|
|
 |
|
|
Електронско издање:
|
Штампано издање:
|
Садржај:
Прије
много, много година земља и небо били су покривени плаштом који их је чинио невидљивим.
Под њим су спавала мора, планине, шуме, животиње и људи; спавале су звијезде,
мјесец и сунце, који се још нису били родили. Спавали су и дисали једни крај других,
сваки у свом сну као у колијевчици-арци, плутајући бескрајном пучином тишине камо
никад није залутао ни један земаљски и небески створ.
У једној пећини, која је такођер била невидљива, као и све на свијету, спавали су велика мајка Оа и велики отац Ае са своје седморо дјеце, четири сина (Ие, Ое, Уе и Ее) и три красотице кћери (Еа, Уа и Иа). Спавали су и сањали једни друге, пећину у којој су лежали, бистро, плаво небо над њом и смарагдно море што се пјенећи пењало све до њихове настамбе, топле и влажне, у утроби планине, жаморећи и дробећи своје кристале у бљештавој свјетлости.
Сањали су и облаке у хладним висинама: како се љуљају и плове вукући за собом своје мреже, сплетене од милијуна и милијуна капљица, у које се хватало све што бијаше под њима.
Једном су сањали стабло, најстарије и најљепше, које плодове доји млијеком, као Оа, и дали су му име Смоква, јер се у звуку те ријечи крила његова тајна.
Свему што су сањали надијевали су имена како би се, у снима њихових разговора, разликовало од другог, и како би његова тајна, у звучној крлетци ријечи-имена, била заувијек сачувана.
Сањали су траву, цвијеће и воће најразличитијих облика, мириса и боја, небројено камење, пијесак, змије и лептире чија су крила била посута сунчевом и мјесечевом прашином. Све се то блистало у њиховим снима, шаренило се, расло и бујало, прелијавајући се једно у друго, мијешајући се и прожимајући; прело је, ткало и везло свакојаким нитима у свакојакима нијансама – један, њихов заједнички, велики сан.
Но, сваки је од њих сањао и неке своје сне, посебне, у којима је лутао далеко од других и из којих се враћао у онај заједнички, као што се враћамо кући, крцат дарова, послије дугог, непредвидивог и пуног опасности, путовања.
Ое, други син, који је спавао на простирци од маховине у западном куту пећине, сањао је шуме, мрачне и непроходне, пуне злих, чудовишних бића која су вребала одасвуд. Али он је био храбар дјечак, широких рамена и јаких руку, и ничега се није бојао. Језиви крици и смијех који су као усијани бодежи парали смоласти шумски мир, да је све сијевало од искрица, од којих би се свима дигла коса на глави, само да су их чули, њему су били чак и смијешни. Зато је страх, који је у његовом сну имао облик џиновског шишмиша, бјежао пред њим и крио се у најдубљим и најмрачнијим јамама, у густишима и трулим, шупљим деблима дрвета оборених од старости, гдје му је и мјесто, јер страх не воли храбре и нема никакву моћ над онима који су га видјели.
Ое се дружио с олујом. Знао је њену тајну и често се враћао из свог сна џепова пуних громова, да би са браћом играо кликере.
Ие, који је био старији, а спавао је на медвјеђим кожама распростртим на сјеверу, сањао је сњегове, ирвасе широких рогова, ледене брегове што сјаје попут зрцала, у чијој су се дубини одсликавали облаци и блиједо, љубичасто небо. Сањао је зиму у бунди од пахуљица, медвједа, лисицу и зеца у бијелом крзну. Све што је он сањао било је бијело, блиједо и прозрачно, осим дебелих црних туљана испружених на ледењацима.
Из својих сањачких лутања доносио је смрзнути дах дивљих и немилосрдних вјетрова сјевера који су јахали на сњежним коњима, а били су синови Мећаве, опаке чаробнице од чијег се гласа свему живом ледила крв у жилама. Само Иеу није могла ништа јер је знао њену тајну.
На лежају од цвијећа, у источном куту пећине сањача спавао је Уе. Сањао је гримизне и жуте сне који су тако мирисали да је сва пећина њима одисала; и да је тко био тада будан на свијету, ма како далеко, могао је оћутјети њихов мирис.
Он је сањао тигра, који је био жут, као и слон, и све животиње из његовог сна, чак и орао, који га је учио летјети. Једнога дана, играјући се, јер сањачи никада ништа друго нису ни радили у својим снима него се играли, Уе их је све пребојао и украсио шарама, јер био је мајстор боја и знао је њихову тајну, као и тајну мириса свега што постоји.
Ее, најмлађи, дјечачић у чијем се погледу – топлом и меком као најфинија свила, саткана од првих пољубаца росе на јутарњем лишћу и од шаптања прољетног лахора што једва додирује врхове стабала у вечерњој румени – све топило од миља, спавао је на самом улазу у пећину, на голој, слаткој земљи. Сањао је мора, кораљне гребене што израњају из ружичастих валова, чудесне шкољке бисернице, ракове, рибе, хоботнице, дивовске лигње. Сањао је палме, агаве, веселог, малог мајмунчића, како се њише на свом репу, закаченом за грану велике лијане, и лава, цара животиња, који му је прилазио њежно се умиљавајући, макар је био голем и страшан. Ее је знао тајну љубави. Све је волио па су и њега сви вољели, чак и грозно чудовиште Јам, пламених зјеница, у утроби земље, од чијег се погледа све претварало у пепео. Зато је, док би Ееу шаптало своје огњене сне, спуштало капке, и ријечи су из његових уста, сличних провалији, испадале у облику малих, црних угарака, да га не опрже.
Најстарија красотица кћи, Еа, бујне смеђе косе која се попут мноштва усталасаних брзица рушила низ њена рамена и леђа, крупних, зелених очију и малих, напучених усница, хитра и спретна, у своме сну никада није мировала.
Од латица цвијећа, травки, листића, од сунчеве и мјесечеве пређе ткала је најфиније и најљепше тканине од којих је кројила и шила одјећу за сањаче. Спремала је тако укусна и слатка јела, тако крепка и мирисава да им ни мртви, да их је тада било, не би могли одољети.
Еа је знала тајну укуса.
Уа, златокоса дјевојчица, витка и њежна попут гранчице љиљана, сањала је сунце, мјесец и звијезде. А да их није била сањала, у сну сањача не би било ни дана ни ноћи, јер их нитко, осим ње, није био сањао.
Носила је само бијеле и плаве хаљине од изатканог зрака, понекад украшене појасом дугиних боја, и црни огртач извезен звијездама.
Она је знала тајну времена и час кад ће се пробудити, али то никоме није могла казати јер није сањала ријеч којом би се та тајна могла изрећи, а знала је и да је неће ни сањати јер је ријеч њезине тајне била тако велика да није могла стати ни у један сан, чак ни у њен, који је био један од највећих.
Најмлађа красотица кћи, Иа, свјетлосна пахуљица, чији је смијех звонио као сребрни и златни звончићи, као бисерни прапорци на звјезданим колима, у свом је сну имала такав глас да би се, кад би запјевала, све на свијету зауставило, земља и небо, облаци, воде и свака травка, препуштајући се радосном треперењу од кога је почињало сјати. Чак би и срца, на час, престала куцати, у страху да не поремете склад њене пјесме. Иа је сањала харфу. Направила је од своје косе разапете на танки мјесечев лук, кога јој је Уа била поклонила. Она је знала тајну пјесме тајну музике у чијем се ритму све креће, и тајну смијеха.
Оа је сањала људе: бијеле, црне, црвене, жуте; мушкарце и жене; мале и велике; с малим и великим очима, ушима, носевима, уснама, свим што имају. Сањала их је толико да су убрзо напучили све предјеле на земљи, које су њена дјеца била сањала, и почели се тући и отимати о све што је било око њих, премда је мјеста било довољно и свега у изобиљу. Али, они су хтјели и оно што им није требало, и сваки је мислио да на то има право јер је бољи од других, и тражио је да то признају, да му се диве и да га обожавају, као да нису исти, да му служе, падају пред њим на кољена и љубе скутове његове одјеће. И што је који био глупљи, ружнији и безумнији, то је жешћа у њега била та страст и увјерење да је баш он, помазан уљем милости, изабран и позван да својој недораслој и недостојној браћи, у сјајном зрцалу свог величанства, покаже њихову ругобу и биједу. И, што је било најчудније, неки су чак и успијевали! Оа је видјела да су њезини снови подивљали, али није могла ништа, ни престати да их сања, јер је била заборавила њихову тајну.
Ае, велики отац, сањао је да бдије над сновима своје жене и дјеце, да се који не би изгубио и заборавио, и тако био сањан узалуд, јер су сви снови морали бити сачувани за буђење. Ае је, наиме, знао да ће се пробудити, само није знао кад, као његова кћи Уа, али је зато знао тајну сваког сна као и тајну смисла свих њихових снова заједно, а то је била тајна над тајнама, највећа и најсветија од свих тајни, и он је чувао као златни кључић у своме срцу. И да је, ни на тренутак, не сметне с ума, никада није сањао ни један други сан, осим тога, једног.
Ништа се није десило: земља и небо и даље су били покривени плаштом који их је чинио невидљивим, али вријеме њиховог сна било је истекло и они су отворили очи. И затворили их, јер ништа нису видјели и мислили су да сањају.
Онда је Уа, која је једина знала, пљеснула рукама. И звук дође извана. Схватили су. Тада је устао Ае, велики отац, и стргнуо с њихове пећине, са земље и неба онај плашт, смотао га и дао Еи. Први пут се видјеше изван сна, загрлише се и изљубише. Ае затим рече:
- Ходите да вам покажем ваше сне!
И поведе их по земљи и небу показујући им што су сањали, јер је он знао тајну сваког сна. А они су се радовали гледајући своје остварене сне, као да их први пут виде, и захваљивали су Аеу што их је сачувао. Само Оа, чији су сни били подивљали, прозлили се и дигли једни на друге, пријетећи да се униште, јер је била заборавила њихову тајну, велика мајка рече:
- Видите и сами, моји су несретни сни остали дивљи и недосањани јер сам заборавила њихову тајну. Дјецо моја, прије но што одемо из овог сна, који је сада поцијепан, учинимо још нешто: научимо ова створења да се у њему траже и оставимо им га у насљеђе. Дат ћу им мало од своје тајне снивања да се сами сањају, јер ту је негдје њихова тајна.
Тад приступише њезини синови и кћери, и сваки од њих даде по мало своје тајне сиротим Оиним створењима. А то су биле: тајна олује, тајна мећаве, тајна боја и мириса, тајна љубави, тајна укуса, тајна времена, тајна пјесме и музике и тајна смијеха. Ае их све закључа златним кључем у њихово срце.
Затим одјенуше хаљине, огртаче, рукавице и капе невидљивке које им Еа бијаше скројила од оног плашта, и пошто постадоше невидљиви, као што су увијек и били, одоше тко зна гдје, да сањају неке друге сне.
Јер они су сањачи. Живе у сну. Буђење им је смрт, из које се поново рађају, друкчији, у сну који почиње и има свој крај, као све на свијету, чак и трагање за тајном, нашом тајном, у сну који је сањала Оа, а сад га сањамо ми, драги моји, сањачи.
Некоћ
давно – свијет је био огроман врт, пун мириса и боја над којим је сунце непрестано
сјало, а киша је падала из бијелих, свиленкастих облака и својим драгуљним капима
умивала и умивала све, да се нигдје није могао наћи ни трун нечистоће.
Усред врта растао је и цвјетао највећи и најљепши од свих цвјетова, чије су латице биле од чисте свјетлости па није имао сјенке, а име му је било Љубав.
У круници цвијета Љубави спавао је дјечак неуспоредиве љепоте и сисао његов слатки сок, од кога су му снови били тако слатки да је из њих капала неизрецива сладост у снове људи који су тада живјели, и у њиховим срцима таложио се мед љубави.
Кад би се пробудили, ријечи и осмијеси били су им слатки, слађи од најслађег воћа што је расло свуда по врту, на стаблима вјечно зеленим и пуним сочних плодова, јер тада још није било болести, старости и смрти..
Ове кћери зла спавале су у својим црним колијевкама-сјеменкама, плутајући бијесним оцеаном што се иза ограде врта, сплетене од ружа пењачица и сребрнастих туја, простирао у бескрај.
Ту је живјела Неа, најзнатижељнија од свих дјевојчица и дјечака који су икада живјели. Била је толико знатижељна да је ништа на свијету није могло задовољити. Прешетала је сав врт, прегацала све рјечице кристалног жубора које су њиме текле, сваку је травку додирнула, сваки цвијет омирисала, са сваком птицом запјевала. И није јој било доста! Научила је говор камења, лишћа и буба, и говор Вјетра, па га је без престанка запиткивала о ономе што се збива тамо одакле долази. А то је био благ вјетар, прољетни, јер у врту је било увијек прољеће, и њежно јој је шаптао на ухо играјући се прамичком њене косе.
Причао јој је о свему, само не о ономе што је иза ограде од ружа и туја. А њу је баш то занимало.
Често је прилазила тој огради и ослушкивала. Чинило јој се да тамо, иза, почиње неки други свијет, јер су одатле долазили чудни звукови, шумови какви се нису могли чути у свем врту.
Молила је Вјетар да је подигне на врх ограде, да би видјела тај нови свијет, и очи су јој при том сјале као два драгуља. Али Вјетар је само уздисао. Волио је Неу и бојао се да јој се што не догоди.
– Тамо је зло – говорио је.
– Што је то зло? – питала је Неа. И, не сачекавши одговор, узвикивала:
– Покажи ми зло! Молим те, покажи ми га!
Толико га је молила и толико му се умиљавала, називајући га најљепшим и најслађим именима која је могла смислити, да није имао куд и – попустио је.
Својим невидљивим рукама пажљиво ју је обухватио око струка и дигао високо, високо, на једну грану што је стршила над понором.
Широм растворених очију гледала је голема брда воде како израњају из дубина са трубама и заставама од пјене што су вијориле на вјетру, и силно тутњећи и ричући устремљују се на небо, пуно истих таквих, големих, сјајних брда што су се грмећи, урличући и сијевајући у безумној срџби, рушила њима у сусрет.
Али није се бојала, јер у врту љубави није било страха и њено је срце било пуно слаткоће. Тај призор стравичне љепоте био је опио њену душу.
Један се огроман вал закотрљао из даљина и пљуснуо о обалу тако жестоко да је смочио њену хаљиницу и у крилу јој оставио три мале, црне сјеменке, глатке и сјајне као бисери. Ставила их је на длан и дуго им се дивила.
– Понијет ћу их собом, као дар! – рече Вјетру.
– Баци их! – шапну он. – То су сјеменке, зла! Мила Неа, ако их узмеш, све ће цвијеће повенути и слатки мед љубави огорчат ће у твоме срцу, и у срцима свих људи. Врта више неће бити.
Али она се смијала, јер није знала што је зло, шта значи "повенути" и "огорчати" и "неће бити". Стога их је стиснула у шачицу и нипошто није хтјела да их испусти.
Вјетар је узалуд шаптао, уздисао и молио. Напокон ју је узео у наручје и спустио, јер било је вријеме сну и сва су дјеца већ спавала на мекој маховини, под стаблима, и лизала слатки мед љубави који је непрестано капао из сна онога дјечака.
Чим је осјетила тло под ногама, отрчала је и легла, јер је била уморна.
Сирота Неа, у сну се њена шачица растворила и из ње су испале оне сјеменке. Пошто падоше на меко, влажно тло, учас проклијаше.
Кад су се дјеца пробудила, сунца није било. Тешки, црни облаци закрилили су небо и лијевала је киша, хладна и без сјаја. Дивљи је вјетар јурио вртом откидајући главе цвјетовима, чупајући лишће и траву. Рјечице кристалног жубора биле су се замутиле и изашле из својих корита, ваљајући блатне валове, рушиле су и носиле све пред собом. Отпале су латице цвијета Љубави и у људска се срца населио страх.
Тад је први пут пожутјело лишће, иструлио плод, први се пут нетко разболио, остарио и умро.
А Неа? Она је одрасла и постала дјевојка. Заборавила је говор камења, лишћа и буба, и говор Вјетра. Сирота Неа, сада је знала што је зло. И није више била знатижељна.
Сједила је под смоквом или у кући, ако је било хладно, јер сви су већ имали куће од дрвета и земље, и своју велику бол претакала у пјесму. А то је била најтужнија и најљепша од свих пјесама икад спјеваних, јер је у њој био горки мед њене љубави. Многи су је слушали, лијечећи тугу љепотом.
Дјечак, онај што је спавао у круници цвијета који није имао сјенке, пробудио се у опустошеном врту, међу престрашеним људима, и заплакао. Плакао је и плакао док се није сав растопио у сузама.
Те сузе биле су слатке сјеменке љубави што падоше у срца људи. Кад која проклија у некоме, лице се његово засије а ријечи и осмијех постану слатки, као што су биле слатке ријечи и осмијеси оних који су живјели у врту љубави.
Дјечак из цвијета с латицама од чисте свјетлости, без сјенке неуспоредиве љепоте – сања у њему.
Не будите га.
Живјели
рибар и рибарица и имали три кћери: Јутарку, Подневку и Вечерку. Све три су биле
красотице и глас о њима далеко се чуо, све до Морскога Цара, господара дубина
у његовом дворцу на дну мора.
– Доведите ми Јутарку, Подневку и Вечерку! – рече Цар својим витезовима, делфинима.
– Морски Царе, господару дубина – рекоше витезови – радо би те послушали, али не знамо како?!
– Моје сирене ће их домамити – рече Цар. – Њиховом гласу нитко се не може опријети!
Чим су се рибар и рибарица те вечери отиснули на пучину, море се око њих засребрило од риба. Али мреже им задуго осташе празне. Тек пред зору се напунише, да су их једва вукли.
За то вријеме делфини и сирене допливаше до обале.
– Јуу-тар-кааа! Поо-днев-кааа! Вее-чер-кааа! – дозивале су сирене својим чаробним гласовима.
– Тко нас то зове усред ноћи? – питале су се Јутарка, Подневка и Вечерка.
– Чији су то гласови што тако умилно звоне?
– Погледајмо! – рече Јутарка. – Нешто ме вуче к њима!
– И мене! – рече Подневка. – Морам изићи!
– Мајко и оче, опростите! – рече Вечерка. – Знам да се не смијемо одазивати странцима, и разум то ми говори. Али зашто већ устајем и журим у сусрет неодољивом?
Вани је било мрачно јер није било мјесеца нити каквог другог свјетлила. Нису видјеле чак ни једна другу.
– Гдјеее стеее?! – повикаше у тмицу.
– У Луучи-циии! – стиже одговор. – Поо-жуу-ри-тее!
И, премда је пут био невидљив, оне потрчаше и за час се створише у лучици. Ту их уграбе делфини и одмах зароне с њима на дно.
Кад су се рибар и рибарица вратили, колиба је била празна. Ни трага њиховим кћерима. Звали су их, звали и тражили, све док су имали снаге – узалуд.
– Никад их више нећу видјети! – завапи на крају рибарица и горко зарида.
– Смири се! – рече јој муж. – Ја знам тко ће нам помоћи!
– Несретнице! – прекори га она. – Тко би помогао сиромашним рибарима у невољи?!
– Слушај! – рече рибар. – Кад сам био млад, ловио сам далеко од обале, гдје се други нису усуђивали, и мој је улов увијек био најбогатији. Једне ноћи отишао сам даље но икад, али ништа нисам уловио. Тужан и уморан скупио сам мреже, кад у њима – три рибице, кораљна, златна и сребрна. Чим сам их извукао завикаше :
– Стани, младићу! Нисмо ми рибице! Ми смо три звјездице, небеске сестрице! Пусти нас!
– Гле! А жеља? – упитах (јер сам се сјетио бајке о рибару и рибици коју сви ми знамо). – Зар ми нећете испунити ни једну жељу?
– Ово није бајка – рече кораљна рибица. – Ми не испуњавамо жеље!
– Онда вас нећу пустити! – рекох.
– Дат ћемо ти по једну крљушт – рече тад златна рибица – па, кад будеш у невољи, чију бациш у море доћи ће да ти помогне.
– А гдје су те крљушти? упита рибарица бришући сузе.
– Ту! – рече рибар – у кожној кесици коју носим под вратом. Па скине кесицу, раздријеши је и истресе на длан три сјајне, сићушне крљушти. Чим их рибарица угледа, пукне јој пред очима.
– Ах! – ускликне и скочи као опарена. – Сад се сјећам! Ја сам Вјетрова Сестра! Оне су украле мој плашт док сам се купала на пучини. Зато су се и заплеле у твоју мрежу! Платит ће ми! – И посегне за крљуштима.
Но, рибар хитро затвори шаку.
– Чекај! – рече. – А наше кћери?
– Оне су већ у бисерима! – рече рибарица, јер је као Вјетрова Сестра одједном могла видјети све што зажели, осим свог крилатог плашта који је био невидљив.
– Иако си Вјетрова Сестра – рече рибар – ти си моја жена. Сједни и чекај ме!
Па оде и баци у море крљушт кораљне рибице. Истог трена она се појави пред њим.
– Зашто ме зовеш? – упита.
– Морски Цар отео ми је кћери – рече рибар – и затворио их у бисере. Помози ми да их нађем!
– Чула сам за то – рече кораљна рибица. – Баш тражи новог ризничара. Ако пожуриш, још можеш добити ту службу. Али морам те претворити у лигњу, јер сви ризничари су лигње. Као човјек и онако тамо не можеш.
– Добро – рече рибар и, претворен у лигњу, заплива за рибицом.
Најзад стигоше пред дворац у подножју неке бијеле планине што је тако сјала да су рибара-лигњу запекле очи, па је морао пустити мало црнила. Дворац је сав био обрастао кораљима, морским ружама, љиљанима и свакојаким чудним растињем које се нигдје другдје не може видјети.
– Ја не могу даље – рече рибица. – Када те стража упита што тражиш, реци да си нови ризничар па ће те пропустити. И, запамти, док си у дворцу, никога ништа не питај – све ће ти се само казати. Такав је закон. И рибица нестане.
– Што тражиш, лигњо? – Упита рак-стражар који се однекуд створио пред рибаром-лигњом, шкљоцнувши клијештима.
– Ја сам нови ризничар – рече рибар-лигња.
– Онда пролази! – рече стражар и пропусти га
– Ти си, дакле, нови ризничар! – дочека га дворска домаћица, џиновска хоботница Гаргарела. – Упамти, ниси више обична лигња, него царска, а, пошто ћеш чувати бисере, зват ћеш се Бисерка! И поведе га у ризницу, на његово мјесто, у тристо тридесет трећу одају, гдје су били похрањени бисери.
– Овдје има много ризничара – рече – и ни један не зна што чува други. Само цар зна што крије ризница, зато не буди љубопитљива! И још нешто, јеси ли видјела ону бијелу планину пред дворцем? То су кости ризничара који нису успјели сачувати што им је повјерено. Имај то на уму! Имаш ли што питати?
– Немам – одговори рибар, сјетивши се рибичина савјета.
– Добро – рече она и остави га самог.
– Сироте, сироте, сироте моје кћери! – зајауче рибар кад је Гаргарела отишла и загрли бисере обавивши их својим пипцима, јер није имао руке.
– Оче! – обрадоваше се, али и растужише Јутарка, Подневка и Вечерка.
– Мили оче! Зар и ти овдје? Затворен на овом страшном мјесту гдје нема сунца ни мјесеца, нити икакве радости за нас, људе?!
– Лудице! – рече им отац. – Дошао сам да вас поведем кући!
У томе часу врата се отворе и уђе Морски Цар да преброји бисере. Рибар се отргне од својих кћери и дубоко му се поклони. При томе пусти мало црнила да сакрије збуњеност.
– Добро чуваш моје бисере, Бисерка! – рече Морски Цар. – Зато ћу ти открити њихову тајну: То су највећи и најљепши бисери у цијеломе мору. У свакоме од њих је красотица! Оне су кћери сиромашног рибара и Вјетрове Сестре којој су несташне звјездице украле плашт па је заборавила тко је. Ова румена је Јутарка, ова златна Подневка, а ова сребрнаста Вечерка. Кад су се родиле, оне звјездице што су њиховој мајци украле плашт, ставиле су им у уста клице кључева јутра, поднева и вечери. Расту им под језиком. Кад напуне петнаест година, а то је прекосутра – сазрит ће. Наступат ће вријеме да преузму своју улогу кључарица, јер су се кључеви којима су досадашње кључарице откључавале јутро, подне и вечер истрошили, а других нема. На свијету ће вјечно бити ноћ! Желиш ли што питати?
– Не желим – рече рибар-лигња.
– Мудра си – рече Цар – Бисерка. Не волим питалице!
Затим прошета одајом, видје да су бисери на броју и оде.
– Што ћемо сад? – упитају Јутарка, Подневка и Вечерка свога оца.
– Ништа ви не брините – рече им он. – Чим дворски трубач одсвира сан, позват ће златну рибицу.
Тако и учини. Чим је дворски трубач одсвирао сан и сви се у дворцу повукли у своје одаје, на спавање, рибар баци златну крљушт. Истог часа створи се пред њим златна рибица.
– Зашто ме зовеш? – упита.
– Изведи моје кћери и мене одавде! – замоли је рибар.
– Лакше је ући, него изаћи – рече златна рибица. – Ако ме открију, нема спаса ни мени, ни теби, ни њима. Зато слушај! Пажљиво слушај Цара кад ти сутра буде причао о бисерима. И ништа га не питај. Он ће ти сам открити тајну како се одавде излази. То је једна ријеч која све отвара. Пази да ти не промакне! Ја ћу се сакрити у твоју кесицу с црнилом, зато га сутра не пуштај!
– Ако те случајно пита за мене, јер ничије се присуство у дворцу не може сакрити, кажи да си ме сањао.
– С ким си то прошле ноћи говорила, Бисерка? – упита сутрадан Морски Цар, чим ступи у одају.
– Морски Царе, господару дубина – рече рибар-лигња дубоко му се поклонивши. – Сањала сам златну рибицу и с њом говорила у сну.
– Лош сан! – рече Морски Цар. – А о чему сте говориле?
– Опрости јадној лигњи! – замоли рибар-лигња, као стидећи се. – Све сам заборавила! Сјећам се само да сам се пробудила од страха јер ми се учинило да чујем лопове.
– То Гаргарела обилази ходницима док други спавају да не би тко непозван ушао – насмије се он. – Видим да су моји бисери сигурни, зато ћу ти причати даље:
– Још два дана зрију кључеви под језиком красотица. Сви већ знају да сам их отео. Настала је паника. Али што би вриједило и да их избацим на жало? Нитко их осим мене не може ослободити! Оне су у бисерима и ту ће заувијек остати! Ја сам сад господар јутра, поднева и вечери! Погледај!
И Морски Цар тада изговори једну ријеч од чијег звука задрхте зидови, врата се сама отворе а бисери, у којима су биле рибарове кћери, омекшају и попут свилених копрена спузну с њих на тло.
Рибар, Бисерка, од силног чуда и узбуђења заборави све, па и ту ријеч, и скоро полети у загрљај својим кћерима, али одједном стане, сјетивши се. А Цар их већ поново затвори у бисере.
– Желиш ли што питати? – упита Морски Цар.
– Морски Царе, господару дубина – рече рибар-лигња, који је тако силно желио да га упита која је то ријеч која све отвара да се сав згрчио од бола – ја немам ријечи! – И хтједне пустити мало црнила да сакрије очај, али га рибица, боцнувши га перајом, подсјети да не смије.
– Али ја имам! – рече Морски Цар и насмије се. Затим прошета одајом, видје да су сви бисери на своме мјесту и изађе.
– Све је пропало! – крикне рибар кад је Цар отишао. – Умакла ми је ријеч која све отвара! Никада нећемо одавде изаћи!
– Шути! – заповједи му рибица. – Цмиздравче! Замало си нас све упропастио! Ја сам упамтила ријеч! Кад трубач одсвира сан прогутај бисере!
И одиста, чим је дворски трубач одсвирао сан, рибица изађе из кесице с црнилом а рибар прогута бисере, који му једва склизнуше кроз гркљан јер су били велики.
Рибица тад прошапће чаробну ријеч од које задрхте зидови и врата се сама отворе. Опрезно, да их не примјети Гаргарела, обавијени облаком црнила, ишуљају се из дворца.
Али, бисери су били тако тешки у рибаровој, лигњиној утроби да се он убрзо уморио и није могао даље. Легао је на дно. Узалуд га је златна рибица боцкала перајом да пожури. Није му могла помоћи јер је непрестано морала понављати чаробну ријеч да им се путеви не би затворили.
Рибар је био очајан. Мислио је да је све готово и већ је видио своје кости на врху бијеле планине, своје кћери заувијек затворене под оком праве Бисерке и вјечну ноћ која се спушта на свијет као црни, мртвачки покров, кад се сјети сребрне рибице. Скупи сву снагу и испљуне из уста сребрну крљушт.
Створи се пред њим сребрна рибица.
– Зашто ме зовеш? – упита.
– Помози ми да допливам до обале јер више немам снаге! – замоли је рибар.
И сребрна га рибица ухвати за један од пипака и стане вући.
Њихов се бијег убрзо открио. У дворцу је настала узбуна. Море се узмутило и успјенило, подигло големе валове који су се бијесно пропињали, рикали, грмили и ударали на све стране, свјетлуцајући тисућама очију и палацајући језицима као страшне немани. Делфини и сирене, ракови, сипе, хоботнице, џиновске медузе, рибе-копљаници, сва војска Морског Цара кренула је у потјеру.
Срећом, рибар и рибице већ су били близу и Вјетрова их је Сестра спазила с обале.
– Плашт је у пећини, под стијеном! – довикне јој је сребрна рибица. – Пожури!
Она стрча у пећину, хитро огрне свој крилати плашт и полети им у сусрет.
Већ су се блистава клијешта једног рака-оклопника стезала над главом рибара-лигње кад их стиже и изнесе.
Чим ступи на сухо, рибар се поново претвори у човјека и из грла му испадну бисери. Његова их жена ухвати у кецељу и унесе у кућу. За њом уђе рибар и двије прекрасне дјевојке, златокоса и сребрнокоса, а за њима и кораљнокоса.
– Опрости нам! – замоле оне Вјетрову Сестру. – Хтјеле смо се само нашалити кад смо ти украле плашт, а послије смо се бојале твоје освете.
– Нисте ви криве – рече им она. – Ја сам Вјетрова Сестра и морала сам провести неко вријеме на Земљи, гдје се рађају кључарице, јер муж мој, рибар, живи ту. Његово срце је сјеменка, храна клицама кључева што расту у устима наших кћери. Све ово је давно записано у Књизи звијезда, похрањеној на небу. Ту је и прича о бисерима, увијек иста, само су јунаци други. Зар нисте и ви биле у њима затворене?
Морски ће Цар, једном, можда заувијек отети кључарице, јер кажу да и то пише. Али ми ћемо тада већ бити далеко. Више вам не могу рећи.
Златна рибица онда изговори ријеч која све отвара и бисери, у којима су биле Јутарка, Подневка и Вечерка, одједном омекшају и попут свилених копрена спузну с њих на тло.
Сви се тад изгрле и изљубе. Звијезде још рекоше да ће те ноћи бдјети са својим насљедницама, јер има тајни у које нитко, осим њих, не смије бити упућен, и повуку се с њима у собу.
– Сутра ће наша кћи откључати јутро – рече Вјетрова Сестра своме мужу, рибару. – Спрема се свечаност. Сва небеска бића, вјетрови и звијезде бит ће на окупу. И ми ћемо бити тамо. Ти ниси више рибар, него отац небеских кључарица и мој муж, Вјетров зет. Заувијек ћемо напустити овај крај, колибу, барку и мреже.
– Ја сам човјек – рече рибар. – Рибар сам и волим овај крај наше љубави, и барку, и мреже. Волим и тебе, и наше кћери, али не могу живјети на небу, у двору твога оца. Опрости ми ту слабост! Ти си ми жена, и, ако и ти мене волиш, остат ћеш са мном а наше ће нам кћери долазити кад обаве своје небеске послове.
– То вријеме је прошло – рече Вјетрова Сестра. – Волим те, али патила бих да останем, а патња убија љубав. Свако од нас припада другом свијету, али има један који нам је заједнички. У њему ћемо наставити живјети скупа с нашим кћерима – то је сан. Чим усниш, бит ћу ту и све ће бити као прије.
Рибар се пробудио сам. Небо је било чисто и плаво као очи Јутарке, посуто златним искрицама. И њему се учини да види своју кћи како отвара кораљну капију јутра и пушта сунце у свијет, а сва небеска бића, вјетрови и звијезде подижу чаше пуне свјетлости и наздрављају дану и животу који се рађа.
И осмјехне се. Један му дашак вјетра додирне усне. Можда пољубац? Био је будан, а чинило му се да сања. У сну му се чинило да је будан. И тако, на крају, није више знао кад је будан а кад сања, сан и јава су се стопили.
Опет је живио са својом женом рибарицом, Вјетровом Сестром, и кћерима красотицама, као што живи и сад. На јави, или у сну? Зар то није исто?
Мачијим
краљевством – које се простирало уздуж обала ријеке Зо, што је некоћ текла око
Земље и могла се видјети чак с Мјесеца, као блистави појас у коме одсијевају звијезде
– владао је Велики Мијао.
Велики Мијао био је брижан и добар краљ и желио је срећу својим поданицима. Зато им је забранио да мисле, јер од тога боли глава, а могло би их, не дај Боже, снаћи и какво горе зло. Он је мислио умјесто њих и све је спорно сам рјешавао.
Мачке и мачци у његовом краљевству бринули су само о томе како да им кретње буду што љупкије, погледи меднији, ход мекши и лелујавији а длака сјајнија, па су се непрестано лицкали, глацкали и мацкали, гордо узвијајући своје принцеске, принчевске главице, јер сви су, баш сви, били краљевског рода.
Кад би се уморили од тога посла, лежали су на свиленим јастуцима и простиркама од перја, којима су биле застрте њихове одаје, и са сребрних и златних послужавника, с времена на вријеме, узимали по комадић меса, рибе, поврћа или слаткиш (обично чоколадног миша пуњеног орасима), или пак гутљајчић сока од бубуа, воћа што је расло само у врту краља Мијао и било тако здраво да се нитко тко га окуси није могао разбољети.
И сретно су живјели, све док је Велики Мијао ходао по земљи.
Али, ни мачји живот не траје вјечно, па ни Велики Мијао није могао на то рачунати. У томе је и била његова мука. Наиме, краљ се никако није могао одлучити – кога од својих многобројних синова да изабере за насљедника? Не зато што су они били глупи, ружни и зли. Напротив, од рођења, сви су били паметни, лијепи и добри.
Само, нешто им је недостајало. Ситница, али важна. Велики Мијао није их био научио мислити! Ниједног! Он је увијек мислио умјесто свих, па и умјесто својих синова, а сад, кад је остарио, за то више није имао времена.
Срећом, они тога уопће нису били свјесни. Живјели су безбрижно, у раскоши и љенчарењу, грицкајући своје чоколадне мишеве и срчући слатки сок бубуа. И није им падало на ум да све то не пада с неба, да иза свега стоји нечија мисао, нетко тко бдије да се сав тај ред и удобност, који им изгледају природни, не прометне у каос.
– Како се тога нисам сјетио? – уздисао је краљ. И сузе су се слијевале низ његове старачке образе. – Кад је већ тако, никога нећу изабрати! Нека сви буду моји насљедници! Сви су заслужили да буду краљеви и најбоље ће бити да краљују заједно. Више је глава, сад знам, увијек паметније од једне, макар она била и краљевска
Ипак, није се могао у то поуздати.
Страхујући од пропасти свог лијепог краљевства, коју је сам скривио, превеликом жељом да народ учини сретним, брижни и добри краљ, коме је смрт већ полако склапала очи, није могао тек тако отићи и оставити их њиховој злој судбини. Желио је да за њим остане барем нада. Зато позове своје синове и рече им:
– Мили моји, још нисам зготовио наше краљевство, а смрт је, ево, нестрпљива и неће више да ме чека. Али знајте, вратит ћу се да га довршим, макар за тисућу година, јер сви послови отпочети на земљи ту се једном и свршавају. До тада владајте скупа. Од данас – сви сте краљеви!
И умре.
А његови синови? Сваки је од њих, с правом, сматрао себе краљем и тражио од других да му исказују почаст и слушају његове заповијести, премда ништа ни за кога нису чинили нити о чему мислили, јер то нису ни знали. Власт им се одмах свидјела, и жељели су је све више и што већу, покушавајући узети мало и од других. Али, како ни један није могао наметнути своју вољу другоме – посваде се. Краљевство се распадне на много малих краљевства. Заправо, то и нису више била краљевства, него имања.
Још су неко вријеме јели и спавали краљевски, а кад се све потрошило, напустили су дворац, краљевске одаје и обичаје и, да не поумиру од глади, кренули у лов на праве, живе мишеве (нимало сличне оних чоколадним) и све што им се чинило да може утолити глад.
Идући за ловином, напустили су своју земљу уз ријеку Зо, која је потом нестала, као да је никад није ни било.
И даље су се непрестано лицкали, глацкали и мацкали, што чине и данас, јер желе да их Велики Мијао, када се врати, затекне лијепе и чисте, какве их је и оставио. Тај обичај и поносно, краљевско држање, једино су још остали од негдашњег живота. Све остало је пропало.
Али сјећање на срећу и обећање које им је дао Велики Мијао још живи у мачјим срцима. Оне се надају и чекају повратак свога краља, који ће доћи, вјерују, однекуд са звијезда. Зато се ноћу пењу на кровове и загледане у небо, пуне страсне чежње, зову га:
- Мијаоооооооо!
Био
један зец који није волио мркву. Мрква! То је за њега било нешто најнеукусније,
најружније и најодвратније. Од помисли на њу, од самог спомена њезиног имена тако
би му се смучило да су га морали шкропити водом, махати над њим листом купуса
(умјесто лепезе) и давали му умјетно дисање, јер је од муке падао у несвијест.
А то се догађало често, често, пречесто. Судбина се с њим грдно нашалила. Наиме,
тај зец звао се – Мрквослав!
Морам ли вам рећи да су му уши биле танке и провидне као два офуцана мишија репа, јер су га стално за њих потезали кад би га будили из несвјестице? Да су му очи биле мутне, крзно искрзано а глава пуна чворуга од непрестаног трескања о земљу, кад год би га погодила каква "мрква"?
Ни у сну није имао мира. Чим би склопио очи – сањао је мркве! Мале, наранчасте мрквице долијетале би одасвуд, скичећи и шиштећи као јата шишмиша, док би му велике зујале око ушију, тешке и споре (зрачне крстарице), или би се попут бомбардера обрушавале на њега.
Будио се мокар од зноја, уморнији него што је легао.
То нитко не би издржао па није ни он. Разболио се.
Позвали су лијечника, једног старог зеца који је живио на крају шуме и носио сребрне наочале.
– Ух, ух! – рекао је лијечник кад је угледао пацијента. – Како је мршав!
А глава – са тим силним чворугама, сличи на кромпир! То није крзно, него отирач! Никада нисам видио овако тежак случај фалимрквитиса!
Од тих ријечи несретни наш Мрквослав падне у дубоку несвијест и никако нису могли да га поврате.
– Што ћемо сад? – упитају забринути рођаци.
– Дат ћу му инјекцију! – рече лијечник и извуче велику, дебелу иглу и шприцу пуну наранчасте текућине. И, баш кад се спремао да је забоде, Мрквослав се прене, спази дивовску инјекцију и врисне:
– Не!
– Драги мој – мирно рече лијечник, већ навикнут на такве испаде – ово је једини начин да оздравиш. – Или инјекција мрквитиса, или мрква!
– Мрква, мрква! – забрза Мрквослав, за сваки се случај одмакнувши од игле што је пријетећи свјетлуцала у лијечниковој руци. Није ни примијетио даје мучнина изостала а несвјестици ни трага.
– Дакле, мрква! – рече лијечник и извади из торбе једну мркву, опере је и пружи пацијенту.
Мрвкослав је узе жмурећи, бар да је не гледа, и, премда му се гадило, храбро загризе.
Кад гле! Уопће није била лоша! Напротив, била је добра. Полако отвори очи и погледа је. То је била мрква. Мрква, а добра!
– Јеси ли ти онај зец који не воли мркву? – питали су га сутрадан новинари који су дошли да га потраже, чувши за тако необичан случај.
– Ја? – као зачуди се Мрквослав. – Да ви не болујете можда од фалимрквитиса? И слатко загризе једну велику, сочну мркву која му се нашла у џепу.
– Мммм, њам, њам! – рече мркви, кад су новинари отишли. – Нећеш ти мени више у сну зујати око ушију!
Била
је то обична дјевојчица, с рујним образима и усницама малим и њежним као ружин
пупољак. Имала је обичну косу, меку и сјајну, какву дјевојчице обично имају, и
блиставе очи.
Та дјевојчица, која је била посве обична, да је нитко не би примијетио на игралишту, толико је била слична другима, имала је златан осмијех. Кад би се осмијехнула све би се око ње позлатило, постајало је златно.
Врт је постао златан, са травама и цвијећем, са стаблима, птицама и лептирима; са бубама које су, златне, остале приковане за тло. Златни су били и мрави што су журили својим мрављим друмом, деблом пиније, и падали су у златну траву као златне капљице. Чак је и хлад био златан, од златне пјене, и непомично је лежао на земљи.
Зато се није смијешила, тужна дјевојчица златног осмијеха. Сједила је у својој златној соби, на златној столичици, и плакала. И ништа је није могло утјешити. И нитко јој није могао прићи.
А Сунце, златно Сунце што сја по свијету, дошло је и на њен прозор. Провирило је унутра и спазило дјевојчицу, обичну дјевојчицу која је плакала. И посушило је њене сузе. Она је подигла главицу и тужно га погледала својим блиставим, влажним очима. Сунце се осмијехнуло и рекло:
– Ти си дјевојчица златног осмијеха, али ја сам Сунце! Златно сам и знам твоју тајну.
– Све је око мене мртво – уздахнула је. – Нитко ме не воли.
– Пссст! – шапнуло је Сунце. – Те ријечи ме боле. Ја ћу ти помоћи.
– Како? – упитала је дјевојчица.
– Лијепо – одговорило је сунце. – Зар не помажем сјеменки да проклија, травки да израсте, пупољку да се отвори, воћки да сазрије? Растопит ћу твој осмијех и он ће постати језеро. Испит ћу језеро и оно ће постати свјетлост којом ћу обасјати свијет, и тебе, мала дјевојчице.
Тако и учини. Растопило је њезин осмијех и он је постао језеро, велико златно језеро што је изашло из њене собе и потопило врт. Сунце га је испило и оно је постало свјетлост која је обасјала свијет.
Врт је одједном прозеленио, испунио се цвркутом и зујањем. Бубе су се размиљеле по тлу, мрави пожурили за својим мрављим пословима.
Њена соба више није била златна, ни столичица на којој је сједила; била је обична, као и дјевојчица, обична мала дјевојчица која се смијала, смијала.
–
Куц-куц – покуца Сунце на врата свилене чахуре, Лептировог дома.
Лептир се прене из сна и затрепће.
– Куц-куц – зачује се поново. – Има ли кога унутра?
– Ја сам – рече Лептир поспано – Гусјеница!
– О, госпођице Гусјенице! – рече Сунце – зар ми нећете отворити?
– На жалост! – рече Лептир који је мислио да је гусјеница. Прејела сам се мурвиног лишћа и толико се удебљала да се не могу ни помакнути!
– Ја ћу вам помоћи! – рече Сунце – само ми отворите.
– Боље ме пусти да спавам! – рече Лептир молећиво.
– Али зашто? – упита Сунце.
– Ружна сам! – стидљиво прошапће Лептир.
– Мени то не смета! – рече Сунце.
– Ипак – бојажљиво ће Лептир – тако сам дебела и длакава!
– Па шта? – рече Сунце. – Ја вас волим! Отворите макар прозорчић!
– Добро – пристане напокон Лептир. – Мало ћу га одшкринути.
– Охо! – ускликне Сунце кад је провирило унутра. – "Госпођице гусјенице", мора да сте дуго, дуго спавали кад сте се тако промијенили!
– Знала сам! – горко рече Лептир, који је и даље мислио да је гусјеница – да ћеш ми се ругати, – и хтједне одмах затворити прозорчић.
– Не! – повиче Сунце. – "Госпођице", ви, заправо, уопће више нисте гусјеница!
– Шта?! – запрепасти се Лептир.
– Нисте чак ни женско! – рече Сунце и прасне у смијех да су се златне искрице разлетјеле на све стране.
– Тешко мени! – завапи Лептир. – Каква увреда! Каква срамота! Не могу то поднијети!
– Ти си један красни, златокрили дјечак! – рече Сунце, и златним га зраком помилује по лицу.
– К- красни? – промуца Лептир.
– Прекрасни! рече Сунце. – Погледај! – и принесе му један лист на коме се зрцалила кап јутарње росе.
– Ах! – тргне се Лептир. – Нетко је унутра! – и дубље се завуче у чахуру.
– Нитко није унутра – рече Сунце. – То си ти!
– Зашто ме мучиш? – плачући упита Лептир. – Ја сам дебела, зеле... – али се у пола ријечи прекине, спазивши златне шаре на својој одјећи. – Шта је сад то?!
– Изађи! – позове га Сунце. – Сви те чекају!
– Али ја... – заусти Лептир, који још није вјеровао својим очима.
– Ти си сањао да си ружна, дебела гусјеница! – рече Сунце.
– Тко сам, у ствари, ја? – упита Лептир коме ништа више није било јасно.
– Ти си лептир! – рече Сунце.
– Лептир?! – зачуди се Лептир.
– Да – рече Сунце – златокрили краљевић врта! А сад – изађи! Цвјетови и травке већ су нестрпљиви!
Лептир се тад опрезно извуче из чахуре и, за сваки случај, још се неколико пута огледа у капима росе што се цаклила на лишћу. Онда рашири своја крила и полети.
– Како сам лаган! – довикне Сунцу. – Хвала ти!
А Сунце се радовало гледајући га и све је јаче сјало. Слетио је на гранчицу рузмарина и лицнуо мало нектара из чашке сићушног, плавог цвјетића.
– Мм, ммм! Како је слатко! – узвикне. – Хвала ти цвјетићу. У томе часу један облачић закрили Сунце и његова сјенка, на тренутак, покрије врт.
– Сунце! – зовне у страху.
– Ту сам! – јави се Сунце, које је већ било изашло иза облачића и опет обасјало врт.
– А шта ако ја ово сањам, а у стварности сам гусјеница? – упита.
– Баш си шашав! – рече Сунце и загрцне се од смијеха. – Ако стално будеш мислио да си гусјеница, на крају ћеш се у њу и претворити!
– Ах, не! – престраши се Лептир. – Ја сам Лептир! Лептир! Лептир! – и заплива зраком препуштајући се меком, топлом, мирисном струјању које га је носило од цвијета до цвијета, од травке до травке.
Као мала, блистава једрилица, цијели је дан једрио овај краљевић врта чудесним морем свјетлости, мириса и боја. Сунце га је пратило и блистало с њим од среће.
И, све до вечери, ни једном није помислио да је гусјеница!
То
је била земља бајки, у коју је приспио дјечак играјући се поред језерца у градском
врту, посве близу његовог дома.
Језерце је било мало, чисто и сјајно, и у њему се видјело небо, између листова лопоча чији су велики, бијели цвјетови подсјећали на дворце из сна.
У томе небу, што се плавило кроз лишће на домак његових руку, пливале су крупне црвене рибе и међу њима једна златна.
Дјечак се ту играо сваког дана. И свакога је дана проматрао румено јато које се бешумно кретало кроз воду, у небеском плаветнилу, додирујући потопљене облаке, птице и његово лице с куштравом, смеђом косом које га је знатижељно гледало изнутра.
И чекао је. Чекао је ону једну, златну, која се тако ријетко показивала да је понекад мислио да ју је само сањао и да она, заправо, уопће не постоји.
Јер није била као друге, златне рибице које је видио у акварију, што су се попут живих искрица или пламичака, или попут сићушних комета жариле у води.
Она је сјала као сунце. Кад би се појавила – језерце би заблистале, и лишће би лопоча и цвјетове-дворце запљуснула таква свјетлост да би забљештали. И дјечак би морао покрити очи дланом.
– Покажи се – молио је шапатом, да га не чују шетачи којих је увијек било на стазама у близини – златне рибице! Златна, сунчана рибице, дођи! Молим те! Свим срцем те молим! Ништа више не желим него да те видим!
Његов је шапат био мек и страстан, и молба је његова била усрдна, али се рибица показивала врло, врло ријетко, и то само на тренутак, па никада није био сигуран је ли ју стварно видио, или му се то само причинило.
Онда је, једне ноћи, уснио ружу. Сањао је да је, као и свакога дана, дошао на језерце у градском врту. И док су шетачи попут сјенки нијемо клизили стазама, он је клечао у трави на обали и дозивао, молио своју златну, сунчану рибицу да му дође.
У руци је имао ружу, дивну црвену ружу која је опојно мирисала. Цијели је врт одисао њеним мирисом, па су се пролазници у чуду питали одакле долази. Јер нитко није водио рачуна о дјечаку, нити је коме, кад би га и видио, падало на памет да то мирише његова ружа.
Само је једна малена птичица то примијетила. И слетјела му је на раме и зацвркутала на ухо:
– Ружа је твоје срце! То срце твоје мирише, заљубљени дјечаче! Ако искидаш њезине латице и проспеш их по води, створит ће се мост преко кога ћеш моћи прећи у лопочев дворац, гдје је краљица твоје љубави.
И дјечак је искидао латице руже-срца и просуо их по води. Од њих се створио мост, црвен и мирисан, преко кога је могао прећи у лопочев дворац, гдје је краљица његове љубави. Али, није се усуђивао. Срце му је ударало тако јако да су га, чинило му се, могли чути чак и шетачи на стазама. Али они су били забављени собом и ништа нису чули.
И баш кад је, напокон, смогао храбрости да крочи – пробудио се.
Тога се дана рибица није показивала. Макар је његов шапат био мекши и страснији, и молбе усрдније него икад.
Тужан се вратио дјечак у свој дом. Тужан је легао у постељу и заспао.
Опет је сањао језерце у градском врту усред кога је сјао лопочев дворац. Али моста више није било. Јер пухнуо је вјетар и латице су се биле распршиле на све стране. Само се једна заплела у траву, испод његових ногу. Био је несретан. А птичица му је слетјела на ухо и зацвркутала:
– Радуј се дјечаче! Латица руже-срца постала је барчица, мала, црвена, мирисна барчица којом се можеш превести до лопочевог дворца, гдје је краљица твоје љубави.
И дјечак је пред собом видио барчицу, малу, црвену и мирисну, и одмах је у њу ускочио. Али његово је срце почело тући тако јако да му је скоро разнијело груди. И није се усудио прихватити весла.
И онда, када је, ипак, скупивши сву снагу, пружио руку – додирнуо је јастук. Пробудио се.
Ни тога дана рибица се није јавила.
Мало је рећи да је био тужан, несретан: био је очајан. Дјечак је био очајан. Очајан се вратио у свој дом. Очајан је легао у постељу и уснуо.
И опет је сањао језерце. Овога пута није било ни моста ни барчице којом се могао превести до дворца.
Без наде, скрхан, сједио је у трави на обали, и није чак ни гледао у језерце. Није гледао нигдје.
Одједном, нешто је засијало. Али дјечак се није ни помакао. С горчином (само је блиједи осмијех залепршао на његовим уснама), помислио је да је тај сјај тек варка, причин, одбљесак његове жудње.
Али није се гасио: сјај је постајао све јачи. И он се окренуо. Полако, сасвим полако, подигао је свој сломљени поглед.
Какав призор! Ох, какав призор! Највиша кула дворца, лопочевог дворца усред језерца, сјала је као сунце. Све се купало у свјетлости. Дубока је свјетлост прожимала све, позлаћујући и чинећи драгоцјеним чак и најмањи листић и травку.
И дјечак је скочио у воду и запливао. А вода се, при сваком замаху његових руку преображавала и прелијевала у свим бојама.
Пливајући ка дворцу, чинило му се да пролази кроз одаје, неке водене одаје, кроз које је уистину и пролазио, непрестано пред собом подижући и размичући танке, бисерне завјесе којима су те одаје биле одијељене, и које су се за њим поново спуштале затварајући пролаз. Улазио је у земљу бајки.
Дјечак је те ноћи нестао. Никада га више нитко није видио. Узалуд су га тражили.
Само је чувар градског врта, у небеском плаветнилу што је свјетлуцало кроз лишће лопоча, у јату црвених риба које су живјеле у језерцу, једнога јутра, видио двије златне, златне рибице које су сјале као сунце, тако јако да су листови лопоча и његови цвјетови, који су подсјећали на дворце из сна, запљуснути свјетлошћу, напросто бљештали. И чувар је морао покрити очи дланом.
А био је још сањив, тај чувар у градском врту, тога јутра кад је остао забљеснут. И био је увјерен, кад се расанио и кад су први шетачи закорачали вртним стазама, да му се то, ипак, само причинило.
–
То је неправда! Каква је то неправда! – повиче Лиа скочивши са столице у којој
се била смотала и главом скоро удари у вазу с папрати што јој је висила насупрот
у малој плетеној кошарици. – То је велика неправда!
Али уплаши се свога гласа који мукло одјекну верандом и кроз празне собе, јер у кући није било никога, само Лиа и њене три мачке: Вики, Тара и Клепо – мачке над мачкама, како их је назвала, и то не само зато што су њене него зато што су збиља страшне, изузетне.
Мачке над мачкама, које су до тада мирно куњале на тепиху, такођер скочише и зачуђено је погледаше.
– То је стварно неправда! – понови тише. И једна суза, попут дијаманта, бљесну јој у оку. Спусти се на тепих и почне их миловати, своје мале пријатељице.
Њежно су се трљале о њезин длан, жмиркале, зијевале и протезале се од задовољства.
– Благо вама! – рече Лиа уздахнувши. – Ништа не знате! Не знате ни да постоји море. Ни како је лијепо, ни како мирише. Ви сте мачке!
– Бррр – сресте се Вики. – Бррр – брр – стресу се и Тара и Клепо.
– Ви сте мачке. – понови Лиа. – Ништа не знате.
– Па шта? – рече Вики. – Ми смо мачке над мачкама!
– Шта је то? – упита Лиа, више себе него мачке. – Учинило ми се даје Вики рекла: – Па шта? Ми смо мачке над мачкама!
– Учинило ти се – рече Тара.
– Ја сам луда? Јесам ли ја луда?! – упита Лиа, запањена. – Тара?!
– Ми смо мачке над мачкама – рече Тара. – Што се чудиш?
– Али ви не говорите? – рече Лиа. – Мачке не говоре.
– Тачно – рече Клепо. – Ми смо мачке.
– Што ми је данас?! – узвикне Лиа и ухвати се за главу. – Полудјет ћу!
– Нећеш – рече Клепо. – Само си нервозна.
– Али то је немогуће... – прошапће Лиа и угризе се за усну.
– Па шта да је немогуће? – рече Вики, погледавши је право у очи.
"Сањам! Сигурно сањам!", помисли Лиа. "Иначе би било неиздрживо!"
– Зар ниси одувијек жељела с нама разговарати? – упита Тара.
– Нисмо те ваљда уплашили? – упита Клепо.
– Хтјели смо те само утјешити – рече Вики. – Зато што не идеш на море.
– Како знате? – упита Лиа. – Зар ви можете разумјети?
– Можемо – рече Вики.
– Зашто нисте прије говорили? – упита Лиа, још посве не вјерујући својим ушима.
– Није нам било дозвољено – рече Тара. – Сад си била јако тужна па смо молили да те утјешимо.
– Кога сте молили? – упита Лиа.
– Велику Мачку – рече Клепо.
– Како сте молили?
– О, Велика Мачко која живиш на небу, у Божјем дому, гдје туга и бол не могу ући, смилуј се Лии, доброј дјевојчици. Дозволи нам да је утјешимо!
– И Велика Мачка нам је дозволила. Само данас.
– Али како вас је она могла чути и разумјети кад је тако далеко? – упита Лиа.
– Молили смо је срцем – рече Вики. – За срце ништа није далеко.
– Али моја мама не може ме сада чути, иако је само отишла у трговину, а то је близу, иако је волим, и она мене!
– Ви, људи, заборавили сте говор срца и служите се ријечима – рече Вики. – Зато се не можете чути.
– Па зар нисте и ви молили ријечима Велику Мачку? – збуњено их запита.
– Ми смо нашу молитву превели, да би је ти могла разумјети. – рече Тара. – Нама ријечи само сметају.
– Зашто? – зачуди се Лиа.
– Не можемо рећи све што осјећамо и мислимо. То је као кад би море хтјели прелити у чаше. – рече Клепо.
– То је немогуће – рече Лиа. – Како сте ипак знали да сам тако тужна?
– Твоје срце нам је рекло – рече Вики.
– Моје срце? Тек сад ништа не схваћам – рече Лиа.
– Да – рече Вики. – Ми њега разумијемо. Оно говори и кад шутиш.
– А срце моје маме? – упита Лиа.
– И оно је сада тужно – рече Тара – због тебе. И срце твог тате је тужно.
– Зашто? – упита Лиа.
– Не могу те водити на море – рече Клепо – иако су ти обећали, ако прођеш с одличним. Мислиш да су те преварили, а, у ствари, крив је нетко други.
– Тко је крив? – упита Лиа. – Зашто ми не кажу?
– Још си мала – рече Вики – Не би разумјела.
У томе часу зачу се кључ у вратима.
– Мама! – шапну Лиа.
– Не смијемо говорити пред одраслима. Ово је тајна – рече Вики. – Велика Мачка би...
Али не завршивши реченицу јер је мама ушла у собу. У рукама је носила лијепо умотан пакет.
– Лиа – позвала је – нешто сам ти донијела. Лиа узе пакет и размота га.
– Бајке о мору! – обрадова се и загрли маму објема рукама.
– Стварно се радујеш? – упита мама, милујући је. – Ниси више тужна?
– Не – рече Лиа. – Море је дошло к нама. Зар не, мачке? Мачке климнуше главама.
– Мачка над мачкама! – рече мама и насмије се.
(Прича која се слуша склопљених очију)
Тамо
спавају краљевства, у сметовима сна, гдје вију снијези, нечујно слијећу пахуље
– у том заборављеном крају. Само Вјетар, што зна све путеве, јер лута њима од
почетка свијета, може нас тамо одвести.
Ево га! Долази! Пссст! Полако за мном! Ту! У меком набору његовог плашта прелетјет ћемо године, тисуће, тисуће година и стићи у дворац од небрушеног дијаманта, гдје спава Црна Краљица у свом чаробном сну.
Летимо. Што то свјетлуца под нама, у магли, као прегршт звјездица? У прамењу магле која се диже? То су куле дворца! Скутови Вјетровог плашта лепршају око њих.
Гле, један прозор је отворен! Спуштамо се у одају. Држите се! Вјетар скида свој плашт и пребацује га преко столице, високе столице за чешљање, испред застртог зрцала.
Насред собе је кревет с балдахином. Тко спава испод ових велова, у љубичастој паучини тог чудесног ткања? Ту спава, у облаку од тила, Црна Краљица!
Вјетар јој прилази, подиже вео. Ах, тај заљубљиви Вјетар, што увијек досађује љепотицама, милује њезин блистави стас!
Краљичина коса, на љубичастој свили постељине, сја као црно, валовито море.
Гледајте! Што дрхте њене трепавице? Отвара очи! Запљускује нас свјетлост, мирисна, љубичаста. Све љубичице свијета миришу у њеном погледу!
Кренуо је шапат, из куле у кулу, из одаје у одају, све до најскровитијег кутка:
- Будна је Краљица! Краљица! Краљица!
Лупкају ципелице, шушкају нашкробљене подсукње собарица и шуште свилене хаљине дама. Све је оживјело.
Краљица устаје и огрће свој црни плашт. Она не види Вјетар који се смијеши, намирисан њеним погледом, занесен њеном љепотом, невидљиви Вјетар што се свија око ње. Ми, скривени у његовом огртачу, невидљиви, видимо све.
Упућује се према нама! Не, она подиже застор са зрцала и сједа. Брзо на под! На дебели, љубичасти саг који пригушује кораке! Тааако! Не извируј из заклона!
Отпарала сам комад невидљиве подставе, да је можемо слиједити. Добро се покријте! Пссст!
Улази чешљарица. Клања се. Чешаљ путује кроз краљичину косу као бисерна лађица. Чујете ли? Што то бруји у валовима, црњим од најцрње ноћи и свега што се може замислити? То пјевају славуји у краљичиној коси, у том црном мору!
Како је лијепа Краљица у свом црном плашту, с распуштеном косом пуном невидљивих славуја! Вјетар обилази око ње, смијеши се и уздише, уздише...
Чешљарица одлази. Клања се све до врата. Устаје и Краљица. Излази из собе.
За њом! Тихо! Гдје ли ће! Једна слушкиња долази нам у сусрет с великом, кристалном посудом пуном воде. Ставља је испред врата, неких врата што бљеште у дну бескрајног ходника, и брзо се повлачи.
Ах, одаја чаролија! То смо и мислили!
Улазимо. Краљица одлаже ону посуду насред одаје. Ту ничег нема осим зрцала! Зидови, строп и под слијевају се у зрцалну стијенку која нас све обавија. Као да смо у кугли.
Нагнута над водом, Краљица се почиње њихати. Њишемо се и ми, једва одржавамо равнотежу. Од њеног погледа вода је постала љубичаста.
Лепрша краљичин плашт. Из њене косе излијећу славуји! Вјетар се скупио у грудвицу и зауставио дах. С њега је спала чаролија, опијеност љепотом.
Напрегнут слуша.
Што је то? Гдје смо? У некој шуми, љубичастој шуми пуној високог љубичастог дрвећа и маховине. Вода се свуда разлијева, текуће зрцало. Постаје хладно.
Пазите! Газит ћемо по маховини, иза Вјетра, да се не види траг наших стопала. Слиједимо Краљицу.
– Рабаба! – грми њезин глас.
– Да, моја Краљице – одговара сова, излијећући из рупе у стаблу, највишем и најљубичастијем. Њезине очи пламте. Срећа што смо невидљиви!
– Донеси срце! – наређује Краљица.
– Да, моја Краљице.
Срце је скривено у земљи, испод маховине, у љубичастој кутијици. Краљица га ставља на длан и оно почиње да се жари, све јаче и јаче. Шума је као у пламену. Чак је и Вјетар збуњен, на час, застаје у ходу. Краљица корача даље, за њом сова, Вјетар и ми, невидљиви.
Нешто је мрачно на крају стазе. Пећина! Краљица ставља срце на једну стијену над улазом, сагиње се и извлачи изнутра неки смотуљак. Па то је дјетешце! Она га љуља у наручју.
– Вријеме је – шапће му. Дјетешце отвара очи.
– Да, моја Краљице.
– Окупат ћеш срце у небеском језеру – говори му Краљица – али пази да ти не испадне, јер у њему је тајна моје моћи! Без њега би наше краљевство замео сан, а ти би, дјетешце, морало умријети!
– Бојим се – једва шапуће дјетешце. – У језеру је чудовиште, а ја сам мало...
– Рабаба ће те слиједити – храбри га Краљица. – Она ће ми вратити моје срце кад га окупаш.
– Бојим се – скоро безгласно понавља дјетешце.
Зар нећеш послушати своју Краљицу? – пита га она, а очи јој почињу искрити и цијела шума још јаче сад мирише по љубичицама. – Знаш да то нитко други не може учинити. Само се дјеца могу приближити небеском језеру, јер је њихов сан чист као и оно само. Пред нама, одраслима, узмиче и не можемо му се примакнути нити за корак. А другог дјетета у краљевству нема!
– Да, моја Краљице – уздише дјетешце. – Хоћу ли онда смјети одрасли?
– Смјети ћеш, једном – одговара Краљица.
– И нећу више морати купати срце у језеру са чудовиштем?
– Не.
Дјетешце узима срце и одлази. Слиједи га Рабаба и Вјетар, невидљиви. Краљица остаје чекати, и ми с њом, јер се бојимо.
Тишина. Чује се само узбуђено дисање, Краљичино и наше. Сигурно би га и она чула да јој мисли нису заокупљене срцем.
Рабаба! Њезине очи обасјале су шуму! Не бојте се! Краљица је проблиједила, појурила стазом као махнита, кроз шуму која се љуља. Руше се љубичаста стабла, свуда око нас. Распада се маховина у љубичасти прах. Рабаба се стропоштала и расточила у језерце. Чаролије је нестало.
Опет смо у соби са зрцалима, празној соби пуној крхотина кристала. Држите се за Краљичин плашт! Она излијеће ван и снажно ће залупити вратима за собом.
Добро је! Да смо остали унутра, никада више не бисмо могли изаћи. Трчимо ходником, за Краљицом. У њеном погледу више нема љубичица, миришу негдје другдје. Она се руши на свој кревет. Тресе је плач.
Гле, црни се плашт обавија око Краљичиног тијела и удова, све тјешње. То је црна, сјајна кожа!
Улази Вјетар с дјетешцем у наручју.
– Што си учинила, ти мала наказо?! – вришти Краљица.
– Ис-па-ло ми је ср-це... – једва муца дјетешце.
– Себична Краљице! – проговара Вјетар, невидљиви. – Овом дјетешцу ниси допустила да одрасте, само да би ти купало срце које си чувала у земљи, за себе. Без купања у небеском језеру срце би се угасило и не би давало живот теби и твоме краљевству. Држала си га заточеног, али оно је сада слободно, као и љубичице из твога погледа. Срце припада свим краљевствима и свим свјетовима. Никада више неће бити само твоје!
Лица искривљена од бола, Краљица се баца на јастуке, а љубичасти се, паучинасти велови спуштају над њом. Тоне у сан.
– Хвала ти, невидљиви – шапће дјетешце и одмах почиње расти.
Смјештамо се у набор Вјетровог плашта, онај исти у коме смо долетјели. Меко је. Вјетар, огрнут, с нама, напушта двор.
Ту смо! Изађите из скровишта! Полако! Ништа није љепше од повратка, зар не? Сад можемо одахнути!
Отворите очи. Вјетар је већ нестао, вјечни скиталац. И ми ћемо, једном, опет, можда одлутати с њим, у меком набору његовог плашта.
Скривен у боровима на морској обали, у модрим боровима на модрој обали модрог мора, што шумили су модрим шумом – био је двор. Ту су живјели краљ и краљица зрцала, у свом дому у модрини.
И стазе, које су кроз шуму, између високих модрих дрвета, посуте модрим шљунком, вијугале и плеле чудесне чипке на модрој, сјајној маховини, камење и трава, бршљан што се верао и пузао уз дебла, па и птице, које су сједиле у модрим гнијездим, у модрим крошњама, и њихов цвркут – све је било модро у том модром крају и у свему је титрао одсјај, модри, модри одсјај. Јер, ваља рећи: у кори стабала, у листовима и травкама, и у перима птица могло се огледати, јер је ту све било зрцално, а у зрцала се могло тонути и кроз њих путовати.
И људи су били модри и зрцални, који су живјели у тој земљи. Били су прозрачни, срца су њихова блистала као мала сунца. То је био зрцални народ краља и краљице зрцала.
Али Вјетар, што лута свијетом одјевен у свој невидљиви плашт, радознали Вјетар који се свуда завлачи и прислушкује, не би ли што сазнао, био је чуо да се у двору крије некаква тајна, и није имао мира док је не открије.
Тумарао је уоколо и будно мотрио час кад ће краљ и краљица уснути, да се ушуља. Тајна је била скривена у земљи, у једној одаји која се налазила у средишту краљевског дома, и звала се Одаја тајне. У њу нитко никада није улазио, осим краља и краљице. Мали, модри кључић, којим су врата те одаје била закључана, висио је на модрој врпци око краљичина врата.
Вјетар је умирао од знатижеље: тресао се и дрхтао, бунцао, уздисао и пухао, али није могао ништа.
Ипак, једнога дана, кад је краљица била заспала у врту, на својој модрој, цвјетној љуљачки, а краљ био забављен краљевским пословима, прикрао се и кришом одвезао врпцу на којој је висио тајанствени кључић.
Мале, модре љубичице које су расле у близини, сакриле су, од стида, под лишће своје главице. Али Вјетар је био луд од знатижеље и није их ни примијетио.
Чврсто је стиснуо кључић у својој руци и полетио у двор, у Одају тајне.
Била је то округла одаја усред које се налазило језерце с кристалном, бистром водом. Вјетар се бацио на то језерце и свега га испио. Онда је раскопао његово дно и нашао малу, округлу, модру кутијицу у којој је нешто сјало, друкчије и јаче од свега што је дотада видио. То је била златна сјеменка – сунце. И прије но што је могао да се начуди, она се диже с његовог длана, и полети.
Вјетар је сунуо за њом, али је сјеменка била бржа и летјела је високо, високо, гдје је није могао стићи ни дохватити. Зауставила се у небу.
Тога трена све се измијенило. Борови, лишће и трава постали су зелени, цвијеће се зашаренило, стазе забијелиле, камење засивило, и ништа више није било модро и зрцално, осим вода и очију људи у којима је титрао одсјај новог, чаробног свијета пуног боја. Њихова срца престала су сјати, скривена у грудима. Све се затворило.
У сјајним дубинама зрцала, у која се више не може тонути ни путовати – постоји двор. Ту живе краљ и краљица зрцала, у своме дому у модрини. Пут до њих не зна нитко, чак ни Вјетар. Једино, можда, љубичице у свом модром сну походе некад ову земљу зрцала.
Соња
Крстановић рођена је 23.3.1950. године у Љубљани.
Гимназију је похађала у Пули и Мостару, а југославенске језике и књижевности и филозофију је дипломирала на Филозофском факултету у Загребу.
Пише поезију и прозу. Објављивала је у "Оку", "Задарској ревији", "Дометима", "Могућностима", "Чакавској причи", "Пољима", "Књижевној речи", "Књижевним новинама", "Српској зори", итд. Пјесме су јој уврштене у више избора и антологија чакавске поезије.
До 1991. живјела је и радила у Сплиту, а од тада живи у Београду.
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
