Споменка Стефановић

Саборна Црква у Будиму

Лагано, као да пловим низ воду, прелазим преко Ержебет моста на Будим. Испред мене израња, из светлуцаве магле имагинације, лебдећи на облацима, српска црква.

Урањам у себе и изоштравам вид. Сивила нестаје и видим вредне руке предака избеглица како довлаче камен и урезују српско словенске словне бројке: АХЧЗ.  Сада је година 1697. и наш патријарх Арсеније III Чарнојевић освештава храм посвећен светом великомученику Димитрију Солунском, подигнут близу обале Дунава, на раскрсници Хандађ и Грчке улице.

Подиже се ветар времена и крњи слику. Половина осамнаестог века. На месту дотрајалих зидина старе цркве подизе се барокна богомоља, освећена 03.06.1751. године. Рађена је по нацрту архитекте Адама Мајерхофера. Десет година касније црква добија иконостас у дрвету, рад Антонија Михића, који 1764. године Василије Остојић осликава са 52 слике.

Сунце испуцава светлост на витки звоник осликан руком Теодора Илића Чешљара и одбљесак лети у небо. Година је 1775. и предивна  барокна катедрала са сликама четири јеванђелиста на звонику доминира Табаном, старим српским насељем.

Ватра историје која сажиже и вредност и безначајности,  претвара се у стварни пожар и 05. септембра 1810. године уништава унутрашњост храма. Нови иконостас је добио конструкцију и резбарије четири године касније, а Арсеније Теодоровић је завршио 68 предивних слика на иконостасу 1824. године, када је српска црква поново засијала као драгуљ на обали Дунава.

После ватре, дошла је вода, 1838. године. У цркви је измерен водостај од 110цм!

Ни ватра ни вода нису урадиле оно што је људска рука.

Неправедно, као жртва политичких превирања, 1949. године, већ оштећена бомбардовањем 1944. године, Будимска Саборна црква је срушена и заувек збрисана са лица земље. Иконе су сачуване и могу се видети у Сентандреји.

Стојим на белом Ержебет мосту. Дан бежи иза брда. Слике се ломе и нестају. Још за трен видим велелепну катедралу са витким осликаним звоником и реку људи која хита ка цркви на звук звона. Завеса од суза се спушта и све нестаје. То се само умирући дан поиграо самном.