећујући га, инстиктивно увукао под кожу.

   У том часу, гласине о чудним животињама још нису испуниле шуму, а и она сама била је препуна изненађења.  Ипак, и у овом, као и у свим осталим збеговима, по слепоочницама  одраслих исплела се нит невидљивог паука, која је уносила немир и сејала зрневље узбуђења и стрепње. Ова нит и честице невидљивог али постојећег праха, падале су на њих меко и неприметно, прекриле су их све: и старо и младо, и удато и неудато, и здраво и сакато, хватајући их у коло и загрљај заједничког страха од неизвесности, који је, из дана у дан, постајао све јачи и несноснији.  Неме речи су преузеле место немих очију и немих ушију. Сива нит се прилепила о језик и о зубе, док се мека прашина полагано слегла у лењи зев, у уморан поглед и у отупели њух. Цео се збег претворио у - никада  сазивани - безгласни и умукли сабор. А тишина је, као тешко камено бреме, прекрила храст и липу. Она као да се зауставила и заборавила да крене даље док се Србији све пробразило у узбуркани талас, у журбу, у напрегнуто ишчекивање и у плаво магновење.

Патријарх је благосиљао народ и усамљено се молио, уз свећу и унутрашњи коб. Обраћао се  Христу Богу и свим свецима, наводећи, све грехове свог неписменог народа, у нади, да је омирисао миомирис, тамјаном окађеног осмеха, самога Христа. На трен је застао у својој молитви и помислио на нове песме гусала без Турака.

Није се знало шта толико дубоко тишти и гуши старог патријарха Чарнојевића, требао је да се весели одласку Турака, а он је у свом десном оку осећао свраб и немир.  У лицу је бивао све тамнији. Речи, које је требао упутити свом побуњеном народу, за утеху и наду, усахле су и побегле у главе змија свога штапа. Уместо да чврсто држи кормило, чак му се и, оно, малено  весло што је држао у својој руци, почело отимати.  Чамац се неутешно вртео око своје осе, белобради патријарх Арсеније, добацивао је своју панагију до камена темељца и почео да израња из вира. Бринуло га је сукно туђих,  мантија и  нумерисани дани новог римског календара. Иза ћесарских војника надирала је коб обријаних лица са постављеним немиром месеца на самом темену. Бели канапи са три чвора, опасавали су њихове наслућене струкове и одавали ред, строгоћу и послушност. У својим бројаницама доносили су шапат латинских речи, а на себе су качили ужасне доказе стравичне смрти Христа на крсту. У очима су доносили страдање, шибање, крв и окове, бич и глогов венац, трње и страхоту разапињања на крст. Васкрс Исуса Христа  ретко  су помињали. Сва њихова нахођења потицала су из стравичне људске патње и темељила се на страху од вазда помињаних стравичних мука и крвавих рана Исуса Христа; до суштине никако нису стизали. У очима и у недрима, скривали су сличице на којима је Син Божји умочио своје беле прсте у - трновитим венцем обгрљено - крваво срце. И на томе су се заустављали, Истина им је заувек избегла оку и знању.

   Служили су се старим, добро опробаним инстиктом.

   У стара времена када су латински попови покрштавали паганска племена Германа и Келта, незнајући како да спроведу њихово насилно подвргавање римској бискупију, требао им је особити начин да прошире своју власт. Страх је био најјачи и најделотворнији ради спасавања нових, грешних душа. Западни део Европе је био крштен на потпуно неразумљивом  латинском језику за новокрштене народе, а изградња цркве се поистоветила са поновним подизањем Рима, који се незауставно утопио у своју овоземаљску Стварност. Мистика је била препуштена омаловажаваној Византији, где је време полако начиљало широке бедеме. Успоном запада, исток је све више постајао провинција, а притом су се - на том истом западу - заборављали и маргинализовали: извор, предање и суштина. Њих су још једино скривали и љубоморно чували манастири  у неприступачним источним пустињама и на Атосу.

    Србија је била најзападнији румени плод  те непресушне воћке истока. Патријарх је то добро знао.

Калуђери су слабо виђали његов осмех, који је одувек жарио смирењем и блаженством. Било је то тако до јавног купања мајмуна у вину, на главном тргу Призрена. Патријарх је, тада, одавно неупамћеним грохотом,   надокнадио све оне  године у којима је осмех био потпуно лишен са његових усана, као што је и мрсна храна одсутна за време поста.

Ја нисам био тамо, па тако, и не знам тачно како  се све то десило, али је зато народ био ту да би касније причао и препричавао, често се служећи изменом веродостојности и стварних дешавања. Срби су са особитим ужитком додавали и изостављали поједине - за њих у потпуности неважне - детаље, то им је било од посебног значаја, јер је уједно био најбољи доказ и одраз њиховог талента посматрања и препричавања. Просто су се надигравали у томе. Једно је сигурно, ретко се који европски град онога времена могао похвалити са таквим сподобама и немани као тих дана Призрен. Мајмуни су били као створени - по мишљењу народа - да начине ругло и да  се подсмевају самоме човеку, у њима су, у ствари,  виђали и проналазили обрисе сопствене карикатуре. Монаси су веровали да су мајмуни оличење демона, крстили су се и ужурбано одлазили не окрећући лица.  Прво мајмунче се - по народном веровању - домогло земље Расције још за време Влах-Алије, који је похарао дворе Страхињића-бана и украо лепу, несуђену Анђу. Мајмунче је донела Алијина крезуба мајка из далеке Анадолије, на највећу радост турских одметника. Смешна животињица се несметано врзмала међу шаторима и уносила весеље у њихове  каљаве животе.

   Међутим, о јавном купању мајмуна у вину до, тог, добро  упамћеног дана - нико од оних, који се са три прста крсте и славу славе - није ни чуо.  А тај  је мајмун  своје, надалеко чувено дело, које, ето, улази чак и у овај роман, могао да захвали спајању три случајности.

Као прво: захваљујући српским легендама, затим, извесној камили, и на крају, аустријском генералу Силвију Пиколоминију. У народу је постојало веровање, да ће ослободилац поробљеног народа доћи из туђине и да ће у Србију стићи на камили предводећи силну војску. Лукави Пиколомини је знао за та предсказања и веровања, тако је одлучио да оствари њихове снове и легенде. Потрудио се да нагађања и предвиђања Срба коначно испуни. Они су још увек на уснама носили осмех и песму, а у покрету неизоставну шегу и псовку. Молитве су се ретко кад јавно чуле са њихових усана, њих су казивали дубоко у себи, кријући их као што су дубоке шуме прикривале њихове манастире, а они су се - по предању -сваке вечери селили на небеса.

  Пиколомини је, убрзо, купио камилу од путујућег трговца, извесног Јеврејина Исака, који се зачудио несвакидашњој потражњи и жељи генерала. Аустријски вожд се није дуго ценкао нити расправљао о цени. Себе је већ замишљао како, на лепо украшеној камили, улази у срце Балкана и са висине њене грбе, надгледа напредовање топовских трагова и коњских копита славне аустријске армаде. У намери да буде што уверљивији, како би доказао да је заиста он оличење, у песмама опеваног јунака, који треба да дође са славом и силном војском: набавио је, чак, и неке мајмунчиће који су унели праву збрку и нејасноћу у главе педантних аустријских официра. Један ревносни капетан - како се касније сазнало - послао је тајно писмо Канцеларији у којем је детаљно описао "...тог чудног и, надасве, несхватљивог Италијана, окруженог мајмунима и јеврејском камилом усред успешног надирања ка југу."  (У бечкој архиви и дан данас постоји тај извештај, пронаћи ћете га и сами али припазите на ваш немачки акценат!)

  Тако се десило да је српски народ одушевљено похрлио и  бацао цвеће и простирао предивне ћилиме пред ћесарског генерала Пиколоминија. Призрен је тога дана обукао, до тада, невиђено рухо раскоши боја и мириса. Патријарх Чарнојевић је са својим епископима и братијом, благословио генерала и његове заставе и помолио се за свој народ, који се пробудио из стиха у јаву. Срби су забезекнуто гледали генерала и његове мајмуне, како би већ следећег момента, испевали смех и грохот. Старци су са дечјим узбуђењем пунили и палили своје дугачке луле, показујући својим грбавим прстима према оживелој легенди. Будућност се протегла из сна и навратила у њихов трен јаве. За време преговора, за обилним ручком, патријарх и генерал  разговарали су о будућности, о данашњици нису много трошили речи. Однос Пиколоминија према Арсенију био је коректан и загарантован царским писмом, међутим,  у њихове се речи ушуњала и зелен-жута магла неповерења. И док су читали још неосушено писмо, као да им је неко намерно зготовио или наручио осмех на усне.  До тога момента своје су погледе  зарили у хартију писма, и у огромну мапу  на којој су се назирали градови, реке, друмови, села и засеоци, брда и непроходне планине. На тргу је пукла песма и одвалио се огроман камен широког смеха и цике. Чак ни генерал, заједно са патријархом, нису успели, а да се не упитају за разлог силног излива громогласног и незаустављивог смеха.  На њихово највеће, заједничко запрепашћење, угледали су мајмуна како се копрца и купа у огромном бурету вина. Војници, жене, деца и српски устаници напросто су се гушили  у сузама: њима су се истога трена придружили и патријарх Чарнојевић и генерал Пиколомини. Тог доброупамћеног смеха, јадни Силвио, сетио се у свом задњем часу, пре него што ће га жути задах куге отети у попаљеном Скопљу. Арсеније се, такође, дуго сећао те мајмунске враголије која је, на ретке моменте, дочарала у дно његових усана, кратак и благ осмех у северној, сентандрејској ноћи своје ћелије, при свежем уздаху Дунава. Био је то задњи грохот народа, који ће се ускоро поново и неминовно уплести у своје епове. Срби своје песме, једноставно, нису умели да баце у ћошак, да их окаче о клин и да их враћају у успомене и пиштање гусала, напротив, они су их у својим животима вазда и неуморно понављали, оживљавали и  преживљавали. Ужасна битка, на други дан католичке нове године, код Качаника отела је и Призрен и грохот народа који је живео у својим сновима и надањима. Турци и Татари - доведени са Крима - разбили су уједињену хришћанску војску, уносећи благи уздах и весеље полумесеца у порушене минарете и спаљене xамије.

  Деца, жене, мужеви и старци дубоко су се увукли у своје кожухе и по цео дан седели крај огњишта. Уз мирис дувана осећао се задах крвавог снега који се уздизао негде на југу. Дошло је време поновног ишчекивања, очи су се све више удубиле у мутно небо док су поцрнели прсти, чешће него икада раније, палили жижак пред иконама на источном зиду.  Неки су, чак,  заборавили и мирис угашеног жишка, а иконе су ћутале и тамнеле од прејаког пламена. Веровали су у пламен, који се пали у кандилу и рађа у души воштаних свећа што се пале и за живе и за мртве. Пре испијања првог гутљаја ракије, увек би просипали по коју кап на земљу, преци су - у то су дубоко веровали - увек били негде у близини. Разговор се све више сводио на хајдуке, на њихове јатаке и збегове, о косовским јунацима се постепено све мање говорило. Они су, изгледа, поновили свој завет и опредељење за вечно небеско царство и нису много марили за овоземаљске ствари. А народ је већ био поверовао - на трен - да су се поједини делови стихова преселили у њихова брда, шуме, друмове и брзаке јаве. Међутим, њихови путеви су гладно зјапили и баздили на разуздане погледе и растргане опанке. Песме су им се, као  ослепљени свеци по манастирским изгребаним фрескама, поново упили  у њихов дан, ген и усуд.  Неки су тражили и проналазили знакове и одговоре у звездама. 

  Понављане су приче о Аксентију и о његовој несуђеној будућности. Његове речи и мисли носиле су, и тада, баш као и сада, воњ унапред знаних, узалудно, одбациваних предсказања. Кад је прађед Аксентије напунио своју осамдесету, свако је предвечерје дочекивао под крушком о којој је казивао чудне ствари. Причао је о човеку, који ће поновити - несвесно или свесно - његове речи без тога да их је икада раније могао чути. Неће ни моћи да их зна јер - у оно доба када буде живео - у хладу ове крушке, оваквих Срба више неће бити. Они ће ишчезнути  у северним прашинама и олујама убоге равнице, нестаће у слоговима језика који је усамљен као пупак на људском телу.  Тај ће језик имати три пута више самогласника него што ће га Срби икада имати, а за разлику између мушког и женског ипак неће знати.  И доћи ће време када ће са брда поново потећи пиштање гусала и уплешће се у гране ове крушке, ње ће, можда, још и тада бити. То ће бити неки нови Срби. Они ће трајати и истрајати - гутајући огањ живи - све док не падну звезде са неба и не преселе се у њихове очи и умове. А очи ће им тада бити слепе, а умови ухваћени у амове. Та звезда још неће бити од смака света, мада ће имати исти број кракова, као и она која ће протерати Србе из својих песама. Разлика ће бити у бојама. Једна ће их задесити од источних, а друга, од западних страна. Кракови ће им износити број Христових рана, што су осликане по њиховим манастирима, но, оне неће доносити Спасење већ пропаст и  задах смрти. Прва ће звезда имати боју крви, а друга обрис мртвог тела. И све што звезду носи: доносиће зло, а то зло ће Србе  неизрециво скупо коштати. А у та времена, Срба под овом крушком више бити неће, једино ће се помињати у неким мудрим књигама и тајиће се њихово право име. Цркве ће им се зажелети погледа, а неми људи ће затајити њихова имена и презимена. Многи ће бити љубоморни на њих, па ће их предати забораву: као да их никада није ни било. У прва времена говориће се много о њима уз клетву и блаћење, њихово постојање биће попљувано и наносиће им се страдање и свакојаке болештине. Тада ће се и Срби одрећи себе самих. Затим ће се забранити њихово помињање, ставиће их у ред заборављених народа и за њихове песме нико више неће знати.  А они сами - народи звезда - занемеће у својим књигама и утрнуће у своме злу. Кад се и то буде збило, наступиће доба окренуте Звезде. Отац небески ће тада послати своје анђеле да се суоче са одбеглима, а Христ ће поново пред њима самима ходити својим, сјајом прекривеним, овенчаним белим путем Истине.

Фотограф 3.

По прстима му је цурео зејтин, у устима је осећао киселкаст укус сланог сира; своје очи и уши напунио је причом о једном делу Београда, који је у свом називу крио: четири пута. Но, да би направио успешну фотографију о јединственом и незаустављивом сједињењу река, које су одвајкада свакоме нашироко откривале своју безмерну љубав на самоме улазу у ново поднебље и у древни град, требао је одагнати -  урођеним њухом - натпис на крсту трговачког друштва у једном омањем градићу изнад Будима. 

  Сава је долазила са запада, а Дунав са севера. После успешне и безвремене љубавне игре њихови - сада већ - сједињени таласи, кретали су се ка југу непрестано  се држећи источног правца.

  У Лондону се није дуго задржавао, у нади да ће ускоро срести своје ћерке, назвао их је телефоном. Безуспешно. Уштиркани, крајње љубазан глас васпитачице колеxа, саопштила му је уз дубоко извињење али, истовремено довољно одмерено, помешано са укусом поподневног чаја и кексића: да се на њену највећу  жалост,  његове ћерке тренутно налазе на екскурзији у Шкотској. По свему судећи, оне ће се задржати ван колеxа још десетак  дана. Одмах је кренуо даље. Узео је следећи лет  за Будимпешту. Уживао је у панорами, која му се предочила, на сву срећу, у њеном најлепшем издању. Није било ни једног облачка, који би ометао лепоту доживљаја. Европа му се учинила као огромна макета. Посебно му се допао лет изнад Канала: Енглеска је остајала у измаглици, а француска  плажа се раздрагано белела, обгрљена плавим и зеленим обрисима мора. Насмешио се Енглезима и њиховом вечитом издвајању од остатка Континента. Били су и остали острво, у сваком смислу. Није био превише заинтересован за нацију своје мајке. Њени су Енглеску напустили тек почетком овога века. По оцу био је француско-парси изданак, плод неуобичајене љубави. Баба му је била пореклом из француске фамилије, која се, по легенди,  на Сејшеле доселила уочи Наполеоновог слома. Након тог срамног датума, базалтна острва сред Индијског океана, припала су Уједињеном Краљевству. Деда је био потомак старих Зороастранаца из древне Персије, који су бежећи испред ножа ислама, избегли у Индију. Парси су чак неколико  векова проживели у северо-западном делу ове огромне, разнолике и дивне прапостојбине  извора многих мудрости, спознања и тајни. Крајем деветнаестог века, један део Парсија из Бомбаја се преселио на Сејшеле, у нади, да прошире своју трговину. У њиховим домовима и радњама, непрестано је горео пламичак Ватре очишћења.

Мађари су били ревносни, љубазни и спори. Док је улазио у хотел, присетио се свих могућих израза и псовки, које је често слушао приликом разговора са  колегама о овом делу света: Дивљи исток, гвоздена завеса, лагер, руска чизма... Сада, од свега тога, после наглог пада комунизма у овом делу Европе, остао је само: Дивљи исток. У хотелу је било много боље стање, овде су били заиста коректни, чак шта више, сасвим су солидно говорили стране језике.

Будимпешта је поздрављала фотографа у свом најлепшем издању, није случајно добила назив: "краљица Дунава и мостова".  Мостови су посебно били лепи после заласка сунца, осветљени, озарили су поглед путника намерника. Будим са својим брдима и многим зеленим баштама пружао је могућност за лепу шетњу. У хладу будимских башта замирисао је неизоставни паприкаш. Тврђава са турским нишанима у подножју и велелепним грађевинама, са богатом Галеријом и необилазним комплексом цркве Матије и Рибарске куле: био је неизоставни део програма свакога, ко се макар, само на један дан задржао у овом несвакидашњем граду. Несвакидашњи је, првенствено, био по својим натписима и језику, који је био посебан и јединствен, а имао је још две  интересантности: овај град није имао класичан, скучени центар, нити је стрчио у висину као већина светских градова: све су зграде биле више широке него ли високе, украшене дивним фасадама.

Будимпешта није имала само један центар, било их је по неколико: почев од Будима, не говорећи о равној и врелој Пешти. Било је неколико разбацаних целина, које су мирно могле, саме по себи, да представљају неку врсту засебних центара: Трг хероја - где је човек могао да у једном маху упозна мађарску историју - , Национални музеј,  Парламент, пештански кеј, а да не говоримо о многим бањама, музејима, два пространа парка са вештачким језером, Маргитино острво и незаобилазну Ваци улицу. Фотографа је изненадио велики број цркава, свих  могућих хришћанских конфесија, па чак и неколико синагога, као и мноштво позоришта, које је превазилазило цифру театара славног Париза. Превоз и добро организован саобраћај је такође једна од врлина овог велеграда са два милиона становника. Живело се наизглед нормално, као у свим градовима старог континента, радње су биле крцате али је код већег дела становништва још увек недостајао укус лепог облачења. Било је лето, лепе Мађарице су волеле да буду атрактивне и изазовне, треба да се призна, максимално су успевале у томе. Пешта је била бучна са уобичајеном јурњавом. Фотограф се присетио Њујорка и свога зеза. Наиме, када је након осам година поново боравио у том мегаполису, запрепастио се чињеницом наглог пораста броја ретардиране деце: виђао је мајке како у колицима за бебе гурају децу од пет и више година старости, био је уверен да су сва она ментално заостала. Све је то, наравно, приписивао нездравој исхрани, загађеном ваздуху и ненормалном темпу живота. Није заборављао ни за озонску рупу. Тек, после једног интимног разговора, сазнао је да се уопште није радило о дефектној деци, већ о ужурбаном темпу живота: "Ко ће, бре, да се млати са децом док јурцаш, бубнеш их у колица и тутањ!" Фотограф се насмејао својој заблуди, Њујорк је увек успевао да га изненади.

  Наравно, у Будимпешти је било другачије, и овде је постојала наелектрисаност и нервоза али је, истовремено, постојала и несвакидашња успореност. Чудан језик, изазовни погледи и добра храна уз неизоставно квалитетно црно вино, представљали су његове прве утиске. Фотограф је дуго ходао и својом камером хватао моменте Будимпеште. Изненадио се великом броју разних америчких брзих ресторана: фабрика "хране смећа". Једва је успео да нађе прави мађарски ресторан у гомили кинеских, турских и других понуда. Клинци су и овде такође били насмејани и бучни као свугде по свету. Међутим, изненадила га је група ошишаних момака, обучених у црне униформе са црвеним врпцама на рукавима и са заставама истог склопа боја. У средини црвеног барјака зјапио је бели круг са црним мотивом зупчаника, уствари, била је то бомба у самом тренутку експлозије. Стајали су мирно и одважно. Неки су држали говоре, други су продавали своје новине, све га је то подсећало на филмове о Немачкој тридесетих година. Док их је посматрао, обузимала га је тиха језа. У његовом даху појавио се укус ужаса. Веровао је да ће лепота спасити овај свет, сетио се речи Достојевског али се запрепастио све јавнијој и учесталијој појави мрачних сила. Њих је било свуда по свету, међутим, ни сам није знао због чега -  вероватно захваљујући својим годинама - постајао је све осетљивији на појаву, која је замгалила умове многих, па и овдашње, младе генерације. Мржња је била свуда присутна, а њене слуге су преко филмова, огласа и реклама - не кријући се више - јавно промовисале своје идеје. Филмови су, смишљено, били претрпани ужасним ликовима, невиђеним монструмима и јавно промовисали њихово разуларено дивљаштво; нечастиви се, без икаквих манира и претварања, јавно обраћао човечанству, а они, најмлађи, навикавали су се на њега, учесталом конзумацијом: кап по кап. Постепено им је постајало чак део живота, зло се преобразило у насушни део њихове свакодневице. Њихови јунаци су били црни витезови, а  пред екране их је највише привлачио: зов мрака. Приношење жртава, чак и људских жртава, постаде честа појава; телевизијске станице су се наслађивале преносима ужасних ритуала сатаниста.

   Један од видних доказа нетрпељивости, био је присутан, мада у много блажој мери, и у овом делу света.  Постало му је то сасвим јасно после уласка у толает, овдашњег,  Правног факултета. Ушао је сасвим случајно. Волео је да залази на европске факултете, дубоко је удисао мирис њихових старих зидина. Посебно је тражио препуне, прљаве бифее и фотографисао гомилу огласа на огромним таблама са именима оних, који су успешно полагали испите. Мађарска презимена су била изузетно чудна, и надасве, веома интересантна: нека су била посве страна, њих је једва успео да изговори, друга су личила на нека словенска и немачка имена. Наилазио је, чак, и на јеврејска и на, понека, ретка  јерменска презимена. Мало је знао о Мађарима.

  После другог пива у умусаном бифеу, зашао је у тоалет. На зидовима су зјапили разни натписи и поруке, у стилу, међусобног пљувања циониста и окорелих антисемита. Фотограф је био просто шокиран и убрзо се вратио да овековечи декорацију. Виђао је многа и свакојака шкрабања по свим могућим вецеима овога света, они су често били слични, без обзира, налазили се они у Канади, Зимбабвеу  или у Аустралији, међутим, овакав излив нетрпељивости је ретко кад уочавао. Зидови тоалета су били одраз прикривеног унутрашњег света свих ових, будућих интелектуалаца - а што је најгоре - сутрашњих адвоката, судија, представника и заступника власти и закона.

  Недалеко од  хотела, у којем је одсео, свако се вече окупљало мало друштванце, које је уз гитару певало религиозне песме. Један од најинтересантнијих снимака, које је направио у Пешти, био је трен изненађења. На фотографији су се налазила двојица младића, припадници секте харе-кришна, како гурају зелени контејнер у магацин Мекдоналдса, док их,  неки стари мађарски чича, бркајлија - очигледно са села - забезекнуто посматра. Био је то одраз овековеченог момента, помало збуњеног и у потпуности збуњеног, источног дела  Европе. Први пут се налазио у  земљи  бившег Источног блока. Успут се, разгледајући по граду, упознао са неким Канађанима, препоручили су му веома популарни паб "Фрегату" где је увек добро расположење и првокласна услуга. Још исте вечери навратио је у "Фрегату" и поред хладног "Гиниса", окусио је и ноћни живот главног града Мађарске. Провод је био богат, међутим, пештански тргови и булевари  заласком сунца брзо су се испразнили. Мађари су, углавном, код куће дочекивали вече уз пиво и телевизијски екран. Око десет сати, тргови и улице су биле потпуно пусте, једино су Немци, Шпанци или Италијани глуварили и тражили нове кафиће, ресторане и дискотеке. Фотограф се присетио Сејшела и вечери у којима, крај пута, Црнци чуче и срчу свој "Сејбру".

Стекао је утисак, да се у Будимпешти живи веома једноставно у потпуној супротности са интерсантним и богатим фасадама  сецесије. Очарали су га мостови и лепота Дунава, његово плаветнило га је повезивало са градом, у који  је ускоро требао да крене.

   Србија је била под међународним ембаргом, па се до Београда авионом није могло стићи. Искористио је прилику и издвојио три дана за Будимпешту и њену околину. О Сентандреји је сазнао из приче једне љупке студенткиње, која је сасвим добро говорила енглески.  Упознао ју је у наведеном пабу. За Сејшеле никада раније није чула. Ишчуђавала се лепоти фотографија са Пралена.  Није била од оних, која је после првог познанства одмах скочила у кревет. Фотограф се задовољио њеним друштвом и научио понешто о Мађарима. Звала се Емеше. Било је то - по њеном казивању - старо мађарско, паганско име, које су Мађари донели са собом из далеких источних степа пре хиљаду година. Навела је седам везира и имена њихових племена: присетио се њихових статуа на Тргу хероја, одважних бркајлија на огромним снажним коњима. Причала му је о номадском начину живота, о јуртама и о Татарима, о Турцима и о Немцима те о погубном Тријанону. Спомињала је Листа, Вазарелија и Петефија, Тони Кертиса и Цукора, не изостављајући ни великане Холивуда: Метроа, Голдвина и Мајера који су, такође, имали везе са Мађарском.  Фотограф је све то слушао са одређеним скептицизмом, за њега, порекло није било од посебног значаја. Али њено узбуђено лице: меких, лепих црта подсетило га је на његову Лизу о којој је - проласком времена - све мање рамишљао. Од Емеше је чуо за најлепши мађарски градић, Сентандреју, која је једва двадесетак километара била удаљена од Будимпеште. Фотограф јој је - успут - напоменуо  намеру да оде у Југославију и да види са својом, незаобилазном камером, шта се тамо заиста дешава. Признао је своју сумњу. Показао јој је своју прву ратну фотографију, био је то урамљени снимак, судећи по жутим словима у левом углу, о сахрани муслиманских цивила са свештеником који је држао омањи крст у руци. Сем тога, јасно се видео и дрвени крст са ћириличним словима. Фотограф је збуњено и сумњичаво климао главом:"Шта ови желе да нам увале?". Студенткиња је незаинтересовано посматрала фотографију, очигледно је огуглала на снимке и вести о рату у Југославији. Фотографу је, одједном, синула идеја. Она је, у ствари,  потекла од Емеше, која уопште није била ни свесна тога. Наиме, пре неколико минута, са одређеном дозом  одвратности, причала му је о обавезном учењу руског језика за време комунизма. За Мађаре је било страшно учити ћириличну азбуку, не говорећи о страхотама родова и падежа руског, њих мађарски језик  уопште није познавао. Са посебним узбуђењем - које је подсећало на детињасто усхићење - замолио је да му одагна тајну натписа белих слова на крсту. Емеше се није   радо прихватала тога посла. По њеном мишљењу, цела та југословенска ствар је, у ствари, једно велико, обично срање, које њу - искрено речено - пуно и не занима.  Истовремено се међутим, веома плашила да се цело то лудило не пренесе и на Мађарску. Овдашњи медији су непрестано кљукали јавност о могућој српској агресији. Свакидашњи, посве шаблонски и једнострани извештаји, уродили су плодом. Тако, и није било уопште чудно што су за њу Срби представљали убице и агресоре, који терају и војвођанске Мађаре да гину за њихову сулуду идеју о Великој Србији. Фотограф, руку на срце, није ни чуо за Војводину а, камоли, за Мађаре у Југославији. Емеше је понављала несрећни Тријанон и кукала над губитком трећине мађарске територије и становништва, по завршетку погубног Првог светског рата. Фотограф је, ипак, покушао да је некако наговори да му прочита текст. Знао је да се ради о имену, и предосећао је да ће баш тај податак, заједно са веома уочљивим крстом, бити непобитна потврда његове оправдане сумње: жути текст у левом углу је у стопостотној и неизмирљивој супротности са белим словима на крсту. На видело је промолила главу: медијска - па тако, у сваком смислу неопростива - већ у свом настанку опасна Лаж. Отров који се пелцује, прикрива, затим расте, рије и сеје мржњу и раздор - без постављеног питања и без евентуалне сумње  - убризгаван је из дана у дан у мозгове и у душу милиона. Штампа је невероватно успевала да натера људе на неразмишљање и на прихватање здраво за готово. А у ствари, кога још заиста интересује права истина о било ком догађају у неком далеком, забаченом делу света, који директно нема везе са нама и не утиче на нашу, надасве, комотну  свакодневицу? 

Студенткиња се потрудила и саопштила да је тек деломично у стању да прочита текст, то јест, име, пошто је било и неколико сасвим непознатих слова, каквих раније није било у руској  ћирилици. Радије је  обраћала пажњу на жути енглески текст, док су јој бела слова  задавала проблем. Иксрено речено, без икаквог дубљег размишљања, веровала је жутим словима,  а она бела, била су јој, очигледно, потпуно небитна - по добро смишљеном сценарију - драма је била сведена на сушту своју супротност. Тако су ликови и призор фотографије уместо стварности, добијали сасвим други карактер рађајући искривљену информацију, непобитну и јасну лаж.

Није умела да види. Ни самом Фотографу није пошло за руком да је разувери; добро опробани начин "кап по кап" медија, и оних који стоје иза свега тога, био је невероватно делотворан. Када јој је Фотограф са лакоћом, несумњиво доказао да није реч о муслиманском имену, нити да је у питању сахрана по исламском пропису - указајући на крстове, свештеника, икону и на жене - Емеше уопште није коментарисала његове речи о открићу неистине. Да будемо сасвим јасни, и Фотографу је требало подоста времена да разјасни у себи подударност између онога што слика представља и ћириличног текста те жутог натписа на енглеском језику, који тенденциозно разасипа потпуну лаж.  Супротност између посматрања и опажања је била сасвим опиљива, ова болна чињеница је максимално раздражила Фотографа. Полуистина и неистина је завладала светом. Жути текст, који се лансирао по целој земаљској кугли  и представљао одавно коришћену махинацију, веома се лукаво и смишљено  базирао на општој незаинтересованости и непажњи, а  да не говоримо о мањку основних информација и свести људи. И  више нису били важни ни Срби ни муслимани, ни xелати, нити њихове  жртве; једино је била битна сама лаж, која се увукла у наше животе крајем многострадалог двадесетог века, остављајући појединца у уљуљканој заблуди и у обмани добре и потпуне информисаности. Које лицемерје и која лаж?!

  Емеше је била продукт и жртва овог и оваквог света, устројеног и упућеног на Запад у чијој се суштини, сада већ без икаквог прикривања, згуснуо идеал и тријумф бездушне Стварности. Овај свет је кренуо стазама древних предсказања, згуснуто време је предњачило и одбацивало сваку сумњу о Кали југи и о добу Кали xагате. Стихови Јовановог Откровења попримили су отелотворење, очигледну реалност и обистињење. Студенткиња је тражила још један "Гинис", запалила цигарету и променила тему.

Задњег дана свога боравка у Мађарској, Фотограф се нашао насред маленог барокног трга са крстом у центру. Дивио се јарким, разнобојним фасадама једноспратница чији су прозори били начичкани чуђењем и недореченим одговорима. Долазећи са станице зелене приградске железнице, прошао је крај жуте, затворене цркве. Између ње и поточића била је постављена плоча са рељефом бркајлије са фесом наглави о коме, наравно, ништа није знао. Зачудио се ћириличном натпису и истом слову, налик на "ти" са додатом ногом, каквог је имао и на својој фотографији. Није разумео, какве  везе има овај брка под фесом са ратом у Босни. У први мах је помислио да су јадни Мађари због Руса требали, поред оригиналног, мађарског, да наведу текст и на руском.  "Страшно!" Међутим, засметало му је оно чудно слово на крају другог и трећег имена. То ипак није било руско слово! Толико је већ дознао од студенткиње из паба. Кренуо је даље, да би већ после пар минута, поново угледао мађарски и ћирилични натпис. Застао је и почео да одгонета латинички текст: "Xеков Ајгнетовити - звучи ми много јеврејски или можда италијански." - прокоментарисао је у себи, али пре него што се смирио и задовољно кренуо са својом констатацијом, поново му се указало оно чудновато ћирилично "ти" са ногом на крају имена. Ништа му више није било јасно. Откуд овде, више Будимпеште, усред Мађарске, иста слова као што се појављују на његовој фотографији о Босни? Почео је да сумња у веродостојност приче о руској ћирилици, што му је испричала: "Како оно беше? Ах да,  Емеше. Чудног ли имена! Ма, нема она појма. Али ако оповргавам њено знање, откуд онда Руси у Босни ? То је ипак тотална глупост. Мора да је била у праву. Али какве има везе овај Xеков са мојом фотографијом?"  Док је тако размишљао, на симпатичном, омањем тргу, угледао је мраморни крст украшен иконама светаца; на његово највеће запрепашћење поново се указала ћирилица са датумима. Најстарији датум на крсту био је: 1763. "Цео овај град врви од ћирилице." Није више могао да поднесе своју неинформисаност. На његову срећу, пристигла је бучна група америчких туриста са проћелавим водичем, који је ужасним акцентом изговарао енглеске самогласнике. Сваки први слог му је био непотребно наглашен. У руци је држао затворени, црвени кишобран, високо га је уздигао да се Американци случајно не прикључе некој од многобројних јапанских група које су крстариле Сентандрејом. Водич је убрзано говорио о трговачком крсту, напоменуо је годину и разлог подизања и додао пар речи о његовој обнови. О ћириличном натпису ни реч није прозборио. Фотограф је направио пар снимака о тексту и, таман, када је намеравао да постави, за њега, најважније питање: група је већ ушла у цркву. Сетио се реченице коју је прочитао на улазу у католичку цркву иза саме куће оног Xекова: "Крајем 17. века са Балкана се доселио известан број православног елемента и настанио се у Сентандреји...   саградили су ову цркву у част... почетком двадесетог века ова црква је продата месној Римокатоличкој црквеној општини."

  Просто му је одзвањала она полуистина, недоречене информације: "Крајем 17. века са Балкана се доселио известан број православног елемента... Какав назив? Елеменат." Просто га је излуђивала ова нетачна и недоречена мисао, као да одговор, његовог, сасвим простог питања обузима нека тајновита тама; случајно или сасвим намерно, учинило му се, као да је сам одговор, по сваку цену, желео остати недовршен и забашурен. Обузимала га је нервоза и немир, са истим осећањем узбуђења, као када је први пут детаљно посматрао своју прву фотку из грађанског рата у Југославији. Опсовао је полугласно и замерио: "Један од највећих грехова, који може да задеси било кога од стране другог човека, укључујући и материјално и духовно уништење, јесте када се пуко постојање човека, срачунато, предаје ћутњи или се, намерно, шире полуистине о њему. Та, иста, полуистина је често, погубнија и разорнија од саме лажи, јер је мање опипљива, па тако,  лако уме да избегне пажњи и да се сасвим неприметно ушуња и уврежи у свест - било да се ради о његовој истини давне прошлости, садашњости или непредвидиве будућности. Посебно је трагично, када се то примењује, унапред  смишљено,  на читав један народ.  Без обзира, било да је реч о пукој немарности или о логичном поступку, у намери да се знање заташка - у нади ишчекивања његовог потпуног нестанка и ишчезнућа - ова чињеница је у потпуности поражавајућа и неопростива."

Изненадио се самоме себи и оваквом гомилању мисли и частио себе пивом, међутим, пре него што је кренуо да то спроведе у дело, зауставио је човека са синчићем. На сву срећу, био је један од ретких Мађара, који је понешто говорио енглески. Фотографу је требало десетак минута док није успео да разјасни његово, по свом личном мишљењу, сасвим једноставно питање: " Одакле ћирилица у Сентандреји?"

  Човек је неко време ћутао и признао, како годинама пролази крај овог крста, међутим, до сада  није ни приметио да је то, у ствари, ћирилички натпис.  Веровао је да је написано на мађарском, евентуално на латинском.  На крају,  сав збуњен,  промумљао је реч: "Можда је то нешто на руском.", и кренуо даље. Човек који је више од десет година свога живота провео у Сентандреју није знао за српске корене ове љупке варошице на обали Дунава. Нити га је то, искрено речено, уопште занимало.

  Полако је залазило сунце, Фотограф је касно стигао у Сентандреју и не  слутећи шта га чека. Продавнице су већ биле затворене, није успео да купи књигу или било шта о историји овог симпатичног градића. Није му пошло за руком ни да уђе у цркву код крста, успео је само да завири, када је  црномањасти, онижи човек закључавао стара врата. Успео је да препозна иконостас, виђао их је по Грчкој и на Кипру. У свом узбуђењу намеравао је да постави питање, међутим, човек није разумео енглески. Тако је Фотограф остао без одговора, а његово питање је одзвањало у звуку тешког катанца. Једино што је понео са собом као сувенир из Сентандреје, била је његова зелена сумња.

   Срби су, у суштини, од Велике сеобе па наовамо, са своја три прста на челу усред ове непрегледне равнице били и остали странци. Полако, али сигурно, њихови жустри кораци су се на самоме почетку успороли, а затим су, постепено,  ишчезавали по калдрми северних градића. Српски се језик зачаурио, затим  скаменио и једино опстао у дуборезима њихових епитафа.  Фотограф, наравно, ништа није знао о томе.

У возу није била већа гужва мада га је атмосфера, која га је окружила подсећала помало на Индију. Ужурбани, бучни људи са вештим покретима убацивали су огромне вреће и торбе преко прозора вагона. За тили час, сва она огромна количина препуних најлон-кеса са перона, нестала је у утроби  воза "Авала експрес". Галама је, одједном, спласла, а перон је остао пуст са разбацаним папирима, пикавцима и празним лименкама. Фотограф је успео да својом камером ухвати младића како улази кроз прозор и убацује у купе невиђену масу упаковане робе. Целим путем, од Викторије, па све до овога момента, нигде није имао прилику да доживи такву збрку ужурбаних гласова и покрета, који су били увежбани и срачунати.  Тренутни хаос је био привидан, радило се, у ствари, о изливу жустрине и добро осмишљеног поступка и деловања. Фотографу је једино остало да нагађа шта ли све ови људи вуку, цимају и тегле. Били су то високи, црномањасти момци са израженим носевима и бистрим погледима. Све му је то било интересантно а, истовремено, и запањујуће. Сва та гомила узрујаних лица деловала је као јединствена маса, која се гура, псује, пљује и увлачи своју робу у саму себе, наизглед, без икаквог реда и смисла. Учинило му се, да у свему томе неизмерно уживају. По његовој логици није било уоште потребе да се изазове таква гужва, воз је био скоро празан, тако су сви могли комотно и без журбе да уђу са својим пакетима. Жустрина је иза себе, на перону, остављала приметни титрај који је милио у ваздуху, а врућ ветар, као да се затресао од нагомиланог зрачења јужњачког темперамента. Воз је био спреман да крене, гласови су полако утонули у ћутњу и нестали у невидљивој роби. У купеима за непушаче запаљене су цигаре, зачули су се звуци песме, а по возу су се размилила ћирилична слова, њих је фотограф одмах уочио. Новине су прекриле смирена, сада већ, сасвим опуштена лица, а ћирилица је била поново спремна за пут и покрет, као незадовољена девојка после прве неутешне брачне ноћи, пуна јалових снова и неутољене  чежње. 

Није могао дуго да остане непримећен, окружен својом тишином: Срби су били и сувише причљив и радознао народ.  Морао је да вади пасош како би их уверио да је, управо, стигао  са далеких Сејшела, о којима су многи сањарили. Истога трена, сви су се они грохотом насмејали  и прокоментарисали: "Човече, зар немаш паметнија посла него да путујеш у ратом захваћену Југославију?"  Сви су они помало говорили енглески, немачки или италијански. Није му падало тешко да комуницира са њима. Постављали су гомилу питања, почев, од плаже, стандарда, провода, но понајвише су се интересовали за женски свет.  Били су пуни радозналости али, истовремено, и пуни сопствене важности и неког проницљивог цинизма.   Између мађарске границе  и  првог југословеског места настала је невиђена гужва, која је надмашила и ону у Будимпешти пред полазак. Сви путници, чак и они, који су до тада утонули у своју тишину и кратак сан, одједном су планули и почели да бацају кроз прозор своју робу у ноћ. Воз је јурио, а огромне најлонске кесе и пакети летели су у мрачну равницу. До Суботице су купеи били потпуно празни, воз је, очигледно, запљуснула опуштеност  и задовољство путника.  Новине су поново  заузеле простор. 

Воз је на граници био напросто пуст, а пакет Фотографа је одједном постао нејвећи и једини примерак своје врсте.

   Сишао је на београдској железничкој станици, и након што је мењао паре, зашао је у прву бурегxијску радњу, мада није знао за ту врсту пецива. Први утисак је била врева и јужњачки начин вожње; пешаци су претрчавали преко крцатих коловоза, преко црвеног исто као и возила и јурило се, чак, и по једносмерним улицама у супротном правцу. Издрндани трамваји су се надметали са измученим аутобусима док су аутомобили, као суманути, наваљивали са свих страна. Фотограф је одмах оучио да су Срби жустри али одлични возачи, међутим, у целој тој ужурбаности постојао је известан ред заједничке намере непрестаног надметања и основна потреба да се не губи на времену.

   Дебељушкасти човек са густим брчинама, говорио је уз широки осмех о Београду и о двема заљубљеним рекама. Учинио му се брз и узрујан. Фотограф није успео да одговори нити да проговори, у устима му се разлио укус врелог, киселкастог сира. Целим путем у возу имао  је намеру да покаже своју прву фотографију о рату у Босни, али као да му је прича саговорника набацила краћу сенилност или опсену.

   Седео је усред Београда са буреком у руци, опкољен чудним укусима и језиком. Поједине енглеске речи су га враћале у стварност. Сем широког осмеха и још ширих покрета руку, Фотограф је успео да сними и неразумљиве речи, које нису представљале већи проблем приликом комуникације. Бурегxија је псовао и називао га идиотом, Фотограф се смешкао и тачно осетио енергију речи. Угојени човечуљак помињао је Сејшеле, о којима је целога живота маштао док је продавао јогурт, а Фотографа је назвао потпуном будалом што је уопште напуштао такво место и денуо се у најлуђи део света где рије рат и где се имитира мир. Фотограф је брже схватао његове речи него што је успео да разлкује ћирилично "б" од "в". Фотограф је тачно знао о чему бркајлија прича. Поновио му се феномен, који је универзалан и разумљив за сваког ко уме да слуша. Схватао га је, не помоћу граматике и препознавања речи - о чему, у овом датом тренутку, није могло бити ни говора - већ помоћу таласа и енергије коју свака реч носи са собом и просто се нуди да се одгонетне порука и смисао. Ова урођена способност је најразвијенија код деце: она се усвајајући језик не удубљују у синтаксу и ред речи, већ се ослањају на унутрашњи, истанчани осећај, који успева да сваки слог појединих речи схвати, ослањајући се једино на фреквенције енергетског зрачења. На тај начин, деца  лако уче и усвајају разне језике, без тога, да би  уопште улазила у непотребне граматичке одреднице и изразе.

  Ни сам није знао шта га је привукло, да се дене у град, где се прелама и меша ћирилица са латиницом по свим натписима, излозима, рекламама и новинама, мада су му колеге, које је сретао у авиону или на разним аеродромима, предлагали  да би било много паметније да  крене у Загреб.

   Београд је био град изопштених.

   Једина, важећа информација и "истина" о Југославији, која се лансирала у свет, конзумирала, састављала и осмишљавала се у Загребу. На тај начин, цео свет је буљио у екране, преко којих су се убризгавале вести по укусу угојених потрчка разних светских агенција; сиве еминенције, које су се криле иза свега тога припадале су клубу недодорљивих.

   Београд је био мета изопштења и најружнијих речи мржње: понављале су се стереотипије и синтаксичке целине које су се примењивале, по потреби, у Вијетнаму, Панами, или у Ираку. И нико се није зачудио или поставио случајно, залутало питање -  наравно, нико није ни био плаћен за то -  зашто и због чега се састављају "истине" далеко од ратишта у канцеларијама негде у Њујорку или Франкфурту? Наивног ли размишљања! Међутим, овај рат је био јединствен:  овога пута нису постојале две стране, није постојао баланс, говорило се искључиво о једној страни.  Није било два виђења и тумачења исте проблематике: о Србима су сви говорили на исти начин. Вештији журналисти су ископавали старе пожутеле новине- писане китњастом готицом - Аустроуграске  и Немачке из 1914. године. Они смелији, нису се устручавали ни коришћења језика и формулисања мисли из појединих чланака и наслова штампе Трећег рајха. Тако су уштедели много труда и енергије, није требало да се замарају са новим измишљеним али веома фрапантним и убедљивим називима. Све је било дато и све је било одавно добро и прецизно осмишљено.  Неки су стари Грци говорили о немогућности ступања по два пута у исту реку, али су, такође, занемарили и чињеницу: да је вода само вода, а кал само кал и ништа више. И ништа више. Све је остало пусто и излишно филозофирање. Неки су то изузетно добро знали. Све што се слало у свет, писано је истим писмом и истом логиком.  А свет је конзумирао све, онако, набрзака као што је већ и навикао: да се храни убрзано, да дише убрзано и да цело своје битисање своди на непрестану журбу између  вођења  љубави и шетње кућног љубимца; између раног одласка на посао и касног доласка кући, тако су - по истој логици - осећања била исто тако убрзана али и изузетно трошна. У свести је свет једино  имао, спасоносну визију вечерњег пива крај екрана, неизмерну суботњу куповину и излет преко викенда: то му је враћало смисао битисања, које је било далеко од живота.

   "Кад се буљи, не мисли се!" - био је никада  формулисани слоган милиона, који су из дана у дан, конзумирали  чари екрана и замишљали ужас ранијих ера, која нису знала за телевизију. У центар пажње се неодољиво уврежила жеђ за јефтиним  проводом, а заглупљивање маса је постао вешти манир осмишљених претензија и манипулација. Неизмерна униформисаност  "онога што треба да се зна" преплавила је западну хемисферу. Мало је било оних, који су поставили сумњу као основно начело; био је то, у ствари, свет  збринутих грађана, који нису ни требали да имају жељу да сазнају нешто више о Истини. Њима је био дат стандард са вечном борбом и ужасом страха да се ова благодет одржи на било који начин. Стандард и страх, послужили су као основа и ослонац, који  изопштавају сва остала осећања и уништавају однос - а да не говоримо о љубави -  према другом људском бићу или Христу.  Најмање померање тог камена темељца уносило је уздрманост и изазивало невиђену панику.

Они, који нису били изабраници новог поретка, остајали су на маргинама. Ово веома нелагодно а, надасве, неприхваћено осећање, уносили су из дана у дан у себе. Оно  се временом таложило у наслагама беса и депресије, полако се претварало у безизлазност и очајање. Лек су једино проналазили у сновима. За друго нису ни марили. Ускоро им је тај сан постајао опсесија  и на крају несношљива, насушна потреба без које није могао да се прекине дан и без чега није могла да се започне ноћ. Своје мамурне снове су куповали за новац. Тај купљени сан, подојен наркотицима, скраћивао је и крао њихове животе.  Београд је био једино чист када га је продувала кошава. За ту чињеницу Фотограф, наравно, није знао али  је осећао, да све оно што буде снимао, мораће да допуни текстом, можда у свом још незапочетом дневнику. Међутим, он је ретко кад писао,  изузев, оних причица о досадним недељним поподневима у Викторији.  Није решио, већ му се једноставно јављала мисао да је време да започне са писањем дневника, да га попуњава, засађује својим мислима, кити убраним опажањима и залива својим знојем. Прва кап зноја је управо пала на прву, чисту страну замишљеног дневника, међутим, тада још није успео ни прву реч да запише, исто тако, није успео још да сними ни једну једину фотографију о сусрету Саве и Дунава. Узео је своју урамљену фотографију и упитао човека, насред Скадарлије, за разлику латиничких и ћириличних слова, која су носила две потпуно супротне поруке. Човек је застао да пије пиво и остао укочен до првог слога, који ће се већ, сам по себи, рећи.

Монах 4.

  И док су сви журили на север, као да се утркују, пркосећи природном току силног Дунава, Јона је био једини који је одлучио да крене на југ. Осећао је све жешћи и учесталији свраб у себи, а на длановима му се појавише једва приметни обриси ликова византијског мира. Сишао је са свога столпа и када је кренуо као изједени вук: хром и одвикнут од хода, клецајући танким коленима, није се ни једном окренуо.

Потпуно помодрео у похабаној зеленој мантији, подигао је са земље штап, замахнуо је својом дугом косом и коврxавом брадом и нестао иза дебелог стабла, некадашњег младог храста. Нико га више није видео, а још мање спомињао. Јединог сабрата, Јована, кога је током свих ових година виђао,  потурице су живог испекли на ражњу. Прво су га набили на млад храстов колац а, затим, полако окретали над тихом ватром. Мучење је дуго трајало. У смрт су га отпратиле српске речи потурица и његове, давно упокојене мајке. Српске речи су га и сада, баш као и некада, на исти начин мазиле и кориле. Били су то, у жару и у мирису прженог меса окупани слогови, који су, уједно, били и слогови његових снова и тајних молитава. Мада су се крвници трудили да у свој језик убацују што више турских и арапских позајмица, ипак, нису успели ни  један прави анадолски вокал да изговоре. Церили су се крезубо уз ругање и псовку, на њиховом и сабратовом, убого заједничком, српском језику. Док је Јован урлао од бола, оштрица јатагана је рила зајапурена лица светаца; они су немо посматрали људску патњу са својих плавих фресака. Разваљени делови иконостаса су штрчали док су се поломљене иконе убрзано гулиле и сагоревале, и настављале своје ишчезнуће у ужасном грчу задњег трзаја нагог људског тела на ражњу, насред манастирске цркве. Очи Богородичине иконе утонуле су у себе док се неопажена кап полако промолила из дрвета.  За њих, мучитеље - да су је неким случајем прметили - била би то само боја која се топи и размазује по чађавој дасци, а била је то, у ствари, непримећена тајна која се гулила и губила, у жељи, да се дотакне и пређе преко недодирљиве нити границе ове бесконачне Стварности и вечите Истине. Прелаз је био тежак и мучан, па ипак, у моменту смрти, Јован је у утонуо у кап, запливао и угледао сјај небеске утехе.

Турци су бесно псовали што мучење није дуже потрајало. Стали су у круг, као на самом почетку, пре првог корака немог кола и без договора, заједнички га залили жутом, врелом мокраћом.

Јона је, као његов библијски имењак, имао првенствено проблем не са Богом већ са самим собом - као пун месец, који се крије иза брда, уображавајући и варајући себе како је невидљив и да га, у ствари, и нема. Како би се што више удаљио од овога света, у нади, да ће се на тај начин приближити небеском царству: провео је дванаест година у међупростору, између неба и земље. Веровао је да ће тако, коначно, успети да пронађе свој мир и да ће, истовремено, јасније осећати присутност самога Оца и мирис љубави Исуса Христа. Проласком многих зима и јесени, проведених на свом столпу, све га је учесталије обузимао немир и преплавио талас  риђег незадовољства. На крају је схватио и признао: упркос свим напорима и покушајима, није пронашао жељени пут. Уместо тога наишао је на изворе непредвидивих изазова и немира, који су тек требали да изроне из њега.

У њему се, после тог болног сазнања, родила мисао да је бекство у формалну недодирљивост овоземаљског окружења, у ствари, тек пуста варка, помоћу које се не налази, већ се само, одлаже оно суштинско: бити у вери и вратити се Богу. Било где да се задржавао, око себе је остављао фреске и иконе: обрисе младих ратника и мученика античке лепоте са ореолом око главе. Остављао их је за собом на камену, у песку, на кори дрвета и у угаслом даху пепела. Попети се на столп и дочекати трен покајања био је, несумњиво, прави подвиг и начин да се одрекне овоземаљске Стварности. Међутим, оно што је био Симеонов пут, испоставило се,  није био и његов пут. Постојала је опасност да се пуким опонашањем преподобног Столпника,  пут ка Истини изјалови, а да Јона због сопствене грешке буде изигран или чак преварен. Јона је морао јединствено, на свој начин: у себи, у свом срцу, да пронађе сопствени пут ка свом, личном спасењу.

Коначно је увидео, да метри, који су га делили од опалог лишћа и грања представљају тек покушај, међутим, не представљају и не носе у себи решење у проналаску његовог личног белог пута, који мора да се пређе како би се, на крају, дотакла суштина и смисао Живота. А смисао живота је чин  правог избора, који се прима у облику Христове Љубави. Исто је тако важно да се та Љубав  не прима и не затрпава  халапљиво у себе уз уображени осећај ужитка самољубивог изабраника, као што то чине многи лицемери који се пречесто и формално клањају и целивају највеће иконе, прижељкујући Награду. Не, она се  дели и даје свима, а прима се без икакве гордости. Онај ко очекује захвалност у тренутку спуштања новчића у умусане руке просјака, или у моменту пружања било какве помоћи, која је затражена од њега: налази се на самоодабраном путу где своју, од Христа добивену благодат, троши и губи.

Тешко је давати, а још је теже, одагнати мисао, која нас обавија својим воњом препредености. Ваља нам чинити тако да се лишимо сваког вида очекивања речи захвалности и да се одупремо било ком намигу користи. То је заиста веома тешко, јер тиме, истовремено, умањујемо свој удео у помоћи, тако,  негирамо сопствену важност у облику таштине, која је ужасни, слаткоречиви господар.

  Једино, на тај начин, можемо и смемо помагати и пружати оно, што нам је од Оца дато, свака друга путања одводи нас у друга пространства где зачиње завист, користољубље и зло.

  Док су сви милели и бежали у супротном правцу тока Дунава, он је крену на Атос. Јона за Дунав уопште није марио.  Па ипак, није му било суђено да угледа лепоте Полуострва. Свету гору није украо у свој поглед, нити је удахнуо њен мирис после кише: застао је, негде у међупростору грчких Метеора, између неба и земље као залутали ветрић у перју орлових крила. Уснио је милешевског Белог Анђела и коначно донео нову одлуку: решио је да се врати. Кренуо је у правцу крваве, кугом заражене и похаране Расције. За Јону беше то време  повратка, а никако одласка. Послушао је своје емоције, оне су му непрестано шапутале да је неопходно да се врати у Србију, на ово изабрано место где битише нежни осмех његовог ангела и где се духовне енергије одвајкада сливају у целину као брзи брдски потоци у мирно море.

  Овом својом одлуком Јона се није супротставио својој судбини. Међутим, његово лутање није уродило плодом. Поново се запетљао у своје снове и привиђења и наново је послушао своје емоције, које су га заварале и одвратиле од белих путева Истине. Вратио се овоземаљским прашним и каљавим друмовима, који су га завели на првој раскрсници избора између Стварности и Истине.

Јони није преостало ништа друго него да се поново роди и да изнова покуша да пронађе прави пут повратка у Истину.

Сеоба 4.

  Сасвим изненада, просто из ничега, појавио се снажан бели бик са разрогаченим очима и пламтећим ноздрвама. Нервозно је окретао огромну коврxаву главу и непрестано слинио наоколо,  као да је обележавао свој неутврђени и непредвидиви правац кретања. За собом је остављао облак плаве прашине. У очима је носио бес; нестрпљиво је трагао за ликом одређене мете свога непоштедног напада, а она је украдено чучала у његовом десном рогу. Огроман и мишићав тресао се и бубрио од снаге и младости, истовремено,  обузимала га је несхватљива језа оцртана у трзајима риђих ноздрва. Поносно и несмотрено, јурио је по узвишици иза које се крила тајна намере и правац његове изненадне појаве. Бежао је испред одбеглих и излуделих дивљих паса, који су се растрчали по расклиманим друмовима. Гладни, са влажним језиком, јурцали су по опустелим згариштима и ноћивали у развалинама манастира. Парили су се ужурбано на амвону, а штенили се у пепелу опустелих огњишта. Неки од њих су се запањено грчили у свом беснилу и са жаром у очима, избезумљено гризли и цепали антимис.

Бик је у шапату ветра осећао њихов воњ и са ужаснутом риком сручио се у шаш и трску. Огромно тело се ваљало по блату, његова белина се преобразила у кал. Помахнитали керови исплазили су своје крваве језике и јурнули за њим. Зуби су им заударали на задах и глад. У напетим мишићима разлио се бес, а у нервима крв и наслућени мирис топле утробе жртве. Као буљук разјарених башибозука, уз сумануту цику и лавеж, обавијени режањем, надирали су са свих страна. У очима им је севала оштрица и подмуклост голог јатагана. Бик је у свом запрепашћењу покушавао да се брани, својом огромном коврxавом главом је непрестано дочекивао своје нападаче и вребао трен да их закачи десним рогом. У покрету и трзају нагло је препукла танка нит невидљивог стакла, телесину бика је халапљиво почела да гута мочвара. Све до тада, прикривена мочвара, ћутала је немо и смирено ишчекивала, са унапред знаном, срачунатом намером распуштенице и немог, притајеног крокодила. Одједном, подигла је своје танке, кошчате прсте и руке и разоткрила влажне раље. У том грохоту нестајали су сви: и бик и пси. Од прогонитеља и прогнаника није остало ништа сем ужаса и узалудног покушаја бекства и задњег трзаја битисања. Мочвара је уз широки осмех и кез ширила своја крила, и док се са прстима поигравала по муљу и шашу, задовољно је климала главом. Задњи крици и грчење мишића утонули су у последњи ужаснути поглед, а затим је настао натприродни мир, као да се ништа није ни десило.

Сита и набубрела, као нарасло тесто или као стомак пред порођај, зацарила је потпуна тишина у којој је куљала тајна минулих тренутака без сведочанства и зелене сумње.  

На белим друмовима остајали су само неми трагови ужурбаних табана, усечених точкова кола, коњских и марвенских копита. За њима су своје отиске остављали  хртови и вукови. Из Србије су  чак и речи побегле; бежећи од истока и југа ка северу, који је био хладан и непознат, људи су просто, заборавили да их рекну. А север је био много хладнији него што су могли претпоставити и замислити. Тек су, после другог гутљаја и трећег крштења, почели да састављају делиће дана, недеља, месеци и догађаја, који су их затекли и који су се помутили са беспућима снова и јаве. Учинило им се као да су се све њихове дотадашње приче и легенде обистиниле и васкрскле, просто су осећали, како им на слепоочницама бубре. Снови су им  се, одједном, изјаловили и посташе истинитији и страшнији од стварности. 

Спомињали су Патријарха и Исаију Ђаковића јенопољског владику, који је добио неку књигу од ћесара и привилегије, а да ни сами нису знали, шта та сама реч доноси са собом. Мисли су им куљале у пространству између попаљеног Скопља и Ниша где су огулили своју јабуку. Неки су говорили о страшној погибији Срба у Нишу. Аустријанце су Турци и Татари, сасвим неочекивано, пустили из града да би се, затим, сва та Азија окомила на Србе, убијајући чак и дете у мајчиној утроби. Други су причали да све то није  било  случајно, у ствари, спомињали су крваво издајство и црни договор са Турцима. Аустријанци су мирно могли да напусте Ниш. Срби су били остављени на милост и немилост Турака. После турске ујдурме и татарског пира, у Нишу није остало ни једне живе душе. Срби су, поново, били преварени и изиграни, као да их вечно и незаобилазно прати усуд због њиховог, давнашњег определења за три прста. Китили су коље и јатагане, бунчуке и градске капије својим сопственим главама.

Био је то леп и на потпуни заборав осуђен  народ, о коме није ваљало много знати ни на Истоку, а још мање, на Западу. У збеговима су се помињали упамћени и малознани људи, чија су се трупла виђала по друмовима, шапутало се о црним облацима који су се дизали са дечјих утроба, била су то јата изгладнелих врана. Куга је харала и отимала нејач. Глад је натерала људе да чине оно што је било незамисливо. Многи су препричавали ужасне призоре и помиљали оглођене лешеве, које нису растргли ни вуци ни хртови већ изгладнели и избезумљени људи.

  О себи и о женама, које су успут сретали,  ништа нису казивали. О томе је мук казивао све. Сопствене ужасе нису препричавали, као да их је обузимао срам и при самој помисли на њих. Ни реч их није хтела. Говорили су о Сави и Дунаву, о скупштини у Београду и о изгубљеним рођацима. Напуштено имање једва да су и помињали, док су сркали дунавску воду, радовали су се пустом животу. Неко се присетио: "Ни воду нико није за нама просуо." Глупе ли примедбе и досетке, мислили су у себи, док су жвакали лук и корење и крали мирисе равнице.

  Стигли су тамо где неће бити радо дочекани ни од стране својих а, камоли, од туђих. Патријарх се убацио у таласе Дунава, попио је гутљај и више се никада није растајао од те воде. Срби су се размилели по равници и трагали за брдима, која су их подсећала на своја, по којима су, негда, остављали зној и пљувачку. Ископали су земунице и буње и незнајући где су то стигли и докле остају. Чак ни нокат на малом прсту није слутио да повратка за њих више нема, нити ће га икада бити.

  Неки су се сетили језика, усамљеног као пупак, са троструким бројем самогласника него што ће га српски икада имати. Тај се мађарски језик, одједном, нашао ту и никако се није могао заобићи: и није било куда и није могло где. Он их је неко време обилазио и остављао на миру, како би већ следеће деценије нагрнуо на њихову децу и почео да их отима, све до краја далеког двадесетог века.

  Населили су се на рубовима градова, окружени црним погледима и задахом неверице. Немци и Мађари посматрали су то "чудо" што је заударало на ракију и бели лук, а умивало се  песмом и китило појањем. Већ од самога почетка нису ни могли бити прихваћени, јер су у својим гуњевима и шубарама доносили неуклапање и неусклађеност схватања и поимања овдашњих мерила, а на то су били, итекако, осетљиви овде на самим обронцима Запада. Са својим иконама, које су носили у широким гуњевима и појасевима, доносили су трачак Истока, а он је овде, одавно био и остао заувек несхваћен, осуђен и одбачен.  Презир се рађао у носевима и у кажипрстима уштогљених, ревносних грађана и кметова.

Велепоседници и фратри виђали су пред собом багру, која је морала да се укроти и навикне на дисциплину. Метод је био одавно испробан. И тако су, сви они, прионили послу. Свако по свом знању и умећу, јер је дивље Расцијане ваљало упутити на сасвим нове путеве: њихови, сада, бели путеви од костију и осушених табана остали су заувек за њима. Требало је наћи нове боје, рецимо, браон или црно као обриси фрањевачке одоре и крило ћесарског орла. Негде се све то већ, унапред,  добро знало. Сада је тек требало да се наздрави уз надмени лукави осмех, уз благослов напудерисаних перика и тешког црног вина. Тих дана је, неко у Европи, почео да пише дивну симфонију.

  Расцијани су, тек, почели наставак свога усуда, у расејању. У себи су још неко време носили несломљени десетерачки слог и пиштање гусала. Као презрела воћка, њихови су се погледи за дуго забили у земљу. Били су и остали вечити сањари јучерашњих, а уједно и сутрашњих - унапред знаних и виђених - овоземаљских легенди, које су у себи наговештавале нова, крвљу улепљена,  босонога трагања и хитања.

  Срби су одувек били и остали дужници Вере и Христа. Требало је начинити избор, а избор уласка у веру није судбински одређен, он једино зависи од пристанка појединца; тако, поновним рођењем и повратком у Христову реч уз посматрање и сазнање овоземаљске обмане, ваљало им је да наставе своје сеобе по белим путевима, који наговештавају задњу станицу повратка у Истину.

  Ове њихове, судбином непредодређене, последње сеобе трају у недоглед.

Девојка 4. Фотограф 4.

  Не верујем у случајност. И ако се зачудите како је Девојка ипак доспела у Београд, рећи ћу вам: не знам.  Једино ми је познато да ју је довела песма. Десило се то једнога дана, сасвим неочекивано - као у свим обичним, а уједно, и зачараним бајкама овога света - православна духовна музика је запљуснула Њујорк. Стигла је истим путем као и први поглед из Европе:  помоћу сателита са неодгонетнутим осмехом Белог Анђела.

Неко ми је скренуо пажњу, да се приликом повезивања Европе и Америке преко сателита, на екранима први појавио милешевски Бели Анђео као симбол и поздрав Старог континента. Ја то лично нисам видео, али верујем да је баш тако било.

Девојка је на концерт стигла потпуно сама, и није се уопште изненадила огромној фресци њеног Анђела, који је непомично лебдео изнад мешовитог хора. За њу је било сасвим природно да се и он појавио, тако, што се тиче слушалаца, више није била  сама. Њена давнашња жеља да угледа Белог Анђела ипак се остварила.

  И заиста, све оно што одистински од чиста срца пожелимо, даће нам се и оствариће нам се. Стога, морамо да водимо рачуна и да пажљиво одшкринемо вентиле наше дубинске душе приликом гласно изговорених жеља. Истовремено, треба да разврставамо одиста битне ствари од неважних, тренутних излива наше сујете или похлепе.

  Девојка је изговорила свој сан и све јој се дешавало онако  како је и требало да буде. 

  За концерт православне духовне музике из Београда сазнала је преко новина. Мада је био постављен ембарго против Србије - на сасвим необјашњив начин - на програму једног од мноштва телевизијских канала "главног града Света у нестајању" заталасала се мека,  као сребрна нит танка, прва нота песме православне молитве. Снимак је био снимљен у београдској Галерији фресака и одисао је мирисом далеког поднебља где се, једноставно, другачије мисли и појми.  Девојка тада још није знала да се њен Анђео не налази у Босни, нити је могла знати да онај плавооки дечак са екрана, никада није био у Милешеви.

  Бели Анђео је био у Србији, у земљи недођији, одакле су допирали само црни гласови извештача. По њима, у том тамном

вилајету, није ни могла настати фреска такве лепоте. Други  новинари се нису дрзнули чак ни тога, да цинично и бестидно негирају и његов благи осмех и красоту перфектних црта. Тајило се и заташкавало све што је мирисало на српско, чак ни покојни Тесла није успео да се одупре њиховој лажи. Жута слова су поново одиграла карађоз-коло.

По мојој легенди, Бели Анђео, у ствари,  и не седи, не чека и не вреба погодни трен - улепљено у боје фреске - да полети, већ нас он то свакодневно подсећа и опомиње његовим пустим  привиђењем на зиду. Нашим тренутачним одласком из Милешеве, причињава  нам  утисак као да нас истога часа замајава и напушта, да он, у ствари, за собом оставља тек један вид свога битисања у нашој стварности и у нашим зеницама. А ми успут, намерно или сасвим нехајно, запостављамо и заборављамо ситницу: он и није од овога света.

Био би ред да га тако и посматрамо.

Но, ми неуморно - као кртице - трагамо за нечим што се не може наћи нити опипати, јер је оно - сасвим неуобичајено, а, истовремено, толико једноставно - свуда око нас, па тако, и у нама самима. Једино нам преостаје да се потрудимо око тог трагања за суштином и смислом живота. Еда би успели у томе, ваља нам прећи границу која нас раздваја од онога, што у моменту нашег колебања, оставља у нама сумњу и у ретким часовима одсутности страхова, отвара спознање које нам је свима дато.

  Поглед Белог Анђела је сагледао све лажи и искључивости овог - у уобразиљу запетљаног -  мегаинформисаног, уображеног Западног света, који је запао у фалсификат  и негирање чак и обриса десног његовог крила и гроба на којем је засео да пронесе Вест победе Истине.

Вест вечнога живота.

Девојка са минијатурним младежом изнад усана, почела  је изненада да запажа ситнице око себе и одједном, са језом  прошапута: "Боже, у каквом ми то свету живимо?"  И тек се тада присетила жутих слова и лажне поруке, која је урлала у својој жутини у доњем углу екрана, а она је - искрено речено - за њу, до тога момента, била слабо примећена и потпуно несхваћена. Сагледала је истинитост слике и открила намерно постављена слова обмане која су смишљено продирала у њену свест, са намером, да је потпуно сатерају у подножје замагљених кулиса незнања. 

Почела је да се бави ручним радом. Још као средњошколка завршила је курс грнчарства. Таленат и умеће уродило је плодом. Девојка је била веома вешта и њен стални купац Арон, радо је продавао њене производе у свом дућанчићу кућних потрепштина, ситнарије и дрангулије. Већи део дана проводила је у свом атељеу, како је већ називала своју другу собу са огромним прозором. Када је дошло време, никоме није јавила свој одлазак. Добро је знала да се важне одлуке не бацају у слог и реч, јер се слог лако да погрешно протумачити, а реч  се још  лакше даје на зло, па се растапа у зависти и љубомори као пролећни снег и оставља траг за собом као кап тешког, црног вина на белом велу. Једино је Арону рекла да ће за неко време престати са израдом веома популарних глинених вазица, сланика и шоља. Правац свога одласка носила је у свом левом џепу.

  И тако, сасвим природно, једног сунчаног поподнева, нашла се испред Галерије фресака у Београду. Тада још није могла да разуме натписе на транспарентима пред Скупштином: "Доста, бре, уби нас холестерол!" и "Доле санкције и тестенине!".

  На једном од древних зидина неког српског манастира, баш тих дана, откривен је вековни натпис: "Нема леба".

Биле су ужасне гужве у раздрманим и изанђалим аутобусима градског саобраћаја Београда. Бензина на пумпама није било али се зато гориво свуда - где човек не би ни помислио да га тражи - навелико продавало. Неки су чак отворили и своје приватне пумпе по "веселој земљи Србији". Најзапамћенији назив био је свакако: "Бензинска пумпа - Ембарго".  Лекова није било ни преко везе, а учестале рестрикције су ужасно погађале становништво, које је плаћало рачун туђих игара и смицалица. Све се то некако ипак издржавало, мада је Србија, службено, била ван ратних сукоба на тлу бивше Југославије. Међутим, многи мушкарци су били приморани да преноће ван својих домова, сваке вечери на другом месту: код рођака или пријатеља како би избегли мобилизацију. Крајина се још држала, а босански Срби су чували своје док се још могло.  Нико није ни слутио како се лако губи смисао свих патњи, а то се управо десило оног момента када је Девојка, најзад, угледала свог Белог Анђела.

Дуго је, у тишини своје душе, посматрала сневаног "говорника". Сатима је седела пред његовим погледом не трепнувши ниједном.

  Био је то 4. август 1995. године, врео летњи дан, који је био предодређен - негде у праскозорју људског ума - да остане запамћен.

  Тога дана  су се поново сукобили чувари легенди прастарих друштава мржње и нетрпељивости: "Братство Сунца" и " Братство Месеца". Заорио се  воловски рог, који је најавио нове патње и страдања људске душе и сузе.  Силе "светлости" и "таме" већ по ко зна који пут током миленијума нашег памћења, ухватише се у крваво коло са намером и решеношћу, да не застану до потпуног и беспоштедног истребљења.

Бели путеви су се враћали из прошлости и реинкарнирали су се, као да их неко савија и дроби у међусвету, где се одвијају вечите битке око наших душа и коначног опредељења.

Србија се током својих преображаја и поновних рађања сопствене судбине, поистоветила са називом једног од старих делова Београда.

Сви, који су икада били у Београду знају за - легендама и присећањима овенчани Дорћол - који је охоло узео себи за право да се са својим именом, потпуно непрозвано, наметне судбини многих људи, чије зенице никада нису облизале његове сокаке и калдрму. 

Dört yol - на турском значи: четири пута или друма. Један од њих, од памтивека иде на север, јер се тамо увек и одлазило без повратка; други се протеже на југ, одакле се одувек полазило и долазило. Трећи друм води ка истоку, у ком се правцу  одвајкада окретало приликом крштења, молитве и сахране, док задњи, четврти друм, креће на запад, који се одавно спомињао и одакле су одувек допирале чудне гласине. А ови безвремени, немирни путници, Срби,  од памтивека су били бацани, гоњени и одвођени по свим овим путевима, јер су их - као усудом задојени - вечито носили и теглили у шарама својих торби, у оштрици ножа, у зноју опанака, у започетим и никада  одомаћеним кућиштима, у попуцаним прстима на челу, без праве могућности да се крај тих друмова макар у првом или задњем, недовршеном залогају речи и хлеба, зауставе. Путеви су нераздвојно били присутни у њима самима као први слог: Бог у речи богатство. Био је то народ који је у свом имену крио и носио назив божанства са Хималаја - Срибинда. Они за то одавно нису знали, баш као ни за  порекло њиховог прастарог вокалног "р", који их одваја од осталих, и враћа у давно заборављену истину као живи,  непримећени сведок, прошлости и зачетка.

Тога се јутра српски народ, по ко зна који пут,  поново реинкарнирао. Његове сеобе су се поново родиле под несрећнијом звездом него икада, од оне давне 1690. под вођством старог патријарха Арсенија. Био је то народ који никада није успео да скрпи и заврши чак ни задње слогове започетих реченица сопственог страдања, а да их притом не омету и не затекну нове трагедије, покољи и сеобе.

Вечити опток поновног рађања дат им је са давнашњим одабиром, са усудом или срећом вечитих искушеника.

  Девојка је, доведена песмом, пристигла у Београд и пре но што се три пута осврнула око себе, сасвим је занемела и тако остала до доба којега се доцније уопште није сећала. Када је у Милешеви удахнула све црте и упила сву светлост Белог Анђела, окренула је леђа и понела га заувек са собом. Али о томе вам ништа подробније  не могу испричати. Замолила ме је да јој то учиним за љубав и ја сам јој дао реч и обећање.  Она је, вративши се из Милешеве у Београд у Скадарску улицу, села у башту познате точионице БИП-овог пива. Засела је уживајући у мирису и миру летњег поподнева. И док је тако проводила своје време - по њеном казивању - угледала је неког фотографа и човека обученог више за зиму него за лето. Разговарали са на енглеском. Обрадовала се њиховим речима и, тако, потпуно ненамерно, уронула у њихову причу. На моменат јој се Фотограф учинио сасвим познат, његов француски акценат је пробудио њено интересовање. Причали су о различитим бојама натписа на фотографији. Помињали су разлику значења и поруке, па тако, и подвојеност и супротност која се зарила између намере општења, њене суштине и лажи жутих слова латинице и истините поруке белих слова ћирилице. Говорили су о истим стварима, које су Девојку, исто тако, пробудиле и помогле при доношењу коначне одлуке. Тема је била идентича лаж са којом се још у Њујорку суочила. Устала је и пришла двојици мушкараца. На моменат јој се учинило као да је Фотографа већ знала однекуд, као да су се већ срели негде много раније, међутим, није могла да се тачно присети ни места ни времена. Без трунке могућности да буду свесни тога, Фотограф и Девојка су наставили своју одавно започету причу, за коју тада - сасвим природно - нису ни могли да знају. Човек, који је усред лета носио зимско одело, енергично им је објашњавао смисао белих ћириличких слова на дрвеном крсту, вечито колебање Срба и прави избор између Стварности и Истине, између "земаљског и небеског царства". Испричао им је истиниту причу о изузетном младићу, Авакуму, из доба турске владавине у Београду. Био је то наочит и леп ђакон, који је био понос и дика поробљеног народа. Опазили су то и Турци и покушали да га преобрате и потурче. Нудили су му све благодети овога света. Чекао га је високи положај; нуђен му је раскош и богатство са харемом  најлепших девојака од Србије до Дамаска. Веште хоџе и лукави бегови, предочавали су му свакодневно буђење у наручју слатког живота, обавијено мирисом јутарњег, свиленог лахора са Калемегдана, задојено укусом руже и свеже кафе са ратлуком. Без двоумљења, младић несвакидашњег стаса, запевао је из свег гласа веселу песму и намигнуо Турцима да крену ка месту његовог страдања. Са песмом на уснама : "Нема лепше вере од србинске, Срб је Христов: радује се смрти!" и са смехом у оку, понео је свој бели колац на десном рамену, одбивши турску понуду да погази православље и да пређе на ислам.  За потурице, била је то још једна улудо изгубљена глава, а за младог Авакума праг у Вечност.

По том ђакону данас није названа ни једна улица, нити трг у Београду. Он живи и надаље у живој речи и у памћењу народа, у којем се, веома ретко, чак и сада затичу њему слични изабраници и страдалници. 

Тако је незнани Београђанин, у зимском капуту, увео Девојку и Фотографа у један потпуно нови свет, који је престајао код северне и западне језичке границе српског народа. Изван те границе били су њихови, сада већ заувек за собом остављени светови, који ништа нису знали  о српском језику и о народу, који га вековно жваће, односи и разноси са собом у разним правцима светских друмова. Тако,  уопште и није било чудно, што за истину, вековима прогањаног народа, нико није марио нити знао. А Истина је одувек била, и остала, највеће сироче. Док су се човек у зимској опреми и двоје новопридошлих радовали сазнању новога поимања света, усред изопштеног Београда, негде из Крајине, десетине хиљада људи је кренуло на исток. О томе се тога часа још ништа није могло знати.

  Путеви Срба су поново огрнули своје беле и крваве кабанице. Једино се друмови нису изненадили свему томе, за њих је било сасвим уобичајено да се њихов народ поново сели. Ипак, једно се питање само по себи наметало и то због самога правца њихове поновне сеобе. Путеви су се малко закашљали и упитали: "Како је то могуће? Видели смо многе реке, које утичу у море али никада невидесмо да се море враћа ка свом извору. Откуд сад  да се Срби селе са запада на исток?" Тај правац им је био до сада незнан и неупамћен. Кренуло је све наопако. Људски род је увек хитао током своје историје од истока ка западу, од Индије ка Месопотамији, од Египта ка Европи, па даље, до свога заласка у Америку.

Сада је ријеч кренула да сусретне реч, а пјесма је напустила своја брда да се расточи у меку песму. Ојкача је цурела по друмовима белим, јер је пут страдања, ма колико био он каљав и крвав, увек био и остао боје непојмљиве светлости. Белина је била иза видљивих боја овоземаљске збиље, но она у томе часу није била ни уочена нити примећена. Наишла су црна јутра, риђа лутања и мрка потуцања без трена примирења и спокојства. Ваљале су се поновно, већ виђене, васкрсле судбине од најстаријих времена, преко многих Великих сеоба, до ових, поновних потуцања. Усуд свих раздора и патњи овога народа се из века у век реинкарнирао, можда у намери, да се Творац поново поигра са њима а да они, истовремено, сагледају обману и досегну праг, који их уводи у Истину.

   Девојка и Фотограф затекли су се у Београду, у граду, који још о овом новом страдању ништа није знао. Сутрашњица је за Девојку и Фотографа доносила са собом могућност и неминовност да се суоче са,  до тада  невиђеним стварима, па да се присете самих себе, својих ранијих судбина и претходних живота у њима. Јер, све што се дешава на овоме свету јесте скуп међусобно повезаних кругова, који се непрестано врте и додирују као перпетум мобиле и напредују, дајући, истовремено, енергију истрајности, у намери, да се помакне у правцу Истине. А реинкаранција и није ништа друго, него начин и могућност да се пронађе прави пут  повратка Христу и Истини. А овај свет и јесте саздан за човека, да преко њега прекорачи, онај невидљиви али опипљиви праг, који га одваја од Стварности и, уједно, води у Вечност. Без доласка на овај свет, људској души се не омогућава да начини прави избор и покајање. Зато су и Девојка и Фотограф и сви ликови овога романа, па тако, и цео српски народ, преко многих рођења и поновних рођења, морали најзад да дођу до суштине живота, а не само пуког постојања на овоме свету. Било им је дато, да сагледавши варку видљивога света и с вером у Истину, напусте и одбаце од себе ову Стварност, која није проистекла из Истине.

Сигуран сам да сте замерили што је сусрет девојке са Белим Анђелом остао тајна. Верујте ми на реч, радо бих је поделио са вама када бих на моменат  заборавио на дато обећање, а да ви, истовремено, зажмурите над мојом осудом и грижом савести. Али, на који начин да вам ипак дочарам трачак тога догађаја, а  да, ипак, не грешим душу? Шапнућу вам уз намиг; одаћу вам тајну, али, не, немојте сад да ме гледате тако, и не осуђујте ме олако због дате речи. Молим вас! Нећу вам то ја испричати, већ једна дивна црнокоса девојчица чије име, наравно, нећу поделити са вама.

"Угледала сам паука код самог улаза у Милешеву, и пошто се грозим и при самој помисли на било коју врсту ове немани, уплашено сам поскочила; можете да замислите како сам ступила у храм? Далеко од онога како се то очекује.

  У манастир сам дошла са мамом и са братом , који је иначе, ужас од детета. Али да не дужим причу. Очарао ме је амбијент храма чије сам фреске већ знала преко телевизије, које сам налазила по разним књигама, велелпних српских издања и, наравно, преко компјутерског екрана. Било је моћно! Ипак, морам да вам признам, уживо је неупоредиво лепше! Предивна је ова неземаљска красота! Док сам тако разгледала и упијала у себе величанствену раскош, приметих Девојку која је седела потпуно непомично испред саме фреске Белог Анђела: учинило ми се да прислушкује нечујне гласове и шапат боја. Изненадила ме је њена појава и нисам могла да одгонетнем зашто ли седи тако укочено са неким потпуно чудним изразом лица. Приметих, као да је боја њеног лица постала сасвим неочекивано део обриса анђеоског осмеха. При томе, чак ми ни онај мали младеж око њених усана није засметао. Брат ми је, наравно, сасвим безобразно, речито показивао са својим рукама: "Ова је сто посто скренула!" Истога момента, Девојка се изненада  трже и нагло устаде бришући своје лице. Никако нисам успела да видим сузе, мада ми се учинило као да је неку светлост упијала у себе и размазала по образу. Наравно, нисам смела да јој било шта кажем, а мој брат је изненађен и уплашен, остао потпуно укочен. Нехотице смо се погледале, лице јој је било озарено, а у погледу јој је седела питомина и светлост. Нежним гласом ми се обратила на америчком, овај, на енглеском. Не морам да вам кажем и да се правдам, из енглеског сам одувек имала пет, па тако, конверзација са њом ми није представљала неку посебну потешкоћу. Питала ме је за мишљење о  фресци. "Дивна је." - сложиле смо се неочекујући уопште никакав посебан коментар. Била је то, у ствари, кратка и јасна потврда којој је био сувишан било какав додатни слог.

- Ово ми се већ десило, чини ми се да сам некада давно већ боравила овде. У генима не осећам али у дубини душе ми нешто непобитно указује на то. Нешто ми јасно шапуће да сам се некада давно уткала у белину његовог огртача и умрсила се у његову коврxаву косу као у сребрну  замку ноћних звезда или баш као у невидљиву паукову мрежу. - проговарала је Девојка.

- Плашим се паука. - прозборих помало збуњена под утицајем њених несвакидашњих речи. Она ме је погладила по коси и осмехнула се: "Сад могу да идем." Поздравила ме је и изишла из цркве. Ето, то је све што сам видела, мајке ми рођене. Да ли вас можда још нешто интересује?"

- Не, хвала. - одговорих љупкој девојчици. Ето, мало смо ипак отшкринули тајну Девојке из Њујорка. Али пссст, немојте случајно да јој кажете за ово! Важи?

   Седели су у једном од многобројних кафића на Ади и пили пиво. Он јој је причао о свом животу, а она о свом сну и о чудном осећању већ виђеног. Била је доведена ликом  Анђела којег је захваљујући упорности и срећи ипак срела, но био је то много дубљи доживљај него што је на самоме почетку и могла да претпостави. Најзад је схватила да  он није само пуко оличење нечега што се не да речима описати, а камоли посредством боја и сенки осведочити, већ да је он њен путоказ и весник избора живота, пут ка Светлости и Истини. Његова лепота је само наговештај невиђене красоте која се назире иза његових видљивих црта. Најзад  је била спремна да прихвати зов и да се посвети речима Христа.

- Током низ ових година, оно што сам сигурно схватила док сам читала све оне књиге о којима се у Америци чак и не зна, а камоли прича, јесте у ствари, да је једина вредност нашег битисања да га претворимо у прави живот. Суштина је згуснута у две речи: вера и поступак. Ваља размислити о њима и претворити их у насушну суштину свакодневице. Но, пре него што се било чега прихватимо и захуктамо, ваља нам поново, добро размислити о последицама, које олако заобилазимо и заборављамо, а које се особитом лакоћом отимају пажњи. А требало би стално имати на уму да се оне крију иза сваке мисли и потеза што чинимо у себи и око себе, јер су оне као нагазне мине и не дају се два пута заобићи. Крајње је кобно огрешити се о њих.  - низала је своје мисли Девојка.

Фотограф се малко незграпно повео јер је о овој теми имао свој став и одређено мишљење. Покушао је да дотакне суштину, међутим, није му полазило за руком. Требало му је још времена да је најзад схвати и прихвати. Споменуо је своју жену, децу и фотографску каријеру. После четвртог пива почео је да помиње и планирани дневник, који се никако не да започети. Причао јој је о својим причама о Сејшелима. Није радо признавао, али је у себи са извесном нелагодношћу осећао и уочио да га је Девојка, духовно, давно превазишла.

Долазили су из два потпуно различита и супротна света. Њујорк је био загушљив, бучан, препун смећа и сулудо убрзан, док су Сејшели били оличење мира, идиле, чистоће и успореног филма начина живљења. Оно што их је спајало, било је незадовољство и нагон да се оде негде, у неку потпуно другу средину, где се на посебан и необичан начин, природно додирују и сажимају географске, културне, цивилизацијске, верске и суштинске тачке живота човека.

За њих је то била Србија.

Када се после неколико година поново вратила у Београд  Девојка је разумела  бит овог поднебља. Она је - вођена Божјом промисли - баш ту пронашла свој пут и најзад схватила, да  на овом одабраном месту, Бели Анђео није био њен крајњи циљ, већ је представљао тек почетак да пронађе у себи корене свог незадовољства из младости и да престане са бештедним трагањем по духовним странпутицама. Требала је пре свега да се суочи са самом собом. Јер - а тада је то већ добро знала - пре него што  подигнемо торбе и залупимо врата за собом, треба да се упитамо да ли полазимо са миром у души или смо поново пристали на игру нечастивог и  подлегли да нас прогоне бес и незадовољство? Пре свега морамо да поставимо одлучујуће и једноставно питање: да ли смо одиста сремни за пут? Јер, отићи не значи само завирити, на часак, или дуже, у неки потпуно непознати кутак овога света, већ је оно доказ и последица донешене одлуке, која поседује мир, растерећење и истрајност, а за собом оставља све личне и наметнуте терете и преграде, које нас саплићу и спутавају током целог нашег битисања и не дају нам да живимо Живот. Теглити са собом препуни џак нечистих мисли, несређених рачуна и прегршт нерешених унутрашњих страхова прави су предуслов за потпуни неуспех. Јер та, претрпана врећа, ни у ком случају не може да нам донесе срећу и спокојство, налазили се ми макар и на најлепшем месту овога света,  где  нам  се чини, да је лепота непролазна а мир непресушан.  Не разрешивши ове духовне,  а уједно и душевне недаће, у себи, наш ће немир бити вечит и крут.

Шетали су београдским улицама и повели реч о обичним, потпуно свакидашњим стварима. Дунав и Сава су их пратили све док се по Београду нису појавила прва приколица иза  тракторчића са буљуком преплашене, преморене деце, жена и стараца. Претрпана, мусава кола, камиони, изанђали аутобуси просто су вриштали од збуњених, пренеражених погледа. Један читав сан се помакао ка извору Сунца.

Крајина се померила ка истоку, остављајући иза себе несаницу, безумље, неверје и ужас. 

Кајин се поново лишио вере и окомио се пун беса и мржње на Авеља. Међутим, за многе је закључак био и остао у потпуности нејасан и није им се дало да нађу речи правог решења. А решење се скривало у самом разрешењу свих тегоба. Као већ толико пута у својим крвавим искуствима, Хрвати и Срби су поново подлегли старим легендама искључивости, а Крајина је својих задњих педесет година окренула леђа Христу и ликовала у свом неверју.  Остављајући за собом недођију и земљу повампирених ужаса и наново излеглог царства вукодлака, српски Крајишници су се тек тада, по први пут изистински преиспитали.

   Историја се - као и увек до сада - бестидно и без трунке саосећања поиграла са овим људима. И тада још увек није било никога -  сем шачице изабраника - који су се запитали: "Зашто ли нам се све ово дешава?"

  Фотограф је хватао тренутке док је Девојка, као и сви Београђани, носила воду и хлеб напаћеним људима.  Били су то његови први снимци у Београду. Боравио је већ скоро недељу дана у овом граду и тек је сада успео да направи своју прву фотографију. Као да му се, напросто, до тога момента није дало. Београд се цео преобразио у име старог дела центра. Дорћол је заиста постао dört yol:  четири пута. Његове улице и булевари поново - као толико пута у својој историји - постадоше друмови где се једино зна за правац доласка,  где се правац одушка или смер крајњег пристаништа никако не да одгонетнути.  Одувек су то били бели путеви јер су по себи водили и штитили праведнике, који беже, страдају и трпе крв и зулум, нудећи им тренутни спокој, вечиту веру и наду. Да је неким чудом тај пут био вековима поплочан чаробним огледалом, данас би био посут хиљадама и хиљадама сићушних иконица са ликовима страдалника, који су пролазили овом калдрмом и овим блатом. Ово није био кал већ глина, која се обликује и украшава и постаје бела као име овога града, који је тих дана био сав у знаку Дорћола: четири друма који исцртавају правилан знак крста. Да је наш Фотограф неком срећом успео да из птичје перспективе фотографише овај град, на слици би засигурно блистао тај невидљиви  бели крст, који се просто опипљиво назирао и лебдео у ваздуху.
Девојка и Фотограф су заједно са стотинама хиљада Београђана посматрали колону избеглица на тракторима, приколицама, у изанђалим, прашним аутобусима и издрнданим колима. Срби су понављали своју историју. Сеобе су их поново задесиле и као да им је све то било и сувише познато, већ виђено и доживљено, пре неколико векова под штапом многих знаних и незнаних Чарнојевића.

   Један младић се издвојио из мноштва деце, жене и стараца. Чучнуо је крај друма, још увек у војној  опреми,  буљио је празним погледом у ништа. Све што је поседовао на овоме свету била једна једина конзерва коју је полако отварао и халапљиво јео. Гледао је око себе вучјим неповерењем, једва да је напунио деветнаесту годину, а иза себе је имао много: необуздану енергију таласа узбурканог океана који се разбија о базалтну стену у ноћи. Ова мисао је заокупила и самог  Фотографа, који је на часак нестао,  вратио се боксом цигарета и са флашом ракије у руци. Пришао је момку и без иједне речи пружио све то. Поглед младића је остао заборављен негде далеко на западу, иза Дрине, у средњем стиху недовршене ојкаче. Изненађено је узео цигарете и флашу и остао забезекнут, његови жуљевити прсти били су остарели и црни од битака. Девојка и Фотограф су заувек понели са собом црте и обрисе тога лица.

   Врели августовски дан им се претворио у огромну лепезу засебних сличица која су спајала београдске улице и људе који су из својих домова износили хлеб, воду и вино као да причешћују изнемогле, избегле Србе западних крајева. Крајишници су мирисали на југ, у обрвама им је још чучао лахор сланог ветра са мора, осећали су се на ужарени крш помешано са крвљу и сузама које су остављали за собом.

   Није се много причало, тога су дана речи биле потпуно непотребне, чак, сувишне. Све је било одавно речено. Бели путеви су из песама и прича поново васкрсли у садашњости.

  Фотограф је још исте ноћи у свом лабораторијуму урадио слике. На њима су се указали измрцварени и напаћени људи, мноштво дубоких бора, небројени број празних очију, стотинак уочљивих олабављених точкова, сијасет уморних погледа и замрзлих покрета:

"Беба на приколици са струком задњег задаха мајчиног млека" (мајка је нестала после другог дана опште бежаније из Крајине; док је зашла у шуму, изненада је колону напао авион гађајући људе бомбама и рафалима из тешког митраљеза; одмах након ваздушног напада из шуме су кидисале маскиране, разуларене усташе, тога дана многе избеглице несташе по дивљим шумама и незнаним гудурама).

  "Дечак и пас" (када је бомба погодила кућу дечака и у њој целу породицу, дубоко се загледао у даљину где се назирало море; у једном трену, сем пса није више имао никога на свету коме би открио своје скривене сузе).

  "Хлеб и парадајз на гепеку са старицом наслоњеном на штап" (присећала се свога детињства и храстовине где је у младости нашла спас од ножа, овога пута нож ју је пркосно преварио: докрајчио је и онај део фамилије којег је 1941. невољно заобишао).

   "Старац са чађавом, празном муштиклом у крезубим устима" (после Другог светског рата сазидао је кућу у суседном селу одакле су разјарени црнокошуљаши 1941. прелазили у његово место да жаре и пале очи и дојке девојачке, да бацају у јаме недоношчад и изнемогле старце; мушкарце су пред иконостасом ланцима тукли и ножевима клали; сетио се очевих речи да се вода не тражи у камену, да се дрво не сади на пању, и да се кућа не гради међу нељудима; они су се вешто после '45. прикривали иза својих овнујских кожуха и ишчекивали трен; он је веровао у пароле и саградио кућу у суседном селу; чекање је потрајало нешто мање од пола века; кућа му је прве ноћи спаљена од стране комшија; пребегао је у своје село одакле је сада понео само очеве речи и муштиклу без дувана).

"Мноштво неиспаваних и у браду зараслих људи, обучени у делове зеленог војничког одела, понеки у шорцу и папучама, други у радничком оделу и цокулама са мирисом остављених штала и ораница" (заборавили су све своје фотографије у негдашњим, сада већ спаљеним кућама; задоцнили су да последњи пут надоје стоку и да пусте пса са ланца; заборавили су прво јутро без својих гробова у овом граду; у устима шупаљ и празнина неодгонетнуте речи још увек не постављеног питања; почеше још пре поласка да трагају за својима, у журби нису имали времена ни да се приупитају за себе).

"Средовечни свештеник у мантији у жутом фићи са буљуком дечице, крај њих жена купа гологузо дете" (нашли себе, ненадане, у овом кошмару, у оку још не угашено кандило крај Христове иконе на иконостасу, кључ у дну дубоког џепа мантије ћути и ослушкује, у његовом уху причињава се звук малог звона на торњу и глас старог појца који је задоцнуо да заврши појање, слика села у диму бежаније, задњи недовршени ручак на столу).

На фотографијама се појавило питање и потпуна одсутност првога слога могућег одговора. Одговор беше неизбежан али и потпуно ништаван. Уместо незграпних речи прозирне текућине, појављивали су се контури и ухваћени тренуци стварности. Фотограф је дуго буљио у црте и обрисе људи: у њему су се будили мириси сећања и визија давно виђених доживљаја из неких потпуно других времена, која, суштински, нису била ни по чему другачија од ових. Учинило му се као да посматра село сачињено од грубих балвана негде на далеком  северу, препознао је себе са дугим мачем у руци и са шлемом на глави, посебно су га  зачудили причвршћени огромни рогови бика на њему. У устима је осећао укус пива и видео своју пљувачку по дрвеном крсту како полако клизи и цури. Обузео га је сладуњави осећај моћи. Одједном му се учинило као да посматра пучину и дивље таласе бесног северног мора; стајао је на некој литици: у нос му се увукао неописиви страх и зебња.

Сав у зноју присетио се буре, запаљеног крста, ужасне ноћи сопствене погибије у древној Скандинавији.

    Затим му се појавио лик младића који се верао по крововима кућа и халапљиво јео презреле поморанџе. Видео је, у ствари, себе како посматра петлово крило, а изнад тог перја, појавила се јужњачка лепотица са листом наранџе у коси и са једва приметним младежом изнад усана. Сетио се циркуса и позоришта и неког старца који му је задао бол у души. После тога, Фотографу се поново учини као да посматра самога себе.

Овога пута беше монах. Чучао је на неком дрвету, решен да разговара са Богом и да више не броји године.

Фотограф се присетио својих пређашњих живота и открио смисао свога доласка у Београд. Неспоразум и суштински раздор између информација која су слова разних боја скривала у себи, натерала су га да дође у Србију, међутим, све то беше тек повод, а никако и суштина његовог доласка.

Девојка је ушла непримећено, затекла га је у чудном, буновном стању, као да се враћао из неког несхватљивог магновења. Још увек несвесно, страсно ју је загрлио и одмах почео да се тресе и грчи као да је био у стању или затечености чудне екстазе. Нагло га је обузео и у потпуности оборио неупамћени умор. Преспавао је ноћ, цео следећи дан и ноћ. Пробудивши се, угледао је Девојку како му у собу уноси осмех са младежом око усана и врелу кафу на сребрној тацни. Док је био у своме бунилу Девојка  га није напуштала, остала је крај њега чувајући му неспокојан сан.

  Фотограф је помало збуњено запитао: "Да ли се нешто десило међу нама?"

  "Наравно да није." - одговори Девојка и поче да му препричава оно о чему је говорио пре него што је пао у дубок, немиран сан. Биле су то, углавном, полу реченице, понека реч, а најчешће, слабо разумљиви слогови мешавине енглеског језика и неког старог, германског дијалекта, затим, италијанског и архаичног српског. 

   Помињао је монахе, таласе, крст, огањ и литицу над морем, поморанџу, лутајуће позориште, петлово крило, дрво, испосника и девојку несвакидашње лепоте. Падао је у понор и дозивао божанства и германске демоне, падао је у бездане Алпа, завијао је курјачки и помињао Милешеву. Изненадио се њеним речима, у ствари, сопственим привиђењима. Признао јој је, да је дубоко уверен како то није био само неки обичан сан. Девојка му је тачно описала његово стање бунила пре него што је заспавао. Било је момената када га се одиста плашила, међутим, када му је поменула Христа, у њега се полако уселио мир.

  Девојци се учинило као да се њих двоје одавно знају, као да је и она знала за ту његову ноћ и за спаљивање крста у некој хладној земљи, за вреле медитеранске пределе, за лутајуће позориште,  па и више од тога. Фотограф ју је несвесно подсетио на неко сјајно перце риђег петла и на укус презреле поморанџе.

  Фотографу је следећег дана било много боље, истовремено, обузе га талас исцрпљености и премора. Девојка је, и сама малакасала, решила да оде до свога хотела. Фотограф је непрестано инсистирао на скорашњем сусрету, а она је, рекавши: "Можда", истога момента знала, да ће то бити већ следећег поподнева.

***

  Док смо усред августовске жеге седели на ћошку главног трга Печуја, надомак негдашње џамије, и пијуцкали пиво, Ален ми је изненада поставио следеће питање: "А када ћеш Фотографа да убијеш?"

Искрено речено, потпуно ме је запреспастило  његово  збуњујуће питање.

Срели смо се у јужном мађарском граду, где нам је било можда најближе да се сретнемо између Будимпеште и Сејшела. Његова супруга Ана,  посетила је своју сестру, а ми смо се забили у башту ресторана, испред којег се одагнала и згуснула енигма целокупног смисла  живљења у овоме граду.

Помињали смо дипломатију, пиће, жене и уметност. Говорио је о мом могућем сценарију за његов филм о дечаку и делфину на Ла Дигу или Пралену. Остали смо на томе. Он је превео пар мојих песама на енглески, а ја сам му говорио о свом роману. Нисмо ни приметили када је пиће, или већ нешто друго, просто наметнуло његово већ наведено питање.

Па ипак, две ствари морам да признам. Прва ствар беше да ме је његова реченица одиста погодила, док је друга - да будем искрен - крила у себи потпуну одсутност сваког могућег завршетка мога романа. Нисам успео да до краја размислим и одгонетнем судбину Фотографа - иначе Аленовог несуђеног  земљака - али ето, сада ми се одједном поставило једно сасвим необично питање које није могло да прође без адекватног одговора.

Одједном, указале су ми се чак две верзије, боље речено, начина да завршим свој роман, па да тако, коначно, прекројим животни пут Фотографа.

  Изгледа, било ми је суђено да напишем обе варијанте.

  (Ово постаје помало замршено али истовремено и веома интересантно. Па, да кренемо!)

***

Фотограф и Девојка су се ускоро срели и прошетали Кнез Михајловом и Калемегданом.  Знали су се тек нешто више од недељу дана, говорили су о себи сасвим отворено што их је - то су касније и сами признали - на почетку потпуно изненадило,  ипак, настављали су своје заједничке излете по београдским улицама и по трговима својих речи без трунке осећања сумње и бојазни.

  Фотограф је Девојци испричао низ веома интересантних догађаја - а њих је заиста било на претек - од Бомбаја до Боготе и од Кипра до Лондона. Међутим, постојала је једна догодовштина која их је сваки пут посебно развеселила. Била  је апсурдна као Србија, у којој су се затекли заједно са данашњицом, која им се сама дала и која се није могла заобићи нити избећи.

Догађај се десио онога дана када је Фотограф решио да уради неколико фотки о ужасним гужвама по београдским аутобусима. Изанђала возила, понека, потпуно нахерена, стењала су и уморно грабила километре. Људи су се са невероватном вештином укрцавали у њих, чак и у оним најнемогућнијим ситуацијама када би сваки човек, који то први пут посматра, остао пред несвакидашњим призором потпуно збуњен и неповратно поражен. Фотографу се, изненада, јавила мисао искушења да се опроба у невиђеној затечености крцатог аутобуса, који је сваког момента наговештавао потпуни квар или генерални распад сваког појединог шарафа или било ког другог дела понаособ. Стао је у међу Београђане и чекао, као и сви остали, добрих пола сата. Најзад је пристигао аутобус црвене боје. Фотограф је опонашајући упорност и одлучност Београђана, успео да се, на неки необјашњив начин, угура између гомиле ознојених телеса. Истога секунда грдно се покајао због своје непромишљености, али назад више није могло. Врата се још нису ни затворила, возач је дао гас и цела се конструкција задрмала и винула у покрет.

Слани зној је непрекидно цурео, тела су се лепила, сви су били тихи у аутобусу, нико се није бунио. Црвени аутобус је захуктано јурио по усијаном асфалту. Фотограф није знао тачно да одреди о чему се ради али је, нехотице, посумњао да нешто није у реду. Наиме, разјарени и зајапурени црвени аутобус  је као огроман, стари џин бронхитичар,  почео да се дави и кашље без престанка. Упркос свему томе, нигде се није заустављао. Пролазио је крај станица и гомиле људи, који су сатима чекали његов долазак, а он се само, шеретски смешкао уз мукло кашљуцање и продужио својом путањом.

У аутобусу је настало комешање, прво се зачуло  негодовање, а ускоро се разлила и бесна реакција путника. Како је аутобус све брже јурио, све су жешће падале и грдне псовке. Али заустављања није било. Настао је прави метеж, мада се, искрено речено, нико није могао померити ни два бедна  сантиметра. Нервоза се опипљиво разливала у ваздуху, поре путника се претворише у мини вулканчиће,  а зној је, одједном, запљуснуо сваки квадратни милиметар аутобуса. Возач је ћутао као заливен и слио се са својим воланом у једну једину целину и наставио  вожњу. Деловао је потпуно сталожено, као и већина оних тешких бркајлија, који тачно знају своју путању и не занима их остатак света. "Волан, то сам ја!" - понављао је у себи непрестано, размишљајући о дуплој порцији ћевапа са младим белим луком, притом, из његове калкулације нису изостале ни чари друсне Даре са Карабурме.

   Фотограф је у целој тој гомили, ипак, успео да подигне свој апарат изнад зајапурених глава. Изненадни блиц је запљуснуо лица, руке, потиљке, уши, вратове, косу, профиле, наочари и леђа. Сви су се истога трена окренули према њему. Без речи су буљили у њега и питали се, са које ли је планете шибнут овај чудак и ког ђавола тражи баш на овом изабраном месту, где се читав један народ - без икакавог претходног консултовања или питања -  очигледно пипремао да полети без крила. Потрајало је, свега, пар секунди, а затим је и Фотограф и његов фото-апарат пао у заборав. Путници су били преокупирани са сулудом вожњом, која је била далеко изнад дозвољене брзине; неки су почели чак и да уживају у свему томе. Они који су евентуално замерили и негодовали, постепено су се нашали у мањини. "Не брини, море, мајстор је прави возач! Он зна своју путању!" Понеки су се ипак запитали где све ово води. "Ћут', бре, стој ту, ћути и уживај!" Већину путника  је обузела нека несхватљива еуфорија, а неке од њих, и право, искрено  одушевљење: "Па, ми чак летимо!", "Шта ће нама крила када имамо доброга возача!", "Ево, ми ћемо бити први доказ да смо небески народ!". Нашао се овде чак и неки калуђер који је опомињао да се не наводе овакви изопачени примери.  Већина га није слушала већ је руменим образима започела песму: "Полети, сиви соколе!" Два Циганчића су се одмах досетила и започела да имитирају звук хармонике. Аутобус је јурцао по изанђалом асфалту, звуци песме и кола остајали иза њега. И таман, када је еуфорија достигла врхунац, неки су започели и да цупкају "Моравац", другима је, успут - нарочито трудницама и срчаним болесницима - нагло позлило и тада се аутобус, изненада, нагло зауставио. Врата се уз велико стењање отворише, а народ, коју секунду, остаде забезекнут. Затим је маса улепљених тела колективно исцурела из усијане утробе црвеног чудовишта. "Крајња станица!" - повика хладно шофер и крене да купи своје новине  и цигарете по поду испод  седишта. Довезао их је далеко од града: право у гаражу Београдског превоза. Народ је просто полудео. "А што ме не питасте где то јурим?" - одговори им возач и окренувши леђа, изгуби се иза тешког улаза свлачионице.

  За неколико секунди, зачу се шуштање туша и нека стара песма о изгубљеној овчици.

  Фотограф је искористио необичну ситуацију и урадио још неколико, веома успешних снимака. Мноштво зајапурених, забезекнутих и бесних лица давало је изузетно добре могућности да фотке испадну интерсантне и  несвакидашње за изучавање излива жустрих и жестоких емоција. Фотографу још увек није било скроз јасно шта се то одиста догодило; пришао је једном проћелавом младићу који му је на енглеском објаснио у чему је ствар. Фотограф је тек тада схватио да су сви они постали жртве иживљавања шофера. Младић је слегао раменима и наставио своју причу о несвакидашњим ситуацијама на Балкану, које могу да изненаде чак и њих саме.

  "Није то ништа! Мени се већ и раније десило нешто сасвим слично, кад сам путовао на море. Између Колашина и Подгорице, то ти је Црна Гора, знаш? Уђем ти ја у једну кафану, у намери, да се мало освежим, да попијем кафу и пиво.  Напољу жега, а унутра хлад. Седнем за сто и чекам, чекам... Прошло је барем петнаест минута, а келнер, који је, иначе, седео за суседним столом и читао неке спортске новине, ни да  мрдне. Кафана је била потпуно празна. Изгубивши стрпљење ја му довикнух: "Мајсторе, може ли пиво?"- а он ми, онако, поспано и досадно, одговори испод брка: "А што не би могло? Ено ти пиво, па га узми сам." - показа на фрижидер. Видим, ако још мало поседим, ништа од мог пива. Приђем ти ја, тако, брате мој, фрижидеру, кад ми се конобар, исто онако безвољно, довикне: "Еј, богати, кад си већ тамо, додај и мени једно!"

 - Ето, такав смо ти ми народ. - прокоментарише старији човек смешкајући се, такође на енглеском, са изразитим српским акцентом. Фотограф се као и остали у друштву широко насмејао и опсовао. Затим су следила питања упућена искључиво њему. Када су сазнали да је дошао са Сејшела, многи  га упиташе, ког ђавола тражи овде у ово сулудо време рата, кризе и ембарга. Фотограф им је причао о својим фотографијама, а они о својим животима. Времена је било на претек. Сачекали су смену и вратили се у град.

   Овога пута возач је био младић, који је возио жустро али сигурно и - на велико задовољство свих путника - није му промакла ни једна станица.  Међутим, на истом аутобусу десиле су се још две незаборавне ствари. Било када би се Фотограф касније сетио овог невиђеног путешествија, сузе су му, просто, незаустављиво надирале док се слатко насмејао. Приближавајући се центру Београда, расположење се у црвеном аутобусу постепено смирило и стабилизовало.  Узбуђење је поново порасло приликом уласка две изузетно атрактивне девојке. Говориле су више него бучно. Фотограф их није разумео али му је проћелави младић успут преводио. Витка плавуша са дугом косом, говорила је о сусрету са неким типом, који јој се, према њеној жустрој причи, претходне ноћи набацивао. Навела је све могуће детаље - по свему судећи - незаборавног судара. Помињала је сва могућа извикана места где су боравили, почев, од разних елитних ресторана до многих дискотека и кафића са сумњивим педигреом. Затим је следио буран опис јурњаве бесним колима: јагуаром,  пред саму зору,  све до одласка код њега на Дедиње. Тада је следио детаљан  опис сваке појединости њеног боравка: широко је препричавала  ентеријер виле, наводила шта су све пили, где су седели и о чему ћаскали. Присећала се мириса његовог парфема, боје очију и нежног али мужевног додира. Цео аутобус је - хтео или не хтео - морао да буде ненамерни сведок њене јучерашње авантуре. И тако се гомила ознојених тела претворила у једно огромно уво све док се из те гомиле није неко нервозно продрао: "Аман, бре, сестро! Да ли те на крају јеб'о или те није јеб'о? Пропуштам већ трећу станицу због тебе!" Настао је општи метеж, а буран смех се разлио као зејтин по тацни.

    Весели аутобус је још увек кашљуцао и наставио да јурца по врелим улицама Београда,  до онога момента, када му је пукла гума недалеко од Зеленог венца. За Фотографа то беше још један шок, а за Београђане је то био део свакодневице; живот се незаустављиво настављао и кретао својим устаљеним  током.
"Невероватно је, како људи често и радо говоре о себи и то веома битне и важне ствари, а нама  једино преостаје, да их истим усхићењем, пажљиво саслушамо. Не бисмо ни помислили како нам се многи из дана у дан радо и свесно отварају, ипак, веома је мали број оних, који на такву отвореност узвраћају искреном  пажњом." - рекла је Девојка и обрисала кап зноја са чела. Била је изузетно топла ноћ. Навела је за пример свога познаника који је био тежак алкохоличар. Док је био трезан, мисли су му биле сасвим на месту, међутим, када би попио - а он је већ, у ствари, само доливао, јер му је алкохол већ одавно намочио тело - његов говор је постајао све замршенији да би, постепено, постајао у потпуности несхватљив. Ономе, који га је помно пратио, учинило му се као да непрестано наводи неке изанђале примере: три догађаја, међу којима није постојала никаква суштинска повезаност. (Био је то одавно нестали период њеног интензивног излажења у мит градске ноћи.)

О себи је, једном, док је ужасно псовао жену и ћерку, онако уз чашицу, рекао: "Мајку им њихову, ја знам, ја сигурно знам када цркнем да нећу у рај! Ја ћу на ону другу страну! Ко их..." Ова реченица, у ствари, и није била уско повезана са осталим његовим мислима и изјавама које су куљале по веома широком дијапазону. Често је губио нит мисли, лутајући и скачући са теме на тему, помињући разне људе и ситуације. У свим тим причама било је нечег заједничког: беше то његово вечито незадовољство и неутољени бес. Оно што је било веома интересантно, он је потпуно свесно говорио о свом избору, па ипак, без обзира на све могуће последице и крајњи исход свега тога, није учинио ништа да било шта мења у свом животу. Да ли је то био кукавичлук или слабост, можда чак и нека врста отупљења или, пак, потпуна незаинтересованост за сопствену судбину, није се могло одагнати. Пре ће бити, да је то била нека страшна, изопачена мешавина свега тога, која се гајила, а уједно и тешила,  тешком депресијом и алкохолом. 

Девојка се присетила његове честе реченице, коју је непрестано понављао, нарочито пре испијања прве и предзадње чаше вискија, а она је гласила овако: "Хоћу да згрешим!"

Фотограф је, за узврат, говорио о сопственим проблемима и о негдашњој помисли како да скрати себи живот. По његовој изјави, никада није имао довољно снаге да то одиста и учини, у задњем моменту би се увек сетио деце. И тада је - присећао се - потпуно посрамљен и поражен одустајао од тог бесмисленог и грешног чина. Затим је жучно говорио о свом пропалом браку и о бившој жени која је побегла од њега. Пре него што је успео довољно да се захукта, Девојка га одједном прекине: " А да ли си се икада запитао: зашто ми се све ово дешава?"

Фотограф је остао потпуно запањен. Пре него што је устао и отишао - јер сујета је велики господар - она га је посве нежно ухватила  за руку и једноставно рекла: "Нешто си требао да јој платиш из прошлог живота. Треба само да  јој опростиш." Пре но што ће почети да се увређено буни, она настави: "Најважније ти је да знаш: како одустати? Знам, не постоји ништа теже за једног мушкарца од тога. Па, ипак, време је да обуздаш сопствену сујету и да научиш како ваља одустати и прихватити покорност у животу. А то, вама, мушкарцима, изузетно тешко пада, јер сте васпитавани у сасвим другом духу. Али бити упоран у бесмислици и не приметити Божју промисао, јесте највећа грешка у животу."

Наравно, није се лако предавао, јер се целога живота од њега тражило -  као и од свих мушкараца, уосталом, почев од најранијег детињства - да буде упоран у свом раду, да буде одлучан и непоколебљив у својим стремљењима и одлукама. А ова му Девојка сада говори нешто сасвим супротно. Запљуснула га је жута сумња. У једном моменту је помислио да са њом нешто није у реду, али се у другом секунду ипак нашао пред сопственим сазнањем, да га нико, за ових својих година живота, није тако једноставно и лако уверио у нешто о чему раније није  ни размишљао. Пошто је његов знак у хороскопу био рибе, очекивао је да буде помало жаљен, а он би заузврат лукаво уживао у својој несхваћености и несрећи, чезнући, у ствари, да буде  прихваћен и вољен. А он је - да се не лажемо - фантастично и неизмерно умео да се занасе у свој свет бола и патње. Међутим, у овом случају, схватио је истога момента при самој помисли, да то више не успева. Нарочито не код ове девојке, која га је - признао је то у себи без икакве увреде сопствене сујете - одавно превазишла у сваком смислу.

  Девојци се све то допадало, јер је тачно знала шта се све дешава у њему, који се ломови и хурикани боре у његовом срцу и души. Умела је да види и да чека. Наслутила је да је Фотограф у суштини добар и да је сва та спољашња фасада, тек, већ начети, лабави оклоп који само чека да се скине и да се баци у заборав. 

Девојка је уживала у свему томе.

Наравно, то је био само делић њихових излазака и разговора али о тим сусретима чак ни ја не знам више од вас.

Знам само за још један  дијалог који се десио пред сам одлазак Фотографа. Говорио је о висинама које су га одвајкада опчињавале и надасве привлачиле да се нађе у неком међупростору између неба и земље.

Навео је за пример грчке Метеоре и авионске летове.

"Желиш, просто, да се винеш што даље од овоземаљске стварности, јер те,  изгледа, одувек привлачила она непозната страна света, коју осећаш и поседујеш, а да ни сам ниси никада био свестан тога.

Човек од свога рођења тежи ка висинама, неки то налазе у каријери, други то остварују обарајући светске рекорде у спорту, понеки, пак, мисле да су удовољили своју потребу за висинама попевши са на обронке Хималаја и Анда. Ти си вероватно један од таквих, а требао би да се винеш у небеса не напуштајући  свој отисак ципела у песку. У духу треба достићи висине, њих је најтеже баш на тај начин дотаћи. Но, притом, увек треба знати за меру и остати у оквирима равнотеже. Успеш ли у томе, бићеш засигурно срећан човек. Неко је једном рекао: Нећу да будем велики, хоћу да будем миран. Мислим да је тај човек дотакао и висине и дубине људског живота, и није никада заборавио за равнотежу и засигурно је знао за Истину." - рекла му је смирено гледајући Саву како се улива у Дунав.

- "А шта је Истина?" - упита Фотограф.

- "До сада нисам могла да дефинишем, међутим, захваљујући књизи београдског професора Стојановића, који на Филозофском факултету предаје санскрит, сазнала сам: "Истина је Љубав и Правда, Истина је Знање и Слобода ничим не ограничена." - одговори Девојка.

- "А како се долази до Истине?"

- "Вером у Истину."

- "А шта добијамо тиме?"

- "Цитираћу професора: Повратак Животу Вечном Вером у Истину."

Овако је текао њихов последњи разговор пре него што је Фотограф попаковао своје ствари и кренуо у Босну. Он је тек тада почео да схвата њене речи.  Девојка је остала у Београду и почела да помаже у једном прихватилишту. Овде, где ју је довео њен Бели Анђео била је срећна, лако се уклопила у свет који јој је био до недавно потпуно непознат.  Није било недеље да не оде на неки концерт православне духовне музике  или да посети неку цркву или манастир. У изопштеној Србији пронашла је себе. Знала је за меру и за мир.

Девојка је најзад опростила свима

Радо је одлазила у друштво младих који су се бавили црквеном музиком и чекала Фотографа који јој је ревносно слао писма. Знала је да још имају много да плате, можда чак из неког претходног живота. Ваљало је само сачекати... Ако не у овом, онда, у неком другом животу... приликом нове реинкарнације, сигурно.

   * * *

Никада се није сазнало ко је поставио мину. А могао је да буде било ко од Љубибратића сва три закона.

   По причању Љубибратићи су потекли из Србије, а неки веле, да су се у Босну доселили чак из Старе Херцеговине или Црне Горе, ко зна колико векова уназад. 

   Муслимани су тврдили да је нагазну мину стручно поставио Сенад, приликом брзог повлачења из једног од безимених села.  

   Сенад  је био саставни део -  већ виђене - историје, потомак старог Аксентија, који је пре неколико векова испио читаву чутуру ракије, затим добро размислио и одлучио да потурчи млађег сина. Те давне ноћи се заметнуо раздор, а коб се из речи преобразио у дело. Од оне прве вечери, па све до поменутог дана, плаћали су - а и дан данас крваво плаћају - ту одлуку потомци старог Аксентија.  Далеки предак у својој брзоплетој намери није предвидео последице своје замисли,  нити је помишљао о раздору у породици. А раздор је одвајкада рађао нетрпељивост и мржњу.

  Ђед Аксентије није водио рачуна о будућности, о којој, заправо, није ништа могао ни знати. Завио се у снове и у обману варљиве Стварности. Вођен  намером да мења суштину и судбину, у потпуности је заборавио да се суочи са Истином, која се не кроји по људским захтевима и жељама.

Џевад-бег Љубибратић је за време Велике сеобе са својом породицом пребегао у Босну и настанио се у мањој, посве безначајној махали, недалеко од Зенице. Иза себе је оставио опустешену Србију. Подивљала раја му је сво имање попалила, слуге побила, а стоку разграбила.

Брзо се испоставило да му Босна, по много чему, више одговора. Срби су овде били заплашена и потиштена раја; језиком су дуго превртали, а мисао су два пута огризли и жвакали  пре него што изусте први слог. Џевад се брзо снашао, а за родни крај и није много марио. У потаји, дубоко у себи, било му је посебно драго што није приморан да свакога дана преко брда и плота буљи у омрзлу родбину: "ону пасју влашчад Љубибратиће", који никако нису хтели да се одрекну шапутања о старим заборављеним легендама, о страдалништву и о васкрсењу неког давно пропалог царства. Било кад их је сусретао, на путу или у оближњој паланци, у њему се све јаче јављала нетрпељивост због тог њиховог затуцаног ината који се облачио у писку гусала и у знак крста. Није радо признавао чак ни самоме себи, али његове мисли су често лутале црним путевима у којима је виђао запаљене иконе и куће православних Љубибратића. Ипак, аманет далеког, зеједничког претка спречавао је да се мисао до краја осмисли а да се реч претвори у дело.  Дуго времена је проводио око замисли да их приведе исламу, па да се једном за свагда, реши и њих и самога себе.

Проласком година бивало му је све напорније да се из дана у дан суочава са својим пореклом, којег је вукао за собом, као белег, што се никако не да изгубити, док су као њему у инат "ови влашки Љубибратићи", намерно, из ноћи у ноћ, потврђивали овај кал судбине и терали шегу са својим погледом у којем се вазда појављивала иста реченица: "И ти си, Турчине, један од нас." Тад би га хватала језа, а низ слепочницу би му потекао сиви зној.  У свом бесу љутито је шибао враног ата под собом и дао се у јурњаву преко ливада где никако није налазио мир.

Џевад-бегови унуци и нису много знали, а још су мање и хтели да знају о свом пореклу. Али ко још овде, на Балкану, не зна за своје претке? Без обзира на све, ако се тога човек и нерадо присећа, а још мање признаје, јавиће му се већ неко, одонуд, са супротне, често непријатељске стране да му тачно дојави ко је и шта је. Једно је сигурно, Џевад је умро срећан. На самртничкој постељи, у свом задњем шапату, хвалио је Алаха што му унуци не знају за прађеда Аксентија нити за влашке Љубибратиће у Србији од којих су и сами потекли.

Сенад са кварним зубима и са гегавим ходом вешто је постављао мине и остављао их за собом као запис или кобно обећање свог скорашњег повратка.

Хрвати су се заклињали светим Антом да је нагазну мину, у ствари, поставио Крешо Љубибратић члан познате мостарске обитељи. О свом пореклу католички Љубибратићи су веома ретко говорили. Па ипак, као и у већини случајева,  помињало се тихо, у потаји, да је негде крајем осамнаестог века један Љубибратић дошао са истока, преко Дрине, без игде икога, са пуном кесом дуката иза појаса. Веровало се, да чак ни порекло није имао. Стигао је са силним ранама по целом изможденом телу. Био је младић, једва осамнаест година, а побегао је - по свему судећи - од неког Турчина од кога је отео злато. О томе касније није радо причао, тако се још више веровало да је и он сам заборавио ко је и одакле је потекао. Потпуно изнемоглог, од сигурне смрти спасли су га фратри. Када се повратио и стекао снаге, остао је са њима равно три године. У самостану је постао ревностан католик, веровао је да га је Бог управо због тога и довео у овај непознати крај. У томе су га дубоко подржавале две ствари: фрањевци и раскошне цркве по Далмацији. Њихов утисак на њега је био огроман, никада раније није видео такав ред и богатство. Приликом свог коначног одласка из самостана, фратрима је захвалио за све што су учинили за њега, том приликом је дао завет да ће сваке треће године слати по сто  дуката опату Луки.

И би тако.

Постао је веома вешт трговац, пазарио је између Турске и Млетака. Лепо се скућио у Мостару и ускоро се оженио са мање лепом али  богатом Аном Мартиновић из околине Дубровника. Живели су срећно целога живота, непомињући никада његов гегајући прелазак преко Дрине из ускомешане Србије. То је својој супрузи признао, тек, на својој самртничкој постељи. Споменуо је неког ђеда Аксентија, који је свог млађег сина потурчио, да би на тај начин спасао и осигурао богатсво, а старијег задржао у шизматичкој вери.

На крају је признао да је он сам унук тог старијег сина. Изненађена супруга се сво време запањено крстила и заветовала се да деци никада неће одати тајну успешног трговца кварних зуба и без икаквог порекла.

С друге стране, Срби су били уверени да је постављање мине било дело Јове Љубибратића који је у бившој Југословенској народној армији био инжењерац и минер. Требало је свуда - по наређењу - поставити нагазне мине јер је баш на овом простору било сасвим могуће да ће "усташе" и "турци" извршити напад већег сразмера.

Јово је био из источног дела Босне, из Подримља. Као мали, често је слушао од свога ђеда причу о неком Аксентију кога су спомињали  уз псовку и у намери да заплаше неваљалу децу: "Продаћу те Турцима као Аксентије сина!" У тим причама стално је био осуђиван неки стари Аксентије и његов нечувени подухват, помоћу којега је сачувао паре али је, истовремено, унео коб и раздор у породицу.  

Сви су они дубоко веровали да због тог Аксентија сва мушка чељад, можда због неке Божје казне, има кварне зубе и гегајући ход. Једног од потомака тог прађеда Аксентија, вероватно негде при крају осамнаестог века,  ухватише Татари док је носио мед у оближњу паланку те га продадоше као роба, преко Дрине, у Сарајево. Дуго времена се није знало за Дамјана; породица је била уверена да је убијен или да је одведен у ропство можда негде у Солун или чак у Стамбол. Неки су нагађали да га је можда опчинила вила и удавила га у дубини шуме или у бездану мочваре. Други су шапутали да је побегао у Ћесарију и да чека погодно време да се јави. Месеци су пролазили али дуго очекивано, тајно писмо или глас никако није пристизао. Љубибратићи су одлазили од врачаре до монаха у манастир, од кадије до потомака Љубибратића потурчењака, међутим, одговора није било. Дамјан је заувек нестао.

  Дамјана су, у ствари,  Татари продали неком Сарајлији који је своје имање мазио на своме длану. Држао га је сваке вечери у рукама,  гладећи га својим кажипрстом и дувао као врелу кафу пред први гутљај. Хасан-ага Чохаxић је био потомак чувене фамилије која се бавила обрадом бисера. Био је вешт и богат занатлија, који није радо издавао из свога длана бисере нити је делио своје знање са било ким из околине. Пошто није имао порода - неки кажу да је то потекло од његовог тврдичлука - у старијим годинама му је, ипак, требао неко ко ће да га служи, а да притом, не траћи стечено богатство. Тако Хасан-ага одлучи да купи роба, кога није требао да нити плаћа, нити да га подучава на занат. Дамјан му се одмах допао, а тада још није ни слутио да ће, захваљујући киши, младог каурина ослободити ропства.

Десило се једном - као у свим причама -  да му је младић гегајућег хода спасао не само живот већ и црвену кесу од јелење коже, коју је вазда имао при себи иза дебелог жутог појаса. Тих година наишле су незапамћене кише, које су од малих речица за тили час створиле набујале реке, које су рушиле, харале и уништавале све пред собом. Несрећни Хасан-ага и Дамјан враћали су се из Зенице, када их одједном,  са оближњег брда задеси невоља. Брдо се померило и сјурнуло у долину гутајући све пред собом. Срећом, Дамјан је успео да избегне бујицу камења и земље, но, Хасан-ага је заједно са својим атом,  истога момента, био потпуно затрпан. Дамјан је одмах почео да копа и, срећом, успео да спасе агу. Но, познавајући свога газду, прво што му је ставио у руке није била вода или умирујућа реч, већ црвена кеса коју је био у метежу изгубио. Хасан-агу је то више одушевило него чињеница што му је спасао главу.

  Вративши се кући, ага је дуго размишљао срчући кафу и дувајући дим херцеговачког дувана, и није успео да одагна своје питање о поступку младића, а још је мање успевао да нађе било какав адекватан одговор. Захваљивао је Алаху на благодети спасења али истовремено није могао да сметне с ума: због чега му је тај млади роб спасао живот? Он сам - признавао је у себи -вероватно никада не би тако поступио. Он полу затрпан, кеса пуна бисера подаље од њега, ни живе душе на друму ни у околини.  Уместо да га је једноставно оставио и узео бисере, овај младић је поступио сасвим супротно од тога. Загледавајући шаре на бакреној софри, ага реши да Дамјана ослободи ропства и да га пусти са једним бисером на длану. И би тако. Млади Љубибратић  је захваљивао Христу на оваквој срећи и кренуо ка Србији. Но, пре него што ће угледати Дрину, десило се сасвим изненада нешто што му није дало да икада више пређе зелену реку. Умешала се - кажу - Анђа и њен поглед, од којега младић није могао више нити да коракне нити на свом путу. Није смогао снаге да учини следећи корак ка истоку, а такође, није могао а да се не приближи девојци невиђене лепоте. Тако је Дамјан Љубибратић, захваљујући том неуспелом кораку и ненаданој љубави, уведен у свештеничку породицу  Јоксима  Ћургуза и остао са својим презименом занавек у Босни, опчињен зеницама лепотице Анђе. 

  Тако се одувек уз слабу кафу и ракију препричавала историја Љубибратића у Подримљу, коју је Јово наизуст знао од свог најранијег детињства.

И никада се, у ствари, није сазнало ко је одиста поставио ту кобну нагазну мину, а она је била лукава и опасна  као поскок усред врелог лета.  На крају су, међутим, сви били сагласни да то уопште и није било од већег значаја јер је исход био исти. Фотограф није успео да завара мину. Није му више пошло за руком да заустави, нити да украде ни један једини оклизнели или спотакнути трен. Пре него што ће успети да извади свој фото-апарат, учинио је свој задњи - искрено речено - потпуно несигуран корак због силног ситног камења, који је био много стварнији и конкретнији од свих дотадашњих његових корака у  животу.

  Трајало је свега моменат или нешто дуже и није више био свестан своје околине. Након експлозије, уздигао се са земље и почео да се вине у невиђеном правцу. И тада га је нека непрозирна, густа светлост подигла, а њему се учинио, давно жељени осећај летења који се ни са чиме не да упоредити. Изненада му се појавио, као на убрзаном филму, цео  живот, затим је кренуо ка неком извору, који је личио на тунел при чијем је крају царевала непојмљива светлост.

Изненада му се указа шума и огуљени  храст, препознао је себе како седи међу његовим гранама, у нади, да досегне Божји логос и смисао битисања. Приметио је и неки караван, било је то, у ствари, лутајуће позориште и тада поново угледа самога себе како скакуће по цвеним крововима и по оградама крај друмова. Тада му се разбистрило; препознао је Ђулију, лепотицу из Италије и њену реинкарнирану душу у облику Девојке.

Истога трена у потпуности је успео да схвати сан: успео је да одгонетне слику самога себе усред ужасне ноћи крај узбурканог мора и да препозна себе као пијаног викиншког жреца, и као младог, несрећног Марчела у врелини италијанског поподнева и као немирног сабрата Јону на огуљеном храсту. Уједно је препознао и дугачке беле путеве са многим заборављеним или веома добро упамћеним стопама што воде у истом правцу. Стремљење га је водило ка висинама белине и светлости, а његово задње присећање завршило се у осећању несавршенства и непоновљиве жудње да се досегне и дотакне чистота Божанске Светлости и непојмљиве Љубави. И тада је већ знао, да ће још једном морати да се врати у Стварност, да поново плати и окаје своје грехе и да схвати суштину живота, чији је једини циљ да се помоћу вере у  Христа, Истину  врати у Живот Вечни.

Фотографа нису успели да спасу. Нагазна мина му је откинула целу ногу, крварење је било тако јако да је незадуго и издахнуо.

***

   Вероватно би ова варијанта задовољила мога саговорника Алена, али искрено речено, моја је оригинална замисао била одвећ другачија. Али да не чекамо превише, њу ћу одмах поделити са вама.

***

Фотограф је узалуд снимао све оно што се дешавало у Београду. Нико није хтео да објави његове, иначе, изузетно успеле и драматичне фотографије. Слао их је у све познате новинске агенције широм западне хемисфере са којима је раније веома успешно сарађивао, међутим, свака вест,  фотографија или филм документарног карактера, који је долазио "одонуд" из Србије или је објективно извештавао о Србима у Босни и у Хрватској био је унапред осуђена на фијаско.

"Глуп си као коњ! Зар не видиш да си погрешио смер вожње?" - добацио му је ознојени канадски колега, који је сакупљао материјал за своју књигу о Србима у Крајини, Босни, а такође и о самој Србији под санкцијама. Да ли ће успети да нађе неког издавача у Торонту или у Отави није умео да каже, али  је сматрао да ће се сво то југословенско лудило једнога дана завршити, па ће тада, све своје утиске и документа успети да обелодани под насловом: "Згужвано доба - истина о Србима". Искрено се надао успеху. Био је уверен ће му ова публикација, засигурно,  сем новинарског признања, обезбедити и материјално благостање. Потајно је сањарио о Пулицеровој награди.

  Сејшелац је све више увиђао да у Србији неће успети да начини ратне и драматичне фотографије. Оно што се  дешавало у Босни, по свему судећи, било је неупоредиво узбудљивије и интересантније и за саме познате медијске куће. Фотограф је имао ужасну и необориву потребу за жељом да појасни и укаже на неспоразум, на нетачну или намерну, лажну информацију, која обилази свет и усађује се у мозгове људи без могућности да се сагледа истинитост.

Сетио се своје прве фотографије о овом рату још са Сејшела. За њега је то био и почетак и сам крај целе овоземаљске привидне стварности и њене обмане. По њему, ово је био прави моменат зачетка и рођења васколиког лицемерја свих плавооких, подшишаних, у свилена одела обучених политичара, који су са својим хладним погледима претили, осуђивали, доносили одлуке и решавали судбине милиона појединаца и читавих народа. Уз своје - на посебним курсевима увежбане - осмехе пропагирали су "решеност", "одлучност" и "уверење" за нека профуцана "мирна решења", "хуманитарну помоћ", "бригу о катаклизми", "подробну анализу кризе", "решавање проблема избеглица", "глади", "нуклеарних отпадака", "смећа", "спровођења далекосежних опција", "здравства", "исхране и воде". И добро је знао да је све то једна обична, унапред одређена, изрежирана фарса. Главна стремљења и важни циљеви су одавно, пре неколико векова, били тачно зацртани за неким претрпаним столовима обилних ручкова или крај камина уз  првокласни  коњак или бурбон, да би се све то, тек сада, крајем двадесетог века,  "стављало у оптицај".

Посебни летови, договори иза скупих наочара, сателити, мобилни телефони који функционишу преко тих сателита, манипулација протока информација и милиони података у рачунарима - откривали су речи Орвеловог сазнања о потпуној контроли и манипулисању појединца. Људство је заузврат добило привидну сигурност и свакодневну главобољу због стицања и одржавања комоције и стандарда, који се муком ствара, а тако лако, и надасве болно губи. Како би га што пре одвратили од трагања за суштином, понуђене су му разне играчке: политичке партије, избори, корупција, полиција, дрога, рачунари, спорт, музика без речи мелодије и технички савршену кинематографија са посебним симболима и порукама зла.

Идеја је одувек била веома проста, смешна, па чак и банална: истанчани систем зла требао је да завлада и да постепено уништи све око себе. Све је то било унапред наручено, проверено,  одобрено и уз беспрекоран сервис и паковање достављано широкој маси, која се товила у својим фотељама или баш скапавала од глади при крају двадесетог века. А ко је све стајао иза тога? Била су то бела, неоткривена лица чије су манжете биле окићене старим грбовима и симболима, окађене жутим укусом садашње и будуће моћи. Та се лица, разуме се, никада нису појављивала на екранима или на страницама ексклузивних  магазина, не, она су остајала вечито у сенци и уживала у свему томе.

 После свог повратка из Босне, Фотограф није много причао, а рат уопште није помињао. Све своје фотке о покланима, о набијенима на коље, о разрушеним иконостасима, о разваљеним џамијама и киповима светаца, о стравичним лицима ужаса - није говорио. Ретко је показивао фотографије из Босне, тек - по његовом самоизбору - изузетним  и одабраним људима. "Није још дошао трен." - говорио би и затварао своју претрпану кутију снимака.

И ја сам тек неколико примерака успео да видим. Минирана џамија са старицом крај огромног нахереног муслиманског надгробног споменика. Разапети, обешћашћени младић и девојка пред спаљеном српском црквом. Полу печено тело младића на ражњу. Плавооко дете седи на стећку са бесциљним погледом.

Нисам инсистирао да ми прича. У соби Фотографа, на зиду,  биле су урамљене свега две увеличане слике. Једна је била његова прва фотографија рата о Босни, снимљена на Махеу: сукоб жутих латиничких и белих ћириличних слова, док је друга слика  била, у ствари, снимак разрушеног Старог моста у Мостару. "Толико је довољно. Све је речено." - рекао је чудним погледом у којем  се  мешао осмех и израз дубоког бола.

После полугодишњег јурцања од Париза, Лондона и Рима до Њујорка и Сиднеја, најзад је схватио, да за његове  фотографије нико није био заинтересован. Неки су му уз благи, учтиви осмех саветовали да се не размахује превише са својим, такозваним, виђењем ситуације у Босни и у Србији. Јер је оно, може бити, у потпуности погрешно, па чак и претерано субјективно. То су му највише замерали: "Ви то, господине, узимате исувише интимно и субјективно, а ви као човек од заната, требало би да будете одвећ објективни." Други су му скренули пажњу да је у ова времена чак и опасно разбацивати се са таквим фотографијама, које се не уклапају у виђење моћника и не подударају се са укусом оних, који одређују "правилно виђење ствари".

Наравно, овакве изјаве је једино добијао од својих приснијих колега, а од оних које уопште није познавао, добијао  негативан одговор без икаквог објашњења.

Како је протицало време, све је више постојала опасност да ће га дочекати она кобна реченица која је била пресудна за њега: "Али поштовани господине, ово више никог живог не занима."  На другим местима су га испратиле речи: "Гледамо то сваки дан на екрану и, искрено речено, дојадио нам је више тај рат у Босни. Кога интересује још ваша истина - узгред буди речено - она је већ, ионако, одавно лансирана у свет. Можда ствари и нису стопостотно онакве каквима их приказују али, признаћете, кога то овде у Хамбургу или у Паризу, али можемо ићи и даље, у Филаделфији или у Буxумбури још занима?"

  У Сан Франциску га је дочекао следећи разговор:

"Признајте и сами, да нисте неким случајем стигли у ту Босну и да сте наставили мирно да пецате на вашим Сејшелима, никада не бисте ни чули за неке Србе, Хрвате и Муслимане и шта ја знам за  кога још у тој некој Тузли, Сребреници, мајку му, никако да изговорим ову реч, или о оном проклетом Сарајеву и Мостару. Не би вас претерано ни интересовало. И не помишљајте да ће било ко радије да поверује вашим претпоставкама и фоткама него ономе чиме их даноноћно кљукају из разних центара." - казивао је угојени колега чије се сало сливало низ рубове фотеље.

"Па, да, из Загреба и Сарајева." - одговори Фотограф.

"И то је на Балкану!" - продрао се дебелиновинар.

"Јесте, али ја сам био на самом терену, на ратишту..."

  - "То, овде,  никога више не занима. Није цео свет Босна има ту и других ствари. Ето, пре  недељу дана, овде, у Калифорнији приређен је дан трансвестита..."

Једнога дана се Фотографу десило, усред Париза, да га је на порти хотела дочекала кратка порука: "Момак, Ајфелова кула је подобна за лет." Фотограф је схватио поруку, назвао је Девојку, она се из Београда незадуго после његовог одласка у Босну, вратила у Њујорк. Пажљиво га је саслушала док је брисала своје руке од глине и саветовала да се мане свега тога:  

"Још није дошао трен."

Фотограф је осећао мучнину и изнемоглост да би било шта могао да мења или учини против свега што га је окруживало и враћало на почетну тачку. За истину више нико није био заинтересован. Девојка му је прошапутала: "Против зла се не треба борити, јер ће оно само себе, пре или касније, без обзира на све, уништити. То је његова основна сврха и циљ. Ухватиш ли се са њим у коштац, тиме ћеш га само разбуктати и неће се смирити све док те не спржи у својој сили и нагону. Сети се Христових речи и помоли се за непријатеље своје. Веруј у Љубав и избегавај зло, а Истина ће ти засигурно помоћи."

Фотограф је поновио последњу реченицу и послужио се сејшелским чајем мирисом и укусом ваниле.  

Прошло је два месеца како се вратио на Сејшеле и најзад нашао свој мир са Девојком из Београда, тачније из Њујорка, која је своју кратку посету претворила у још краћи боравак на овом острвцету усред Индијског океана.  Наставила је своју израду глинених ваза и разног посуђа, које је декорисала новим мотивима. Девојчице Фотографа су му још ређе долазиле у посету, а бившу је супругу свега једном срео, када се, по њеним речима, посве случајно нашла на Махеу. Седела је на тераси познатог ресторана Пајрет армса у самом центру Викторије. Изненадила се његовој промени и хвалила се својом срећом. Више га није нервирала, у себи је осећао сабраност и мир. Тек је тада схватио да јој је одавно опростио за све. 

Незадуго после тог сусрета почео је да слика, на свачије највеће изненађење:  иконе. Није имао намеру да открије повод или да да било какав одговор на постављена питања. У себи је осећао неко подсвесно присећање на давно усвојену технику иконописања. Понекад му се учинило као да, просто, види себе, одозго, из птичје перспективе, како чучи и пљуцкајући наноси боје на белу даску још из неког, давног, претходног живота.  

Његово прво свесно пра сећање јавило му се тек онога јутра, када је започео да осликава своју прву икону васкрсења Христа са  Белим Анђелом на празном гробу.

Девојка и Фотограф су незадуго одлучили да се врате у Србију и да наставе свој живот на средишњој географској удаљености између Њујорка и Сејшела. Али Србија, која је била још увек под санкцијама, сва у кризи и у расцепу, није због тога била примамљива. Једино су овде успели да осете, нигде раније не доживљено, духовно  зрачење. Јачањем, несхватљиве кризе зло се све више запатило. Све их је више одлазило из Србије у бели свет, остајали су само они, који су морали, и они, који су се одавно опростили од Стварности. Насупрот свим недаћама, духовност је, истовремено, бивала све присутнија и израженија. Упркос свим потешкоћама, они који су били у вери, истрајавали су на белом путу ка Истини.

Настанили су се у једном засеоку близу манастира Милешеве и често позивали у госте људе из околине али и из Београда. Најрадије су се дружили са обичним, поштеним светом који су им излазили у  сусрет и притекли у помоћ кад затреба. Духовна зрелост и чистота, код оних који су бивали у вери, била је веома јака. Девојка је често признавала, како би ови једноставни људи својим лепим речима и мудрим мислима  лако могли да око себе привуку велику масу у Њујорку.

Писма су им ретко стизала, а која су добијали,  најчешће су била натрпана изненађењем, негодовањем, прекором и подсмевањем. 

Девојка се и надаље бавила грнчарством, а Фотограф иконописањем. Поред тога, почели су да гаје овце и да се баве пчеларством. Све су вештине живљења на земљи научили од овдашњих сељака, који су их испрва посматрали као неке залутале чудаке. Постепено су их прихватали и подучавали како се сади парадјз, лук и паприка, на који се начин сеје кромпир и кукруз. Девојка је, полако научила да спрема сир, а нешто касније упознала је и тајне - до тада потпуно непознатог - кајмака и других специјалитета овог поднебља. Фотограф је полако улазио у веру и временом превазишао чак и Девојку.

Она је због тога била пресрећна, најзад се нашао мушкарац  који је у стању да је води и помаже у животу. Фотограф је неприметно постао права глава породице.  Живели су веома једноставно: у складу и у љубави. Нашли су своју срећу и нису више имали потребе да лутају.

Пронашли су и остварили смисао живота, одбацивши празно постојање; схватили су и увели у своје животе древни начин склада и љубави. Од најстаријих времена мушкарац је био дух, а жена душа. Тако је то било и код њих, и пошто су изградили и успоставили склад у себи и око себе, није им било тешко да заједнички решавају све остале проблеме са којима су се неминовно сусретали.

Близина Белог Анђела, истовремено, пружала им је лепоту и неисцрпну подршку, док је самопоуздање, сигурност и елиминисање страха из њихове свакодневице проистицало из сопственог мира у души. А мир су налазили преко вере у Истину. 

Бели путеви су се разлили у њиховим душама, доносећи и односећи сазнање о вечитом кругу рађања и сазревања, који се завршава у савршенству духа, све док се несхваћене, лутајуће душе, најзад, својевољно врате у Вечност и Истину.

Тако су Девојка и Фотограф вековима сазревали; и преко многих, поновних рођења, трагања и борбе, коначно успели, да се врате на пут, који преко многих патњи, незаустављиво води ка Христу и његовој Љубави.

Крај

Драгомир Дујмов

27. август 1996. - Помаз  (почео)

15. август 1997. - Каћмар (завршио)

25. јул 1999. - Помаз  (прекуцао и

преправио)

20. октобар 2000. - Будимпешта

(преправио и

завршио)

Драгомир Дујмов

Драгомир Дујмов је рођен 1963. године у Сентешу (Мађарска). Дане детињства је провео у бачком месту Каћмару. После матуре у тадашњој Српскохрватској гимназији у Будимпешти уписао се на Филозофски факултет у Новом Саду. Године 1989. дипломирао је на групи Југословенске књижевности и српски језик. Од исте године ради као професор српског језика и књижевности у будимпештанској Српској гимназији, а од 1998. постаје заменик директора школе и одговоран је за рад Српског ђачког дома у главном граду Мађарске.

Од првог броја Српских народних новина уређује рубрику за децу, а такође од самог почетка учествује у раду Српског позоришта.

Писањем песама се почео бавити као гимназијалац а до сада су његови стихови објављивани у следећим антологијама: Где нестаје глас (Будимпешта 1984.), На другој обали (Београд / Ваљево 1984.), Генерацијска антологија (Печуј 1991.), Наша поезија у дијаспори (Сарајево 1991.), Српска северњача / песме о Сентандреји (Нови Сад 1994.) Боготражитељи (Београд 2001.)

До сада је објавио три самосталне збирке песама: Сунце се небом бори (Будимпешта 1992.), Немир боја (Будимпешта 1997.) и Меридијани (Будимпешта 2000.)

Своју је поезију представио у више наврата у Београду и у Будимпешти. Учествовао је на разним књижевним вечерима у Сенти, Сегедину, Сомбору, Сремским Карловцима и у Бачкој Паланци.

Његове песме преведене на мађарски језик сврстане су у антолигију: Мáссзóвал  (Печуј 1988.)  

Дујмов је аутор либрета прве српске рок-опере: Пастир вукова - Свети Сава (1994.), која се успешно изводила у Мађарској и у Србији. Превео је и адаптирао драму Фридриха Диренмата: Краљ Јован (1995.) која је такође била на репертоару Српског позоришта "Јоаким Вујић" из Будимпеште.

Године 1997. превео је народни игроказ Игнаца Нађа: Избори, а 1998. позоришну представу Шандора Хуњадија: Процветале су већ трешње. Исте године превео је: Писмо Гарсији и друге поучне приче у избору Александера Оквуда.

Драгомир Дујмов од 1998. пише и новеле, које треба да се објаве под насловом Згужвано доба.  У рукопису има завршену драму: Игра.

Бели путеви (Будимпешта 2000.) су његов први роман.