Иво Војновић
ДУБРОВАЧКА ТРИЛОГИЈА
Allons enfants • Сутон • На тараци
Српска књижевна задруга
Коло XXX. Број 198.
1927
Београд
Штампарија "Златибор", Битољска улица 37 — телефон 42-37
Садржај:
Иво Војновић
Дубровачка трилогија
Недавно је, скромно али срдачно, прослављена педесетогодишњица књижевног рада и седамдесетогодишњица рођења нашега највећег драмског писца. У жељи да узме удела у тој прослави, Српска Књижевна Задруга објављује, после Еквиноција, Дубровачку Трилогију. Одајући тиме част Иву Војновићу, она у исти мах пружа ретко задовољство својим многобројним читаоцима, и одговара своме високом смеру: да шири нашу књижевност и велича њену живу, непресушну поетску традицију.
Чедо Јадрана, али старином из Зете, Иво Војновић је рођен, 9. октобра 1867., у Дубровнику, тој колевци нашега Ренесанса, постојбини песника и научника, трговаца и дипломата, престоници негдашње славне мале Републике. Син Константина Војновића, савременика Прерадовића, Стратимировића, Павлиновића, Сундечића, који је био не само цењен правни писац него и један од твораца националног покрета у Далмацији и Хрватској, он је одгајен у идејама народног препорода. Школовао се прво у Сплиту, па у Загребу, где му је отац био професор Свеучилишта, и где је свршио права. Провео је четири године у судској служби по Хрватској, и седам у административној по Далмацији. Поставши 1907. драматург Народног Казалишта у Загребу, остао је на том месту до ратова.
Још дететом учио је напамет народне песме, и као што је будући Змај у колевци добио благослов од Симе Милутиновића, тако га је мали Иво, једног дана, у Сплиту, примио од старог Вука Караџића, кад му је декламовао Смрт Мајке Југовића. Попут Гетеа, и наш песник приписује мајци своју "Lust zu fabulieren": "Мајка, каже он, спустила је у мене унутрашњи живот као благослов, као сјећање на њу... Њој имам највише да захвалим да сам ипак нешто учинио у животу".
Почео је писати рано. Као гимназист добио је прву награду на стечају за најбољи сонет о Томазеу на италијанском, а његови први огледи на нашем језику опевали су борове на Локруму. Јавио се 1880. позоришним приказима и приповеткама из морнарског живота које живописно сликају далматинске нарави[1], али је убрзо прешао на драму, са друштвеном комедијом Психе (1889.), где се у једној љубавној историји спаја уметничка и племићска душа пољска и дубровачка. У овом првом периоду, пре одласка у Далмацију, Војновић се тражи, лутајући од реалистичке опсервације до романтичног заноса, под утицајем узора из француске књижевности, коју познаје тако исто добро као и италијанску, немачку, руску.
После једне алегоричне поеме (Гундулићев Сан, 1893.), он налази свој прави пут у Еквиноцију (1895.), снажној драми из поморског живота. која је у исти мах слика социјалне беде наших исељеника, и која је одударала од ондашњих историских мелодрама и отужних "комада из сеоског живота". Са разбеснелим стихијама, својим смелим контрастом, сурово реалистична и лирски симболична, ова "симфониска" драма, инспирисана Вагнеровим Лутајућим Холанђанином и, још више, једним болним личним доживљајем[2], даје образац Војновићевог уметничког схватања.
Али његово је узор-дело Дубровачка Трилогија (1901.), триптих који приказује пад Републике, — "три струка: ловорике, пелина и вријеса" које је песник положио на гроб свога оца, "да у хладу чемпреса на Михајлу не увену". То је, најпре, залазак сунца слободе, са ступањем Лористонове војске у Дубровник (Allons enfants!); затим, суморно пропадање горде властеле (Сутон); најзад, на прекрету, у тами успомена, последњи одсев негдашњег госпарства (На тараци). По снази евокације, по своме поетском даху и потресном тону, Трилогија остаје наше ненадмашно драмско дело, једно од оних којима би се поносила свака књижевност. Зар је потребно давати анализу ова три савршенства која васкрсавају сву величину једне агоније? И представљати лица која су свима одавно знана: Мару Никшину Бенешу и њене три кћери: Маде, Оре, Павле; госпара Лукшу и госпођу Маре; или, пре свију, велику, незаборавну фигуру Орсата, трагичног родољуба који се узалуд труди да оживи стару, изнурену властелу, Орсата који, у узвишеном заносу, преклиње немоћног старца, Кнеза Републике, речима несаломљивог поноса и вере које су увек будне у нашем сећању?
Пошто је обишла наше позорнице, Трилогија је ликовала у Прагу и, исте вечери, у Кракову, и ми се још сећамо са каквим су одушевљењем поздрављани, 1911., у софиском Народном Театру наши глумци у Allons enfants, са Гавриловићем на челу[3].
Иво Војновић међутим није само песник мора и Дубровника. Ширећи свој видик, он је умео да се задуби у прошлост свога народа, да у њој нађе велике симболе, и уметнички изрази наш национални идеализам. Косовска трагедија надахнула га је да прослави народну душу, ту божанску силу која нас је одржала кроз векове ропства. И како је она оличена у Мајци Југовића, он је опевао Смрт Мајке Југовића (1906.). Величанствена народна песма, једна од најсилнијих у светској поезији, сачувала је у уметничкој обради свој библиски дах, и добила још трагичнији, драмски карактер. Сав очај народног слома, али и сва нада на обнову, на ослобођење. Поново играна у Београду усред анексионе кризе, ова "драмска песма" била је нешто више од књижевне појаве: значајна национална манифестација. Над нашим земљама лебдео је тада крвави Полумесец и крстарио злокобни Црни Орао. Оживљавајући косовско предање и веру, дубровачки песник навештавао је широм наших брда и долина велики дан спасења и окајања, — као што је његов млађи брат по генију Иван Мештровић, клешући у мермеру исту епопеју, изражавао у мрком погледу Срђином сав народни гнев и понос.
Глорификовање мајке као носиоца породичне и националне части предмет је нарочито драг Иву Војновићу, који је за своју мајку целога живота сачувао љубав малог детета. Исти симбол самоодрицања, исту велику мајку "тврда срца" прославио је он и у Лазаревом Васкрсењу, које је болан одјек страдања нашег народа у негдашњој Старој Србији и Македонији. Ова "проста историја која се зачудно свршава песмом", играна први пут у Београду маја 1913., после победа над Турцима, приказује једну реалну личност, један истински догађај: мајку учитеља и усташа Лазара Кујунџића, која, над телом погинулог јунака, има божанску снагу да не призна да је то њен син, да би од арнаутске освете спасла његову децу, његово село, свој напаћени народ. Има ли дирљивијег примера нашега јединства него овај син Јадрана који велича мучеништво свога народа на обалама Вардара?
Између ове две националне поеме, написао је Војновић Госпођу са сунцокретом, или Сан млетачке ноћи (1912.), драму инспирисану фамозном афером графице Тарновске и језивим доживљајем једнога поморца, песниковог земљака. То је пре свега жива слика космополитског друштва Венеције, оне Венеције чије ноћи још трепере у "неумрлим љубавним боловима што од Петрарке и Таса па до Мисеа и Вагнера зајечаше тихом лагуном",... Трем Монстр-Палас-Хотела, старе палате Фоскари, пун раскошне светлости која игра по кристалним светњацима, јапанским заклонима и тропском дрвећу. У дну, у оквиру Сапа1 Grande и Маdonna dеllа Salutе, надземаљски призор месечине, која је разапела свуда своју сребрну мрежу, нудећи тајанствену драж кроз стубове од асирског порфира. Трома, свилена вода милује мермерне степенице, засипајући их белим ружама из својих смарагдастих недара, док црне гондоле клизе лагуном, са крвавим рубином испод зупчастог кљуна. То по тамним пределима снова лутају вечни љубавници што тражећи непостижну срећу налазе смрт. Јер Смрт узастопце прати Љубав и Страст, у овој сенсуалној и френетичној, у исти мах нежној и свирепој чаролији.
Предосећајући судбоносни талас који се из даљине ваљао да ускоро прогута читава царства, Војновић довршава уочи светског рата једну нову чаробну игру, Impеrаtriх, која спада у његову Тетралогију Мајке, поред Еквиноција, Смрти Југовића Мајке и Лазаревог Васкрсења. Ова "мистерија Острва Заборави" збива се у Ахилејону, на Крфу, у непомућеној лепоти јелинског поднебља, где се не зна "ни која је ура, ни који је дан, ни која је година", и где суверено влада тишина коју прекида само клик ждралова. Јунакиња драме, "царица самоће" (Јелисавета), заогрнута је, под утицајем балканских ратова, извесним сибилским велом. Оличена коб "царства лажи" (хабзбуршке монархије), она предвиђа његов распад; ипак, уздижући се изнад кастинског и националног егоизма, до врхова опште-човечанских тежња, ова несрећна владарка којој су убили јединца сина одриче се освете; она не допушта да се кроз крв гази да би се дошло до права и слободе, и зато васпитава нови нараштај, сирочад коју је спасла, за ону будућност "голоруких и босоногих" коју Вилењак назире, за један виши ступањ људског друштва, заснован на праштању и општем идеалу мира и лепоте.
Ова толстојевска хришћанска схватања налазимо и у песниковој оди Лаву Толстоју, где "просјак-фратар" Фрања Асишки води за руку, пред Христа, свога брата из Јасне Пољане, уз звуке свих звона будућих васкрсења. Иво Војновић радо машта о социјалном ослобођењу, о веку правде који ће једном сванути; његова је душа "жељна Љепоте и Слободе".
Тој чежњи за слободом принео је он свој удео страдања. Затворен у самом почетку светског рата, несаслушан и несуђен, он месецима подноси физичке и моралне муке, зато што је учинио злочин да у Београду присуствује премијерама својих комада који славе освећено Косово. Његове успомене из сињске тамнице, његов сусрет са Онисимом Поповићем, иду у најдирљивије описе југословенске Голготе.
Дочекавши остварење националног сна, Војновић се, овенчан ловорима са прославе своје шездесетогодишњице у Загребу и Прагу, повлачи на Ривијеру, и, да би се разгалио од преживелих ужаса, преноси се у свој Дубровник, у доба гиздавог карнавалског ћеретања, и пише "покладни скерцо" Машкарате испод купља (даван први пут у Прагу, у Квапиловој режији), где се, уз сетно веселе звуке менуета, одиграва једна болна љубавна идила.
Иво Војновић има моћ која је дата само великим писцима: онај богодани дар да оживи личности, да пружи илузију живота. Његове фикције искрсавају из свога привидног ништавила, и мешају се у његов живот. Необично дело које носи назив Пролог ненаписане драме (1926.), смело изаткано од слутњи и привиђења, додирује тајну творачког генија и његовог сукоба са пролазношћу, са свирепом ограниченошћу нашега тродимензионалног света. "Борба, каже песник, и увек борба са оним што лежи у нама дубље од осећања."
У том уметничком неспокојству, у том тражењу судбоноснога, тајнога, недокучнога, лежи извор симболизма којим Иво Војновић тако радо заогрће своје снове, — и који, нарочито у драми, лако прелази у мелодрамску алегорију, у књишки манир. Метерлинковски симболизам обухвата код њега не само личности (Мајка Југовића оличава распету отаџбину и страдалничко материнство) него и "душу мртвих ствари", и биљке: врес, сунцокрет, узрујане, увек будне чемпресе; и птице: ждралове и лабудове, носиоце непостижних чежњи, — гавране, гласнике коби и смрти. — ластавице, те романтичне емигранте, тако честе у његовим описима, који се из туђег света враћају на своја стара гнезда, као песник у свој Дубровник.
Нико није дирљивије опевао свој завичај и његову минулу славу. Иво Војновић осећа душу свога родног града "у томе модроме бездну, у тој хриди што је с муком мојом срасла,... у вријесу, у чијопам, у ноћним сјенам пред оскврнутим двором, у посмијеху (осмеху) мора, у урлику олује, у једном оку, у једном поздраву, у једном мирису — и у тој глухој, жаркој, свесилној чежњи све дјеце твоје..." Из таквог неодољивог осећања Морис Барес развио је читаву идеологију животне акције; наш песник остаје омађијан својом чежњом. У дубровачким чемпресима, у "теорији црних им готских силуета" коју он "забада свуда по стази живота", њему се чини да је тајна и сврха његових мисли. Из његове се маште "витлају, у завојцима дима, тамјана и магле, драги сјени старе чељади, старих осјећаја јека и мириса мртвога Града"[4].
Та стара чељад, то је онај вечити, невидљиви квартет о коме сам говори: чежња, туга, нада, спасење. А тај стари јек, то је глас дубровачких звона, глас какав песник нигде у свету није чуо, сем једнога дана у Сиени, кад је заплакао слушајући "онај исти звук". Та света звона разлежу се и у последњем Војновићевом делу, чији су јунаци Аница Бошковић и њен славни брат. Нежну и умну сестру целога века мучи помисао да је њен Руђе у великом свету где се прославио могао заборавити (заборавити! "Прости, Боже, мојим безумним ријечима!") очински дом, у који се никад није вратио; и она тек онда блажено склапа очи кад јој драга Сен одагна грешну сумњу која подгриза срце. Тужна драма завичаја и света, традиције и индивидуализма.
Чаробник у буђењу успомена, визионар каквих је мало и у светској књижевности, Иво Војновић је нежан песник прошлости, песник свих виших душа којима је садашњица сувише тескобна, оних чија је животна потреба да се сећају, и да се надају. Није ли, у осталом, сва поезија, по речи Пасколиевој, у основи сећање, само сећање? Отуда је код Војновића схватање љубави тако високо, и тако сетно. Све његове јунакиње — и Олга, и Деша, и Павле, и Аница (она из Еквиноција и она из Машкарата) стоје изнад обичних смртних и њихове баналне среће. Оно што га у љубави привлачи то је пре заједница душа — божанско надахнуће — него слепи нагон и рушилачка страст, у пркос Госпођи са сунцокретом, која је прилично конвенционалан тип демонске жене. Отуда је љубав према жени код његових јунака тако неразлучно везана за љубав према родној груди и породичном имену, коме су готови да је жртвују (Орсат и Деша; Павле). Њихов сталешки понос јачи је и од родитељских осећања (госпар Лукша).
Песник и евокатор по превасходству, Војновић је драматичар по крви. Прожет својим личностима, он их све "види драмски, као на позорници": "Та тачност сценске визије, каже он, то је сва моја поетика".[5] Тачност визије, и психолошка верност.
Војновићу је често приговарано да неверно приказује "историску средину", нарочито у Смрти Мајке Југовића и у Лазаревом Васкрсењу. Прекор изгледа оправданији што се овог другог дела тиче. Сувише свежа данашњица тешко се даје изнети на позорницу. Она још није зрела за уметничко препроизвођење, ма како оно било надахнуто. Блиска стварност спутава машту. Док је нама цела она "песма" на крају Васкрсења тако чудно звучила у убогом старосрбијанском селу, дотле је француски превод — баш због ње — наишао на допадање код читалаца који су далеко од реалних догађаја. Али може ли се, с друге стране, песнику порицати право да има своје тумачење народне легенде, и више лиризма него што смо га ми навикли налазити у народној песми? У Војновићевој Југовића Мајци има нечег од племићског идеализма његових дубровачких јунакиња. Али, није ли и сам народни певач створио своју Југовића Мајку, свог Краљевића Марка? Ми од уметника тражимо само психолошку истину, ону вишу, уметничку реалност, а не историску (у колико се до ове уопште може доћи).
Њу Иво Војновић даје у необичној мери. Он уме да погоди драмски моменат, да укрсти струје чије трење даје варнице живота, и то не само у призорима од великог замаха, као што је Орсатов говор, него и у ситним појединостима, кадрим да обасјају целу једну ситуацију. као што је млекаричин глас на крају Allons enfants, који нас из трагичне атмосфере оборених идеала преноси у сурову стварност увек победничког живота.
Тај сукоб између тежње и стварности, та фаталност традиције и расе струји у крви свих Војновићевих јунака. Они од ње не умиру увек, али им она не да живети, а то је можда трагичније од смрти.
Што Војновићев драмски нагон долази до пуног израза, што његова дела представљају тако савршен склад реалности, осећајности и маште, склад идеје и форме, што му је диалог тако драматично брз, пун покрета, он има да захвали својој великој књижевној и општој култури, која му је дала најређу уметничку особину: моћ одабирања и сажимања. Ми се овде не можемо упуштати у испитивање књижевних утицаја у Војновићевим делима, — предмет међутим тако привлачан. Цео свет је код њега запазио жиг латинског генија, и он нам је сам поверио своје латинске узоре: Дантеа и Манцониа, којима се могу додати Д'Анунцио (са својом вербалном екстазом) и Ростан (са Сирановом перјаницом). Али он је говорио и о Дикенсу, Метерлинку, Толстоју, и, нарочито, о Ибзену, чијем Росмерсхолму дугује замисао Трилогије (срећом, без ибзеновског протестантског мудричења) и о Вагнеру, чији се мотив одмазде и искупљења, и сама драмска техника, назиру у Еквиноцију и Смрти Југовића Мајке. Свакако, он је на латинском Западу научио тајну да стилизује своје пеизаже и призоре, да са два потеза карактерише једну личност; али, ако је калем туђ, сок потиче из роднога тла. Сок често сувише бујан. Вербално богатство заводи песника до извесне реторике, и извесне прециозности, која подсећа на његовог барокног претка Ђорђића. Има у Војновића овда-онда нечега одвећ сјајног, китњастог, чипкастог, што нас, у осталом, не вређа, јер одговара његовој у основи ведрој поетској природи, оној "блаженој лакомислености" о којој сам говори и која га чини закаснелим чедом Ренесанса. Реторски лиризам тако је опасан за драму да му ни уметник Војновићевог кова није увек кадар одолети. Али он му бар не смета да верно слика своје јунаке: "Лијепа си, — каже Орсат Деши, оцртавајући је у две поетске фразе, — лијепа си како смрт! ... и охола: исте пријезирне усне што се не љубе, — и оне исте пребијеле руке од мрамора, што чупају лишће живота..." Војновићев стил увек има свој звук: нешто живахно и милозвучно као што је цвркут чијопа, и у исти мах уздрхтало и сетно као што су чемпреси на Михајлу.
Ако ипак није приступачан најширем кругу читалаца, то је због наречја којим говоре његове личности, — и из кога је он у овом издању уклонио многе италијанизме. Срећом не све, јер су они саставни део мелодичности његове фразе, и већ су усађени у нашем памћењу.
И кад је највише националан, он остаје уметник у европском значењу речи. Зато је од свих наших писаца најпознатији на страни[6]. Превођен је на све словенске језике, и на италијански, француски, немачки, енглески, шведски, румунски, и игран на многим страним позорницама, нарочито у Прагу. По Еквиноцију — чији је "симфониски интермецо" дао Станислав Бинички — написао је Франц Нојман, директор Опере у Брну, једну успелу лирску драму, као што је Стеван Христић музички тумачио Сутон.
Рођени романтичар, у најлепшем, лирском смислу израза, у исти мах видовит и опсерватор, Иво Војновић страсно воли живот. Увек високо надахнут, он је славио прошлост да би њоме обасјао будућност. Духовни аристократ, он је прожет дахом народне поезије као његов убоги сељачки брат. Национални бард, он остаје човекољубив и општечовечански. Ако своју књижевну вештину и свој утанчани укус дугује латинском генију, он има топло словенско срце. Његов сјајни дар је самоникао, и оно у чему је ненадмашан, што га чини великим писцем, то је његов раскошни, сликовити језик, његова бујна и омајна дикција, распевани, присни ритам његове реченице, — у којима се огледају све боје, све страсти, све чари његовог драгог Јадрана.
Пуна истине и поезије, његова су дела давно, и дефинитивно, стекла место међу узор-делима југословенске књижевности. Трагом песника Османа, који је још пре три века неразлучно везао Дубровник за судбину нашег целокупног народа, Иво Војновић, који је такође славио
Страхоте ропства, и слободе сласти,
ушао је у ред оних великих Дубровчана који широм света пронеше име свога града и свога рода.
***
1 Прва његова новела, Гераниум, штампана је 1880. збирка Пером, и оловком 1885., и роман Ксанта 1886.
2 В. Писма "Оној која оде", у Акордима.
3 Трилогија је превођена и на руски, италијански, немачки, а прва два дела и на француски (Allons enfants у Revue de Genève за 1921., Сутон у Revue yougoslave за 1920.).
4 "Оној која оде". Акорди, стр. 68, 80 и 82.
5 Разговор са песником, у Политици од 8. маја 1927.
6 В. библиографију у занимљивој књизи Г. Драгутина Прохаске О Пјеснику Слободе (1918). 0 Војновићу су у Француској писали Камиј Моклер и Филеас Лебег
Ова три струка
ловорике, пелина и вријеса
ОЦУ МОМЕ
за живота дарована, — сада,
на свету Му плочу полажем,
— да у хладу чемпреса на
Михајлу не увехну.
Кад Те ја гледам, како скромно лижеш
распетом Граду пребијене хриди,
бојну пак пјену како с уста дижеш,
пучино блудна, — да Те б'јег не стиди! —
онда се сјећам, Мандаљено, тебе,
свете кад ноге ничице си прала
топећ их сузам, е да спасиш себе.
Мир би тад с тобом, јер је пред Њим опала
олуја страсти, с кê си част отара.
Гр'јешница ал вјечна, што је валом зову,
и сада хини, лаживица стара!
Чуј! ... док на хриди њезин цјелов пљуска,
зелени понор бучи пр'јетњу нову! ...
— — — — — — — — — — — — — — —
Врх града мјесец плута кано љуска.
ЛИЦА:
Кнез ... 72 год.
Госпар Орсат ... 41 год.
Госпар Никша ... 60 год.
Госпар Марко ... 36 год.
Госпар Нико ... 33 год.
Госпар Лукша ... 42 год.
Госпар Влахо ... 27 год.
Госпар Мато ... 70 год.
Госпар Ђиво ... 60 год.
Госпар Ђоно ... 52 год.
Госпар Карло ... 30 год.
Госпар Јеро ... 20 год.
Госпар Томо ... 30 год.
Госпар Пало ... 34 год.
Госпар Сабо ... 60 год.
Госпар Луцо ... 58 год.
Госпар Антун ... 48 год.
Госпар Михо ... 50 год.
Госпар Шишко ... 82 год.
Госпар Луко ... 50 год.
Госпар Влађ ... 26 год.
властела дубровачка.
1., 2., 3. дјетић у Орсата. – 1., 2. здур. –
Госпођа Ане Менце-Бобали, тетка Орсатова ... 69 год.
Госпођа Деша Палмотица, Анина унука ... 27
Обадвије владике дубровачке.
Кристина, дјевојчица пучка ... 16
Луција, дјевојка у Орсата ... 60
Чин се догађа у кући Орсата Великога, близу Госпе, дне 27. маја 1806. између 4 и 7½ послије подне.
Једина појава.
Соба у кући Орсата "Великога". Зидови су затегнути тамно црљенијем дамашком. У средини велика, бијела монументална рококо врата. Уза зид поредани су наслоњачи Луј XVI (црљено, бијело, златно), а на лијеву велики "биро" Луј XIII од ебана и бјелокости, затим опет исти столови. На "буралу" нова ампир-ура од алабастр-ступова с црним и златним прочељем, а на врху наполеонски златни орао. Њихало уре: широка, златна сунчана кругља. По зидовима висе старинске породичне слике. На лијево и на десно омања врата, али не тако велика ни искићена као она у средини. Прама лијевој страни позорнице велики "ампир"-таволин, а на њему двије, три књиге и златна справа са гушчим пером за писање. До "таволина" два велика стола Луј XIV од тамнога гобелинса. На десној страни између врата и угла велики отворени прозор. Недалеко од "таколина" златна "ампир-консола" с великим златним зрцалом и мраморном плочом, а на њој сребрни лукијернар и двије старе брончане фигуре: главе Агрипине и Александра. Пôд је од млетачкога мозаика, без икаквих ћилима. Салон одише хладним богаством и редом. Велика су врата у средини затворена а она на десно и на лијево отворена, али застрта тамно црљеним свиленим завјесама. — Топло мајско сунце улази кроз прозор и пузе се полако с пода узгори по "таволину", по зидовима, све то црљеније. Са зракама сунца лепрша по соби чијук црних чиопа, што се вију у прољетном ваздуху около Госпе и Св. Влаха на вечерњи весели лов. Кад и кад и други жамор напуни нијему собу. То је јека људи, који проходе испод прозора, или какво далеко звоно на Коналу, или гукање голубова у рупама старе палаче, или жамор разговора, смијеха, вике, што задушено мукло, шушти за затвореним великим бијелим вратима. Ваља да је и она соба тамо сва завита у "дамашку" кад је невидљива, жива борба, што се можебит тамо унутра бије, тако застрта, да једва до нас допире. Али старовјечна тишина оне куће, гдје рек би још лебди јецање плача за покојним госпаром Брњом, оцем Деше Палмотице, а зетом госпође Ане Менце-Бобали (чини ти се, да још ћутиш воњ, тамјана, кад су га каноници окадили и однели!) — превлада и оне ситне немирне гласове; пак чиопе закријеште као махните, а салатарица мирно завиче у празну улицу и у топли запад: "Салате, жене!".
Тај природни живот самих звукова и нијемих разговора мртвих ствари потраје, колико би прегледао сву собу и поздравио сјајно небо, што се стере, смије и шали над кобним градом. Пак — велика се бијела врата отварају. Невидљива их је рука растворила. — Као што вруће паре запиште из прекипјелога котла, кад му покрив подигнеш, е да се све на огањ не разлије, тако и у тај трен кроз отворено ждријело продре велика, сметена, страствена бука из невидљивих прекипјелих уста.
ГЛАСОВИ
се ламају, преплићу, ламају.
Залуду! — залуду! — А ко им може вјероват? Прекасно! — Слушајте њега! — Ха! ха! ха! — Ласно је било Маројици! — Залуду! — Орсате! ... Орсате! ... — che tipi! — Мучи! — Зашто? — Антикаље! — Говори! говори!
Из тог урнебеса изникла је стара служавка
ЛУЦИЈА
с великим сребрним "тацуном" а на њему сила жмула, кикара, слаткога, бешкота. Види се, да су се кафе попиле, а да је мало ко што загризнуо. Луција је обучена на жупску, али у црнини: само полусиједе косе испреплетене су с црним кордуном, а испод краткога руха бијеле бјечве и отворене црне папуче. Стиснула је обрве и намрштила лице од страха, да јој се штогод не разбије, пак је полако положила пуни тацун на таволин и уздахла.
ГЛАСОВИ
све јаче продиру из отворених врата.
А ко ти је то рекô! — Ах! — Читај! читај! Мon Dieu! Никако! ...— Зашто, не! — Слобода је прва ствар! — Каква слобода са два здура!
ЛУЦИЈА
дође опет до врата и само трен остане пригнуте главе, као да слуша, али — стара глава заклима, па она их приклопи помно и врати се до тацуна, махнувши рукама по ваздуху. Није презир, али заклео бих се, да би рекла "умукли!" — кад би смјела! Чим је затворила врата, ето опет оне придушене тишине, оног мира као и прије. Луција узме опет тацун па трхолећи, од помње и од старости, иде према вратима на десно. У то
ГЛАС САЛАТАРИЦЕ
испод прозора завиче
Салате, жене!
ЛУЦИЈА
тик до врата једито
Присјела ти!
И оде. — За затвореним великим вратима у средини, чује се један глас јаснији од других,
ГЛАС ОРСАТОВ
Хоћете ли, да га зазовем!
ГЛАСОВИ
Не! Не! ... Нека! Нека!
Пауза. Мукли задушни шум.
ГЛАС ГОСПОЂЕ АНЕ
из собе на лијево, слаб, тугаљив а бешћутан.
Луција! ... Луција! ...
ОРСАТ ВЕЛИКИ
раствори у један мах велика бијела врата, као да ће излетјети, али опет хитро се обрне према зјалу црног отвора, пак држећи једном руком крило растворених врата, а другом тешку дамашкану драперију, која покрива цијели отвор невидљиве собе, баца ријечи у нутрину, сваку тешку, горку, распаљену као крв, што му је сва скочила у лице, као грозни јед, што му је затегнуо све живце и стиснуо обрве, испод којих сијевају велике, несталне, пламтеће сиве очи. Његова је ношња као она млађих оног времена. Чисти ампир. Лице сасвијем обричено, само залисци пружају му се до пô лица. Коса је просиједа, густа, на зврке. Велика као у мједи саливена уста, падају презирном, дубоком цртом. Сва приказа одаје савладани жар, превелику интелектуалност, идеални полет помијешан са тврдоћом несагрбива госпоства.
Нећете, је ли? Натурало! ... гдје би пучанин... ђакобин... фрамасун... уљегô ту у sancta sanctorum, гдје сте ви... ви?! ...
ГЛАСОВИ
најеђени, нестални, немирни.
У својој си кући! ... Махнит је! ... Сад? — на двадесет и четири?!.. не! ... не...
ОРСАТ
као горе, а глава му је сва уљегла унутра за завјесом, па великим гласом
Махнит! ... луд! ... имбечио! ... јес'... јес'... то, и горе; — ма... кад хоћу... хоћу! —
Нагло се потегнуо натраг па једним кретом лупнуо вратима и затворио их. Занесен жаром својих мисли дохрли све до сред собе, али ту — протрне и стаде. Као човјек, који је из тмине бануо усред сунчанога сијева, па остане заблијештен, несмотрен, зачуђен, а сав још трепти од муке и борбе, коју је прошао тамо у тмини, Орсат се стресао и једним неизрецивим погледом вапаја и страха заокружио сву ову тиху фину празнину. Замаглило му се и тешко се наслонио на таволин у средини. Затворио је очи, па их одмах отворио. Објема рукама погладио нехотице образ, пак загрезао грчевитим прстима у густе завијене косе. Два, као жељезом затегнута потеза, остарише му лице с тешком суморности. Загледао се тупо преда се, пак шапће
А зашто све то?... (Поглед се кочи све више. Коракнуо је нехотице напријед; мукло, тајанствено) — Лазаре... veni foras, Лазаре устани! ... рече и мртвац устаде! ... (Живци су попустили а далеки сјен прегоркога посмијеха пролебдио му преко лица; климајући тихо главом, а прекрстивши руке на прсима) Он!.. био је Бог. — А ја? — Мртви спавају и дижу се, али ако живи хоће да умру... (жамор и немир иза бијелих врата) — ако хоће!?...
ГОСПОЂА АНЕ
малашна, дебељаста, сва у црној свили обучена, à lа Луј XVI, с високо уздигнутим "шињоном" бијелих коса, с убручићем, драгоцјених "пициља" у руци, а руке у прозирним дугим сплетеним рукавицама, откле вире мали, дебели пребијели прсти: она проходи с лијева на десно. Њезин ход је као да иде на котачима, а не обрће се ни на десно ни на лијево Лице блиједо, поспано, непомично. Све је то чудновато, прастаро, рек би мало смијешно, али дах историске величине њезина имена, њезиних прастарих, преаристократских кретња и навика — ствара слику замамљиву и загонетну, као да је запрашени портрет сишао с оквира и оживио маљушним, реалним животом друге, непознате му доби. Кад је дошла до врата на десну, зове опет оним истим тугаљивим, далеким, бешћутним гласом: Луција!.. Луција!..
ОРСАТ
откад је она уљегља слиједећи ипак бујицу својих мисли, нехотице је слиједио и сваки миг ненадне приказе. Па као уморан сио је до таволина и почео нешто писати, али увијек притегнут, да гледа Ану.
ГЛАС ЛУЦИЈЕ
с десне стране
Зовете ли мене, госпо Ане?
ГОСПОЂА АНЕ
као горе, ускошеније и тврђе
Дођи доли!
ГЛАС ЛУЦИЈЕ
Ево ме! ... одма!
ГОСПОЂА АНЕ
враћа се истим путем кроз собу, санена, прастара, као да слиједи невидљиву литију.
ОРСАТ
подигао се с таволина, па, држећи у руци лист, опет се нехотице загледао у тај црни женски сјен.
Иштеш ли штогод, Ане?
ГОСПОЂА АНЕ
тик до врата на лијеву, не обрћући се, не заустављајући се, не гледајући га, истим укоченим тужним гласом
Ништа. (Нестаде је).
ОРСАТ
који још све гледа за њом, па кад је ишчезла шапне горко
Ваљало је до тога доћ!
ЛУЦИЈА
долази хитро, ал' и намрштено, с десне.
Ево ме! да! ... (угледавши Орсата) Ах!.. (умукне и пожури се).
ОРСАТ
као горе
Зашто те звала?
ЛУЦИЈА
погледа га хитро са стране, као да би хтјела нешто ријети, што не смије.
Зашто?... (замрмља нешто и хоће даље) — Биће данас... како јучер и прекојучер — (све то тише и једитије) — и на све вијеке — вијекова, амен!
ОРСАТ
некако збуњено гледајући књигу. Мисли су му већ далеко изван ове собе.
А што јој је?
ЛУЦИЈА
као горе
Ви знате госпару... кад је нешто уврћела у главу! (Дошла је до врата, пак се обрнула некако нагло према господару, гледајући га у лице.) Хоће јој се млијека из Петрова Села! ... Не густа је оно наше с Конала...
ОРСАТ
као горе, нехотице, погледавши је
Па зашто јој га не даш?
ЛУЦИЈА
непомична до прага, нешто дуље и тише
Зашто?! (пријеким погледом) — Реците Франчезима да га не пију.
ОРСАТ
укочио се, али се није макнуо. Стиснуо обрве, пак сухо, кратко
Хајде! ... Госпођа те зове. (Затим хрло до врата на десно, пак јаким, гњевним гласом зове хитро) Иване! ... Никола!.., Перо! ... гдје сте? (враћа се мрк, узрујан, пун злих ријечи, које неће да изговори.) Сви! ... сви! ... кароње! ... бјежу! ...
ЛУЦИЈА
која се није макнула с врата, већ га је гледала пригнутом главом и нијемим, скоро тужним погледом.
Госпару! ...
ОРСАТ
оштро, немило, као да ју је први пут угледао
Што ту чиниш?
ЛУЦИЈА
као горе, тише
Ћела сам Вам ријет... Послали сте их Ви, да чувају врата од града... (још тише, скоро сметено) Данас је њихов дан...
ОРСАТ
склопио је за час очи, као од велике уморности, пак сио, наслонио главу на руку, онда растегнуто, некако тупо, нехајно
— Умири прије њу, — пак дођи!
ЛУЦИЈА
(мирно)
Хоћу, госпару! (Оде).
ОРСАТ
остао је сам на истоме мјесту, у истој пози, немоћан да се дигне, да отресе сву горку слабост, што га је на један пут свалила. Као кроз сан
Дешо! ... Дешо... несуђеницо! — и тебе сад да зазовем: "помози ми, да подигнем криж који ме оборио на тле!" — не — не! ... ни ти не би одговорила... (горко и презирно, загледавши се у нову мисао, која га мучи) Ах! ... како је грубо гледат ову страшиву, нечасну смрт.— — смрт старежина!..
ГЛАСОВИ
све то јачи изнутра
Каква либертат?! ... каква индипенденца?! — Ха! ха! ... ха! ... Миш и елефанат! ... То ти говориш?... а! ја!
ОРСАТ
не миче се, али крајњи презир прелио му се преко лица. Глава се пригнула још ниже, око задубило још дубље, а уста се кесе па између зуба сикће
Змије! ... "Клупко змија на сунцу"...[1] тако! ... тако! ... Кољите се! ...
ЛУЦИЈА
уљегла с лијеве стране и загледала се у њега, па дошла мало ближе и посве једноставно, као да ништа не види
Служи ли Вам штогод, госпару?
ОРСАТ
полако се увукао у се, прошао рукама преко лица, пак уставши у свој величини, миран, бешћутан, али муклом суморношћу, дава јој лист.
Пођи у Рада Андровића. Даћеш му ову књигу.
ЛУЦИЈА
Имам ли почекат?
ОРСАТ
зауставио се за час, пак далеким погледом
Реци му: "Госпар Вас Орсат зове!", и одма се врати.
ЛУЦИЈА
приближила се, узела му књигу, пак тихо
Хоћу, госпару!
ОРСАТ
непомичан, загледавши се у њезин поглед
Гдје је госпођа Деша?
ЛУЦИЈА
одалечила се, држећи обадвјема рукама лист на грудима
— Моли у капелици. — (пауза). Хоћете ли да је зовем?
ОРСАТ
једноставно
Пушти је. — Пођи!
Луција оде не обрнувши се.
ОРСАТ
прекрштених рука, дубоко замишљен
За кога моли?
Бијела се врата отварају нагло и вас загушени жагор распрсну се у нејасним изрекама, довицима, усклицима, по соби.
МАРКО
млад, сух, живчан, држи врата и зове узрујано, једито, дочим иза њега вире двије, три измучене, распламћене главе
Орсате, гдје си?
ОРСАТ
остао је као од мрамора. Није макнуо оком, није кренуо руком. Презирно, као у себи
Могли бисте мо убит, сад, — нà, — да се не мичем!
МАРКО, НИКО, ВЛАХО
истрчали сви у један мах из собе. Врата се сама затворила за њима. Сви заједно ражарени нахрупили на Орсата, хватају га за руке, за рамена, у бучној узрујаности, лице у лице, као да хоће да га растопе у пламену њихове бриге.
Што ти је? — Гдје је Андровић?... Зашто си нас тад зазвô? — Говори! — Мичи се! ... Ходи! ...
ОРСАТ
А што говору још они тамо?
МАРКО
Све вичу да је Наполеун — Бог!
НИКО
А ти — да си махнит!
ОРСАТ
све то тврђи и презирнији
Јесу ли прочитали књиге Фонтона и Сињавина?
ВЛАХО
Џиво Бестија раскривио се: "Morte ai Cosacchi!"...
НИКО
....А Саламанкези завикали: "Нијесмо Власи!"...
ОРСАТ
као горе горким посмијехом
Грехота, да нијесмо!
ЛУКША
Растворио врата. Жамор опет бане у собу, а он се раскривио
Франчези су ту!
ОРСАТ
вас задрхтао па долетио до њега, ухитио га обадвјема рукама за рамена и довукао га до сред позорнице. Врата се затворила.
— Живино! ... Ко?... Ко ти је то рекô?...
ЛУКША
Ето, — сад је дошô Томо и довео кмета. који говори, да је видио бајунете на Нунцијати! ...
ОРСАТ
шетајући се грчевито по соби
Не, не, то не може да буде!
МАРКО
Нијесмо више на вријеме!
НИКО
Ко ће сломит оне старежине?
ВЛАХО
А пучане?...
СВА ЧЕТВОРИЦА
около њега, све то продирније, све то очајније
Тресли су се исприд тебе! — затворимо их! — А ми сви на мирима од града! — Бацимо кључе у Бокар! — Брзо, — брзо, — Орсате!..
.
ОРСАТ
као да слуша још моћнији глас, него ли је њихов, удаљује их од себе, па тихо, тајанствено, као да слуша нешто страховито, ставља прст на уста
Псссст! ... мучите!
СВА ЧЕТВОРИЦА
застрављени, за њиме тихо
Што ти је?
ОРСАТ
разгледајући се около себе, пак упријевши поглед у затворена бијела врата, која су онијемила, — као да су гробна, — буљи распеченим очима у другове своје. Тихо, храпаво, дуго, као у страху
Умукли су!
СВИ
проблиједили, стиснули се у клупко, па гледају као у страху она врата, као да је мук постао човјек и да му слушају кораке.
Што је то?
МАТО
отворио врата, из којих не излази више никакав звук. Висок, блијед, полусијед, ставља руку на уста, па говори тихо, дуго
Поручио је кнез, — да ће сад доћ овамо!
ОРСАТ
стиснуо је грчевито руке пријатељима, погледавши их, као да их види за први пут.
То је смрт!
СВИ
Хо'мо!
Сви улазе хрло кроз бијела врата, која се за њима затварају. Чује се још жамор разговора, али сасвим придушено, и врло далеко. На ампир-ури бије метални, продирни, танки звук пет ура.
ГОСПОЂА АНЕ
на пети ударац, излази с лијеве стране, као и прије, бешћутна, санена, укочена. Дошла до таволина, сјела, пустила руке у скут, па погледала, обрнувши само главу на лијево и на десно, као да нешто иште. Замрмља ускошено, као чељаде које пуно ствари смета
Да! ... што им је данас?... Нема Деше, — нема Луције, — (погледавши уру) ни Кристине! (као мало дијете кад тихо јауче, што су га оставили сама у тмици) Ајмех!.. нико не слуша... нико! ...
КРИСТИНА
румена као јабука, млада као капља, у скромном ампир-одијелу од бијелога "ђаконета" на ситне плаве пахуљице с црљеном русицом "хлапачом" о појасу, затрчала се, запијехана, а све титра на њој од младости, весеља и забуне — од црних завојака и црних зјеница, пак све доле до малих, отворених, црних сандала, кроз које вире, рек би смију се, бијеле, прозирне бјечве. Кад угледа госпођу Ану, стане и стави руке на срце.
Ајмех! — госпо Ане! ...
ГОСПОЂА АНЕ
није се ни обрнула, није ни погледала, а тврдо
Кристина! ... Која је ура?...
КРИСТИНА
баци хитар поглед на уру, пак забринуто, дошавши до таволина
— Ах! ... знам: пет и пет минута! ... (иште књиге, а приближује јој се некако важно и тихо) Ах! ... ма да видите, госпо Ане! — да видите, што је на двору! ...
ГОСПОЂА АНЕ
као горе
Кристина. — гдје је товјелица?
КРИСТИНА
брзо се пригнула, нашла је товјелицу испод таволина, па јој је ставља испод нога. Остаде тако клечећи испред ње и наставља живахно, весело, пуна смијеха, што јој открива пребијеле зубе
Све трчи! ... све се купи! — па свак хоће да иде до врата од града. — А младићи с кокардама на клобуцима! ... све госпође на прозорима у перушинам и са лепезама.
ГОСПОЂА АНЕ
некако сметено, као да иште нешто што јој смета
Криже! ... ту нешто воња?!
КРИСТИНА
тражећи за час и она
Нешто воња?... а што? (спомене се своје русице, па је вади из њедара. Веселим смијехом) Ах! ... моја русица, госпо Ане! ...
ГОСПОЂА АНЕ
тврдо, бешћутно
Баци је, Криже! ... забољеће ме глава!..
КРИСТИНА
стављајући је у џеп, несташном наивности
Ето је ту! — нека спи. — Простите, госпо Ане! ... Ма што ћете! ... Франчези доходу!
ГОСПОЂА АНЕ
непомично као идол од бјелокости, а тврдо, словку по словку
Франчези про-хо-ду!
КРИСТИНА
тик до ње, са дјечјом забринутости
— И не ће остат?
ГОСПОЂА АНЕ
Никако!
КРИСТИНА
узме дебелу књигу, па уздахне
Која грехота!
ГОСПОЂА АНЕ
мало се наслонила на стô, укорним нагласком
Криже, гдје је Метастазијо?
КРИСТИНА
тихо, као да се удунуо њезин весели пламен, узме књигу, отвори је нехајно, па сједе с друге отране таволина
Ево га, ево! ...
ГОСПОЂА АНЕ
уморно
Прије него заспим — како је оно...
декламује на стари начин дубровачки, а да јој се није макнула ни обрва на лицу
Non vi piacque ingiusti Dei[2]
Ch'io nascessi...
КРИСТИНА
која све то знаде на памет, држи отворену књигу и гледа испред себе климајући тугаљиво главом, а с правим изражајем
...pastorella,
Altra pena or non avrei
Che la cura d' un' agnella
ГОСПОЂА АНЕ И КРИСТИНА
Che l' affeto d' un pastor!
Мукли жамор из ближње собе. Кристина подигла главицу, као птица на грани, па слуша и пита
Госпо Ане!
ГОСПОЂА АНЕ
као да се буди ода сна
Што је?
КРИСТИНА
показујући затворена бијела врата
Зашто вичу?..
ГОСПОЂА АНЕ
као горе
— Легај Метастазија!
КРИСТИНА
преврнула брзо много страница, пак чита, некако зловољно
— Nascesti alle pene
Mio povero cuore,
Amar ti conviene...[3]
Зауставила се, као да јој нешто дунуло у главу
— Госпо Ане!
ГОСПОЂА АНЕ
стресла се, па зачуђено
— Ах!
КРИСТИНА
сва у својој мисли, дражесно
Је ли истина, госпо Ане, да у Франчи и кмети могу бити властела?
ГОСПОЂА АНЕ
готово се сва подигла, па згражајући се престрашено
— Никако!
КРИСТИНА
уздахне
И ето ти ту! (скоро тужно за се)... Па, ђа! — све је исто, — кад проходу! ...
ГОСПОЂА АНЕ
ускошено, свали се опет у стô
Ајмех! ... Криже! ... гдје је Метастазијо?
КРИСТИНА
климајући главом, још тужније
Amar ti conviene
Chi, tutto rigore
Жамор из собе. Радознало гледа врата и слуша, а слиједи да говори на памет пјесму
Per farti contento
Ti vuol infedel!
Жамор пука са улице, весели усклици. Кристина се жацнула па све слуша сад ово, што бучи иза врата, сад оно, што доходи с улице. Хтјела би устати, али госпођа Ане почиње као иза сна да декламује.
ГОСПОЂА АНЕ
— Vado! ... Ma dove? Oh! Dio![4]
КРИСТИНА
препала се, па брзо изврне неколико страница и грчевито, хитро, све то јаче наставља
— Resto... Ma qui... che fo?... (Жамор с улице све то јачи. Госпођа Ане заспала. Кристина је погледа, па све декламајући устаје и као биткавица скокне до прозора) — Dunque morir... dovrò! ... (Дошла је до прозора и стала гледати на двор.) Ах! ...
ГЛАСОВИ С УЛИЦЕ
Хо'мо их виђет! ... Ено их иза Трицркве! Не — не! — Низ Посат — Мичи се, Маре! ... Ха! Ха! — Дјевојчице! — Кошто је феста Св. Влаха!
КРИСТИНА
дошла је усред позорнице, а сва кипи од нестрпљивости и радости.
Ајмех! — Доходу Франчези! ... а ја одика... ах! ...
ЛУЦИЈА
улази хрло, забринуто с десне.
КРИСТИНА
затрчала се до ње, па је загрлила
Ах! Луцијо моја... хо'мо виђет Франчезе! ...
ЛУЦИЈА
у чуду, пак најеђена
Даћу ти ја Франчезе! Виђи је ти! ... радије помози ми, да одведем госпођу Ану...
ГЛАС УЛИЦЕ
Кристино! ... брзо дома!..
КРИСТИНА
планувши од радости
Идем, идем! ... (вади русицу из џепа, дуне у њу и стави је за појас.) Ах, ето ти ту! ... ако ме види Наполеун! ... ко зна?! ... Ха! ха! ха! (затрчала се и жарко загрлила и пољубила Луцију.) Ах, Луцијо моја! ... ето и весеље доходи! .... (погледа заспалу госпођу Ану) Јадница! ... то није за њу! (све плешући дошла до врата) Адио, Луција! ... Адио! ... (вирећи кроз врата главицом пуном смеха и младости). — Знаш! — ако остану, — и ја сам ти владика! Ха! Ха! (Ишчезне)
ЛУЦИЈА
која је остала без ријечи пред толиком радости, хоће да се прекрсти
Ах! ... (скоро презирно и једито): Ма ђа! ... Пучанин кô пучанин! (Приближила се госпођи Ани, па се загледала и заклимала главом). Ех!. Одавна вас не би било, да нијесмо ми, кмети, с вама! ... (забринуто) али сад! — ваља је одалечит! — да не види, да не чује!- (зове тихо) Госпо Ане! ...
ГОСПОЂА АНЕ
полако се усправила, иста као увијек, али некако далеко, далеко
Је ли пало сунце?
ЛУЦИЈА
помаже јој да се дигне и прати је према вратима на лијеву.
Домало ће, госпо Ане! ... Можемо поћ у Вашу камару смолит розарије.
ДВА ДЈЕТИЋА
из Конавала, Орсатови кмети, улазе трчећи с лијеве стране, сви ознојени, зажарени, без даха. Држе капу на глави.
Госпар?... ђе је?... Луција! Брода ти! ... реци! ... брзо! ...
ГОСПОЂА АНЕ
обрнула се, па их погледа пресенећена, гњевна, а велика у тужној својој немоћи.
Какав је то начин?... Товаре! ...
ДВА ДЈЕТИЋА
зауставили се, скинули капе, а дршћу од узрујаности и од страха
Дошли су... на врата... Франчези! ...
ЛУЦИЈА
забринуто, хоће да је одалечи, тихо
Хо'мо, госпо Ане!
ГОСПОЂА АНЕ
као горе, гледајући непрестано, продирно, дјетиће
Па да су и Турци, — не доходи се тако исприд госпара! ... (Обрће се и одлази с Луцијом). Кашпита! — ех?! ... 'ербо проходу Франчези! (Обрће се још до врата према њима, а они врте капе у руци, све то понизнији и мањи). Дà... и то би се још ћело!.. (Одлази с Луцијом на лијеву. Чује се велики жамор иза бијелих врата).
ПРВИ ДЈЕТИЋ
(слушајући)
Унутра су!
ДРУГИ ДЈЕТИЋ
И још се деру!
ПРВИ ДЈЕТИЋ
Ја идем ријет госпару!
ДРУГИ ДЈЕТИЋ
Ех! па горе за њих!
Улазе хитро кроз средња врата, која се заклопе за њима. Кратка пауза, а онда се чује један велики клик из свијех уста, — пак опет велика тишина.
ЛУЦИЈА
доходи хрло с лијеве стране, вадећи једно писмо из џепа. Сад му га ваља дат! (Хоће до врата).
ОРСАТ ВЕЛИКИ
излази нагло, распаљена лица, сијевајућих очију. Тврда пјега стиснула му обрве, свезала му чело. Потеже за собом она два дјетића, држећи их рукама за раме, као с панџама. Дрма их брутално, али пун јада и немира
Ви! ... ви! ... и видјели сте их! ... Колико их је?... Пуно — пуно, је ли?... Све блијешти од бајунета! ... А врата?... Говори! ... Живино! ... Говори! ...
ДВА ДЈЕТИЋА
у силном страху
Затворена, ... госпару!
ОРСАТ
махне с њима, бацајући их од себе као прегршт љусака.
Дакле још! ... (Дјетићи бјеже с десне стране. Угледа Луцију, па још вас пун једа и страха иде до ње а кеси јој се у ругу, као изван себе). А ти?... Што ту чиниш?... Што ме гледаш?... Лијеп сам, је ли... лијеп?! ...
ЛУЦИЈА
пружајући му једноставно и тихо лист
— Од Рада Андровића!
ОРСАТ
као горе, па је зграби за руку, лице у лице
И ти... Луцијо стара. и ти носиш несрећу, је ли?...
ЛУЦИЈА
као горе, а мирно га гледа
Рекô ми је само: "Жô ми је за твога госпара".
ОРСАТ
пушта јој руку, кô да је на један пут мир уљегао у његову душу. Лице се разгали; само тврди, велики понос засвијетли се у свакој црти, у свакоме крету. Мирно, скоро посмијехом
Ко је он, да ме жали!? (Отвара писмо и чита га; — за час су се обрве стиснуле, али презир пролебдио преко блиједих усана. Мирно прегибље писмо, пак га указује Луцији с неизрецивим изразом сјете и финоће) — Да умијеш читат, Луцијо, сад би знала што хоће ријети: — госпар! — (Заустави се, пак горко, као у себи) Зове ме сутра на бал, што га пучани и неки... други... давају Франчезима! ... (Остане замишљен, климајући поспрдно главом).
ЛУЦИЈА
нехотице се приближила и тихо му пољубила руку.
ОРСАТ
све то мирнији, све то хладнији; погледао ју је трен, пак једноставно
— А она?.. Још моли?...
ЛУЦИЈА
слегла раменима и сажела очима
А... познаш је, госпару! (Средња се врата полако отварају изнутра.)
ОРСАТ
угледа их и мало се тргне, па Луцији мирно
Реци јој нека дође! — Пођи! (Луција оде, бацивши дуги поглед на Орсата.)
Бијела су се врата растворила и ето улазе
ГОСПАРИ
Има старих, младих, средњих, малашних, дебелих, укусних, нешесних, али сви, ко више, ко мање, носе знакове стародавних племена и облике људи, који су од вијекова заповиједали и другима правду кројили. — Тисућљетна власт и небројени ред бесприкорних аристократских бракова утиснуше им знамен осебујне, макар исцрвоточене, али ипак сасвим оштре индивидуалности. Има између њих чудака у ходу, у кретању, у ношњи; има стараца још с власуљом Луј XVI; млађи су сви већ по најновијем ампир одијелу, у форми коса и залисњака; а сваки је за себе оригиналан тип. Особито сада, гдје су међу собом, гдје их нико од пука и пучана не мотри и не суди, сада, када усудни историски час открива тајне пјеге и скровите пукотине исцијеђених карактера и истијештених душа. Сада сваки миг, сваки шапат, сваки полуглас има своје маркантно, нефаљено, истинско значење. Велика бура тресе сухим лишћем прастарога републиканскога дуба и показује нам мало помало све зглобове, све зарезе, све рупе јаднога изумрлога дебла, разгаљујући му сву голотињу распечених, огуљених, пребијених патркља. Костур се већ кеси под просушеном кожом труле старости.
Властела улазе, разговарајући се живо али одмјерено. Многи држе клобуке у руци, или испод пазуха, а наслањају се на велике штапине са златним или бјелокосним кругљама. Нико и Марко одма дохрлили до Орсата, који се није макнуо, већ остао наслоњен на таволин, прекрштених рука, мрк, нијем.
НИКО И МАРКО
(тихо, хитро Орсату)
Знаш! ... Поручио кнез, да зна, што му је држанство!
ОРСАТ
— Да би га знô!
ЂИВО
висок, јак, сагнутих рамена, дебеле главурине, сјајних зелених очију, сиједе косе; обучен по ампирску са великим штапом у руци. Презирна уста, укочени дрзовити поглед, црљена ражарена пут, давају му израз силовите, дивље ћуди. Прелијепе су му руке. Дошао је до Орсата, пак мирно, наравно, храпавим гласом, а тепавим, прекинутим нагласком, говори некако смућено, гледајући га часимице са стране. Прекрстио руке за леђима.
Видиш, Орсате, погодио сам! Дошли су и прије, него што смо мислили. Ма... разумјећеш, — ко је прошô прико Св. Бернарда и прошетô се... хм! ...
ОРСАТ
непомичан као кип, а глас оштар и блистав као ханџар
... испод Пирамида, Ђиво! ...
ЂИВО
бљеснувши оком на њега, да види, шали ли се; затим мирно, али нешто дрхтавијим гласом:
Да! ... прећизаменте, испод Пирамида, — mi capite! — може тад све. (мијењајући
глас, нешто дубље, скоро пријатељски, доброћудно): — Немојмо се дунке илудават, — сад је све залуду — и све предоцна. (Жамор у групи, која се ставила око Орсата. Ђиво их погледа оштро, па још јасније и тврђе) — Све! — рекô сам: све! (настављајући опет наравнијем гласом) Говорили смо пуно, Викали смо и рекли смо их свакаквијех...
НИКША
сједећи у столу, с финим посмијехом
На нашу, Ђиво! (вади из шпага једну стару књижицу и почиње је читати.)
ЂИВО
трзнуо се, па се загријава својим ријечима
На моју драги Никша! (гњев га мучи) — 'ер ти ја вичем, дречим. и ако хоћеш, запрдивам...
ЂОНО
лукав, малашан, с великим носом и очалима од злата; полако а поспрдно Никши
Не мањка му синчеритати...
ЂИВО
скоро у једу
—... ма што мислим, то бубнем...
ЛУКО
шмркајући табак; сух, дрвен, затворенијех очију од неумољиве грандеце; скоро у себи
На жалост! (Тихи смијех у разним групама).
ЂИВО
... а не дам боба за ранкетиве спирите, mi capit! — Ах?!.. (мирније али пламтећих очију) Зато, како се дечидало у Сенату: ми ћемо остат неутрали...
ВЛАХО
висок, лијеп, црнијех коса, нервозан; плане
Лијепе неутралитати!.. Пуштит Франчезе...
ЂОНО
иронички
... да се прошетају прико Плаце! ...
КАРЛО
велик, дебео, класичног профила, тип Наполеонових јунака; нагло
Мармон је обећô, да ће изит, — а ми му вјерујемо! Да није тако, и ми би сви били за Орсата.
МАРКО, ЛУКА, НИКО, ЈЕРО, ТОМО, ЛУКО, МАРКО, ВЛАХО
једни према другима:
— Ха! ха! ха! Вјерује Франчезима! А коме нијесу ово исто обећали! — Па да и нијесу! Волимо њих — него дивље Козаке! — Пошто кључи! ...Чамбелани!
ОРСАТ
није се макнуо, ни да је саливен, само стиснуо обрве и заклопио очи као да га боду.
ЂИВО
Јесте ли почели, ах? — Имали смо доста бремена, чини ми се! — Три дни дискусијони
у Сенату, а данас вас дан одика! ... (Орсату, хитрије, скоро доброћудно) Дунке, како сам рекô, micapite! не служи се езалтават, 'ер један батаљун проходи пут Боке (жамор, немир). А кад прођу...
НИКША
гледа га с очалином, престајући за час да чита, пун злобе
— Ако прођу! ... (Чита даље).
ЂИВО
пречуо је пак слиједи
...тадарца ћемо се, Орсате, разговарат од свега онога, што си пропоњо. (Зачуђен, што се Орсат не миче, посве наравно и пријазно). Ако смо се мало кордекали...
ЛУКША
фин, укусан, као да је сишао са Бушерових слика, Ђиву посмијехом
За Ђива је то мало! ...
ЂИВО
... заборави, како и ми сви. Таки смо! ... cosa volete! — Свега и свачега — пак — mi capitе! разумијеш ли... "кумови пуљишки"... (бучним смијехом): Хе! хе... хе...
МАТО
усукан, достојанствен, стиснутих усница, гледајући далеко, а мумајући полако неке захаре, што их вади из златне шкатуљице
Прости, драги Ђиво, ма, не разумијем те! ...
Ђиво иде тромо до Мата, па се разговарају. Марко, Нико, Влахо, Ђиво сви около Орсата живахно расправљајући, рек би хоће да га згрију својим врућим дахом.
САБО
велик, стар, нагрешпаних вјеђа, тупих очију, с доњом усном, што му пада, бескрајне, скоро наивне таштине, у прастаром госпоству: говори растегнуто, нехајно Палу и Тому
Sicuro! — Кад ме Императур Франческо молио у Вијени, да пођем у Наполеуна како cavalier d' onore dell' Eccellentissima Republica, рекô сам му (још растегнутије) Прости,
- Сире! ... ко се родио властелин, како ми, — не може пратит једнога, che non è mio pari! -
који ми није раван! (Шмркне полако табака).
ТОМО, ВЛАХО И МИХО
у чуду као да не вјерују толикој таштини
Ох!
АНТУН
јадан, жгурав и кратковидан
А... зашто га пак, Сабо,... примаш сад? (Смијех у тој групи.)
САБО
као горе, Антуну с великом тромости
— Најприје... 'ер кад има неко проћ — боље Франчези, него Власи...
МИХО
дебео, простодушан, као да је дошао с поља
— А друга?...
САБО
развлачи ријечи обрћући се, као да хоће изићи
— А друга... Perchè ми је било драго.
Жамор, разговор, лаки смијех. Орсат погледа нехотице на уру, као да се пробудио из дубоког сна.
ОРСАТ
скоро мирно, али жељезном енергијом; само око му виче, пламти, грми. Он то ћути, па кад и када види му се унутрашња борба, да свлада њихов пламен. Он проговори и одмах је највиши од свијех.
И ви мислите, да смо се разумјели, па кад је Сенат рекô: прођите, — да ми имамо завикат: служите се!
КАРЛО, ЈЕРО
Закон је закон! Тако смо били, што смо били!
АНТУН, МИХО, ЛУКО
Ох! ето га! — Почео је!
ШИШКО
стар, предебео, који је досад дријемао у столу; Луку
Che seccatore!
ВЛАЂ
млад, дражестан, немиран
А моја Маде, што ме чека!
ЂИВО
Орсату, скоро иронички, али придушеним гњевом, вас наслоњен на свој велики штап
Натурало!.. "Служите се и добро нам дошли!" хе! хе! хе! — и зафали Богу, да ти се не наједу!
ОРСАТ
као горе, све тврђе, и хитрије и звучније
..И све, што смо се ми одика изговорили, и што сам вам рекô: књиге амираља Сињавина, који ми поручује из Сланога: "Не дајте се, ми смо ту!"...
КАРЛО
Ха! ха! они су ту!
ЈЕРО, ПАЛО, ТОМО
(у смијеху)
Les cosaques! ...
ОРСАТ
лупнуо шаком по таволину, па их ошинуо крутим погледом.
Тврд као хрид, неумољиво наставља као да сјекиром сјече
... и порука Фонтона! ...
ЂИВО
лупнувши шаком
Они гомнар! (Велики жамор).
ОРСАТ
као горе, све то јаче, смјелије
... и улаци из Сарајева, из Цариграда, да ће нам помоћ како у вријеме од трешње...
Нагло, један за другим као из пушака:
НИКО, МАРКО, ВЛАХО, ЛУКША
И хоће! ...Бољи Турчин од Кршћанина!
ОРСАТ
...и писма Владике с Цетиња...
ЈЕРО, ЛУКО, ЂИВО, МИНО
Graeca fides! ...
НИКША
Говори се и "Нема вјере у Латина!"
НИКО, МАРКО, ВЛАХО
Браво! браво! Тако је!
ЛУКША
виче
Да сте примили Влахе године 1772 не бисте имали сад Лауристона исприд врата!.. [5]
ОРСАТ
као горе
И све вас то није персуадало.. 'ер је он ту! — Он! — Наполеун! — Бог! Па кад сте чули његово име, чини вам се, да је ту ријека, што дере, вихар, што носи, тријес, што ломи...
КАРЛО
нагло, оштро
Јесмо ли јачи од Млетака?... од Папе?... ах?
ПЕРО
—... оли од римскога цара?
ТОМО
А од Шпање, di grazia?
ОРСАТ
хитрије, страственије
... јесмо, јесмо, ако је за нама они, који је отворио ступицу, у коју ће ваш Бог пречипитат... (Велики жамор).
ЂИВО
великим смијехом
А ко је?... ко је ти!
ОРСАТ
... они, који вам поручује: чекајте, ја сам близу! — Они, који вам је посло бродове у Ријеку...
ЂИВО
И Фонтона у Град!
КАРЛО, ТОМО, ПАЛО
(у великој буци; смијех, жамор)
Ха! ха! ... двије Каравеле! ... Истина! ... истина!..
ОРСАТ
... Да! да! ... и Фонтона, који вам је запјевао in tutti i toni: Кад ћезар буде у праху имаћете с нама посла!..
ГЛАСОВИ
са свијех страна
Тако је! ... Опет исте лудости! — Ајмех! Орсате, доспиј! — Говори! — Нека! Зашто? (Велики жамор и стиска около Орсата)
НИКША
блаженим посмијехом Миху, показујући му нешто у књизи, коју чита
А што говориш од овега! — — — — — —"Non jam regnare pudebit! Nec color imperii, nec fronts erit ulla senatus!" — Ах?! Sublime! ...
МИХО
Биће! ... Ма ја ти не дам један верас Овидија за цијелога твога фамозога Лукана! ... На примјер, чуј ову:... (Вади једну књигу из фрака и декламује му полако).
ТРЕЋИ ДЈЕТИЋ
улази сав у зноју, брез капе, брез даха и скоро пада до Орсата
Ах! госпару! ... госпару! ...
ОРСАТ
страховитим погледом, зграбивши га објема рукама као клештима
Ко си?... Што ћеш?...
ТРЕЋИ ДЈЕТИЋ
као горе
Дошли су — сви заједно... Прекрили Посат, Брсаље. — Све црно од коња, од пука, од топова...
СВИ
— Ах! ...
ОРСАТ
дрмајући га за прси
— А мост?... мост?...
ТРЕЋИ ДЈЕТИЋ
Још је подигнут, ма...
ОРСАТ
планувши, остави га и он побјеже; па, као да је ријека страсти сломила све споне, његова ријеч лети заједно с идејом и диже се до врхунца смртне борбе.
Ах! ... чујте, чујте! ... Између овијех туђинаца, њихове силе и њихова императора, — и нас јаднијех, нас шаке старих републиканаца, нас прастарих слободњака — има још једна јама — један понор! ... Још је неподигнут мост! ... Ох? благословљена ти уста пуче мој! ... још му можемо приковат вериге на наше свете мире, још можемо умријет сви сложни, сви слободни...
НИКО, НИКША, МАРКО, ВЛАХО
—Хо'мо! хо'мо! ..
ОРСАТ
... још можемо бит сами, ... своји...
ЂИВО
брутално
Хоћеш ли им ти зачепит топове?
КАРЛО
исто
Хоћеш ли ти ишћерат нову слободу, што куца на врата?!..
САБО
исто
Хоћеш ли, да нас лумбарда?! ...
МИХО
Хоћемо, хоћемо! (Тик до њега, бијесно, удар за ударцем).
МАРКО
Можемо се уздржат осам дана...
ПАЛО, МИХО, АНТУН
(поспрдно вичући)
— Зашто не четрнес?... ха! ха!
ОРСАТ
као горе, у грчевитој узрујаности
И више, — и више!, — све докле нам се сва наша брда не подигну, докле Бокељи и Црногорци и Руси не захвате коло.
ЂИВО
поругљиво, гласно
... и докле нас попале и покраду...
ОРСАТ
лицем у лице, с крајњом несмиљености
И хоће! — и учиниће добро, да нас свијех објесе на туцањ од врата, ако помогнемо непријатељу наше слободе! ... (Велика бука. Густо клупко савило се около Орсата. Рек би несрећа се догодила.)
ЛУКО
страшив, скроман, пун обзира, Палу
Говори ли се Лауристону: Ечеленца?...
ПАЛО
префини париски тип Наполеонових дворјаника, полуфранцуским нагласком
Non mon cher! ... него само Мармону.
ВЛАЂ
Палу
Ваљаће, col tempo, учинит коју визиту.
ПАЛО
Ох! vous verrez! ... доће сами! ... Која су ти оно складна чељад!
ЂИВО
разбијајући групу, вас црљен у лицу, лупнувши штапом по земљи
Ах... Претенђаш дакле распустит сенат, примит пучане...
СВИ
Ах! ...
ЂИВО
Реци дакле да хоћеш риволуцијон! ...
ОРСАТ
прекрстио руке, па дошао до њега, прождирућим погледима
А да речем хоћу — би ли ми ти забранио?...
ЂИВО
гледајући га као рис риса
Ја! ... управ тако! — Ја! — Докле је ту кнез и сенат, докле смо ми одлучили, да се пушту Франчези у град, докле смо ми већина.
КАРЛО, ЈЕРО, ТОМО, ПАЛО, АНТУН
Јес'! Јес'!
ОРСАТ
као горе, још ближи, још бљеђи
А ко је то ми?!
ЂИВО
Ми — властела! — која ће сломит и тебе, ако си проти уставу Републике — mi capite!
НИКО, МАРКО, ВЛАХО
Како то говориш, Ђиво?!
ЛУКША
великим пријекором
Ђиво! ма република умире! ...
ОРСАТ
бескрајном иронијом, не макнувши се, већ гледајући Ђива од главе до пете
А ко ће Ђиву ријет: "Ђиво, можеш живјет!", кад Ђиво хоће да умре! ...
ЂИВО
мукло, гњевно
Орсате!
ОРСАТ
као горе
Како би наша краљевска крв сједала у Сенату заједно са Стулима, с Водопићима, с Влајкима — кад пучани немаду ништа него главу... (Жамор, усклици. Орсат наставља у најстраховитијој бруталности судије) А знате ли, зашто пак ми — примамо туђе санкилоте и ђакобине? — ах?! ... Зато 'ер кад је Императур гладан земаља — најприје купује властелу! ...
ЂИВО, ПАЛО, ТОМО, МИХО, ВЛАЂ
(као да хоће навалити на њега)
Ох! то је пак инфамија! ... то је лаж! ... полудио си! полудио!
НИКО, МАРКО, ВЛАХО
презирним, бучним смијехом
Еунуки империјали!
САБО, АНТУН, ЈЕРО, ЛУКО
Влашине! Влашине!
ЛУКША
Ђиви и његовим — великим гласом
Бићете гори него Далматинци! ...[6]
Страховити метеж. Поруге, псовке, разговори, шале, све се то укрштава по задимљеноме зраку. Наједанпут ура зазвонила тихо, а продирно шесту послије подне. Танки звук надвиче олују и кад је навршио шесту, тишина је нехотице настала, тишина пуна трептаја, у којој чујеш једно једино трзаво дисање. То је трен, блијесак, и на вратима се, као удес, приказала црљена утвара: Кнез.
СВИ
Кнез! — —
И опет паде мук, као да су се некој великој, црној тичини преломила крила, па она плута и издише на црној води.
КНЕЗ
улази обучен у црљеном државном плашту, с чипом на рамену, под којом вири црљено одијело à la Луј XV од "раца" (сатин) с бриљантним пуцама. Бијеле бјечве. Црне цревљице. На глави бијела "алонж" власуља. У лицу је вас обријан. Израз му је суморан, стар, са знаковима породице: очи као сашивене у врећицама, а доња му усна виси. У руци му велики штап златом окован. За њим су остала у полутмини два црљена здура.
ГЛАСОВИ С УЛИЦЕ
продиру у удесној тишини тога часа
Брзо! ... брзо! ... Још нијесу доспјели! Нека их више пушту! — Liberté! Egalité! Fraternité! — Маре, мичи се! (Велики смијех на улици. Пауза)
ГЛАСОВИ ГОСПАРА НА ПОЗОРНИЦИ
тихо, као да шушти сухо лишће
Јеси ли га видио! ... Ко му је допуштио! ... Изит из двора... у плашту! ... Che scandalo! Види се, да је све доспјело! ...
КНЕЗ
дошао је усред дворане полако, малим развученим корацима. Не обазире се на остале који га гледају с разним изразима зачуђења и радозналости. Види му се, да је заокупљен једном малом, скоро смијешном ствари. Усне му се мичу и нека врста посмјеха затрепти на палим уснама. Кад је дошао до Никше, који је престао читати, пак га иронички мотри с очалином, кнез га погледа за час, па се јаче насмије и тресе главом показујући на писмо, што држи отворено у руци.
Ево књиге Антуна Сорга из Париђа. Нашô сам је! — Хе! ... вриједи да је прочиташ.- Проприо сад! А знаш како почимље? (Смије се тихо у себи, да га мало кашаљ души): — Ах! ... моја Мара није се могла умирит! ... имађинај се! (Чита књигу великом златном лупом, што му виси испод плашта) Eccellentissimo Signór Principe! Драги мој Маро! А што вас још враг није однио?![7]..." (Жамор; кнез се смијуцка за себе па настави даље читати) — пак... "Још је дакле Република жива!" ... ечетера! ечетера! ... (Све у старачком кашљуцавом смијеху) Који је оно враг од човјека! ... (као да се нечеса спомиње) Ах! ... да не заборавим... (обрћући се према разним групама) Карло и Томо... да! чини ми се, дошô сам вам напоменут, што имате учинит...
ОРСАТ
би хтио да га заустави, али
КНЕЗ
погледа га у чуду, хладно, отсутно, пак наставља свеђ једноставно и наравно
Лауристон је на Пилам, па довикнуо Луку прико врата од града: "Што одговара Сињорија? — Хоће ли нас пуштит кроз град?" Луко му је одговорио да почека, и дотрчô је у мене...
Жамор на улици. Чују се
ГЛАСОВИ
Нека их пушту! ... што зу заспали?!
КНЕЗ
шмркнуо табака, пак помно очистио бијели "жабо" и плашт, да не остане ни зрнца. Затим наставља кашљуцаво али увијек простодушно
Зато сам промислио, да се обучем и да вам дођем ријет...
ЛУКО
Сабу, на страни
Veramente могô је остат дома!
САБО
полако Антуну, поспрдно
"Више ваља кабаница"...
АНТУН
Сабу у смијеху
"Него Тинто и граница!"[8]... Ха! ха! ха! ...
ОРСАТ
који се тресе као у грозници једа
Ма ти нећеш, кнеже, тако — сад!
КНЕЗ
као горе, не разумијевајући га
Ма што ти доходи на памет! ... Ја ћу га причекат у Двору са свијем Вама... in gran pompa...а Томо и Карло пôће на Пиле, ријет му: да ми протеставамо, — да смо неутрали — а у толико — нека прођу?...
КАРЛО, ТОМО
Справни смо!
КНЕЗ
као горе
Рекô сам, кад се упутите, нека подигну барјак исприд Св. Влаха, а около њега здури и сôдати...
НИКША
поругљиво а тихо Мату
Оh! сhé bélla fésta! oh! ché bélla festa![9]
МАТО
исто тако Никши
Не мањкају него свијећице!
КНЕЗ
поклонивши се полако на лијеву и на десну
А сад... Ессеllentissimi... дођите са мном! ... Ваља, да Лауристон види с кијем има посла! — (Пријашњијем смијешком) — А кад прођу одговорићу Антуну (смијешећи се за себе) Који је оно спирит! — Хе! хе! — "Живи смо и враг нас још није однио!" (Обрће се, да се упути и опет се поклони, али још дубље, свијем госпарима) Госпари моји! ... (Иде пут врата. Сви му се клањају.)
ОРСАТ
кога су све досада мирили његови најближи пријатељи, залети се у један мах и затворивши велика бијела врата, стави се испред њих, тврд, велик, као Орландо, лицем у лице кнезу
Не! ...
СВИ
с најразличитијим чувствима, у једној ријечи
Орсате!
ЂИВО
великим гласом, рек би навалиће на Орсата
Пушти га! ...
ОРСАТ
непомичан, славан као св. Михајло на прагу раја, презвучним страшним гласом
Не! — Ово је кућа моја! — Ово су врата моја! — Ту сам госпар ја!
КНЕЗ
дрхтав, скоро престрашен, али не без неке јадне величине
Орсате! — Твој сам кнез!
ОРСАТ
у неизрецивој тузи
И зато, 'ер си мој кнез, ето ме — на кољенима пред тобом! (Долети до њега и баци му се на кољена).
СВИ
Ах! ... дигни се! ... Sublime! — То је човјек! Што му се то догодило? — Сhе ciarlatano?
ОРСАТ
као горе, његова је ријеч сад и плач, и огањ, и задњи вапај Слободе
... и ево љубим ти плашт, како сам љубио мртву мајку и говорим ти: Госпару! не слушај нас и наше злоће, не гледај нам јадна исцијеђена лица, — промисли у судњему часу, кô да ти нијесмо равни, не, — него робови, слуге твоје...
ЂИВО
кô изван себе трчи између властеле
Ма чујете ли! ... хули властелу! ...
ОРСАТ
све то виши, све то усуднији, као да хоће пламом ријечи да растопи мраз, што је следио све душе
... и промисли, да смо заборавили све, што су наши стари учинили, откад су добјегли на ове хриди, — и да нам је душа утрнула, и да не знамо више, ко су били они наши мудраци, наши пјесници, наши поморци, наши мученици, који су из овога гнијезда учинили отар, који су спасили образ ропскоме нашему роду! — (Све то продирније, обухватајући га као крст спасења, докле сва лица, све руке, сви уздаси дршћу, пламте око њега) И реци у дубини твоје душе да смо задњи останци прастарих, изабраних покољења, брез воље, брез крви, брез мождана — и кад све то распознаш, кнеже, реци једну само ријеч.. једну само...
КНЕЗ
нехотице, вас збуњен, не разумијевајући ништа, а гледајући све наоколо, као да иште тумача томе страшилу
Коју?... коју?..
ОРСАТ
свеђ на кољенима, крајном молитвом и у гласу и у цијелому бићу своме
— Госпар сам ја! ...
СВИ
у великој забуни, у највећој опреци изражаја
Страшно! ... imenso! ... Орсате! — Мучи. — Говори! ... говори! ...
ОРСАТ
устајући полако као преображен
И заповиђи, да се мост прибије, — разгласи да властеле нема, да је ту пук сâм и ти сâм! Пак затвори свијех нас, зазвони велико звоно у Госпи — и сједи, госпару, испод сводова двора с пуком твојим па буди ако хоћеш и Марин Фалиеро... само спаси нам Републику, — спаси је од туђинца, — спаси је — од нас! ...
ЂИВО
као рис
И ми пуштамо ове грдобе! ...
СВИ ЂИВОВИ ПРИСТАШЕ
На двор! ... на двор — Сенат је господар! ... Сенат!
СВИ ОРСАТОВИ ПРИСТАШЕ
скупили се око њега као забринути и хоће да га дозову к свијести, што и они мисле, да је потамњела.
Орсате! ... Орсате! ... освијести се! Залуду је! ...
ОРСАТ
гледајући преда се грозним укоченим погледом, тргајући се, да се ослободи од свијех
Жив сам! ... жив сам! ... чујете ли! ... (Гледајући кнеза, као да га је први пут видио) — Зашто је црљен? зашто? кад нема оне лијепе, вруће крви, која пере све гријехе, кад нема суза, кад нема мука, — кад све то погиба у глибу, у сраму, у гаду... ах! ... (вас се згрозио, као да с врхунца гледа далеке просторе) Ено... ено... врата се отварају пада мост, — улазе... улазе! ... Их... колико их!.., колико! ... Најприје Франчези! Све злато, перјанице, барјаци! ... Љепота људи! ... сви жедни славе, сви гладни жена! ... Па ето други, други ох! ... све гори, све грђи! — Јадни, сиромашни, дивљи! И сви хоће, да прођу кроз та врата! ... сви се смију, сви пљувају у црне мире, сви грокћу! "Гдје ти је круна? Гдје ти је слобода? И ти си како и ми!" Ох!.. (Докле њега обмамљује страст, кнез је изишао праћен од Тома и Карла, а Ђиво и његови допратили их, опколили их, пак остали на дну гледајући гњевно а блиједим посмијехом Орсатов јаук).
ОРСАТ
као да се освијестио; али мисао, која га је подигла до врха заноса, промијенила је звук, и он гледа све, не би ли нашао други отвор у нијеме душе госпара
Још смо Власт! ... ја... ти... ми...! — Ми краљеви! — Ми господари! — - Гдје се прикажемо, ту су и цареви за нама! ... И наше море и наше тврђе — и наше цркве.. и Двор, све је још ту, живо, — живо! Па да све то нестане! — па да нам дјеца забораве и зламен слободе — и да пођу искат по свијету, да нам нађу име, права, власт, а не знаду, да је ово држава, — држава! ... а све остало раја, пуста раја! ... (Од једног до другог веселим ентузијазмом младости, али ипак с очима пуним питања, сумње, страха, није ли његова ријеч ипак немоћна, узалудна) Па ако ова тисућгодишња земља слободе ваља да пропане, а ми хо'мо! ... браћо, — дјецо! Ено нам лађа нашијех у луци. Укрцајмо се, понесимо барјак и Св. Влаха, па одједримо, како наши давни оци! — Ох! сретнога плова! ... Хо'мо! Хо'мо! — Галеби и облаци ће нас питат — Ко сте? кога иштете?... а једра ће одговорит: Дубровник плови! ... Дубровник опет иште пусти хрид, да спаси Слободу. — Кажите нам је облаци! ... Доведите нас до благе грчке земље, до земље богова! ... (Сви су се приближили. Сви су узрујани, ганути. Неки имаду сузе у очима, Ђиво се нехотице стресао) — Ох! ... (Орсат у божанској сласти, да је ријеч постала чин) — Ох! ... благословљене те сузе!.. брзо, брзо... трчите... задржите кључе... Ох! спашени... спашени... (Чује се један далеки удар топа).
СВИ
протрнули
Што је то?... Топови пуцају! ...
ОРСАТ
у страховитој сумњи
Знак?... знак?... а кнез?... а Карло?... а Томо?... гдје су... (угледавши злобни посмијех Ђива, који се наслонио на штап и нехајно се љуља) Ах! ... (Разумио је), Издајице! ... (Хоће да на њега навали, али га пријатељи држе).
ЂИВО
хладно, дубоко, наравно, као други човјек
Не можеш се тужит, Орсате! ... пуштили смо те говорит све што си хтио! (Према осталијем као човјек од посла.) Први знак, mi capite: Лауристон прима наше посланике... (Други топ. Пауза пуна удесне тишине. Ђиво наставља нешто тише, као да говори себи) А... други! — улазу Франчези.
СВИ
у мукломе чуду, страху, неизвјесности и ослобођењу
Ах! ...
ОРСАТ
наднаравном се снагом свладао. Као кип од мједи остао усправљен, сам, непомичан усред собе. Једва осјећаш у махнитоме блијескању очију, у трзању уста, у грозној хладноћи гласа, — да бура страсти мете по души његовој, али да је он господар те олује. Наравним тоном, презирним посмијехом, великим госпоством обрће се према свијем групама и махнувши галантно руком, као да свијех поздравља и да свима препоруча
Да! — Простите, да сам Вас задржô, — ма нијесам мислио, да је ђа све залуду.
НИКО, МАРКО, ЛУКША, МАТО
(сви му пружају руке, сви га гледају у очи, сви би га хтјели загрлит, ижљубит, али свима је туђа његова душа)
Ох! — Орсате наш! ... што ћемо сад?
ОРСАТ
као горе, гледајући их ипак с висине крајње ироније
Кад им нијесмо одсјекли главе! — — — (Склопио за час очи од страшнога бола.) Хоте! ... хоте! ... пуштите ме сама...
ЂИВО
приближио му се сметено, али скоро доброћудно
Знаш! ... сад кад је доспјело... заборавимо све...
ОРСАТ
пробадајући га погледом, а тихо, да глас сикће кроз полузатворене усне
Изиди... ончас! ... да те више не видим! ... (Ђиво кано да би плануо) У мојој си кући... Јеси ли разумио!..
ЂИВО
пламтећих очију, мрмљајући кано у себи
Фамилија од чарлатана! (Одлази).
НИКША
фином иронијом спремајући књигу у њедра
Радознао сам, Орсате каква ћемо лица имат сутра кад се пробудимо!?...
ОРСАТ
као горе
Purtropo! — иста...!
МАТО, ЛУКО, ВЛАЂ, ПАЛО, ЈЕРО, ЛУКО
(Мало помало се удаљују, стиснувши муче руку Орсату, пак одлазе тихо разговарајући се)
Veramente, лијепо говори! — Нешто, прем teátrâlo! — Ма је нојоз! — Није од госпара! — Жô ми га је! И још нећемо доћ ни на вријеме, да видимо ђенерала! — Езалтан како покојна му мајка!
ШИШКО
који је спавао кроз цијели призор, тром, надувен, одлазећи Миху
А је ли пак сикуро, да ће Наполеун укинут фидејкомисе?
МИХО
Кашпита! ... и одма! ...
ШИШКО
бацивши најеђени, презирни поглед на Орсата
Па што тад граја! ... (Одлази).
ЛУКША
одлазећи с горким посмијехом, Никши
А знаш ли како ће све то доспјет?... Con un ballo all' ungherese![10] хе! ... хе! ... хоће!
хоће! ... (Оду. Мало помало сви нестали. Велика бијела врата остају растворена са црним зјалом онијемјеле собе.)
ОРСАТ ВЕЛИКИ
сам, блијед, сломљен, свезана грла, најежених коса, довукао се до великих, растворених врата, пак погледао све наоколо, празним, махнитим погледом. Слуша задње кораке оних, који одлазе, весели жамор улице, чијук чиопâ — а сва му је туга дошла на уста. Залуду снага, залуду воља. Нешто га души. Тешким, муклим, дрхтавим гласом
Не... не... нећу! ... Доспјело је! ... све све! ... (великим јауком, када све снаге нестају) Ајмех мени! — мајко моја! ... (Свим великим тијелом својим свалио се на сточић до таволина пак скрио лице, кано мало дијете, у лакту, и вас задрхтао у необузданом плачу. У муку мртве куће не чује се него претужно његово јецање, као јаук заклане живине. — У црноме затку отворених врата створила се из тмине, једна женска приказа.)
ДЕША
Остала је тамна, загонетна као на прагу смрти и није ни коракнула. Црно дуго одијело пада у тешке, равне наборе низ високо тијело и покрива је сву плаштом туге. Око краткога
струка завио се бијели, прозирни фиши, à lа Марија Антоанета, који јој открива кипарски врат. Из кратких црних рукава спуштају се пребијеле руке. Сјајне плаве косе, једва мало напрахане, круне јој главу трагичним отсјевом. И лице с дугим статуарним потезима и охолим цртама около стиснутих уста, и велике, дубоке, плаве очи, и онај бијели завој — све те сјећа Деларошове М. Антоанете а особито сада, гдје стоји ту, фатална, кано испуњени удес. Блиједа, мирна, а хладна, тајанствена погледа, — остала је и гледа, гледа пропаст човјека, — Орсата Великог. У једној руци молитвеник, у другој бијели убручић, — а обоје пало јој низ тијело.
ОРСАТ
подигао главу и лице се показује расточено од великога бола. Здвојно клима главом, коју је забацио натраг наслонивши се на стиснуту пест.
Ништа, ништа! ... Ни моје молитве, — ни моје клетве, ни мој плач! ... Ох! срамоте — Орсат плаче! ... Орсат! ... Ништа — није помогло! ... Лету, лету, врту се око пламена! — Да! — нема више крила! ... Смрзнуте душе! ... празна срца! ... Па ни разбор! ... ни интерес ни страх! ... (Укочио се, као да их гледа свијех пред собом.) Ни они понос што им је досад покривô јадне кости! ... И још их видим... и то ће ми остат до судњега дана. — (згражајући се) Ох! како су били малашни... празни! ... Како су ме мрзили, што им видим грубе, скривене мисли, што плазу преко чела, а не смију их ријет! — Ох! а њихове очи, њихов мук, њихови посмијеси! Све је то говорило, викало: "Што нас држиш! ... што нас свлачиш! ... голи смо, голи!"... Ох! ... (стресао се вас од јада, пак се загледао далеко и гласом још даљим) А ја лудов мислио... што?... Да моја ријеч може оживити мртве.. (још укоченијим погледом) — Лазаре! — Лазаре! ... (диже се полако, кано затрављен. Руку забо у косе. Сунце је на западу. Седма ура одбија. Он је не чује. Жарки пламен сунца обасјава га са стране. Као у сну) Ни Он, — Христ, — — није растопио ледене душе! — Ни Он! ...(клима главом, пак се нехотице затресао. Свијест се враћа, а с њом све мизерије јадне, неумољиве реалности. Глас малаксао) — Чудно! ... како да ми је зима! ... (Разгледава се наоколо. Само чиопе кријеште прије починка.) — Сâм! ... Сâм! ... Све ме оставило, — како да сам ја свему крив! — И Она! — моја прежуђена! ... Тврдо велико срце, — једини човјек! — једина моја вјера — и Она! ...
ДЕША
свеђ на истоме мјесту, у истој пози, али још бљеђа
Ја сам ту!
ОРСАТ
обрне се у један мах и остаје затрављен пред њезином приказом. — Пауза. Гледају се дуго у смућена лица, затим тихо
Ох! ... што си блиједа?
ДЕША
ухватила се једном руком о праг.
Видјела сам смрт! (Хоће да се макне.)
ОРСАТ
као горе нагло, скоро молећи
Ох! не мичи се!.. Ти доходиш из дубине мојих жеља! ... (све тише, не макнувши ока с ње) Лијепа како смрт! ... и охола! — Исте презирне усне, што се не љубу, — и оне исте пребијеле руке од мрамора, што чупају цвијеће живота. (здвојним миром) Ти си, — ти сад једина, — што ваља да буде ту, — да ме гледа — да ме зове...
ДЕША
коракнула до њега, ухватила га за обје руке, па се задубила у његове мутне очи
Ја — оли — она?
ОРСАТ
мукло, схрвано, истргнувши руке
А зашто си тад дошла?
ДЕША
наслонила му се полако на раме. Задњи сунчани траци обасјавају их крвавим свијетлом. Тихо, дубоко, показујући запад, што пламти у оквиру прозора
Не видиш ли?...
ОРСАТ
кликнуо, па јој зграбио руку и загледао се у сунце што тоне
Ах! ... заходи сунце!
ДЕША
Сунце слободе! ... (Загрљени, нијеми, стоје пред отвореним балконом.)
ОРСАТ
у великој тишини
Како мирно пада! ...
ДЕША
наслонила главу на његово раме
Хоће ли се игда вратит?...
ОРСАТ
као горе, сасвим тихо
Ово, — нигда! ...
ДЕША
пружила се сва према сунцу, а искипјела је у гледању.
Гледај... гледај! ... још мало... још трак...
ОРСАТ
као у сну
Још... још...
ДЕША
одмакла се од њега и коракнула напријед према сунцу, склопљеним рукама, као да моли
ОРСАТ
ухитио се објема рукама за њезина рамена, оборио главу на њезино раме и само један дах излази из разгаљеног лица. Сунце је зашло.
Ах! ...
ДЕША
прекрстила се и стисла се уз њега. Јежња прошла јој кроз тијело. Сасвим тихо, као престрашено
Нема га више! ...
ОРСАТ
долазећи напријед вас смркнут у мислима, али миран.
Сутра кад изиде, неће нас препознати више!
Далеки велики жамор и пјевање мноштва.
ДЕША
приближи се прозору, протрне и погледа хитро Орсата, — па као да хоће да хитро затвори стакло
Ах! ... Боже мој!
ОРСАТ
устао и погледао ју је. Разумјели су се. Смртни зној пробио му чело, али нема више ни жара, ни гњева, ни пламена у њему. — Запало је сунце! — Горчина и туга уљегли пополако у њ као ноћ. Дише мирно, али тихо.
Они су! ...
ДЕША
престрашена, узмиче од прозора, показујући дрхтавом руком у даљину
Они... они...
ОРСАТ
сио је опет, пак сасвим тихо, као у ноћноме дозиву
Дођи! — ту! — близу мене! (Пјесма се приближује.)
ДЕША
дошла тик до њега и скучила се на земљу, а он ју је обавио, као да хоће загрљајем да је скрије. Придушеним гњевом
Проклета пјесма!
ОРСАТ
као горе
Ах! не проклињи! ... слушај!..
И тад пјесма револуције пролебди узвишена, триумфална у предвечерје. Цијела је војска пјева. Сви голуби, ове чиопе пробудиле се и лепршају престрашено поврх града. Оно двоје јадника стиснуло се све уже, пак као да их је дивотан звук узвеличао, нехотице се уздигли и остали загрљени као један кип. Вруће сузе пузе полако низ Дешино лице. Пјесма ишчезава све помало, као да војска закреће другом улицом.
ОРСАТ
затрављен славном пјесмом, климајући тужно главом, шапће
Ох! ... како је лијепа!
ДЕША
Познаш ли је?
ОРСАТ
Чуо сам је у Париђу, — кад је падала краљева глава! (замишљено, а тише) како данас наша! ...
ДЕША
укоченим погледом, као пред понором. Пјесма нестаје у даљини. Тихо, тајанствено, скоро за себе
Што смо сад, Орсате?
ОРСАТ
Робови...
ДЕША
нехотице узмиче, сва згрожена и кликне
Ох! тад не! ...
ОРСАТ
зачуђено
Што ти је?
ДЕША
гледајући га дубоко
Мислим, — хоћемо ли игда бити сретни, иза овога часа?
ОРСАТ
— Можебит, — ако заборавимо!
ДЕША
одалечивши се од њега, тамна, пуна тајне
А ко би то могô?
ОРСАТ
дохрлио до ње, ухватио је нагло, силовито и задубио се мрк у њезине усне
Ти ме остављаш?
ДЕША
блиједа, изнемогла, али тврда
Не.
ОРСАТ
држећи је за руке, а гледајући је продирно
Колико жалости! ... колико јада! ... а сад смо дошли до прага наше јадне среће...
ДЕША
уста до уста, оком у око
Ја те љубим! ...
ОРСАТ
у страшној сумњи ухвати јој лице обадвјема рукама, пак је гледа као Едип Сфингу.
Зашто тад нећеш? (затвара јој руком усне) Јес'...јес'! ... ја то видим у твојим очима, на твојим устима! ... Ти нећеш! ... А зашто?...
ДЕША
сва у овијем ријечима
Хоће ли нам и дјеца бит — к'о и ми — робови?...
ОРСАТ
мирно, мукло, пуштајући Дешу а вас загрезнуо у јад те ријечи
Хоће! ...
ДЕША
шапће му замамна и страшна
Тад, — изабери! —
ОРСАТ
обрнуо се и остао пред њоме престрашен, узнесен, пун страхоте и туге. Као у себи
Претужна, — преслатка, велика, — к'о смрт! (Једним махом дохрлио до ње, ухватио, притиснуо ју је на груди и сјединио усне с уснама у дуги страствени пољубац. Па се изнемогли раставили, а он окамењен, тужан, али као на врхунцу непојмљива мира, кратко, мужевно) Не!
ДЕША
стисла му руку, блиједа као смрт, узела молитвеник и упутила се до врата. Кад је дошла до њих, обрће се и пита га једноставно, уморно
Да их затворим?
ОРСАТ
наслоњен на стô, а непрекидно гледајући у Дешу. Стресе раменима, па горким посмијехом
Не затварају се гдје је мртвац у кући! (Она махне тешком руком као да ступајући преко прага смрти поздравља оне те остадоше на другој обали тамне ријеке живота. — И оде. — Орсат климну главом, пак се свали полако у столицу сломљен и нијем.)
ГЛАС МЉЕКАРИЦЕ
низ улицу
Млијека, жене! ...
ГЛАС ГОСПОЂЕ АНЕ
из собе с лијева
Луција! ... Луција! ...
ОРСАТ
чуо је, разумио је звукове вјечног живота, прекрстио руке на прсима, пак климајући главом шапће у себи
А сад?... (Остаје замишљен).
ГЛАС МЉЕКАРИЦЕ
који се губи у веселоме жамору оживјелих улица, далеко, растегнуто
Млијека, жене! ...
(Завјеса пада.)
***
1 Хисторична реченица, У талијанском оригиналу: "Vaso di vipere esposto al sole!''
2 "Нијесте хтјели, окрутни бози, да се родим пастијерицом; барем тада не бих имала других мука, него бригу за овчицу и љубав пастијера". (Из Метастазијева мелодрама "Арсаће". Познавао сам много старих госпођа, које су знале на памет небројене китице тога љубавнога дворскога рококо-пјесника )
3 "Родило си се да патиш, моје јадно срце, јер ваља да љубиш онога, који од велике строгости хоће да по невјери дођем до среће". (Од истога, из мелодрама "Сирое").
4 "Идем... ли куд! Ох Боже!... Остајем... а тад... што да чиним?... Дакле ми ваља мријет" (Од истога из мелодраме "Остављена Дидона.")
5 Алузија на спор са Русијом гледе православне цркве у Граду год. 1772.
6 Хисторичка реченица
7 Одломак аутентичног писма из књижнице кнезова Сорго-Поца.
8 Сатирична пјесмица дубровачка почетком XIX вијека-
9 "Лијепе ли свечаности!" хисторичка реченица.
10 Хисторичка управо пророчка реченица грофа Лукше Гоце: "Да ћемо заиграти по мађарску!"
Лица:
Мара Никшина Бенеша (68 год.), владика дубровачка.
Њезине кћери:
Маде (42 год.)
Оре (36 год.)
Павле (27 год.)
Ката (60 год.), дјевојка у Маре.
Властела дубровачка:
Луко Орсатов Волцо (78 год.)
Сабо Шишков Прокуло (62 год.)
Лујо Лашић (32 год.), капетан поморски.
Васо (40 год.), трговац.
Једна »козица«.
(Чин се догађа у Бенешиној кући (на Пустијерни) у Граду год. 1832.)
Једина појава
Соба у госпође Маре. Сиромашно, старо покућство. По зидовима висе запрашене слике старих госпара. На дну и на лијево врата. С десне пак велики готски балкон. Отворен је напола. Кроза њ вуче се по тој запуштеној самоћи задњи жар запада заједно с гласом звона, што поздрављају Госпу.
ГОСПОЂА МАРА сама
Гледа сутон наслоњена у великоме кожнатоме стоцу. Једну руку ставила на таволин пун бумбака, постава, курђела, а другом пребира кралијеш. Обучена је у старо црно одијело. На глави "шкуфијица" откле падају бијели завојци. Око рамена зелени шалин од крепона, како су га носиле даме двадесетих година. Све је на њој складно, фино, али јако старо. На блиједом, увехлом лицу велики израз уморности и госпоства. — Докле траје звук звонова Мара моли и гледа запад. Кад и јеке нестане, онда уздахне, пак стиснувши рамена види се, да нешто броји и да њу баш то бројење мучи. Опет погледа запад и опет уздахне.
Како сунце брзо пада! — (Слиједи пређашњу тајну мисао) Јесмо ли оно продали шеснес' ока по 45, или по 40?... Маде је нешто говорила, да све заједно чини 12, не 14 талијера. Јес'... јес'! ... (Хоће да настави молитву, али јој се не да) — Ах! Да би Васу дошло на памет донијет ми барем половицу! Ох! Да зна... да зна! ... (молећи хитрије у страху) "Света Маријо, мајко божја, моли се за нас"... Ох! јес'! управ — моли се за нас! Ни од кмета кокотића, ни од увјета бедрице! Ваш тако! ... Маслине усахле, а кућа у Цавтату празна. Истина, капетан Лујо ћио ми је откупит, ма ја сам рекла: Што?... да промисли: "Звала ме на сијело да јој платим кафу!" Да?! ... (прекрсти се) Не би ми се ћело него још и то. (Клима главом и гледа у запад тупом ресигнацијом.)
КАТА
Стара дјевојка. Обучена је, како се то носило у властеоској кући. Около врата и прса прекрижила бијели велики убручић; бијеле чарапе вире испод нагрешпанога краткога тамнога руха. Папуче су јој зеленим гајтаном обурлане као и њезина сукња. Коса преплетена, по жупску, црном печом.
Уљегла је побрже, па све као да нешто тражи.
Гђе ми се, брода ти, завукла?... (Угледавши Мару, стане и прекрсти се) У име оца и... Ето ти ту! ... а што сам ја рекла?
МАРА
пренула се од мисли
Јеси ли то ти Кате?
КАТА
климајући главом као најеђена, али пуна бриге и доброте
А Ви баш хоћете, да се нахладите, је ли? ах?! ...
МАРА
ускошена
Ох — ох! — Јеси ли почела?...
КАТА
Прије Госпе Нунцијате с фуњестрам отворенијем? — ... Је ли ко то видио?! ...
МАРА
као горе
Et ne nos inducas in tentationem!
КАТА
Биће, како говорите, ма... гђе нема здравља, нема ти ни латино. (Затварајући врата) — И ето ти ту!
МАРА
гледа је намрштено климајући главом
Ката... Ката! да ти не присије...
КАТА
Нека, само да моја госпођа буде здрава.
МАРА
увалила се у столац
Ајмех! ... ето ти је сад у сентименту.
КАТА
слиједећи тише, тик до ње
'ербо што ћемо послије, кад не буде више ње?
МАРА
затворила очи и шапнула
Послије?! ... Послије?! ...
КАТА
као горе, у забуни да изрази оно, што мисли
Ех! ... говору, да је послије... и... сутра.
МАРА
пренула се, па је гледа у лице
Сутра?... што је сутра?
КАТА
Сутра је... (нагло) — објед..
МАРА
Објед?...
КАТА
доброћудно, да не престраши одвише госпођу
Је ли данас уторник?... Јес'. — А јесте ли ми прикојучер дали цванцику? — Јесте. — Дакле?... Све то хоће ријет, да ми је потреба динара за храну!
МАРА
сметена и једита
Добро, добро! ... Кад се врату дјевојчице с новене, оне ће ти их дат. — Знаш да госпођа Маде држи кључе!
КАТА
иде пут врата, као да хоће да изађе, па некако нехајно замрмља
Знам, знам! ма у толико и оне су...
МАРА
обрнула се нагло према њој
Што?...
КАТА
као горе
Рекле су: даће ти их мајка.
МАРА
Ах! (Мало се стресла и стисла рамена, као да ју је прошла јежња. То је трен. Одмах се усправи, устане и с великом мирноћом) — Кад су оне то рекле, — биће тако.(Кати) Напомени ми сутра у јутро, да ти их дам.
КАТА
зауставила се до врата, пак стиснула руке у јаду гледајући госпођу Мару. У себи
Ах! јадна моја госпођа! ...
МАРА
Не чујеш ли, да су закуцали? Пођи отвори; биће дјевојчице.
КАТА
Идем, идем. (Одвуче се тромо климајући свеђ главом.)
МАРА
остала замишљена и нијема, пак прошавши рукама преко лица, с неизмјерном уморности, тихо
Гинемо! ... гинемо! ... а све залуду. — Сребро, бисер, прстени — све, све је продано, импењано! ... А ваља наћ! — Ваља живјет! (Протрнула али одмах и пренула се. Чује некога, да доходи уза степенице. Брзо прође убручићем преко очију, сједне у столац, начини скуфијицу и шалин, све да јој се не види гануће.) — Боже прости, рекли би да плачем!
МАДЕ, ОРЕ, ПАВЛЕ
улазе једна за другом, све три једнако обучене, како се носило год. 1830. Велики затворени клобуци, широки рукави и широко рухо. Около струка "мантиљице" од модрога "крепуна". Сукње су кратке, а цревље отворене поврх бијелих бјечава. Свака од њих држи у руци молитвеник и фини бијели убручић. Све три су мало укочене, озбиљне. Ништа смијешна, али разумије се, да оне живе изван свијета. Једна их мала "козица" прати, па како оне уљегну, остане она до врата.
МАДЕ, ОРЕ, ПАВЛЕ
Улазе једна за другом па иду управо до мајке, те јој се једним кретом све три дубоко поклоне
Госпо мајко!
МАРА
наслонила се дражесно у стôцу, пак пола шаљиво, а неком царском љубазности прима поздраве, као кад се владарица клања дворским дамама.
Добре ми дошле! ... Добре ми дошле! ... Ма виђи ти, што су ми данас фамозе! ... Заисто, Маде, твој клобучић...
МАДЕ
срећно, али устегнутим изражајем
Да си виђела, што су ме гледали! ...
МАРА
као горе
Ох! ... нико пак не носи шалин, како моја Оре.
ОРЕ
клања се дубоко, с посмијешком
Научила сам од Вас, Madame la Comtesse Marina de Benessa, dame d' honneur de S. M. l'Impératrice Marie-Caroline!
МАРА
шаљиво и нехајно, гладећи бијеле завојке
Ајмех! И теби је још Франческо по глави.
МАДЕ
Како не би! Виђеле смо Вас балат контраданцу с Импературом...
ПАВЛЕ
која је предала "козици" свој шал и клобучић, опонашајући их иронички
Ох! која бремена... која бремена!
МАРА
мирно, гледајући је
Свеђ добра за складну чељад.
ОРЕ
тихо Павли одлазећи с клобуком у руци
Разумијеш ли?
ПАВЛЕ
погледала ју је мирно, пак стресе раменима и обрне јој леђа
Не!
МАДЕ
Ори
Хо'мо се промијенут, Оре.
Одлазе, а "козица" за њима.
МАРА
обрнула се, па гледа Павлу некако у шали.
Зле си воље данас, филозофе мој! ... Дану! ... да те видим. (Павле сјела на ниски "табуре" тик до мајке, па се подбочила на ручицу стôца и загледала се дуго у мајчине сиједе косе). Ох! Ох! ... што говоре те твоје очи?
ПАВЛЕ
уморно
Да су виђеле данас, мајко, прве чиопе.
МАРА
смијешком
Тако рано! ...
ПАВЛЕ
Десет дана прије, него лани.
МАРА
Ти се само тега спомињеш, Павле!
ПАВЛЕ
наслонила главу, па као кроз сан
Чекам свеђ примаљеће, како да ће нешто доћ.
МАРА
погледавши јој дубље у око, дигне јој главу, да је боље види
Биће зато, да су ти очи од плача?...
ПАВЛЕ
стресла се, устала нагло, па опет стала те сва смркнута
Да! Биће... зато — и за што друго.
МАРА
зачуђена
Ђететино! ... у твојим годиштима, у нашему стању... ћела бих баш знат... што ти мањка.
ПАВЛЕ
горко
Ништа, мајко, — и све.
МАРА
Какве су то ријечи?!
ПАВЛЕ
нагло спусти јој се опет до нога, пак дубоко шапће баш до ње, рек би од страха, да и саму себе чује
Карај ме, мајко, карај! Саме смо. — Нико не види, — не, — нико не чује нашу слабоћу. Могу се исповиђет теби, мајко, како господину Богу... (Сједне крај ње као прије па још ближе, још тише) Страх ме! ...
МАРА
зачуђена
Страх?! ...
ПАВЛЕ
као горе, све наглије и тише
Полако, полако увукла се пропаст у јадну ову кућу. Сиромаси смо! Нема више блага, — до мало ни огња. Те твоје миле руке не преду више злато, не заматају више свилу. (Зграбила руке мајчине, па их грчевито пољубила) — За динар... за динар трудиш! ... (Скрила лице и заплакала.)
МАРА
подигла се сва устресена. Уста јој уздрхтала од бола; хтјела би и она да заплаче над толиком биједом, али све то прође као трен и она је опет тврда.
Ко те научио, Павле, питат, што наши стари нијесу ћели?
ПАВЛЕ
устаје ламајући тихо руке и подигла лице, на коме титра нешто као гњев. У себи
Свеђ исти! ... свеђ исти! ...
МАРА
као горе
Откад се властела немаду поносит и својом мизеријом?... Ако је Дубровник у сужањству, будимо и ми у тузи. — Разумијеш ли, Павле?...
ПАВЛЕ
загледала се нехајно у тле, пак и нехајно одговара
Разумијем.
МАРА
сједа у столац па начињајући зврке и шал
Владали смо тисућу годишта, вријеме је да и умремо. (Станка. — Мирно и благо) Смолићеш вечерас, Павле, дјело од покајања, да те Бог ослободи од пустих мисли.
ПАВЛЕ
пошла до прозора, сјела и загледала се у тмину, што се све то више спушта
Хоћу, мајко.
МАДЕ
завирила до врата
У тмици сте, мајко?
МАРА
Сутон је за разговор.
ОРЕ
улазећи с Мадом
И за тугу.
МАДЕ
Оно Данте говори: "Еrа l' ora[11]... еrа l' ora"... Спомињеш ли се, мајко?
ПАВЛЕ
сједећи крај прозора и гледајући свеђ на двор, дубоко а далеко
"Era gia l' ora che volge 'ldesio
"A' naviganti e 'ntenerisce il core
"Lo di ch' han detto a' dolci amici addio."[12]
МАРА
сјетна
Што је то лијепо! ...
ПАВЛЕ
као горе
И јадно...
МАДЕ
гласно до средњих врата зове
Ката! ... Ката! ... донеси лукјернар! (долазећи напријед) perchè altrimenti растопићемо се у поезији.
МАРА
А ти кад волиш прозу, Маде, ево ти два клупка бумбака. Рашчини га, а нека ти Оре помогне. Ваља брзо да сплетемо докољенице за Дум Андра. (Дава јој бумбак.) Можете фатигат и брез свијеће.
МАДЕ
сјела; Ори
Оре, држи! Ја ћу оматат. (Обадвије почну радњу.) А у толико можеш ми приповиједат, што си читала у кроници Влађа Бенеше. (Цијели разговор, што слиједи, преплиће се с радњом, све наравно и једноставно. Мара плете бјечву, а Павле чупа стари постав).
МАРА
Павли
Имаш ли и ти посла, Павле?
ПАВЛЕ
Чупам стари постав за болеснике.
ОРЕ
Мади увијек мало узнесено, романтички
Ох! Маде — то ти је био госпар човјек!
МАДЕ
А докле си дошла?
ОРЕ
Кад га Карло Пети прима на удијенцу.
МАДЕ
Мајко! ... чујеш ли! ... Карло Пети!
МАРА
Још живемо, ћерце, од љепоте оних дана.
МАДЕ
другијем тоном, некако ускошена, што не може распутити узô на бумбаку
Како хоћеш да оматам, кад су таки узли?! ...
ОРЕ
и она је сашла са Олимпа прошлости, па се пригнула до ње, да јој помогне.
Истина! ... (зове Павлу) Павле! — Имаш ли ножице?
ПАВЛЕ
дигла се мирно, па с ножицама у руци долази до сестара.
А што ће Вам? (Све три дјевојчице окупиле се, да размећу бумбак.)
МАРА
нехотице, као да се нечеса спомиње, загледала се у своје кћери, па некако одсутно, јадно
Три су биле и исто су чиниле: — Клото је прела, Лакези је мотала...
ПАВЛЕ
као горе, сестрама,
Залуду! — боље пристрић, него се мучит. (Ножицама пресијеца узао.)
МАРА
као горе, замишљена гледајући Павлу
А трећа кида нит живота — — (Пригнута, подбочена гледа испред себе, па нехотице гласније) Ма! ... Како се оно трећа звала? — —
ПАВЛЕ
обрнула главу, разумјела је, и одговара, као јека, чудним посмијехом на уснама
Атропос, мајко! ... (Сјела опет до прозора.)
МАРА
стресла се мало, пак увалила се у стô, једва шапћући
Јес'.. јес'! — (почела опет плести бјечву, те заклимала главом као кроз смијешак, а у себи) Боже мој — лудих мисли! ...
ОРЕ
Чујте дакле, што пише наш антенат, Дон Владислао де Бенеша, амбашатур наше републике. (Држећи свеђ памук омотан около руке, откле Маде размата жице и у клупко их заврће, Оре говори, као да чита; нешто емфатички, као што јој је цијела нарав занесена за величином и госпоством) "Најприје сам пошô у салун копљаника. Ту их је било 25, сви у злату и у брокату. Пак смо прошли кроз салу амбашатура — de lôs embajadores. — Ту нас дочекали 32 пажа с буздованима од злата".[13]
МАРА
у себи
Ах! Да ми је једнога за — сутра!
ОРЕ
"... Тад је на врата у сали дел Троно уљегô ел гран мајордомо и завикô: "Ел Реј: И ето ти прочешљуна како на Коросанте а на дну у онему злату, између алабардâ и барјака, један човјек сâм, вас у црну, col Тoson d'oro на прсима. Гдје је он проходио сви су му се клањали. Парало је жито на пољу по великоме вјетру! — Сви умукли. а они човјек у црну успео се до трона и сио, како да се уморио, испод балдакина од велута извезенога с аквилам империјалијем. Они је човјек у црну био — Карло Квинто!
МАРА
устресла се од радости и ускликнула
Ах! ... Карло Квинто!
ОРЕ
наставља не прекидајући радњу
"... и тад ел гран мајор домо quasi на кољенима пред њиме, нешто му је шушнуо у ухо. Сикуро му је говорио од мене 'ер Императур погледа ме за моменат с некаквијем мутнијем очима, пак ме поздрави и проговори по полако и какo да шњуха, ma chiâro, оне двије фамозе ријечи: Cubrias Vos! И ја сам се покрио!". (Дубока ноћ. Оре се заустави као узнесена а сломљена од те славне успомене.) Ах! — Мајко! јесте ли чули?... Карло Кванто нам је рекô:...
МАДЕ, ОРЕ
(у један глас)
Cubrias vos!
МАРА
Ех! Дјецо! ... платили смо му слано они клобук! ...
ПАВЛЕ
мукло, чупкајући шарнију
"Триста Вица удовица!"[14]
МАДЕ
настављајући радњу
Реците, што му драго, мени се још блијешти од толике свјетлости.
КАТА
уљегла кроз средња врата с ужеженим лукјернаром; држи га високо и носи га до таволина
Bonásera!
СВЕ ГОСПОЂЕ
Bonásera!
КАТА
стављајући свијећу на таволин
Нема, госпо, више стијења дома.
ПАВЛЕ
смијући се, иронички, Ори и Мади
Блијешти ли Вам се и од те славе!
МАДЕ
скандализана
Павле! ...
ОРЕ
исто презирно
Ђа! зову те неки: "Павле Ђакобина"!
ПАВЛЕ
устане мирно
Грехота да нијесам.
КАТА
Мари
Поручио Вам је капетан Лујо, да ће Вас доћ вечерас поздравит.
ПАВЛЕ
у себи, мукло
Ах! ...
МАРА
Жô ми га је.
КАТА
Рекô је: ваља да пођем.
МАДЕ, ОРЕ
(радећи, нехајно)
Нека пође!
ПАВЛЕ
сломљена, сједа опет, гдје и прије, па у себи
Све доспјева! ... све! ...
КАТА
до врата, спомене се нечеса, па се обрне према Мари
Нути! — све ти заборављам, госпо! Ех! пуста годишта! ... — Хоћете ли примит Васа?
МАРА
зачуђена, скоро радосно
Што?... Васо?... дошô је!?...
КАТА
Начекô се јадан доли у солачи.
МАДЕ, ОРЕ
(као горе)
Нека чека!
МАРА
у себи
Ох! То су моје молитве! ...
КАТА
у себи
Да зна, да сам јој га ја зазвала! ...
МАРА
нехајно Мади наслонивши се удобно у стôцу
Пошто си погодила, Маде, оку котóњате?
МАДЕ
По цванцику и пô.
МАРА
рачунајући у памети
Јес'... тако је. (Кати) Реци му, нека се служи.
КАТА
одлази климајући
Залуду! ко је госпар је госпар!
МАДЕ
устаје, замата радњу те, приближивши се мајци, некако свечано
Не заборавите, мајко, да је Васо Херцеговац купио у суду полачу Вашега нона Тудизића. (Оде)
ОРЕ
исто као Маде
... и да га наши кмети зову: "госпару Васо!" (Оде)
ПАВЛЕ
шапне мајци тихо
Зафали му, мајко. (Оде)
МАРА
загледа се за Павлом
Чини ми се: Павле има разлог!
ВАСО
улази, скида фес с главе и дубоко се клања, заустављајући се до улаза
Госпо!
МАРА
сједећи, не обрнувши се
Ох! ти си, Васо?... Браво, да! ... Добро ми дошô!
ВАСО
приближио се све полако, кано да по бисеру гази
Ех! фала госпо! (љуби јој руке) Ето ме ту; а како ти је, валај, здравље, госпо?
МАРА
великом љубазности, али неизрецивим изразом нутрашњега величанства
Старос', Васо мој! ... А што ти је од Анђе?... Чула сам, да је сретно повила.
ВАСО
блажено
Милостиви ли сте, госпо! ... Ех! Бога ми,... родила јунака!
МАРА
гледајући га посмјешице, као да тражи разлог његова доласка.
А... што си ми дошô, Васо?
ВАСО
сметен, али: лукавим смијешком, вртећи фес између прста
Ех! ... па знате... Задужио се Васо... у Вас, госпо.
МАРА
као горе
У мене?! ...
ВАСО
као горе
Ех! па... Ви ми поштено продали котоњату, а ја, Бога ми... поштено заборавио да Вам је платим! Хе! хе!
МАРА
сва се наслонила у стô, па, као у чуду, неизмјерним изразом нехајства
Јадни мој Васо! ... ма што си се мучио! ... није било заиста преше.
ВАСО
Било је, било, госпо! — Ама што ћеш? — Посла! ех! да ти се заврти! — Купио кућу, велику, пусту... полачу Тудизића... знате ли, госпо?...
МАРА
усукала се, али мирно и хладно
Не знам, Васо!
ВАСО
охрабрио се, па простодушно приповиједа што ћути
Ех! да видите пустијех соба! — Боже, Боже! — Големе као џамије, а зидови, — валај, — куле, госпо! Ах! У што сам се упртио; а хоће ми се блага, да то све причиним у магазин за брашно! (У разговору дохватио се сточића и хтио да сједне.)
МАРА
полако устаје и мирно зове
Ката! (Васу једноставно и отворено) Рекô си, чини ми се, 16 ока, по...?
ВАСО
усправио се, па с пређашњом сметеном а великом понизношћу
... по 45, госпо! — по 45! ...
КАТА
уљегла
Звали сте ме?
МАРА
Кати
Примићеш од Васа динар (Васу с пређашњим добрим посмијехом и фином љубазности) Знаш, — она ти држи конте ових путина.
ВАСО
предао замот динара Кати
Ех! прости, госпо! ... хоћеш ли да пребројим! ...
МАРА
великим госпоством, а све то слађе
Што ти доходи на памет, Васо! ... Жô ми је само, да си почекô, јадан. — Спомени се опет кадгод твоје сусједе, Васо! — а не заборави ми поздравит Анђу! ...
ВАСО
вас пригнут, блажен од толике части, љуби јој руке па одлази све унатрашке кроз средња врата.
Ех! валај... позлатила ти се уста, госпо! ... Опет ћу Вам доћ...
МАРА
краљевским поздравом руке
Адио, Васо.
ВАСО
Адио, Госпо! (Оде)
МАРА
Кати, хладно, сухо
Ката! — приброји.
КАТА
пребројила
Не мањка ни карантан.
МАРА
узимље јој новце, ставља их у шпаг, па одлази према својој соби
Рекла сам ти: имаћеш их сутра. (Оде)
КАТА
гледа за њом
Залуду! ... (Одлази климајући све главом) Ко је госпар је госпар! (Оде)
ПАВЛЕ
уљегла хитро с доњих врата гледајући све наоколо немирно, да је мајка не види; мутне очи, стиснуте блиједе усне
Рекла сам му ја, да пође, и послушô ме. Чекала сам га осам годишта, вратио се — пак опет иде! ... а ја опет сама брез утјехе, брез уфања... Ох! све проходи... све се дуне! — И младост — и ови тужни дани... (Дошла до балкона и гледа на двор.) Још један једини трак, — онамо на Госпи... пак тад велики, дуги јад... ноћ! (Утопљена је у црним мислима.)
ЛУЈО
улази кроз средња врата
Ката ми је рекла, да је ту... (Угледавши Павлу, стане) Ах! — сама је.
ПАВЛЕ
пренула се. Уморном руком глади чело.
Да нема мисли, не би ни јада било. — Али овако... потреба ми је снаге и ништа него снаге.
ЛУЈО
гласно
Зашто?
ПАВЛЕ
престрашено
Лујо! ... Ту! ...
ЛУЈО
Звали сте снагу: ево је.
ПАВЛЕ
оштро
Слушао си?
ЛУЈО
мрко
Не. — Чуо сам.
ПАВЛЕ
сметена
Дошô си, да нас поздравиш?... је ли? Ах! ... идеш... зазваћу ти мајку.
ЛУЈО
хоће да је задржи
Почекајте... Павле!
ПАВЛЕ
хитро
Не... не... (дотрчала до врата на лијеву, па зове нагло) Мајко!
МАРИН ГЛАС
Што је?
ПАВЛЕ
као горе
Дошô је капетан Лујо. — Хоће да те поздрави.
МАРИН ГЛАС
Ето ме! ... Задржи га за час.
ПАВЛЕ
Пауза. — Мирна, ал изморена обрнула се према Лују, наслонивши се до прага.
Смилуј ми се!
ЛУЈО
дошао до ње, тихо, али страствено
Идем ли, Павле, и ови пут — брез уфања?
ПАВЛЕ
ламајући тихо руке, довукла се до стôца, пак се сва на њ згрчила.
Ох! ... муко моја! ...
ЛУЈО
до ње, тврдо, али с дубоком страсти
Ишћерај ме, ма ваља да говорим... за први и задњи пут. (све тише) Били смо дјеца, ја син кмета, а ти кнежева ћи. Ћућели смо се још у дјечјој игри. Пак су ме послали на море. Годишта и годишта смуцô се по свијету. Дошô, — пошô, а мени свеђ у глави твоје око и златне косе, што су ти круниле чело. — Вратио сам се, ето човјек, — "госпар"! како ме туђи, слободни људи зову. Јадног мене! ... нијесу знали, да кад сам уз Вас, ето опет вашега роба!
ПАВЛЕ
стиснула шакама уста и загледала се у тле.
То је! ... то је...
ЛУЈО
као горе, све то живље
Кметски ми је род улио у душу најниже пониженство, (сасвим тихо и страствено) — љубав за тебе, — задња госпо моја!
ПАВЛЕ
устала мирно, па га око у око оштро, продрљиво мотри.
А ко ти је то допуштио?
ЛУЈО
грчевито је зграби за руку, пак лицем у лице
Ах! ... зато, што си виша ти у тузи, него ли сви ми у срећи, — зато, зато, — Павле, ја те ћутим... ја те хоћу! ...
ПАВЛЕ
истргла руку, здвојном одважности
Зашто губиш толико ријечи?
ЛУЈО
Ти ми се ругаш?
ПАВЛЕ
мирно, а неизмјерном тугом
Слушала сам те, и нијесам побјегла.
ЛУЈО
горко
Ко ми те дакле граби?
ПАВЛЕ
као горе
Ти си рекô: моја туга! — Ако си ти у мојој кући кмет, — и ја сам ту у сужањству мога госпоства.
ЛУЈО
ухвати је за руку, мило и одважно
Сломимо вериге, будимо људи, Павле!
ПАВЛЕ
гледа га великим болом, али сва расцвијељена од унутрашње своје жртве.
Ко извади само једну плочу из ових распуцаних мира, пропада нам двор, умире нам госпоство. (Продирним погледом затравила му сав очињи вид.) Хоћеш ли?...
ЛУЈО
гњевно, неумољивом тврдоћом других тежња
Брез срца, — брез срца, — како и сви твоји!
ПАВЛЕ
сјетно, мртвим погледом, смијеши се, наслоњена до таволина.
Зовеш ли тако оне, што умиру за барјак свој?
ЛУЈО
сио је схрван и покрио рукама лице.
Павле! ... Павле! — Трудан ли је ови крст! ...
ПАВЛЕ
полако, свечано ставила му руку на главу.
Носимо га, — за туђе гријехе, — кô господин Бог!
ЛУЈО
тргне се, устане, грчевито
Ох! ... ето... доходу...
ПАВЛЕ
тужним посмијехом
... госпари наши!
МАРА
улазећи, до врата
Идеш ли нам управ, Лујо?
ЛУЈО
Идем, госпо, откле сам и дошô.
МАРА
љубазно
Дубровник ти је малашан, младићу!
ЛУЈО
... И тужан.
МАРА
у стоцу, уздахнувши
Ех! ... Што ћеш?! ... Припун је успомена!
ОРЕ
улазећи
Не заборави ми донијет папагала, Лујо.
МАДЕ
улазећи за њоме
А што ћеш мени? (Говори с њиме.)
ОРЕ
приближила се. Павли, тихо, сасвим нехајно
Како ћеш брез њега?
ПАВЛЕ
стресла је раменима, истим тоном, тихо
Како и досад.
ОРЕ
Боље за тебе. (Одлазећи од ње, још тише) Спомени се Марије-Орсоле!
ПАВЛЕ
остала за час као ошинута
Марија-Орсола! ...
КАТА
до врата
Дошô Вам је госпар Луцо и госпар Сабо.
МАРА
устајући
Finalmente! (Кати) Прими, пак донеси кафу. (Ката одлази.)
ОРЕ
Che fòrtuna! ... Откад нам није било госпара кнеза.
ЛУЈО
Што?! ... Госпар Луцо?...
МАРА
полутужно
Још једини живи властелин, што нам је био једанпут владар.
ЛУЦО
показао се до врата тешко дишући, вас запијехан од астме и од високијех скала. Дебео, надувен, слабих нога, једва се миче, наслоњен на велики штап са златном ручицом. Обучен је à lа vieux régime с отвореним цревљама. Тамномодри фрак са златним пуцама. Велика црна кравата около врата. На глави носи црну кадифску капу, коју нигда не диже. Лице обричено. Покривен је фераулом.[15] Све је на њему једноставно и чисто. — Улази тромо, као да ноге не могу да подносе претешко тијело. Његов је говор мјешанија неразумљивога мумљања и гласнога ћутања. Велика старост, велика слабост, велико госпоство.
Уф! ... те проклете скале! ...
МАРА
пошла му у сусрет
Добро нам дошли! Ma bravo, Луцо! ... оздравиле ноге.
ЛУЦО
свали се на канапу
Нијесу оздравиле! ... Горе! Горе!
САБО
је уљегао за њиме. Сух, укочен, малашан, обучен à lа 1820. сиромашно, али фино и с неком елеганцијом. Миче се као аутомат, рукама иза леђа, очима затвореним, тврдог, пергаменског лица. Смијешан је, али потенцирани grand-seigneur. Све је у њем охолост. Он не гледа, он се не обрће, већ у неизмјерној моралној нехајности за све, што је садашњост, затворио уста, и каткада поспрдно зарежô. Кад говори, кад мучи, исти израз презира затегао му уснама. Нема клобука, нема огртача. Дошао усред собе, махнуо главом и руком поздрављајући госпође, пак се зауставио, прекрстио руке иза леђа, затворио очи и гласно се насмијао; рекао би: заграктале вране.
Маде! ... Оре! — хе! хе! ...
ГОСПОЂЕ
Добро нам дошô, Сабо!
САБО
непомичан усред собе, опет загрокће
Хе! Хе!
ОРЕ, МАДЕ
Што ти се догодило?
САБО
као горе
Јесмо ли се окладили, si o nò!
ОРЕ, МАДЕ
Свакако (радознало) Дакле?...
САБО
као горе
Хе! Хе! Хе! ...
ОРЕ, МАДЕ
(около њега)
Је ли било ведро, Сабо?
САБО
затворио очи, па са злобним задовољством погледао једну, затим другу, а словку по словку изговара
Даж–ђе–ло је!!
ОРЕ, МАДЕ
(у шали, као да су веле забринуте)
Ох! изгубиле смо!
ЛУЦО
најеђен, што не разумије
Ђе ти је дажд?... Сабо! ... ђе? ђе?
САБО
као да навјешћује велику новост, склонивши очи и подигнувши обрве,
На дан Св. Влаха 1796...
МАРА, ЛУЦО
(као да се љуте, што им се руга)
Ма! Сабо! ...
САБО
наставља не, пазећи ни што говоре, ни што чине
На дан Св. Влаха 1796, кад је госпар кнез Никша Бенеша...
МАРА
зачуђена, радознала
Мој јадни Никша?
САБО
као горе
... Кад је госпар кнез Никша Бенеша излазио из двора с дуплијером у руци, — дажђе-ло је! (стиснувши рамена, према Ори и Мади, као да их жали, што не знаду) — Прочитô сам у моме мемориалу! — е tanto basta!
ОРЕ
пружа му на тањурићу нешто котоњате и мантале; врло љубазно и дражесно
Окладе су слатке, кад их Сабо добива!
САБО
погледао хитро, што му дарива, па гладећи Ору по лицу
Браво Оре! хе! хе! ... Биће и за мога риса!
ЛУЈО
Павли, тихо, гледајући у чуду све те приказе неразумљивих прошлих времена.
Што?... он гладује?! ...
ПАВЛЕ
Воли то, него ли туђу милост!
МАРА
Луцу у разговору
Сабо је погодио. — Спомињем се! Ох!... Боже мој, како да је јучер! — Јадни мој Никша, ћио поћ у цркву с бјечвама од свиле. — Имађинај се! — А почела падати која капља! Нећеш, Нико! рекла сам му ја, — па ти му навукла два пара шкапина, а повише њих бјечве од свиле. Да!?... и како је послушô!
ЛУЦО
А у мене Ане?! ... Уф! ... Све виче: "Ваља ти ставит плашт. Биће амбашатури из Париђа, из Вијене!"... Ха! Ха! ... Како ћу плашт, кад бура пуха, а у сенату разбио Никола двије ластре?! ... Уф! ... Ане кушпета... а ја?! ... Ставио под плашт, знаш ли што?... Кожицу од зеца! — Ха! Ха! Ха! — Кнез у кожици?... (Од силнога смијеха дошао му кашаљ. Духа, хрка и усекује се великим модрим убручићем.)
МАРА
смијући се
Ах! Да нас јадна Ане чује! ...
ЛУЈО
Павли потихо
И ти можеш с њима живјет! ...
ПАВЛЕ
блиједим смијешком
И умријет.
ЛУЈО
муклим гњевом
То нијесу људи! ...
ПАВЛЕ
све тише
Вечерња луч зове душе на сијело.
КАТА
уљегла носећи на тацуну кафу, бешкота и колачића. Иде од госпара Луца до свакога
Служите се! — Молим Вас! — Хоћете ли још цукара? — Ево вам бешкота. — (Свак узимље, срка, гризе. Ката остане на дну чекајући, да сви доспију. Разговор, што слиједи, преплиће се с кафом.)
ЛУЦО
Мари показујући Луја
А ко је они?...
МАРА
Капетан поморски; знаш — Лујо Лашић!
ЛУЦО
Лашић... Лашић! ... Кмет?...
МАРА
Био му је отац.
САБО
који се приближио Мари
Тад је и син.
МАРА
Сабу
Поморци нијесу кмети, Сабо.
САБО
поспрдно
Да, да! ... Сорбонезица! (Срче кафу.)
ПАВЛЕ
пружила кафу поморцу, тихо и тужно
Прими задњу, Лујо.
ЛУЈО
мукло, гњевно
Притворила ми се у отров!
ПАВЛЕ
као горе
Зашто си слабији од мене?
САБО
Мари, поспрдно
А јеси ли примила на посјед госпођу Франу Матову! хе! хе! ...
МАРА, ОРЕ, МАДЕ
(као увријеђене)
Ох! Сабо...
ЛУЦО
А ко је то? ко?...
ОРЕ
Ајмех, Луцо! Не знаш?! Мато Луков Бинциола! властелин дубровачки, ciambellano е Conte dell' Impero узео Франу, ћер Влаха Батистића, бутигара у Цавтату.
МАДЕ
у највећему згражању
La comtesse Françoise!
ЛУЦО
презирно
Ђа! Отац му је био с Франчезима! ...
МАРА
Veramente, ја разумијем све, само не то! (Ката покупила све кикаре и пошла.)
ЛУЈО
устегнуо се, да не плане Павле га свладала ријечима и погледом; тихо, страствено
Чујеш ли им гњиле душе?! ... Ах! Павле, Павле! бјежи са мном у живот.
ПАВЛЕ
све то тврђа
Би ли ти, капетане, оставио брод, кад се топи?
ЛУЈО
прене се, хитро, инстиктивним згражањем
Не!
ПАВЛЕ
с горким посмијехом
Ето видиш!
МАРА
устајући
Ако хоћете на партиту?
ЛУЦО
исто
Хо'мо! Хо'мо!
ЛУЈО
Мари
Госпо... ја идем!
МАРЕ
врло љубазно
Врати нам се брзо.
ОРЕ, МАДЕ
Адио, капетане!
ПАВЛЕ
за себе
Јес'! — Пођи и ти, како је она пошла.
ЛУЦО
тетурајући до врата на лијеву
Адио, младићу! Адио! (обрне се према њему) Ако сусретнеш ђегод по мору... знаш? — барјак Св. Влаха... Поздрави га! ...
САБО
тврдо
Залуду се мучиш! ... Нема га више!
ЛУЦО
остао отвореним устима као у страшном чуду.
Ах?! ... (Освијестио се, стресао се, закашљао, замумљао) Виђи, враже! ... Виђи!.. (узме Мару за руку) Прем смо стари! (мрмљајући) Нема га?! (опет стане и опет се враћају старе мисли.) А зашто га нема?... Зашто?! ... (Одлази с Маром под руку.)
ЛУЈО
Павли
Госпо Пâвле, да сам Вам припоручен. (Хитро, тихо и горко) Вратићу се. А тад?
ПАВЛЕ
смртним посмијехом
Бићу стара, Лујо!
ЛУЈО
све потише
Љубићу те и у старости.
ПАВЛЕ
као горе
Бићу мртва, Лујо!
ЛУЈО
мукло, очајно, лицем у лице
Тад ћеш пак бит моја!
ПАВЛЕ
планувши, све потихо, скоро весело
Ох! Тад хоћу!
САБО
Ори и Мади, одлазећи
Весела ти је Пâвле!
МАДЕ
усукана
А зашто не би?
ОРЕ
узме га за руку
Сенатуре! ... Зову нас — на велико вијеће. (Иду смјешећи се на лијеву.)
ПАВЛЕ
у исти час видјела Луја крај врата у средини, гдје одлази. Страх и очај је свладају и она завапи
Лујо! ...
ЛУЈО
обрнуо се баш до прага, па затрчао се до ње и зграбио ју је страствено
Идеш ли са мном?! ...
ПАВЛЕ
ухитила му главу обадвјема рукама, па се у њ загледала, као да би га хтјела испити
Не! — Само да те још једанпут видим прије смрти...
ЛУЈО
Павле!
ПАВЛЕ
тура га од себе
А сад — пођи! (Он се тргне, пољуби је нагло у чело и побјегне здвојно.)
ПАВЛЕ
остала као громом ошинута. Из ближње собе чује се смијех и разговор. Ухитила се за главу, па махнитим погледом заокружила сву празнину, што је опкољује. Очај плане за час у измученој мисли, затрчи се до балкона, као да ће га отворити и полетјети, пак стане изнемогла до прага.)
Не! (сва протрнула) Да га још једанпут видим... Пак?... Пак?... (хоће да отвори) — "Тад ћеш бит моја!" — Дакле?... Смрт! ... (Узмиче као пред понором, одакле ниче дубока, далека мисао.) Марија-Орсола! ... И она се укопала, да живи за једну једину вјечну мисô! ... (Пауза) — "Тад ... тад бићу твоја!" (Дубоко зајечи и покрије рукама лице. То је трен. Чврста несломљива воља, што јој се из хисторичких давнина у жилама слегла, утврди је до врхунца снаге.) Прије него сване дан! — Јес'! — Одма, одма! — Ко мре, не чека! — (Одлучним кораком дошла до собе, одакле продире жамор и смијех играча, али покрај врата сва се устресла.)
Јадна мајко! — А да није тако, умрла би. (Хитро зове) Мајко! ... Мајко! ...
МАРА
изнутра
Што је, Павле?
ПАВЛЕ
Играш ли?
МАРА
За час, не.
ПАВЛЕ
Тад — дођи! — Неко те зове!
МАРА
Ево ме, ево!
ПАВЛЕ
проблијеђела. Страх је предобио. Као мртва душа наслонила се до првога сточића.
Не остави ме, Боже!
МАРА
уљегла на лијева врата, па се зауставила. Не разабире у полутами.
Ко ме зове?
ПАВЛЕ
непомична, бешћутна
Марија-Орсола!
МАРА
у чуду
—Марија-Ор... (Дошла до кћери, погледа је продирно, па сва продрхта) Јеси ли ти то рекла?
ПАВЛЕ
Јесам, — ја.
МАРА
зграбила кћер грчевито за руку, па је довела до свијеће.
Тетка твога оца Марија-Орсола Бобали... учинила се думна... јер је ћућела... пучанина.
ПАВЛЕ
Како и ја.
МАРА
Ти! ... Ти!..
ПАВЛЕ
свеђ бешћутна, тврда
Човјек, који је сад изишô, однио је и сву душу моју.
МАРА
муклим гњевом и презиром
Ти си ћућела кмета?!
ПАВЛЕ
Како да је властелин, мајко!
МАРА
сломљена, свалила се у столац
Ах! — То је крај свему!
ПАВЛЕ
приближила јој се, дубоко, али као из велике далечине
Жô ми те је, мајко! — Али и ти знаш, да је тако боље. — Остају ти двије ћери... Ја ваља да умрем свијету (стресла се) кад не могу животу.
МАРА
устала, па гледајући је оштро, дуго
Зашто сад, кад он иде?
ПАВЛЕ
Рекô је: вратићу се!
МАРА
Пак!
ПАВЛЕ
лице у лице
Да га још једанпут видим — његова сам!
МАРА
потихо, продирно
Јеси ли чекала, да ти речем: пођи с њиме?
ПАВЛЕ
нагло обрнула главу и сва се усправила
Ти ми не вјерујеш! ...
МАРА
А зашто бих?
ПАВЛЕ
очајно, гњевно, презирно а свака ријеч као жерава
Зашто?! ... Зашто?! ... Убила весеље, задушила младост, спасила ти понос, па зашто?! ... Кости се лому, душа се привија, а мајка ти се руга: Зашто?! ... Зашто?! ...
МАРА
још тврђа и виша
Марија-Орсола није рекла ни ријечи! — Пригнула је главу и пошла.
ПАВЛЕ
у крајној смјелости, сва пламтећа од срџбе
Ах! — Умријети, а мучати! — Је ли?! То су нам наши стари заповиђели! ... Нечисте мисли не смију ни приспат у Бенешином двору! ... Јес'... то је, што те још мучи у свој овој превеликој тузи! — Ти хоћеш чин, а не ријечи! ... па добро... (Кано рис бацила се на таволин, зграбила ножице и једним кретом рашчинила косе.)
МАРА
разумјела, хоће да је заустави, дршће, у страху и ганућу
Ћерце... што чиниш... ах! ... Почекај...
ПАВЛЕ
грчевитим, некако сулудим смијехом
Атропос се звала! ... (Пререзала једним махом косу.)
МАРА
Ах! ... (Врисне и свали се у столац покривши рукама лице.)
ПАВЛЕ
дошла до ње изнемогла, али мирна, па као жртва пред нијемим божанством, клекне предајући мајци прам острижених коса. Полако, тихо и дубоко
Марија-Паола те пита: — вјерујеш ли јој?
МАРА
растворила руке и притиснула јој главу на груди, а на лицу јој и понос и задовољство и туга.
Ћерце моја! (Чује се жамор и смијех у ближњој соби. Неко зове: "Дођи, мајко!" — Оне двије јаднице остану загрљене.)
(Завјеса пада.)
***
11 Бијаше доба.
12 "Било је већ доба, кад се путници на мору њежно сјете растанка са милим пријатељима".
13 Сачувао сам стил и језик небројених сличних мемоара што сам нашао и прочитао у државном аркиву и по властеоским кућама у Дубровнику. Талијански језик био је у оно доба у цијелој Европи дипломатски језик, као сада француски, тако да су државни тајници свих европских држава у XVI и XVII вијеку били већином Флорентинци. Зато је талијански језик слободном вољом Републике Дубровачке (дотични су Senatus Consulti Сената често штампани) био и државни језик Републике. С тога и та мјешавина језика у списима и у говору старијих Дубровчана.
14 Легенда, да је на самоме острву Лопуду остало три стотине удовица именом Вица послије расула царске флоте, коју посла Карло V на Алжир, а олуја је уништи. Наш славни Антун Казали спјевао је велебну пјесму о тој причи.
15 Старински широки сукнени огртач (манто).
Лица:
Госпар Лукша гроф Менце (Менчетић), властелин дубровачки (65 год.).
Госпар Нико, брат му (70 год.).
Госпођа Маре, сестра му (68 год.).
Ида, њихова родица (21 год.).
Баруница Лидија (29 год.).
Госпођа Славе (48 год.).
Емица, њезина кћи (19 год.).
Госпођа Лукре (52 год.).
Оре, њезина кћи (18 год.).
Јелка, њихова пријатељица (24 год.).
Госпођа Клара (60 год.).
Дум Марин, парох (66 год.).
Гроф Ханс (34 год.).
Барун Јосип Ласић (28 год.).
Марко де Тудизи, чиновник (36 год.).
Вуко, Конављанин.
Вица, дјевојка у госпара Лукше.
Три мужиканта из града.
Двије дјевојке у Лукше.
Чин се догађа год. 1900. у вили госпара Лукше у Гружу.
Једина појава
Завјеса се диже, — а каменита, бијела тараца Менчетићеве виле, — обасјана сунцем, и накићена врсима пôма, јулимбриша и расцватенијех леандера, што се из перивоја успеше, — пространа као пољана dei Signori какве класичне талијанске мале пријестонице, — на једанпут сва успламти, сва се насмијеши и сва се раскошно развали у дуљини и ширини позорнице, — мирна, велика и господска у злату првијех јесенскијех запада.
Кроз танке, готске "келомнице" (ступиће) крајњега "парапета" вири тамо испод ње Грушки Залијев утопљен у свијем шарама злата и мједи. Та величајна пространост бијеле тараце била би одвише хладна и празна, да се на дну не диже благим обронцима Петка, која се баш ту, с те тараце, укочила усред обзорја, зелена, тамна, замишљена као Сфинга мисирских пустара. Густа борова шума покрива јој чело, па у наборима слази низ обје јој боке те покрива плаштом благе суморности сав онај чаробни, непромијењени низ историских профила, што се пењу и слазе све до Госпе од Милосрђа, па до задњега Лападскога Рата, — а у којима још трепти дрхтај догорјеле дубровачке душе.
Из тога зеленила, — све то тамнијега на затку сунчанога жара, — продиру, као сјен тамне готске катедрале, архитектонске, црне силуете Михајлових чемпреса, чувара мртве народне власти.
А како су испод тих височина малашне и мирне кућице на лападској обали! Хлад их је Петке већ удунуо у љубичастој полутами, пак су почеле санено жмирити, као да су се умориле буљећи непрестано у тиху воду што им ноге пере и гдје сада, рек би, све ишту, да ли је можебит на дну мутнога залива утонуо стари Гучетићев двор — тајанствени Лорко, — који је ту недавно нестао са свим својим доброћудним духовима и поносним ломбардским прозорима.
Али ако се стари мири разваљују, нешто ипак још живи, нешто поносна још клица из црљене, влажне земље Лападскога Рата.
Чемпреси, — чемпреси, посвуда чемпреси!
Ено, гле, упутили су се крај поносне, опустјеле Ђорђићеве виле у неки сјетни, тајновити опход, пак ето их, гдје се пењу, слазе, заустављају. све то уморнији, све то растресенији! По борима, по маслинама, по дôцима траже нешто изгубљено, што ће им Петка можда показати, — Петка, — у коју сви упријеше свој застрти, црни поглед. А међутим на тараци Менчетића, — гдје су плоче излизане као мрамор, од безбројних шетња мртвих и живих госпара, — сунце још баца све своје румено злато, — голуби се још љубе, — а гуштерице се прилијепиле на вазама у хералдичкој позив Працатова знамења.
Толико је ваздуха, свијетла, љепоте на тој слици класичних времена, да не чујеш ни жамора људи, што Гружом пролазе и што уживају сјајни јесенски запад.
Ниски мирац са каменијем сједалом, што затвара с десне стране тарацу, пробијен је на једном мјесту. Ту су леандри најгушћи — а ту је и скалица што слази доли у ђардин. Мало даље од тог отвора, диже се високи исклесани зид готске, величанствене куће, у којој су отворена велика огивална врата, налик балкону, кроз која се улази у стан госпара Лукше.
На лијевој страни тараца је прекинута красном, малом кућном капелицом, која је између пôма и чемпреса благо засјела на тврдоме плочнику. — Како је фина и дражесна са својим затвореним ренесанс-порталом, са фином резбаријом "rosette" и прекрасне шкропионице, около које каменито се лишће лијера и аканта завија над мраморним анђелком Донателове школе, који моли склопљених рука врх поносног торња Менчетићева грба! Круна је тога светишта мали романски звоник, сав обавит брштаном и бијелим русицама, које су загрлиле црни гвоздени криж на врху и откле су се просуле све на вијенце и "фестуне" сакривајући цвијетном завјесом мало мједено звонце, што вири и мучи на сунчаној тараци.
А све то вири, гледа и мучи — и разговара се, и растапа се у једној хармонији црта и осјећаја. — Како не би, кад су од вајкада сви ту исти — и звонце и брштан и тараца и голуби и Петка и госпари...
Госпари? ...
Да су се сад по тој зачараној непомичности окамењенога живота прошетале изненада госпође у цвијетним "гвардинфантима" и властела у перикама, или чак у антеријама цариградских посланстава, — гледалац би рекао, да се за срећу није ништа промијенило на свијету и да се по црквама, од Молунте до Рата, још моли: "Domine salvam fac Republicam!" — Али ко би био промислио, да господар тога оживјелога свијета љепоте и старине — јест она незгромна људескара, која се ту свалила у кожнат сто, наслонивши једну руку на таволин, гдје, крај њега вас згрчен пише чедни стари парох Дум Марин, а другом усадила чибук испод сиједих бркова, па се поникнуто загледао у тле?
А ипак то је господар тога раја! — Госпар Лукша Менце, гроф од Пригорја, из преплеменитога рода Менчетића, који окрунише Дубровник сантанђеолским неумрлим дијадемом дивотне Минчете. Па то је збиља он, — господар безбројних добара, прокушани дипломата, узорни патриота, који је у доба идеалних народних борба заговарао пред царским пријестољем уједињење једнокрвнога народа овога, — он задњи дубровачки властоски пјесник, који је затворио у тој чаробној самоћи горки свој презир над рушевинама ових народних и социјалних идеала?! ...
Да не бијаше оне можне његове главе, великога, продугога тицијанскога чела, пак оних дубоких очију, које су скривале испод густих обрва неутажени пламен и пријекор прошлости, оних префиних рука и онога чуднога бонога посмијеха око тврдих усана, — његово би тешко, незграпно, превелико тијело и нека презирна немарност старога, припростога одијела, била мрка љага у толикоме слављу отсјева и шара.
Госпар Лукша, ето на, подигао главу и загледао се управ испред себе. Ох! ... Гледајте, на! ... јест! јест! ... И то је лице из истога камена, из истога неба, из исте хармоније природе и мртвих ствари. — Душа тога човјека има бити велика и дубока и лијепа као вас онај призор у свијетлу сунца, у погледу Петке...
Али... п-с-с-ст! ... — доста шушкања, приказивање почиње.
Слушајте и судите.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
ГОСПАР ЛУКША
запушио из чибука некако зловољно, пак замрмљао нешто неразумљиво, како му се то свеђ догађа, кад га обмамљују друге далеке мисли. Његов је глас мукао, дубок и мало храпав, као у свих његова рода. Он "детава" или — како се у канцелариском стилу говори — "казује у перо" јадному Дум Марину, који пише на таволину у хладу близу готских врата собе, одакле их је жега, као сваки дан, ишћерала на двор.
ДУМ МАРИН
прикучен до таволина пише полако, пригнуте главе; очи, широко отворене, вире испод очала а слиједе преко исцијеђенога носа, како му перо гмиже и шкрипи по бијелој хартији, Све његово јадно лице, па и чупаве сиједе косе, које су се узврпољиле око ћелаве лубање, некако је зачуђено, престрашено од нечувених ријечи, што му се нижу из дрхтава пера. Сваки пут, кад престане писати изреку, што му је добацио госпар Лукша, скромни писар опетује задње ријечи, а сваки пут другачијим изразом, то јест, како му то допушта оно јато ситних мисли, што му се уз посао завитлало око отупљених мождана. Јер, ваља знати, да му се у глави још све ори од вике и препорука старе дјевојке Марије, која се покарала јутрос са сусједом што јој је кокош од "кончинчине" скочила у купус капетана Божа ( — ох! они блажени купус! — ). — А феста Св Михајла? — зазујало опет у празноме кутићу престрашене памети. И ето ти на, цијеле прочесијуни "бешкотина", "дуплијера", "ботиља", "предикатура", "розолина" гдје слази, блијешти и на бијеломе листу игра весело као дозивљући јаднога писара, коме већ у ушима звечи мало михаљско звонце, што дозивље и боре и чемпресе и михољице — па и живе и мртве на "тратаменат" у госпара пароха. — За срећу да се госпар Лукша замислио и загледао у чибук, јер "алтрименти" не би Дум Марин разумио нити словца. И он уздахну, погледа госпара испод очала, као да му — Боже прости! — говори: — "Ласно теби "детават" књижурину: "Зашто су властела под сврху XIX вијека нестала у Дубровнику", кад ти је кућа пуна кокоши из Жупе и лонзе из Стона, а вина! ... Боже мој! нигда, како овега годишта! Пак! зашто су пропала! ... ох! бела! јер нијесу ћели, а ни знали, чувати своје, како ти, драги мој госпару Лукша, јер тако, јер овако" — — — и све то бребоњи, пишти ври, у лубањи Дум Марина, као да си заклопио муху "брецуљу" испод празнога жмула.
А госпар Лукша још увијек замишљен вири у чибук, одакле више ни прама дима.
Дум Марину се напокон додијало. Задречио задња слова госпара Лукше баш гласом, као кад запјева "Dominus vobiscum" с олтара:
- брез жеља и брез по-са-ла! (Дум Марин рече и задува као из мијеха жмирећи мало на херо над бијелим листом, рекао би: сликар се наслађује дражести задњих црта гласовитога киста.)
ГОСПАР ЛУКША
притиснуо руком пепео у лули, пак опетује нехајно
Јес'! ... "брез воље, брез жеља и брез посала!" — И ето ти ту! (па још бршка по пепелу, а устима дува и увлачи, — увлачи и дува.)
ДУМ МАРИН
који се загледао у ту борбу с удунутим чибуком, па некако важно, али без изражаја
Биће нешто закркло!
ГОСПАР ЛУКША
као горе, мрмљајући
Закркла му душа! (Потеже, потеже, пак на! — плави дим извукао се испод пробуђене жеравице и полако, усправно, подигао се у мирни ваздух, као кад гору ошћеле у Мата Криле на Гиману. Једна лађица мирно сијече позлаћени залијев, у ком се загледала тамнокоса Петка.) Ето... ето...
ДУМ МАРИН
уздахнуо, као да се и он уморио
Браво, да!
ГОСПАР ЛУКША
бацио пуна уста дима према чистој плавети, пак говори један стих, као да се нечеса спомиње
"И небу иде, што је с неба дошло!" (Дум Марину) Откле је пак то?...
ДУМ МАРИН
зачуђен а најеђен, подигао руке пут неба.
Откле?... И још ме пита?! ... А ко је оно рекô (декламује с патосом подигавши се са стоца)
"Заман се пење тешки дим с отара,
До глухог неба, што се раји смије!"...
ГОСПАР ЛУКША
машући нехајно и ускошено руком
Доста! ... Доста! Пристрашићеш ми голубе! ...
ДУМ МАРИН
пада на се у стôчић, ни да си га полио водом, па стиснуо руке испред уста и тихо зацвилио, као да шапће у исповиједаоници
И ови је човјек био пјесник, државник — исприд цара нас бранио и свака његова ријеч, сваки његов стих палио како жерава и вас Народ ћио полећет за њиме, пак...
ГОСПАР ЛУКША
мирно пушећи...
... није полетио!
ДУМ МАРИН
нагло према њему
А ко је крив? Ко?... Ко?...
ГОСПАР ЛУКША
као горе
Ја.
ДУМ МАРИН
остао с устима отвореним, па, у чуду, не излази из њега него један дуги, забезекнути
Ох!
ГОСПАР ЛУКША
као горе, мирно, наравно, гледајући сада дим, сада жеравицу.
Браво! Тако ме густаш! — — "Ох!" и ништа друго. — Па да и хоћеш, не би ти дошло друго на памет, Дум Марине мој! — Јер ни стотину, ни тисућу "ох!" не би ти спјегало, зашто су властела брез власти остала баш како дебло брез жила, а зашто је пак народ брез властеле остô како тијело брез душе...
ДУМ МАРИН
који се пруца као хоботница на остима
А ко ти говори, госпару, да је тако?...
ГОСПАР ЛУКША
нагло се обрнуо, па лупнувши руком по таволину, погледао га оштро у лице
А ко ти говори, пароче, да није тако?...
ДУМ МАРИН
увукао се у се као спуж, па блиједим, мало престрашеним погледом
— Не говорим ништа... ништа! ...
ГОСПАР ЛУКША
опет се обрнуо, пак запреће жеравицу.
И биће боље! — (одбија два, три добра дима) Ми, — ми стара властела, знали смо, Дум Марине мој, заповиједат другијем, а послушат законе, то јест: себе, — јер ми сами били смо: Власт, а ми с пуком: Слобода.
ДУМ МАРИН
мрмоши упиљен у хартије, што је начрчкао, понављајући зловољно задњу изреку
Дакле остали смо: "брез воље, брез жеља и"...
ГОСПАР ЛУКША
наглашујући
И "брез посала" (као да се нечему предомислио, насмије се климајући живо главом) Ха. ха, ха! ... Јеси ли кадгод чуо ову нову фурду, како су јој пуна уста кад изговарају: "конституцијон" — "парламенат" — "права"! ... Сад су измислили и "оквире"! (у великоме бучноме смијеху) Ха, ха! ... а све то се у старо вријеме у нас звало: вериге! ха, ха! (Кашаљ и смијех га душе, пак махнуо презирно руком, као да тјера невидљиву руљу. На једанпут се зауставио и замислио, јер су налетјеле нове мисли. Дум Марин разумио, узео перо и справио се да пише.) И можеш још ријети, Дум Марине: — да су властела умрла, јер им је сужањство исцрвоточило и оно мало срца, што су још имали... (потегне два пута из луле.)
ДУМ МАРИН
нехотице као да је престрашен од онога, што га чека
Госпару Лукша! ...
ГОСПАР ЛУКША
пречуо га, па слиједи гледајући управо и строго испред себе, а руком тапка по таволину
... "Јер кад није било више оне прастаре, лијепе, вруће сласти краљевања, ваљало је засукат рукаве и... пригнут се до ње"...
ДУМ МАРИН
пишући у брзини
Полако... полако! ... "и — пригнут се — до — до" — — — (погледавши га у чуду) Докле госпару Лукша?...
ГОСПАР ЛУКША
мирно гледајући дим из чибука
До земље.
ДУМ МАРИН
искривио уста, написао и поновио ријечи, баш као да их не разумије
До земље?! ...
ГОСПАР ЛУКША
обрнуо се напола према њему, пак полушаљиво, полупоругљиво
Не густа те, — Дум Марине... ах!?...
ДУМ МАРИН
ускошен
Што ме питате, госпару, кад ђа знате, да вас ја не разумијем.
ГОСПАР ЛУКША
свалио се опет у сто, пак положио чибук
Имаш и ти кадгод разлог, Дум Марине мој! — Пиши, пиши моје грке мисли, иако су ти чудне, иако ти се чину сметене. (Наслонио главу на руку.) Прије смрти ваља учинити дјело од покајања! (туробним смијешком) Што се имаш смијат у себи, Дум Марине, над овијем старијем властелином, који суди друге, а сам остарио у пландовању. (Климајући главом) Све се около нас претвара, све гине и опет расте; — дубрава покрива јазове, нови људи саду нове мисли, а ми све то не разумијемо, како ни ти, Дум Марине. не разумијеш мене. (тргнувши се) А ипак што сам могô, рекô сам; — што ми је било дато, учинио сам, (устајући као у гњеву) што сам знао приповидио сам. Зашто је дакле све то било залуду, зашто смо нестали ми, и зашто с нама умире мисô Слободе?...
ГОСПАР НИКО
улази с десне стране; сух, дуг, блиједа, мршава лица дуге полусиједе браде, санених очију, скучених рамена. Клобук од сламе на глави. Иде укочено, усправно, као у сну, до капелице и ту се за час загледао у шкропионицу, па је погладио дугим, сухим прстима. Затим мирно, истим кораком, пошао до затка и ту остао као кип, гледајући управо чемпресе Св. Михајла.
ДУМ МАРИН
пише, пише, али ипак, као сваки дан, погледао га са стране и као сваки дан замрмљао
Слуга вам се, госпару Нико!
ГОСПАР ЛУКША
видио све, а неки далеки, бôни смијешак прелетио преко мркога лица. Заклимао главом, склопио за трен очи, пак ставио руку на раме Дум Марину, те наставља мирно, али маркантно
И реци још ову прије Здраве Марије, Дум Марине: "Кад смо укопали власт, ваљало је земљу, — ту земљу, коју смо тисућу година гњечили и славили за нас, љубити за њу саму, онако како се љуби живо тијело наше мајке, или наше жене, с пуно крви и с пуно милосрђа"... (Пауза. У ђардину чује се звонце и глас једне дјевојке, што пита: "Ко је?")
ДУМ МАРИН
пишући
... "милосрђа!"
ГОСПАР НИКО
као горе, затегнутим, сухим гласом
А ђе је "Лорко"?
ГОСПАР ЛУКША
хладно, једноставно, не обрнувши се
Бацили су га, Нико!
ГОСПАР НИКО
враћа се опет, као сјен, истим путем, а усне нехотице штропотају
Вратиће се! ... хе! хе! ... Вратиће се! ... (погладио опет шкропионицу, па кад је опет прошао мимо Лукше, истим гласом, а не заустављајући се и не погледавши га) — Идем! ...
ГОСПАР ЛУКША
који је пригнуо главу и загледао се нешто у кам.
Ђе ћеш?...
ГОСПАР НИКО
као горе, тик до врата
У Африку! (Оде.)
ГОСПАР ЛУКША
уздахнуо и свалио се у столац, пак тромо
Гдје смо оно остали, Дум Марине?...
ДУМ МАРИН
читајући
"С пуно милосрђа."
ГОСПАР ЛУКША
говори даље, гледајући у тихо небо
... "Да смо били баш велики како Николица и Маројица и Працат и сви наши поморци и властела, били бисмо у сужањству искали, да у пуку сачувамо душу, коју смо ми на овијем хридинама усадили били."
ДУМ МАРИН
пише и наслађује се.
Славан идеал! ... (Чује се опет звонце у ђардину.)
ГОСПАР ЛУКША
најеђено
И опет су врата доли затворена! — Да! ... Ма не мичем ти се! (Д. Марину) Пак реци: "А мјеште тога давали смо се оному, који је давао више."
ДУМ МАРИН
узрујан, хотио би се дигнути
Ах! — Ма то је одвише...
ГОСПАР ЛУКША
устао, пак га приковао чврстом пести, а говори као да маљем бије
И нека још стоји црно на бијело, да: "кад смо у слободи затварали наше ћери у манастире, да вехну и проклињу дјевичанство, — а могли смо их дариват богатијем пучанима, да им очистимо крв, — било нам је држанство, да у ропству уведемо у наше празне и неплодне палаце здраву копилад, што смо по конавоскијем гребенима посијали"...
ДУМ МАРИН
који се досад пруцао као риба на удици, пак зачепио уши, пак дувао од страха и стида, напокон се отргнуо из Лукшине шаке, скочио, бацио перо и истрчао као махнит.
Нећу! ... нећу! ... Ма, госпару Лукша! ... Ма што говорите?! — Ма како се не срамите?!
ГОСПАР ЛУКША
свалио се у сто, пуцајући од смијеха
Ха, ха, ха! ... Не! ... не! ... не срамим се, Дум Марине! — не! ... (Устаје још у смијеху, пак га пријатељски блажи.) Истина! Гријех је био... ма... јеси ли видио, која је младост изникла? Које прси! — Која чела! ...
ДУМ МАРИН
гледајући га још у страху
И ти би их засио, госпару, у ове дворе?! ...
ГОСПАР ЛУКША
пушта га, поспрдно
А ко зна?! (Шета се горе, доле.)
ДУМ МАРИН
склопио руке, тихо вирећи на њега испод очала.
Да Вас чује Ваш покојни Госпар ћаће...
ГОСПАР ЛУКША
зауставио се па мрко и оштро
Госпар ћаће спи на Михајлу, а домало ћемо и нас троје, — и тад ће још један лијепи камен нашијех мира пасти у дубину. — Тако су госпари ћели! — (горком иронијом, непомичан) — "Нећемо дават робова туђему господару!" — Ха, ха! ... Великога госпоства! ... а утолико град наш остô — брез душе...
ДУМ МАРИН
клима главом и купи писане странице на таволину
... и заборавља.
ГОСПАР ЛУКША
сио и забио главу у руке
А то је наша казна! (Стресао се, устао, пак обичним тоном, нагло) — И ето ти ту! — а свему си пак крив ти, Дум Марине, ти...
ДУМ МАРИН
Ја?! ...
ГОСПАР ЛУКША
нервозно, пола у шали
Зашто питаш? Зашто ми вадиш мисли, што дубље спу од госпара на Михајлу? (Улази дјевојка Вица с неколико писама.)
ВИЦА
давајући му их
Донио их постијер.
ГОСПАР ЛУКША
отварајући их
Рекô сам ти сто пута, да врата од ђардина имаду бит у побјед отворена. Сваки дан исте секатуре, иста звона...
ВИЦА
Ма што ћете госпару! ...
ГОСПАР ЛУКША
Има вас доли ређименат! Нека једна стоји доли и прима... (Вица оде. Смијешећи се Д. Марину и показујући му отворене листове) — Како ти неке ријечи умирују нерве! Ето! ово ти је "позив" да платим "импосте" — а ово "проглас": један за Пера, а други за Франа. Ха, ха, ха! Сутра су опћински избори... Ха, ха! ...
ДУМ МАРИН
испод очала
А за кога сте Ви, госпару Лукша?...
ГОСПАР ЛУКША
раздирући листове и бацајући их низ парапет
За никога.
ДУМ МАРИН
који је погледао с тараце низ доли
А интанто ето Вам, госпару Лукша, вино из Конавала! барем ту нема странака.
ГОСПАР ЛУКША
намрђен, ускошен
Секатуре! — Сад ће их ваљат слушат, примат, — а Стијепо пошô у Цавтат по жито... У!! ...
ВИЦА
доходи из ђардина
Питају, госпару, ко ће примити мошт?
ГОСПАР ЛУКША
као горе
А што ти ја знам! ... Реци кому му драго. (Вица оде.)
ДУМ МАРИН
узимајући клобук са сточића
А сад: "тете слуга!" — (показујући капелу) Смолићу тамо Здраву Марију. Далеко ми је до дома.
ГОСПАР ЛУКША
шетајући се по тараци
Реци једну више, да ти Бог просвијетли памет.
ДУМ МАРИН
до капелице
И за тебе, госпару Лукша, да не говорите онакијех!
ГОСПАР ЛУКША
смијући се
А још ниси чуо ни половицу!
ВУКО
улази из ђардина. Обучен је по љетну, коновску. Држи клобук од сламе у руци. Висок, плећаст, прелијепога мужевнога профила, дубоких зеленкастих очију, дебела смеђега брка, који покрива велика, жарка уста и сјајне зубе. Руке велике, жуљаве. Сав је зажарен од сунчане жеге. Остао код улаза, пак мирно поздравља, дижући руку до чела
Добар вечер, госпару!
ГОСПАР ЛУКША
шетајући се, као горе
Што је?
ВУКО
као горе
Довео сам ти троја кола мошта, свака по 60 баријела — Ево рачуна, госпару, од запостата из Груде. (Дава му рачун.)
ГОСПАР ЛУКША
прима писмо и прегледава га.
Добро. — А зашто нијеси дошô раније? До мало ће се смркнут, а Стијепа нема...
ВУКО
који је обрисао зној са лица, спремајући црљени убручић, на жуте цвијетке, за појас.
Знам, госпару. Ма, видиш, фермали су нас жбири на Дупцу. (Пљуцне на тарацу.) — У кâм се упрли! — Пак бршкај, пригледај — ни да смо из Турске Крајине!
ГОСПАР ЛУКША
мрмљајући испод брка
Извадили би и душу!
ВУКО
Не страши се, госпару, за мошт. Рекô сам Вици нека отвори магазин, а ја ћу потегнут бадње...
ГОСПАР ЛУКША
гледајући га
Гдје ћеш, ти сам?! ...
ВУКО
погледао своје руке, пак простодушно, а готово весело
Млад сам, а, Богу и Светој Тројици фала, јак сам! ...
ГОСПАР ЛУКША
загледао се за час у ту јуначку младеност
Е, — па чини, како знаш.
ВИЦА
дошла из камаре зловољно.
Отворила сам ти магазин, Вуко! Ако ти је пак потреба још кога, зазваћу ти факина, да ти помогне унијет кола...
ВУКО
као горе
А што ће мени факини?!
ДУМ МАРИН
излази из капелице и хоће брзо да прође.
ГОСПАР ЛУКША
Почекај ме, Дум Марине, допратићу те...
ВУКО
некако сметено, госпару Лукши, вртећи клобуком између прста
Кад заповијеш, госпару, имô би ти нешто ријет.
ГОСПАР ЛУКША
Кад ушћебудеш! (Вици пружајући јој чибук) На — држи! — па донеси клобук и штап. — А не заборави му дат добру вечеру.
ВИЦА
зловољно
Како свакому.
ГОСПАР ЛУКША
некако једито и поспрдно
Натурало. — нећеш пандишпања! — Оно, што је за службу, нека буде и за њега. А ноћас дај му бјелачу испод главе... (Вица иде у ближњу собу.)
ВУКО
поздрављајући руком
Ех! па, адио, госпару! (Обрће се и слази полако у ђардин.)
ГОСПАР ЛУКША
који се загледао у њега
Адио! — Затвори магазин, кад изидеш...
ВУКО
излазећи
Не страши се, госпару! (Оде)
ВИЦА
носећи клобук и штап из собе, зловољно
Ето Вам, госпару! ...
ГОСПАР ЛУКША
ставља клобук на главу и узима штап
А, молим те, што ту бребоњиш?
ВИЦА
зловољна
Говорим, да је Вуко имô остат дома а не доћ нас опет ометат!
ГОСПАР ЛУКША
Ометат?...
ВИЦА
као горе
Сикуро! Ето има мјесец дана, да сте му рекли, да му не дате Јелу Конавоку...
ГОСПАР ЛУКША
у чуду
Њему?
ВИЦА
Нијеси ли, госпару, рекô његовому оцу, да му је не даш?
ГОСПАР ЛУКША
Пак?... Донио вино, а сутра ће на се! ...
ВИЦА
ускошена
Ласно је Вама, госпару! А ко ће за Јелу фатигат, прат, чуват овце?... Ето мјесец дана, што плаче и реве за ону белецу, а посли се не мичу.
ГОСПАР ЛУКША
лупнувши штапом
Пак?! ... Нека плаче, нека реве! Она ће остат, — а Вуко ће поћ брез ње..
ДУМ МАРИН
А зашто му је не даш?
ВИЦА
Ето, и ја говорим госпару! Зашто му је не да?
ГОСПАР ЛУКША
најеђен, али у смијеху
Браво, да! Нути дуета! — За то: 'ербо нећу. (упућујући се) Ма знате! не могу више ни заповиједат мојој служби! — Ех! ђа! ... конституцијон, парламенат! (Обраћајући се прама Вици) Пошљи Јелу вечерас у сусјество, нека припреда вуну. Тако га неће виђет...
ДУМ МАРИН
полако одлазећи с Лукшом
"Romeo e Giulietta"?!
ГОСПАР ЛУКША
лупнувши штапом
Да ја имам чинит и парту од "Дон Бартола"?! (Д. Марину) Ма! рецимо право, били би лијепи пар!
ДУМ МАРИН
госпару Лукши полако
Ех! Наш пук! Да је стотину овакијех с вашом главом, госпару Лукша, па би слободни били. (Слазе у ђардин.)
ВИЦА
госпару Лукши
Ако дође когод, што ћу им ријет?
ГОСПАР ЛУКША
Ето им тараце и ено им госпође Маре. (Одлази)
ВИЦА
низ тарацу
А ако дође госпођа Славе?
ГЛАС ГОСПАРА ЛУКШЕ
Ха! ха! с њезином војском! Кад је не видим, може и она. Ха! ха!.. (Чује се његов смијех из ђардина.)
ВИЦА
остала на врху скалице, поздрављајући.
Чувајте се низа скале, госпару! Слуга Вам се, госпару Дум Марине! ...
ГЛАС ДУМ МАРИНА
Адио, Вица!
ВИЦА
огледа се још трен за њима, пак доходи на тарацу. Ускошена је и зловољна. Почела редити таволин.
Адио, — адио и Бог вас просвијетлио! (Уређује што је нередно) Све побјед говорит и викат: — Вица, кафу! — Јеле чибук! Пере, штап: — ух! ... (скупила све, што је картушина) Све картушине! ... (Отворила шкрабицу па све турнула унутра) На! — Не би ми се још ћело, него да их вјетар разнесе, како ономадне! — Ваљало би мени да их пометем — Никако! ... (затворила шкрабицу) Ма ђа! ...(уређује сточиће) Сви су исти. Боже ми прости! ... сви тукнути.
ГОСПАР НИКО
улази с десне стране. Обучен је као малоприје, само у руци ковчежић и "пардеси". -Иде као и малоприје до капелице, а уз пут замрмља Вици, а да је и не погледа, сухим, оштрим гласом
Вица! ... бауо!
ВИЦА
се у чуду зауставила, па га мрко гледа
Што?! ... Идете ли госпару Нико?...
ГОСПАР НИКО
дошао до шкропионице, загледао се у њу, погладио је, пак истим аутоматским кораком пошао на дну тараце те као горе
Лађа одлази на седам! ... Дакле?... Јеси ли разумјела!
ВИЦА
стресла се, па још ускошенија
Да, да! ... одма! Послаћу Вам Илију до мула... А имате ли још штогод?
ГОСПАР НИКО
гледајући свеђ у даљину, не окренувши се
Још си ту?! ...
ВИЦА
трхолећи
Ево ме, — ево! ... (у себи) барем један мање. (Угледавши сјен госпође Маре, што се појавља на вратима од собе) Нути сад ове! ... Да?! Никако! ... А ја ћу прико "ђардина"! ... (Хитро слази низа скале.)
ГОСПОЂА МАРЕ
висока, суха, показала се на вратима од собе на десно. Обадвјема рукама држи се прага. Слијепа је. Лице је старо, увехло, али пуно трагова давне љепоте. Косе готово сасвим сиједе, затегнуте су и раздијељене у два прама до испод уха. На глави црна "шкуфијица". Обучена је у сиво одијело, а на раменима црни сплетени шал од вуне. Очи су велике, укочене, празне. Она улази на тарацу полако, али сигурно. За час се зауставила и остала непомична, као да слуша. Пак зове
Вица! ... Вица! ... ђе си?...
ГОСПАР НИКО
не окренувши се и не обрћући се
Нема је.
ГОСПОЂА МАРЕ
зачуђена и радосна
Ох! — ту си, Нико! ... (Пошла је полако до таволина, опипала све, што је одавна на истоме мјесту, и сјела у столац. Мирно и благо) Чинило ми се, да сам јој чула глас.
ГОСПАР НИКО
као горе
Пошла ми је зазват дјетића.
ГОСПОЂА МАРЕ
која је била извадила бјечву из џепа и хтјела да плете; подигнувши главу
Ох?!..
ГОСПАР НИКО
слази санен, бешћутан, као и прије, до таволина, пак истим гласом, окрутним и сухим
Адио, Маре!
ГОСПОЂА МАРЕ
обрнула се према његовом гласу, као да га гледа
Ђе ћеш?
ГОСПАР НИКО
идући полако, откле је дошао
Ђе му драго!
ГОСПОЂА МАРЕ
уздахне и заклима главом, а руке јој пале у скут.
Како свеђ! ...
ГОСПАР НИКО
зауставио се код улаза.
Дунке... слуга! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
подигла се, тиха, али као да јој се глас и руке мало тресу.
Нико! ... прости, знаш! ... (сметеним посмијехом) што сам лушка! — Откад идеш по свијету... свеђ ми је било трудно... ма нигда, како — данас! ...
ГОСПАР НИКО
доходи нехотице према њој, мрмљајући; види се, да га нешто мучи у неизмјерној дубини
Лудно! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
дошла до њега, као горе
И ја сам то рекла! ... Ма... што ћеш! ... Стари смо... (тише) Свако годиште старији! ... (Ставила му једну руку на раме) Не можеш остат?
ГОСПАР НИКО
уздрмао главом, пак склопио очи. Тврдо
Не! —
ГОСПОЂА МАРЕ
као горе, пуна мисли
Биће зато, што Груж није више... Груж!
ГОСПАР НИКО
муклим презирним смијехом
Бацили су Лорка!
ГОСПОЂА МАРЕ
забринуто и тише и ближе
Насули су море испод шкара?!
ГОСПАР НИКО
тврд, далеко
Присјекли су Нунцијату! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
још тише
Јеси ли чуо јутрос?... (као у страху) Зазвиждала је! ...
ГОСПАР НИКО
гласом, као да сухо грање штропоће у вјетру
Хе! хе! ... жељезница! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
удаљује се од њега, пак иде полако до капелице.
Видиш, — дошла је и она. (Као у великоме јаду стисла рамена) Пођи! ... пођи! ... Тамо је све ново, пак заборављаш, — а оди?! — Све пристаро, пак те боли. (Зауставила се пак се обрнула према њему. Драго) Ах, да нас чују, Нико! ... Ругали би нам се! ...
ГОСПАР НИКО
узео опет ковчежић и огртач. Бешћутно
Хе! хе! Домало неће ни то. (Одлазећи) Адио, Маре! ... (Оде не погледавши је.)
ГОСПОЂА МАРЕ
Адио, Нико! ... чувај се! ... (слуша му далеке кораке) Нешто га боли. (Прошла је руком преко чела) Још га видим! ... како је био лијеп и весео! ... (замишљено) Нијесам још никога питала: је ли посиједио! (Упућује се према дну с уздахом) И он је послушао наше старе. — Сам... сам... (Пауза. Пошла је усред тараце. Сав жар запада и неба и мора и раскошни видик онога зеленога раја од Монтовјерне до Стона опколио је самотну, тужну, сиву приказу слијепе госпође. Уздахнула је дубоко.) Ах! ... како лијепо воња Петка! — Да ми је виђет! ...
ГЛАС ВУКА
с пута
Хеј, младићу! ... отвори ми магазин! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
пригнула главу за далеким гласом
Не разумијем...
ВИЦА
улазећи
Ну ти је! ... Ма брава! ... како ми се лијепо прошетала.
ГОСПОЂА МАРЕ
као горе
Ђе је пошô госпар Лукша?
ВИЦА
пратећи је до стола
Шета се с госпаром Дум Марином! (Госпођа Мара сјела и нашла опет своју бјечву.) Ах! Знате ли госпо Маре, дошô је они, што иште Јелу.
ГОСПОЂА МАРЕ
брижљиво
Чувај ми је, знаш! Нећу лудости! ... а какав је?
ВИЦА
презирно
Како сваки Конављанин!
ГОСПОЂА МАРЕ
са смијешком
А што си ти? Принчипеса? — ех?! ... густа ме та!
На улазу ђардина појавила се Ида с великом китом горског цвијећа и торбицом у руци. Дошуљала се полако, пак ставила прст на уста, да Вица не говори.
ВИЦА
што ју је угледала и хтјела би говорити, али не смије, пак весело
Ох! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
плетући бјечве
Што ти је?
ИДА
у једноставној сивој сукњи модернога кроја и с љетном блузом од бијелога батиста с црним пикњама, а тамно модром краватом под енглеским огрличем. На глави "canotier" од сламе. Испод њега вири млађано, бљеђахно фино лице с великим модрим очима. Смеђе косе подигле се на затиоку. Висока је. Кретње једноставне, дражесне. — Приближила се хитро иза гђе Маре, пак једном руком пружила јој киту вријеса остајући сасвим за њоме. Промијенила мало глас, пак опонашајући стару дубровачку дјечју игру, шапће
"Цу — цу — цу!"...
ГОСПОЂА МАРЕ
која је цвијеће дубоко повоњала
Ах! ... (Обрнула је главу прама гласу, пак љубазним давним смијешком наставља шалу) "Ђе стојиш?"
ИДА
као горе
"На тараци".
ГОСПОЂА МАРЕ
као горе
"Кога имаш?"
ИДА
кога горе
"Једну злу тетку, која ме не ћути!"...
ГОСПОЂА МАРЕ
радосно
Ида! ... (Притегла ју је к себи, па је загрлила.)
ИДА
клекла до ње, пак јој приближила до лица киту цвијећа
А ово?
ГОСПОЂА МАРЕ
повоњала и подигла главу, као да слиједи далеки дозив.
Ово?... ово је вријес, што расте на камену! ... (Обрнула се Иди, пак некако пуно пожуде) Процавтио је, је ли?
ИДА
устала, дигла "canotier", пак сјела на стôчић тик до ње.
Покрио је сву гору, тете, "како божји благослов"!
ГОСПОЂА МАРЕ
милујући цвијеће
Што лијепо говориш данас!
ИДА
То ми је јутрос рекла једна сиромашица на вратима Госпе од Милосрђа.
ГОСПОЂА МАРЕ
као у себи
И сиромаштво је хрид, — па како цавти!
ИДА
вадећи један цвијетак из ките
А окладила бих се, да не знаш, што је ово!
ГОСПОЂА МАРЕ
пипајући и миришући мали жути цвијетни калеж
Чудно! ... Воња како земља иза дажда... (Изненада се тргнула, скоро подигла према Иди. Глас је пун неизмјерне милине и успомена) — Моје михољице! ...
ИДА
наслонила главу на столац госпође Маре, па јој приповиједа полако, наивно, нагласком кано дјетету, кад му се казују старе приче.
Ех! ... видиш, и оне су се упутиле, а има их! ... Почимљу од Госпе, па све једна по једна, иду, иду, — а кад су уморне, почну испод међе у хладу великијех маслина и ту шапну полако од цвијета до цвијета ону ријеч, коју не ваља заборавит на путу, — пак ражежу свој мали фералић... (Пригнувши се тик до лица госпође Маре) Јес', јес'! ... онако живе малашне, забодене у црну земљу — а тихе како свијеће на отару, чину ти се из далека дуплијери на "Коросанте"... (Мало замишљена, гледајући далеко испред себе, скоро у себи) И оне знаду, ђе иду! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
сва изгубљена у њезином гласу
До Михајла — је ли?! ...
ИДА
упиљена у жути цвијетак
Јес', тете! — а знаш ли, кога прату?! (с тужним смијешком) Мртво љето! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
скоро радосно, наслонивши лице до лица
Ах! ... а не мислиш, ћерце, што ће нам лијепо свијетлит, кад починемо и ми у Лападу.
(Усправивши се скоро величајно) Ох! како ћу завикат испод плоче: Finálmente, ето нас између нашијех! —
ИДА
Дигла се и она, пак ју је ухитила испод руке, те шетајући се полако оспријед по тараци, наумице
А intanto?
ГОСПОЂА МАРЕ
милујући је по руци
Oh bella! — Ваља живјет — ваља трудит.
ИДА
живахно, продирно, кано да су јој се отворила врата, откле ће јој изити задушена чежња; — зауставила се, пак се сва стисла уз тетку
Јес'... јес'! ... Ох! лијепе, здраве ли ријечи: трудит! — Не чини ли ти се, тете, како да је нешто ведрије у души — кад је чујеш?... — Не, ти не знаш, које је весеље ријети: "нијесам богата, ма сâма сам!", пак: — "ја добивам за мене, за моју драгу чељад и — finálmente — слободна сам!"...
ГОСПОЂА МАРЕ
која је помно слушала звук тога веселога клицаја и нешто зачуђена
Нути... нути... ентузијазма!
ИДА
као горе, а обавила је старицу око паса, пак наслонила лице о лице
Пак спремит сваки мјесец који фијоринић... мало помало... како мрави прије зиме. А кад вјетар замахне, онда купит мајци штогод, да се згрије, послат и брату у Вијени, да и он јадан мало одахне!?...
ГОСПОЂА МАРЕ
одалечивши се мало од ње, немирна, смркнута
Што ми ту фантастикаш?
ИДА
ставила руке на срце, да му утажи куцање, пак још продирније, а блиједа у лицу
Да ти речем, тете: идем у Америку...
ГОСПОЂА МАРЕ
климајући главом
Нијеси ти за то! ... не, не...
ИДА
ускликом
Ах! ... како ме добро познаш! ... А... како би било, да ти нешто пролегам? (Затрчала се до мирца, гдје је ставила торбицу, пак хитро извадила писмо.)
ГОСПОЂА МАРЕ
сјела у стоцу, мрмљајући
Нешто ти је у гласу... хм! ... не разумијем... (у себи тужно) као да и она одлази... (Воња вријес, што је на таволину.)
ИДА
Сад ћеш чути! ... Ма — слушај ме добро...(чита јаким, школским нагласком) "Цесарско краљевско покрајинско школско вијеће"...
ГОСПОЂА МАРЕ
намрдила се
Што је то?! ...
ИДА
смијући се
Нија нашки, не, — ма разумјећеш исто. Дакле, "ријешило је, да именује госпојицу Иду грофицу Лукари—Волко (проблијеђела је, али смијешком на уснама гледајући поврх листа на старичино лице) — привременом подучитељицом..."
ГОСПОЂА МАРЕ
подигла се мрка, узрујана
А то хоће ријет?...
ИДА
бацивши лист на таволин, пак приљубивши се уз њу, живим, тронутим и брзим гласом
Хоће ријет, да кад је кућа празна, а мајка стара, — па кад се нећеш продат за динаре ни кмету богатуну, ни туђинцу, ваља чинит, што си, тете Маре, рекла ти: ваља трудит... ваља бит... мештриња. —
ГОСПОЂА МАРЕ
узмакнула је, па дрхтећи дошла до стола, и ту се свалила, као да нестаје у дубину
Мештриња! ... ти?! ... непућа Орсата Великога! ...
ИДА
блиједа а тврда као плоче оне тараце, наслонила се обадвјема рукама на таволин. У гласу је велики, глухи мир
Реци радије: ћи Влађа Лукари—Волка. који је умро неђе у ошпедалу у Цариграду, владика дубровачка, грофиња аустријанска, брез коца ни конопца, eccettera et eccettera, — а сад привремена подучитељица на Пилам с годишњом платом — како у декрету пише! — од 350 фиорина... ха! ха!
ГОСПОЂА МАРЕ
као горе, изгубљена усред невидљивих ствари
Ја видим гласове свијех, — свијех, како ти, што видиш чељад живу. Па и сад, кад те слушам, чинило ми се виђет думну... нашу родицу... Ох! ... била сам дијете, кад су ме повели у Три
цркве... јес'! ... јес'! ... имаш глас Марије Паоле...
ИДА
приближила јој се
А што је она учинила?
ГОСПОЂА МАРЕ
освијестила се, ухитила главу Идину и пољубила је тихо.
Исто, што и ти, — и учинила је добро.
ИДА
загрливши је жарко, пак с дубоким уздахом
Ах! ... тете, да знаш! ... Бићу сад и ја хрид — су мало вријеса. (Ставља клобук и узима торбицу, у коју спрема писмо с таволина.) Ах! ... а сад брзо! ... да кажемо мајци моју срећу! (дражесно) Да знаш! ... купила сам јој вечерицу — ма какву! ... Биће права феста...
ГОСПОЂА МАРЕ
сјетно
Како си весела! ...
ИДА
облачећи рукавице, радосно
И те како! ... Вјеруј ми, тете, ово ти је благослов оне моје сиромашице...
ГОСПОЂА МАРЕ
јадним гласом, као горе
Па зато си ми дошла?... (Диже се и хвата се Иде) А зашто ми нијеси ништа рекла прије?... ко зна! ... могли смо...
ИДА
дражесно милујући бијеле праме
Тете! ... тете! ... а зашто смо још задње владике?... (полако, полушаљиво, али сузе су све скупљене у грлу) Промисли... 350 фиорина на годиште! ... (још тише) Нешто суза мање — а кадгод мало јухе више! ...(ведрије) Па не говориш ништа! имат испод себе дјечицу... Пуно, пуно мале дјеце нашега пука... па чувати, да му туђа чељад не ишчупа, како Дундо Лукша говори, "душу, коју смо ми усадили" — и мучит се, да усадиш мало од оних твојих жутих цвјетова... да нам свеђ воњају од наше земље...
ГОСПОЂА МАРЕ
коракнула мало напријед сва затрављена у звуку тога гласа, пак прошла руком преко лица, кано да слуша далеки шум; тихо за себе
Свеђ исте! ... Мученице — чуварице..
ИДА
у чуду и у страху гледајући је
Што си се замислила, тете?
ГОСПОЂА МАРЕ
освијестивши се, пак милујући је
Да ме сад не заборавиш, госпо мештрињо! ...
ИДА
загрливши је
Тебе?! ... Тебе! ... за све добро, што си ми сад учинила! ... ах! да знаш! Како сам се страшила од моје тете Маре! ... ха! ха! ... Ма! виђећеш сад ти мене! ... Владика! ... од главе до пете! ... ха! ха! ... (Чује се испод тараце на мору ситна музика и усклици.)
ГОСПОЂА МАРЕ
зачуђено
Ко је то?
ИДА
затрчала се до дна
Ах! ... (гледајући низ до) Да их видиш (дотрчала брзо до ње). Славе и Компанија! Имали су черто какву велику "фрају" с принчипима из Хотела и с офичалима.
ГОСПОЂА МАРЕ
узбуђена
Ослободи Боже! ... Нека их Вица прими! ... Ето им тараце и ђардина, па нека махнитају, колико хоће. Ја ћу се intanto затворит у капелицу. И тако имам смолит моје розарије...
ВИЦА
трчи из скалице од ђардина, сва запијехана, најеђена
А што сам вам рекла?! ... пуста "фурестарија"! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
смијешком
Вица моја, дивертишкај се ти! — У празној кући госпари они (отварајући врата од капелице), а у капелици госпођа ја! —
ИДА
која је гледала доље низ парапет
Сви! ... au complet!? ха! ха! ... che tipi (Пољубила је хитро госпођу Мару) Ево ти, тете, онијех што су све заборавили. Зато — (клањајући се у смијеху једној и другој) — адио и — бјеж (оде трчући кроз камару)!
ГОСПОЂА МАРЕ
у капелици на прагу; смијешећи се
Вица моја! — адио и — бјеж! ... (Лупне вратима и затвори се изнутра кључем. Чује се, како шкрипи кључаница).
ВИЦА
која је у једу и чуду гледала сад једну, пак другу
А ја?... С њима?! ... (Чује се ближе и глазба и жамор) Како не! ... Bonasera и — бјеж! ... (Трчући оде кроз собу на десну. Позорница остаде празна. Сунце се скрило.)
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
висока, тамне бујне косе, великих, сивих очију; усне одвише црљене; претанка струка. Обучена је у елегантни љетни тенис-костим. Иде великим ритмичким корацима. Прати је
шушња свилених жипона. На глави јој canotier од сламе с малом црном врпцом. Тип модерне даме. — Кад се насмије, а то буде често, сјајни бијели зуби расвијетле јој цијело лице пожудним пркосним отсјевом. — Хрло је скочила из ђардина и затрчала се по празној тараци, пак се зауставила у средини непомична. Зачуђеним, широким погледом заокружила је ту самоћу и некако се стресла. Али то је трен, јер одмах веселим клицањем дотрчала до парапета на десну, пак пљешћући рукама зове оне, који су доље
Хура! — никога! ... (Хоће да се обрне, а у то нађе се тик особе, која се полако дошуљала из ђардина за њоме.) А то је
ГРОФ ХАНС ЕТИНГСХАЈМ
висок, мршав, биће му какве 34 године, фина профила, поспаних очију, црвенкастих бркова. Под укусним енглеским бијелим тенис-одијелом продиру хармоничне кретње жилавог, изученога тијела. Дошуљао се као рис — лице му сродно — па кад се она обрнула, он је њу с објема рукама ухитио за руке и приковао уза се. Тијело до тијела, дах до даха, хоће да је пољуби у жарке усне, па кад она крикне од страха и чуда, он шапне пожудно и смјело
Enfin seuls![16]
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
бранећи се, потихо, с блијеском у очима, а посмијехом на уснама
Не, — не овдје! — Ма какав је то начин! ... али Ханс... Ханс! ...
ГРОФ ХАНС
као горе, страствено, скоро брутално
Овдје или другдје, c'est egal! али за три дана, што те не виђех — разумијеш ли! ... — три пољупца! ... Ни један мање, ни један више...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
као горе, смијешећи се
Ако мој муж дође?...
ГРОФ ХАНС
као горе, у смијешку
Послала си га да чува сандвиче у лађи... (полакше, пожудно) Ма што мислиш, да сам ја ту у томе вашему оријенталноме гнијезду, гдје је све старо и мртво, само за љубав Хотел Империала, а не видиш, да ја живим сад само за тебе — за једини цвијет ових варварских гребена...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
гласно и бучно се насмије, пак нагло га ухвати објема рукама за главу те га пољуби у уста.
Мучи, Теутонче! ... На! ... кад хоћеш! — Ови је за мене...
ГРОФ ХАНС
стиснувши је уза се кано змија у дубу
А ови за мене... (пољубивши је)
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
истргнувши се, пак лупајући га црљеним парасолом
А ово за њега! — ха! ха! ха! ...
ГЛАСОВИ ОДОЗДО
Лидија! ... Лидија... Што чиниш... гдје си?!
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
потегла грофа Ханса до парапета
Поругајмо им се мало! ... (Клањајући се с њиме друштву, које пљешће, виче, кличе) Хвала! ... хвала! ... лијепи пар, је ли?... Ха! ха! ... — Дођите гори. — Идеална тараца! — можемо провати још један пут нашу оперету...
ГЛАСОВИ ОДОЗДО
Браво! ... браво! ...
ГРОФ ХАНС
говорећи с тараце доље
Нека мужиканти дођу најприје гори, а ви се ставите en position за "хор лупежа"... пак — ево мене...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
пљешћући од весеља
Ах! ... superbe! ... Чекајте... још трен... нека уредимо позориште...
ГРОФ ХАНС
дотрчао до таволина, пак окретно у трен пренио њега и стô и стôчиће све у угао између куће и капелице, а све то хитро, брез станке
Ево — готово...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
помагајући му журно
Voilà! ... а сада Monsieur le voleur[17] — марш!
ГРОФ ХАНС
хотећи је дохватити
Пази! ... дужна си ми још један! ... (Улазе три музиканта из ђардина; виолин, флаут и китара.)
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
трчећи, пак угледавши музиканте, хитро и потихо до њега
Мучи! не видиш ли?! ... (Она га турне вичући му: "Марш!" а он, бљеснувши је погледом, оде трчећи и смијешећи се низ скалицу у ђардин, затим се она враћа у смијеху, али уморно) Ах! ... што је додијô! (Мужикантима, који су мирно остали до сједала у тараци крај скалице на десну и све то гледали, као да виде старе ствари) А ви ставите се ту, — пак засвирајте хор "della Gran Via" Јесте ли га научили за сутра?
ТРИ МУЖИКАНТА
наши обични, мирни "артисти" из града, гдје ударају свакому, а видјели су их свакаквијех
Промислите, госпо!
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
Добро. — Дакле, кад вам дам знак! (Пригнувши се низ тарацу, пак угледавши доље сакривену групу) Herrlich! ... Баш le dernier cri![18] — Само будите складни! — Баруне, чувајте ми дјевојчице! ха! ха! ха! ... Али... ...attention! Улаз је забрањен само мајкам! ...
ГЛАСОВИ ОЗДО
бучни и у смијеху
Браво! ... не! ... не! ... Дакле — мичи се! ...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
као горе
Кад удрем два пута рукама, тад entrez! А ви доли — Theatergesindel[19] — почекајте! ... (долетјела до фотеља у куту крај капелице, пак се комодно увалила у њ) Дакле?! — (лупнувши рукама) Еn avant! (Мужиканти почну свирати "хор лупежа" из шпањолске "Зарзуеле" La Gran Via, — кад ето из ђардина улази један по један, тачно по балетноме ритму оне грацијозне глазбе, у пикантној пози шпањолских "ратас": Гроф Ханс, Емица, барун Хосе, Јелка, Марко Тудиси и Оре. — Госпари су обучени сви као Ханс у бијелим тенис-костиммма. Чарапе, које вире испод развраћених бијелих гаћа, кошуље и кравате, све то у разним модерним шарама. И дјевојчице су обучене, како је то обично за тенис-игру, налично баруници Лидији. Свака има на глави canotier од сламе са уским шареним врпцама. — Сва је група дражесна и укусна, те у свакоме потезу продире рутина рафинованога козмополитскога друштва.
Глазба удара, а поворка играјући иде истим путем до дна тараце. Ту се сви обрну у један мах баш попут балетне кадриле, па слазе у једној колони цијелом ширином тараце према гледаоцима. Гибиве кретње тјелеса, кокетни погледи и живахни смисао ситуације усавршују илузију праве позоришне приказе.)
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
сједи у фотељу и прати физиономијом, те ритмичким тактом руку, пак и усклицима задовољства и смијехом цијели тај призор као прави кулисни режисер
Bravissimi! Ха! ха! ... Молим те, Јелко, подигни мало више твоје ножице! ... И ти Оре! ... Seulement, pas des pruderies, Mesdames![20] — Тако! ... браво! ... а сад — топ!
На ту ријеч цијела колона, која је запремила ширину позорнице, заврти се једном пируетом, пак запјева "Хор лупежа" пратећи га карактерним, унисоним кретњама правога "caffè-concerta". Хор је раздијељен по гласовима у три групе а почимље засебице ријечима:
"Son il primo ladrone!"
"Il secondo son'io!"
"Io il terzo!"[21]
па затим га настављају из познате партитуре. Сав се овај хор изводи у елегантноме тону аристократских дилетантских представа, а кад сврши пјевање, младеначка се поворка једном кретњом обрне и слиједећи пратњу глазбе околишају све дно тараце, пак се враћају одакле су и започели. Управ ту престане и глазба а група се распрши у пљескању, жамору, весељу, што на једанпут напуња сав ружичасти запад, који се смијеши каменитој тараци и позлаћује сваку вазу, сваку архитектонску црту, па и сликарску бјелину чаврљавог безбрижног младеначког јата.
Само Петка, непомична и мрка у тамноме величанству својих прегустих борова, нијемо гледа као Кеопска Сфинга, што се ту доље врте ти пролазни људски мрави.
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
која је остала свеђ у своме фотељу, докле је збор трајао, пратећи интензивним интересом сваки миг, управљајући сад једно сад друго, није ипак могла одољети шампањцу, што јој у жилама кључа, пак је и она скочила и ставила се на чело поворке предводећи је смјелим кретњама, док је она сама завикнула) — Halt! (и раставила друштво тик улаза у ђардин.)
Г-ЂА СЛАВЕ, Г-ЂА ЛУКРЕ, Г-ЂА КЛАРА
докле се збор на тај начин развијао, уљегле су полако с десне стране из собе, пак су гледале задовољним смијешком добрих мамица, а чим је престало приказивање, почну пљескати називајући
Bravi! ... bravissimi!
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
и сва њезина дружба, угледавши госпође, нахрупе на њих бучним клицањем
Ох! ... Мајке! ... не! ... нећемо их! ... (Групе се стопиле. Сва тараца ври животом.)
ГОСПОЂА СЛАВЕ
56 год., велика, негда лијепа, сад предебела, пренацифрана, сухим оштрим гласом а нехајним смијехом, те злобним нагласком Лидији
Нико пак не диже ноге тако у вис, како Лидија! ... ха! ха! ...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
безбрижно, фино
À la guerre comme à la guerre![22] Славе! — у осталом — кад је за сиромахе!
ГОСПОЂА КЛАРА
60 год., ова у елегантној црнини, полусиједа, духовита
Натурало! ... Колико више — толико више!..
БАРУН ХОСЕ ЛАСИЋ
28 год., с малим успрћеним брчићима а јаким шпањолским акцентом
На "огласу" биће штампано: "За добротворну сврху!"... Дакле?... Caramba! ... (Смијех).
ГОСПОЂА СЛАВЕ
сјела је на лијеву страну у фотељу
Јесте ли питали допуштење од "капетаната?"
ГОСПОЂА КЛАРА
сједнувши и она
А зашто би, кад "капетанат" не чини него оперета! (Госпођа је Лукре дошла до њих, пак сјела. Разговарају се.)
ГРОФ ХАНС
на десну, тихо Лидији хинећи велики нехај, али пламен му у очима
Немој ми рећи: не! — Сутра или нигда!
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
смијешећи се, а шетајући се безбрижно с њиме
А да одговорим: нигда?...
МАРКО ТУДИСИ
малашан, плавокос, аристократског профила, суморних очију а прелијепих рука, разговарајући се с Емицом и с Ором горе доље по тараци. Све троје пуше цигарете.
У партеру ће нам сиједат сквадра, арчидука и амираљ! — Дакле?! ...
ЕМИЦА
наивно Марку
Да знаш, Марко, што ме страх! — А мајка хоће да будем à la Cleo de Merode... Говори, да јој сличим!
БАРУН ХОСЕ
који се приближио Емици с дрским смијешком
Ох! ... Не још сасвијем! ... (Смијех)
ОРЕ
стисла се уз Хосеа, као престрашена
Ах! ... гледајте дон Хосе... (показујући му затиок) Ту нешто лази... ту... ту...
БАРУН ХОСЕ
гледајући јој у врат
In veridad! ... ништа!
ОРЕ
дугим погледом
Баш ништа?! ...
ГОСПОЂА СЛАВЕ
Лукри, као горе
А што ћеш, моја Лукре! — Ово су мумије! — Дундо Лукша још, још! Гризе се, perchè је ћио нешто, а не зна више што... Јадни пак Нико и Маре! ... ох! ... прави ориђинали! ... Du reste! Задњи велики госпари... Ма што ћеш! ... не разумију бремена. — Сад не ваља ти него она: "ко има динара, — они је госпар." — То ти је тако! Све остало пак: наши антенати, и република и све остало — све су то антикаље — и не ваљаду ни боба.
ГОСПОЂА ЛУКРЕ
49 год., суха, дуга, увијек заплакана, али не остављајући очалин из руке и мотрећи све и свакога
Ах! ... purtroppo... Кад видим онога дон Хосе! — Ох! — (Згража се)
ГОСПОЂА КЛАРА
злобно а духовито
Његов дјед био је Бенешин кмет, — па је пошо у Америку. — Ох! ту ти је некаква историја с покојном думном Маријом-Паолом! ... хм! ... In conclusione: она умрла у Три Цркве, а он скупио милијуна. А сад ето ти му унука милошћу божјом и његових динара, баруна! ... Ха! ха! ...
ОРЕ
дошла до мајке, госпође Лукре, па јој говори полако
Искô је, искô, па је рекô: ништа! ...
ГОСПОЂА ЛУКРЕ
полако Ори
Што си лутка! ... провај опет...
ГОСПОЂА СЛАВЕ
госпођи Клари полако са злобним смијехом
Не! ... не! ... Емица није за Америку! ... ха! ха! ... Нека га Лукре глође! ...
ЕМИЦА
доходи хитро до госпође Славе, пак мајци
Јеси ли виђела Ору, како га хита?
ГОСПОЂА СЛАВЕ
полако
А ти се губи, с оним лудим Марком!
БАРУН ХОСЕ
Јелки, која се разговарала и смијала с Лидијом и Хансом
Провајте, Condeso, la "Frangesa" — само једну строфу.
ЈЕЛКА
смијући се смјело у лице Хосеу
Платите најприје улазницу!
ЛИДИЈА, ГРОФ ХАНС
(смијући се)
Brava la Frangesa! ...
СВИ
ударе у пљескање
La Frangesa! la Frangesa! ...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
долази испред госпођа, пак клањајући се
Mesdames sans messieurs! Завјеса се диже! Нина Кавалиери пјева.
СВИ
као горе
Вгаva la Nina!
МАРКО
зове сву младу групу, да дође на десну
Амо! ... ми смо публика рестауранта за рефрен.
СВИ МЛАЂИ
La Nina! ...La Nina! ...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
с њима до врата а на челу свијех
Ruhig Gesindl![23] (велики смијех) — Мужика! (Глазба удара.)
ЈЕЛКА
усријед тараце ставила се у кокетној пози tingl-tangl-пјевачице, пак маленим али угодним гласићем запјева познату напулитанску пјесмицу:
"Songo Frangesa,
"e vengo da Parigge,
а кад сврши прву строфу, сва млађарија опетује у хору рефрен
"Оh! оh! оh! оh!"
"Vi рreg'è nun gridá!"[24]
(Велики смијех и пљескање.)
ГОСПОЂА КЛАРА
која је међутим пошла на дно тараце, зове сву дружбу
Брзо! ... брзо! ... Ево вам проходи амираљ и сви његови офичали.
СВИ
трчећи на дну остану до парапета клањајући се и поздрављајући поворку, која испод тараце проходи у баркама
Хура! ... (Доле се чује одзив "Хура!" Сва група остане разговарајући се и гледајући залијев, гдје сунце полако нестаје. — Све је небо један посмијех, једно лепршање ружичастих и зеленкастих прамова. Али тмица испод Михајлових чемпреса слази полако до мирне грушке обале и вуче за собом љубичасти плашт сутона.)
МАРКО
слази с Лидијом низ тарацу разговарајући се; дубоко, уморно
Како је све ово лудо! — Како у нашој трески ипак чујемо неки мали, оштри глас, што нас смета! — (тише) Не чини ли ти се, да се пред овијем залазом сунца и на овој тараци нешто гази... нешто оскврњује?...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
гледајући га загонетно
Јес'! — А баш у тому је контрасту моје уживање, — а можебит и твоје! (са смијешком, интимно) Што ме тако гледаш?
МАРКО
хладно
Гледам ти уста што су тако ижљубљена!
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
скоро гњевно
Марко! ...
МАРКО
као горе
Не страши се. — И камен се зацрљени, — али мучи.
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
ухитила га испод руке нагло.
Јес'! јес'! Слазимо, ваљамо се, — најприје полако, пак све брже, махнитије, — доли, доли до у понор... паф! ... Ха! ха! ...
МАРКО
брутално, око у око
Ти си ђа на дну!
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
злим блијеском у оку
Баш на дну! — (мукло тик до њега а грчевито) Ко ме продô старому ђенералу баруну Шмиту за његове динаре? — а ко је тебе везô уз господаре, које мрзиш и презиреш?!! ... Реци: ко? ко?...
МАРКО
једва осјетљивом иронијом, стављајући руке у џеп, а гледајући је некако дрзовито
Задњи смо госпари! ... Промисли тад, како уживамо ови нездрави, препуни живот у пропадању (Још тише, а да нико не види да говори о мртвој љубави) — Зашто си ме оставила?...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
стресла раменима, с презирним потезом око уста, а поглед изгубљен у даљину
Зашто?! — Што си луд! ... А зашто ти играш с нама комедију на гребима наших старијих? (тише) Кад је тијело умрло, — ваља да се расточи — све — све — до кости. (Удре у горки смијех) — Du reste... знам што хоћеш ријети. — Почекај још мало, — па ћу оставит и њега! ... Ха! ха!
ГРОФ ХАНС
дотрчао, пак се фамилијарно ухитио између њих, гледајући шаљиво а немирно сад њега, сад њу
Ђе сте?... Хм?! ... ту воња по нечему! али по чему?! ...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
гледајући га дрским смијехом
Биће по... сандвичима! ...
ГРОФ ХАНС, МАРКО
Колосал! (Све троје испод руке смијући се иду према дну тараце.)
ГОСПОЂА КЛАРА
шетајући се по тараци гђи Слави тихо
Јесте ли виђели! ... Elle s' affiche!
ГОСПОЂА СЛАВЕ
великом хладноћом, смијући се дебело
Elle s' affiche![25] — моја драга! А напокон докле иште своје љубавнике dans la societé, чини добро!
ОРЕ
Хосеу, пружајући му бијели лакат своје руке
Ох! ... Боже мој... нешто је уљегло... ту! ... ту! ...
БАРУН ХОСЕ
гледа у рукаве и открива пожудно бијелу пут
Ах! ... јес'.. јес'...
ОРЕ
сва весела
Јесте ли нашли? — што је?... што је?...
БАРУН ХОСЕ
комичким страхом, а затим индиферентно пуштајући Орину руку
Ништа! — једна бабурица! —
ОРЕ
жалосна а дугим погледом
Бабурица!
ЕМИЦА
дотрчала до мајке полако
Видиш ли Ору?!
ГОСПОЂА СЛАВЕ
потихо
Одведи га у ђардин! ... Не буди свеђ коке! Још једне покладе, — па ће свак ријет, да си осиђелица! ...
Из далека, с Михајла, чује се звонце Здраве-Марије — ситно, придушено од зеленила, пак тамо доле одговара "Крст" у Гружу затегнуто како јека. На небу се удунула румен. Петка је сасвим поцрњела на златноме мозајику залаза сунца. Нико не чује вечерњи поздрав чемпреса.
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
прекомјерним весељем, Марку, да је сви чују
А сад! ... Хо'мо! Aux enfers![26]
СВА МЛАДОСТ
у једном клику
Aux enfers! ... (Дивља раскош узвитлала се из ситних нота јадних наших мужиканата, пак прошла у крв, у ноге, у живце оне бездушне младости. У побожноме миру задријемалога двора и природе, што моли, захуји жарки "галоп-канкан" Офенбахова Орфеја као крајњи изазив нових људи ономе тихоме умирању тисућгодишњих идеја и покољења. Сва младост игра држећи се махнито у једној колони, у непрестаноме пјевању и смијеху. Мајке су се тобоже згрозиле, пак са смијехом неког нутарњега задовољства ишчезавају у собу на десну. На челу свијех — канканује Лидија, модерна бахантица. Пламен јој је у очима и у пребијелим зубима. Сва та бура весеља потраје мало часова; — цијели је живот у њој. Али изненада зазвечи на тараци јак, неумољив "дин-дин" звонца из старе капелице, што га невидљива рука потеже за коноп. Исто као да се на једанпут прекинула механичка играрија, а фигурице зауставиле се у плесној пози и са уклесаним посмијехом лутака, све је друштво остало нијемо, непомично, окамењено слушајући мједени маљић, што бије тамо горе у вечерњоме злату.)
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
прва се пренула, пак у пустоме, тихоме смијеху ставља прст на уста.
Пст!.. тараца се свети! ... (Мужиканти бјеже низ скале у ђардин.)
ГРОФ ХАНС
хоће до капелице
Неко нам се руга! ...
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
заустављајући га, продирно
Неко моли! —
МАРКО
тврдо, скоро брутално, тихо Лидији
Не разумијеш ли, да ово није мјесто за нас?
БАРУНИЦА ЛИДИЈА
тихо свим осталим
Како дошли, тако пошли! (Ставља се на чело свијех у пози пријашњега хора.) Лупежи — Марш! ... (И ето се опет створила поворка, која у хитријем темпу зајечи између зуба "Хор лупежа" нестаје на десну истим балетним ритмом, истим смијехом, истом кокетеријом, истом дражести, свеђ праћена звонцем, што их тјера и што им се руга Позорница остаје напокон празна. Још један прасак бучнога смијеха тамо доље, кад је махнита младост изишла из пусте куће, — још један куцај и — звонце умукло. — Велика тишина. — Врата се капелице полако отварају.)
ГОСПОЂА МАРЕ
показала се на тамноме прагу, као да је маузолеј избацио мртве у сутон. Све је тихо, мирно на бијелим плочама уморене тараце. Над њоме небо, ту горе још цавти и прве звијезде се смију у зеленкастој плавети. Са Срђа слази дах вјетрића пун воња лаворике и вријеса. Тамо поврх црне Петке један облачић неће никако да се удуне. — Госпођа Маре остала је непомична, као да слуша јеку несталих гласова. Блиједо се лице смијеши. Коракнула је, па климајући главом
Побјегли су! — како врапци!
ВИЦА
хрло, најеђена, запијехана, а за њоме двије дјевојке, које одмах почињу распремати и чистити тарацу, да буде све као на почетку.
Ох! ... јесте ли их чули! ... ајмех! — а што ми је чинила унутра, — јадна моја госпођа?...
ГОСПОЂА МАРЕ
као горе
Молила сам за мене — и за њих.
ВИЦА
као горе
Да. — ви сте добри, како светица! ... (дјевојке одлазе) Ух! — а оне старе! ... Како се не сраму! — Ено им сала Бачић за њихове поркáрије! ... Ух!
ГОСПОЂА МАРЕ
доходи напријед, полако, мирно
Јеси ли финула? да! ... (замишљена, у себи) Нијесам све разумјела, — ма чини ми се: то није право весеље! — (Вици) Ако те госпар Лукша пита, реци му, да сам их ја пуштила. (У себи) Још чујем Идин глас! ... Па зашто?! (Дошла је скоро до собе, пак се обрнула према Вици, која затвара капелицу.) — Вица! — је ли мјесец вечерас?
ВИЦА
гледајући Петку
Јес'! ... ено га вири за Петком! — Чини се као жупски мач на црној плетеници! —
ГОСПОЂА МАРЕ
као горе
Дођи! ... поћемо у ђардин.
ГЛАС ВУКА
из ђардина
Вица! — ђе си, Вица?
ГОСПОЂА МАРЕ
зауставила се, пак задовољно слушајући му глас
Ох! госпар! тако рано! ...
ВИЦА
иде прама парапету
Ево ме! ево! ... пусте преше! ... (пригнувши се и гледајући доље) Ха! ха! — Боже прости — (госпођи Мари) Вуко је! (одговарајући) Што ћеш младићу!
ГЛАС ВУКА
одоздо
Је ли се вратио госпар?
ВИЦА
као горе
Ено ти га, доходи из Лапада. — Само не вичи!
ГЛАС ВУКА
као горе
Е, што ћеш!?... Вук кô Вук!
ГОСПОЂА МАРЕ
која се нехотице упутила према гласу. Лице јој се преврнуло у дубину. Она слуша и мисли.
Ругају ми се моји. — А гласови су за мене, и дан и ноћ и ведрина и старе ствари — и моји мртви! ... (подрхтнула) Кад слушам, ја видим.
ВИЦА
се вратила и ухитила је помно испод руке.
Хо'мо, госпо! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
замишљена, али ведра, уздахла дубоко
Ах!..
ВИЦА
пољубивши скромно руку, која се наслонила на њезин лакат
Што ми пак уздише моја госпођа?
ГОСПОЂА МАРЕ
као горе
Све иштем некога по гласу, — а не могу га наћ. (Оду)
ГОСПАР ЛУКША
улази пијехајући, тешким, тромим кораком из ђардина. Говори некому доле
Кад све спремиш, — а ти дођи! — (на тараци зловољан, уморан) Уф! ... те скале, — та старост! ... (дошао је до сједала на десноме парапету, пак сио и дубоко уздахнуо) — Ах! Finalmente! ... — (диже клобук с главе и ставља га близу) — Уморио сам се — И наједио! ... Уф! — ма наједио! ... almeno ту гледам, што ме густа! ... и говорим сам собом, како осиђелице! ... Ма... пукô бих! ... (Устао пак лупнуо штапом показујући гњевно на димњак електричне централе, који тамо стрши у вис и баца дим на дну Батале) Не! ... Ни ту! ... гђегод се обрнеш, — нешто те удре у очи, у нос... Ето ти на! Би ли враг био оставио оваку коминату испод Михајла?! ... (све зловољнији, узрујанији у неизмјерној вечерњој тишини) — Нема више Гружа, — нема више Нунцијате, — нема Бонинова — бацили, ископали, присјекли! — Пак вагуни, трамвај, дим, смрад... (Лупнуо опет клобук на главу, па немиран лута по празној тараци.) — Добро је учинила Мара! — Дигли су јој њезину риву и њезин бањ! — А она је рекла: "слуга"! — и пошла у рај! (све једитије, јер му глас одвише бучи у самоћи) Па све туђе! ... све ново! — Дјетићи у кароцам, — сметлиште у Двору! — а партити?! ... (у великом праску смијеха и једа) Ха! Ха! ... наши партити! (показујући гњевно и презирно према Гружу) Двије банде, — три барјака — четири шмигле, — а стотину лера! ... Ма! ... (лупајући штапом по тараци) Ма! ... ђандарми вас чувају! ... хе! хе! ... Бајунете вам се хоћу, да се не закољете! ... Како аскери на Христовом гробу! — Ха! ха! добро си рекô! Како аскери! ... (Кашаљ и јед га душе, а он се наслони на таволин, докле му прође. Велико му се тијело све тресе, а лице помодрило. Затим тешко дишући, презирним кретом руке, кано да је све доспјело,) Знам, знам! — почекај, па ћеш и мене. Ма данас још не — (бришући зној с чела) Како мој ћаће! ... ваља бит бештија, како сам ја! — Једит се, 'ербо људи живу и заборављају... (Пауза. Огледа се наоколо. Тмурно.) Натурало... ни машке! ... (Голуби гучу испод купља.) Разумијем! ... да — да! ... пошли сте спат! ... (као зачуђен гледајући узгори небо) Ох! — звијезде?! ... (вади уру из шпага) седам и по. — Ох! Ох! ... (Обрне се и погледа Петку, која се пружила и легла у љубичној шари утрнутога запада. Једна звијезда дршће, кано да вјетар маха њезиним пламечком. Тамо, испод Маринице, електричне свјетиљке проболе златним иглицама зелени сумрак Лапада, па се растркале у мртви залијев.) Петка! ... ех! ... ако сви спу, — ти си алмено свеђ на стражи... (полугласно) лудно! ... љепша си него у младости мојој! ... Па за кога!?... Ко те гледа?... Кому што говориш?... (враћајући се суморно према кући) Ето ти, на! ... Обрнуо сам ти леђа! ... (Сио замишљен сваљен у своме стоцу.) — Гледала је толико ову тарацу... Можебит је зато тако мрка, — јер домало неће никога бити на њоме! — Ђа! Доће какав Американ, — ријеће му, да су се одика шетали Тењци, (горким посмијехом) ха! ха! и неће бит слагали! — па ће бацит и кућу и тарацу, — како Лорка! — (диже се, стар, ускошен, тром) Ма што је ово данас?! ... Немам мира! ... Залуду! — За мене више није ни шетња, — ни свијет, — ништа! ... Ваљаће ми остат дома, — затворит се, — не виђет никога! ... да не речу да сам ребамбишкô... Јес'! ... — јес'! ... (Слиједећи дубоки, глухи шум мисли) — Нико, Маре и ја! — Пак finis! — Свако јутро кад се погледамо, — чини ми се, да ћу ријет: "Што?! — Још си ту!" (огледајући се све на наоколо) Сам! — сам! — Тисућу годишта крви — мождана — правога живота, Пак, сад на! ... четири кости испод чемпреса! (Загледао се као Нико у шкропионицу.) "Мртве воде" — како је покојни Орсат говорио. — Баш тако! (стресао поспрдно раменима) — А ја говорим како осиђелица! — Добро да ме јадна Маре није чула. Рекла би, да попијем наранчану за моје нерве... ха! ха! ... А камо ти нерви!... (Хоће да пође у собу.)
ВУКО
дошао из ђардина и као оријашка стража остао витак у мирној снази прелијепога тијела. Једноставно
Госпару! ...
ГОСПАР ЛУКША
зауставио се, пак се напола обрнуо
Ко си?
ВУКО
као горе
Вуко из Конавала.
ГОСПАР ЛУКША
доходи тромо, зловољно до таволина
Ах! ти си.
ВУКО
Спремио сам бадње и затворио магазин.
ГОСПАР ЛУКША
А кључи?
ВУКО
додавајући му их
Ево их! — а знаш, госпару! напојио сам ти коње, — па хајд, пред зору!
ГОСПАР ЛУКША
спремајући кључе у таволину
Јеси ли вечерô?
ВУКО
са смијешком, а зуби се бјеласају испод мркијех бркова
Ех! кô бег! — Боба и кунац бешкота! —
ГОСПАР ЛУКША
нехотице
Кашпита! (замишљен) Да не заборавим, кад ћеш се вратит? —
ВУКО
Сутра тргамо у Бјелини крај Љуте. — Биће га за два дни!
ГОСПАР ЛУКША
упућује се према стану
Бен! ... а сад адио! — Удуни свијећу у стали прије него заспиш!
ВУКО
Ех! добро говориш, госпару! — Свијећа, па мој сан! ...
ГОСПАР ЛУКША
стао, па га погледао. Хладни отсјев бијелог звјезданог неба прелијева се по тврдоме челу младића.
А ти спиш? — добро, је ли!?
ВУКО
прошо руком по затиоку, пак погледао длан и насмијао се.
Ех! — како кад! ... Вас дан трудимо, копамо, ваљамо камење, Боже прости, — како живине! Па на вечер — ех! господе Боже! — баци се, на, и ето — заспи кô заклан!
ГОСПАР ЛУКША
као горе
За то сте и таки!
ВУКО
пљунуо на земљу
Ама има и дана, госпару, кад ти нешто присије. Па ни ока, ни труна, — него све се врти и души, — Боже помози! — пуста мôра.
ГОСПАР ЛУКША
смијешећи се хоће опет да иде
Знам, — познам је! ... (машући руком) А сад да си ми заспô!
Вуко
није се макнуо, већ прошао рупцем преко лица, пак се загледао и уздахнуо
Ах! — да би Бог и блажена Госпа, ма...
ГОСПАР ЛУКША
до врата; зачуђен, смркнут, али радознао
Ма... што?..
ВУКО
погледао на исток, а проти се сплели и пуцају као сухо грање у ватри.
А како ћу заспат, госпару, кад ми не даду Јелу?!
ГОСПАР ЛУКША
прекрстио руке иза леђа, па му се приближује гледајући га поспрдно у лице
Ах... ма браво! ... Нека те видим! ...
ВУКО
поникнуо главом, пак преврће бијелим рукавима
Ех! тако је госпару! — откад су нас родитељи на пашу слали! Била је мало дијете, како јагњић. А како би је чувô! За њу сам брô дивље јагоде и суноврате. За њу! — А што ћете! Мањак — кô мањак!
ГОСПАР ЛУКША
као горе
А сад, кад смо људине, — сад доходимо у госпара, — дај буди за мошт, — па му крадемо дјевојке!
ВУКО
мирно гледајући га
Није тако, госпару. Ја је питам у Вас, — а Ваша воља хоћете ли ми је дат, оли не.
ГОСПАР ЛУКША
обрнувши му леђа
А ја ти је не дам. — Сад ћеш моћ заспат!
ВУКО
непомичан
А зашто ми је не дате, госпару?
ГОСПАР ЛУКША
нагло, оком у око
А ко те научио да питаш: зашто?
ВУКО
прошао руком преко лица, пак се загледао у даљину.
Трудно ми је. госпару! ...
ГОСПАР ЛУКША
погледао га са стране, мирно
Може ти и бит! ... (скоро подругљиво) Нема ништа, дјетина, а хоће да се жени!
ВУКО
као горе
Имам двије руке.
ГОСПАР ЛУКША
ускошено
Могô би их имат и четири! — Не и не! — Па и њезина ме мајка молила: не дај, госпару... да ми пође за никога! ... јес'... јес'... рекла је баш: за никога! —
ВУКО
подбочио се, пак погледао горе, гдје све звијезде трепере.
А ко је крив?
ГОСПАР ЛУКША
Крив? — Не разумијем те.
ВУКО
погледао у земљу, па мирно
Ех! Ви то не знате госпару. Она је ћела ријет: није моја ћи за — спурјана!
ГОСПАР ЛУКША
долази полако до њега гледајући га у лице
И ти си?...
ВУКО
као горе
Довели су ме у повоју из ошпедала. (Пауза)
ГОСПАР ЛУКША
окренуо се, па замишљен и некако зловољно
Жô ми те је. Вјерујем ти, да си поштен, бићеш бољи од пуно нашијех, — ох! не сумњај! ма стисни душу и нађи другу.
ВУКО
објема рукама прошао преко лица, као да се умива. Дубоко уздахнуо, — пак се полако обрнуо, да ће поћи
А што ћу! ... Кад нећете...
ГОСПАР ЛУКША
прама соби, ускошен
E tanto basta! ... да си ми уранио...
ВУКО
вади из појаса књигу
Ова ти је од госпара парока из Чилипа...
ГОСПАР ЛУКША
узимље књигу па гледа Вука
Од дум Ивана?... Па сад ми је даваш?! ...
ВУКО
мирно
Рекô ми је, да ти је предам, ако ми не погодиш...
ГОСПАР ЛУКША
стављајући једито писмо у шпаг
Ах! ... можеш му одма ријет: да га поздрављам и да му је труд залуду... Ма, знаш! ... (Упутио се тромо према затку. Сутон покрио сву тарацу кано пепелом. Само је небо свијетло и високо, високо.)
ГОСПОЂА МАРЕ
показала се на вратима од собе држећи ужежени сребрни двосвјећњак. Мирно зове
Лукша! ...
ВУКО
тик до излаза у ђардин, дубоко, тужно, пригнуо главу, па прстима копа по хладноме камену
Ех! Јадан ли сам ти, Боже мој! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
тргнула се. Свеђ држећи свијећу, коракнула је према гласу, а ужас прошао јој преко лица.
Што си то рекô!... Лукша! ... што ти је, за Бога?!
ГОСПАР ЛУКША
обрнуо се, пак остао на мјесту као прикован гледајући како се Маре попут утваре приближује Вуку. Нехотице, а тихо у себи
Маре! ...
ВУКО
макнуо рукама, отро сузу лактом од рукава, пак се окренуо, као да ће слазити; тихим, тугаљивим гласом, рек би да завлачи горску пјесму
Ех! — Тешко своме без својега! (Слази и оде.)
ГОСПОЂА МАРЕ
као горе
Реци, — реци мени, Лукша мој! — твоје јаде. Како тад! ...
ГОСПАР ЛУКША
преображен у лицу, приближује јој се. Пламен његових очију забô се у празне зенице неизрецивим погледом, из кога ниче страшна мисао. — Јаче, али као дах
Маре! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
оћутила је његов дах, макнула се напријед и дохватила се пружене му руке. Свијећа задрхтала у њезиној руци. Ускликом
Ах! ту си! ... — ох! зашто ми не говориш? — што те мучи?... Сестра сам ти једина! ... Ах!
само немој онијем гласом. — И тад си реко исте, исте ријечи: "тешко... тешко..." ох! како је оно...
ГОСПАР ЛУКША
као горе, вас му се живот укочио у погледу, којим пије оне блиједе усне, оне празне очи, а с чежњом човјека, који хоће да упозна, какво је лице удеса. Дубоким гласом тик до ње,
понављајући Вукове ријечи
Тешко своме без својега! ... (Узимље јој полако свијећњак из руке и ставља га на таволин.)
ГОСПОЂА МАРЕ
сва се притисла уз њега
Јес'... јес'! ... Данас је први пут, да ми говориш гласом... младости твоје! Ох! како си је ћутио! (милујући га) Јадан мој Лукша! ... И ти си послушô наше старе! — Оставио си је! ... Видиш... Још се и данас спомињем твога плача... Ох! ... што ти је... што ти је?
ГОСПАР ЛУКША
полако се одалечио од ње, а лице му потамјело, као Минчета на дажду. Аутоматски, гледајући непрестано Марину утвару, извадио из шпага лист, што му га Вуко донио, па га отворио грчевитим дрхтањем. У себи, у неизмјерном чуду
Мој глас... у њега?! ... (Хитро се пригнуо до свијеће и прелетио писмо. То је трен. Као дим застро се по његовом лицу. Рука му клонула, — али се утврдио и остао, нијем, од мрамора. Очи се испечиле у тмини, а усне нехотице шапћу, да једва чујеш) Вуко! ... мој син! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
немирна, сама, као изгубљена
Ђе си?... ђе си?...
ГОСПАР ЛУКША
склопио очи, као да га прејако свијетло пали. Судњи час је прошао, а он остао смрвљен. Напокон њезин глас га пробудио. Руком прође преко лица, кано да скида с њега маглу. Оживљује и први поглед је за ону јадницу. Проплакао би, али Лукша Менце да плаче пред сестром! Приближио јој се, обухватио је, као да ће је загрлити, пак пољубио јој бијеле праме, те силујући се удре у безбрижан смијех.
Ха! ха! ха! ... ухитио сам те... ухитио!
ГОСПОЂА МАРЕ
радосна, невјерна, грли га, а сузе бризнуле из мртвих очију
Ах! ... ти си опет, ти! ... Ма што је... што је?
ГОСПАР ЛУКША
као горе
Ти познаш гласове... јес'... ма још нијеси права вјештица. Ох! не! ... јер нијеси погодила, кад ко плаче, оли кад ко пјева?! ...
ГОСПОЂА МАРЕ
невјерна
Ах! и кад пјева?! ...
ГОСПАР ЛУКША
све то живље, али на измученоме лицу бије се стара битка
Сикуро! ... ето вратили су ми се стари дани, кад сам још чинио пјесме! — Они ме луди
Дум Марин замолио да му нешто компоњам за фесту Св. Михајла! ... Ето ти ту! ... ја декламовô, — а ти се припала!
ГОСПОЂА МАРЕ
наслонила главу на његово раме
Ох! да знаш, како сам се стресла, кад си онако зајечô! Немам него тебе, — а тмица је! ...
ГОСПАР ЛУКША
водећи је полако у собу
То ти је свеђ, кад ме не слушаш! ... Ваља да те Вица води, оли да ме зазовеш. А сад пођи... пођи у камару; нека буде вечера брзо справна, пак ћу ти пролегат моју данашњу пјесму...
ГОСПОЂА МАРЕ
дошла је до врата, пак објема рукама помиловала му лице
Идем! идем! ... Боже мој! ето сад опет имаш глас — твоје старости! (пољубивши га у чело) Прости, — ... мјеште мајке наше! (Полако одлази с блаженим посмјехом)
ГОСПАР ЛУКША
сам, зауставио се до врата, гледајући за њоме, пак се обрнуо и тромо, остарјело, охрвано, дотетурао до стола. Ту се свалио и загледао за час у отворен лист; узео га те климајући главом, тепајући, а поражен, чита:
"Смилујте се дјетету, што га назад 24 годишта донијела мајка његова из ошпедала. Звала се Ника, — а била је козица у Ваше мајке. Умрла је одмах од труда и од срамоте. А на смрти ми је рекла: кад у јаду буде, нека га отац брани. Бог ме зове! Он зна, да сам га с госпаром Лукшом повила. (Писмо му паде из руке, а он упиљио поглед у даљину.) И рекла је истину. (Пауза. Дигнуо се, а ноге тешке кано олово.) Како се све враћа и како се све плаћа! — (тврђе) А ваља платит! — (Замишљено гледајући један трачак у тмици, што га окружује.) На староме хреку гранчица! ... И Маре га припознала! — Јес' — јес'! — Он је — он, кому су наши стари забранили, да на свијет дође — Син! ... (тихо у страху гледајући све наоколо) — Имам сина! ... У њему је сва наша приплеменита крв! — Пуки мој дјед! ... Ох! да ме ко чује! ... (још тише) Све како наши стари! ... (Коракнуо и загледао се у празнину) И Галатеја је оживјела, — али душа?! ... (Ноћ је све покрила, А свуд звијезде по небу и по мору. Сва се природа расплинула у тмини и у светој тишини. Стресао се, кано да му је зима.) — а хоће ли душа?... (тврдо) Ваља. — (Иде тешко, изморено до парапета, пак зове у ноћи) Вуко!
ГЛАС ВУКА
оздо
Госпару!
ГОСПАР ЛУКША
као горе
Дођи гори.
ГЛАС ВУКА
као горе
Ево ме!
ГОСПАР ЛУКША
замишљено дошао до капелице, па се нехотице загледао у затворена врата
ВУКО
појавио се на улазу од ђардина. Свијеће га с таволина расвјетљују. Мирно
Заповиједаш госпару!
ГОСПАР ЛУКША
шетајући се и не гледајући га
Ћио сам ти ријет, да сам прочитô књигу твога парока (кано да иште по таволину) — Је ли ти рекô, што ми је писô?
ВУКО
Није.
ГОСПАР ЛУКША
узимље у једну руку свијећу, а у другу лист.
Ну ход' овамо! — (Вуко му се приближио. Лукша му пружа лист гледајући га пожудно, избочено, строго, дочим је сва свјетлост на лицу Конављанина.)
Умијеш ли читат?
ВУКО
мирним смијешком
А како бих ја, — тежак?!
ГОСПАР ЛУКША
гледајући га непрестано, а положивши свијећу на таволин.
Чигов си?
ВУКО
као горе
А што ти је то стало, госпару!?
ГОСПАР ЛУКША
спушта поглед на таволин, па сједне у столац; показујући му други стôчић
Сједи.
ВУКО
мирно засио по сељачку, наслонивши лакте на кољена.
ГОСПАР ЛУКША
наравно, мотрећи га непрестано
Парок ми пише, да ти је познавô мајку...
ВУКО
као горе, гледајући у земљу
Чуо сам.
ГОСПАР ЛУКША
као горе
Да је умрла, докле си ти био у повоју — и да му је припоручила — да ти нађе оца!
ВУКО
стресао нехајно раменима
Па што би ми сад!
ГОСПАР ЛУКША
борећи се с властитом муком; нешто дубље
Јеси ли га искô?
ВУКО
мотрећи длан од руке
А зашто бих!? — Узрасô сам у Мата Милоша како његово дијете. С почетка дјеца ми се ругала: "спурјане! ... мулане!" Кадгод ме забољело. — али кад сам видио, да их има у свакој конавоској кући, помислио сам: ех! ... ваља тако да буде!
ГОСПАР ЛУКША
као горе
А послије... било ти је трудно! ах!?
ВУКО
засио удобно на сточић
Није ни тако — Најприје на пашу — ех! то су биле најљепше године; — пак мучи се. сијеци, копај... Љети у жеги, а зими у води. — Ех! и ето ти ту, госпару!
ГОСПАР ЛУКША
гледајући га продирније
А није те нигда нешто мучило. — душило, ... да изиђеш из тога сиромаштва... да будеш нешто... "госпар"?...
ВУКО
извадио убручић, па се усекнуо, те с наивним смијешком
Ех! ... да ти право кажем, — био бих пошô у Америку.
ГОСПАР ЛУКША
смркнуто
А зашто?
ВУКО
простодушно
За добиват!
ГОСПАР ЛУКША
као горе
А што ће ти динари?
ВУКО
устао и подбочио се, пак у смијех
Ех! госпару! Вратио бих се у Конавле, па бих купио у госпара мало баштине.
ГОСПАР ЛУКША
са задњим трачком наде
А дјеца?...
ВУКО
засрамио се и зачешао се иза уха.
Дјеца! ... Боже мој! ... а ко на то мисли! ... (дубоко) Па исто, — кад ми је не дате! ...
ГОСПАР ЛУКША
прошао полако до капелице, пак се враћа као замишљено
А што би рекô, да ти неко на једанпут каже: Знаш Вуко! ... отац ти је био госпар... Умро је, па на смрти оставио ти блага — и кућу — велику... рецимо на примјер (тик до њега, блијед, али борећи се као за своје спасење и гледајући га у красно јуначко лице) — оваку — како је моја! ...
ВУКО
смије се између густијех бркова
Ајмех, госпару! што ми се ругате!
ГОСПАР ЛУКША
као горе
Говорим, како што се говори. Не могу спат. А исто ми је разговарат се с кијем му драго! ... Дакле... (стављајући му руку на јуначка плећа) одговори ми: да ти се отвору врата ове куће, па да те служба поздрави и прими, а неко ти пружи руку и рече: Ово је палац твојијех старијех. Ти си властелин! — Да, да, не служи, да се срамиш! — шала је... — Ма било је у животу и такијех приповијести. — Дакле! што би ти учинио, Вуко, да ти ову кућу даду?...
ВУКО
насмијао се живо, а сви зуби провирили
Ех! да ти право кажем... (разгледајући се све наоколо) Госпару, — продô бих је.
ГОСПАР ЛУКША
кано да га је нешто у прса ударило, сио у сто и грчевито се насмијао
Продô! ... ха! ха! ...
ВУКО
као горе, мирно, па пљуне на земљу
И те како! ... па бих пошô у Конавле садит лозу.
ГОСПАР ЛУКША
умукнуо и пригнуо главу. Осуда је изречена. Узео лист Дум Ивана, па га полако раздире. У себи
Тако је! (Једноставно Вуку изражајем пређашњега госпоства. Подигнуо се) Ријећеш госпару Дум Ивану, да си ме видио, кад сам раздрô његову књигу.
ВУКО
одалечио се, према излазу
Хоћу госпару! ...
ГОСПАР ЛУКША
гледајући га
Ђе ћеш?
ВУКО
У шталу.
ГОСПАР ЛУКША
затрептао очима и спустио поглед, пак, иза трена оклијевања, мирно
А ти пођи!
ВУКО
хоће да сађе
Добра ноћ, госпару!
ГОСПАР ЛУКША
написао хитро нешто на папиру, па му га дава
А ово ћеш придат Дум Ивану
ВУКО
узимље и гледа га неким очима пуним жеља и молитве.
Госпару! ...
ГОСПАР ЛУКША
загледао се у његово лице, скоро у себи
Заборавио си душу... Пигмалијоне! ...
ВУКО
као горе
Што говориш, госпару?
ГОСПАР ЛУКША
мирно
Ништа! Него да ћеш се до четрнес' дана вјенчат с Јелом —
ВУКО
живо, нагло, преображено пригнуо се, па му пољубио руку
Госпару мој!
ГОСПАР ЛУКША
ставио руку у његове, пак се пригнуо и загледао у прекрасно лице. Шапће као у себи
Која грехота! ... (Стресао се, усправио и одалечио према стану) па ћеш у Америку,. — А сада... пођи спат.
ВУКО
весело одлазећи
Ех! ... а ко би сад, госпару! ... (Оде весело.)
ГОСПАР ЛУКША
слушао је, како нестају његови кораци. Чује се придушена пјесма његове среће. Затим уздахне дубоко, а мир сађе у његово лице.
Да ме чуо Дум Марин! ... пусте теорије! ... (Узео свијећу, пак зове Вицу с тараце) Вица!
ГОСПАР ЛУКША
као горе
Кад изиде Вуко, — закључај врата! ...
ГЛАС ВИЦЕ
Хоћу, госпару! ...
ГОСПАР ЛУКША
упутио се према соби, али зауставио се са свијећом у руци те једним дугим погледом заокружио сву црну тишину мртве, тамне тараце. Чини се, да је над плочама каквога старога гробишта. Пак се стресе и руком учини, кано да тјера невидљиве авети. — Скученији, старији, иде полако у собу
А сад! ... хо'мо спат. (Улази)
(Завјеса полако пада.)
Крај.
***
16 "Најзад сами!"
17 "Господине, лопове!"
18 "Сјајно! Баш последња мода!"
19 Позоришна гомила.
20 "Само без измотавања, даме".
21"Ја сам први лопов!" "Други сам ја" "Ја трећи!"
22 "У рату као у рату".
23 "Мирно, руљо"
24 "Францускиња сам, долазим из Париза. Ох, ох, молим вас сад кличите!"
25 Игра речи. "Она се излаже". "Њој је свеједно".
26 "У пакао".
НА МИХАЈЛУ.
Један по један доходу властела
у црном л'јесу ношени од факина
на задње с'јело, гдје но знак пропела
грбове круни усред русмарина.
Након свих борба насл'јеђених страсти
и мржње давне, што ти жиле пали,
и шетња, шала, пландовања, ласти,
харно је лећи, гдје су нав'јек спали
дједови мртви, док је Кнез још владô.
Ту сами труну даље бар у миру,
док цв'јетном травом пасе кротко стадо,
што сан госпара не буди у гају.
- "Requiem aeternam!"... чуј еолску лиру
чемпреса гробнијех! ... Можда шапћу о рају...
Дубровник 1895-1901.
I Дио: Allons Enfants!
Стр. 5 — таволин = (тал. tavolino) мали сто.
Стр. 5 — лукијернар = (из лат. lucerna) стара фјорентинска свјетиљка на уље.
Стр. 5 — чиопе = (тал. rondoni, франц. martinet, њем. Seeschwalben) велике сиве ластавице што се у гребенима и у старим зидинама легу.
Стр. 5 — дамашак (ген. -шка) — (од тал. damasco) свилене тапете (њем. Damast)
Стр. 6 — che tipi = (тал.) какви типови.
Стр. 6 — антикаље = (од тал. anticaglie) старине.
Стр. 6 — тацун = (од тал. tazzone) велики сребрни тањир.
Стр. 6 — здур = нека врст жандарма и народне гарде под Републиком.
Стр. 8 — натурало = (од тал. naturalmente) наравски.
Стр. 8 — имбечио — (од тал. imbecille) глупан.
Стр. 10 — густа = (од тал. gustare) милити се.
Стр. 11 — кароње = (од тал. carogne) мрцине.
Стр. 14 — Саламанкези = стара властеоска странка под Републиком, сва задојена конзервативним, реакционарним идејама свеучилишта у Саламанки. Сорбонези били су противници горњег смјера, јер су слиједили либералнија начела париске Сорбоне.
Стр. 16 — на Нунцијати = црквица Благовијести, односно брдо на ком је та црквица, на ушћу
Ријеке и Гружа.
Стр. 17 — товјелица — столичица за ноге (њ. Schamerl)
Стр. 19 — легај = имп. од легати (од тал. leggere) читај.
Стр. 20 — ђа — gia = (тал.) већ.
Стр. 21 — феста = (тал. festa) свечаност.
Стр. 23 — кашпита = (од тал. caspita) усклик што одговара француском saperlotte.
Стр. 27 — прећизаменте — (тал.) управ тако.
Стр. 27 — mi capite = (тал.) разумијете ли ме.
Стр. 27 — дунке — dunque = (тал.) дакле.
Стр. 27 — илудават = (од тал. illudere) умишљати се.
Стр. 27 — синчеритати = (од тал. sincerità) искрености.
Стр. 28 — ранкетиви спирити = (по тал.) бунтовни духови.
Стр. 28 — дечидало = (од тал. decidere) одлучило.
Стр. 29 — езалтават = (од тал. esaltare) узбуђивати.
Стр. 29 — кордекали = (тал.) препирали.
Стр. 29 — пропóњô — (од тал. ргороnere) предложио.
Стр. 29 — cosa volete = (тал.) што ћете.
Стр. 30 — cavalier d' onore = (тал.) почасни кавалир.
Стр. 30 — che non è mio pari — (тал.) који ми није раван.
Стр. 30 — реrchè = (тал.) јер.
Стр. 31 — che seccatore = (тал.) ала је досадан!
Стр. 32 — Graeca fides = (лат.) грчка вјера.
Стр. 32 — гомнар = (дубр.) деран.
Стр. 32 — персуадало = (од тал. рersuadere) увјерило.
Стр. 33 — пречипитат = (од тал. precipitare) стровалити.
Стр. 33 — каравеле — стари турски бродови.
Стр. 33 — in tutti i toni = (тал.) у свим тоновима.
Стр. 34 — sublime = узвишено.
Стр. 34 — верас = (од тал. verso) стих.
Стр. 35 — лумбарда = (од тал. bombardare) пуцати из топова.
Стр. 36 — мир, мирац = зид.
Стр. 36 — col tempo (тал.) у своје вријеме.
Стр. 36- Non mon cher = (франц.) не, мој драги.
Стр. 37- Vous verrez = (франц.) видјећете.
Стр. 37 — претенђаш = (од тал. pretendere) захтијеваш.
Стр. 38 — еунуки империјали = (тал.) царски евнуси!
Стр. 39 — Liberté, Egalité, Fraternité — (франц.) слобода, једнакост, братство.
Стр. 40 — Che scandalo! = какав скандал!
Стр. 40 — проприо = (тал. рrорrio) нарочито.
Стр. 40 — имађинај се = (од тал. immaginare) замисли!
Стр. 41 — verámente = (тал.) доиста.
Стр. 41 — in gran pompa = (тал.) великим сјајем.
Стр. 44 — imenso = (тал.) дивно.
Стр. 48 — нојоз = (од тал. nojoso) зловољан.
II Дио: Сутон.
Стр. 61 — курђела — (од тал. cordella) пантљика.
Стр. 61 — шкуфијица = (од тал. cuffietta) капица.
Стр. 61 — шалин: диминутив од шал.
Стр. 62 — фуњестра = (од тал. finestra) прозор.
Стр. 64 — новена = (тал.) побожне деветдневне молитве.
Стр. 66 — импењано == (од тал. impegnare) заложено.
Стр. 66 — мантиљица = (од тал. mantellina) мали огртач.
Стр. 66 — козица — тако су се звале кметице, које су морале служити код властеле од 8. до 18. године бесплатно. У 18-тој години пак постале би, уз красне старе обичаје домаћих слава, справљенице — и тад би примале плату и могле су оставити службу. Писац је код свога дједа присуствовао још једној таковој справи. — Та свечаност потјече још од римског обичаја, кад би господар прогласио свог роба — либертом.
Стр. 65 — фáмозе = (тал.) красне.
Стр. 66 — Madame la comtesse, dame d'honneur de S. M. l' Imperatrice = (франц.) госпођа грофица, почасна дама Њ. В. Царице.
Стр. 66 — балат = (од тал. ballare) играти, плесати.
Стр. 70 — perchè altrimenti = (тал.) јер иначе.
Стр. 70 — фатигат = (од тал. fatigare) радити.
Стр. 73 — ел гран мајордомо, ел реј = (шпањ.) велики управник двора, краљ.
Стр. 73 — прочешијун = (од тал. processione) опход, литија.
Стр. 73 — Коросанте = (грчког поријекла) Тијелово.
Стр. 73 — col Toson d' oro = (тал) са златним руном.
Стр. 73 — парало = (од тал. parere) чинило се.
Стр. 73 — балдакин = (од тал. baldacchino) "небо" под којим се носи светотајство.
Стр. 73 — велут = (од тал. veluto) баршун, кадифа.
Стр. 73 — с áквилам империјалијем = (од тал. aquille imperiali) с царским орлима.
Стр. 73 — Квинто = (од тал. Qunto) пети.
Стр. 73 — quasi = (тал.) скоро.
Стр. 73 — chiaro = (тал.) јасно.
Стр. 73 — cubrias vos =(шпањолски) покријте се!
Стр. 74 — bonásera = (од тал. buona sera) добар вечер!
Стр. 76 — котоњата = (од тал. cotognata) слатко од дуња.
Стр. 76 — ноно = (од тал. nonnо) дјед.
Стр. 78 — преша = (од тал. pressa) хитња.
Стр. 80 — карантан = (од тал. carantano) пара.
Стр. 85 — папагала = (акц. од "папагô", тал. рараgallo) папига.
Стр. 86 — finálmente = (тал. напокон).
Стр. 86 — che fortuna! = (тал.) која срећа!
Стр. 86 — ma bravo! — (тал.) евала!
Стр. 87 — si o nò = (тал.) да или не.
Стр. 88 — e tanto basta = (тал.) и тако је доста!
Стр. 89 — шкапини = (од тал. scapini) кратке чарапе.
Стр. 89 — ластре = (тал.) стакла.
Стр. 89 — кушпета = дубровачки глагол "кушпетати" састављен од талиј. усклика caspita = халабучити, правдати се с неким.
Стр. 91 — ciambellano e conte dell' Impero = (тал.) коморник и "државни гроф".
Стр. 91 — бутигар = (од тал. bottegaio) дућанџија, крамар.
III Дио: На тараци.
Стр. 103 — парапет = (од тал. parapetto) ограда.
Стр. 104 — скалица = (од тал scaletta) мало степениште.
Стр. 104 — ђардин = (од тал. giardino) башта.
Стр. 104 — фестуни = (од тал. festoni) невезани вијенци.
Стр. 104 — гвардинфанти = (тал) велики набори на боковима у женским рококо-костимима Луј XVI.
Стр. 106 — тратаменат = (од тал. trattamento) пријем.
Стр. 108 — спјегало = (од тал. spiegare) растумачило.
Стр. 111 — Лорко = старинска, красна вила кнезова Гучетића у Гружу у чистој ренесанси XVI вијека, коју је прије 20 годиnа један богати наш "Американац" дао срушити и на истоме мјеsту саградио ултра модерну "вила Елиза". — Лорко долази од тал. l'orco а значи: враг. Тако је народ назвао срушену вилу јер се говоркало да "духови у њој страше".
Стр. 115 — постијер = (од венециј. postier) књигоноша.
Стр. 115 — импосте = (тал.) порезе.
Стр. 115 — интанто = (тал.) у толико.
Стр. 117 — фермали = (од тал. fermare) зауставили.
Стр. 118 — пандишпања = (од тал. pan di Spagna) слатка торта што је одавна чине добре думне од "Три Цркве"
Стр. 119 — бребоњиш = (дубр.) мрмошиш, брундаш.
Стр. 120 — белеца = (од тал. belezza) љепота.
Стр. 120 — парта = (од тал. раrte) улога.
Стр. 122 — бауо = (од тал. baulo) путнички велики ковчег.
Стр. 122 — муло = моло пристаниште.
Стр. 129 — фералић = (од тал. feraletto) мала свјетиљка.
Стр. 132 — мештриња = учитељица.
Стр. 132 — ошпедал = болница.
Стр. 134 — офичали = (од тал. ufficiali) часници.
Стр. 134 — фрàја = (венециј.) теферић.
Стр. 134 — черто — (тал. certo) сигурно, доиста.
Стр. 136 — фурестарија = (тал.) странци.
Стр. 135 — дивертишкај се = (од тал. divertirsi) позабави се.
Стр. 136 — C'est egal = свеједно је.
Стр. 137 — провати = (од тал. рrоvare) покушати.
Стр. 138 — en position = (франц.) у положај.
Стр. 138 — superbe == (франц.) дивно.
Стр. 138 — voillà = (франц.) ево.
Стр. 139 — аttention — (франц.) пажња.
Стр. 139 — entrez = (франц.) уђите.
Стр. 142 — in veridad = (шпањ.) у истину.
Стр. 143 — du reste = (франц.) у осталом.
Стр. 143 — purtroppo = (тал.) ах баш.
Стр. 143 — in conclusione = (лат.) дакле.
Стр. 144 — Mesdammes sans messieurs = (франц.) госпође без господе.
Стр. 151 — Сала Бачић = "Бачићева дворана" у Дубровнику гдје су се под конац XIX вијека обдржавали пучки и машкирани балови.
Стр. 161 — поркарије = (од тал. porcherie) свињарије.
Стр. 151 — жупски мач = златна игла у облику мача што су носиле у косама.
Стр. 153 — комината = (од тал. camino) димњак.
Стр. 153 — риву = (од тал. riva) обалу.
Стр. 153 — бањ = (од тал. bagno) дрвена кућица за купање.
Стр. 153 — шмигла = (дубр.) дјевојчура.
Стр. 153 — леро = (дубр.) деран.
Стр. 153 — almeno = (тал.) бар.
Стр. 164 — finis = (лат.) крај.
Стр. 154 — тењци (номин. синг. тењац) = зли духови, авети.
Стр. 154 — ребамбишкô = (од тал. ribambito) побенавио
Стр. 155 — наранчана — (од тал. aranciata) чај од лишћа наранача, добар да умири живце.
Стр. 159 — спурјан — (од тал. spurio) незаконито дете.
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
| 
