Svadba u Kani
Razočarani otkrićem da su im preci popili zaveštano blago, glumci su pokupili alate i hteli da napuste podrum (bili su već ožedneli), kada se g. Moler spotakao o neke kamene sudove.
Ičvič se čudio; u Pomazu je video dosta vinograda i podruma pa je znao da se u takve svrhe koriste drvene kade, kace, šajtari. Ali slikar se spotakao izričito o kamene sudove, kojih je bilo čak šest komada.
– Свадба у Кани – dobacio im je patrijarh Čarnojević; ako nemaju pojma o Bibliji, neka se obrate njemu, dodao je skromno, ali i uzbuđeno: ako će snimati čudo pretvaranja vode u vino, on će biti Isus.
Scenu ipak nisu snimili, mada je Ičvič kasnije čuo da je biblijska Kana slična Sulejmanovcu; ne zna se gde se nalazila.
Glumce, međutim, nije zanimala biblijska paralela; bili su zauzeti traženjem sprave pomoću koje je Venclović od vode sulejmanovačkog potoka pravio vino. Zato ističe u svom pismu: “kod one vode što je zovu Sulejmanovac”.
Venclovićevo manipulisanje sa vodom osim patrijarha Čarnojevića niko nije shvatao bukvalno kao čudo; mislili su da je to bilo krivotvorenje ili “popravljanje”. vina, pomaške slankamenke ili ko zna kakvog bućkuriša. Opet jedan razlog za brisanje tragova Sulejmanovca.
Pitanje je samo šta je Venclović radio sa vinom. Da ga je pio sam, u sulejmanovačkom potoku ipak bi ostalo nešto vode, sve i da je kaluđer bio sličan pesku.
Orgije sa modelima?
I to bi išlo u prilog objašnjenju da je trag Sulejmanovca zatrt namerno, da ne bude bruke.
Najzad se g. Moler setio podatka da su modeli iz Venclovićeve kolibe posle slikanja izlazili ozarena lica.
Pijani ili preporođeni?
Ako preporođeni, smatrao je slikar, onda ih je Venclović pričešćivao. U tom slučaju pak trebalo bi da nađu pričesni putir i kašikicu, pa i peć u kojoj se pekla navora; mada su nju možda donosile žene i devojke, modeli Bogorodice i anđela.
U potrazi za pričesnim sasudima i spravom za preobražavanje vode u vino još jednom su pregledali podrum i odgrnuli zemlju oko njega.
Venclović je kopao po strani, blizu šipražja.
I tamo, ispod njegovog ašova, iz tla, iznenada, šiknuo je crni mlaz.
– Пелинковац? – ustuknuo je glumac i sagnuo se da okusi dar iz zemljine utrobe, ali je odmah pljunuo: – Ово није фино!
– А није ни пелинковац! – potvrdio je sumorno Crnjanski kada je pritrčao i okusio crnu tečnost.
Patrijarh Čarnojević je opet citirao Bibliju; vino nastalo čudom, i u Kani je bilo ukusnije nego ono pravo.
– Не пиздите више, људи, ово смрди на нафту – izrekao je najzad Ignjatović realističli ono što su i ostali osećali, ali nisu smeli da kažu; ipak je bio u pitanju ugled Sulejmanovca.
Ičvič je predviđao da će ga poslednji Sentandrejci, ovoga puta zajedno s njegovima iz Pomaza, ako pusti snimak u “Srpskoj panorami”, opet proklinjati.
Jer nije moglo da bude nikakve sumnje da iz zemlje kod Sulejmanovca izbija – nafta.
Rafinirana.
– Барем уста затворите, кретени – čuo se Ičvičev glas iza kamere. – Смејаће вам се цео свемир ако вас пошаљем овако забленуте на интернет.
Glumci su zaista bili van sebe.
A od onoga što je posle toga sledilo, zinula je i Glavata Nata, pred ekranom.
– Ну, товаришчи, пошли домој – rekao je neko iz sulejmanovačkog žbuna malo čudnom ćiriličkom artikulacijom.
Iz šume je izašao vojnik Sovjetske armije s “kalašnjikovom” u ruci.