NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat Rastko Promena pisma English
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Мирослав Пантић

Стара дубровачка маскерата "Тржницам"

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

У обилно очуваној поезији која је некад сачињавала репертоар дубровачких карневалских дружина има и једна необично занимљива маскерата. Она иде под именом Тржницам и сачувана је, колико се сада зна, само у једном рукопису из почетка XVIII века, према коме је и објављена;[1] овај рукопис, на жалост, не бележи ни песника који ју је написао ни време у које је пред радозналим карневалским посматрачима била изговорена. У низу других песама истога рода – које је певала дубровачка младост, властеоска и пучанска, преобучена у циганке, угљаре, робиње, вртларе, врагове, редовнике и у шта још не, и које су, све одреда, у основи нереалне, а у задњој мисли ласцивне – ова маскерата издваја се како својом темом, тако својом обрадом. У њој су се дубровачкој публици приказивале жене које су у граду месиле и продавале хлеб и које су се тамо називале "тржнице".

"Тржнице" су се, ваља и то знати, појављивале и у свечаним поворкама организованим на дан светога Влаха. Тада је та њихова појава имала обележје старога обичаја и по своме карактеру била је сасвим озбиљна. "У старо доба – описује се на једном месту тај обичај[2] – долазило је дванаест дјевојчица, званих "тржница", које су обично радиле на опћинској пећи. Ове би дошле пред кнежев двор, гдје би засјели кнез и вјеће, а носиле би у руци заставу, а на њој објешене двије гостарице уља и вина, два колача круха и вијенац сочива. На глави су носиле кошић пун погача и маслинових грана, што је имало значити мир и обиље." У седамнаестом веку, међутим, "тржнице" су постале и карневалске маске, а када се то, и на који начин, баш догодило сада је заиста немогућно знати.

У сто тридесетак глатко срочених осмераца наше "маскерате" опевале су се истинске згоде и незгоде заната који су обављале те дубровачке "тржнице". Све је то уистину нешто сасвим друго, и сасвим различно, од фиктивних и нестварних јунака осталих маскерата и од онога што они у њима говоре и чине, па се тиме, и до краја верном сликом дубровачког амбијента из давно протеклих векова, она допада и данас, зрачећи још увек свежином и лепотом.[3]

Ако сада ишчитавамо њене осмерце и ако помоћу њих покушавамо да се мислима и маштом пренесемо у њена времена, можемо без муке представити себи како је пред ондашњим слушаоцима била остваривана. Та слика изгледала би овако. Неколико веселих дубровачких младића, костимирани као "тржнице", с белим прегачама и напрашени брашном, пробијају се кроз карневалску вреву, носећи огромне корпе на глави, пуне сваковрсног пецива. Од времена до времена, заустављају се на том путу и пред групама слушалаца, које их брзо окружују, изводе своју маскерату. Стихове говори само један између њих; остали их својим присуством, и можда својим гестовима, илуструју и потврђују.

Па да чујемо шта то говори овај дубровачки "младац" својој публици која га препознаје и која смехом и раздраганим жамором пропраћа сваку његову "станцу".

Најпре, он представља своју групу. "Тржнице смо ми од града, потор (хлеб) мијесит уписане", – каже он одмах, мада је то једва потребно рећи кад то казују јасно и њихови костими и сви реквизити које имају код себе. A непосредно затим долазе стихови у којима се изриче похвала самоме занату:

арт је наша гласовита
од не мала труда и бриге,
снагу и памет иште и пита,
и није нигда без фатиге.

Када је тај уопштени увод изречен, могло се прећи на приказ посла којим се "тржнице" баве. Тај приказ ће, како је и природно, почети набрајањем алата потребног за рад; ту су, зато, поменуте "вреће нове и цијеле", "наћве", "сјеваче", "товјеле", "сита ријетка, сита честа" и још "јаки гњешак над све ино". Тек иза тога говори се како "тржнице" одлазе "офичалу", то јест чиновнику дубровачке владе, сваки пут властелину, који има дужност да расподељује пшеницу, да контролише величину и израду хлеба и да наплаћује од "тржница" уступљено жито. Он им, тако песма даље казује, пише дознаке за пшеницу, и то:

по три, по пет, по шес стара,
сада ниже, сада више,
како му се боље пара.

С тим дознакама – у старом дубровачком жаргону за њих се употребљавала реч "полице" – "тржнице" су се упућивале писару "од Звоника, или ки је врху Рупа", и од њега, из државних магазина, добијале одређену количину пшенице. Наредне строфе описују нам цео процес при изради хлеба: пшеница се прво истреби и измери, па се носи у млинове; иза тога брашно се сеје "врх наћава" по више пута а онда се, "с водом, солим, с квасом", замеси у тесто: пошто се затим изгњечи "тврдијем гњешком", праве се од њега жељени облици, који се, најпосле, носе у пећ и пеку. Ако су до овог дела песме стари Дубровчани слушали ствари које су им, више или мање, биле обичне и познате, у делу који је долазио одмах потом имали су да чују и ствари необичне и неочекиване. Бар у поезији. Јер у том делу "тржнице" су говориле о невољама свог посла и за њих су, углавном, кривицу бацале на разне службенике дубровачке "господе". Ево зашто и на који начин. По песми, а и по сачуваним архивским записима, умешен хлеб "тржнице" су пре продаје морале поднети на преглед и мерење већ споменутом "офичалу" и његовим помоћним и извршним органима, такозваним здурима, који су му били придодати; ту су се, међутим, широко отварале могућности за сваковрсне злоупотребе и корупцију. С "офичалима" сироте "тржнице", по њиховим уверавањима у песми, и не пролазе одвећ лоше, и посао се свршава са ситним подмићивањима.

Ер да су нам ћуди слађе
носимо им јајца фрешка,

кажу оне у маскерати, и то је, уједно, највише што су смеле рећи и у стварности, ако нису хтеле да их сувише слободна критика не доведе до шибања и "каре", до срамног жига и до изгона у "Пуљу". А да су ти "офичали" у ове деценије из којих маскерата потиче допуштали себи и већа огрешења о закон и теже преступе у служби, о којима се тржнице" нису усуђивале да говоре, знамо добро са друге стране. На једном је месту, тако, остао забележен случај властелина Марина Шимуновог Геталдића, кога је дубровачки сенат осудио 26. априла 1600. између осталога и на то да докле год буде жив не може више никад да врши дужност службеника ("офичала") "тржница", и то "због злочина које је у тој служби починио".[4]

Али ако и нису могле и смеле да љуте моћне и осветољубиве "офичале", те јадне "тржнице" нису морале да таквих обзира имају према много мање опасним "здурима", за које су бирани људи из најнижег пука, из којега су потицале и оне саме; они су имали да отрпе сав јед њихове поруге. Ти "лупежи здури", како оне узвикују гневно у нашим стиховима, само ако им се "руке не замажу", више пута их заваде с "офичалом", лажући против њих и клеветајући их. Њихове грдње, и њихове клетве, овако теку даље:

с узрока нас они тега
гуле, маме, деру и једу,
врага изјели највећега,
и највећу стекли биједу.

Ова отимања, ако је само веровати следећим стиховима песме, иду до те мере да "тржнице" са здурима у ствари деле целокупну добит. Озлојеђене због тога, оне нису хтеле да се ограниче на тешко схватљиве алузије и да само њима циљају на своје дерикоже; оне су хтеле да спомену и њихова имена, како би се јасно знало на кога мисле. Преобучени младић који је говорио стихове у име њих овако је, према томе, наставио:

често у зо час велик по ње
одрли су нас не мало
Бутор, Братош, Крвоч и Стоње,
и Оландез, и Кекало;
заборавих Уходића,
бог му подо све печали,
мало мање њега цића
ономлани једна фали.[5]

Али више се у овом смеру сигурно није могло ићи, а уз то би даље задржавање на критици нарушило склад и лаку и веселу драж покладне песме, која се морала завршити у добром расположењу. Зато су по њој, и овако глобљене и поткрадане, "тржнице" ипак могле доћи до добре зараде и до лепог иметка. Њих им је доносила израда луксузнијег пецива, које се плаћало више; то су, уз колаче, биле "техарице", "русе", "погаче", "луке" и "шканате". Неке су "тржнице" на њима стекле доста новаца, па три од тих "финих мештрињица", Нашимоку, Чељупачу и "фамозу Лозичицу",[6] маскерата нарочито истиче и хвали. Препоручујући их госпођама, које су, са својих прозора или иначе, такође слушале песму, маскирани младићи су се у име "тржница" од њих и од своје публике опраштали овом љупком строфом:

само једном ријечцом милом
достојте се наресити.
са свијем срцем, са свијем тилом,
приправне смо вас служити.

Право је чудо, међутим, да ова духовита и вешто смишљена маскерата, у којој је хумор једва назначен али стално присутан, и која нам о свом времену више каже но безбројне "пјесни" ондашњих "љувених" канцонијера, није досада уопште изучена. Нико још није узео да истражи у ком је времену настала, а ни о њеном писцу, који нам је из неких разлога остао прикривен, није се ништа поуздано могло наћи. У једној прилици, само, књижевни историчар Фрањо Фанцев, додирујући узгредно ову песму, сетио се да је још средином осамнаестога века дубровачки биограф Саро Цријевић записао како је његов нешто старији савременик и суграђанин Антун Глеђевић испевао песму "о обичајима жена које раде пекарски занат".[7] По томе је он тада претпоставио – а доцније је у то био много више уверен[8] – да би управо маскерата Тржницам могла бити та Глеђевићева песма. Ову су претпоставку као могућу спомињали и даљи књижевни историчари који су се истом маскератом бавили: Миливој Петковић, који ју је први анализовао[9], и Драгољуб Павловић, који ју је публиковао[10].

Па ипак, и поред ауторитативног Цријевићевог сведочанства, та претпоставка не може никако бити исправна. Противу ње говоре одлучно многобројни архивски документи, сачувани међу службеним списима старе Републике и досада непримећени. Ти документи показују да су све личности које су у маскерати споменуте својевремено одиста живеле и да су уистину радиле оне послове ко је им и песма придаје. A у исти мах, везујући на тај начин чврсто нашу маскерату с временом из кога је потекла, они показују још и то да је она испевана најдаље четрдесетих година XVII века и да с њом не може имати никакве везе Антун Глеђевић, који је око 1660 год. рођен[11] и који је тек двадесетак година после тога могао отпочети свој рад на српскохрватским стиховима. Разуме се, сваки од тих докумената ми не морамо овде наводити – јер би то био и дуг и непотребан посао – него ћемо између њих одабрати само оне који су за наше доказивање нужни. Поред тога што ће тачније поставити питање ауторства маскерате Тржницам, подаци нађени у њима послужиће и као сигуран коментар уз многе њене стихове.

Мада за сву седморицу здура које "тржнице" проклињу наша маскерата не даjе имена, они се могу поуздано и без колебања идентификовати благодарећи околности да се њихова презимена од првих година XVII до последњих година XVIII столећа не понављају ниједном у архивским списима. Здури с тим презименима долазе тамо само једном, и то у првој половини XVII века. Пуним именима они се зову: Андрија Бартолов Бутор, Никола Марков Братош, Михоч Крвоч, Иван Стоње, Иван Оландез, Иван Кекало и Иван Уходић. За свакога од њих имамо прецизне датуме, који не остављају места никаквој сумњи. Бутор је као здур споменут већ 30. априла 1621. године[12] и био је то све до иза новембра 1658[13]; Братош је за здура изабран 25. новембра 1625[14] и вршио је ту службу до 27. јануара 1646, кад је један други постављен на његово место[15], Крвоча документи бележе као здура између 1619. и 1647. године[16], а Ивана Стоње између 1623. и 1647[17]; Иван Оландез је 4. априла 1633. по казни лишен ове службе[18], док је, напротив, Иван Кекало дуго година, и све до своје смрти (јула 1647), остао у њој[19]; најзад, најтеже нападнути Иван Уходић такође је, према документима, био много година на списковима дубровачких здура, док није, децембра 1643, драговољно поднео оставку[20]. Што је за нас најважније, све ове здуре архивски записи више пута спомињу баш као помоћне органе додељене "офичалима тржница" (или, како их латински текстови зову, officiales pancocularum). Тако је Бутор уз ове "офичале" био 1621. године[21], Братош 1625, 1628, 1631. и 1633[22], Стоње 1627 и 1634[23], Оландез 1627 и 1630[24], Уходић 1634[25] итд.

Безбројне вести, такође, сачувале су се у архиву Републике и о "тржницама". Поред општих прописа којима се уређивало функционисање њиховог пословања и који се најчешће врло добро слажу с појединостима наше маскерате[26], ту су и вести о многим "тржницама" које су у разна времена обављале овај занат у Дубровнику. Међу њима, наравно, нису изостале ни "тржнице" споменуте у маскерати којом се бавимо. Од њих, највише се сваковрсних обавештења налази о Ники Нашимоки, коју је, како смо показали, маскерата убројила у "фине мештрињице". Ова енергична Дубровкиња, пошто је врло рано остала удовица[27], сама се пробијала кроз живот, зарађујући хлеб сопственим рукама; није јој при томе све ишло увек најбоље, издржавала је и она, као и друге, и "кару" и "огрлин"[28], те редовне казне на које су госпари осуђивали "тржнице" кад су се грешиле о прописе[29], али је и поступно, и све више, умножавала капитал од кога је почела; јуна 1634. ослобађана је дужности "тржнице" због старости (ob eius senilen aetatem)[30], али је одлука касније опозивана и она је, изгледа, све до смрти, априла 1648[31], радила исти посао; пре смрти доспела је да напише тестаменат у коме је распоредила свој не сасвим сиротињски иметак[32]. Као за Нашимоку, и за "тржницу" Лозичицу – или, пуним именом, Марију Маркову Лозичицу – има у документима грађе довољне за пуну и заокругљену биографију[33]; али од свега најзначајније је без сумње то да је и она – као Марина Маркова – уз многе друге, и уз Нику Нашимоку (Nicha Nascimaoca), наведена у једном попису дубровачких "тржница", начињеном 10. марта 1627. године[34]. И трећа "тржница", коју песма помиње по надимку Чељупача, јавља се често у документима из последњих деценија XVI и из првих година XVII века. Правим именом звала се Марица Томазова, а у списима у којима је o њој реч редовно се додаје и њен надимак "Чељупача" (detta Cegliupacia). Налазимо је, на пример, у ноћи између 14. и 15. августа 1593, када су њу и њену другарицу по послу, а изгледа и по склоностима ка ноћним излетима по неосветљеним улицама, Веселу Маркову, напали неки непознати Дубровчани каменицама, а покушао је да их одбрани, па је у томе и сам допао рана извесни Матко Орлица из Рожата у Дубровачкој Ријеци.[35] Нешто доцније, 11. јула 1596. тужио ју је Михо Мигоња, који је, што је занимљиво, по занимању био "здур", да га је претходног дана без разлога и повода вређала говорећи му разна просташтва – од којих су понека и дословно наведена у његовој тужби – а онда је на главној улици дошла к њему с батином и покушала да га туче. Чељупача је дакако понекад бивала и кажњавана[36], али по правди треба рећи и то да она није увек у документима остављала само трагове својих авантура. Тако се, 4. јула 1598, бележи и како код ње Дубровчани купују хлеб[37], а 1607. године срећемо је у једном тестаменту[38].

Сви ови сигурни подаци, како о здурима које маскерата напада, тако и о "тржницама", које она хвали, више су него довољни да потпуно отклоне наслућивање о Антуну Глеђевићу као о њеном аутору. Јер када је овај дубровачки сатиричар, у друштву с осталим младим Дубровчанима, узео да се занима карневалским приредбама и да за њих пише, сви јунаци маскерате Тржницам били су већ давно мртви и заборављени, па ништа више не би значиле ни похвале ни покуде које би им песма упућивала. У његово време биле су и друге "тржнице" и нови здури, па ако је – као што тврди Цријевић – Глеђевић одиста о њима писао, његова песма није ова коју имамо, него би се тек имала тражити, уколико је уопште и очувана. A да маскерата Тржницам не може бити ни евентуална Глеђевићева евокација прошлих људи и минулих дана сведок је онај њен стих у коме се каже да због Уходићевих лупештина "ономлани једна фали"; такав прекор Уходићу био би и неразумљив и бесмислен у Глеђевићево време када је много више од две године протекло откако је Уходић престао да буде здур[39] и, чак, престао да буде у животу[40].

Али, ако су нам архивски списи сачували овако одлучне, овако несумњиве знаке о томе ко не може бити песник ове успело израђене маскерате, они нам, на жалост, не казују ништа о томе ко би њен песник могао бити. Ипак, не бисмо можда грешили много ако бисмо га потражили у неком младом властелину из ових година; критика је у њој углавном сручена на "лупеже здуре", док се о "офичалима", који су властела, говори с дискретним подсмехом за невелике и, у крајњој линији, опростљиве грехове; ако до те појаве није дошло само из страха да се у истину иде дубље – она би могла бити једино последица класне ангажованости незнаног аутора. Штавише, идући за овом претпоставком може се стићи још даље. Међу "офичале тржница" архивски документи убрајају и неке познате песнике: Џиво Гундулић, на пример, био је на овој дужности 1624[41], а Џоно Палмотић 1631. и 1637. године[42]. Благодарећи томе, они су могли да се одлично, и из прве руке, упознају са животом и с недаћама "тржница", па није сасвим немогуће – а можда ће се то једном у неком запису, или у неком рукопису, и наћи споменуто – да је један од њих, специјално Палмотић, који је за сатиричну поезију имао не малог дара[43], смислио ове интересантне стихове о њима. Али исто тако као и они, аутор тих стихова могао је бити и сваки други од сада знаних и незнаних дубровачких песника из оних дана, и требаће још даљих трагања да се у том смислу дође до извесности, под условом да је то ма на који начин могуће; језичка и метричка изучавања, која су у питањима спорних ауторства за песничке саставе XVI века дала досад тако сјајне резултате, овде, изгледа, не би била беспогрешна[44]. Међутим, решило се било како питање овог непознатог који је Тржницам остварио, већ сада можемо рећи да је он веома добро знао и предмет о коме говори и дубровачко друштво у целини, али и да је био песник од талента, што значи још много више.

Напоменe

  1. То je рукопис I. а. 36 Југославенске академије у Загребу. Издање песме дао je Драгољуб Павловић у зборнику Дубровачка поезија, Београд, Просвета, 1950, стр. 219-224.
  2. Alojzije Mišić, Obnavljaju se stаre tradicije, Narodna svijest, Dubrovnik, 1941, XXII, br. 3
  3. Тако на ову песму гледа и Миливој Петковић у делу Дубровачке маскерате, Посебна издања САН, књ. CLXVI, Одељење литературе и језика, књига 1, Београд, 1950, стр. 122.
  4. Испис из записника сената (Consilium Rogatorum) сачувао се у рукопису Parti di Pregai, који је сада под бројем 302. у Библиотеци Фрањевачког манастира у Дубровнику. У оригиналном језику он гласи: Ser Marinus Symenis de Ghetaldi condemnatus ultra alia ut non possit in vita sua habere officium Pancocularum propter crimina in eo ab ipso perpetrata. 1600. 26 aprilis.
  5. Писар поменутог рукописа та имена пише на овај начин: Buttor, Bratosc, Karvoc, Stogne, Alandes, Kekello, Uhodich. Међутим, како je он доста удаљен од времена из кога je песма, два од тих имена преноси погрешно: не треба Alandes већ Olandes, и не треба Kekello већ Kekallo (исп. овде нап. 18 и 19).
  6. У рукопису: Nascimoka, Cegliupaccia, Loscichiza.
  7. Fancev F., Dvije dubrovačke pučanske družine iz kraja 17. stoljeća, Nastavni vjesnik, 1931, XXXIX, св. 5-8, стр. 146.
  8. Исп. његов рад Nepoznati u smrt Nikolice Giva Vučića- Bunića g. 1678, Građa JAZU, Zagreb, 1938, XIII, ńňр. 299.
  9. Дубровачке маскерате, стр. 123.
  10. Дубровачка поезија, стр. 224.
  11. П. Будмани, пишући о Глеђевићу (Stari pisci XV, Загреб 1886, страна V-IX), погрешио je при одређивању датума и године његовог рођења. О томе шире у нашој расправи Дубровачки песник Антуn Глеђевић, Глас Српске академије наука, 240, Београд, 1960.
  12. Consilium minus 71, 1618-21, 226.
  13. Исп. Intimationes cancellariae 41, 1656-59, 200.
  14. Cons. minus 73, 1625-28, 61': "Nicola Marcou Pratosc stipendiarius creatus fuit in riuerium cum salario, honore et onere consuetis".
  15. Cons. minus 78, 1644-48, 109 bis.
  16. Consilium Rogatorum 87, 1619-21, 15; Registro di cassa publica 1634-1650, passim.
  17. Cons. minus 72, 1622-24, 89'; Diversi et possesso del criminale 10, 1642-47, 269.
  18. Cons. minus 75, 1632-35, 96', 102'; "Captum fuit de cassando Joannem dictum Olandes riuerium ab offitio et salario riuerij quod amplius uita sua durante habere non possit et de eum condemnando ad standum in uno ex tribus carceribus pellagi per tres menses continuos ..."
  19. Cons. min. 78. 201': "Pauo Iuanou de Umbla acceptus fuit pro riuerio loco quondam Joannis Checalo riuerij defuncti..."
  20. Cons. min. 72 89'; исто 77, 1640-44, 256': "Die 18 decembris 1643. Iuan Vlahov stipendiarius acceptus fuit pro ripario loco Iuani Uhodich qui renuntiauit cum prouisione, honore et onere consuetis".
  21. Cons. min. 71, 226.
  22. Cons. min. 73, 81; исто 74, 1628-31, 57', 238; исто 75, 148.
  23. Cons. min. 74, 30; исто 75, 181.
  24. Cons. min. 73, 230'; исто 74, 209.
  25. Cons. min. 75, 230.
  26. Исп. на пример Cons. min. 71, 155; исто 75, 280'.
  27. Још 30. марта 1624. она долази као relicta quondam Petri Petnicich (Cons. min. 72, 75').
  28. Исп. Lamenta de intus et de foris 40, 1640-41, 95' и даље где један дубровачки пучанин, свађајући ce c Ником, узвикује: "Snascli dasi bila nа chari, i ogarlinu".
  29. To ce каже и у песми кад ce износи да свака "тржница" настоји да јој хлеб буде допечен али да не прегори, "ер инако вас пук гори и у огрлин свијех суде".
  30. Cons. min. 75, 191', 214
  31. 21. априла те године сахрањена je у хору фрањевачке цркве, како je забележено у рукопису Anniversarij in S. Francesco di Ragusa, стр. 71, који ce чува у Библиотеци Мале бpaћe у Дубровнику.
  32. Testamenta notariae 64, 1645-50, 151' и даље.
  33. Исп. на пример Cons. min. 73, 133, 154, 167; Sententiae cancellariae 190, 1624, 106.
  34. Cons. min. 73, 187.
  35. Видети записник са процеса који je o том догађају вођен у Lamenta de intus, 126, 1592-1593, 295'-297. За Веселу Маркову и Марицу Томазову Чељупачу изричито je ту речено да су "тржнице" (pancocule di Ragusa).
  36. По белешци у Libro del criminale 1566-1599 она je због неке кривице кажњена глобом од пет перпера. Ту ce, само, вероватно грешком, зове "Марица Андрина названа Чељупача" (Marizza Andrina detta Cegliupaccia).
  37. Lamento, de intus, 129. 1598, 191': "... e compramo uno pane da Marizza Cegliupaccia".
  38. Testamenta Notariae 53, 1607-1608, 53', 54.
  39. Исп. овде напомену 18.
  40. Да je био мртав 20. марта 1658. вид. у Sententiae cancellariae 224, 1658, 6.
  41. Изабран 31. децембра 1623, био je на њој до 1. марта 1634, када га je заменио Лука Николин Бућа, пошто je он, у међувремену, био одређен за једног од здравствених чиновника (officiales super salute). Cons. minus 72, 175, 185.
  42. Cons. minus 74. 238. Registre dell'ufficio della Grascia a. 1628-1633, 1634, 1650, passim.
  43. За то исп. Građu JAZU, књ. X, стр. 127 и даље.
  44. Видети шта о дубровачком осмерцу после Гундулића каже Милан Решетар у раду Pjesme pripisivane Gunduliću, Rad Hrvatske akademije 272, Загреб, 1941, стр. 60.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]