Vojnički pasulj s ćulbastijom na Tutnju
Na glavi s gas-maskom sa durbinskim sočivima u okruglim očnicama, Kovač Kalambo je ležao u ratnom ligeštulu na ravnom krovu bivšeg partijskog odmarališta, sada baze na Tutnju, i brojao bombardere koji su se vraćali iz akcije u vazdušnom prostoru iznad banatskog haremijata i bačvanskog emilata.
Trebalo je da zna tačan broj pilota koji se vraćaju živi, dakle sposobni da večeraju, da bi u pansionu Platan naručio potrebnu količinu vojničkog pasulja s ćulbastijom. Poginulim pilotima servirane su lažne porcije maskirnog pasulja sa pseudoćulbastijom. Zbog televizijskog prenosa bitke za Sulejmanovac leševi su bili maskirani u žive i stavljani u večeravajuće poze, a maskirni pasulj sa pseudo-ćulbastijom su im, sakriveni iza leđa mrtvaca, kljukali u usta vojnici specijalnih jedinica, obučeni u lutkarskim školama. To je bilo potrebno zbog psihološke bezbednosti međunarodne javnosti, koju ipak ne bi bilo pristojno uznemirivati vestima o žrtvama u redovima međunarodnih sila.
Psihološkoj zaštiti međunarodne javnosti služilo je i vrhunsko dostignuće ratne tehnike; drevni model jugoslovenskog samoupravnog sistema sa političkog plana prenet je na tehnički: konstruisan je samoupravni bombarder koji se u slučaju pogibije pilota vraća na bazu samoupravljanjem. Ako se pak avion sruši, samoupravljač uključuje avionski video-rikorder koji u kamere satelitskih televizija prenosi unapred snimljene slike o uspešnom povratku bombardera u bazu.
Prvih dana se Kovač Kalambo i nije baš snalazio među živima i mrtvima, pa je naručivao preterane količine pasulja s ćulbastijom, ali je kasnije u avione ugradio prisluškivač pa je čuo da li pilot na povratku diše ili ne.
Posle sletanja sledio je lekarski pregled, pa tek onda večera; to je bio sigurnosni filter da se poginuli međunarodni heroji ni slučajno ne dokopaju skupog jestivog pasulja s ćulbastijom; bombardovanje banatskog šveika i bačvanskog emila nije bilo jeftino.
O smrti pilota lekari su izdavali raznovrsne potvrde, jako poučne za razvoj ratne medicine. Najčešća dijagnoza bila je veoma kratka: „puklo mu je srce”, uz hipotezu: „od sreće”.
Hipotezu su u početku navodili samo pod znakom pitanja („?”), ali proučavanje predsmrtnog ponašanja pilota izbrisalo je sve upitnike. Među pilotima se rasprostranio čudan strategijski običaj branja cveća pred akciju. Na Tutnju nema večnog snega, pa na potencijalnim otopinama permanentno uspevaju visibaba i ljubičica koje su piloti sumanuto brali, vezali u kite i nosili ih sa sobom u vazdušni prostor iznad banatskog haremijata i bačvanskog emilata.
I čim bi stigli u oblake feniletilamina, pilote bi obuzela neodoljiva ljubavna čežnja, katalizirana prizorom benzinskih pumpi opkoljenih rojevima prostitutki sa zanesenim pogledom od ljubavi. Tu je dolazilo i do dramatičnih scena; piloti tvrde da su videli kako su kod jedne pumpe igrali Romea i Juliju.
Zaneseni piloti zasipali su Panonsku pustinju kitama visibaba i ljubičica, i slali za njima poljupce sa dlana: nevidljive golubove ratne ljubavi i sreće.
Prostitutke su na antipetrarkistički način žarko uzvraćale vazdušnu ljubav (Crnjanski je objasnio kolegama da je petrarkistička ljubav uvek nesrećna i jednosmerna: neuslišana i neuzvraćena, up. Šiško Menčetić), a pilotima je od uzajamne ali neostvarive sreće tipa nebo–zemlja puklo srce.
One pak koji su se od čežnje katapultirali a nisu poginuli kao ljubavne kamikaze jer su pali na gomile visibaba i ljubičica, napadale su devojke; jezive scene silovanja vojnika od strane žena pravedno bombardovanog regiona televizija je prenosila u seksualnom dnevniku.
Akcije nad Panonskom pustinjom preživeli su samo frigidni heroji; ljubavna smrt nije mimoišla ni homoseksualce koji su opijeni feniletilaminom izgarali za banatskim šeikom i bačvanskim emirom, a ginuli su i sodomisti, neutešivo zagledani odozgo u čežnjivo zaljuljane zadnjice banatskih kamila i bačvanskih dromedara.
Zbog naknadnog ljubavnog umiranja tipa „od tuge” na Tutnju je postrožena kontrola, Kovač Kalambo je nadgledao brzinu konzumiranja pasulja s ćulbastijom jer je usporeno jedenje moglo da bude simptom pritajene smrti koja je lekarskoj kontroli promakla.
„Mrtav je taj tamo u ćošku ili nije mrtav?”, šacovao je islednik jednog pilota ispred kojeg se pušio pasulj s ćulbastijom, ali dasa ni da mrdne; iskrivio glavu i gleda u plafon kao da su tamo zvezde. „Kao da uzdiše”, učinilo se Kovaču Kalambu. Kada mu se približio, osetio je da pilot bazdi na alkohol, pa je ustanovio da je u pitanju major Vis, bazična pijandura.
Vis major je bio bitan faktor; on je određivao ciljeve za bombardovanje i ispisivao imena pilota koji učestvuju u akcijama. Ta funkcija mu je pripala po starešinstvu: bio je najstariji, a ujedno i najsenilniji oficir na Tutnju.
Osim senilnosti, Vis major je bio i kratkovid, pa je često određivao pogrešne ciljeve i izdavao naredbe na osnovu kojih su međunarodne snage bombardovale baze međunarodnih snaga.
Apsurdno delovanje majora Visa trajalo je sve dok nije izdao komandu za bombardovanje samoga Tutnja.
Ta akcija je ipak sprečena, a Vis major je unapređen u vojnog nadzornika nevojnih komponenata vojnih uslova na Tutnju; u pratnji sekretarice odvojene samo za njega i označene crvenim krstom na nadlaktici, obilazio je Tutanj i kontrolisao šumu; nadgledao pupoljke i nicanje trave, osluškivao cvrkut ptica, a neki vojnici su ga čuli kako razgovara s kurjacima i medvedima. Njegove susrete sa zverima režirale su zoološke jedinice međunarodnih snaga.
Tako je autobombardovanje međunarodnih sila smanjeno na minimum, a Vis major je najzad pronašao svoje mesto među životinjama.