Мирослав Пантић

Југословенска књижевност и усмена (народна) књижевност од XV до XVIII века

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

Све до овога часа историја југословенских књижевности није у потпуности решила, те стога није ни у потпуности отклонила, један од својих кључних проблема – проблем односа у које су долазиле, или у којима су трајно бивале, наша усмена или такозвана народна књижевност и књижевност коју су истовремено писали песници с уметничким претензијама и с мање или више јасно дефинисаним поетикама. Тај проблем у првом реду и понајвише остаје актуелан за оно њено подручје коме је задатак да сагледа па да затим прикаже пуну стварност наше литературе од раних ренесансних до позних барокних дана, то јест од средине XV до пред крај XVIII века, по прилици. Без претеривања и без патетике – којима у пословима историје и онако нема места – може се рећи да тамо од решења овог проблема зависе у пуном смислу речи још и многи други одговори које је историја сваке књижевности дужна да пружи. Уколико је то решење обухватније и исцрпније, уколико оно ближе досеже до циља – а потпуно и дефинитивно тешко да ће икада моћи да буце – утолико ће и круг тих одговора бити шири и утолико ћемо више смети да се на њих ослањамо Тако ће – ако је уопште потребно да од тих одговора издвајамо понеке, као потврду и пример – сигурно тек благодарећи томе решењу постати јасан, или бар далеко јаснији него што је сада, сам тренутак настанка те књижевности, који је, ако нас наша знања не варају, морао пасти негде око 1450 године, и то у Дубровнику. Још и сада је, наиме, тешко сасвим поуздано рећи шта је све у том великом, у том изузетном и свечаном тренутку ушло у састав и склоп нове књижевности, коју је нови човек, вођен новим осећањем света и наоружан новом поетиком, стварао за нове читаоце. Другим речима, ми ни до данас нисмо успели да похватамо и одредимо шта се све и у којој мери у ту нову југословенску књижевност уградило од књижевности дотадашње, преживеле, али не и у потпуности одбачене, традиционалне, али не и до краја одсутне, а шта је, опет, и у којој мери, прихваћено и преузето из књижевности ренесансне Италије, која се ценила и волела, која се одушевљено имитовала, али која је уза све то ипак била туђинска и која се управо стога и није дала једноставно пресадити. Исто тако ми још увек нисмо начисто у чему је све, и докле, књижевност широких маса – рецимо, макар и условно: књижевност народна – потпомогла тој новој књижевности да драму душе на свом језику исказује и игру мисли родном речју саопштава, с обзиром на то да јој у том погледу од италијанских узора користи није могло да буде. A онда, поред ове помоћи на плану песничког израза – драгоцене, без икакве сумње – да ли ми можда знамо докле су и у ком су све смеру ишли утицаји те исте народне књижевности када су у питању биле поетске теме и песнички мотиви, када је била реч о доживљају љубави и лепоте, када је у игру улазило осећање природе, живота и међусобних људских односа? Најпосле, и када се пође даље од самог часа рађања нове књижевности, када се прате њен даљи ход кроз историју, њен развој и њено гранање, питања ове врсте, па баш и питања ова, не престају да се постављају, штавише не престају да се множе. Једно од тих нових питања, врло тешких, али и врло суштаствених, било би: да ли су две књижевности, она коју зовемо народном и ова која је несумњиво уметничка, даље текле као две посебне реке углавном једна поред друге и независно једна од друге, а гдекад чак и у смеровима супротним, и обично не мешајући своје воде? Или су пак њихове токове спајали заједнички, некада видни, а некада само скривени извори, и бројне, али невидљиве понорнице? Или је то напротив увек била једна једина и једна иста река, река једне широке и богате књижевности, у коју су се стекле, и затим стицале, притоке са разних страна и многобројне? Управо због тога што смо на све то успели досад да одговоримо само фрагментарно и шкрто, фрагментарни смо и шкрти – па стога и нетачни и неправедни – могли да будемо и када смо покушавали да одређујемо степен самосталности инвенције коју су ови наши стари песници успели да остваре.

Разуме се, проблем о коме је овде реч није нов и не стоји од јуче на дневном реду наше историје књижевности. У јако сведеном облику и врло много упрошћен, он је уочен и формулисан пре више од једног столећа, још у дане Вука Караџића, у ствари. У познатој полемици коју је Вук водио с Бабукићем о правопису ћириличком и латиничком, као и у ономе што је тој полемици следило, овом су проблему већ неки облици дати и већ нека решења нађена. Навикнут на силабичку правилност, и на уједначеност десетерачког стиха, Вук је стихове дубровачких песника – нарочито стихове Џива Гундулића, њему релативно најбоље познате – у којима, како му се чинило, ни ове правилности ни ове уједначености није било – прогласио за "неправилне", за "заваљене и храпаве", и приписао је то слепом а уз то и претераном подражавању италијанских песника. Погађајући Вукову мисао, Бабукић је на то узвратио тврдњом да "нису они храпави стихови (стезање два самогласника у једну словку) по нарави талијанскога језика скројени, веће управ по нарави нашега" и да је "славни Гундулић наше народне пјесме с ближег познавао", што се види "бјелодано у његову Осману, пјевању третјем од 1–27 слога". Коначно је на све то Станко Враз, ондашњи уредник Кола, часописа у коме су ови полемички Пријатељски дописи објављивани, дописао један Додатак уредништва, којим се у дискусију умешао и сам, и то, рекло би се, с мишљењем које се у својој суштини врло много приближава мишљењу Вуковом. По Вразу, Дубровчани – а њима би Враз мирне душе придодао и остале песнике југословенске ренесансе и југословенског барока – више су формално но садржајно Словинци и ко жели да се у то увери, нека постави наше класике дубровачке уз народне пјесме, а послије тога опет уз пјеснике талијанске златнога вијека, па да расуди с душом једно спрама другог, а ја крив ако не исповједи да су по духу сроднији с Талијани, него ли с пјесмами народа свога". "И ја радо признајем" – настављао је Враз – "да су Дубровчаном биле познате народне пјесме, ну не мислим да су биле баш у толикој цијени да би их пјесници учили и гледали као узоре какове, које тријеба слиједити ма у чему му драго, зашто да је тому тако било, други би имала образ наша књижевност оних столетјах".^[1]

Деценије које су нас одвојиле од Вука и Враза осетно су нас удаљиле и од наведених њихових закључака. У међувремену врло много се проширио круг наших знања и о једној и о другој књижевности које су у питању, па смо већ самим тим дошли у положај да тачније и боље расуђујемо како о везама које их спајају, тако и о разликама које их раздвајају. Највише благодарећи Ватрославу Јагићу, чија ће позната студија Грађа за словинску народну поезију, упркос околности да је настала у времену кудикамо ближем Вуку и Вразу него нама, остати још дуго основни текст за све оне који размишљају о историји народне књижевности у словенском свету,^[2] а затим и благодарећи извесном броју других и познијих студија, које су Јагићева обавештења допуниле,^[3] дало се већ с прилично јасности назрети да у прошлости народна и уметничка књижевност нису биле одвојене никаквим непробојним и непрелазним зидом, као што су то закључивали – више вођени својим осећањем, него ослањајући се на чињенице – Јагићeви знаменити и славни претходници. Поред тога, у току протеклог столећа изишли су на светло дана – у појединим, и не тако ретким случајевима, тада се то десило по први пут – и многобројни текстови једне или друге књижевности о којима Вукови и Вразови дани, па сасвим природно ни они сами, нису ни слутили. Свим тим текстовима, а нарочито оним објављеним у познатој Богишићевој и Геземановој збирци, и у колекцији Стари писци хрватски, добијени су и многи нови ослонци за боље сагледавање односа који нас овде занима.

Могло се, према томе, очекивати, а била је то и неодложна потреба југословенске културе, да на основу свих овако прикупљених знања, као и на основу знања која се у овом часу дају још прикупити, настане дело – или ако већ није друге: настане низ дела – у коме, или у којима би поменути однос између народне и уметничке књижевности у прошлости био приказан у најширој панорами, а то ће рећи у свим моментима и у свим видовима своје вишевековне историје. Међутим – и на жалост – то очекивање, као и толика друга, и не мање основана очекивања на подручју историје и културе, није се испунило још увек. Ако изузмемо појединачне, и већ према самој природи ствари нецеловите и уско специфичне студије и прилоге, штампане последњих година и несумњиво изванредно корисне, у овом се правцу није крупније коракнуло. Очекивано дело остаје стога и даље непосредан, и исто толико и значајан, колико и хитан задатак наше науке.

У веома ограниченим и по нужди невеликим оквирима саопштења какво је ово могућно је, па и то, разуме се, врло сумарно, наговестити само основне обрисе тог дела, и назначити, опет у главним линијама, тамо најбитније смерове у којима би оно морало да своја испитивања упути и најважнија подручја у којима би оно имало да своја обавештења разастре. Занимљиво је - и ту је једна потврда више за констатацију о апсолутној недовољности садашњих знања и о заиста многим могућностима нових тражења – да би се све то дало извести и с материјалом који је већим делом или у целини нов и досад неуочен, или је познат тек непотпуно па отуд и недовољно.

Прво што бисмо у тој још ненаписаној и засад само имагинарној историји веза између народне и уметничке књижевности у временском распону од XV до XVIII века морали да сретнемо – односило би се на тле са кога ове књижевности потичу и на поднебље у коме оне живе. Кад би се све расположиве вести узеле у обзир, видело би се недвосмислено да у току свих тих столећа по нашим приморским градовима, који су, једини, имали среће да у књижевности, као и у читавој култури, остваре своју ренесансну и своју барокну епоху, народна књижевност са свим својим врстама није ни за тренутак престајала да буде живо и многоструко присутна. За Шибеник XV века то нам је изричито посведочио Шижгорић, али његово сведочанство без колебања би се могло проширити – чак и кад га не би потврђивали они силни историјски подаци које су нам брижљиво прикупили Јагић, Јиречек, Ш. Љубић, Т. Матић^{[4 ]}и други – и на све остале градове на нашој обали, и на све касније њихове векове. По тим градовима, чије је романство било већ постало само далека и нејасна успомена, словенска песма, приповетка и изрека настављале су такође, као и свуда другде, да прате људски живот, како је то речено одвећ добро познатом сликом, од колевке па до гроба. Децу су и тамо, као и у свим другим српским и хрватским крајевима, уљуљкивале у сан успаванке, поникле ко зна када и ко зна где у народу, које су њихове дадиље, жене и кћери кметова њихових родитеља, доносиле са собом кад су силазиле у град. Свечане тренутке ондашње градске свакодневице такође је пратило коло, оно коло које тад попреко гледају и световне власти и црква, али које се упркос томе вије по улицама и на пољанама, и које одатле долази у господске домове, па чак и у цркве.^{[8 ]}Заљубљенима и овде, као и свуда, народна љубавна "зачинка" помаже да своје осећање искажу слободније и боље, а уз сватове на свадбама и уз слављенике на гозбама овде су такође стални гости још и народна и народска поскочица, као и неизбежна, незаобилазна почашница.^[6] По трговима и овде, као и другде, слепи певачи отегнутим и жалобним гласом започињаху да попевају прохујалу славу и минула јунаштва, Марка Краљевића рецимо, а њихови слушаоци и ту, као и другде, једногласно настављају и довршавају свима добро знану песму.^[7] Све те незаборавне хероје велике "словинске покрајине" – који су истовремено и хероји српскохрватског народног епоса – "кликују" у својим "бугарењима" и славе у својим десетерачким гуслањима и сељаци на путу, како нам то сведоче архивски документи,^[8] и господа на својим скуповима, како то читамо у њиховим писмима,^[9] и водници по тврђавама, како нас о томе, усред позног XVIII века, обавештава, понешто подсмешљиво, онда познати, а сад заборављени дубровачки сатиричар Андро Паоли:

Како би се ови наши
мири од Града сачували
да содати сви на стражи
нијесу с гуслим попијевали.

A од јунаштва храбренога
да зачинке није медене,
нит би отрашка било кога
нити славне успомене.

Који јунаци, који витези
бјеху од наше прије државе,
кијем Дубровник лијеп се реси,
кијех словинске пјесни славе.

Свое деснице кијех слобода
по свем свијету гласи и хвали
јунак Јанко војвода,
Ђурађ деспот и остали.

Без зачинке сва та дика
и њихова славна дила
била би се сваколика
Лете у ријеку утопила.

Ер јакога од грлића
да се није попијевало
пуста Марка Краљевића,
не би га се, јаох, ни знало.

С бритком сабљом кй о пасу
цјећ јунаштва и врлине
на приславном свеђ је гласу
дика од наше покрајине...^[10]

Најзад, и овде, баш као у било ком забитном насељу ондашње Србијe, мртве на њиховом последњем путу прати ритмички и песнички искићени јаук нарикача, који узалудно настоје да угуше и градски прописи и црквени проповедници.^[11]

Па да ли је онда могућно да по тим градовима једино песници или писци уопште, поносни на школе које су прошли, на знања која су стекли, на високу литературу коју су заволели и са којом без престанка живе, пред том народном поетском речи затисну уши и да је суверено презру? То нису учинили многи њихови савременици у широком свету, које су они као литерате ценили или које је као литерате ценило њихово доба, савременици какви су, на пример, Полицијано или Пулчи, Ђустинијани или Лоренцо Медичи у Италији, какав је Рабле у Француској, какав је Шекспир у Енглеској, или какав је Лопе де Вега у Шпанији, па нису то, разуме се, учинили ни они. Штавише, понеки од тих наших старих песника отишли су у свом одушевљењу необично и неочекивано далеко. Исувише је добро позната висока и изванредно ласкава оцена коју је тој народној књижевности изрекао Шижгорић, и то изрекао поредећи је с књижевношћу античком, и то поредећи је у последњим годинама XV века када се пред свим што је преостало од грчке и римске старине дубоко и са страхопоштовањем клањало. Код других песника, међутим, то је одушевљење добијало и друге облике. Барокни драматичар из Дубровника и Гундулићев савременик и такмац Џоно Палмотић, по уверавањима његових биографа, врло радо залази на игришта на којима се окупља народ и хвата се тамо у кола, да у општој раздраганости и сам импровизује поскочице, које његови саиграчи певају за њим и са њим^[12]. A његов даљи рођак и каснији дубровачки песник и државник Јакета Палмотић чак ни под небом папског Рима не заборавља "словинску" песму понету из домовине, и слободне тренутке које проводи у друштву с чувеним суграђанином Стијепом Градићем, властелином још поноснијим и писцем још ученијим, користи да с њим "попијева заједно Марка Краљевића".^[13]

Изнад свега је важна околност – и њу такође неће смети да пренебрегне историчар који прати судбину народне песме у већ високоцивилизованим срединама ренесансних и барокних градова нашега Приморја – да ти њихови писци, као и њихови сељаци, да те њихове ерудите, као и њихови војници, које свакога часа затичемо како певају или слушају песме о старим јунацима, при том непрестано имају осећање као да певају или слушају историју саму, а не као да се налазе пред стварима у које се и те колико умешала песничка фикција. Њима, у овим столећима, сви опевани подвизи изгледају истинити и све изговорене речи звуче веродостојно. Хекторовић нам то без труни резерве тврди за свој XVI век: "... Латини држе (право и достојно) хисторију за рич истину... Тако ти и ми и сфе стране нашега језика... држе и сцине бугарскице за ствари истине, брез сумње сфаке, а не за лажне, како су приповисти нике и писни многе".^[14] За XVII век то су нам потврдили други, и на други начин, али не мање одлучно. Када се у том мегаломанском веку стало лудовати за звучним титулама и за знаменитошћу порекла, и када су се они који нису имали среће да потекну из аристократских породица са жаром бацили на фалсификовање генеалогија, ово слепо поверење у податак из народног стиха било је искоришћено такође. Чувени поморци и адмирали Охмућевићи из Сланога крај Дубровника, који су изван своје Републике, у свету, стекли богатство, и части, и угледа, али који нису могли да се похвале и документима о својој тобожњој плавој крви, смислили су, уз остало, да себе доведу у везу с Рељом Крилатицом, и у свом су Дубровнику нашли, нема сумње за добре новце, учењаке и писце – међу којима се некако обрео и њихов суграђанин, а познати и врло високо образовани доминиканац Дезидерије Ненки (+ 1647) – који су им у том смислу на италијанском и латинском језику измишљали дипломе и састављали родословне расправе, штампане затим у скупим и раскошним публикацијама (Le glorie cadute dell'antichissima ed augustissima famiglia Commena... dell'abbate don Lorenzo Miniati..., Venetia, 1663); у тим дипломама и у тим расправама народне песме о Рељи Крилатици призиване су често у помоћ, као сведоци од највећег ауторитета и којима се беспоговорно верује. На једном месту то је изречено овако: "Као што се пева у песмама о кнезу Рељи и о његовим изврсним подвизима које на илирском језику називају попијевкиње (corne si canta nelle poesie di detto conte Hreglia e delli suoi egregij fatti, ch'in lingua illirica chiamano Popieukigne)". .. нa другом је пак месту формулација оваква: Објављујемо, сведочимо и потврђујемо да су информације добијене... и посредством попијевкиња, то јест словинских песама које садрже историју изванредних подвига и оно што заслужује да се памти (et mediante Popieukignae, idest poлsi slavonica, quae continet historiam rerum praeclare gestarum, et quae memoria digna sunt)".^[15] Није, онда, никакво чудо што у таквој општој атмосфери и сами историчари не одолевају свемоћној струји и што следе на тај начин, и нехотице, и несвесно, пример непознатог Дукљанина с краја XII столећа – своје историјске текстове пишу ослањајући се у понечему на народне песме и легенде, као Лудовик Цријевић – Туберо (Commentariorum de rebus quae temporibus eius... gestae sunt libri undecim, 1603) и Јакоб Лукаревић (Copioso ristretto degli annali di Ragusa, 1605) или ослањајући се на њих врло много и у врло значајним стварима, као Мавро Орбин (II regno degli Slavi, 1601).

Када су, у деценијама које су дошле затим, снажније дунули ветрови католичке рестаурације, или када је, у аркадијској клими, духовне вредности почело да одређује нешто што се тад назвало "добрим укусом" (buon gusto) или када је наишла просветитељска владавина разума, ерудиције и критичности, изгледало је да се у односу учених песника према поезији неуког народа много шта битно изменило. У те деценије све су се чешће стали јављати писци – но они још никако нису представљали већину – који су у појединим тренуцима свога живота с књигом – но не и у свим тренуцима тог свога живота – с више или мање одлучности показивали да они не деле безрезервни занос ранијих генерација за песничке творевине потекле из народних маса. У најгорем су правцу ствари полазиле и најдаље су одлазиле када су ти писци били одвише ревносни католици и када су као бискупи или мисионари, као исусовци или фрањевци деловали на подручју Хрватске, Далмације или Босне; ти су се Крајачевићи и ти Петретићи, ти Хабделићи и ти Бабићи, ти Шитовићи и ти Маргитићи, ти Посиловићи и ти Дивковићи, као на најљуће непријатеље, устремљивали на оно што су називали "погане, лотрене и нечисте попевке", "попевке од љубави", "испразне и некорисне писме" и "игре и писне непоштене", и учећи вернике да те проклете песме забораве, у накнаду за њих нудили су им нешто што су сами смислили, што су крстили "писме духовне и корисне", "богољубне пјесме" и "попевке духовне", и што је требало да се пева не само у цркви него и свуда другде, као на пример "на поље, косећи, орјући, жењући".^[16] Такви њихови напори, који уистину нису били мали, али који су се у коначном рачуну ипак показали као бескорисни, само су били део једне широко засноване акције католичке цркве да се наш свет "очисти" од грехова и изведе на пут врлине, акције у којој су и стихови имали своју улогу и у којој се богољубним чином сматрало да се народу очи отварају на овакав начин:
што ће нами сад испразне писме
ко је нису за душу корисне
од јунака и стари` витеза,
од ајдука, прошасти' луцежа,
и остале многе ствари луде
што човика све на грихе буде?

Кудикамо је мање и безопасније противнике народна песма имала у писцима какав је био галантни опат и љубавник Игњат Ђурђевић. Само у једној и заиста изузетној прилици, то јест када су му читаоци пребацили да у његовом познатом епосу "уздисање Мандалијенино није наравно и да тко плаче назбиљ свој гријех није могућ урешено боловати", он је подлегао искушењу да као учени песник са висока погледа "попијевке" у којима тобоже "разборичније и уљудније нег свој гријех у мојијех пјеснијех Мандалијена плаче кнеза Николу кнегиња Видосава, која наравном и нередбеном болести кидајућ власе, мећућ их засе, лелека и бугари: Јаохве си њој жалосној". Али то у ствари и није био презир већ вешта одбрана; сам је Ђурђевић, иначе, више него једном дао речитих доказа да он "попијевку" из народа и цени и воли више но што би наведене његове речи дале да се наслути.^[17] Други мотиви воде, али до исто тако наивних, и много више нелитерарних конзеквенци доводе расуђивања о народној песми у која залазе писци као што су Грабовац, Релковић и Качић; кад их на директну осуду те песме не покрећу, као прву двојицу, разлози морала и честитог људског поступка, они, као што је случај с трећим, песму коју народ воли и пева жигошу и одбацују са гледишта веродостојности и истинитости опеваног збивања. У самој ствари, та песма припростога народа прирасла је за срце "Старцу Миловану" као мало коме у његовом веку, али полазећи од чудног, од неразумљивог и неразумног становишта да песма м o р а да говори истину – што, право говорећи, она, ако је песма одиста, не чини никада – он покушава да је "поправи" или надомести својим текстовима, заснованим на брижљивој историјској документацији, можда понеки пут и не опажајући да тиме објективно, иако из нешто другачијих побуда, чини отприлике оно што су пре њега, али много недаровитије но он, чинили и ревни католички списатељи којима је било несравњено мање стало до поезије него до правоверја и до хришћанске моралке.

Историчар који се интересује за судбину српскохрватске народне књижевности у ова предвуковска времена биће у прилици да уочи и истакне и многе даље, а још речитије, моменте који воде закључку да су се према песми, приповеци и пословици из народа сви писци који су иоле нешто представљали у књижевности уметничкој односили на начин који је понајмање од свега био непријатељски. Пре би се, и с далеко више разлога, смело говорити о томе како ствараоце из народа, већ и по самој логици ствари, није, за тих векова, нимало могло занимати оно што се находило у књигама које су се писале по градовима. Ако је нешто из тих књига и продирало у литературу око које су они били забављени – а овде-онде продрло је понешто, као што добро знамо – било је то само мимогредице и случајно, и било је то увек посредством усмених казивања. Напротив, песници који су учени, и који своје стихове или своју прозу пишу, с много су више интересовања и пажње, а и с много више симпатија исто тако, ослушкивали поетске гласове који су им без престанка допирали из друштвених низина, како од твораца које смо данас више склони да зовемо народним, тако и од оних других, које бисмо можда морали да зовемо народским, јер неком својом писменошћу и неким својим образовањем они стоје по средини између једних и других, слични једнима као и другима, и различни од једних као и од других.^[18] Обично и не настојећи да гласове првих разлуче од гласова других, учени песници их од времена до времена хватају у перо и тако их фиксирају за вечност. Углавном захваљујући томе, ми сада неке од тих гласова познајемо, као што опет, углавном захваљујући томе, можемо да понешто наслућујемо и о оним другим који нису дочекали свој срећни тренутак нити нашли свог љубитеља и који су се услед тога заувек изгубили у времену.

Један потанко начињен и исцрпан историјат свих раних и предвуковских бележења текстова српскохрватске народне књижевности данас би био од вишеструке користи и није мала невоља што га наша наука још није добила. Између свега другога, тај би нам историјат показао јасно који су се све југословенски писци XV до XVIII века ангажовали у читавом послу и докле иде опсег и домашај њихове заслуге. Истини за вољу, међутим, треба рећи и то да су се изради једног толико потребног прегледа досад опирале, а опиру јој се још увек, многобројне тешкоће. Није најмања од њих у томе што ни овога часа ти стари записи нису још у потпуности прикупљени. Валтазар Богишић је неоспорно у том правцу учинио врло много и његов допринос је без даљега највећи; зборник наших народних песама забележених пре 1814. године, тј. пре појаве Вукове Мале простонародње славеносербске пјеснарице, који је он дуго година употпуњавао, представља праву драгоценост када се буде појавио по први пут у целини, дакле с делом који је штампан још 1878, али веома некритично и лоше, и с делом који је остао необјављен све досад, јер је све досад сматран изгубљеним.^[19] Од не малог је значаја, исто тако, и зборник нађен у Ерлангену, који је, пре више од три деценије, издао Герхард Геземан. Али ни са та два голема зборника заједно материјал још увек није захваћен у целини, иако је бар онај Богишићев такву амбицију имао; по старим рукописима и сада се од времена до времена наиђе на поједине заборављене записе ове врсте, усамљене или у читавим збиркама; кад би се они систематски претражили и кад би се одштампали уједно, изашла би од њих књига која би се макар по обиму ако већ не по значају приближила једној од првих двеју. Околност да прибирање расположивих текстова није још завршено представља, међутим, тек једну тешкоћу при покушају да се изради поменути историјат предвуковских бележења књижевних творевина колективнога постања. Даља је, и подједнако замашна, тешкоћа у томе што за многе од тих записа још нисмо у стању да одредимо ни време настанка, ни име личности чијем их труду дугујемо. Покаткад су то појединачне песме – као, примера ради, она, занимљива и прекрасна, што почиње А ти девојко шегљива, за коју је знао још Зоранић око 1536. године^[20] – а покаткад су, и чак чешће, то читаве збирке, с много песама, – каква је она исписана у Перасту око 1696. и још нештампана, с бугарштицама, с почашницама, с народном, народском и уметничком лириком и с десетерачким песмама, која је дуго, иако неоправдано, приписивана надбискупу барском и песнику Андрији Змајевићу, или какве су, поред осталих, и оне две бокељске, очуване у Загребу, из којих је Богишић штампао бугарштице, али у којима је остало и подоста других песама, у првом реду лирских.

Према ономе, дакле, што се до садашњег часа могло установити, али што дабоме још никако није дефинитивно, записе српскохрватских народних песама старије него што су записи Вукови оставили су нам – поред многих нераспознатих и анонимних љубитеља – Џоре Држић (1461–1501),^[21] Петар Хекторовић (1487–1572), Хорације Мажибрадић (1566–-1641),^[22] Јурај Бараковић (1548–1620), Никола Охмућевић (+ 1666),^{[23 ]}Михо Мартелини (око 1635–1719),^[24] Петар Зрински (1621–1671), Андрија Змајевић (1624–1694),^[25] Јулије Баловић (1672–1727), Иван Алетин (1670–1743),^[26] Ђуро Матијашевић (1669–1728), Јозо Бетондић (1709–1764), Иван Марија Матојашевић (1713–1791), Андрија Качић Миошић (1704–1760), Алберто Фортис (1741–1803), Никола Мазаровић (1760–1851), Матија Антун Релковић (1732–1798), Јулије Бајамонти (1744–1800), Иван Алтести (1727–1816), Ђуро Ферић (1739–1820), Марко Бруеревић (око 1770–1823), Андрија Баловић (1721–1784), Јозо Шилопи (1788–1858).^[27] На тој не тако малој, мада упркос томе непотпуној, листи не би свакако смели да буду одсутни ни они који, истина, нису записивали народне песме, али који су у својим делима, вођени било каквим мотивима и усмерени било каквом циљу, оставили по који народни стих или пак по који одломак; њихов низ се протеже све до Доситеја Обрадовића, а почиње Петром Зоранићем (1508–пре 1569) и наставља се Петром Петретићем (око 1651), Јурајем Крижанићем (1618–1683), Павлом Ритером Витезовићем (1652–1713), Иваном Ловрићем ( + 1777) и другима.

Нимало није тешко уочити, чак ако се наведена листа и најовлашније погледа, да на њој с изузетком једнога странца (Алберто Фортис), за кога се уосталом зна да тамо није доспео без помоћи неких наших људи, фигуришу скоро све сама позната, понекад и веома позната, имена југословенске књижевности и културе од XV до XVIII века. Сигурно је, међутим, да ниједан од тих старих писаца из Дубровника и са Хвара, из Боке Которске, из Задра, из Макарске, са територије уже Хрватске или из Славоније, остављајући у својим хартијама, поред стихова властитих, још и оне које је смислио неписмени песник из народа, није био свестан – као што је много касније свестан био Вук, с правом, с куд и камо већим правом – да тиме чини нешто изузетно и нарочито значајно. Народне стихове сви они исписују, разуме се, у првом реду стога што их воле, али уз то и из безбројних других разлога: што држе да они представљају драгоцену старину коју би било грехота заборавити, што хоће да буду истинити у сликању човека из народа или појединих тренутака свога живота, што једноставно желе да се забаве или да прекрате време, на дугим и заморним путовањима или у стравичним тренуцима ишчекивања у тамници, што су им ти стихови потребни као лексикографска грађа и др. При том нам они не остављају никаквих знакова по којима бисмо сада с поузданошћу закључивали да ли они те стихове записују по сопственом сећању или чак непосредно следећи живу реч певача – као што то без сумње чини Хекторовић – или пак само преписују текстове које су пре њих, можда и знатно пре њих, записали други и њима самима незнани љубитељи, – као што је то без сумње случај код појединих међу њима.

Али без обзира на то како су на ове своје записе гледали они сами, ми их морамо само високо ценити и остаје нам да жалимо што их није било више, што их није било још много више. Југословенска књижевност овога раздобља – књижевност којој су они припадали и коју су стварали – тим је записима добијала једну крупну тековину више. A крупна је та тековина била не само у југословенским оквирима, у којима је требало да протекне још доста времена док се Вук не одлучи, и то не без колебања и зебње у срцу, да испише прве стихове своје Простонародне пјеснарице. Њен је значај замашан и у оквирима међународним, у којима такође има право на понеки приоритет. Још, наиме, имају пуну тежину речи које је у том смислу на почетку овога столећа изрекао Валтазар Богишић: "Уопће што се сабирања народних пјесама тиче, нек се, особито у Дубровнику, не заборави да је најстарију познату збирку таких пјесама основао Дубровчанин Ђуро Матијашевић још при крају XVII или почетком XVIII вијека (а други Дубровчанин, Бетонди, продужио). То је дакле било доста раније него је Макферсон Осијаном, а Фортис Асанагиницом пробудио у јевропском умственом свијету живљу жељу непосреднијег познавања простонародних пјесничких творевина".^[28]

Песници који као ови наши песници од XV до XVIII столећа свој век проведу на домаку народне песме и у додиру са њом; који је сусрећу без престанка и свуда – по градовима у којима бораве, по селима у која ради својих поседа одлазе, по балканским друмовима којима морају да се крећу, у потрази за зарадом или прогоњени злом срећом, – који је не само ослушкују, него је и воле; који с њом болују своје болове и с њом доживљују своју прошлост; који је проносе собом путујући светом; који је записују и преписују, – да ли ти песници могу, па баш и да такве намере имају, да се у стиховима које сами смишљају њеном утицају одупиру и да се за њеним примером не поведу? Али колико је одговор на тако формулисано питање сам по себи и унапред јасан, толико је исто тешко, у овоме тренутку, о тој њиховој инспирацији говорити одређено колико би се хтело и исцрпно колико би се морало. Јер многа струјања из једне поезије у другу нису још уочена, ни многе нити похватане, ни многе сродности откривене. Историчар веза и узајамних преплитања тих двеју поезија, коме се тек ту нерешени проблеми отварају и коме се тек ту непроходни путеви затварају, мораће да се у тражења те врсте упушта у првом реду и понајвише.

Само, да би његова тражења била плодоносна, он ће неминовно морати да с једном околношћу унапред буде начисто. Досада смо, наиме, обично били у опасности да не запазимо утицаје народне књижевности на књижевност наше ренесансе и нашега барока услед тога што смо на ствари гледали исувише, или чак искључиво, из перспективе Вукове збирке. Та одлична и предрагоцена збирка, ван сваког двоумљења најбоља и најдрагоценија од свих што смо икада имали, сачувала нам је, међутим, један позни, а можда и завршни, тренутак народне песме. Народна песма у доба ренесансе, нарочито ране, па вероватно и народна песма у доба барока, исто тако раног, морала је да у понечему, а можда и у много чему, буде друкчија од оне народне песме коју је, после толиких векова, памтио или слушао и истовремено бележио Вук. Друга времена и други људи у њима доносили су не само друге појмове и друге садржине, него и други језик и друге слике. То је толико очигледно већ и кад се упоређују песме из Вукових књига с оним малобројним песмама из народа што су нам их у XVI веку забележили приморски песници, а било би то још далеко очигледније када бисмо, неком срећом, записаних народних песама из тог и из ранијих векова имали много више. Јер, не треба се варати, безбројне, и ко зна све какве, песме из тих давних столећа ми смо изгубили заувек због тога што се није нашао нико да их прибележи. Ko би, на пример, сада умео да каже какве су све песме "српскога начина" донеле на Приморје избеглице са севера кад су се оно после слома тражећи уточиште спустиле на југ? Само две такве песме сачувао нам је Хекторовић, али колико их је било још? A затим, да ли је неко сада у стању да ишта одређеније говори о томе какве су биле песме – а извесно је да су народне оне морале бити много пута – које су, између осталога, носили са собом сви они силни професионални свирачи и певачи када су се, како нам архивски записи сведоче, са дворова босанских и херцеговачких владара и господе упућивали у приморске градове, понајвише у слободни Дубровник? Народну поезију тих давнашњих времена, сву саграђену на реалијама и на схватањима карактеристичним за феудални амбијент и исказану обртима и језиком који нам звуче архаично и необично, морамо да ишчитавамо, више вођени наслућивањима и осећањем, из остатака њених остатака, до нас доспелих гдекад захваљујући и случају, у ретким записаним њеним текстовима, у лапидарној и шкртој, али поетичној фрази стећака ^[29] и – још понајвише – у делима наших песника од XV до XVIII столећа.

За оне који су, у сам освит југословенске ренесансе, били "прва свитлос нашега језика" и "први наши спјеваоци", одавно се осетило да су врло велики дужници народне књижевности.^[30] То би осећање могло, штавише, да се и још јаче нагласи. Били ти први поетски весници једне нове епохе у књижевности као и у животу заиста Шишко Менчетић и Џоре Држић, како су веровали и тврдили већ њихови последници из друге половине XVI века, или пак ти весници били ко зна који њихови незнани и заборављени претходници, као што су поједини и веома критични књижевни историчари данас склони да верују, они су у сваком случају и у пуном смислу речи из народне књижевности изникли. Тиме се хоће рећи да, према нашем осећају ствари, ове песнике за народну књижевност није везивала само танка нит литерарне имитације, него су њихове везе са њом и дубље и присније. Положај у коме су се, средином XV века, ти песници нашли није био у свему, и није био чак у битноме, идентичан положају њихових савременика и њихових узора у ренесансној Италији. Они нису, као ти њихови узори, певали за високо образовану, рафиновану и чак размажену елиту, окупљену на дворовима владара и крупне аристократије, која у наивној и примитивној дражи народне песме ужива као у трпком и опором пићу које се пије за промену и ради освежења. Њихова је средина, уза сав сјај остварен у богатом XV веку, у поређењу с нивоом образовања и друштвеног живота у италијанским престоницама била још подоста скромна и још подоста средњовековна; читаоци којима су имали да се обрате, баш као и они сами, до тада су од поезије знали једино за народну песму и за неуглађене, недотеране стихове у средњем веку настале и углавном религиозне писане књижевности. Без много страха да ће се отерати предалеко, могло би се, према томе, рећи да је њихова ситуација врло много подсећала на ситуацију у којој би отприлике био и песник из народа, када би га, онако навикнутог на звуке које је дуго слушао, на слике у којима је дуго уживао, на обрте које је дуго градио и на речи које је дуго налазио, провели кроз културу и школе, када би га сродили с модерним песничким канцонијерима и када би га после свега тога нагнали да пише љубавну лирику.^[31]

Другога пута, уосталом, за њих није ни било. Док су италијански петраркисти XV века могли широко да се ослоне на уметничко искуство и на поетски израз који су, почев од првих песника "новог слатког стила", грађени већ столећима, они су како на плану уметничког искуства, тако и на плану песничког израза угледе имали само у незнаним и необразованим творцима народне лирике и народног епа. И могли су они колико год су хтели да из италијанских канцонијера преузимају и преносе и доживљај љубави и осећање света, или да преписују и зајме ситуације и мотиве, као што се то у њихово време без икаквог зазора радило уопште и на свим странама, али када су тај доживљај и то осећање, те ситуације и те мотиве имали да искажу у свом језику, еквиваленте су морали потражити једино у народној песми. Одатле су у њиховој поезији све оне "госпоје" и оне "диклице", оне "виле" и она "суначца", оне "стриле" и они "вијенци", оне "ките" и оне "русице", као што им је одатле и читава остала терминологија за љубавну игру, која је – на то бар није нужно подсећати – стална и скоро једина тема њихове лирике, као уосталом, и сваке друге. Па чак и онда када су хтели да речима изразе "рајску липос" тих својих много слављених "госпоја" – при чему, разуме се, нису ни помишљали да спомену било коју реалну црту и једне од жена за којима су одиста уздисали и за које су ову лирику и писали, већ су само настојали по обичају свог доба, да у једном лику представе хуманистички идеал женске лепоте, о коме се тада сања, о коме се филозофски расправља и дискутује, о коме се пишу учене и дебеле књиге – чак и онда ти наши први песници нису имали другога избора до да се ставе под окриље народне песме. Јединствена и узвишена "госпоја" њихове поезије и њиховог живота, према портрету који воле да безброј пута исликавају и да, на жалост, не мањи број пута понављају, увек је "танка и висока" и "јакино суначце"; њене косе "од злата" сплетене су у "круну", из које се слободно лепршају на ветру само обавезна "два прама"; на "личцу прибилом" расцветала јој се "ружица румена", док јој је чело, "из кога зора сја", "повито билим мјесечцем"; очи су јој вазда "јак звизде", а обрве су се над њима узвиле "како се мисец млад узвије дан први"; усне никад нису друго до "кораљ", ни зуби друго до "два низа бисера", грло је могло да буде само "од снига" или "од џиља", а белином нису смели да блистају мање ни "бијели врат" и "прибијеле прси"; када та "вилиња липота" проговори, од њених "ријечи медених" "све је мед", "све је слас"; исто је толико "сладак" и њен "весели смих", као што је замаман и њен ход који подсећа на "таначац". Ko год се, и сада, у тај идеални женски лик наше старе уметничке поезије пажљивије загледа, биће не мало, и не мање пријатно, изненађен када му неке његове црте неизбежно дозову у сећање поједине драге ликове из народне песме, рецимо онај "ђевојке Љепосаве", несуђене "љубе" Милића барјактара:

Чудо људи за ђевојку кажу:
танка струка, а висока стаса,
коса јој је кита ибришима,
очи су јој два драга камена,
обрвице с мора пијавице,
сред образа румена ружица,
зуби су јој два низа бисера,
уста су јој кутија шећера;
кад говори, кв да голуб гуче,
кад се смије, ка да бисер сије,
кад погледа, како соко сиви,
кад се шеће , као пауница ...

или пак онај други али врло сличан лик "миле сеје бега Љубовића":

Лијепа је, љепша бит не може:
у струку је танка и висока,
у образу б'јела и румена,
као да је до подне узрасла
према тихом сунцу прољетноме;
очи су јој два драга камена,
а обрве морске пијавице,
трепавице крила ластавице,
руса коса кита ибришима;
уста су јој кутија шећера,
б'јели зуби два низа бисера;
руке су јој крила лабудова,
б'јеле дојке два сива голуба;
кад говори, канда голуб гуче,
кад се смије, канда сунце грије...^[32]

Више него једна сличност ових ликова из релативно касних, вуковских песама с ликом идеалне петраркистичке даме није, наравно, случајна и може се, а и мора, тумачити само на један начин: желећи да искаже своју визију женске лепоте, учени песник употребио је у својим стиховима – можда и несвесно, али пре би се рекло свесно – многе елементе које jе, пре њега и за своју визију те лепоте, био нашао народни песник. Од тога се, штавише, може поћи и за корак даље: да су нам, наиме, за упоређивање уместо песама из Вукове збирке на располагању биле народне песме из XV века, то јест песме бар савремене стиховима петраркистичких песника које су оне надахнуле, скуп сличности о којима је реч морао би да буде само већи.

Сасвим је извесно, међутим, да се још у много чему, поред овога, образовани песник из првих деценија наше ренесансе нашао на путевима које му је утро његов неуки претходник из народа. Када се једном буде свестраније и боље изучила српскохрватска версификација, можда ће се то показати и за садашња наслућивања о двоструко римованом дванаестерцу, који је доминантан стих код нас у току читаве ренесансе, и који је већ на самом почетку XV века имао коначно уобличену и у свему савршену структуру. Исто тако ће, сигурни смо, и минуциозна стилистичка проучавања која тек започињу, изнети на видело многобројне, а још неуочене сродности између писане и усмене књижевности, сродности са подручја израза и песничке дикције. Доскора су од читавог обиља у том правцу једино истицане појаве које су и најупадљивије. Тако, на пример, није требало много напора, а ни много тражења, да би се запазило – и то је запажање одавно начињено^[33] – да наш ренесансни песник употребљава врло велики број сталних епитета на које је свикао из народне песме и место којих је, ако је то хтео, без икаквих тешкоћа могао да нађе другу и сопствену реч; за њега је, дакле, баш као и за народног песника, вино увек р у ј н o и море увек с и њ е, сунце увек ж а р к о (или, по старински, горко) и коса увек руса, стрела увек перена и зора увек б и ј е л а, диклица увек млађахта и ружа увек румена. Али откако се боље и с више пажње загледа у стил наше старе народне поезије и откако се он пореди са стилом истодобне уметничке књижевности, зна се и за неке друге, и далеко тананије, блискости између њих; већ унапред је то могло бити јасно за такозване "двоструке епитете",^{[34 ]}недавно је то утврђено и за удвајање предлога (народни песник: од цара од честитога, учени ренесансни песник: по мору по суxу),^[35] а убрзо ће се то показати, ми смо бар уверени, и за читаве "метричко-синтаксичке обрасце", које је A. Шмаус назвао "епским формулама" и о којима је, засад само на терену народне књижевности, с пуно разлога расправљао.^[36]

До које мере ћемо, уосталом, још морати да идемо путем стрпљиве анализе показаће најбоље два примера. Први је из области позајмица на плану мотивике и тематике – где још доста има да се налази и тражи – и тиче се Луцићеве Робиње. О изворима те "национално-романтичне драме" било је досад врло много расправљања и можда још више нагађања. Да је њене изворе требало потражити у народној песми, изгледало је изван сумње; све је у драми упућивало у том смеру, а њега је унеколико наговестио и сам песник; он је, спомињући многе "писни" којима "вас свит" опева јуначке подвиге "витеза" и бана Деренчина, показао да му је усмена поезија била и позната и блиска. Али сва трагања за том песмом, или за тим песмама, од које, или од којих је Луцић пошао и којом, или којима се надахнуо нису била крунисана апсолутно прихватљивим и несумњивим одговором. Изгледа, међутим, да нам је тај одговор био надохват руке и то одувек; Луцић га је само сакрио у два стиха свога пролога – или, како је он то назвао: "исклада" – а ми га, правим чудом, тамо нисмо успели наћи, крај толиких читања. Та два драгоцена стиха гласе:

Рече се не мани; гуса ме достиже,
Војно ме обрани, брајен ме одбиже.

Нама се чини да једва може бити спора: у та два стиха Луцић је у ствари дословно цитирао народну песму коју је имао пред очима и од које је игра његове маште прихватила почетне кораке. Кад се та песма напише у свом правом облику:

Гуса ме достиже,
војно ме обрани,
брајен ме одбиже,

пред нама је љупка и поетична лирска минијатура у којој је читава историја исказана у најсажетијем виду; та је историја, иначе, једна од многих којима се народни песник послужио да илуструје ону појаву коју је Вук, бележећи много касније песме сличног мотива, назвао "Драги, па драги".

A други је пример и нешто друге природе, али није мање карактеристичан. Ми, наиме, нисмо још успели да похватамо ни све оне "скривене цитате" из усмене књижевности – а у таквој врсти игре уживао је не само ренесансни писац, него и његов читалац – који се ипак снажније истичу и брже уочавају. Само два примера те врсте, и оба нова. Кад Шишко Менчетић у једној својој песми говори:

... зач је рич одвијека;
ако лаж осване, ну мрака не чека,^[37]

онда он, у ствари, само цитира прастару и опште познату народну пословицу, а кад његов песнички сабрат Џоре Држић на уста личности која персонификује срећу опеваној "вили" на дан неке њене "радости" – вероватно свадбе – упути, између осталих, и овакву жељу:

да би уживала. јак рајем здружена,
све дни, сва остала наприда времена,^[38]

онда он само међу своје стихове дословно умеће и стихове из једне почашнице – дакле, из песме без које свадба у његово доба није могла да прође – који су до наших дана дошли у не баш премного измењеном облику:

невјестице млада у новоме пиру,
да би уживала све данке у миру.^[39]

Посебно, и нарочито видно, место у приказу свих тих многоструких утицаја народне песме на уметничку књижевност која је стварана у почетним тренуцима југословенске ренесансе – морале би да имају такозване "пјесни на народну". Али те песме, у којима је учени песник узимао од народа безмало све: и тему, и мотив, и фабулу (када је има), и ритам, и мелодику, и читаве стихове, и готове фразе, а на то додавао сам сразмерно врло мало: слик и литерарну обраду, или је пак, одрекавши се и тога, само слепљивао уједно више посебних, али сродних аутентичних народних песама,^[40] – исувише су добро познате. Њих је, колико сада можемо рeћи, од песника XV века писао једино Џоре Држић, али не зато што би он, као грађанин, био ближи изворима песме из народа него властелин Менчетић, већ једноставно зато што је њему првоме то пало на ум.

У сваком правцу у коме су се упутили први ренесансни песници са Приморја – већ дочекани, а онда и дуго схватани као учитељи и модели – стварали су традиције. Још за дуго после њих књижевност којој су припадали кретала се по браздама које су они заорали и живела је од решења која су они нашли. Ту су књижевност они окренули ка великој књижевности Италије, за њих, онда светској, и за читаву Европу, онда, такође светској, и она је у ову вековима гледала, тамо тражећи и налазећи инспирацију, подстицаје, поетику и идеје. Ту су књижевност, исто тако, они ослонили и на оно што су од литературе Југословени дотле имали: у понечему, и оскудно, на књижевност писану, и у многоме, и обилно, на књижевност усмену, и одатле је она у први мах узела стих и изградила израз, а онда, само сада од ове последње, вековима црпла животворне сокове и непатворену, живу народну реч.

Као Менчетић и Држић, према томе, песници који су дошли и долазили после, и то како они који су се само држали њихових скута, тако и они који су се огледали на другим пословима и у другим врстама, остављају у својим делима многе и каткад врло речите трагове својих додира с усменом песмом која до њих допире из широких кругова необразованог и простог света. Ветрановић је безмало сав у изражајном поступку народне песме кад оплакује тужне историјске згоде свога времена, кад пише интимну "богољубну" лирику и кад, у својим религиозним драмама, најпознатије библијске личности нагони, јер друкчије он и не уме, да говоре језиком једноставног и припростог народа из Дубровника и његове околине, језиком у коме сваки час промичу добро знане слике и обрти из народне песме. Пелегриновић на Хвару и његов следбеник, а делом и плагијатор из Дубровника Андрија Чубрановић текстове својих Јеђупки натапају не само појимањима и празноверицама захваћеним из народа, него су одатле и њихове најнежније метафоре, најсликовитији епитети и најљупкија заклињања и ласкања. Овако, и овим путем, иде српскохрватски песнички израз све даље, кроз векове, до Зоранића и Наљешковића, до Рањине и Златарића, до Држићевог епигона Сасина до Гундулића самог и до песника његовог доба, Бунића и Палмотића, до минорних стихотвораца после велике "трешње" и до Игњата Ђурђевића, најзад, с којим дубровачка поезија добија још једног крупног песника и који блиставо завршава развој "словинске" лирике на овој обали Јадрана.

Код понеких од тих песника од XVI до XVIII века дуг који они дугују народном певачу не излази из сфера поетског израза и стилског поступка; но код већине других он иде и даље, и иде у разним правцима, сем тога. Имајући пред очима сугестивни и заразни пример Џора Држића, једни ослушкују народну лирику и у њеном тону – каткад погађајући га добро, каткада певајући на погрешан глас – пишу оно што би Држић назвао "пјесни на народну", а што обично они зову "пјесни од кола". По таквим је песмама познат Динко Рањина, а такве је песме писао и Хваранин Ханибал Луцић; у XVII веку, према тврђењу својих биографа, огледао се у њима и Џоно Палмотић, познатији, иначе, по драмама, али његови су се стихови овога рода касније изгубили и биће само срећан случај ако се икада нађу; на измаку тог истог века, галантни и грациозни стил аркадијске епохе није само поново оживео певање "на народну", него је од њега начинио праву моду; онај необични опат Игњат Ђурђевић био је са својим песмама "за гудке" међу првима који се том укусу приклонио. Други песници, опет, а често баш и ти исти, и већ спомињани, смишљају свадбену лирику – такозване "зачинке пирне" у којој, с више или мање очуваног народног духа, теже да подражавају лакоћу и љупкост народне свадбене песме, држећи се чак и њиховог обредног поретка и намењујући их час срећним младенцима, час њиховој растуженој али веселој родбини, а час сватовима и угледним званицама. Te песме, каткада нежне и префињене, а каткада обесне и подсмешљиве, распуштене и чак неделикатне, силазе затим у широки градски свет и користе се и изван прилика, изван места и изван времена у којима су настале; тако су оне губиле везу са својим ауторима и постајале су оно што је касније, не баш срећно, названо "грађанском лириком". Трећи су песници стихове које су у духу и ритму народне лирске песме смислили сами убацивали у своје драме, стављајући их у уста појединим јунацима који представљају људе из народа, сељаке или пастире, и тежећи, као што су то прописивале норме ондашњих поетика, да на тај начин допринесу њиховој уверљивости и веродостојности; тако је поступао Држићев претходник Наљешковић, у чијој Комедији петој служавка Милица "зачиње" песму с почетком "Поручила Видосава", тако је поступао Марин Држић, у чијем Плакиру пастирица Миона и пастир Радоје певају наизменце песму с почецима "Мионице, моја мила" и "Ти с' Радоје, око моје", и тако је поступао Држићев епигон Сасин, у чијој пасторали Флора пастир Милат пева песму с почетком "Буди, свијетла дзоро, буди славја од горе". Понекад су се песме које су у такве сврхе уметане у драме до те мере приближавале народној поезији да би се тешко могло погађати, кад се то иначе не би знало, да је у питању имитација; такав је случај у дубровачкој адаптацији Молијерове комедије Мизантроп, из прве половине XVIII века, у којој се "цитира" слeдeћа "попијевкиња босанска":-

Да ми рече Осман царска глава:
"Бићеш госпар свему Цариграду,
ал' не љуби Асан-булу младу,
не доходи на целове њојзи",
ја бих реко цару великоме:
"Ти господуј свему Цариграду,
Ја ћу љубит Асан-булу младу;
дарово бих још све благо моје
да целујем усти миле своје.

A за ту је "попијевкињу босанску" непознати Дубровчанин који је адаптацију вршио све елементе нашао код Молијера, код кога је, као што је познато, на одговарајућем месту песма идентичног садржаја, али, наравно, без босанског колорита:

Si lе roi m'avait donnй
Paris, sa grand'ville,
Et qu'il ma fallыt quitter
L'amour da ma mie,
Је dirais au roi Henri:
Reprenez votre Paris,
J'aime mieux ma mie au guй,
J'aime mieux ma mie.

Неће, најпосле, варати ни утисак да су се понеки драмски песници из Дубровника у оваквим приликама и за овакве сврхе служили и правим народним песмама. Бар за Марина Држића, највећега од њих, то изгледа изван сумње. У његовој плаутовској комедији Скуп обесна и враголаста служавка Груба, која говори одрешитом и бритком народном фразом као и њој веома сродна Петруњела, казује – или можда пева? – читаву једну народну лирску песму, тада сигурно врло популарну, а популарну и много касније, уосталом:

Дјевојка се је мајчици молила:
"Не дај мене стару храбру,
мајко моја драга;
лачна бих била старијем храбром,
ако и има доста блага,
од погледа млада храбра
вазда бих сита била!"

Оставивши нам текст те аутентичне народне песме, Држић се без свога знања, а несумњиво и без своје воље, придружио свим оним многим љубитељима такве песме који су је кроз столећа код нас бележили. Али и изван ње, као и изван неретких имитација народне лирике којима је своје драме прошарао, његове су везе с усменом књижевношћу и иначе биле и бројније, и многострукије, и тешње но што сада уопште слутимо, и биће потребна, чак и хитно потребна, нарочита студија која би их све утврдила и како ваља приказала. Све оне силне личности из народа које је он оживео у својим рустикалним еклогама и у својим комедијама, сви они бројни пастири и сељаци, и све оне слуге и служавке, у свом сликовитом и сочном, а верно ухваћеном говору ослањају се без престанка на реч из народне песме (на пример: "Времена слатка и притила херцега Стјепана", или: "Давори ми, давори, биједни Водане" – Керпета; "да ми те је на мојој товијерни бистрога, рујнога винца напојит" – Дундо Мароје; "јунаци јуначки оружје добивају" – Аркулип итд.). Они, исто тако, певају "почашнице" ("Дукат ми, дукат, краљ и цар"), жалећи при том, што при себи немају "мјешнице" или "гусле", да их уз те инструменте "реку" (Дундо Мароје). У граду се они с носталгијом сећају "попијевки", које су по својим селима "спијевали", и "дипли" уз које су "свирали" (Каранје Џивко Облизало u Сава Враголов ) или спомињу "кола" која су тамо "играли" и "зачинке" које су у колима "зачињали" (Плакир). Њих небројено пута чујемо како "гонетају", или како "гонетке" другима постављају ("угонени ми", "што ми се гонену") – те су њихове загонетке најчешће двосмислене, и бар једно њихово решење није нимало чудно, – а чујемо их, ништа ређе, како на карактеристичан и уобичајен начин ("речено је" или "рече се") наводе пословице које су са собом донели из својих села, пословице од којих би се дала начинити читава једна збирка и којима се обично без тешкоће налазе еквиваленти у Вуковој збирци (на пример: "Промијени вук длаку, али ћуд никада" – Тирена; "Ако је преша, није судњи дан", "Боље сама нег са злијем другом" – Пјерин, "Поклисару се глава не одсијеца" – Аркулин, "Живи се виде кадгоди, а мртви никада", "Тко плахо ије, удави се", "Договорна је боља штета нег корист без договора", "Шаптом Босна погину" – Дундо Мароје, и многе друге).

Али, није само лирика, и нису се само остали, "ситни жанрови" усмене књижевности наметнули југословенским песницима од XV до XVIII века својим непролазним вредностима и својим сугестивним примером, и нису само њих они имитовали. Већ од дана Петра Хекторовића било је код нас на Приморју писаца који су "од свога ума" измишљали и слагали "којегоди бугарскиње и писни", како нам је он то рекао у свом, већ навођеном, писму Микши Пелегриновићу. Њих је, разуме се, било и касније. Сада је више но извесно, на пример, да Јурај Бараковић није своју дивну Мајку Маргариту чуо у свему онакву какву нам је оставио у Вили Словинки 1613. године; он ју је дотерао и "обрадио", он ју је везао за несреће које су снашле његову породицу и он је у њу уплео имена својих најдражих: његова сестра звала се Маргарита и његов је један брат био Петар, дакле баш као и личности за које се везана и његова бугарштица, па је то сасвим поуздан знак да се он у њен текст врло битно умешао. Другим је путем после њега пошао Џиво Гундулић, али је и он чврсто на тлу имитације ове врсте старе усмене епике; када је оно у осмо певање свог Османа решио да уплете четири "бугаркиње" које су у Смедереву певали пастири и "сељани", он их није ни цитирао дословно, ни препричао приближно, већ их је од почетка до краја измишљао сам, додуше знајући одвећ добро њихов свет и историје ко је су оне волеле, њихов тон и начин којим су га постизале.

Тај свет из бугарштица и тај њихов тон били су, међутим, толико присутни у често стравичној, а без престанка опасној и напетој атмосфери Гундулићевог Дубровника, кад су се са свих страна скупљали облаци и гомилале опасности, да их никако није могао обићи ни барокни и нацифрани, мелодрамски дух Џона Палмотића. Његове многобројне мелодраме најчешће нису само угодна разбибрига за господске доколице, него су и животна храна за дубровачки патриотизам, републикански и аристократски. Штавише, Палмотић за представе дубровачких позоришних аматера припрема и невелике драме – које су можда мелодрамски балети, а можда су имали да се као нека врста покладних "тријумфа" прикажу Дубровчанима – у којима наступају најгласовитији јунаци српскохрватске народне песме и у којима они, уз похвале Дубровника, говоре углавном оно што се о њима пева у бугарштицама. Таква је његова драма Гости града Дубровника, у којој се појављује "скуп господе словинске, угарске и босанске". У том су "скупу", поред осталих, и Ђурађ Деспот и Јерина, и Радослав Павловић и Стјепан Херцег, и Михајло Свилоевић и Јанко војевода и Лазар Деспот и Милош Кобиловић.

Само донегде је био сличан пут којим је, подражавајући бугарштице, пошао неки непознати песник из Пераста – можда је то Андрија Змајевић? – у свом још нештампаном и непроученом делу које уместо наслова има Овди почиње бој Кнеза Лазара u зла сврха Милоша Ковиљића u издајника Вука Бранковића u 9 браће Југовића на Косову пољу на 24 ђуња годишта 1348^[41]. То чудно дело почиње као спев:

Умиљено буди слишати ви свима
и невољне згоде Лазара господина,
сповједаћу справе што жене створише
кроз које све државе свијетле изгубише.

али се наставља као драма, у којој "говоре" најпре Видосава и Мара, кћери Лазареве, а за њима Вук Бранковић, кнез Лазар, кнегиња Милица, Милош Кобилић, Милан Топлица и безбројни други хероји косовског епоса. Говоре чак и Турци, и њихов Цар. Али сваки час се јавља и "Писник", који приповеда догађаје и повезује текстове појединих "говора" и који тиме дело привидно непрестано враћа у епске токове. Незнани Пераштанин је, очигледно, за свој састав о косовском боју изабрао облик онда врло популарних ораторијума, у којима такође и у исте сврхе као његов "Писник" наступа "Историчар" (Storico). На овај је начин захваћено, то јест исприповедано, или представљено све што улази у епски приказ косовске трагедије; ту су се изређали и сукоб Лазаревих кћери, и Милошева срџба, и кнежева вечера, и бој на Косову, и Милошев подвиг. Ни у низању ових догађаја, ни у њиховом тумачењу, као ни у сликању личности или у ономе што им се приписује као акција или реч, анонимни песник из Пераста не удаљава се нимало од садржине познатих бугарштица о косовском боју. Друга је ствар што он при том нимало не погађа – јер вероватно то и не жели и јер му је амбиција да личи на дубровачке песнике – основни тон и израз народне бугарштице; Лазарева "здравица" на вечери пред полазак у бој код њега, на пример, отпочиње овако:

Здрав ли си Милошу, вино ти, и пихар,
и не буд невјеран, а све прими у дар,
тако ти јунаштва и поштења твога
и здравја, живјења, суда опћенога...

Још мање су, у неким својим делима, успели да се приближе основним својствима бугарштица – или "попијевкиња", како би то они рекли, – али су опет у њих поглед упирали и од њих полазили дубровачки песници с краја XVII века Антун Глеђевић и Игњат Ђурђевић. Ту двојицу песника, који су били савременици и суграђани, везивало је пријатељство у свакодневном животу и не једна блискост у књижевном раду. Први је замислио да у његовом Порођењу Господиновом, тој "развученој божићној идили без песничког замаха",^[42] пастири и "горани", који су јој јунаци, клањајући се тек рођеном Исусу "пјевају на измјену у начин попијевке" песме које је сложио сам песник и у којима је уз понеку реч ("давори, давори") и понеки обрт ("он, велики бог") од бугарштице остала једино метричка схема, то јест мелодика.^[48] Други је, можда по примеру Глеђевићевом, а можда и сам дајући пример, тако поступио у својој Попијевци врху смрти Марка Краљевића, у којој се најпре после другог, а онда после сваког четвртог осмерца понављају, као рефрен, речи давори, давори; у тој песми, у којој овде-онде има и других трагова народне песме, не би било тешко назрети форму бугарштице која се и имала у виду само када би се по два осмерца писала уједно:

Краљ Вукашин војску купи и пјенезе свуд расипа,
давори, давори,
наређујућ свак да ступи рват цара Музаипа,
који у старо Дренопоље гди га доније час неправа,
давори, давори,
бјеше уздиго ...

Негде у исто ово време у које Глеђевић и Ђурђевић покушавају да своје пажљиво грађене, али ненадахнуте осмерце уклопе у мелодију старинске бугарштице, та врста усмене народне песме бројила је своје последње дане. Све ређа на устима певача из народа, она је тамнила све више и све је брже нестајала: само у ретким и врло срећним приликама доспевала је у рукописе, да се тако сачува за историју и вечност. Учени песници, с осећањем пијетета, који се у њиховом столећу неговао за старину, упеше се да јој продуже век и то на начин потпуно вештачки. Уметнички састави тадањих и ранијих песника, само ако су имали материју која је приближно одговарала сврси, послужили су им одлично; њихове су текстове они преузимали дословно, пишући, само, по два осмерца у једноме стиху, додајући покаткад, у уводу или на крају стандардне почетке и завршетке бугарштица и дописујући, увек, уобичајене рефрене. Нарочито је то постало мода у још подоста епској, али и већ подоста барокној средини Пераста. Тамо су за прављење оваквих "бугарштица" широко коришћени или делови Палмотићевих мелодрама,^[44] или одломци Гундулићевог Османа,^[45] или марљиво срочена а мало поетска литерарна вежбања локалних стихотвораца. Међутим, исход те њихове акције, која је изван спора била добронамерна, показао се двоструко негативан: живот народних бугарштица она није продужила ни за дан, а навукла је, напротив, подозрење и на оне песме те врсте које су несумњиво биле аутентичне и из народа кад су се, на овај начин, оне нашле у друштву бугарштица несумњиво фалсификованих и потеклих из образованих кругова. Тако је почео дуги и, верујемо, беспотребни спор о народном, односно ненародном пореклу бугарштица, који још није окончан и који ће још имати присталице и за једно и за друго од два могућа решења.

*

Неколико сумарно набачених мисли и нешто најкраће наговештених примера, колико је у свему овде могло бити саопштено, нису, разуме се, исцрпли своју велику, своју неизмерну тему. Није им то, уосталом, ни могла бити сврха. Њихов је задатак обављен и њихов је циљ достигнут ако су бар донекле показане две ствари. Прва је да су везе између усмене и писане књижевности југословенских народа у временском размаку од XV до XVIII века биле и бројније, и дубље, и присније но што смо досад успели да видимо, и да ће требати још доста сложеног и савесног рада и дуготрајних тражења да бисмо могли рeћи како смо их сагледали бар у оној мери у којој је то уопште могућe. A друга је: да ћемо поред многобројних, и врло битних, и несумњивих утицаја италијанске књижевности, о којима нас савесно и потанко обавештавају компаративисти, морати и те како да водимо рачуна и о не мање бројним, и не мање битним, и не мање несумњивим утицајима народне књижевности на песнике из ових столећа. Jeр њихова инвенција неће бити само у ономе што остане кад се та два утицаја одузму, него и у ономе што се добије кад се та два утицаја удруже.

Напомене