Мирослав Пантић

Соларић, Крељановић, Апендини^*

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

[* Овај прилог, израђен у Дубровнику и Београду, ослања се и на многа обавештења за која би се морало поћи у Трст, Загреб, Сплит, Задар, Нови Сад и другде. Пријатно нам је да споменемо како су нам их, на нашу молбу, прибавили или нас на њих упозорили, Умберто Урбани, Жарко Муљачић, Хрвоје Моровић, Душан Берић, Драгиша Живковић, Владан Недић, Здравко Шундрица, Трива Милитар.]

Занимљив је и доста значајан био додир, радни и лични, који је у току друге деценије прошлога столећа, и на њеном крају, остварен измећу Србина Павла Соларића из Писанице у Хрватској, Хрвата Ивана Крељановића-Албинони из Задра и скоро славизираног, па зато и више нашег, Италијана Франческа Марије Апендинија из Поирина у Пијемонту. Занимљив, јер се радило о додиру тројице књижевника, истина необичних и унеколико чудних, али прилично угледних у своме времену и, што је важно не мање, приметних и сада, кад год се, с нешто пажње, погледа унатраг. A значајан је овај додир био због тога што он несумњиво представља један од оних момената наше прошлости, одвише ретких па стога увек драгоцених, кад су се наши људи разних "закона" и националности братимили међусобно и окупљали на истом послу, који је истовремено био и посао више или мање важан у не увек равном, а мало пута срећном, развоју наше културе.

Ни овога пута, разуме се, до таквог једног зближења није могло доћи најлакше и без читавог ланца срећних прилика Јер поред околности да су та тројица писаца припадала трима различитим срединама и, чак, трима народима, и да су у животу радила различите послове, било је и других несличности међу њима; најважнију би, без сумње, требало видети у томе да су, у претежном делу свога рада, ишли за различитим књижевним интересима и укусима. Све то, узето укупно, имало је много пре да их раздвоји но да их састави, и њихове судбине свакако би и трајно остале на посебним путевима да се у свој тројици није нашла ипак једна иста и заједничка велика љубав, љубав према словенском роду и његовој изванредној прошлости, која их је надахнула да израде нека слична дела, и која их је најпосле међусобно приближила.

Ово зближење, зачудо, остало је потпуно непознато како њиховим биографима, тако и књижевним историчарима. О њему, међутим, данас имамо довољно речитих, мада на жалост само малобројних, сведочанстава. Она су нам остала у неколиким случајно очуваним писмима која су протагонисти тога зближења међу собом измењали, у нешто састава које су писали у заједници или уз узајамну помоћ и у гдекојим узгредним белешкама начињеним на другим странама. Из тих писама, састава и бележака сагледавају се c довољно јасноће сви главнији тренуци овога зближења, и по њима ће оно овде и бити приказано. При том ће се, као што је и разумљиво, нешто пажње морати да управи и на неке друге личности и појаве које ово зближење прате и које се с њим везују у неодвојивој присности.

1

У нашем трију старија је веза која је спојила Крељановића с Апендинијем. Ако је најраније писмо задарског књижевника које данас налазимо^[1] у исти мах и прво које је он упутио чувеном пијаристи у Дубровник, ова веза настала је око 1814. године, или нешто пред тим. Већ тада је однос двојице писаца био пријатељски и срдачан, а тон њихове преписке неусиљен и присан. Tај тон нас овлашћује и на један закључак више; по њему, као и по неким наговештајима уз то, рекло би се да се у овом случају није радило само о литерарном познанству, једном од толиких у веку у коме су таква познанства била обичај и мода, то јест о познанству људи које вежу истоветне радозналости и узајамно поштовање, али који се никад нису лично срели; Крељановић и Апендини су се несумњиво виђали, још од почетка. Можда је то бивало онда када је Апендини по службеном послу морао да одлази у Задар; један такав његов одлазак, на пример, пада баш у 1814. годину, када је, у новембру, са још неким Дубровчанима пошао на заклетву цару, свом новом суверену откако је Далмација по други пут пала под Аустрију^[2].

У то време Апендини се већ ближио крају пете деценије живота (рођен је 1768) и читава једна богата активност била је иза њега. Откако је, још 1792. године, као неискусни клерик стигао у Дубровник да подучава дубровачку младеж^[3], па до тренутка када се, као угледни директор дубровачког лицеја, први пут сретао с Крељановићем, он је, не занемарујући никад своје педагошке дужности, доспевао да смишља и штампа још и разне књижевне радове које је за онај моменат држао потребним и корисним. Међу њима су пригодни говори и граматике (In funere Orsati Vladislavi Gotii Reipublicae Rectoris, 1798; Grammatica. della lingua. illirica, 1806), расправе у којима се доказује баснословна старина "илирског" језика (De praestantia et vetustate linguae illyricae, 1806; Dell'analogia della lingua degli antichi popoli dell' Asia Мinorе, con la lingua dei popoli antichi e reсеnti della Tracia e dell'Illirico, 1810) и, најважније од свега, два опсежна тома о историји и знаменитим људима Дубровника (Notizie istorico – crtichе sulle antichitа, storia e letteratura de' Ragusei, 1802 и 1803). Истакнут дакле, у оба правца, он је у Задар долазио с репутацијом изврсног педагога и заслужног писца кога су, можда баш стога, а можда и због верне службе и штедрог ласкања у посветама и пригодним песмама, добро гледале све владе које су се у она бурна времена измењивале у Дубровнику и Далмацији.

У многом смислу различит био је дотадањи животни пут Апендинијевог пријатеља Крељановића. Tај богати далматински конте, који је 1777. рођен у Каштел Старом, дакле као млетачки поданик, и који је више образовање стекао у Италији, био је истински демократа и ватрени пријатељ Француске. Своју каријеру писца почео је, још у Италији, једном комедијом и помпезном трагедијом Орацио; првом се исмева пад старе републике под којом су живели и умирали Крељановићеви преци, и излажу подсмеху његови сународници, Далматинци, који су једини устали да бране оронулу тлачитељку^[4], а друга је из старог римског живота и рађена више него зависно од Корнеја^[5]. Позније његово књижевно стварање добрим делом остаде у истом свету и при истој техници: то су и даље италијански писане мелодраме у стиху на разне теме из римске историје по класицистичком укусу (на пример, Манлио Капитолино, 1807, и друге). Њих је он радио и у домовини, кад се најзад повратио у њу. Али тада, на своме тлу, његов поглед није остао управљен само на прошлост; активан и немиран дух, Крељановић је зашао и у савремена политичка збивања. Одушевљено је дочекао Французе, који су, управо у то време, умарширали у Далмацију, и као човек искрено одан француској ствари^[6], стекао значајне положаје у администрацији провинције: већ 1806. он је, као такозвани делегат, на челу задарског округа^[7], а истодобно, и мало потом, бива судија прве инстанце, члан комисије за школство и привремени заменик уредника "Краљског Далматина"^[8]. Поред тога, као угледна и утицајна личност добио је он одмах место у тада основаној масонској ложи у Задру^[9]. С таквим симпатијама и антипатијама, и уз такав смер своје делатности, Крељановић. је, без сумње, поступао само крајње доследно када је у делу Memorie per la storia della Dalmazia, које је тих дана компилирао а које је у два тома издао 1809. у Задру, излажући прошлост своје домовине, сав грех за зло у коме је она дотле била бацао на Венецију, а сву наду у будућност којој иде стављао у Француску и Наполеона.

Ако нас наслућивање не вара, управо у том Крељановићевом спису и треба видети спојницу која је тог писца повезала с Апендинијем. Јер око 1814. године, кад се по свој прилици ово пријатељство зачињало, на Апендинија није могло више чинити утисак Крељановићево франкофилство, нити је пак овај у политичком погледу тада нешто значио; сад је над далматинском земљом била Аустрија, и Крељановић је осетио тешку руку њене одмазде: остајући неосетљива за пригодне песме у којима јој се препоручивао, она га је као присталицу старе власти и бившег масона лишила службе а потом стално стављала на полицијске проскрипционе листе^[10]. Али у Крељановићевој књизи налазио је Апендини мисли блиске својима: као Крељановић овде, и он је у неким својим делима – истина, идући више но urro је допуштено за заборављеним радовима Игњата Ђурђевића^[11], – директне словенске претке, видео у прастарим Скитима, а у словенском језику језик библијске старине и непрегледног пространства, језик из кога су, тек касније, потекли језици грчки, латински и који све још не^[12]. Била је то, разуме се, само трагична заблуда нашег хуманистичког свесловенства која је после Прибојевића и Орбина, после Ђурђевића и Сладе, још једном завела своје закаснеле браниоце Апендинија и Крељановића.

Два писца која се у једном правцу нађу на истом путу лако могу доћи на мисао да исти пут потраже и у другим правцима, па није искључено да су Крељановић и Апендини, после својих првих виђења, на ту мисао дошли такође. Њима се учинило, изгледа, да је крајње време да Далмација добије један свој часопис, и они су се решавали да га покрену, први од свих. О томе у раним Крељановићевим писмима Апендинију има доста спомена. Требало је да се, према Крељановићевом предлогу, тај часопис зове Efemeridi poligrafichе della Dalmazia, а на својим страницама он би, према обичајима времена, поред латинске поезије понајвише места давао историји и археологији. Идеја је поникла већ 1814, програмски проглас читаоцима, који је израдио Апендини, исто тако. Сарадници би били, уз наша два писца, још и неки други учени Далматинци, а манифест је Апендини имао да пошаље и пријатељима у Бечу, – међу њима је, како сад знамо, убрајан и Копитар, – без сумње с циљем да се обезбеди и њихово учешће. На жалост, остварење те привлачне мисли није било тако лако, и она је најпосле пропала; више од две године, међутим, она је тињала у главама ове двојице људи.

Још један је посао Крељановић тада намислио да обави уз помоћ и сарадњу Апендинијеву. По сили прилика неактиван у друштву, он је имао довољно доколице и испуњавао ју је свакако; учио је немачки (1815), писао ерудитске расправе, склапао трагедије и преводио на италијански Валерија Максима (1816). Али је хтео да учини и нешто више, и то није могао сам. Замислио је, наиме, да под именом De scriptoribus dalmatis састави једну историју далматинске књижевности, тачније каталог њених писаца, од најранијег до свога времена, с намером да неупућеном читаоцу покаже како је одвајкада на широком простору Далмације, од Рашке до Дрима, било знаменитих људи који су неговали књижевност и науке. Дело је имало да садржи само најкраћа обавештења и није, свакако, могло да буде више од компилације. Ипак је задатак био тежак, и Крељановић је слао Апендинију читаве спискове с именима писаца о којима је од њега молио обавештења. Али иако је молба била послата рано (7. септембра 1815), иако је затим поновљена више пута (31. августа и 2. новембра 1816, 30. марта 1817, 20. марта 1818), Апендини није хитао да јој удовољи, мало склон да за друге одваја оно што је сабрао за себе^[13]. Тако сада није познато ни да ли је он ма шта Крељановићу послао, као што није познато такође ни докле је овај своје белешке довео и каква је била њихова даља судбина. Требало је да их, како сам пише, штампа 1818. године у Милану, али то се није догодило. Можда их је – као што је једном претпоставио Ферари-Купили^[14] – пред крај живота и већ замрачена ума, сам Крељановић заиста спалио када се, у једном тренутку, разрачунавао са својим недовршеним списима. Необавештени о њиховој вредности, не можемо, међутим, ништа рећи ни о томе да ли, и колико, треба да зажалимо над овим губитком.

Најзад, умногоме благодарећи Апендинију Крељановић је из своје тескобне усамљености могао да одржава контакт с дубровачком литерарном продукцијом и с понеким њеним представницима. Тако он већ августа 1816. зна за издање Растићевих песама, које одмах тражи и убрзо затим добија од Апендинија, и које оцењује тачно и без много одушевљења^[15]; тако он стално прима и чита безбројне плодове италијанске и латинске музе Џанбатисте Розанија и Урбана Апендинија, опет двојице Италијана који су дуго пребивали у Дубровнику и који су многи важни догађај овековечили својим стиховима. Његово поштовање за "дубровачког Федра" Ђура Ферића бескрајно je, како сам истиче; његова жалост што не може да буде стално поред "славног преводиоца Хесиода и Хомера", Дубровчанина Бернарда Џамањића, ништа није мања. "Колико ли ће анегдота он имати – узвикује Крељановић помињући Џамањића у једном писму Апендинију – о многим славним људима с којима је пријатељски живео у Италији педесетак и више година уназад! Како сте ви срећни што можете уживати у тако драгоценој конверзацији!"

Te последње редове, очито, Крељановић исписује с уздахом у коме није тешко осетити и понешто бола. Јер усамљеном и ојађеном у Задру, њему се и доста скромни оквири ондашњег дубровачког културног живота приказују као прешироки и пресјајни. Болести које га муче и беспослица у којој га држе појачавају песимизам којим он и иначе гледа на тадашњу животну стварност у Далмацији. Свом дубровачком пријатељу пише он стога често о "чамотињи и беди далматинског живота" и o "несрећној својој домовини", а онда га наједном, 20. марта 1818, изненађује напречац донетом одлуком: идућег маја занавек напушта Далмацију и одлази у Италију, уверен да ће тамо наћи боље људе и погоднију климу за књижевни рад. Ту своју одлуку он заиста мало затим и приводи у дело: журно и у бесцење распродавши своја добра, сели се, заједно с породицом, у Венецију. "Завист и клевета тријумфовали су", пише он Апендинију у првом свом писму отуда, 8. јуна 1819. године. Жалећи се том приликом на "злобу доба, опакост људи и неспособност оних који владају", што га је све нагнало да Далмацији "окрене леђа", заклињао се да домовину никад неће заборавити нити престати да воли, попут Темистокла и Сципиона...

На тај начин завршила се једна, а отпочела друга епоха Крељановићеве судбине, и истовремено на тај начин окончала се једна, а отворила друга страница у историји његових веза с Франческом Маријом Апендинијем.

2

У новом свом дому, који је уредио у једном малом селу на домаку Венеције, Крељановић је најзад могао да се у тишини и спокојству, а далеко од далматинске беде, преда својим литерарним занимањима. "Немам другога посла – јавља он Апендинију – сем оног који сам хоћу, а овај увек одговара омиљеним мојим књижевним студијама, и специјално стварима ерудиције". Пре свега, сада је било време, и погодан тренутак, да употпуни своје белешке о далматинским писцима: ту, у Венецији, отвара пред њим своја богатства гласовита библиотека "Марчана", по чијем му је обиљу љубазни водич, и саветодавац много пута, њен библиотекар отац Јакопо Морели, учен писац и феноменално обавештен библиограф. Крељановић користи прилику и, како сам каже, почето дело приводи крају. Осим тога, продужава да ради и на позоришту, углавном као писац мелодрамских либрета, па једно његово дело те врсте, Il sacrificio d'Epit'o, пуно течних стихова и свечаних сцена, пуно хорова и блештавих ефеката, писано за музику маестра Микела Карафе, излази већ године 1820. на сцену млетачког позоришта "La Feliсе", пoшто је претходно било и штампано.

Успеси у позоришту, а затим и непрестано кретање у глумачком и књижевном свету, отварају Крељановићу многа врата и прибављају му многа значајна познанства. Чувена Изабела Албрици, лепотица и пријатељица песника, прима га у свој салон и чак – неко време – у своје срце^[16] , сликар Лодовико Липарини ради његов портре^[17], а у оно време гласовити Иполито Пиндемонте, песник, прозаиста и преводилац, дочекује га више пута у своме дому. Управо о својој вези с овим последњим Крељановић у писму Апендинију од 8. јуна 1819. бележи анегдоту која је пуна части како за ондашњи дубровачки латинизам тако и за његовога Нестора, – реч је Крељановићева! – већ. споменутог Бернарда Џамањића. Тој анегдоти једини је сведок Крељановић, и вреди је стога поменути. У време о коме је реч седи полиграф Пиндемонте довршавао је давно започети италијански превод Одисеје, своје највредније дело, како се мисли^[18]. Крељановић га је, како каже, једнога дана затекао с Џамањићевим препевом Одисеје на латински језик где одушевљено назначује одломке који су били вергилијански изречени. Том приликом Пиндемонте је уверавао Крељановића да му у раду много користи поређење између Хомеровог оригинала и Џамањићевог препева. Тако је, дакле, дело једног Дубровчанина помогло једно италијанско дело да буде боље, – податак од непроцењивог значаја за питање односа наше и италијанске књижевности у прошлости, које се, као што се зна, одвећ често решава једнострано и на штету наше.

Али значајније и плодније но друга било је познанство које је у те дане Крељановић склопио с нашим Соларићем. Где је и на који је начин до тог познанства дошло сада се не да утврдити, и остаје места само нагађањима. Највероватнија се чини мисао да је Крељановић на Соларића наишао код неког од издавача, за које је стално радио, или у самој штампарији Пане Теодосија, у којој је Соларић служио као коректор. Било како било, тај сусрет није нипошто остао само тренутан и без последица. Уман и широко образован, Соларић је имао још и неке своје посебне привлачности којом се допадао свима око себе; отуда није он само за Доситеја био "мој Соларић" и "Соларић наш, нелесноје Србије чадо", ни само за Мркаља "дика и милота српска", ни само за Кирила Цвјетковића "мој незаборављени Соларић"; био је он све то још и за многе друге. Потпуно неочекивано, успео је да то буде и за Крељановића. У то нас уверавају многи редови из писама које је Крељановић упутио Апендинију у ово време и у којима је реч више пута дошла на Соларића. "Често желим да сте близу мене", – пише Крељановић Апендинију 8. јуна 1819, на пример, – "и обичавам да о томе говорим с једним врло вредним српским књижевником" – врло вредни српски књижевник је у ствари Соларић, како се види одмах затим – "кога сам овде нашао на своју срећу (per buona ventura)".

До тог тренутка, сигурно, ни Крељановић ни Апендини нису знали ништа како о Соларићу самом, тако и о његовом раду. Истина, за последњих петнаестак година он је штампао већ много књига, географских, филозофских и филолошких, од којих су неке – за разлику од осталих које су биле преводи или незанимљиве за далматинске писце – биле и оригиналне, и рађене с оном истом основном мишљу с којом су и они писали поједина своја дела^[19]. Али те Соларићеве књиге нису се лако пробијале до католика у Далмацији, иако их је он, то поуздано знамо, у стотинама егземплара слао у Шибеник свом поверенику Кирилу Цвјетковићу да их растура по Далмацији и Боки. Ћирилица којом су те књиге биле штампане, покаткад и стара, "Кирилова", пречила их је у томе. Многи далматински католици нису то писмо знали, многи га пак нису хтели читати. С Крељановићем је могао бити само први случај, с Апендинијем су била оба. Јеремија Гагић., који је o приликама и људима у Дубровнику тога времена био тако добро обавештен, није сигурно напамет писао Вуку 19. маја 1818: "Г. Апенд.[ини] има врућичину у славенској етимологији (готовнословију) и при свем том све наопако толкује; писмена наша не може желудац да му кува; он би рад да наше књиге чита, но никако да не учи наша писмена: говоре да је грјешно влашка слова учити"^[20].

Али сада, када је са Соларићем дошао у додир, Крељановић није више могао не знати за његове књиге. Једна од њих, Римљани славенствовавшији, тек је била изишла из штампе, и Соларић му је морао скренути пажњу на њу. Посвећена енглеском лорду Фредерику Норт, грофу од Гилфорда, кога је Соларић учио српскоме језику, ова књига имала је амбицију да пред странцима и ученим светом покаже и докаже како је "језик Римљана по смјеси згрувавших се у њих народа, смјеса из језика греческога и славенскога, и јоште зар некаквога, једнога или више њих", то јест да је словенски језик, као старији, дао много својих елемената млађем, римском језику^[21]. На то, Крељановић је могао бити само пријатно изненађен, јер овај за њега дотада непознати српски литерата развијао је, ето, идеју за коју су се борили, и коју су ватрено образлагали, и он и његов пријатељ Апендини.

Међутим, заједно са одушевљењем за величанствену прошлост словенскога језика, Крељановић је имао тада са Соларићем да подели још и једно огорчење. Некакав професор оријенталних језика по имену Хагер издао је 1817. у Милану анонимну књижицу Observations sur la ressemblanсе frappante que l'on dйcouvre entre la langue des Russes et сеlle des Romains, и у њој је, супротно од њих, закључио да су неке речи у руском језику ипак дошле из језика старих Римљана. Том закључивању Соларић се срдито супротставио већ у Римљанима славенствовавшим, али наша два нова пријатеља нису, ван сумње, сматрали све то довољним кад су се, изненадно, одлучили да Хагеру одговоре заједнички.

На том свом одговору они су радили током целе друге половине 1819. и у прва два месеца 1820. године. Како је ствар имала да изгледа данас можемо прилично сигурно да погодимо према обавештењима која су оба аутора давала у писмима својим пријатељима. Нарочито је Соларић био прецизан. По њему, требало је да у књизи основни текст буде Крељановићев и на италијанском језику, иза кога би тек, као додатак, дошли његови Римљани славенствовавшији, допуњени и исправљени, и у италијанском преводу. "Поздравите ми сердечно Г-на Копитара – пише он, тако, Вуку Караџићу 17. децембра 1819 – ... Нек саобшти Г-ну Добровскому да почека с рецензијом, ако ју буде сготовио, на моје Римљане славенствовавше; до мало времена послат ћу им исту књижицу приумножену и као част друге пријатеља једнога мојега у италијанском језику"^[22]. Или, још одређеније, у писму митрополиту Стратимировићу 1. фебруара 1820: "Моји Римљани славенствовавшији на захтјеније мном италијански јако преобдјелани и приумножени, гдје сам и аб. Добровскога некими малими о њима пољовао се примјечанијами, изићи ће скоро овде на свијет како частица сочиненија г-на Јоана Крељановића (благородца задарскога, римске цркве, богатога списатеља) о обрани древности славенскога језика против г-на Хагера"^[23].

На жалост, књига коју су Крељановић и Соларић спремали, и коју су и довршили^[24], никада није изашла на светло дана. У међувремену преминуо је био Хагер и наши писци, према речима самога Крељановића, нису се могли надати одговору од њега "у једном питању које је имало начинити не малу галаму". Зато је та књига, драгоцена као плод пријатељске сарадње једнога Србина с једним Хрватом у тренутку кад је још била тако далека и тако ретка мисао о зближењу њихових народа, остала међу њиховим рукописима, да одатле ишчезне без трага и можда заувек. Даље од тога, међутим, наше жаљење не треба да иде. Јер колико су Крељановић и Соларић могли бити критични и на терену науке кад су размишљали о прошлости свог љубљеног словенског језика показале су већ довољно речито њихове дотадашње књиге. За обојицу би се, као и за цело ондашње родољубиво али из основа ненаучно истраживање прошлости појединих језика, наших и туђих, могла само до последњег слова поновити она мудра опаска истога Соларића по којој "испитатељем језика та је обична мана што ласно падају у привидјенија и изливају нам другда преизобилну ученост около призрака"^[25].

Но неким знацима судећи, ни рад на другом једном делу који је Соларић истодобно предузео није био без везе с Крељановићем. У те дане, наиме, он је, како сам сведочи у већ навођеним писмима Стратимировићу и Вуку, узео да претреса своје рукописе, "давне и новије", и да из њих слаже расправу под насловом Рода славенскога почетак, размноженије, породи u изроди. Требало је да она има девет глава, од којих је прва само "основаније", али основаније "каково до сада јоште није положено за писати о вештма славенскима. Дело је било "трудно и споро", а његов писац оскудан и "стјесњени у ове опаке године, а најпаче од стора"; родољубиви "купци" мало су били склони да дреше кесе и он је – трудећи се "гладан о народној срећи", као што је касније с болом певао о њему Стерија (Павле Соларић) – узалуд очекивао "ободреније чије словом" као и "припоможеније достатком". Због тога је напредовао само "с натегом и тајанијем". Но упркос свему, није се никако решавао да потпору прими од свог пријатеља, лорда од Гилфорда, који би му радо притекао у помоћ; за Соларића било је то незамисливо: "к славенскому дјелу подпоре неславенске". "Јоште би ми било жалије – додаје он, употпуњавајући информацију о овоме свом делу – склонити се, како ме овдје неколика учена нуде, и са соработанијем њиховим^[26] спјешности ради да сочиненије моје издам најпре у италијанском језику". После тих речи није лако отети се утиску да међу ова "неколика учена", који су пред Соларића с таквим предлогом изишли, без оклевања треба замислити и Крељановића, уколико се, како чак изгледа, само о њему и не ради. Јер ко би тад други имао више од њега интереса за овај Соларићев посао, и ко би, само да дело буде готово што пре, био спреман да тако приправно понуди сарадњу? Да ли је та понуда и прихваћена имаће тек да се утврди, ако се, то јест, икад буде поново ушло у траг Соларићевом делу које је, довршено и у целини, нађено после његове смрти, међу његовим стварима^[27], али које се, већ одавно, не може нигде видети.

3

С овим делима, срећом, не исцрпљује се сарадња Крељановића и Соларића. Та два човека имала су међу собом да расправе и понешто више од питања о старини свога језика, "илирског" или словенског, и имала да удруженим снагама ураде и понешто друго од учених дисертација о препотопној прошлости свога рода. Пред њима је била и књижевност њихових народа са својом историјом и својом садашњошћу, са својим горућим проблемима и својим насушним потребама, са својим наслеђем и својим задацима; они је нису могли заобићи. Сасвим сигурно, у свакодневном свом контакту они су о њој изменили многу мисао и код многе се нашли на истоветној платформи. Погдегде су и утицали један на другог, међусобно усклађујући погледе и уједначавајући схватања; не само у једном случају, слично се дешавало и са заблудама. Па кад су једанпут на овај начин постали заједнички, ти погледи и та схватања, а заједно с њима и те заблуде, морали су потпуно природно наћи пут и до онога што су они у то време писали.

Једно Крељановићево писмо и један чланак који су два писца израдила у сарадњи засад су једини такви њихови текстови. Да ли то писмо и тај чланак у исти мах представљају и све што су они написали о дотадањем ходу наше писане речи и о евентуалним њеним даљим путевима остаје, тренутно, питање без одговора. Није искључено, међутим, да се из каквог заборављеног кутка појаве текстови који ће у то питање унети много више светла него што се сад можемо и надати.

Поменутом писму, које је 20. фебруара 1820. године Крељановић писао Апендинију, повод је дао Гундулићев Осман. Тај барокни епос Апендини је увек високо ценио – делећи, уосталом, опште уверење које је тад владало у Дубровнику – и у свом прегледу старе дубровачке књижевности приказао га је c најкрупнијим похвалама^[28]. Уверен да би Гундулић с подједнаким одушевљењем био примљен и у Тасовој домовини кад би његово дело било преведено на италијански језик, тражио је човека који би тај превод могао да оствари. Лакоћа и окретност којом је Крељановић ковао италијанске стихове, као и његов занос за "илирски" језик и његову славу, довели су га на мисао да би управо Крељановић то могао бити. Зато му је, једном пригодом, такав посао и предложио. Одговор на тај предлог давало је ово писмо, и он је био у целини негативан.

Разлози због којих је Крељановић одбио да се упусти у превођење Османа бескрајно су занимљиви и вреди их чути. Пре свега, њему је изгледало да Гундулићево дело ни из далека нема оне поетске вредности које његови далматински читаоци у њему налазе. Већ по кратком садржају тог дела, који је упознао из Апендинијевих Нотиција, Крељановићу је било јасно да је епос "умногоме крпарија хетерогених и диспаратних одломака", без јединства делова које је нужно у таквом спеву, и да би, упркос Гундулићевих заслуга у погледу језика и стила, и упркос појединачних и расутих места са срећном мисли, трудног и заморног преводиоца после дугог рада у Италији наградио само грохотан смех. Осим тога, додавао је Крељановић, "један спев на дубровачком језику у XVII веку није више толико чудо као што би био да је то спев у правом старом славено-српском језику, ономе којим је преведена Библија и који је у ствари неоскврњени језик наших отаца". A ако би уопште и губио време у превођењу с "илирског", Крељановић би, тако даље уверава, радије на италијански пренео нешто старе лирике коју је мало пред тим штампао у Немачкој "неки Стефановић, аутор једне изврсне немачко-илирске граматике". "У песмама које је он сакупио путујући међу Србима и по најунутарњијим крајевима старога Илирика – закључује своје разлоге Крељановић – има места које апсолутно претпостављам монотоним тирадама чезаротијевског Осијана".

Није могуће ни помислити да би Крељановићеви разлози и издалека изгледали овако да се он никада није сусрео са Соларићем. Јер потпуно је очигледно да је већина мисли међу њима управо Соларићева. Ko се не би сетио, читајући Крељановићеве реченице о "славено-сербском" као правом и неизмењеном језику "наших отаца", да је то у ствари једна стара Соларићева јерес коју је он изрекао много пута пре тога, у уводу за Ракићев Бесједовник^[29], у својим Римљанима славенствовавшим^[30], у преписци с Вуком Караџићем ^[31], свуда? И ко у изненађујућем и раном Крељановићевом усхићењу српском народном поезијом не би видео траг Соларићевог посредовања? Јер тај ватрени и прилично конзервативни Србин, који је, истина, један део Вуковог рада пратио с неслагањем и зебњом, дочекао је, разуме се, c весељем Вукове Мале простонародње славено-сербске пјеснарице и чак, како се може видети у његовој преписци, подстицао Вука да, иза прве две књиге, брзо изда на свет и "трећу част".^[32] Али ни Крељановићев суд о Осману, за који би се иначе најмање могло мислити да је плод неког Соларићевог утицаја, неће, мислимо, без тог утицаја бити. Јер, како однедавна знамо, Соларић је, отприлике у то време, некакав свој рукопис Османа поклонио једном другом свом хрватском пријатељу, Либурњанину Јосипу Завршнику^[33], па не може бити да дело није читао и да, на основу тога, није одредио свој став према њему.

Тако је, услед Соларићевог дејства, дошло до Апендинијевог неуспеха с идејом која му је била толико близу срца; тек неколико година касније он ће наићи на писца који ће пристати да уђе у мучни посао претакања Гундулићевих стихова на италијански језик^[34]. Али иако неуспела, његова акција била је од користи, јер нам је благодарећи њој остао овај несумњиво важан докуменат о једној давнашњој српско-хрватској духовној симбиози, постигнутој изненадно између верски и национално нешто уског Србина Соларића и далеко ширег, али мање сугестивног, и мање снажног, Хрвата Крељановића.

Несравњено је пак драгоценији докуменат о таквој симбиози ове двојице наших писаца анонимно објављени њихов чланак, рађен на италијанском језику и за странце, у коме су дали поглед на "илирски," језик и "илирску" књижевност до својих дана. О том чланку данас тешко да бисмо ишта знали да нам Димитрије Фрушић, родољубиви тршћански лекар и пријатељ Вуков, није у једном свом писму оставио сигурно сведочанство по коме се он могао потражити. Помињући Давидовића, уредника "Новина србских", Фрушић овако пише Вуку из Трста 28. априла 1820. (по старом календару): "Ово ћу дана њему и Копитару послати два три егземплара додатка од конте Крељановића из Венеције и Соларића, што је било зло печатано у венецијанским, а што сам ја препечатати дао у трстанским новинама. Да видиш и ти талијански Србљи... да нисмо ни тебе ни твоје заслуге заборавили, а да смо у сравненију с другима нашим Србљима ако не први, а оно не други у ревности, љубави и почитанију к роду"^[35]. Тако разговетно назначен, траг је брзо довео до чланка Cenni sopra la lingua e letteratura illirica, који је у броју 55. и 56. објављен, 6. и 9. маја исте године, у тршћанском листу "L'osservatore triestimo", у рубрици "Varietа". A кад је на тај начин чланак коначно идентификован, после такође није било тешко да се утврди да је то у ствари онај исти чланак који је Јевта Поповић превео "из италијански трстански новина" и под натписом Погледи на језик u књижество илирическо штампао у бечким "Новинама србским" за 1820. годину, не назначивши, наравно, ни он ауторе"^[86].

Натпис Соларићевог и Крељановићевог чланка обећава тачно онолико колико и даје: то су заиста напомене о "илирском" језику и о "илирској" књижевности. Само, треба имати на уму да је за наше писце појам "илирског" језика умногоме сужен: њима је "илирски" исто што и српски језик, а остало што би у тај појам могло ићи "крањски" и "славо-хрватски", "истарски" и "далматински", с њим је само слично, али се не поистоветује. Према томе, и "илирска" књижевност како је они схватају своди се у ствари једино на књижевности писане штокавским дијалектом, у Србији и данашњој Војводини, у Дубровнику и Далмацији, у Славонији и Босни.

Међутим, и тако сужени, "илирски" простори нису нашим родољубивим ауторима пружали слику јединства и склада. Различити облици једног истог језика и различите азбуке, различити начини образовања и различите књижевности, – такво је било реално стање, тада и у прошлости. И таквим су га они и видели. Али приказујући то стање – за које су само тачно могли рећи да је "од тешке штете по књижевност и науке" – Соларић и Крељановић били су свесни и узрока који су до њега довели: на несрећу, њихови "Илири" делили су се у "Илире источног или грчког обреда, назване у ужем смислу такође и Срби или Рашани", и "Илире обреда западног или латинског". Цркве, – по нашим писцима: у првом реду црква католичка! – које су ту раздвојеност проузроковале, старале су се не само да је одрже, већ и да је продубе.

Разуме се – и ту се још једном моћно осећа утицај упечатљиве Соларићеве индивидуалности – много више историјског права било је, према овом чланку, "на страни праксе коју су проводили источни "Илири". Јер док се они држе свог старог словенског језика, језика којим су преведене свете књиге, и из њега, као из најчистијег извора, црпу за свој нови, говорни језик "богатства, укус и прирођене боје старога језика-мајке", западни "Илири", прекидајући везу с тим старим језиком, лишавају се потпуно класичног ослонца који он пружа, у етимологији, синтакси и др. И затим, док се они служе својом старом ћирилицом, начињеном нарочито за словенски језик, – уз њу, истина, у задње време беспотребно додају и нову, руску или "цивилну", варијанту, – западни "Илири" су, на подстицај своје цркве, одбацили од пре два столећа ћирилицу и старо глагољско писмо, а прихватили неприродну и за словенску реч неподесну латиницу.

Сличан призор разбијености и неслоге указивао се пред очима наших писаца и при погледу на "илирску" књижевност, дотадању и тадању. Писана на три одвојена наречја и трима одвојеним азбукама, каква је та књижевност и могла бити ако не "осамљена, дволика и доста кукавна", каквом су је они видели? И премда међу "Илирима" никада није недостајало људи упућених у литературу и науке, они још увек нису из свог језика извукли "оне велике умне користи за опште добро без којих нације не живе већ вегетирају". Но и ту није још невољама крај. Строго изоловани, верски и у погледу писма којим се служе, "Илири" једне религије нити читају нити знају оно што пишу и штампају "Илири" друге религије.

С таквим констатацијама о књижевности православних и католичких "Илира" није се могло, сасвим разумљиво, истаћи много имена и дела, нити је пак било могуће ова имена и дела укључити у неку јединствену књижевну прошлост. Отуда Крељановић и Соларић говоре о одвојеним књижевностима старога и новога "илирскога" језика, и о књижевности писаној "скјаветом", то јест српскохрватским језиком али у латиници; и отуда се у свакој ограничавају строго само на највидније представнике. Из књижевности писане "старим језиком" споменуће, тако, једино Рајићеву Историју и његову трагедију о Урошу Петом, као и "малобројна делца" Трлајићева, "писана чисто и елегантно", а све што преостаје, осим превода Библије, биће им дела "малога значаја", или преводи и ситне песмице. A из новије српске књижевности, писане модерним језиком и стилом, похвалиће, али јако, Вуков Рјечник из 1818. и граматику која иде уза њ, и с одушевљењем ће подвући изврсност збирке песама "илирских барда", коју је сакупио Вук и која се, по њиховом уверењу, "у Италији не би мање допала од каледонских песама ако би јој се нашао преводилац раван славном Чезаротију"; осим тога, снажно ће потцртати још и значај Доситеја Обрадовића, који је био "први, пре тридесетак година, у писању добрим и правим народним језиком, и који је обележио епоху у новој илирској књижевности"; све друго изван тога, и ту ће бити превод и прерада, без већег дела, историјског, поетског или реторског, ко је би служило као образац. Но најгоре од свих прошла је у њиховом приказу књижевност у "скјавету" која је, као што се зна, одувек вукла све Соларићеве антипатије^[87]. У њој су он и његов пријатељ Крељановић нашли још много мање дела која заслужују хвале; осим Качићевих песама и неиздатог Гундулићевог Османа, које само спомињу, ту су били још једино многи преводи а сасвим малобројни оригинали, па и ти су претежно аскетског карактера. Уосталом, за писце који би још могли доћи у обзир спретно су се извукли упућивањем на други том Апендинијевих Нотација, док су сами с признањем набројили компилаторе речника Микаљу и Делабелу, Волтиђија и Стулића.

Свој заједнички чланак Крељановић. и Соларић нису ипак хтели да заврше без једне препоруке и без једне наде. Наместо расцепканости и међусобног немарења, они су код својих народа желели да виде јединство и љубав, и у том су смислу писали последње речи овог кратког прегледа. Требало је, по њима, да "Илири" пригрле најзад једну исту азбуку – очигледно ћирилицу по њиховом решењу, јер је она у чланку проглашена једино савршеном – па да национална књижевност најзад дође до оног савршенства које јој омогућује језик којим се служи, толико раширен по глобусу и тако погодан да изрази "све бескрајне модификације осећања и мишљења".

У тој препоруци и у тој нади и сад је основна вредност овога чланка. Иако ход будућег историјског развоја није у свему текао правцем који су његови писци наслутили, – Срби и Хрвати, уосталом, нису још увек довршили дискусију о начинима на које ће дефинитивно премостити све разлике у језику и писму, – њихов рад није тиме изгубио много од свог неоспорног значаја. Јер у њему су Соларић и Крељановић, међу првима уопште, закључили да је будућност, и услов за величину, српске и хрватске књижевности – они су, само, мислећи у категоријама нашега хуманизма, ту говорили "књижевности илирске" – у њиховом не зближењу, већ стапању и пуном јединству. За онај тренутак, то је било – како је констатовано ту скоро, и док још нису били познати писци овога чланка^[38], – "рано истакнута мисао која ће тек четрдесетих година, у доба Илирског покрета, постати предмет многих разговора". Додајмо уз то, и тиме ће значај те мисли још више порасти, да су је већ онда могли упознати како ,.Илири источни", у преводу Јевте Поповића, тако и "Илири западни", у самом оригиналу, штампаном два пута у новинама које су се читале.

Даља, и опет не најмања, вредност Соларићевих и Крељановићевих "напомена" била би, чини се, у томе што су оне сигурно први покушај наших људи да се књижевност и језик Хрвата и Срба, узетих заједно и као целина, представе пред читаоцима једног страног света, овога пута пред Италијанима. Дотле, сви прегледи који су рађени за странце остајали су у ужим или ширим, али увек само регионалним, оквирима и из њих се могла добити тек парцијална представа о томе како су код своје куће говорили и шта су у свом језику литерарно створили они непознати, или у сваком случају мало познати, "Скјавони", "Илири" и како све нису још у Европи називани српски и хрватски народи у то време, и раније.

Не може се спорити да су у границама намена које су за свој чланак изабрали Соларић и Крељановић без сумње успели. Читаоцима у Италији они су пружили основну информацију о српскохрватском језику у најглавнијим његовим видовима и о српској и хрватској књижевности преко најзначајнијих њихових имена. За онај моменат, то је било углавном добро, и заслуга за ову популаризацију такође се нашим ауторима не може спорити. Данас, наравно, у њиховом раду није тешко уочити мане. Писан, то се осећа, у првом реду по Соларићевој замисли, он није могао проћи и без неких Соларићевих заблуда, нарочито на местима у којима се залази у историју језика или се расправља о различитим писмима. Поред тога, део о књижевности морао је на сваки начин да буде потпунији и према односу вредности осетљивији. Поменут је, на пример, Трлајић, али зашто онда нису Јулинац, Орфелин, Мушкатировић и неки други, ништа мањи, ако не и већи? Или, истакнута је Рајићева мало оригинална трагедија о Урошу Петом, па зашто онда није и његов Бој змаја с орлови, који је у сваком случају вреднији? Најзад, није тешко запазити ни то да се поглед наших аутора на материју о којој говоре не одваја неком посебном продорношћу и да, следствено, ни закључци до којих они долазе, осим већ поменутог о даљем удруженом путу двеју литература, нису ни нарочито смели, ни нарочито нови. Оно што се данас код њих допада највише – дубок поклон пред народном песмом и високо признање за Доситејев рад – већ јe било учињено и изречено раније, у списима Грима и Копитара. У једну реч, свака строжа анализа Соларићевог и Крељановићевог чланка открива неумитно да су га они радили брзо и без већe студије, по сећању и на основу својих до тада већ много пута излаганих гледања.

Па опет, камо среће да је што више оваквих заједничких дела доспело да се породи из кратког сусрета ова два писца! На жалост, то није било могућe, јер се убрзо потом смрт поставила између њих двојице. Већ дуго година с болешћу у грудима, Соларић је лета 1820-те почео нагло да се топи. Грчевит кашаљ, малаксалост и стално знојење отргли су га одмах од његових радова и књига. "Већ 23 дана нисам изишао из куће; има већ више од четири мјесеца од када се никаквој књижевној не приљежавам работи; немоћ моја слути ми јошче сам бог зна колико подобни празни мјесеци", писао је Соларић Зелићу 20. новембра исте године^[39]. Немоћ га је, међутим, мало недеља иза тога одвела и до гроба. Да ли је у те црне дане његове болести крај његове постеље бдео пријатељ Крељановић, и да ли га је, у најцрњи дан, отпратио на његовом путу без повратка, ко ће то сад знати?

4

Из основа другојачији био је додир између Павла Соларића и Апендинија. Код тог додира не може се говорити ни о виђењима, ни о пријатељству, а ни о књижевној сарадњи. Све је у њему остало код пуког литерарног познанства које, уз то, није дуго ни трајало. Али и такво, то познанство није дошло само од себе и без туђег посредовања; напротив, њега су и припремили и омогућили други.

Једини сада преостали сведок овога познанства, Соларићево писмо Апендинију одаслато 17. јула 1819. из Венеције,^[40] упућује на већ споменутог лорда од Гилфорда као на личност која је два писца довела у везу. Према том писму, то се догодило у време лордовог боравка у Дубровнику и пошто се, на повратку из Далмације, овај сусрео са Соларићем у Венецији. Како сад знамо, тај богати и нешто ексцентрични енглески аристократа, изврсни грециста и неуморни путник,^{[41 ]}по други пут је, после једне ране посете у младости, приспео у Дубровник 23. маја исте године. Дочекан овде изванредно топло, он је за кратких пет дана, колико је у свему остао, упознао многе дубровачке књижевнике и ерудите, међу којима нарочито Б. Џамањића, Ђ. Ферића, оба Стулића и Апендинија^[42]. Сви они као да су се такмичили ко ће бити љубазнији с лордом: писали су му похвалне стихове и елогије^[43], показивали му и уступали рукописе^[44], пратили га и водили на излете. Међу њима, разуме се, није изостајао ни Апендини. Мора бити да је он тада пред лорда износио како своје штампане списе о словенском роду и језику, тако и два тома свог необјављеног а најопсежнијег рада о истоме предмету, који је управо довршавао. У тој пригоди лорд се природно и брзо морао сетити свог пријатеља Соларића, који је, учећи га "словенском" језику и путујући с њим по Италији, по јонском острвљу и по Балкану, до Беча, развијао сличне мисли и бранио слична тврђења. И хвалећи пред Апендинијем Соларића, обећавао је да ће му, на његов наговор, Соларић послати једно своје тек изишло дело ове врсте, Римљане славенствовавше, које је, рекли смо, за Гилфорда и писано.

По одласку из Дубровника, Гилфорд није заборавио дато обећање: Соларић је одиста послао Апендинију своје Римљане, а наведено његово писмо само је пропраћало ту пошиљку. Но истовремено, Соларић је користио прилику да ту изрази још и своје поштовање за Апендинијев рад, као и да спомене нека друга своја дела и неке своје старе намере. Уверавајући, тако, Апендинија да се већ дуже времена (da parecchi anni) диви његовом изузетном таленту за словенске ствари, наговештавао је да би му и без ичије интервенције, и сам, већ послао Римљане да га није задржао зазор – неоправдан, како га је сад обавестио лорд Гилфорд – од његове евентуалне реакције на једну ћирилску књигу. Опет на лордов наговор, каже се даље, он би му упутио и Ракићев Бјеседовник, у коме су и два његова предговора, али је сигуран да је то дело већ стигло до Дубровника, посредством Кирила Цвјетковића, који га је од њега добио у стотину примерака. Неке грешке у глагољској азбуци, пише он затим, које је починио у том делу, исправио је касније сам у свом Буквару словенском триазбучном, од кога Цвјетковић такође има егземпларе. Најпосле, распитујући се за наслов и рок штампања дела које Апендини припрема и о коме су он и Крељановић слушали од лорда Гилфорда, Соларић је свом новом кореспонденту стављао у изглед да ће се, као испуњење његовог давнашњег сна, на пролеће можда остварити његов пут кроз Далмацију до Црне Горе с извесним задржавањем и у Дубровнику.

Иако садржајем мршаво и оскудно, Соларићево писмо остаје ипак драгоцено, јер говори о његовом кратком контакту с Апендинијем који је све досад остао незапажен. Оно се, затим, веома лепо повезује и. допуњује с једним пасусом из већ више пута навођеног Соларићевог писма митрополиту Стратимировићу. Обавештавајући свемоћног српског првосвештеника о својим књижевним пословима и о својим животним мукама, Соларић је, без сумње у жељи да покаже како и друге учене главе спремају дела какав је његов "Рода славенскога почетак", додавао и ово: "Аб. Апендини, ректор гимнасиума рагужанскога, писавшији у пријазан славен језика двије дисертације (г. 1806. и 1810.), које је, и пожестоко, рецензирао аб. Добровскиј, нада се, како ми јавља, до мало мјесеци свршити вториј и последњиј том, у пол-листа, својега Варона илирическога, дјела у итал. језику о почетку језика славенскога и о народима или поселенијама к њему принадлежнима"^[45]. То може значити само једно: Апендини јe, у међувремену, одговорио на Соларићево писмо, сигурно захваљујући на послатој књизи, и том приликом, услед Соларићевог интересовања, рекао и коју реч о књизи на којој је радио. Његов је одговор, ко зна зашто, остао несачуван.

На жалост, ничему више изван ова два писма не треба се надати у односу Соларића и Апендинија. С њима се, изван сваке сумње, тај однос и закључио. Сасвим је друго питање, међутим, да ли би и лични сусрет двојице писаца дао само толико плода да је, којом срећом, дошло до Соларићевог пута у Дубровник. Тај пут он је одавно прижељкивао, надајући се да би у "рагузејском књигохранилишту" могао штогод нaћи "за повјест народа нашега";^[46] сада када је у Дубровнику имао Апендинија, поузданог зналца тамошњег "књигохранилишта", могао је ово путовање зажелети још јаче. И као да нису биле тек празне речи кад је Апендинију јављао о свом скором кретању на пут. Јер сад знамо сасвим добро да су му се у то време у Дубровнику надали. Јеремија Гагић, који је 21. марта 1820. писао Вуку како Апендини очекује у мају долазак Копитара у Дубровник, дометао је одмах уз то: "Надамо се да ће и г. Соларић у исто време овди бити".^[47] Но ни у то време, ни икад касније, Соларић није видео беле зидине града светога Влаха, и са том жељом у души, као и с многим другим уосталом, дочекао је и смрт.

На крају, још само једна кратка маргиналија уз страницу о овој негдашњој вези. Прве речи које је Соларић изабрао за своје једино писмо Апендинију уверавају, видели смо, како се он већ више година броји у поштоваоце талента и радова дубровачког ерудите. По свој прилици то није у свему само љубазна конвенционалност: Соларић је сигурно био искрен Апендинијев поштовалац, мада му се тешко може веровати кад каже да је то постао тако давно. Јер његов пријатељ Крељановић једним својим писмом упућеним Апендинију месец дана пре тога сведочи управо против њега. По Крељановићу, Соларић је, његовим посредовањем, тек тих дана по први пут читао главне Апендинијеве филолошке трактате, ужасавајући се, наравно, Апендинијевом везаношћу за словенску ствар упркос његовом италијанском пореклу. Можда ова неочекивана Крељановићева коректура вреди и за понешто више сем за пуко одмеравање Соларићеве искрености: књижевне историчаре који се буду бавили изворима Соларићевих списа о словенском језику насталих пре средине 1819. године она ће упутити да те изворе не траже у Апендинијевим делима.

*

На Богојављење 1821. раскида се, смрћу Соларићевом, беочуг пријатељства и поштовања који је био повезао Крељановића са Соларићем, и обојицу с Апендинијем. Да је било нешто више среће, могла се, после тога, продужити бар сарадња задарског и дубровачког писца. За пакост, и њу је пресекла несрећа, готово ништа мања. Далеко од домовине коју је носио непрекидно у срцу, и после низа недаћа материјално сасвим посрнуо, Крељановић је, отприлике истовремено, почео да страда од све јачих удара лудила. Најзад су га, 1825. године, одвојили од жене и кћери и сместили у болницу за умоболне "San Servolo" у Венецији. Отада па до смрти, 1838. године, његов живот тече у непрестаној ноћи, без светлости. На махове, обавештава Томазео^[48], говорио је о слави (parlava di gloria), својој ипак никада недостигнутој чежњи.

Најсрећнији од све тројице, Франческо Марија Апендини дочекао је једини спокојну и безбедну старост. Испунивши свој једноставни живот радом и служењем науци, он је, када је дошао час, ведро заклопио очи 30. јануара 1837, ожаљен од свих, као што је за живота био од свих уважаван и цењен. Његови многобројни пријатељи и ученици издали су за ту пригоду специјалну спомен-књигу (A perpеtua onoranza del P. Franсеsco Maria Appendini, Дубровник 1838), с портретом, с биографијом, са стиховима у три језика. Част која није указана ни његовом пријатељу Крељановићу, ни – још мање – његовом поштоваоцу Соларићу.

Напомене